TRAŽIM POMILOVANJE…

tamoiovde-logo

Tražim pomilovanje za zgužvane misli

Za one koji su se izgubili

i svoje srce stisli.

Grob Desanke Maksimović u Brankovini

Za one koji klecaju pod teretom svog bremena

I koji ne znaju da za sve treba vremena

Za one koji hoće da na prečac postignu mnogo.

 

Tražim pomilovanje za one koji beže od života

I koji su zaslepljeni idejom

Da postoji divota

Jedino izvan naše planete

Za one koji beže kao dete

Kad se pred njima ukaže problem

Kojem u oči treba pogledati.

 

Tražim pomilovanje za one koji sami sebe ne razumeju

Nije zato što ne umeju

Već zato što su se udaljili od sebe

I što njihovo srce težak teret grebe

Što su ga sami sebi natovarili.

 

Iz zbirke pesama „Tražim pomilovanje  Desanke Maksimović

Foto ilustracija: Bora*S

________________________________________________________________________________________

 

Advertisements

STUDENICA, SVETA CARSKA LAVRA…

tamoiovde-logo

SVETA CARSKA LAVRA STUDENICA

O manastiru

  Studenica je srednjevekovni manastir u dolini Studenice, leve pritoke Ibra, nedaleko od mesta Ušća, pod planinom Radočelom. Osnovao ga je Stefan Nemanja. Imao je više crkava u dvorištu ovalnog oblika, koje je bilo opkoljeno odbrambenim zidom. Očuvane su tri crkve, a od ostalih građevina ostali su samo temelji ili su potpuno iščezle. Najznačajnija je Nemanjina crkva, sagrađena posle 1183. i posvećena Bogorodici. Kralj Radoslav dozidao je ispred nje veliku spoljnu pripratu.

1.Nemanjina crkva
2. Kraljeva crkva
3. Nikoljača
4. Temelji crkve Sv. Jovana Krstitelja
5. Trpezarija
6. Riznica
7. Konaci
8. Zapadni ulaz – pirg
9. Istočni ulaz


  1. Nemanjina crkva je jednobrodna građevina s jednim kubetom i pripratom. Spolja je u belom mermeru, s bogatim plastičnim ukrasom na pojedinim delovima. Ukras je romanskog stila i najvišeg je umetničkog kvaliteta među našim srednjevekovnim crkvama. Mada je u duhu italijanskih spomenika XII veka, ima i neke analogije sa francuskom umetnošću toga doba. Naročito je usredsređena na četiri portala: zapadni, unutarnji i dva bočna, kao i na trodelnom oltarskom prozoru. Živopis u crkvi potiče iz vremena velikog župana Vukana, 1205. g., što se vidi iz natpisa u kubetu. Naročito se ističu veliko Raspeće i Pričešće u oltaru. Manastir je uživao najveći ugled, a njegov iguman je imao prvo mesto u srpskom Saboru.
  1. Iz doba kralja Milutina je Kraljeva crkva posvećena sv. Joakimu i Ani. Kraljeva crkva je mala, gotovo kvadratne osnove, ima jedno kube. Na oltarskoj apsidi je u kamenu uklesan natpis arhimandrita Jovana iz 1314. g. U unutrašnjosti je sačuvan vanredan živopis u stilu tzv. dvorske škole kralja Milutina.

    3. S kraja XII ili početkom XIII veka je crkva Svetog Nikole. To je skromna jednobrodna građevina bez kubeta, sa ostacima dobrog živopisa iz početka XIII veka.                                                                                                    Od prvobitnih konaka koji su bili oko manastirskog dvorišta očuvani su samo ostaci stare trpezarije koja je imala uzan trem od mermera. Ostali konaci su relativno nove građevine.

Manastir Studenica upisan je u listu svetske kulturne baštine i pod zaštitom je UNESKO-a.

Izvor: zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________________

Foto galerija TAMOiOVDE

____________________________________________________________________________________________

Značaj manastira Studenice za srpsku prosvetu

izvod iz članka episkopa banatskog Amfilohija Radovića –

Carska lavra Studenička je nazvana, i to s pravom, „majkom, korenom i glavom svetih crkava u Srbiji“. Ona je zaista to i bila i ostala blagodareći svojim svetim ktitorima Simeonu i Savi i svojoj izuzetnoj ulozi u prosveti i kulturi srpskog naroda. Ovo su neki od važnijih aspekata osnova i doprinosa Studenice obrazovanju i kulturnom napredovanju u celini:

1. Studenička prosveta je nezamisliva bez prave vere, blagočešća. Sveti Sava, u svojoj drugoj Studeničkoj besedi, kao i u svim svojim spisima, priziva na veru u Hrista, na držanje njegovih zapovesti, predanja njegovih Apostola i na neodvajanje od crkvenog sabora (= sabranja) preko koga se stremi i dostiže u sjedinjenje mnoštva ljudi bogoizabranih u sjedinjenje Svete Trojice … Očevidno, to je i krajnji cilj zidanja Studenice: da se u njoj kao obitelji i kroz nju – ljudi preobražavaju u „obitelj“ Duha Svetoga. Za studeničke prosvetitelje Simeona i Savu obrazovanje ne znači (kao danas) sticanje znanja nego obnavljanje u nama obraza Trisvetloga Božanstva silom Duha Svetoga. Nastavnik ili „nastavitelj“ je pre svega onaj koji pokazuje pravi put koji vodi u večni život.

Takvog puta je „putevoditeljica“ i „nastavnica“ Presveta Bogorodica, ali i Sveti Sava i ostali svetitelji. Kada Stefan Prvovenčani govori o „vospitaniju“ koje je primio od oca, pod njim podrazumeva celokupno svoje telesno i duhovno uzdizanje i uzrastanje. U istom smislu Teodosije govori za Nemanju da je sinove i kćeri obučio „svetim knjigama“ i blagim običajima. I Domentijan kaže za Svetog Savu da su ga roditelji vaspitavali „u velikoj ljubavi, blagoverju i čistoti“.

Simeon i Sava pre svega uče pravoverju i pokajanju i revnosnom življenju po Bogu. Njihova prosveta je organski vezana za pokajanje, za duhovno-moralno uzdizanje pa tek onda za znanje. U njojličnost prosvetitelja, nastavnika, igra prvorazrednu ulogu, što se pokazalo i na njihovom primeru i njihovom značaju za oblikovanje i obrazovanje srpskog naroda.

Svetitelji uče svojim životom i svojim primerom, ali i svojom smrću i svojim posmrtnim čudotvornim dejstvom. Takvi su bili Simeon i Sava, ali i Simeonov drugi sin Stefan Prvovenčani, monah Simon, u narodu poznati kao „Sveti Kralj“. Naročiti značaj za prosvetu srpskog naroda imale su njihove svete mošti. Preko njih kao ktitora i preko njihovih moštiju Studenica zadržava prvenstvo među srpskim manastirima i među svim srpskim duhovnim centrima.

U neposrednoj vezi sa ličnostima svetih ktitora Studenice i njihovim svetim moštima i njihovom značaju za prosvetu srpskog naroda jeste i studeničko monaško opštežiće, ustojeno po „obrazniku Svetog Save“, kao i studenički sabori i praznici na koje se narod vekovima sakupljao.

Monaško opštežiće kao vekovni studenički način življenja, liturgijska molitvena sabranja unutar manastira, vernost srpskog naroda zavetu Svetog Save da se ne odvaja „od crkvenog sabora“, tj. od liturgijskih sabranja i svetog pričešća Telom i Krvlju Hristovom, sve to u stvari predstavlja istinsku „dušu“ manastira Studenice. Prvorazredan je značaj manastirskog opštežića i manastirskih sabora i praznika za razvijanje društvene i socijalne svesti srpskog naroda kroz vekove, za razvijanje duha zajedništva, mobarstva, jednakosti u njemu.

Sa tim u vezi je i buđenje, oblikovanje i čuvanje nacionalne svesti srpskog naroda koja je prosto neobjašnjiva bez manastira Studenice. S pravom je još u prošlom veku pisao M. B. Milićević : „Ne videvši Studenice, Srbin ne može imati pojma o prošlosti roda svoga“. Taj značaj manastira Studenice ne proteže se samo na nemanjićki i postnemanjićki period istorije srpskog naroda, nego i na period turskog ropstva, kao i na zbivanja u novijoj srpskoj istoriji, naročito posle velikih Seoba preko Save i Dunava. Grob Svetog Simeona i ćivot Svetog Kralja imali su značenje nacionalnog simvola na svim prostorima do kojih su Srbi dopirali i na kojima su boravili. Radi se o obnovi kultova srpskih vladara i nacionalnih svetitelja. Karađorđe, vožd Prvog srpskog ustanka, itekako je svestan značaja Studenice za buđenje srpskog naroda, kao i Miloš Obrenović posle njega.

5. Poseban značaj za srpsku prosvetu vidi se u pisanoj i prevedenoj književnosti i književnim delima, koja upravo u Studenici ima svoje začetke. Ovde je 1208. godine nastala prva biografija Svetog Simeona, kao i njegova Služba. Napisao ih je sam Sveti Sava. Taj njegov spis postao je nadahnuće studeničkog ktitorskog živopisa. Studenički i Hilandarski tipik, Hilandarska povelja i drugi „obraznici“ ovog simeono-savinskog perioda postaće uzor kasnijim delima slične vrste. U Studenici su tokom vekova pisane i prepisivane mnoge knjige, što naročito važi za Isposnicu Svetog Save. Može se slobodno reći da je srpska pisana reč i književnost potonjih vremena započela sa prvim biografijama Save i Stefana Prvovenčanog i sa Studeničkim tipikom.

Značajan je Studenički zbornik zvani „Otečnik“, prepisan u XV veku. U njemu se pored podvižničko-moralnih pouka nalaze i pravni spisi: Vlastareva sintagma i Dušanov zakonik.

Studenička biblioteka je bila verovatno veoma bogata, ali zbog čestih rušenja i paljenja samog manastira od nje nam je veoma malo sačuvano.

Za srpsku kulturu i prosvetu, naročito na polju neimarstva, od naročitog je značaja studenička arhitektura. Ona u sebi sjedinjuje vizantijsku gradnju sa mramornom odećom i ukrasom romanskih crkava. No, njena plastika nije isključivo romanskog stila, kao što se obično misli, nego ima i vizantijskih elemenata (na primer, lik Bogorodičin u timpanu na reljefu). Studenica tako vezuje organski Rašku i Srpsko primorje sa vizantijskim neimarstvom, postajući nadahnuće ostalim građevinama raške škole, ali i kasnije. U Studenici je građeno i dograđivano ne samo u vreme prvih ktitora, nego i kasnije u vreme Radoslava (priprata), kralja Milutina (divna arhitektura spojena sa živopisom u Kraljevoj crkvi Svetog Joakima i Ane), ali i u XV i XVI veku (sačuvane freske iz 1569. godine). Kao centralna građevina raške stilske grupe crkava, Studenica utiče i na Žiču, Gradac, Dečane, Svete Arhangele u Prizrenu i dr. Sa svojim kulama, sabornim hramom Bogorodice Dobrotvorke i drugim hramovima i paraklisima ona je upečatljivo delovala na svest naroda.

U manastiru je bila zastupljena i primenjena umetnost, čuvana u hramu i bogatoj manastirskoj riznici: sasudi, odežde, relikvijari sa moštima, petohlebnice, plaštanice, stavroteke i dr. sa poreklom od Palestine do Moskve, Carigrada i Primorja.

Što se tiče studeničkog živopisa, o njemu je mnogo i podrobno pisano. Ovde ćemo samo istaći činjenicu da je za njegov prvi i najznačajniji sloj najzaslužniji Sveti Sava. On ne samo što je odabrao najbolje živopisce toga vremena nego je i sam aktivno učestvovao u živopisanju, što se vidi iz otkrivenog zapisa u kubetu Bogorodičine crkve: „I mene rabotavšago pomenite Savu grešnago“. Studenički živopisac, kako onaj iz Bogorodične crkve, tako i onaj iz Kraljeve crkve daju ton ostalim zadužbinama i zadužbinarima kasnijih vremena (Sopoćani, Mileševa i dr.). Obnovljeni živopis iz vremena Patrijarha Makarija (XVI vek) takođe oponaša onaj iz XIII veka.

Ono što treba još podvući jeste unutarnje sledovanje iuzajamno prožimanje u Studenici liturgijskog poretka, zasnovanog na tipiku Svetog Save, i arhitekture, žitijskih tektova i ktitorskih slikarskih kompozicija. Sve to opet izrasta organski iz istog doživljaja vere istog duhovnog opita. Živopis je u sliku pretočena biblijska istina, ali i bojama oprisutnjena nebeska zajednica Svetih u liturgijsku zajednicu u hramu sabranih vernika. Sve je tu celosno i celovito, sve zajedno sabrano i na istom mestu objedinjeno: Bog i čovek, nebo i zemlja, živi i mrtvi, preobražena tvorevina i dela ruku ljudskih u ikone i ikonostase pretvorena. Tome se u Studenici vekovima pristupa i u to se urasta, i tako biće postaje celovito i duboko, napitano i vaspitano i obrazovano i prosvećeno, pravom hranom i svetlošću i istinskim „obraznicima“.

Upravo je ta celovitost osnovno svojstvo studeničke simeonovsko-savinske prosvete.

Kao takva Studenica kroz vekove uči i vaspitava, svetli i prosvećuje. U njoj se uči i stiče znanje ali i sama postaje „učilište“. Značajno je istaći i to da se Studeničkim tipikom osniva u Studenici i prva bolnica kod Srba, po vizantijaskim manastirskim uzorima. Studenička bolnica je bila medicinska ustanova u pravom smislu reči, tj. bolnica za lečenje, ne samo azil za neizlečive i siromahe. Preko nje se u Srbiju prenosi vizantijsko medicinsko iskustvo. U tome je njen doprinos našoj medicinskoj nauci. No, ona ne samo što je posedovala bolnicu, nego je i sama po svojoj prirodi bila i ostala duhovna bolnica. U njoj se vekovima prosvećuje i leči verom, i duša i telo. Pripovedanja o čudesima Simeona i Save i Svetog Kralja, o isceliteljskoj moći svetog mira i svetih moštiju prenosila su se usmenim predanjima kaluđera, putnika i poklonika. Sve je to privlačilo narod, preobražavalo i vaskrsavalo njegovu dušu, vraćalo joj i davalo mir i spokojstvo.

Narodna vera u moć Svetih i njihovih moštiju, u moć molitve, u čudotvornu moć same bogomolje, preobražavajuća snaga same svetinje mesta, sve je to ono što iznutra učvršćuje i preporađa narodnu dušu, otkriva joj smisao svega, pa i stradanja.

Studenica je bila kroz vekove i škola u izvornom smislu te reči. Po svojoj prirodi i po svojoj nameni, celokupnim svojim ustrojstvom i načinom života i rada u njoj, ona je obrazovala i vaspitavala čitava pokoljenja monaha, poklonika i đaka. Tip njenog vaspitanja i obrazovanja nije bio jednostran, tj. nije se odnosio samo na pojedinačne čovekove sposobnosti, kao što je to slučaj sa obrazovanjem zapadnog tipa, naročito onog školskog isključivo racionalistički usmerenog novijih vremena koji je praktično preovladao u savremenom svetu. Studeničko vaspitanje je bilo dinamičko-saborno i sveobuhvatno. Ono zahteva aktivno učestvovanje u tajni duhovnog preobražaja i uzrastanja čovekove duše i tela, obujimajući sve psihofizičke sile čovekove, na temeljima vekovnog iskustva Crkve, u okvirima sabornog liturgijskog življenja.

Na kraju da se kratko dotaknemo i kulturnih veza manastira Studenice koje pokazuju još širi plan njenog prosvetnog značaja i zračenja. Istaknuta je njena organska i mnogostrana veza i povezanost sa pravoslavnim Istokom, Carigradom i Svetom Gorom, kao i Primorjem. Treba pomenuti njene veze sa krajevima preko Save i Dunava, naročito posle Seoba i prenošenja moštiju Svetog Kralja (u Fenek, manastir Vojlovicu), a poznate su njene veze i sa drugim srpskim krajevima: Bosnom i Hercegovinom, Dalmacijom, kao i sa Vlaškom i Rusijom.

Ovaj kratki presek kroz istoriju i duhovno kulturno-prosvetno zračenje manastira Studenice zaista pokazuje da je ona „majka, koren i glava svetih crkava u Srbiji“. Ali pokazuje još nešto: da su osam vekova Studenice – naših osam vekova, punih duhovnih plodova kao čelinje saće meda. Osam vekova našeg zrenja i sazrevanja u Hristu. Naših stravičnih raspeća ali i vaskrsenja, naših studeničkih sabora i sabranja i studeničke prosvete i prosvećenja, izraslih iz svetlonosnog i blagog simeonovsko-savinskog korena.

Izvor: zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________________

MANASTIR RAVANICA…

tamoiovde-logo

Manastir Ravanicu sa crkvom Vaznesenja podigao je knez Lazar između sedamdesetih i osamdesetih godina XIV veka. Ktitorska povelja sačuvana je samo u dva kasnija prepisa, koja nisu istovetna. Po bolonjskom prepisu, ravanička povelja bila je izdata 1376/7, po vrdničkom 1381. godine. Međutim, na osnovu žitija isposnika svetog Romila koji je živeo u neposrednoj blizini Ravanice i koji je, posle smrti 1375. godine, i sahranjen u Ravanici, zaključuje se da je ravaničko vlastelinstvo već postojalo, ali svakako ne kao završena manastirska celina. Takav manastirski kompleks – sa crkvom, pirgom, moćnim utvrđenjem sa sedam kula, trpezarijom, ćelijama, neophodnim ekonomskim i gospodarskim zgradama – morao se stvarati godinama. Kao, uostalom, i svi naši ugledni manastiri.

Situacija manastirskog kompleksa

U skladu sa svojom faktičkim položajem, knez Lazar naglašava svoju samostalnost – samodržavnost, on je „gospodin zemlji srpskoj“ i to „po milosti Božjoj“, i on postaje Stefan: „Stefan knez Lazar“. On nastupa kao krunisani vladar, neposredni naslednik Nemanjića – deo savremenika ga tako i prihvata, a potomstvo ga tako i vidi u istorijskoj perspektivi.

Posle Kosovske bitke i Lazareve pogibije, na Vidov dan 1389. godine, i prenosa njegovih moštiju iz prištinske crkve Vaznesenja u Ravanicu 1392. godine, manastir postaje mesto hodočašća i žiža oko koje se stvara kult kneza Lazara, kosovskog mučenika, a zatim i njegovih saboraca.

Osim ovog, stvorena je tradicija Ravanice i kao kulturnog centra u kome se neguje pisana književnost, a oko manastira se plelo i usmeno stvaralaštvo. Veliki, ako ne i najveći broj u svetu poznatih narodnih pesama posvećen Kosovu i kosovskim junacima nastao je uz Ravanicu. Izgleda da je Ravanica već tada bila i neka vrsta monaške škole, ali se tek od XVII veka znaju imena pojedinih njenih učitelja – daskala.

Upravo zbog ovakve delatnosti – upornog negovanja i čuvanja narodne svesti, održavanja duha otpora – ravaničko bratstvo je neprestano dolazilo u sukob s turskim vlastima. Ravanica je bila rušena i paljena nekoliko puta, pri čemu nije stradala sama crkva, već utvrđenje i manastirske zgrade. Crkva je teško stradala tek 1686/7. godine, kada je pobijen i veći broj ravaničkih monaha. Preživeli monasi su morali 1689-1690. godine da beže iz manastira i iz Srbije, pridružujući se velikoj seobi Čarnojevića. Pešice, kako je izrikom zabeleženo, oni su se povlačili sve do Sentandreje, u neposrednoj blizini Budimpešte. Ali su, spasavajući se, nosili ne samo Lazareve mošti, već i neophodne bogoslužbene stvari, deo rukopisnih knjiga, dragocen Jefimijin pokrov knezu Lazaru.

Posle kraćeg boravka u Sentandreji, gde su izgradili i privremenu drvenu crkvu, ravanički monasi prelaze sa svim sačuvanim stvarima u potpuno zapušten manastir Vrdnik, u Fruškoj Gori. Obnavljaju ga temeljno, ali mu menjaju crkvenu slavu: obnovljenu crkvu, umesto svetom Jovanu, posvećuju Vaznesenju, slavi njihove Ravanice. Crkva menja i svoje ime i postaje Sremska Ravanica. Ali, oni ne zaboravljaju svoj manastir. Dovijaju se i traže priloge uz darovne povelje i od ruskih careva i od ugrovlaškog vojvode – za svoju pravu Ravanicu „niže Beograda“. Toliko su čuvali stare tradicije da je Vuk Karadžić, čak početkom XIX veka, zabeležio najlepše kosovske pesme u neposrednoj okolini Sremske Ravanice.

Pogled na manastirski katolikon

Razvaline manastirskog utvrđenja

Kada je u novom austrijsko-turskom ratu Severna Srbija bila oslobođena, u Ravanicu se 1717. godine, dok još mir nije bio zaključen, vraća jedini preživeli ravanički monah – daskal Stefan. On zatiče potpuno pustu crkvu, toliko zaraslu u šiprag da se ni vrata nisu poznavala. Priprata je bila do temelja srušena, a po crkvi se razraslo drveće. I Stefan kreće u obnovu.

Od povratka 1717, do smrti, 1729. godine potpuno se posvetio obnovi Ravanice. Kasniji radovi u Ravanici nisu bitno menjali stanje. Tek najnoviji konzervatorski radovi spasli su sve što se još moglo.

U istaknutom istorijskom značaju manastira Ravanice, posebno mesto pripada njenoj crkvi Vaznesenja.

U svim elementima ona donosi nešto novo: i u arhitekturi, i u primeni dekorativne plastike i u živopisu. Ona je prvi spomenik novog razdoblja u razvoju srpske srednjevekovne umetnosti: moravske škole, njenog najsamostalnijeg stvaranja u okvirima vizantijskog stila.

Crkva Vaznesenja

Manastirski katolikon

Crkva Vaznesenja

Trikonhalna osnova ravaničke crkve nije nova tvorevina, u Moravskoj Srbiji prihvaćena je pod uticajem Svete Gore, naročito preko njenih monaha isihasta i isposnika koje je knez Lazar prihvatao i štedro pomagao.

Tvorac Ravanice dobro je poznavao i crkve iz vremena kralja Milutina. Od njih je preuzeo i pet kupola nad naosom, ali ove elemente rešava na nov način: sva kubeta dobijaju naglašena kockasta postolja, a s njima i nove arhitektonske vrednosti celine. Zadržavajući poznato zidanje u naizmeničnim redovima kamena i opeke, pa i uokviravanje kamenih ploča opekom, tvorac Ravanice, više od svojih prethodnika, nastoji na pravilnom ritmu: uvek red kamena pa tri reda opeke. Bojenjem uzidanih opeka pojačava doživljaj ritmičkog ponavljanja materijala.

Za Ravanicu je karakteristična i razrada mnogobrojnih prozora na svim stranama crkve. Arh. Vulović je nabrojao 62 prozorska otvora, zastakljena raznobojnim staklom. Ravanica je bila izuzetno dobro osvetljena u svako doba dana. Kad takva svetlost obasja i stubove sa freskama sa bogatim zlatnim ornamentima, postaje jasno zašto jedan ravanički monah beleži: „Lazar je crkvu ozario“.

Posebna novost je bogato korišćenje dvodimenzionalne dekorativne plastike na Ravanici: oko prozora, raščlanjenih otvora narteksa, u njihovim arhivoltama, timpanonima, pri obradi zapadne fasade sa središnom bogatom rozetom iznad trifore.

Bifora

Rozeta

Kupola

Živopis u Ravanici je veoma oštećen. Čitavi delovi zidova danas su bez fresaka. Mnoge preostale kompozicije su izbledele, otrvene sa zidova, ali je još uvek jasna misao-vodilja tvorca njene celine. Kada je u pitanju izbor ikonografskih tema ni u jednoj našoj crkvi, ni pre ni posle Ravanice, on nije tako tesno povezan sa bogosluženjem. Liturgijska koncepcija počinje već dekoracijom kupola i potkupolnih prostora, a ne završava se ni u oltarskom prostoru i delovima crkve koji se koriste pri bogosluženju – prisutna je u celoj dekoraciji.

Karakterističan je i izbor svetitelja. U celom zapadnom delu crkve i na svim stubovima prisutni su samo pustinjaci koji se odriču svega Hrista radi, sveti mučenici za veru i aktivni borci za Hrista. Sveti ratnici predstavljeni su u najnižoj zoni. Ovako zamišljeno i dosledno sprovedeno ukrašavanje Ravanice mora se vezati za crkvene krugove sa kojima je knez Lazar bio tesno povezan, posebno sa monasima i isposnicima.

Veoma brižljivo obrađeni stubovi koji nose kupolu, ukrašeni su bogato motivom vezanih lančanih medaljona. Ti krugovi, u bogatim okvirima, na plavoj pozadini, ukrašenoj raskošnim ornamentima izvedenim zlatom, penju se ka nebu, i ritmom linija, kolorističkim odnosima i raskošnom, novom primenom ornamenata daju specifičan pečat živopisu Ravanice.

Živopis u Ravanici

Živopis u Ravanici

Mnogi umetnici – neimari, klesari, slikari, zlatari, vezilje – unosili su u Ravanicu svoja umeća, svoje talente, prenoseći nam istovremeno duh i atmosferu svoga doba, kada su znali da žive, stvaraju i dostojanstveno umiru oni naši preci za koje savremenik lakonski kaže: „ljudi su to bili dobri, ljudi hrabri, ljudi pravi i u reči i na delu“.

 


  1. „Manastir Ravanica“ – Mirjana Ljubinković, Repub. zavod za zaštitu spomenika kulture Beograd, 2002. god.

Izvor:www.zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________

GDE SU DANAS SLOBODNA DECA SAMERHILA?

tamoiovde-logo

Šezdesetih godina prošlog veka britanski pedagog Aleksandar Saterlend Nil napisao je knjigu “Slobodna deca Samerhila” u kojoj je opisao jedan od najznačajnijih obrazovno-pedagoških eksperimenata novijeg doba. On je 1921. godine osnovao školu nazvanu Samerhil koja je radila na potpuno novim i drugačijim principima od tradicionalnih evropskih škola.

Foto: Summerhill/Philipp Klaus

O svom iskustvu, školi i deci koja su prošla kroz nju 1960. godine pisao je u knjizi koja je narednih decenija bila značajno štivo ne samo za stručnjake u obrazovanju već je maltene bila “knjiga za svaku kuću”.

„Slobodnu decu Samerhila“ čitali su i roditelji u našoj zemlji, tragajući za odgovorima na pitanja o ispravnom vaspitanju i školovanju dece.

Dok su Nila mnogi slavili kao čoveka koji je školu prilagodio pravoj prirodi deteta, a ne obratno, mnogi su ga kritikovali ponajviše zbog lošeg kvaliteta predavanja i časova koji su se održavali u Samerhilu, a zatim i zbog “raspuštenosti” učenika i njihovih preterano anarhističkih ideja.

A kakav je bio Samerhil u Nilovo vreme? Škola je najpre osnovana u Drezdenu, ali je ubrzo preseljena u atar sela Leiston u istočnom Safoku, oko 150 kilometara od Londona. “Samerhil је роčeо kao eksperimentalna škola. On to više nije. Danas је to demonstraciona škola, jer ona demonstrira da је sloboda moguća”, napisao je Nil u knjizi “Slobodna deca Samerhila”.

U vreme kada je knjiga napisana, u ovoj školi boravilo je oko 45 učenika uzrasta između 5 i 16 godina, od kojih su neki bili stranci – petoro iz Skandinavije, jedno iz Holandije, jedno iz Nemačke i jedno iz Amerike. Mnogi od njih bili su etiketirani kao problematična deca u prethodnim školama ili od strane roditelja, dok su neki tu dolazili jer su im roditelji bili uvereni da je Nilov koncept obrazovanja ispravniji od konvencionalnog.

Deca u Samerhilu zaista jesu bila slobodna u smislu da mogu da rade apsolutno sve što im padne na pamet, sve dok to ne ugrožava druge stanovnike Samerhila, učenike, nastavnike i ostalo osoblje škole.

Nisu morali da pohađaju časove. Nisu morali da imaju hobi niti da rade bilo šta što im se nudilo – na primer da majstorišu u radionicama, izrađuju umetnička dela, šiju, čitaju i slično. Mogli su, ako bi želeli, po ceo dan da se izležavaju i to je jedan broj njih, po dolasku u Samerhil, i radio. Trebalo im je po nekoliko nedelja ili nekoliko meseci da se zainteresuju za dešavanja u školi i uđu u uobičajene tokove ove demokratske zajednice.

Sve odluke u školi donosile su se na sastancima zajednice. Na njoj su prisustvovali i učestvovali svi, od direktora škole do petogodišnjaka i svi su imali jednako pravo glasa. Često bi, prisećao se Nil, odrasli bili preglasani i donošene su odluke koje baš i nisu bile za ponos, kao na primer to da se dozvoli pušenje učenicima, jer nije fer da odrasli smeju da puše, a deca ne. Zar nisu svi jednaki?

Мislim da је dete ро prirodi mudro i realno. Ako mu se omogući da bude samostalno, ako mu odrasli ne sede па glavi sa svojim savetima, ono ćе se razviti najviše što može da se razvije. Razumljivo, Samerhil је mesto u kome ćе oni koji poseduju urođenu sposobnost i želju da budu školci – postati školci, dok ćе drugi, čija је jedina sposobnost da čiste ulice – čistiti ulice. No, do sada iz naše škole niti је izašao neko ko је postao čistač ulica, niti ја ovo pričam sa neke snobovske tačke gledišta, budući da bi mi bilo draže da škola oformljuje srećne čistače nego neurotične učene ljude„, objasnio je Nil.

U knjizi navodi primere sudbine bivših učenika od kojih su neki postali ugledni lekari i profesori, a neki srećni majstori koji vole svoj posao najviše na svetu. Na Vikipedijinoj stranici o školi Samerhil postoji spisak važnih ličnosti koje su pohađale ovu školu.

U našoj zemlji verovatno nisu poznati, jedan je predavač na Univerzitetu u Brajtonu, drugi je muzički producent, treći dizajnira korice rok albuma, četvrti je autor knjiga za decu, peti je profesor arhitekture, a tu je i jedna žena, glumica. Definitivno nema nobelovaca niti uglednih naučnika, ali to i nije cilj Samerhila.

Nil je umro 1973. godine i tada je školu preuzela njegova supruga. Danas je, po vrlo sličnim principima, vodi Nilova ćerka koja se zove Zoe. Na sajtu škole ispod naziva stoji moto “Osnovana 1921. godine, a još ispred svog vremena”.

(M.Đ.)


Izvor: facebook.com/NaukaKrozPrice

____________________________________________________________________________________________

Knjiga: „SLOBODNA DECA SAMERHILA“  (Ovde)

____________________________________________________________________________________________

MANASTIR TRONOŠA…

tamoiovde-logo

U podnožju Tronoške planine, koja se prostire između Boranje i Gučeva, na 17. kilometru od Loznice, nalazi se MANASTIR TRONOŠA.

Podignut je početkom 14. veka (1317.), kao zadužbina kralja Dragutina i njegove supruge, kraljice Katarine; posvećen je Vavedenju Presvete Bogorodice.

Prema narodnom predanju, manastir su podigli braća Jugovići, što je našlo odraza u narodnoj poeziji: pa se u pesmi „Miloš u Latinima“ kaže:

„…da vidite lijepu Tronošu, kod Loznice na rjeci Tronoši, zadužbinu braće Jugovića…“

Međutim istorijska je činjenica da je kralj Dragutin podigao manastir Tronošu. On je bio oženjen Katalinom (Katarinom), ćerkom mađarskog kralja Stefana. Dobio je Srem, Mačvu i ovaj deo Podrinja kao miraz. Kada je podizao manastir Tronošu on nije bio kralj Srbije,već je to bio njegov brat Milutin.

Dragutin je zadržao vlast nad delovima svoga miraza, sa prestonicom u Debrcu kod Obrenovca. Imao je titulu „mali sremski kralj“. Tada podiže manastire sa obe strane Drine. To su manastiri: Rača kod Bajine Bašte; u Bosni manastir Papraću, Tavnu , Lovnicu i Ozren, a pred kraj svog života počinje da zida manastir Tronošu. Umire 1316. Godine. Godinu dana kasnije kraljica Katarina dovršava izgradnju manastira.

Braća Jugovići su po predanju 1388. godine boravili u manastiru i podigli česmu kod manastira. Zato im je narod kasnije pripisao i podizanje samog manastira.

Takav izgled manastira ostao je do Kosovske bitke (1389.), tj. do konačne propasti srpskog carstva. Turci su došli u manastir i srušili ga do temelja. Manastir je ostao u ruševinama sve do 1599. godine, kada je prvi put obnovljen na starom crkvištu.

Oko 1814. godine Turci su ponovo došli u manastir, zapalili ga i srušili mu krov i kube. U ruševinama je ostao do 1834. godine kada je za vreme kneza Miloša Obrenovića po drugi put obnovljen i živopisan freskama. Freske su radili čuveni majstori onoga vremena: Mihailo Konstantinović iz Bitolja i Nikola Janković iz Ohrida. Tada je dograđen zvonik uz crkvu u baroknom stilu tako da od tada čini jednu celinu.

Manastir više nije rušen, mada je za vreme Prvog svetskog rata stradao od Austrijanaca. Za vreme Prvog svetskog rata ovde je bilo smestilište srpske vojske, tj. ukazivana je pomoć povređenima u borbi, tako da su mnogi tu umrli i sahranjeni, kao što su čuveni kapetan prve drinske divizije Dušan Šikoparija, poručnik Žarko Diković i mnogi drugi.

Austrijanci su bili ljuti na manstir zbog učinjenih usluga srpskoj vojsci i zato su pokupili sve znamenitosti veće vrednosti i odneli ih u Beč. Među njima je i čuveni Tronoški rodoslov- jedna od prvih srpskih pisanih istorija. Rodoslov se i danas nalazi u Beču.

Tadašnji starešina manastira arhimandrit Tihon Ivančević sklonio se u manastir Jošanicu kod Jagodine. Austrijanci su ga pronašli, uhvatili i doveli u Beograd gde su ga držali dve godine u tamnici. Posle dugog mučenja zimom i glađu obesili su ga u Beogradu 1917. godine. Ovaj plemeniti  rodoljub prenet je u manastir Tronošu 1926. godine i sahranjen u porti.

Za vreme Drugog svetskog rata manastir je stradao od Nemaca. Jedna kaznena ekspedicija Nemaca je  12. oktobra 1941. godine došla u manastir i činila ista zlodela kao i njihovi prethodnici. Ono što je bilo od veće vrednosti su pokupili i odneli sa sobom, a ostalo su skupili u crkvi i zapalili. Unutrašnjost manastira je izgorela. Freske su počadile i potamnele tako da se skoro nisu ni videle. Konak manastira je zapaljen i porušen. Sve je bilo u ruševinama do 1964. godine.

Dolaskom oca Antonija Đurđevića za starešinu 1961. godine počela je obnova manastira. On je sa svojom bratijom, uz blagoslov i podršku tadašnjeg episkopa šabačko-valjevskog Jovana, neumorno radio na podizanju porušenog manastirskog konaka i ostalih ekonomskih zgrada, kao i porušene kapele Svetog velikomučenika Pantelejmona-česme devet Jugovića.

Povodom 100 godina od smrti Vuka Karadžića i povodom njegovog boravka i učenja u manastiru, zavod za zaštitu spomenika iz Beograda je radio jedno vreme na čišćenju i uređenju freski. Freske su očišćene i nikakva boja im nije dodavana, tako da su do danas ostale orginalne.

Vuk Karadžić je kao dečak učio i boravio jedno vreme u manastiru Tronoša. To je jedna od njegovih prvih škola. Sam Vuk je pisao: „kada sam ja bio dečak, ni u sto sela nije bilo ni jedne škole, nego ko je hteo da nauči da čita i piše, išao je u manastir.“

Vukov učitelj je bio čuveni arhimandrit Stefan Jovanović, veliki rodolju i jedan od najprosvećenijih ljudi toga doba.

On je učinio presudni uticaj na malog Vuka- koji se kasnije uključuje u sva istorijska i kulturna kretanja u Srbiji. Sav u službi svoga naroda, arhimandrit Stefan je za bolju budućnost svoga roda i život dao. Turci su ga otrovali u Zvorniku 1799. godine kada je išao da ih moli da pozajme Srbima neku proju koja je zaostala u kulama još od Mađara. Sahranjen je pored crkve manastira.

Od 2001. godine manastir je ženski. Revnosni otac arhimandrit Nikolaj i vredno sestrinstvo nastavili su obnovu i uređenje ove svetinje.

Manastir Tronoša godinama ima jednu posebnu tradiciju. To su ratarske ili oračke sveće- dve velike sveće koje se nalaze ispred oltara. Kada počne vaskršnji post, vernici ovoga kraja skupljaju prilog u vosku i novcu, koliko ko ima. Za taj novac kupuje se čist vosak. Na Veliku sredu seljaci, koji to već godinama rade, izliju te sveće, a na Veliki četvrtak, posle podne, donesu ih i postave pored oltara.

One gore cele godine, svake nedelje i praznika za vreme službe. Ostane nešto malo, a to se pretopi sa novom voskom, tako da uvek u novoj sveći ima stare sveće. Desnu sveću pravi Vukovo selo Tršić i selo Korenita, a levu sveću Zajača, Paskovac, Gornja Borina i drugi priložnici. Jedna je  sveća teška preko 50 kilograma, a visoka je 1,5 metara.

Ovo je jedinstvena tradicija u srpskoj crkvi i nigde je nema sem u manastiru Tronoša.

Sveta liturgija se obavlja svakodnevno sa početkom u 6 časova, a nedeljom i praznicima u 8.30 časova.

Kontakt telefon: 015 846 003

Izvor teksta: Brošura „Manastir Tronoša posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice“

Foto: Bora*S

___________________________________________________________________

 

JANUŠ KORČAK I DECA…

tamoiovde-logo

Januš Korčak – DESET ZAPOVESTI ZA RODITELJE

Januš Korčak – (1878-1942) poljski pedijatar, pedagog, pisac….

…Kada je Hitlerova vojska ušla u Poljsku i okupirala Varšavu, Korčak je ostao sa svojim vaspitanicima u Domu siročadi. Godine 1940. Nemci su ga uhapsili. Nekoliko meseci je proveo u zatvoru odakle su ga otkupili njegovi bivši štićenici. Svetski poznat pisac, Korčak je imao mogućnosti da napusti Poljsku, no nije to učinio. Vratio se u „Dom siročadi“, koji se sada nalazio na teritoriji Varšavskog geta.

janus-korcak-1469897598-93366

Foto: Profimedia

Brojni prijatelji pokušavali su da  nagovore Korčaka da napusti geto, znajući da mu preti velika opasnost, uprkos dozvole  okupacione vlasti da slobodno ulazi i izlazi iz geta.

Petog avgusta 1942. decu iz Doma siročadi poslali su u koncentracioni logor Treblinku. Nekoliko dana kasnije Korčak je zajedno sa svojom decom ušao u gasnu komoru.

Na mestu Korčakove smrti u Treblinici nalazi se veliki kamen. Na kamenu je kratko napisano:

„JANUŠ KORČAK I DECA.“

.

Januš Korčak – 10 ZAPOVESTI ZA RODITELJE

  1. Ne očekuj da tvoje dete bude kao ti ili onakvo kakvo bi ti želeo da bude. Pomozi mu da postane samosvojan čovek, a ne tvoja kopija.
  2. Ne traži od deteta da ti plati za sve što si za njega učinio. Dao si mu život; kako ti se može zahvaliti? On će dati život drugome, drugi trećem… to je zakon nepovratne zahvalnosti.
  3. Ne sveti se detetu za uvrede koje su te snašle, da u starosti ne bi jeo gorak hleb. Jer, što si posejao to će i nići.
  4. Ne potcenjuj njegove probleme. Svakome je dat život u skladu sa snagom koju ima, i budi siguran da njemu nije lakše nego tebi, a može biti da mu je i teže, jer nema iskustva.
  5. Ne ponižavaj ga!
  6. Ne zaboravi da su najvažniji čovekovi susreti u životu – susreti sa decom. Obraćaj više pažnje na njih – mi nikada ne možemo znati koga srećemo u svom detetu.
  7. Ne muči sebe ako ne možeš nešto da učiniš za svoje dete. Seti se, detetu je uvek nedovoljno ako nije učinjeno sve.
  8. Dete nije tiranin koji vlada čitavim tvojim životom, i nije samo plod od krvi i mesa. Ono je ta dragocena čaša koju ti je Život dao  da je čuvaš i razvijaš u njoj stvaralački plamen. U toj oslobođenoj, rasplamsaloj ljubavi majke i oca, raste, ne „naše“, ne „moje“ dete, već duša koja nam je poverena na čuvanje.
  9. Nauči da voliš tuđe dete. Nikada ne čini tuđem detetu ono što ne želiš da čine tvom.
  10. Voli svoje dete uvek – i kada je netalentovano, nesrećno, odraslo. Razgovaraj sa njim, – raduj se, jer dete je praznik, dokle god je sa tobom.

Preveo i priredio: Aleksandar Mirković

Izvor: srodstvopoizboru

_________________________________________________________________________________

Januš Korčak – Zaštitnik i prijatelj dece

Januš Korčak je bio pedijatar i pedagog. Pisao je dečje knjige i borio se za prava dece. Godine 1942. dobrovoljno je pratio svoje štićenike iz sirotišta u Varšavskom getu u nacistički logor Treblinka.

16545450_303

Denkmal für Janusz Korczak in Warschau

Slika je obišla svet – na platnima, crtežima ili kao statua: muškarac među decom, najmanje od njih na njegovoj ruci, drugo ga prati držeći ga za ruku, na putu ka nacističkom logoru. U rano jutro 5. avgusta 1942. godine SS-vojnici su ispraznili jevrejsko sirotište u Varšavskom getu.

Vođa sirotišta Januš Korčak pratio je svojih 200 štićenika do mesta sa kojeg su svi zajedno transportovani u logor Treblinka. Poljsko-jevrejski lekar imao je mogućnosti da izbegne smrt, ali je odbio svaku pomoć poznanika i prijatelja, jer nije želeo da ostavi decu na cedilu. Na kraju je sam ubedio SS-vojnike da ga puste da ide zajedno sa decom.

„U svim jevrejskim getoima u Poljskoj koju je okupirao Hitler, vaspitači, učitelji i lekari su išli u smrt zajedno sa decom o kojoj su se starali. To ima veze sa osećajem odgovornosti tog vremena“, objašnjava biograf Joana Olčak-Roniker u razgovoru za Dojče vele.

I Jevreji i Poljaci

16402303_404

Tihi heroj – Januš Korčak

U njenoj biografiji o Korčaku, koja je 2012. objavljena i u Nemačkoj, učinila je vidljivim ljudsko lice „starog doktora“ sakriveno iza mita o mučeniku. „Korčaka bi ljutilo da ga proglase svecem. Njegovo hrabro koračanje u smrt zajedno sa decom bacilo bi u zasenak njegov hrabar život“, kaže autorka.

Poljska književnica i scenaristkinja kao dete je lično poznavala Korčaka. On je bio prijatelj s njenim dedom i babom, izdavačima iz Krakova. Njena majka je neposredno posle rata napisala prvu knjigu o Korčaku, kako bi dokumentovala njegovo herojstvo.

Januš Korčak rođen je kao Henrik Goldšmit u jednoj dobrostojećoj porodici asimilovanih Jevreja u Varšavi. Goldšmitovi nikada nisu okrenuli leđa judaizmu i živeli su u veri da mogu istovremeno da budu i Jevreji i Poljaci. Tog ubeđenja je bio i Januš Korčak.

Studirao je medicinu i kasnije je postao ugledni pedijatar. Vrlo rano je morao da izdržava porodicu, jer je njegov otac bio upućen na psihijatrijsko odeljenje. U to vreme, mladi lekar počinje da piše knjige za decu. Pod pseudonimom Januš Korčak, koje će zadržati do kraja života, pobedio je i na jednom literarnom takmičenju. „On je poznavao strah i patnju deteta iz sopstvenog iskustva. To znanje hteo je da prenese roditeljima“, kaže biografkinja Joana Olčak-Roniker.

Korčak nikada nije osnovao sopstvenu porodicu. Ipak, 1912. preuzeo je rukovođenje jednog jevrejskog sirotišta u Varšavi, sagrađenog prema njegovim planovima. Ubrzo su dom popunili i pedagozi reformatori jer Korčakova inovativna pedagogija je još tada bila legendarna. Njegovi štićenici su bili radosniji i samosvesniji od dece u drugim sirotištima. Korčak je „svoju decu“ posmatrao kao kompletna bića. U prvi plan je stavljao dostojanstvo deteta, zahtevao je individualnost i odlučno odbijao udaranje kao kaznu i prinudu.

Beskompromisna ljubav prema deci

16202935_404

Roman za decu Januša Korčaka

Korčak formuliše prva dečja prava: pre svega je insistirao na pravu deteta da bude onakvo kakvo jeste, da se poštuje i dobija aktivno, pozitivno razumevanje i toplotu. Time je postavio temelj za današnja prava dece, sadržana u Konvenciji UN o pravima deteta. Pod pseudonimom „stari doktor“, 30-ih godina vodi sopstvenu radijsku emisiju na poljskom radiju, u kojoj je sa decom pričao o deci.

U sirotištu u varšavskoj ulici Krohmalnaštrase, Korčak je realizovao svoje pedagoške ideje. Tamo je nastao svojevrstan model demokratske dečje republike sa sopstvenom samoupravom, dečjom skupštinom i sudom u kojem deca sama odlučuju o različitim „kaznama za izvinjenje“. U njegovom sirotištu nastao je i prvi list koji su pravila deca – „Mali pregled“. Iznad svetle zgrade sa prijatnom atmosferom vijorila se zelena zastava „Dečje republike“.

Godine 1940. sirotište je premešteno u Varšavski geto. Korčak je nastavio da ohrabruje decu i vaspitava ih za budućnost u slobodi. Jedan od očevidaca odvođenja Korčaka i njegovih štićenika iz geta u logor, bio je i jevrejski kompozitor i pijanista Vladislav Špilman. On u svojim memoarima opisuje kako je lekar ohrabrivao decu: „Ići ćete na selo, to je razlog za radovanje“, objašnjavao je siročićima… Sigurno je „stari doktor“ i u gasnoj komori poslednjim atomima snage šaputao deci: ‘Ništa, ništa to nije deco’, kako bi svoje male štićenike poštedeo užasa prelaska od života ka smrti“.

„Kada se jedno dete smeje, smeje se ceo svet“

Jedno od njegovih najznačajnijih pedagoških dela nosi naziv „Kako voleti dete“. Pisao je i romane za decu, najpoznatiji je „Kralj Maćuš Prvi“, obrazovni roman koji se protivi starateljstvu nad decom.

Trideset godina posle njegove smrti – 1972, u nacističkom logoru Treblinka, Janušu Korčaku je posthumno dodeljena nagrada za mir. Mnoge škole, sirotišta za decu, ulice i trgovi u celoj Nemačkoj nose ime lekara i pedagoga koji je napisao: „Kada se jedno dete smeje, smeje se ceo svet“.

Autorke: Barbara Kelen / Ivana Ivanović

Odg. urednik: Ivan Đerković

 Izvor: dw.com/sr

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

_________________________________________________________________________________

UČIONICA IH VEZALA ZA CEO ŽIVOT…

tamoiovde-logo (1)

Šest decenija učiteljskog braka proslavili u svojoj  (zatvorenoj)  školi u selu Crni vrh, na Staroj planini

Učiteljica-Milena-1-800x445Učiteljski par iz Kalne na Staroj planini, Milena (84) i Branislav – Branko (83), proslavili su 28. jula ove godine 60 godina braka u svojoj školi u selu Crni vrh, na Staroj planini. Tamo, i u okolnim selima predela Budžak, u gorštačkom bespuću, učiteljovali su gotovo ceo radni vek.

Branislav je najviše godina bio direktor škole, Milena učiteljica koja je ostala upamćena po svojih 1.200 đaka od kojih su mnogi postali profesori, doktori nauka, inženjeri, naučni radnici, pisci, sportisti.

Učiteljica-Milena-e1472063265122 Nikad nije bila ni dan na bolovanju, a prosvetni inspektori uvek su beležili: “posebno se ističe”.Imala je i nesebičnu podršku: suprug joj je u svemu bio desna ruka. Učionica ih je, kažu njihove kolege, vezala za ceo život.

-Nekada, pre pola veka,Kalna je imala 13.000 duša, danas oko 2000.Većina sela nema ni jednog đaka, nekad ih je bilo po 200, 300, pa i 400 u samo jednom selu.

Danas je posve drugačije, ali ne možemo da zaboravimo Crni vrh i siromašne đačiće koji su svi završili škole. Ne verujem da je i jedan jedini ostao u planini – priča Branislav dok Milena podseća kako je njen suprug i direktor, oskudnih šezdesetih godina, zaposlio i njenog brata u školi na Crnom vrhu.

Milorad je tada završavao prava, a imao je i osnovnu muzičku školu, pa je pola godine učio decu muzičkom vaspitanju.

Učiteljica-Milena-2-e1472063362929Crni vrh je za oboje, iako su tužni što je školska zgrada zatvorena,  najlepše mesto na svetu. Nije im bilo lako da sve vreme svečanog ručka u kafanici “Kod Ždrma”, preko puta, netremice gledaju u svoju oronulu i opustelu školu.

-Ranije smo se dogovorili sa kafedžijom, tako da su vrata bila otvorena. Ovde se navraća kad gazda nema posla u domaćinstvu, obično nedeljom i praznikom. Leto je i radi se u voćnjaku, povrtnaku, vuku se drva sa planine.

Upravo danas centrom sela prolaze rabadžije sa natovarenim samarima kao u nakadašnja stara vremena. Ovde je ipak vreme stalo. Najteže je što nema dece i mladeži – priča Branislav nazdravljajući za tako retku godišnjicu sa svojim nekadašnjim nastavnikom muzike i Mileninim bratom Miloradom.

Učiteljica-Milena-2-1-2-e1472063699346Milorad provodi penzionerske dane na Borskom jezeru u krajoliku Dolina mira. Lepo mu je, ponosi se svojom izložbom skulptura u drvetu, kamenu i metalu. Turisti ga opsedaju, Dolina mira je sve nemirnija, a on i supruga Divna, svakog dočekaju kao najrođenijeg.

-Došao sam da proslavim dijamantsku svadbu sestre i zeta, ali i da se prisetim dana kada sam ovde učio decu i – svirao bubnjeve sa svojim orkestrom. Iako sam kratko pohodio Crni vrh, uspomene su još sveže. Ti dani se ne zaboravljaju. Ostavio sam i svoj rodni Pirot, i Bor mogu da napustim, ali crnovrške mladalačke vragolije i crce tog naroda nikada neću prpeustiti zaboravu – odsečan je Milorad zvani Pirke, poznatiji u ovim krajevima i kao Karbon.

Ućiteljica-Milena-3-e1472063740333Kad se završio ručak, mala srećna ekipa bivših prosvetnih radnika krenula je u susret Kalni, poznatoj po nekadašnjem jedinom rudniku urana u bivšoj Jugoslaviji. Milena je, pritisnuta godinama, jedva čekala da ode do stana u svojoj četvorspratnici, Branislav je nastavio svadneno veselje u kafani “Bolji život”.

Pirke je krenuo u zagrljaj svojoj Dolini mira rešen da izvaja “mladence” u dugovečnoj, 200 godina staroj hrastovini pronađenoj na vrletnoj planini iznad njegovog doma na Borskom jezeru, na “Crnom vrhu od Srbije”.

 Autor: Brana Filipović, 24. avgust

Objavljeno u sklopu projekta „Knjaževac i Stara planina: Ljudi, vreme, život“ koji sufinansira Opština Knjaževac

Izvor:solarismediabor

__________________________________________________________________________________

EDUKATIVNI OBILAZAK DUBAŠNICE…

tamoiovde-logo

Povodom obeležavanja Svetskog dana biodiverziteta i Evropskog dana parkova u okvi ru Ekoloških dana Bora 2016. u subotu 11. juna, realizovan je  je edukativni izlet na Dubašnicu za nagrađene učesnike martovskog programa obeležavanja svetskih dana voda, šuma i meteorologije.

TAMOiOVDE-Dubašnica-IMGP0794Na izletu su bili učenici nižih razreda OŠ „3. oktobar“, četvrtog razreda prehrambenog smera Tehničke škole Bor i vršnjački edukatori i saradnici Društva mladih istraživača Bor.110620161529ma

Teme edukativnog izleta bile su geodiverzitet Dubašnice (Kameni most, Čika Jovina pećina) i biodiverzitet šuma, livada i vodenih tokova Dubašnice.

110620161548Na kraju izleta za učesnike je u objektu Šumske sekcije na Dubašnici organizovan ručak – naravno vojnički pasulj.

TAMOiOVDE-Dubašnoca-IMGP0839

Prevoz učesnika  obezbedio je Bortravel, a  organizatori su bili : Društvo mladih istraživača, Fondacija „Dr Berislav Ristić Berko“, OŠ „3. oktobar“, Tehnička škola, Šumska uprava Bor i Turistička organizacija „Bor“.

Izvor teksta: MIBOR/ foto: Bora*S

________________________________________________________________________________

FotoPlus


____________________________________________________________________________________

POVELJU UNESKA DOBILA I JEDNA ŠKOLA JAHANJA…

tamoiovde-logo

 Čuvenoj bečkoj Španskoj dvorskoj školi jahanja početkom juna je i zvanično uručena povelja Uneska kojom je ova nadaleko poznata institucija decembra 2015. godine uvrštena na spisak nematerijalne svetske baštine.

e2f9a46338cf2e62383876740bf7e702

Foto: Spanische Hofreitschule-Stefan Seelig / Privatna arhiva

Primopredaja povelje Uneska priređena je u bečkom Burgartenu, parku na bečkom bulevaru Ringštrase, u koji će jahači Španske dvorske škole jahanja ubuduće svakodnevno u periodu od 7 do 10 časova ujutru izvoditi svoje lipicanere u šetnju i rastrčavanje.

Lipicaneri će smeti da koriste asfaltne površine u parku, kao i jedan deo travnatih površina koje će biti rezervisane samo za njih. S druge strane posetiocima parka će biti dozvoljeno da posmatraju lipicanere, ali ne i da ih pomaze i hrane.

460b24d14632c4bf6c5d13271c2fcf50

Foto: Spanische Hofreitschule-Stefan Seelig / Privatna arhiva

Prilikom svečanog uručenja povelje najavljeno je da će UNESKO komisija za Austriju ove godine po prvi put preuzeti pokroviteljstvo nad manifestacijom „Fête Impériale“ – letnjim balom Španske dvorske škole jahanja, koji će ove godine biti održan 24. juna.

Takođe je objavljeno da će, kao i u prethodne tri godine, tokom julskih dana u Burggartenu biti moguće posmatranje ždrebadi lipicanera sa kobilama tokom njihove šetnje u kasnim popodnevnim satima.

Lipicaneri imaju poseban tretman kako bi ostali u formi. O njima danonoćno brine stručno osoblje, poje se specijalno osveženom vodom, imaju ishranu koja je prilagođena specijalno njima, po potrebi mogu uživati u aromatičnoj terapiji ili čak dobiti i uslugu kiropraktičara, a tokom četiri meseca u godini obezbeđen im je boravak u prirodi u trenažnom centru Heldenberg u Donjoj Austriji.

Na listi nematerijalne bašte UNESKO trenutno se nalazi više od 300 tradicionalnih vrednosti iz svih delova sveta, kao što su na primer tradicija Pekinške opere ili iranska tehnika vezenja tepiha.

A. B.

Izvor:blic.rs

_______________________________________________________________________________

BUDUĆNOST VEZA…

tamoiovde-logo

Osećanja više nećemo moći da sakrijemo

Stručnjaci predviđaju na osnovu razvoja tehnologija kako će izgledati naši odnosi prema drugima. Oni smatraju da nećemo moći da sakrijemo emocije od drugih: Tehnologija će učiniti da budemo „emotivno osetljiviji“: Uređaji nam pomažu da vidimo otkucaje srca, da merimo nivo holesterola, broj unetih kalorija, a uskoro ćemo nositi gedžete koji će pokazivati partnerove emotivne biomarkere. Tako da uprkos ljudskoj tendencji da sakrije osećanja, gedžeti će otkriti šta nas to „pali“ (rast feromona) ili nas nervira (raste nivo kortizola), piše sajt Psychology Today.

sarkazam-pixabayGenetika će nam pomoći da prepoznamo i procenimo potencijalne partnere

Već postoje testovi za genetsku procenu sa kojom verovatnoćom par može da prenese bolest na svoju decu, a u ne tako dalekoj budućnosti ljudi će moći da postave rezime svog genoma (na primer koliko u njihovim genima ima apetita za seksom i kolika je inteligencija) na Match.com profil zajedno sa podacima o težini, visini i sklonostima.

Budućnost može da bude takva da ćemo ugrađivati čip u našu decu. Najveća zabrinutost roditelja jeste da će se njihova deca izgubiti ili da će biti kidnapovana. Ugrađeni GPS može da im pomogne, mada će za mnoge ovo delovati nehumano.

Propast braka će se ubrzati

Ubrzanje će se pojaviti jer sve više žena postaje finansijski nezavisno, a to je povezano i sa velikom stopom razvoda. Ipak, ljudi i dalje žele formalne dugoročne odnose.

U poslednje vreme, postoje obnovljivi bračni ugovori koji traju nekoliko godina. Na taj način, ugovor nudi fleksibilnost, a ljude tera da daju najbolje od sebe i smanjuje stopu razvoda. Takođe, ljudi nemaju više velika očekivanja od braka, to više nije „zajedno do kraja života“ – bez obzira koliko su novca potrošili na taj „poseban dan“.

Stopa rađanja će nastaviti da opada. To je dalje izazvalo opadanje broja brakova. Kako strani autori predviđaju, srednja klasa sebi neće moći finansijski da priušti odgajanje dece.

Heterocentričnost će opasti. Čitavo društvo uključujući škole, fakultete, i medije sve više podržava toleranciju na seksualnu različitost. Kao rezultat toga, seksualna različitost biće mainstream.

Ono što psiholozi sa sajta Psychology Today predviđaju jeste otvorenost i prihvatanje seksualnog opredeljenja. Na primer, sve više ljudi biće panseksualno – odnosno privlačiće ih ljudi oba pola, i različitih seksualnih orjentacija.

Tehnologija će u budućnosti, kao i sada, zameniti kontakt licem-u-lice, ali to ne znači da ćemo prestati da žudimo za kontaktom sa ljudima od krvi i mesa: sa prijateljima, porodicom, partnerom ili našim ljubimcima.

Ništa ne može da zameni dodir, zagrljaj, prisni kontakt, mimiku, osmeh, izraz lica…

Autor: N.V.
Foto: Pixabay
Izvor: BIZLife

_______________________________________________________________________________

RED VOŽNJE ZBOG JEDNE PUTNICE…

tamoiovde-logo

Ovaj japanski voz kreće svakog dana samo zbog jedne putnice

Zašto ne bih dao svoj život za ovu zemlju kad je vlada spremna otići korak dalje za mene? Ovo znači da je svaki građanin bitan, niko nije ostavljen sa strane i prepušten samom sebijedan je od komentara

Voz-japan-10-620x350U jednom malom mestu na japanskom ostrvu Hokaido, na železničkoj stanici već godinama samo jedan putnik čeka.

Radi se o učenici koja svakog dana putuje do svoje škole na ovaj način.

Tako da, ovaj voz ima zadatak da stane dva puta, jednom kada devojčica krene u školu, a dugi put kada se vraća kući.

Voz-japan1

Foto: Instagram/Kami-Shirataki Station

Kompanija “Japan Relvejz” već tri godine funkcioniše na području čitave zemlje, ali se broj putnika na stanici Kami-Širataki drastično smanjio.

Razlog za to je udaljena lokacija, ali i smanjena potreba za uslugama teretnih vozila.

Kompanija se spremala da zatvori stanicu, ali onda su otkrili da je svaki dan koristi jedna učenica.

Voz-japan-091

Foto: Instagram/Kami-Shirataki Station

Onda je donesena odluka da je zadrže sve dok ona ne diplomira.

Kompanija je čak prilagodila red vožnje u skladu sa rasporedom učenice.

Ona bi trebalo da završi školu u martu ove godine, pa će tad železnička stanica konačno biti zatvorena.

Mnogi Japanci upućuju vladi Japana pohvale zbog prepoznavanja važnosti obrazovanja i potrebi da ono bude prioritet u državi.

 

Voz-041

Foto: Instagram/Kami-Shirataki Station

Zašto ne bih dao svoj život za ovu zemlju kad je vlada spremna otići korak dalje za mene?

Ovo znači da je svaki građanin bitan, niko nije ostavljen sa strane i prepušten samom sebi – jedan je od komentara na ovu vest na društvenim mrežama.

________________________________________________________________________________

Izvor: telegraf.rs

________________________________________________________________________________

IDEALNO JA…

tamoiovde-logo

Gotovo da nema psihoterapijske škole mišljenja koja ne naglašava koliko je važno za kvalitet života i emocionalno zdravlje neke osobe da ona prihvati samu sebe. Prihvatanje sebe nastane nakon što neko oceni samoga sebe da je dovoljno dobro, vredno ljudsko biće. Prihvatanje sebe je temelj ostalih važnih osećanja prema sebi: samoljubavi, samopoštovanja, samopouzdanja…

Ilustracija Srđan Pećenićič

Iako na prvi pogled ne izgleda tako, prihvatanje sebe jeste rezultat socijalnih odnosa. Mlada osoba sebe prihvata ili ne prihvata, na osnovu odnosa prihvatanja ili neprihvatanja koji prema njoj imaju oni s kojima je bliska, roditelji i drugi, a posebno vršnjaci koji čine njenu grupu.

Stiče se utisak da je mladim generacijama sve teže da sebe prihvate. To je povezano s tim što im je sve teže da prihvate vršnjake. Razlog je u tome što im različiti mediji neprestano nude idealne predstave o savršenim, lepim, bogatim i srećnim ljudima i njihovim srećnim životima.

Te predstave bude želju da se bude neko drugi, da se živi tuđim životom. Posledično, rađaju nezadovoljstvo samim sobom. Želeti da se bude neko drugi, da se živi tuđim životom, znači da se ne želi da se bude ono što neko u stvarnosti jeste.

Mladi su se oduvek ugledali na nekoga ko im se sviđa, prema kome imaju pozitivan odnos i žele da budu kao taj neko. Nije isto ugledati se na stvarnog čoveka i za uzor uzimati medijski stvoren imidž neke muzičke ili filmske zvezde. Ta razlika između stvarnog i nestvarnog postaje razlika između ostvarivog i neostvarivog.

Odličan primer su predstave fizičkog izgleda i lepote. Kad mlada osoba gleda lepo lice na fotografiji u časopisu može da se divi lepoti te osobe, potpuno nesvesna da to nije slika stvarnosti, zato što je fotografija ulepšana kompjuterskim programima. A kada je časopis pun fotografija različitih nestvarno lepih ljudi, jedino što većina mladih osoba može da zaključi jeste da su više ili manje ružne.

Posledica ovakvih uticaja jeste da osoba formira predstavu o sebi kakva bi trebalo da bude pa da bude zadovoljna sobom. Ova predstava – idealno Ja – u stalnom je sukobu s manje vrednim stvarnim Ja te osobe. Stepen nepodudarnosti ove dve predstave odgovara stepenu nezadovoljstva sobom. Na najrazličitije načine ljudi pokušavaju da postanu svoje idealno Ja, ali to uspevaju izuzetno retko, ostajući nezadovoljni sobom.

Idealno Ja je skup uslova koje je neko, pod uticajem medija i drugih ljudi, postavio sebi, pogrešno verujući da mora da ih ispuni da bi živeo srećno. Rezultat nije sreća, već borba sa osećanjem niže vrednosti. Najbolje je odbaciti sve te uslove i sebe prihvatiti bezuslovno jer je to najkraći poznati put do srećnog života.

Autor: Zoran Milivojević

Formule življenja

Izvor: politika.rs  /20.12. 2015.

_________________________________________________________________________________

PISMO TEK ROĐENOJ DECI…

tamoiovde-logo

Glumac Čedomir Petrović povodom praznika napisao je dirljivo pismo tek rođenoj deci koje je postalo hit na internetu.

525fd3ad62f89e48479db1f867a074a3Čedomir je sin čuvenog glumca Miodraga Petrovića Čkalje, i otac glumice Jovane Petrović. Glumio je u „Kamiondžijama“, „Pozorištu u kući“, „Otpisanima“, a u poslednjih nekoliko godina posvećen je rediteljskom radu, kao i pisanju.

U kolumni za portal tacno objavio je „Pismo tek rođenoj deci“ koje je naišlo na fenomenalne reakcije javnosti, a koje počinje rečima Duška Radovića, „Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji nisu mogli ništa drugo dati.“

Pismo prenosimo u celosti:

– Kada dođu verski praznici i noći u kojima slavimo rođenja onih u koje verujemo ili ne, rodiće se mnogo dece i kod nas i u svetu. Znam da ste još mali ali ostaviću svakom po jedno pisamce kraj uzglavlja i možda će nešto ostati, negde daleko u pameti.

Kada sam pošao u školu, pesmicu koju nisam dobro naučio toga dana stavljao sam ispod jastuka i sanjao cele noći. Ujutru su mi stihovi sami dolazili.

Vi ste sada svi isti, i to su jedini trenuci u vašim životima kada će to biti tako. Imate iste krevete, neko ima malo više grama, neko centimetara manje. Neko ima malo više kosice. Ali, ste svi prepovijeni kao „kifle“.

Nečija mama ima više mleka, a neko se već sada susreće sa nestašicom tog artikla. Razlike će, na žalost, početi da se javljaju već pri vašem izlasku iz porodilišta. Neko će otići svojoj kući gradskim saobraćajnim, neko taksijem, nekog će mama i tata nositi pešice, čvrsto privijajući na grudi, štiteći ga od vetra i hladnoće, a nekog će ispred privatne bolnice u kojima se porođaj plaća parama koje vaši roditelji ne mogu ni da zamisle, čekati velika crna limuzina. Šofer će vam otvoriti vrata i od tada će se sva vrata otvarati pred vama, pa i ona poslednja, Rajska vrata, ukoliko u toku života budete dobro „podmazivali“ crkvu i popove.

Razliku ćete uočiti i pri prvom upoznavanju vašeg novog doma. Neko će spavati u krevetu u kome su pre njega već spavali njegova braća i sestre. Neko će usled nestašice prostora spavati između mame i tate, neko u svom novom krevecu, kupljenom na kredit, a neko u velikoj, sunčanoj sobi, prepunoj igračaka.

Nekog će čuvati, i kvariti od malena baka i deka. Nekog će majka rano izjutra još po mraku nositi u jasle, a nekog će buditi i uspavljivati slatki glasić guvernante. Neko će prvo ugledati na zidu vlagu, a neko Tapija.
Kada pođete u školu, imaćete drugačije torbe, olovke.

Nečiji mama i tata će odvajati od usta da bi kupili sinu Najke, i tako mu obezbedili da bude primljen u društvo. U srednjoj školi, za dobru ocenu, neko će dobiti mobilni telefon veliki kao noseći televizor, a neko samo toplu reč. Fakultete ćete studirati ovde ili u inostranstvu, u zavisnosti od materijalnog stanja vaših roditelja. Mnogi talentovani neće moći da nastave školovanje posle srednje škole.

Nekoga posao već od sada čeka, a neko će ga tražiti, malo juče, malo danas, a dobiće ga … malo sutra.

Muškarci i u odnosu sa ženama ne mogu da računaju na neku veliku ljubav.

Jer, za ženu je čovek i od 25 godina star, ako nema para. Ali, ako je bogat, mladolik je i onaj od 80.

I u vašem stvaranju postojala je razlika. Neko je došao na ovaj svet iz moranja, neko iz strasti, neko iz računa, planirano, slučajno… Ali, voleo bih da je većina iz ljubavi.

I svi ste rođeni ovde, u ovoj zemlji. Mogli ste da se rodite u dalekoj Kini, ili u Japanu, i da imate kose oči. Da dobijete ime, tako što će mački zakačiti konzerve za rep, i pustiti je da juri ulicom. Mešavinom dobijenih zvukova, vi bi ste se zvali – Mjao, Jao, Tung, Tras, Bum… Mogli ste biti crnac u Africi, koga će juriti divlje zveri, ili crnac u Americi i spavati u kartonskoj kutiji, ili u vili na Beverli Hilsu. Mogli ste biti Mađar, Poljak, Francuz, Eskim…

Ovde ste, Selma, Milica, Maša… Mirsad, Tomislav, Jovan…

U školi ćete učiti da je ovo nekada bila zemlja sa šest republika i dve pokrajine. Kada su odnosi zahladneli, ona se smanjila, i to ćete povezati sa zakonom fizike, po kome se sva tela na toploti šire, a na hladnoći skupljaju. Nekada je najviši vrh bio Triglav, a sada niko živ to više ne zna. U II Svetskom ratu, pa i kasnije, ljudi su ovde govorili različitim jezicima, i svi smo se razumeli. Onda je neko uveo slušalice i prevodioce u Skupštinu, i više se nismo razumeli!

Uvek kada mi stariji zabrljamo stvar, kažemo – Na mlađima svet ostaje! Gde mi stadosmo, vi produžite! Još smo dužni, vi odužite … neka to ostane samo u pesmi. Ukoliko ovi stihovi postanu opterećujući, čitav svet je pred vama. Nekada je čoveku domovina ne tamo gde se rodio, već tamo gde može pošteno da radi i zaradi i živi dobro, sigurno i slobodno. Tako da i vi ulazite u ovaj svet i u ovu zemlju ne svojom voljom. Niko vas nije pitao. Možda bi se neki od vas i predomislili? Sad, šta je tu je! Pred vama je život. Živećete ga, najmanje onako kako biste vi voleli.

Ništa od ovoga, što sam vam do sada napisao, ne morate zapamtiti.

Ali, ovo probajte da zapišete negde, duboko u vašim malim glavicama.

Vaša će vam zemlja biti samo onda lepa, ako i u drugim zemljama pronađete lepotu. Učite strane jezike da bi mogli da razgovarate i razumete se sa svetom. Poštujte i volite sve dobre ljude bez obzira na boju kože.
Poštujte tuđu veru da bi i drugi poštovali vašu. Podelite radost sa prijateljima i proslavite u miru Uskrs, katolički Božić, Bajram, Pashu …

Svo bogatstvo nosite samo u sebi. Volite životinje, volite prirodu, one su jedina istina.

Budite po narodnosti ono što su vam otac i majka. Ali, budite srbin – po Tesli, budite crnac – po Net King Kolu, amerikanac – po Linkolnu, ukrajinac i rus – po Gogolju, musliman po Meši, hrvat po Tinu Ujeviću, albanac – po Majci Terezi, englez – po Tomasu Moru…

Dotle, budite samo mali anđeli.

Izvor: drsasamilicevic.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________

MESTO ZA RAD I RADOST…

tamoiovde-logo

Škole u Finskoj

Deca se raspoređuju po školama po mestu prebivališta kako bi se izbegle socio-ekonomske razlike. Finci imaju mogućnost doživotnog permanentnog usavršavanja jer je obrazovanje, ma na kom nivuo, uvek i za sve besplatno, pa čak i u privatnim školama koje su takođe besplatne i koje rade po istom planu i programu kao i državne škole.

Didaktički materijali su odlični,a pošto je omasovljena upotreba kompjutera, mnogi udžbenici se štampaju i u elektronskoj formi.

skola-u-finskoj-Inače, kada se u 7:30 izjutra otvore škole u Finskoj, đaci veselo utrčavaju u školske hodnike, skidaju cipele i jakne, odlažu ih u svoje plakare, peru ruke i toliki je žamor gde se svako svakom javlja, svi se poznaju, imenom dozivaju nastavnike, javljaju im se, osmeh ne silazi sa lica, muzika se čuje dok ne počne čas i to je izvrstan pozitivan efekat na radnu atmosferu koja im prehodi.

Svako dete pronalazi svoje odeljenje, koje po finskim školama, ima svoje ime…najčešće su to pojmovi vezani za prirodu, imena biljaka, životinja itd. Deca sa smetnjama u razvoju stižu taksijem, koji plaća država, i nastava može da počne.

Učionice su prostrane i svetle sa mnogim pomoćnim sredstvima koja doprinose boljoj nastavi. Materijali nameštaja su trajni, a boje zidova pastelnih veselih boja.

U školama, pored redovnih učionica postoje i teretana, biblioteka, prostorije za razonodu, soba sa muzičkim sadržajima, soba za sekciju narodnih rukotvorina, studio za glumu, prostorija za naučna istraživanja, fotelje gde se učenici odmaraju čitajući, šah stolovi i mnogo toga još.

Bitna stvar je i ta, da škole imaju i razne životinje koje učenici hrane, ribice, kornjače, zeke itd…a mnogobrojno bilje sami đaci zalivaju i time se uče odgovornosti i ljubavi prema prirodi. Pored ovoga, sakupljaju i materijale za reciklažu što im širi ekološku svest.

finsko-obrazovanjeDeci je dozvoljeno i da pomažu tetkicama ili u kuhinji ako to žele, i time se briše preterana hijerarhija. Kada je vreme za odmor, deci je dozvoljeno da idu napolje bez obzira da li je kiša ili sneg.

Atmosfera u odeljenjima je opuštena, pa, ako učeniku dosadi da sedi, može da protegne noge, mogu da šetkaju po učionici, ali je bitno da diskusija o onome o čemu se uči, nikad ne prestaje. Svi učestvuju u radu, bez izuzetka. Nije bitno da svi sede neprirodno mirno i pravo.

Posle rada dolazi bogat topao obrok, često su recimo na meniju ćufte, pire, salata, hleb, a fascinantan je običaj da svi jedu za stolom na kome je uvek čist stoljnjak ili veliki salvet, na kome je obavezno vaza sa cvetom, tokom cele godine.

Obroci se mogu prilagoditi deci sa raznim potrebama, ali se to unapred najavi, pa se sprema i vegetarijanska hrana, hrana za određene bolesti, organska hrana…itd. Sami obroci su nutritivno izbalansirani i čine trećinu preporučene kalorijske vrednosti za dati uzrast.

Statistike kažu da deca u školama najviše vole da jedu mariniranog lososa, desert od borovnica, lazanje, vegeratijanske palačinke…U školi, nastavnici jedu zajedno sa decom .Kada se vreme za ručak završi, deca sklanjaju sve za sobom i odnose pribor na mesto gde se odlažu upotrebljeni sudovi, a takvu naviku posle prenose i u svojim domovima. Inače, Finska služi đacima besplatne obroke još od 1946. godine.

“Atmosfera u odeljenjima je opuštena, pa, ako učeniku dosadi da sedi, može da protegne noge, mogu da šetkaju po učionici, ali je bitno da diskusija o onome o čemu se uči, nikad ne prestaje.”

Škola se obično završava u periodu od 12:00 – 14:00 h zavisno od uzrasta. Kako roditelji mnoge dece rade do 17:00 h. škole deci mlađeg uzrasta daju mogućnost da ostanu u školi, a škole su zbog ovog problema, napravile za decu staijeg uzrasta i mnoga velika igrališta u blizini škole, koja su bezbedna od motornog saobraćaja i tu se oni rado druže.

finski-skolski-sistemDobro je znati da ni finska deca nisu uvek anđeli, ali je bitan pristup kako se rešavaju problemi. Čim se kod deteta uoči pad zainteresovanosti ili kontinuirani pad u uspehu, odmah se kontaktiraju roditelji da se vidi uzrok tome, ili recimo, ako se uoči da je neko na putu ka porocima, škola odmah alarmira najbolje ustanove koje se bave tim problemom.

Ono što je najbitnije u Finskoj je upravo činjenica da je radna etika uvek bila na najvišem nivou i da su Finci, kako u prošlosti, tako i danas, ubeđeni da samo kontinuirani rad i učenje mogu donet blagodeti, kako na ličnom planu, tako i na planu razvitka društva, dok je u Srbiji često mišljenje da uspeh u životu zavisi od veze i kom političkom klanu pripadaš.

Dok god bude postojao takav stav, nikakve nam reforme školstva neće pomoći. Učenje jednostavno nikada ne sme da izgubi vrednost.

Niko ne može da bira kakav će se roditi, ali svako može da izabere kakav će čovek postati.

Ono što je najbitnije u Finskoj je upravo činjenica da je radna etika uvek bila na najvišem nivou i da su Finci, kako u prošlosti, tako i danas, ubeđeni da samo kontinuirani rad i učenje mogu donet blagodeti, kako na ličnom planu, tako i na planu razvitka društva.

Finski model obrazovanja

Obrazovanje u Finskoj fascinira sve stručnjake sveta, jer đaci ove zemlje već godinama postižu vrhunske rezultate u PISA testiranju, a neretko su i prvi u svetu. U Finskoj je obrazovanje besplatno za sve, na svim nivoima obrazovanja, imaju bespalatne obroke, socijalno i zdravstveno osiguranje, a đaci tokom osnovnog školovanja dobijaju i besplatne udžbenike.

Školama je najstrožije zabranjeno da prikupljaju bilo kakav novac od roditelja. U petom razredu škola plaća čak i kampovanja, izlete, pozorišta…Osnovna škola traje 9 godina ( 6 + 3 ), a srednja škola 3 godine, mada oni koji žele mogu srednju školu da završe i za dve godine, a đaci koji imaju problema sa učenjem ili svakodnevne treninge mogu da idu po “sporijem programu” četiri godine.

Mnoge države su jednostavno htele da prekopiraju finski sistem, ali, ne možete dobiti finski sistem tako što ćete preslikati programe i knjige. Tamo je najvažnije da imate dobre učitelje i profesore. Svi oni, da bi uopšte radili sa decom, moraju imati najmanje univerzitetsko obrazovanje. Zato je u Finskoj najteže upisati medicinu i Učiteljski fakultet.

Plate prosvetnih radnika su im nešto niže od državnog proseka, ali tu je kao nagrada, poštovanje koje to zanimanje nosi. Budući nastavnici tokom studiranja moraju imati praksu i u školama za odrasle, da rade u multikulturalnim sredinama, da se dobro služe savremenom tehnologijom, kao i da prođu trening za rad sa decom sa specijalnim potrebama.

Kako nije dobar nastavnik samo onaj ko odlično poznaje svoj predmet, dobar nastavnik mora da obavlja istraživanja i da piše naučne radove, kako bi olakšao i poboljšao metode u radu sa decom. Deca sa posebnim potrebama idu u iste škole sa ostalom decom, ali samo jedno dete sa specijalnim potrebama može biti u razredu. Oni imaju i dodatnog učitelja-asistenta, koji im pomaže pri učenju, jer im je bitno da svi, osim obrazovanja, steknu i socijalnu inteligenciju.

finska-skolaMnoge države su jednostavno htele da prekopiraju finski sistem, ali, ne možete dobiti finski sistem tako što ćete preslikati programe i knjige. Tamo je najvažnije da imate dobre učitelje i profesore.

Nastavnici se doživljavaju kao prijatelji, pa im se obraćaju po imenu, a formalnije ophođenje se odnosi samo na direktora i dosta starije predavače. Nastavnici vole da ih đaci pitaju, da razgovaraju, da iznose svoje stavove i da te stavove brane.

Nadareni đaci, ukoliko brže reše zadatak, pomažu ostalima ako je nastavnik zauzet. Nastavnici tu nadarenu decu ne forsiraju, stave im do znanja da su donekle posebna, ali ne toliko da bi time obeshrabrivali druge.

Na svakih sedam nedelja svi đaci pišu šta je bilo dobro, šta smatraju da nije, šta bi trebalo da se poboljša u nastavnom programu, što je neka vrsta samoocenjivanja školskog sistema. Jedna od stvari kojima se Finci najviše ponose kada je reč o njihovim školama je što su škole jednake za sve, što deca sa entuzijazmom stiču nova znanja, što nisu opterećena izradama domaćih zadataka, već to vreme troše na kurseve iz oblasti koje ih zanimaju, jer je prmena praktičnih znanja veoma cenjena.

Kursevi su u matičnim školama, pa tako recimo nastavnik biologije, koji je često i doktor nauka, drži kurs iz botanike itd. Od šestog razreda do kraja srednje škole, deca imaju neke obavezne predmete, ali većinu predmeta biraju sami i prave svoj raspored, odnosno, svi važni predmeti se moraju pohađati, ali sami određujete da li želite niži ili viši nivo, u zavisnosti od interesovanja.

Jedan od obaveznih predmeta je “Finska “, gde uče o vrednostima, ljudima, ekonomiji Finske, društvu, partijama itd. Imaju razne projekte, recimo časove roka, popa itd.

Jedna od stvari kojima se Finci najviše ponose kada je reč o njihovim školama je što su škole jednake za sve, što deca sa entuzijazmom stiču nova znanja, što nisu opterećena izradama domaćih zadataka, već to vreme troše na kurseve iz oblasti koje ih zanimaju, jer je primena praktičnih znanja veoma cenjena.”

Velika matura se polaže na kraju srednje škole i to iz četiri predmeta: finski, matematika, engleski i švedski (koji je obavezan jezik jer je u Finskoj jedan od dva službena jezika). Jedan ispit mora biti sa znanjem na naprednom nivou.

Radi se na tome da svi imaju laptope na nastavi, kao i pametne table. Država zaista ulaže mnogo u obrazovanje, ali im se to vraća na najlepši način. Jedna su od najrazvijenijih zemalja sveta i nema odliva mozgova. Svi stručnjaci su tu da pomognu zemlji koja je na najlepši način ulagala u njih.

Naravno, nisu ni u Finskoj pošteđeni nekih sitnijih problema. Jedan od problema je nedovoljno aktivno učenje stranih jezika, jer Finci odlično govore engleski, svi moraju znati i švedski uz finski, pa su za sve ostale vanškolske jezike totalno nezainteresovani.

Kao i svuda, i u ovoj zemlji postoje problematična i hiperaktivna deca, pa se od takve dece prave zasebna odeljenja kako ne bi ometali one koji su željni znanja, a sa njima rade posebno edukovani stručnjaci koji su u stanju da sa njima izađu na kraj.

U skladu sa državnom politikom Finske, školovanje na finskim univerzitetima je besplatno za domaće studente i državljane Evropske unije. Ipak istraživanja su veoma skupa, pa u pomoć priskaču mnoge kompanije, kao što je Nokia, pa svaka od kompanija izdvaja oko 15000 evra u te svrhe. Finska u obrazovanje jednog stanovnika godišnje uloži oko 1500 evra.

Nastavni kadar je ono suštinsko, od njih država traži najviše obrazovanje, ali im je zato data široka autonomija. Pre je model obrazovanja bio više centralizovan, zatim su nadležnosti pripale lokalnoj zajednici, da bi na kraju nastavnik odlučivao o svemu. Čak i kada je reč o finansijama.

Nastavni kadar je ono suštinsko, od njih država traži najviše obrazovanje, ali im je zato data široka autonomija. Pre je model obrazovanja bio više centralizovan, zatim su nadležnosti pripale lokalnoj zajednici, da bi na kraju nastavnik odlučivao o svemu. Čak i kada je reč o finansijama.

Reforma obrazovanja je u Finskoj počela sedamdesetih godina, posle dosta proučavanja, ali su promene išle korak po korak Nisu želeli radikalne skokove i rezove, kako bi se izbegao stres. Tako se to radi, kada se vodi računa o svakom detalju, pogotovu kada je u pitanju obrazovanje, esencija svakog društva.

Autor: Tarja Mitrovic 
*Tarja Mitrovic je prosvetni radnik i autor bloga Moja Finska.

Izvor: ozonpress.net

__________________________________________________________________________________________