RUKE PUNE DAROVA …

DVE HILJADE I KUSUR GODINA

Pronađi neki put, pronađi novi svet
ja sam alergičan na strah a još sam gori nego pre
I nema razloga da poverujem sve
štedi svoj proliveni znoj, moj bol je, ipak samo moj

---

---

Sve kao da je san i kao da smo tu već bili
neki dan u isti čas, to prati nas od malih nogu
Sanjao sam te, kucaš eksere
moje ruke krvare, ja kao podnosim sve

Poželim na tren da nisam više tu
da prosto prestanem da tražim zvezdu vodilju
E, vidiš, to je laž i za to ne postoji lek
kad misliš gotovo a ono počinje tek
Jednom u životu digni belu zastavu
i prihvati to kao svoju pobedu
Svest za opšte dobro, skupi ranjene
pa im podari so- neka se okale

Izveštačeni smeh što odnosi tvoj greh
na listu čekanja, na listu kajanja , bez trajanja
Lice sakriva, ruke pune darova
i čeka da ti da
čeka da ti da …

Oči velike, u njima vidi sve
al’ on je tako star, on nema nerava
osramoćen i sed u očima mu led
Ista uloga dve hiljade i kusur godina
i nikad neće stići
i nikad neće stići, nikad,

nikad, na vreme

Nikola Vranjković

Block Out

---

 

OD LJUBAVI NEKO NAS SPASAVA…

PROBUDI SE

Probudi se
nešto se dešava
nemoj reći da to nisi znao
i tvoja se sudbina rešava
moglo bi ti jednom biti žao.

Foto ilustracija Bora*S

Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava.

Probudi se nešto se dešava
ne mogu ti jasno reći šta je
ni laž nije ni istina prava
al’ osetim dugo će da traje.

Probudi se nešto se dešava
u prostoru izvan naše volje
od ljubavi neko nas spasava
i govori da je tako bolje.

Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava.

Duško Trifunović

---

 

SANJARENJA PRED SAN…

„Ako čovek pošteno i objektivno porazmisli o življenju, doći će do zaključka da su dani samo hodanje kroz sate pune besmislenog i jednolikog posla, da su noći i spavanje obična nesvestica u kojoj i ne postojimo i da je, za svakog čoveka, jedino pravo i značajno ono vreme pred san, oni trenuci kad sanjarimo o sebi i ljudima oko nas!

Foto ilustracija: Bora*S

Kad legnete, pa u mašti počnete da listate stranice svojih želja, pa evidenciju ostvarenja, pa da zamišljate kako ćete učiniti ono što morate učiniti, kako ćete očarati osobu koja je za očaravanje, ili pljunuti svog neprijatelja i reći mu ono što se niste setili, ili usudili, da mu kažete.

Tek u tim večernjim sanjarenjima čovek živi svoj pravi život. I nikada ne možete zaista upoznati čoveka, ako ne saznate šta on prevrće po glavi dok ne zaspi!“

Radivoje Lola Đukić

---

 

PEHAR ŽIVOTA…

Pijemo pehar sav svoj vek s mrenama preko zene,
dok suze naše, pale tek, sred pozlate se pene.

Foto ilustracija Bora*S

A kada nam, u smrtni čas, s očiju spadne mrena,
tad sve što plenilo je nas, nestane istog trena.

I vidimo, kad dođe dan, da prazna je ta čaša,
da piće iz nje, beše – san, i ona sama – nije naša.

Mihail Ljermontov

---

 

PODEŠAVANJE NAŠEG BIOLOŠKOG SATA…

PRELAZAK NA LETNJE I ZIMSKO VREME ŠTETNO ZA ORGANIZAM

Vodeći nemački hronobiolog Til Roneberg već duže vreme se zalaže za ukidanje prelaska na zimsko i letnje vreme u celom svetu, smatrajući da pomeranje kazaljki na satu ima izuzetno štetne posledice po organizam.

Prelazak na letnje vreme za nemačkog hronobiologa predstavlja nedopustivo mešanje u prirodni ritam sna i budnosti.

Na osnovu mnogobrojnih eksperimenata Roneberg dokazuje da taj, kako kaže „kolektivni dogovor da se sa radom počinje jedan sat ranije“ veoma negativno utiče ne samo na subjektivno osećanje ljudi, već i na njihovu produktivnost.

Nemački naučnik naglašava da je za usklađivanje „unutrašnjih“ časovnika sa „socijalnim“ pri prelasku na letnje ili zimsko vreme potrebno najmanje tri do četiri nedelje, pa i više ako proleće kasni ili se leto odužilo. Opasnije od toga je samo smenski rad, kada se dan menja za noć, a noć za dan.

Takvu dinamiku, međutim, diktiraju potrebe proizvodnje, a prelazak na letnje vreme je potpuna besmislica, zaključuje Roneberg.
„Muškarcu je potrebno šest sati sna, ženi sedam, a budali – osam“, rekao je jednom Napoleon, koji je spavanje smatrao za gubljenje vremena, i sam je spavao samo šest sati, kao i poznati pronalazač Edison. Ajnštajnu je međutim, bilo potrebno najmanje deset sati sna, a on kao što je svima poznato, uopšte nije bio budala.

Potrebe za snom, kao i vreme za uspavljivanje i buđenje su individualni i u velikoj meri genetski određeni, ukazuje u svojoj knjizi „Wie wir ticken“ (Kako idu naši unutrašnji satovi) vodeći nemački hronobiolog. „Ko rano rani dve sreće grabi“, „Ko pre ustane sve pečurke ubere, a pospan i lenj koprivu bere“ slične poslovice imaju skoro svi narodi, a njihov smisao je očigledan – ljudi koji spavaju više i duže smatraju se za lenjivce.

Til Roneberg, koji je vodio istraživanja u Nemačkoj, Španiji, SAD, Indiji, Brazilu, i analizirao detaljnu informaciju o 80.000 stanovnika na tri kontinenta, smatra da su slične „narodne mudrosti“ beznadežno zastarele, i verovatno su odgovarale stvarnosti kada se većina stanovništva bavila poljoprivrednom na predindustirjskom nivou.

Oko 60 odsto Evropljana se ubraja u takozvane noćne „sove“, što znači da ležu kasno, a kasno i ustaju, što nije uvek i moguće. „Unutrašnji“ biološki sat mora da se usklađuje sa „socijalnim“ tako da „sove“ po pravilu moraju ranije nego što im se to hoće da ustaju i odlaze na posao. Posledice su poznate – teška koncentracija, razdražljivost, brzo zamaranje, teže podnošenje fizičkog, umnog i emocionalnog opterećenja.
„Ševe“ u tom slučaju s visine savetuju „sovama“ da odu ranije na spavanje i sve će biti u redu. Međutim, dužina sna nije najvažnija, ističe Roneberg. Ukoliko je san u koliziji sa genetiski određenim bioritmom, slična korekcija režima sna i budnosti nije od pomoći.

Foto ilustracija Bora*S

San je kopleksan proces: usporavaju se refleksi, postepeno se snižava temperatura tela i hormonska aktivnost, strukturišu se mećućelijski procesi… Ukoliko do buđenja dolazi protiv volje organizma u neželjeno vreme, sve ide „naopako“. Sem toga, pravilan san (i budnost) zavise od mnogo više faktora nego samo pripadnost „ševama“ ili „sovama“. Stepen umora, uzrast, pol, način života, godišnje doba, sve to kako tvrdi nemački hronobiolog, ima značajnu ulogu.

Deca, na primer, po pravilu su, a na užas roditelja, jutarnji hronotipovi, ali kasnije režim sna se pomera za kasnije vreme dana. Apsolutne „sove“ su mladi od 12 do 16 godina, omladina od puberteta do dvadeset godina, koja može do jutra da sedi ispred televizora ili kompjutera, šeta ili igra u diskoteci, ali ujutru ne može da ustane. Zato se nemački naučnik zdušno zalaže da se početak nastave pomeri za kasnije, jer prvi čas, pa čak i dva su uzaludni, uspavan mlad organizam ne usvaja gradivo. Takvi arugmenti izazivaju buru negodovanja, pa čak i podsmeh.

Pedagozi, političari, a i roditelji su ubeđeni da je 8,00-8,30 sati idealno vreme za prvo zvono u školi. A ukoliko školarci ne mogu ujutru da ustanu, neka ležu ranije. Ovaj snishodljiv savet, prema rečima nemačkog hronobiologa jednostavno ignoriše bioritmičku specifičnost uzrasta. „Ovde nije u pitanju disciplina već biologija“ naglašava Til Roneberg i ponovo upozorava da je „nemoguće odrediti univerzalan, za sve jedinstven ritam sna i budnosti“. Kod muškaraca i žena na primer dnevni ritam se ne menja jednostavno sa uzrastom, već su promene različite i retko se podudaraju.

Autor knjige, polušaljivo, poluzobiljno ukazuje da se upravo time može objasniti zbog čega se zreli muškarci često žene mladim devojkama. Velika je verovatnoća da će unutrašnji časovnici muškaraca od 40-45 godina i žena od 30-35 godina biti usklađeni.

Postoji, istina, još jedan faktor u „podešavanju“ naših unutrašnjih časovnika, a to je svetlost i to sunčana. Čak i u sobi sa lusterima, osvetljenost ne premašuje par stotnina luksa, dok je na ulici kišovitog dana nivo osvetljenosti 1.000 luksa, a sunčanog čak 100.000. Poznato je svima da se leti lakše budimo nego zimi. Uprkos tome, i ovde postoje određene nijanse.

Svako narušavanje prirodnog ritma, koji reguliše režim sna pogoršava stabilnost našeg unutrašnjeg časovnika, odnosno celog organizma.  (Tanjug)

---

 

KAMENA USPAVANKA…

Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,

Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni;

Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni,

Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni

Stevan Raičković 

Iz zbirke istog naziva, kao i pesma, „Kamena uspavanka“, koja je objavljena 1963. godine.

---

 

TI SI LEPOTA KOLIKO SI TAJNA…

 PESMA ŽENI

Ti si moj trenutak i moj san

i sjajna moja reč u šumu

i samo si lepota koliko si tajna

i samo istina koliko si žudnja.

 

Ilustracija: Lepota i tajna, ulje na platnu/ Bora*S

Ostaj nedostižna, nema i daleka

jer je san o sreći više nego sreća.

Budi bespovratna, kao mladost.

Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

 

Srce ima povest u suzi što leva,

u velikom bolu ljubav svoju metu.

Istina je samo što duša prosneva.

Poljubac je susret najlepši na svetu.

 

Od mog priviđenja ti si cela tkana,

tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.

Ti beše misao moja očarana,

simbol svih taština, porazan i leden.

 

A ti ne postojiš, nit’ si postojala.

Rođena u mojoj tišini i čami,

na Suncu mog srca ti si samo sjala

jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.

Jovan Dučić

Zbirka: Pesme ljubavi i smrti

---

 

OVA IGRA DUGO TRAJE…

TRULE KOBILE

Jedan drugom budu kamen na srcu
Kamen ko kuća
Nijedan da se pod kamenom makne

Ilustracija: Igra,ulje na kartonu/ Bora*S

I jedan i drugi se polome
Da bar prst podignu
Da bar jezikom coknu da bar ušima mrdnu
Ili da bar trepnu

Nijedan da se pod kamenom makne

I jedan i drugi se polome
I umore i od umora zaspe
I tek u snu kosa im se digne na glavi

(Ova igra dugo traje)

Vasko Popa

---

 

ZEC KOJI ŽELI DA ZASPI…

Knjiga koja začas uspava decu postala hit

Zadovoljni roditelji kažu da mališani utonu u san već na polovini druge strane „Zeca koji želi da zaspi”

Knjiga švedskog psihologa prevedena je na sedam jezika (Foto amazon.com)

Nema pisca koji bi se pohvalio činjenicom da od njegovih redaka čitalac slatko utone u san, ali Šveđanin Karl Johan Forsen Erlin imao je baš taj cilj kada je pisao novi naslov.

„Zec koji želi da zaspi” namenjen je deci i zahvaljujući preporukama zadovoljnih roditelja trenutno se bolje prodaje na „Amazonovoj” knjižari od nove knjige čuvene američke spisateljice Harper Li.

Ujedno je i prvi samizdat koji se ikada našao na vrhu top-liste najveće onlajn knjižare na svetu.

Forsen Erlin, psiholog i lingvista, koristi tehnike pozitivnog podsticaja da pomogne deci da se opuste, usredsrede i na kraju utonu u carstvo slatkih snova, objavio je londonski „Telegraf”.

Roditeljima se savetuje da dok čitaju često zevaju, naglašavaju određene reči i govore sporim, smirenim glasom kada čitaju reči ispisane kosim slovima. Iako u izdanju na 26 stranica ima slika, savet je da deca više slušaju a manje gledaju.

Autor kaže da je knjiga „ekvivalent ljuškanja deteta u naručju”, a stotine komentara zadovoljnih roditelja svedoče da je napravio revoluciju u načinu uspavljivanja.

„Pisao sam ranije naslove o upravljanju i ličnom razvoju koristeći slične tehnike, a na ideju za dečju knjigu došao sam dok sam vozio majku na dugom putovanju a ona zaspala”, objasnio je švedski psiholog.

Ideju je odmah zapisao, ali su prošle još tri godine dok se nije razvila prava priča u kojoj su sve korišćene tehnike našle pravo mesto.

Deca se sreću s likovima kao što su Ujka Zevko i Sova Teškokapka. Priča im pomaže da se usredsrede i postanu deo priče tako da utonu u san zajedno sa zekom.

„Nemam reči, zaista. Uspavljivanje se svelo sa dva-tri sata na 12 minuta. Stigli smo do polovine druge strane”, napisao je jedan od zadovoljnih roditelja.

Knjiga, koja još nije objavljena u Srbiji, prevedena je na sedam jezika, a autor sada planira drugi naslov, koji bi deci pomogao u odvikavanju od pelena.

J. J. K.

Izvor:politika.rs/20.08.2015.

_________________________________________________________________________________

STRES I NOVAC…

Živeti život u kojem je glavna svrha imati što više novca, stvara još jedan ogroman problem, a on je vezan i za posledice koji ovakav način života nosi i po fizičko zdravlje čoveka. Da bismo čitaocu predstavili problem u celini, moraćemo malo detaljnije objasniti pozadinu fenomena koji se modernim medicinskim i psihološkim jezikom naziva “stres”.

Naime, u telu postoji jedan mehanizam koji je uspostavila priroda, a to je mehanizam uzbune i automatskog reagovanja na pretnju. Na prvom mestu, to je mehanizam bola.

On je najbazičniji mehanizam u ovom sklopu i on služi da upozori mozak da nešto nije u redu sa nekim delom tela, tj. da postoji opasnost. Na primer, kada dođe do fizičke povrede, bol je alarmni signal da je došlo do povrede i da ta povreda može imati negativne posledice po funkcionalnost organizma.

Zamislite da neko puca na vas i pogodi vas, a vi ne osetite bol i nema spoljašnjih tragova povrede (na primer nosite debelu odeću i nema tragova krvi na odeći). Kada u tom slučaju ne biste osetili bol i ne biste videli krv, ne biste bili svesni da ste ranjeni, te da stoga postoji opasnost da izgubite veliku količinu krvi. Stoga, ovaj mehanizam je vitalan za održavanje života i služi kako bi čovek odreagovao u cilju otklanjanja rizika po fizičku egzistenciju.

Na drugom nivou, postoji jedan mehanizam koji je složeniji, i koji deluje pre mehanizma bola i deluje “preventivno”, tj. u svrhu izbegavanja povrede (i bola) na prvom mestu. On predstavlja automatsku reakciju koja ima za cilj da, s jedne strane, natera telo da odreaguje što je je efikasnije moguće kako bi izbeglo povredu, a s druge strane, da pripremi telo da pretrpi što manje posledica ukoliko dođe do eventualne povrede. U to spada i mehanizam straha – kada straha ne bi bilo, čovek ne bi izbegavao opasnosti i bio bi stalno povređivan, što bi naravno smanjilo dužinu njegovog života.

Ovaj mehanizam takođe predstavlja i osnovu tzv. “beži-ili-se bori” reakcije, do koje dolazi u situacijama koje se opažaju kao one koje predstavljaju neposrednu opasnost po život. Uzmimo primer: šetate šumom i odjednom ste lice u lice s medvedom (koji je gladan). Ukoliko vas medved napadne, imate samo dva izbora: da ostanete i borite se sa medvedom za goli život ili da se date u beg i trčite koliko vas noge nose. U bilo kojem od ova dva izbora, ukoliko se situacijom treba što efikasnije upravljati, potrebno je da telo radi na nekom drugačijem režimu. Sada je potrebno da se reaguje jače, brže i spretnije nego u normalnim uslovima.

Na ovom mestu moramo uvesti i malo biologije. Rad u „posebnom“ režimu je omogućen radom jednog hormonalnog mehanizma koji je prirodno uspostavljen u telu svakog čoveka. On je zadužen za to da telo fizički uvede u stanje u kojem će biti spremnije da se brani od opasnosti i zasniva se na radu hormona adrenalina. Najjednostavnije rečeno, kada čovek dođe u opasnu situaciju, informacija o opasnosti situacije aktivira sekvencu lučenja određenih hormona, od kojih su adrenalin i noradrenalin najzastupljeniji.

Ovi hormoni onda utiču na razne organe u telu pa dolazi do menjanja režima njihovog rada i rada celog tela, gde je cilj da se telo pripremi da što efikasnije odreaguje i odbrani od pretnje. Sve ove promene imaju za svrhu da se ostvari što manja potrošnja energije na trenutno nebitne procese, te da se energija fokusira na one procese i organe koji su bitni za uspešno prevazilaženje opasne situacije. Na primer, dolazi do bržeg rada srca (te vam zato „lupa srce“ kada ste uplašeni) i skupljanja krvnih sudova kako bi krv brže proticala. Na taj način, ukoliko odlučite da ostanete i da se borite, mišići će vam raditi brže i biti jači pa ćete zadavati jače udarce, ili ako bežite, brže ćete trčati. Tako će se sva krv sjuriti u periferne mišiće, i fokus će biti samo na onim stvarima bitnim za trenutnu situaciju (na primer, bitno je da se fokusirate odakle će vam udarac naleteti kako biste uspeli da ga blokirate).

Čovek koji je u opasnosti neće razmišljati mnogo, dakle kritički um se skoro isključuje a „pale“ se instinkti. Dalje, dolazi do ubrzavanja disanja, kako bi se kiseonik što efikasnije i u što većim količinama dopremio u krv, a samim tim i u mozak i mišiće, opet kako bi mišići radili efikasnije, a reagovanje bilo brže. Takođe, dolazi do maksimalnog usporavanja rada i opuštanja mišića probavnog trakta (sistema za varenje), jer on troši dosta energije, a u ovom trenutku ti procesi nisu od primarne važnosti.

Zato imamo situaciju da neki ljudi dobiju proliv kada se veoma uplaše, jer se jednostavno sva energija i krv prebaci u periferne mišiće, koji se zategnu i pripreme za maksimalnu reakciju. Dolazi i do širenja zenica, kako bi što više svetlosti ušlo u oko te se tako sve pretnje u situaciji bolje opazile (otud ona izreka “u strahu su velike oči“). Takođe dolazi i do raznih drugih procesa koje ovde nećemo detaljno navoditi, ali kao što smo napomenuli, svi oni imaju za svrhu to, da telo uvedu u režim maksimalnog iskorišćavanja/potrošnje energije, kako bi se spasio život i izbegla opasnost.

Zašto o svemu ovome govorimo? Zato što je danas, u modernom svetu, čovek stalno izložen nekim pretnjama, vrlo se često nalazi u “opasnim” situacijama i organizam mu je stalno u tom stanju “uzbune”. Kao što smo pominjali, današnji čovek opaža gomilu situacija kao preteće i sve mu one izazivaju strah i brigu – da li će položiti ispit, da li će imati dovoljno novca da kupi to i to, da li će ga prijatelji napustiti, da li će ga partner “prevariti”, da li će uspeti da odradi zadatak na poslu, da li će naći posao, da li će dobiti otkaz, da li će početi rat, koliko će dugo živeti, da li će mu se desiti nešto loše kada šeta nepoznatim krajem, da li će ga neko opljačkati i tako u nedogled.

Koliko su ove pretnje realne ili ne, to je na čitaocu da sam analizira. Bitno je samo naglasiti jednu stvar, a to je da je pod ovakvim načinom života čovek stalno u stanju uzbune i organizam se stalno “priprema” da se bori ili da beži iz situacije.

Govoreći o potrebi i jurnjavom za materijalnim stvarima, čovek je stalno opterećen time da pribavi neki objekat ili simbol (novac) i strahom da ga ne izgubi. Bombardovan je reklamama koje ga mame da kupi ovaj ili onaj proizvod, da jede ovakvu ili onakvu hranu, da nosi takvu odeću. Ako izađe u starim pantalonama u grad ljudi će ga osuđivati, neće uspeti da nađe partnera, delovaće kao “klošar” itd. Svi izlaze i sede po kafićima, dok on sedi kod kuće jer nema para. Tako će početi da se iscrpljuje nekim napornim poslovima, gde će upadati u raznorazne neprijatne i preteće situacije. Možda će krenuti da se kocka, pa će se nervirati oko ishoda, “da li će doći iz keca u dvojku” itd. ili će zaći u dugove i kredite, pa će postojati pretnja od uterivača i oduzimanja imovine. Kada napokon kupi ta kola ili stan, onda će strahovati da im se nešto ne desi.

Očigledno je da je takvo stanje jedno neadekvatno i neprirodno stanje gde je čovek konstantno u nekom grču i borbi. Organizam je tako fizički stalno u tom izmenjenom režimu rada jer radi kao da je opasnost stalno prisutna. Ovakva situacija, kada su pretnje konstantne i ustaljene, se u psihologiji, a i u narodu, naziva “stresna situacija”, i za ljude se u tom slučaju kaže da su “pod stresom”. Sada, ključna stvar ovde je upravo taj momenat izmenjenog rada, tj. lučenja hormona koji uslovljavaju čitav organizam da troši energiju na nenormalan način. Pod normalnim uslovima, kada opasnost traje kratak vremenski period, ovaj mehanizam je vrlo koristan i ima visoku funkcionalnu vrednost jer može doprineti spašavanju života.

Međutim, ako se situacija produži, logično je da će na kraju doći do iscrpljivanja tela i do narušavanja funkcionalnosti organa. Srce koje stalno mora pumpati povećane količine krvi će se brže izmoriti, te će na kraju oslabiti. Krvni sudovi su konstantno suženi, te će postojati opasnost od začepljenja. To može dovesti do infarkta, jednog od najvećeg uzročnika smrti u savremenom dobu. Većina bolesti savremenog sveta je u stvari posledica ovakvog načina života i stresa, koji je njegov glavni pratilac. Opasnost je mnogostruko uvećana ukoliko čovek nezdravo živi – konzumira duvan, alkohol, rafinisanu hranu, lekove, loše spava, nema fizičku aktivnost, izbegava kontakt s prirodom, što je obrazac života koji je uobičajen za većinu ljudi u današnje doba.

Zato je stres jedan od glavnih uzroka razvoja velikog broja zdravstvenih tegoba kod savremenog čoveka i uzročnik je neadekvatnom psihičkom funkcionisanju ljudi. Jedan od glavnih faktora, zbog kojih je čovek pod stresom, je upravo ta opsednost materijalnim i taj materijalistički način života.

Za one kojima i dalje nije jasno šta treba da rade kako bi se bolje osećali u svakom pogledu, reći ćemo konkretno: prestanite da stalno mislite i jurite za novcem i kupovinom proizvoda koji vam ne trebaju; bavite se kreativnim i produktivnim stvarima „za svoju dušu“; razmišljajte o stvarima koje nisu vezane za materijalnu dobit i objekte; informišite se o duhovnom razvoju i bavite se sobom; idite u prirodu i uživajte u bojama, pesmi ptica i vazduhu i na kraju, okružite se ljudima koji će vas neće osuđivati, koji će vas ceniti zbog onoga što jeste i koji će vam tako pomoći da se razvijate u pravom smeru i živite autentičnim životom.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Neautentičan život
prethodni članak

________________________________________________________________________________________

KADA ZATREBA SPAVAM I U ŠTALI…

Ana (21) iz Bora ima 6 konja koje je spasila smrti: “Kada zatreba spavam i u štali!”

Ana Torina iz Bora ima 21 godinu. Završila je srednju školu i uvek je bila odličan đak. Njeni roditelji su za svoju jedinicu želeli najbolje – da upiše fakultet, ima dobro radno mesto i još bolju platu. Ipak, Ana je izabrala drugačiji život. Ova mlada devojka ima 6 konja koje je spasila i izlečila, a njenu svakodnevicu ispunjava timarenje i hranjenje konja i čišćenje štale. Ovo je priča o mladoj, vrednoj i humanoj devojci kojoj ćete nakon čitanja ovog teksta poželeti da stegnete ruku!

“U mojoj porodici postoji šala da sam prvo izgovorila reč „konj“, pa tek onda „mama“ i „tata“. Roditelji su moje interesovanje za konje shvatili ozbiljno tek kada sam u osnovnoj školi odvajala novac od užine i skupljala da kupim konja. Kada sam već skupila ozbiljnu sumu novca rekla sam im da idem na hipodrom da kupim konja. Iako živimo u zgradi, nekako su pristali jer su videli da neću odustati…”

Ana je prvo kupila kobilu sa zaječarskog hipodroma, a onda je dobila i ždrebe o kojem vlasnik, jedan zaječarski političar, više nije hteo da brine.

Nije prošlo mnogo, a Ana je sa Zlatibora preuzela dva konja koje su vlasnici zapostavljali ili mučili. Jedan od konja sa Zlatibora imao je oko vrata urezan lanac, bio je neuhranjen a bahati vlasnik ga je svakodnevno jahao. Ana ih je za male pare kupila od vlasnika, koji kao da su jedva dočekali da ih se otarase…

“Iz Beograda mi je stigao beli trkački konj, englesko punokrvno grlo. On je bio toliko mršav da sam mogla rebra da mu prebrojim. Kada bih ga mazila po leđima, on bi i tada osećao bol. Jahali su ga do iznemoglosti…”

Kako je konja bivalo sve više, Ana je morala da im nađe siguran smeštaj. Uz pomoć svog dečka i roditelja pronašla je štalu i napuštenu kuću u obližnjem selu, koju su odlučili da renoviraju i tu smeste svoje životinje.

“To je stara kuća sa podrumom, koji nam služi kao štala. Kada smo došli ovde sve je izgledalo užasno, trnje na sve strane, podrum je bio prljav, nije bilo prozora, pa smo to sve morali da saniramo. Postavili smo prozore da ne duva i sredili krov da ne prokišnjava. Kupili smo stari crep i popravili krov, napravili smo vrata a svakom konju ogradili odvojen prostor.

Kada pada kiša ili sneg voda se sliva u štalu, pa to moramo stalno da čistimo. Nema struje i vode, pa posao oko konja gledam da završim dok ne padne mrak. Leti konje vodimo na potok, da ih napojimo, a zimi im vodu donosim u kofama”, priča Ana o svojoj svakodnevici, a iako obavlja i teške muške poslove, nijednom se nije požalila!

Pitali smo Anu kako nabavlja hranu za konje:

“Zamolili smo ljude koji ne kose svoje livade da ih mi pokosimo i travu odnesemo konjima. Ljudi iz sela nam daju slamu ako im ne treba, a kada je lepo vreme konje pustim da pasu, jer oni to najviše voli, a to je i najjeftinije”.

Njeni konj su bili bolesni, mršavi i pripremani za klanje pre nego što je ona počela da brine o njima. Danas su svi dobro uhranjeni, zdravi i srećni. Ana im je pružila mir koji su sanjali celog života. Kaže da su njeni konji u dvorištu uvek pušteni, ali da se ne plaši da će pobeći. A i zašto bi, kada se pored Ane osećaju voljeno i spokojno…

Ana kaže da čim kroči u štalu, problemi nestaju jer je konji čine srećnom:
-Oduvek sam više volela da spasim bolesnu i staru životinje, nego da kupim mladu i zdravu. Te zdrave imaju šanse, dok stari i iznemogli konji završavaju u klanicama. Nemam brata ni sestru a oduvek sam volela o nekome da brinem. Kada ste dobri prema čoveku, on to zna da zloupotrebi, dok vas životinje nikada neće izneveriti…

Ždrebe po imenu Tereza imalo je slomljenu nogu kada ga je Ana kupila.
-Mesec dana, dok nije skinula gips, ja sam spavala sa njom u štali. Čak i sada kada je gips skinut, ona ima krivu nogu, jer su joj tetive atrofirale. Za nju je lečenje bilo veoma skupo, a veterinar je dolazio čak iz Beograda jer su nam ovi veterinari rekli da samo možemo da je uspavamo.

-Ponekad sate provodim samo gledajući ih kako pasu, mirni i spokojni. Kada se razigraju meni srce bude puno – zemlja počne da se trese a griva da im se vijori na vetru. Ponekad izgledaju tako snažno, a zapravo su vrlo nežne životinje koje je lako povrediti! Konj je oduvek bio plen, i zloupotrebljavali su ga i ljudi i druge životinje…

Pored konja, Ana brine i o nekoliko pasa. Svi oni su takođe preuzeti ili sa ulice, ili od neodgovornih vlasnika. Bili su mršavi, bolesni, preplašeni a Ana ih je sve lečila i negovala.
Danas svi žive srećno i zadovoljno kao velika porodica.

Ukoliko biste voleli da posetite Anino imanje i njene konje, ili da joj pomognete u održavanju štale, možete joj se javiti na telefon 0649907843.

Ova skromna devojka rekla nam je da često strahuje da će joj konji ostati gladni, ili da će ih ova zima dočekati nespremne u nedovršenoj štali, pa je zamolila dobre ljude da joj se jave ukoliko su spremni da joj pomognu i doniraju hranu za konje ili građevinski materijal.

Mladi kao što je Ana vraćaju veru da će nam budućnost biti sve bolja! Bravo!
Izvor: www.zivotinje.rs/istmedia.rs/

---

LAKU ZIMSKU NOĆ…

SA PRVIM SNEGOM BROJNE ŽIVOTINJE SPAS SU POTRAŽILE U HIBERNACIJI

Prvi sneg nas je sigurno podsetio na životinje koje u prirodi pokušavaju da prežive uprkos niskim tempetarurama i nedostatku hrane.

Bez brige, neke od njih su se u ovakvim uslovima sasvim dobro snašle. Spas su našle u dugom zimskom snu, u relativno toplom brlogu. Zahvaljujući evoluciji, one su davno naučile kako da prespavaju zimu.

Zajedničko im je da svoje aktivnosti svedu na minimum i rasporede prikupljene masne naslage. Njihovo telo troši manje energije, metabolizam se usporava, a srce kuca dva do tri puta u minuti umesto uobičajnih 120-170 otkucaja.

Oprezni meda

Iako se medvedi obično ubrajaju među okorele zimske spavače, oni zimu zapravo provode u stanju koje se naziva zimska letargija. Njihova temperatura tokom tog perioda iznosi 30 stepeni, a iz tog stanja vrlo lako mogu da se probude.
Kod medveda se za vreme zimskog sna amonijak ne izlučuje urinom. Jetra urin i ne sprovodi u bubrege, već direktno u krv. Tamo se on pretvara u pljuvačku, koju medved ponovo guta, da bi je bakterije u želucu ponovo razdvojile na amonijak i bikarbonat. Pritom najveći deo vlage iz njegovog daha ostane u krznu, pa je on odatle ponovo udiše. Dodatne potrebe za vodom zadovoljava iz rezervi masti. Medved u zimskom snu ne diše duboko, tako da ne može da izdahne mnogo ugljen-dioksida.

Mali sisariu snu

Zbog velike površine omotača u odnosu na telesnu zapreminu, mali sisari nemaju dovoljno masnih naslaga koji bi ih štitili od hladnoće. Zato je za sitne životinje zimski san jedina šansa za preživljavanje.
Veverice se tokom najhladnijih delova zime šćućure u jazbini i upadaju u duboko nesvesno stanje, ali se često bude u periodima poboljšanja vremena da bi nešto pojele. Slepi miševi provode duge periode u zimskom snu.

Telo puha skoro sasvim prestaje da funkcioniše. Zimu on prespava dubokim snom u šupljem drveću. Spava pet do šest meseci, a u planinskim uslovima i sedam. Za vreme zimskog sna živi usporeno zahvaljujući zalihama nagomilane masti, koju sakuplja bukvalno jedući svu raspoloživu hranu. Krajem jeseni, puhovi su toliko debeli da jedva hodaju. Zimski san provode sklupčani jedni uz druge u mekanom brlogu i to u većim grupama.

Podzemno skrovište

Jež tokom leta udvostruči svoju težinu stvarajući potkožne zalihe sala. Njegovo gnezdo nalazi se u zemlji i obloženo je starim lišćem, mahovinom i travom. Taj sloj debeo je do 50 centimetara, pa je temperatura gnezda veoma prijatna. Jež se u gnezdo zavlači početkom decembra.
Jazavac spava gotovo pet meseci, u rupi u zemlji dubokoj tri metra, koju oblaže suvim lišćem i travom.
Kad bi čovek spavao toliko dugo kao neke životinje, njegovi mišići bi gotovo potpuno atrofirali. Ne bi mogao da se uspravi, a kamoli da hoda i zbog te lenjosti se ne bi oporavio ni do sledeće zime. Srećom, životinje su zahvaljujući evoluciji sačuvale tajnu opstanka i tokom zime.

Spavaju i ribe

Zimskim snom spavaju i neke ribe koje se zavuku u mulj, kao i žabe koje prespavaju punih šest meseci. Za to vreme dišu preko kože, a sve ostale funkcije u telu su na minimumu. U ekstremno hladnim uslovima mogu se čak i zalediti, jer ih poput antifriza štiti posebna vrsta šećera u njihovoj krvi!

Ž. ŠTRBO
Izvor: zov.rs

_______________________________________________________________________________________

NAŠLA SREĆU MEĐU OBLACIMA…

Danica Tomić, naša prva žena pilot: Znanje je „krala“ od supruga, majora Miodraga Tomića, pilota sa najvećim brojem pobeda u Prvom svetskom ratu. Godine 1928. godine letela nad provalijom dubokom 2.500 metara.

Danica Tomić

U vreme kada je ženama bilo mesto u kući, kada je vrhunac zabave bio izlazak na korzo, a dometi se merili veštinom savladavanja recepata, Danica Dženi Tomić maštala je o nebeskim visinama.

Neustrašiva, ambiciozna i strpljiva, dugo je čitala knjige o avionima i letenju koje je mogla da pronađe, dok nije došlo vreme da i sama sedne u pilotsku kabinu. Godine napornog rada su se isplatile – ušla je u istoriju kao prva žena pilot u našoj zemlji! Bilo je to tridesetih godina prošlog veka, u doba kada je i u svetu vazduhoplovstvo važilo za mušku profesiju.

Udata za komandanta 6. vazduhoplovnog puka, majora Miodraga Tomića, Danica je bila u prilici da uživa u privilegijama koje njegova pozicija donosi. Mogla je da vreme troši kod modistkinja naručujući novu čipku iz Pariza, dok čeka da se dragi vrati kući. Ali, nije htela.

Na zemlji se osećala kao ptica u kavezu. Miris benzina i ulja bili su joj draži od toaletne vodice, a brujanje motora zvučalo je kao najlepša muzika. Znanje je krala od Miodraga, pilota sa najvećim brojem vazdušnih pobeda u Prvom svetskom ratu. A on je nije sputavao.

I tako je 1928. godine, na proslavi 15. godišnjice aerodroma Beograd, privukla pažnju prestoničkih novinara kada je letela nad provalijom, dubokom 2.500 metara. Njene akrobacije ostavile su novinare bez daha.

U časopisu „Ilustrovani list“ objavljena je njena fotografija ispred aviona i tekst: „Gospođa Danica Tomić, supruga majora Tomića – prva žena u našoj zemlji koja je letela nad provalijom od 2.500 metara.

Ona je prva žena u nas koja je pravila lupinge, što je okretanje aviona u vazduhu, i druge akrobacije“.

Novinari jesu bili zadivljeni, ali ne i Danica. Umesto da uživa u pohvalama, nastavila je da vredno radi na ostvarenju sna.

Imala je sreće – u jesen 1930. godine u „Politici“ je objavljen oglas Društva rezervnih letača za prijem kandidata u civilnu pilotsku školu u Beogradu. Konkurs je bio otvoren i za žene i muškarce, pa se, uz podršku supruga, Danica prijavila.

Nije bila jedina žena – društvo su joj pravile Kristina Gorišek i Zagorka Plećević. Mada je Kristina bila iskusnija, a Zagorka napravila prvi uspešni samostalni let, Danica je dozvolu dobila godinu dana pre njih, 1933. godine.

Bila je bolja i od mnogih muškaraca, pa je tako, na predlog nastavnika, među prvima u svojoj klasi, izašla na završni ispit. Praktični deo ispita trajao je oko sat i 30 minuta, a članovi komisije, sastavljene od oficira iz Komande vazduhoplovstva, bili si iznenađeni veštinom kojom Danica upravlja avionom.

Ocenili su da „kandidat leti vrlo mirno, sigurno, staloženo i sa veoma retkim samopouzdanjem“. Tako se Tomićeva upisala u istoriju kao prva žena u Jugoslaviji sa dozvolom turističkog pilota.
Tokom Drugog svetskog rata, major Tomić je, kao i većina jugoslovenskih pilota, pao u zarobljeništvo. O Danici se gubi trag sve do kraja rata, kada su, pretpostavlja se, zajedno otišli u „obećanu zemlju“, Ameriku. I u zaborav.

KUMOVALE AVIONIMA

Koliko su žene u našoj zemlji volele da se vinu pod oblake, dokazuje njihovo interesovanje za letenje. Prva žena na ovim prostorima letela je još pre Prvog svetskog rata, doduše kao saputnica poznatog ruskog pilota Masljenikova. Ostala je upamćena kao gospođica M. Živković.

Druga gospođica, ali Dunđerski, takođe je ušla u istoriju jugoslovenskog vazduhoplovstva – kao kuma. Ona je krstila prvi avion „Udruženja rezervnih avijatičara“ i nazvala ga je „Naša krila“.

PRVI BORBENI LET
Do početka Drugog svetskog rata odškolovano je na desetine žena pilota koje su 1939. godine, zbog predstojećeg rata, sve morale da prođu vojni deo obuke, održan u Smederevskoj Palanci na tamošnjem aerodromu.

Posebno se izdvaja Marija Draženović koja je postala pilot kao tinejdžerka – imala je samo 15 godina. Ona je tako vešto upravljala avionom, da publika koja je prisustvovala polaganju, nije mogla da poveruje kada je videla da iz letelice izlazi žensko, i to devojčurak.

Za vreme Drugog svetskog rata prevozila je poštu i lekove, ali osećala se obespravljeno jer su na borbene zadatke leteli isključivo muškarci. Marija nije krila nezadovoljstvo, pa je komandant 113. lovačkog puka odlučio da je povede na pravi ratni zadatak – bombardovanje nemačkog voza kod Vinkovaca. Bio je to prvi borbeni let jedne žene na Balkanu.

Marija je u istoriju upisana i kao prva žena ratni pilot u našem ratnom vazduhoplovstvu. Do danas je ostala i jedina.
Marija Dedić
Izvor:novosti.rs

---

---

DOK SPAVATE, KO VAS MILUJE PO LICU…

Ovo vam hoda po licu dok spavate!
Demodex folliculorum i Demodex brevis su dve vrste ovih malih stvorenja koja naseljavaju ljude i gamižu našim licima tokom noći.
Oni imaju osam nogu i u srodstvu su sa paucima.

Upoznajte demodekse, mikroskopske organizme koji žive u folikulu ljudske dlake dok se, ukopani u kožu, hrane masnoćom koju lučimo. Naučnici su utvrdili da su svi ljudi stariji od 18 godina domaćini ovim organizmima.
Demodex folliculorum i Demodex brevis su dve vrste ovih malih stvorenja koja naseljavaju ljude i gamižu našim licima tokom noći. Oni imaju osam nogu i u srodstvu su sa paucima.

Dobra stvar je to što su naučnici utvrdili da demodekse ne stvaraju ljudima nikakve probleme.
Ipak, za sada nije poznato kako se demodekse šire među ljudima, ali se pretpostavlja da se prenose sa majke na dete prilikom dojenja.
Zanimljivo, kod mlađih osoba verovatnoća da imaju demodekse je znatno manja, ali je utvrđeno njihovo prisustvo na svim pokojnicima.
Izvor: Magazin.ba / daily mail

______________________________________________________________________________________________

FUUJ: Pogledajte šta upravo gmiže po vašem licu!

One su sićušne grinje u srodstvu s paukovima, a žive na vašem – licu!
Među testiranim osobama naučnicu su u 100 odsto slučajeva utvrdili da ovi paraziti žive na vašem licu, tako da upravo sada dok ovo čitate osmonoge grinje baškare se po vašim obrazima, nosu, čelu…

Nova studija ustanovila je da su ove grinje nevidljive na oko, ali da se nalaze na svim testiranim osobama, prenosi Dejli mejl.
Njihov dom pronađen je u folikulima naše kose i u pitanju su Demodex foliculorum i Demodex brevis.

Radi se o dve vrste facijalnih parazita koje se hrane uljima koje izlučuje naša koža. Noću kada je mračno sa kose se spuštaju na naša lica.
– U stvari su vrlo slatki. Sa osam sićušnih nogu, izgledaju kao da plivaju kroz ulje. To je kao da stalno pored sebe imate nerazdvojong prijatelja. Shvativši da ih svako ima i da ne izazivaju nikakve probleme je vrlo ohrabrujuće – rekla je studentkinja Megan Tomes sa Univerziteta u Karolini koja je radila na studiji.
Izvor:.pressonline.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio& naslovio:Bora*S

SVETLEĆE SPRAVE SU NEPRIJATELJ VAŠEG SNA…

Opasnost u spavaonici: elektronski uređaji onemogućuju normalan san

Termin, trajanje i kvalitet sna usko su povezani sa svetlom i tamom, jer oni utiču na usklađivanje našeg unutrašnjeg biološkog sata.
Biološki sat sastoji se od grupe ćelija u mozgu, koja se naziva suprakijazmatička jezgra.
Ova se jezgra ravna prema ciklusu svetla i tame u okruženju, zavisno o količini svetla koje ulazi u oko.
Fotoreceptori u mrežnjači opažaju svetlo i mrak, šalju signale mozgu i javljaju mu je li dan ili noć.
U prošlosti, ljudi su između zore i sumraka bili redovno izloženi prirodnom svetlu, a noć su provodili u mraku.
Međutim, od izuma sijalice, fluorescentnih lampi, televizije i brojnih drugih svetlećih elektronskih uređaja, svetla nas prate kroz 24 sata.
Ovo je nova okolnost za naš biološki sat i cirkadijski ritam – okolnost kojoj se ljudski mozak nije stigao da prilagodi.

Ključ je u melatoninu

Naučna istraživanja otkrila su da svetlo utiče na budnost i pospanost putem hormona melatonina.
U prirodnom okruženju, bez veštačkog svetla, hormon melatonin luči se po mraku i navodi nas na san. Kad svane, prestaje da se luči, što nas čini svežim i ornim za akciju.
No, sve je različito kod ljudi izloženih veštačkom svetlu. Veštačko svetlo zbunjuje mozak, remeteći proizvodnju melatonina, a time i naš biološki sat.

I malo svetla smeta

Nažalost, svetlucavi uređaji ometaju ciklus spavanja i buđenja, poznat i kao cirkadijski ritam. Čak i mala količina svetla koje vaš smartfon ispušta može vas održati budnima.
Već i pri osvetljenju od samo 100 luksa, lučenje melatonina biće oslabljeno ili odloženo.
Budući da melatonin reguliše san, kada tog hormona nema dovoljno u mozgu, pospanost ne nastupa u vreme prikladno za spavanje.
Zbog toga ostajete budni duže i propuštate vredan deo sna. A loš i manjkav san teško je nadoknaditi zbog dnevnih obaveza.

Elektronika ometa usnivanje

Deca koja uveče koriste elektroniku kasnije idu spavati, spavaju par sati kraće i pospaniji su po danu.
Adolescenti sa televizorom u sobi idu kasnije spavati, teško zaspu i kraće spavaju. Slanje SMS-ova ili e-mailova nakon odlaska u krevet povećava pospanost po danu čak i ako se to dogodi samo jednom nedeljno.
Prema podacima nedavne ankete Sleep in America, 53 posto učesnika koji su isključili elektroniku uoči odlaska ocenilo je svoj san odličnim.
Za poređenje, samo 27 posto onih koji ostave uređaje upaljene dali su svom snu dobru ocenu.

Nedostatak sna uzrokuje zdravstvene probleme

Medicina je utvrdila da nedostatak sna može imati ozbiljne, dalekosežne posledice po zdravlje.
Isprekidan ili skraćen san može dramatično oslabiti imunitet i ubrzati razvoj bolesti. Poremećen san izaziva ranu fazu dijabetesa, koju prati povećana glad i povećanje težine. Ozbiljno narušava pamćenje i koncentraciju, jer i jedna noć lošeg ili prekratkog sna može sutradan smanjiti sposobnost jasnog razmišljanja i rešavanja problema.
Nedostatak sna može biti uzrokom anksioznosti i depresije.

Uloga melatonina

Proizvodnja melatonina korisna je ne samo za blagovremeno usnivanje, nego donosi i druge zdravstvene dobrobiti.
Istraživanja pokazuju da ovaj hormon pomaže u zaštiti zdravlja mozga i da se bori protiv raka, dijabetesa, Alchajmerove bolesti, bolesti srca i drugog.
Tumori rastu dva do tri puta brže u laboratorijskih životinja sa ozbiljnim poremećajima spavanja, ponajviše zbog smanjenog lučenja melatonina.
Melatonin sprečava širenje više vrsta kanceroznih ćelija te podstiče samouništavanje kanceroznih ćelija.
Ovaj hormon takođe ometa dotok nove krvi u tumor, koja mu je potrebna za brži rast.

Na vreme pogasite svetla

Temeljem svega iznesenog, preporučujemo vam da izbegavate gledanje televizije ili korišćenje kompjutera, tableta i smartfona barem sat vremena pre spavanja.
Naročito je u tom smislu opasno belo, plavo i zeleno svetlo, dok žuto, narandžasto i crveno manje potiskuju melatonin.
Stoga, ako imate sat ili displej nekog uređaja u svojoj spavaćoj sobi, neka ima crvene ili žute LED-ove.

Izvor:alternativa-za-vas.com/Dr. Mercola

___________________________________________________________________________________________________

<

p style=“text-align:justify;“> 

RIO JE SAN, SVE OSTALO JE ŽIVOT…

TAMOiOVDE_____________________________________________

Sjaj i beda Rio de Žaneira!

Rio je san, a sve ostalo je život, reči su direktora NVO „Sigurna pozicija“, Dejana Nestorovića, koji se pred sam početak Svetskog prvenstava u fudbalu 2014. našao mesec dana u najegzotičnijoj zemlji na svetu, Brazilu, popularnoj zemlji fudbala, lepih žena i sambe, a za „alo.rs“ donosi priču iz jednog od najsiromašnijeg, a najsrećnijeg dela na svetu faveli ,,Cantagalo’’ koja se nalazi u srcu Rio de Žaneira, iznad jedne od najpoznatijih svetske plaža, Kopakabane.

Rio de Ženeiro 2013. je proglašen svetskom top jedan najboljom destinacijom na svetu, a ove godine će primiti najvatrenije poklonike fudbala.

 Favela Cantagalo najsiromašniji, a najsrećniji deo na svetu

Brazil je san mnogih, ali sve ostalo u Brazilu je život. Da, upravo tako neverovatna zemlja ,,amazing’’, puna toplih boja, sreće, radosti, ali i čežnje mnogih njenih građana da barem jednom vide Evropu. Ali, svoj život u latino-američkom gradu Riju, mnogi njegovi stanovnici ne bi menjali nizašta na svetu.

Za svakog stanovika Rija najvažnija četiri životna elementa su: okean, sunce, fudbal i samba. Ova četiri životna elementa spaja porodica. Sve ostalo u životu za njih nije važno. Za građane Brazila, novac nije bitaN. Važan je samo njihov osmeh na licu, koji je lep bez obzira da li je njihov dan skroman ili ne. Zapravo, 95 posto ljudi u Brazilu živi na granici siromaštva, ali u opet su i uživaju u moru, suncu i vodjenju ljubavi.

Brazilci igraju fudbal na Kopakabani, dok policija češlja favele

Kopakabanina je najslavnija brazilska turistička džet set lokacija, prostranstvo belog peska od 4 km, sa obiljem poznatih lanaca hotela, mesta glamura i romantike. Ova plaža je proprište nabildovanih surfera i lokalnih mladića koji vežbaju na otvorenim ,,teretanama ‘’ i sportskim terenima za futvolej uz sam Atlantik, dece koja več kao mala jašu na talasima, fatalnih brazilskih ženskih guza i bogatih turista iz čitavog sveta. Naravno „kokosovo mleko“ iz ledeno ohlađenog kokosa je pravo zadovoljstvo i pruža potpuni užitak dok oko turista trčkaraju vrele Brazilke u tangama, sa utegnutim dekolteima.

Sve ovo je san, dok se pravi život odvija samo na pet minuta od glamurozne Kopakabane u naselju koje je poznato kao favela, favela Kantagalo. Takvih naselja, ima mnoštvo. Nalaze se u brdima, a do kuća vode strme stepenice i vozići. Kuće su jarkih boja, sa obiljem murala, često bez prozora, a baze su narko mafije i kriminala. Favela Cantagalo je jedna od miroljubivih fafela. Njeni stanovnici su dosta „frendli“ raspoloženi u jednu ruku, ali ima onih grupica koje su u znatnoj meri kriminalizovane i divlje naravi.

Ukoliko malo dublje zađete izmedju zidova kuća, možete biti sigurni da će vas neko opljačkati i to tako što će vam u sred bela dana uvući ruke u džepove.

Žene nemaju opasnost da će biti silovane ili otete, jer Brazilci izuzetno poštuju žene i obasipaju strankinje poljupcima pri prvom susretu. Međutim, gotovo sigurno i izvesno postoji opasnost u vazduhu da će biti opljačkane ili iskorišćene od strane nekog žigola, ako su slobodne.

Policija pred sam mundijal, upada više puta u toku dana i noći sa automatskim oružjem i „čisti“ kuće u faveli Cantagalo od velike količine droge. Nedeljom u Riju je lakše kupiti drogu na ulici, nego zameniti evre u menjačnici. Ono što je, možda, za nas šokantno za njih je normalno, da vam na svakom koraku u Riju nudi kokain ili marihuana.

Foto: overkindman/flickr.com

Energija u favelama nalikuje najviše onoj karnevalskoj, svi su izuzetno raspoloženi, muzika se čuje na sve strane, a njih nije briga za sutra bitno je samo sada, šta imaju da pojedu i popiju.
Iako se beda i prljavština vide i osećaju na svakom koraku, ljudi su u favelama puni toplih osmeha. Ukoliko ih počastite pićem u nekoj od lokalnih kafanica u glavnoj krivudavoj ulici, a oni će rado pozirati sa vama i zabavljati vas do zore.

Ako ste ikada zamišljali raj, onda su vrata raja na Ipanemi!

Ako ste ikada zamišljali raj, onda su vrata raja na svetskoj plaži Ipanema. Na ovoj džet set plaži spajaju se nebo, more i sunce u tirkiznim bojama, lepše nego bilo gde na svetu. Ipanema je plaža mladosti i različitosti. Sve „puca“ od lepote i savršeno izvajanih tela devojaka i mladića. Ljudi na ovoj plaži su opsednuti fizičkim izgledom i svi vežbaju na otvorenom pored Atlanskog okeana, a tu su i otvoreni štandovi za masažu.

Samu Ipanemu od Kopakabane odvaja Arpador. To je je čuvena stena iza koje je jedan od najlepših pogleda, dok se u pozadini izdiže veličanstveno brdo Dois Irmaos.
Na Ipanemi je zalazak sunca fenomenalan, jer sunce zalazi iza brda sa desne strane (kada ga gledate ka okeanu), i tada svi počinju da tapšu, a mnogi parovi i da vode ljube, jer zabava tek počinje. Uz čokoladne bobice čuvenog voća asai i soka od kokosa, energija i potencija za vođenje ljubavi su na ovoj plaži baš tada na vrhuncu.

Marakana je najveći stadion Južne Amerike foto: JorgeBrazil/flickr.com

U Brazilu fudbal je život!
Fudbal se u ovoj egzotičnoj zemlji igra svih 365 dana u godini, 24 sata. Fudbal ovde nije samo stvar igre, već stvar savršenenog spoja ljudskog habitusa i ljudske energije. Deca ga uče igrajući se na peščanim plažama Atlantika, dok jačaju mišiće surfovanjem na jakim talasima. Tako nastaju, od malih nogu talenti ovog sporta, najbolji na svetu. Većina ovih mališana je rođena u bednim uslovima u favelama, ali prirodno bogatstvo Rija prosto razvija vrhinske sportiste.

Na Kopakabani deca od sedam godina igraju fudbal bolje nego mnogi profesionalni fudbaleri u nekim klubovima na Balkanu. Procenjuje se da deset hiljada Brazilaca igra fudbal u svetu, jer sam Brazil ima najbolje uslove za nastanak jednog vrhunskog fudbalera- pesak, okean i sunce – neverovatna energija.
Svež kiseonik, hrana iz mora i sunce su Božiji dar za nastanak vruhunskog sportiste, ali samo oni najsrećniji okuse slavu i zarade novac na svetkim zelenim travnjacima. Ostali, ipak ostaju na Kopakabani igrajući fudbal do smrti na pesku i atrakcija su za turiste. U Riju su televizori na ulicama, fudbal se gleda non–stop i ceo grad navija i bodri svoje klubove.

Rio je san, sve ostalo je život
Svaki muškarac ima želju da poseti Brazil, zbog lepih žena makar jednom u životu. U Riju se žene poštuju sa puno ljubavi i romantike, a fudbal je strast koja se voli. Brazil je definitivno zemlja, najlepših boja, okena i neba koje se danonoćno prelivaju nad Rijom.

Život je jako kratak. Posetite Brazil, jer Rio je san, a sve ostalo je život!

Izvor:superodmor.rs/ Alo.rs / Dejan Nestorović

---

DA SAM…

 

 

 

 

---

______________________________________________________________________________________

UVELA RUŽA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________

Ljubavi srpskih pisaca: Bora Stanković

Velikan srpske književnosti, Bora Stanković, spada u one pisce koji su svoj život, sa svim tamnim i svetlim stranama, prenosili na papir. Njegovi romani i pripovetke imaju i te kako autobiografskog u sebi.

Bora ju je čuvao, pazio, cvećem ukrašavao kosu…

U pripovetkama, od kojih je najlepša “Uvela ruža”, opisivao je svoju prvu ljubav, komšinicu Pasu. Kako je sama lepotica godinama kasnije pričala, Bora ju je čuvao, pazio, cvećem ukrašavao kosu… nikome nije dao da joj priđe, njenoj majci je govorio da je čuva, dok on završi školu. Međutim, prva ljubav slavnog pisca završila se kako se obično i završavaju te prve ljubavi – nesrećno.

Pasina majka nije htela za zeta činovnika, jer oni lutaju iz grada u grad. Nekadašnja lepotica pod naletom starosti pretvorila se, baš kao i u pripoveci, u uvelu ružu. Ostali su prijatelji, pa je Bora sa svojom suprugom često znao da joj dođe u goste. Jednom prilikom mu je prebacila što ju je “metnuo u knjige”. A on joj je na to odgovorio: “Ej, mori, samo na dobru ovcu se tura zvono!”

U vreme Borinih gimnazijskih dana, čuvena Koštana je zaludela celo Vranje. Ni stari ni mladi nisu joj odoleli. A najviše je uz njenu pesmu lumpovao i novcem je darivao gazda Mitke Stajić. Mladi Bora je sve posmatrao razrogačenih očiju i upijao svaku reč i svaki zvuk, da bi nekoliko godina kasnije sve to verno preneo na papir i stvorio svoje najpoznatije delo “Koštana”. Po završetku studija, Skerlićeve pozitivne kritike ovog dela, kao i zbirke pripovedaka, obezbedili su mu mesto u književnoj eliti. Dane je provodio sa Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem, Stevanom Sremcom… sve samim velikim imenima domaće književnosti, ali i beogradske boemije.

I baš u to vreme vrtoglavog uspeha, desila mu se ljubav, najveća od svih. Dok je šetao Ulicom kralja Milana, zastao je kraj fotografske radnje i u moru izloženih fotografija zagledao se u jednu koja je prikazivala devojku obučenu u mornarsko odelo. Toliko je bio opčinjen da je još nekoliko puta prošao pored radnje, ne bi li se nagledao. A kako to obično biva kada su dvoje suđeni jedno drugom, iste večeri na maskenbalu slučajno su se sreli. Malo je reći da se zbunio, nije mogao da poveruje svojim očima! A i ko bi? Sreća te se pribrao, prišao devojci i sve joj objasnio. Ni ona nije ostala ravnodušna. Ta lepa misteriozna devojka, sada je dobila i ime – Angelina Milutinović.

I sami su shvatili da je sudbina na njihovoj strani, pa nisu mnogo čekali. Venčali su se 9. juna 1902. godine i ubrzo dobili tri kćerke: Desanku, Stanku i Ružicu.

Uporedo sa uspehom na književnom polju, u službenoj karijeri nije imao sreće. Od carinika, preko poreznika do kontrolora, dok konačno, pred kraj karijere, nije dogurao do činovnika Ministarstva prosvete. I sa tako skromnom platom, morao je da se kući, jer mu je dosadilo seljakanje. U Vršačkoj ulici u Beogradu kupio je staru kuću i prepravio je “po vranjanski”. U podrumu burad sa vinom, u kući sobica za rad. U njoj je pisao do iznemoglosti, palio cigaretu na cigaretu, pio samo kafu, a posle završenog posla izlazio umoran, ali sa smeškom na licu. Tu je nastala i konačna verzija romana “Nečista krv”. Kako je Borina kćerka Stana kasnije pričala, Angelina mu je pomagala, najmanje dva ili tri puta je prepisivala ovo veliko delo.

Posle Prvog svetskog rata, često je posećivao zavičajne krajeve. O tome njegova kćerka kaže: “Leta smo provodili u Vranjskoj Banji. Koštana je još bila živa, ali nije pevala. Pevale su druge. Tata je opisivao pesmu, dert, ali je bio povučen, ćutljiv. U društvu je najmanje govorio.”

Tada, tih posleratnih godina, Bora je odlučio da se vrati u svoj rodni grad – Vranje. Od opštine je dobio plac na najlepšem mestu. Započeo je gradnju kuće, ali je nikada nije završio. Smrt je bila brža. Imao je 51 godinu. Ostala je Angelina da sanja zajednički nedosanjan san i da čuva uspomenu na četvrt veka koje su Bora i ona proživeli zajedno.

---

Lola Radosavljević – bavi se jezikom, književnost nosi u srcu, a osmeh na licu. Hrabro ide kroz život, čuva večito dete u sebi, ruku pod ruku sa Mikom i njegovom parolom “Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!”

/wannabemagazine.com

---

Borisav Stanković, jedan od začetnika moderne srpske proze. Prikazujući život rodnog Vranja s kraja 19. veka, dao je i psihološku analizu ličnosti, unoseći prvi put u srpsku literaturu erotiku i senzualnost (Nečista krv, Koštana, Iz starog jevanđelja, Stari dani…).

---

UVELA RUŽA

(iz dnevnika)

Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života..

„Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života… Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti…“

. Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” … san mladosti i sreće!

Hajdemo da snevamo:

MESTO IZ BAJKE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

ČEŠKI KRUMLOV

U južnom delu Češke Republike, u gornjem toku reke Vltave, smestio se gradić Češki Krumlov.

Češki Krumlov jedan je od najočuvanijih starih gradova
foto: Party0/flickr.com

Čim zakoračite na teritoriju ovog bajkovitog gradića, preplaviće vas osećaj opijenosti, i na trenutak zaboravićete gde se nalazite. Mućnite glavom i zapitajte se da niste možda postali junak neke simpatične bajke sa, naravno, srećnim krajem.

Češki Krumlov jedan je od najočuvanijih starih gradova Češke, zbog čega se nalazi na UNESCO-vom spisku svetske baštine. Iako na prvi pogled sve kuće izgledaju kao da su tek sagrađene, ne verujte prvom utisku: one su obnovljene, ali većina je sagrađena u 16. i 17. veku. Oko 14.000 stanovnika ovaj preslatki gradić naziva svojim domom, koji se prostire na površini od 22 km2.  

Stari deo grada nalazi se na UNESCO-vom spisku svetske baštine foto: m-louis/flickr.com

 Područje grada bilo je naseljeno još u praistoriji, ali se pod imenom koji je i nama danas poznat, pojavljuje 1230. godine. Kako legenda kaže, ime grada potiče od nemačkog izraza „Krumme Aue“, što se može prevesti kao „krivudava poljana“. Ime grada dolazi od prirodne topografije mesta, naročito od krivudavog meandra uz reku Vltav.

Bajkovit gradić Češki Krumlov foto: yage/flickr.com

Češki Krumlov jedno je od najpopularnijih mesta, koje privlači svojom prelepom arhitekturom i mnogobrojnim umetničkim delima smeštenim u starom delu grada i Krumlovskom dvorcu. Poznat je i kao kulturni centar, jer je tokom godine domaćin nekoliko manifestacija i festivala. Najpoznatiji je „Festival petolisne ruže“.

Krumlovski dvorac foto: ChrisYunker/flickr.com

Ono što u gradu dominira je Krumlovski dvorac, koji je sagrađen u gotskom stilu od strane feudalnih gospodara nešto pre 1250. godine. Ovo je drugi po veličini dvorac u Češkoj (prvi je praški dvorac Hradčani), a u odnosu na grad neobičajeno je veliki. Zbog svoje arhitekture, kulturne tradicije i veličine, Krumlovski dvorac spada u vodeće najznačajnije znamenitosti centralne Evrope. Njegova izgradnja trajala je od 14. do 19. veka, a vrlo dobro je očuvan originalni izgled. 1963. godine dvorac je postao nacionalni spomenik, a 1992. je upisan na UNESCO-vu listu Svetske kulturne baštine. U sastavu dvorca nalazi se barokni teatar sa binom, koji se koristi samo tri puta godišnje, zbog svoje starosti.

Crkva Svetog Vida foto: Marcus Povey/flickr.com

Gradska zdanja i spomenike većinom karakterišu stilovi gotike, renesanse i baroka. U Češkom Krumlovu nalazi se muzej Egon Šile, austrijskog slikara koji je živeo u ovom gradu, i gotička crkva Sv. Vida. Gradnja crkve započeta je 1407. godine, a radovi na njoj trajali su nekoliko vekova. Crkva Vida oslikana je izuzetno vrednim freskama.

  Neverovatna lepota Češkog Krumlova privukla je i brojne režisere, pa su na njegovim ulicama snimani mnogi filmovi (Hostel, Illusionist, Traumstadt). U gradu se nalazi i čuvena pivara Eggenberg.

I.Zdravković – superodmor.rs

____________________________________________________________________________________________

NESKRIVENI OSEĆAJ SETE…

Predrag Peđa Milosavljević je rođen 4. februara 1908. godine u selu Lužnice kod Kragujevca u učiteljskoj porodici.

Zbog roditeljskog poziva, porodica Milosavljević se često selila, pa je Predrag završio prvi razred osnovne škole u Marenu kod Kavadara, gde mu je otac službovao. Kada je izbio Prvi svetski rat, otac je mobilisan, a majka se sa decom vraća u Kragujevac. Posle rata, Peđa je išao u gimnaziju u Skoplju, gde mu je profesor crtanja Hristifor Crnilović razvio ljubav prema likovnoj umetnosti. U periodu 1926.-1929. godine porodica Milosavljević živi u Beogradu, gde je slikar završio gimnaziju i upisao Pravni fakultet. Uporedo sa studijama prava, pohađao je i slikarsku školu kod Jovana Bijelića. Redovni je član SANU od 1976. godine.

Bavio se slikarstvom, kolažom, grafikom, ali i pisanjem eseja. Dobitnik je značajnih nagrada.

Preminuo je 1987. godine.

Izvor:galerijaslika.rs

---

 

Predrag Peđa Milosavljević
(Lužnice kod Kragujevca, 4. februar 1908 – Beograd, 25. januar 1987)

U svet umetnosti Predrag–Peđa Milosavljević stupio je sasvim sigurno i odlučno, iako skromnog slikarskog predznanja, stečenog prvo kod profesora crtanja Hristifora Crnilovića, a potom kod izuzetnog slikara i pedagoga Jovana Bijelića. Kao pravnik, započinje diplomatsku službu, a boravak u našim poslanstvima u Parizu, Madridu, Londonu bio je od presudnog značaja za uobličavanje umetničkih ideja i stvaranje autentičnog slikarskog izraza. Dečački dani u rodnoj Šumadiji, mladalački period u Makedoniji, šetnja Dubrovnikom, kao i konačno smirivanje u tada kosmopolitskom Beogradu u kojem se aktivno uključio u kulturni život slikajući i pišući, dodatno su proširili njegov svet, koji odiše iskrenom poetikom. U tom njegovom duboko ličnom, lirskom obrascu, uloga boje je takođe od velikog značaja.

Svedena paleta u namerno suženoj skali sivih i zelenih tonova još više pojačava Peđinu priču o vremenu, prolaznosti, preplitanju organskog i neorganskog. U okviru dve decenije najplodnijeg Peđinog stvaralaštva (1936–1956) može se izdvojiti nekoliko ciklusa: ciklus pariskih krovova, ciklus Dubrovnika, ciklus mladih žena, ciklus fantasmagoričnih kompozicija… Početak njegove slikarske aktivnosti vezuje se za Drugu prolećnu, a potom i Treću jesenju izložbu 1929. godine, kada prikazanim radovima nagoveštava stvaranje jednog ličnog i suptilnog poetskog modela. Potom sledi odlazak u Pariz, boravak u Londonu za vreme Drugog svetskog rata, kratka madridska epizoda, dani provedeni na jugu Jadrana, pre svega u nadasve inspirativnom Dubrovniku. Njegov celokupan slikarski opus ispisan je krajnje lirski i poetično, bez imalo diskontinuiteta i padova, bilo da je reč o ulju, akvarelu ili kolažu, bilo da svet posmatra visoko s pariskih krovova, čvrsto na zemlji ili kakvom kamenu, bilo s neke morske pučine.

Sanjarenje (1938)

Neskriveni osećaj sete kod Peđe Milosavljevića nepromenjenog je značaja i intenziteta bilo da se radi o pariskim krovovima ili ženskim likovima koji u tišini stoje na balkonu ili u kakvoj intimističkoj atmosferi nekog enterijera. Sposoban da poetizuje svakodnevicu, Peđa zamišljenu žensku figuru smešta u ne baš definisan prostor. Tek naslonjena na desnu ruku, leve blago klonule i spuštene na krilo, ova mlada dama, stičemo utisak, svojevoljno se prepušta trenucima kontemplacije, mislima koje „lutaju” izmeštajući je daleko u svet snova i sećanja.

No ipak, ona ne sanja, već kako to slikar naglašava i u samom nazivu slike, ona sanjari, u čemu ima nečeg poetičnog, bezazlenog. Ta melanholija nema prizvuk apatije. Prepuštajući joj se, ona je svesna antagonizma njene trajnosti i prolaznosti. Na to podseća i po koja latica sasušenog cveća, smeštenog na stolu ispred devojke. I dok sadržaj slike pleni posmatrača ljupkošću, s druge strane ga uzbuđuje način njenog nastanka. Naime, već u tom svom prvom, pariskom periodu, Peđin potez postaje sve hitriji i brži, što treba pripisati i činjenici da umesto četkice sve češće koristi slikarski nož kojim u širokim potezima nanosi boju. Time je ispoštovao savet svog učitelja Jovana Bijelića koji mu je govorio da „slika što god hoće, bilo čime, čak i prstima ako mu se to dopada, bilo na čemu i bilo kakvim bojama”.

U parku (1944)

Peđa Milosavljević dolazi u London jula 1942. godine i nastanjuje se u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka. Druži se tada sa Oskarom Kokoškom i priča mu o lepoti naših srednjovekovnih fresaka. Istoričari umetnosti su, čak, skloni da primete sličnost između Peđine palete i one koju koristi anonimni sopoćanski majstor. Kompozicija U parku ili Kensingtonski park, upravo pokazuje tu analogiju, iskazanu kroz hladne zelene senke koje opominju na srednjovekovnu modelaciju i izazivaju setu, gotovo svojstvenu razmišljanju i životu onovremenog čoveka. Činjenica je da napuštajući Pariz, naš slikar menja i svoj način rada.

Na slici U parku, kao i ostalim nastalim u Londonu, nema više čvrstih i stabilnih formi i jasne konstrukcije. Svesno ih odbacivši, Peđa pokušava da stvori jednu ljupku, tihu, gotovo pastoralnu atmosferu, suprotnu od one koja se vidi na londonskim ulicama. Parkovi upravo tome i služe. Vreme provedeno u takvom okruženju pruža nam siguran beg od gradske vreve i galame, naročito u velikim metropolama kakav je London. Devojke koje Peđa smešta u jedan takav predeo upravo to i čine; odmaraju se, čitaju, vode neobavezne razgovore. U vreme nastanka slike ratni vihor nemilice besni nad Evropom, pa ovakva umilna slika deluje kao kakav san o ponovo pronađenom raju.

Pri samom kraju rata nemačke bombe razaruju atelje Peđe Milosavljevića u Londonu i uništavaju mu gotovo ceo ciklus nastao tokom boravka u tom gradu. Kompozicija U parku jedna je od retkih koja je preživela tu nesreću.

Bele ruže (1944)

Nakon kratkog boravka u Madridu gde ga zatiče početak aprilskog rata 1941. godine, Peđa Milosavljević biva premešten u London u koji stiže jula naredne godine. Živi u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka kojeg je ovekovečio na istoimenoj slici. Iz istog perioda su i Bele ruže. Motiv koji smo i ranije susretali na Peđinim slikama sada je potpuno izdvojen i zaseban. I upravo kao takav, dovoljan je sam sebi. Ova klasična vizija cveća u vazi sa po kojim povijenim strukom, oličena je pre svega u bisernosivom tonalitetu i lirskom pristupu prirodi.

Smeštene u plitku posudu, desetak beličastih ruža, među kojima i one uvele, metafora su prirode i prolaznosti vremena, što Peđa često ispisuje na svojim slikama. Iako nazvane „belim”, reč je zapravo o onoj tako prepoznatljivoj sivoj boji. Peđino sivilo nema težinu, već je poletno i toplo baš kao što je i slikarstvo francuskih intimista našim slikarima u to vreme, pa i Peđi, ponudilo jednu lirski obojenu emociju lišenu svake grubosti.

Pariz je, pored svih uticaja na Milosavljevića, izazvao i promenu njegove tehnike rada, te umesto četkice sve češće koristi slikarski nož, dok boju svodi na sivoplave i bledozelene tonove s tek po kojim akcentom druge boje lokalnog značaja. To svakako odgovara onovremenim tendencijama četvrte decenije kada se boja javlja kao akcenat u toj valereskoj organizaciji slike, što kao idejno polazište opet ima pariski intimististički krug.

Pripadnike tog kruga vezuje odanost prema prirodi, a ljubav prema njoj je i Peđu zaokupila još od dečačkih dana. Znao je da izdvoji iz nje onu njenu srž, lepotu koju ne vidi svako, baš kao što je, planinareći uz oca, sređivao svoj mali herbarijum ne prema botaničkim, već prema slikarskim načelima.

Put slave (1952/53)

Krajem 1950. godine Peđa napušta diplomatsku službu i u potpunosti se posvećuje slikarstvu i pisanju. I ponovo Pariz: „Moj nemirni nomadski duh nije mi davao mira pa sam pedesetih godina krenuo po treći put u Pariz, ovog puta o svom trošku”, rekao je. Upravo početkom te šeste decenije stvara novi poetički obrazac, prožet maštom, fantasmagorijom, sa apokaliptičnim, apstraktnim predelima. Samim tim, jedan je od retkih autora koji su u kolekciji Pavla Beljanskog zastupljeni radovima iz pedesetih godina.

Put slave (1952/53), baš kao i Stari Bar, možemo posmatrati kroz tri plana: u prvom je čovek s trubom koji poziva, objavljuje, proklamuje, drugi plan je ispunjen grobovima, kao nekom vrstom opomene na cenu kojom se slava plaća, i konačno, treći plan je rezervisan za one koji stignu do trijumfa, a kao da nema boljeg simbola za to od uvek večne pariske Trijumfalne kapije. I baš nju, kao kakav krst na Golgoti, Milosavljević smešta iznad svega, u sam vrh slike, svesno narušivši odnos logičkih proporcija. Pri posmatranju kompozicije, prisutno je kolebanje u izricanju stava: je li Peđa uspeo da na njoj uspostavi onu organizaciju i red životnog ciklusa, ili je pak namerno pustio da prevlada „lirski nered”? I upravo nam se čini da je to ideja koju započinje i uspešno sprovodi u svim svojim obrascima, pa i u svim ciklusima svoga opusa.

Dimnjaci i ruže (1937)

Rani jutarnji časovi su za Peđu Milosavljevića predstavljali idealno vreme za slikanje, što se najbolje vidi u ciklusu pariskih krovova. Tako i najstarija od Peđinih sedam slika iz kolekcije Pavla Beljanskog, Dimnjaci i ruže iz 1937. godine, predstavlja zaustavljen prizor tek probuđenog „grada svetlosti”. Možda sa neke pariske mansarde, Peđin pogled je dosegnuo do drugog krova, ali ne zanemarujući ono što mu je pred očima u prvom planu – saksije sa cvećem.

Šta je zapravo slikar želeo da postavi u prvi plan? Da li sive dimnjake i tamne krovove ili pak bledožute ruže koje ih oživljavaju, dok upijaju jutarnje sunce? Peđa je govorio da sivo raste svuda: „Počinje od dimnjaka, čiji šaroliki izdanci krase svaku kuću i preliva se preko svih delova grada šumom sivožutih i sivocrvenih keramičkih cevi crnih petlova. Nastavlja se na crnim i sivim krovovima, obloženih metalom, spiranih vetrom i kišama i spušta se niz strme obronke i litice neravnih mansardi i fasada okićenih crnim balkonima od kovanog i livenog gvožđa.”

Sam kolorit odaje utisak sete, elegičan prizvuk na oronulim fasadama i trošnim krovovima, što odgovara Peđinom mišljenju da melanholija prati pravu lepotu, uočenu i na tim pariskim krovovima. Onog momenta kada je podigao glavu ka njima, pokazao je da su osim za ptice, oni postali vidljivi i za umetnike. Upravo za jednog od njih, ti krovovi su oličenje atmosfere prolaznosti i uspomena kao deo pariske, vremenske patine.

Izvor:pavle-beljanski.museum

---

---

---

Priredio: Bora*S

P. S.

https://tamoiovde.wordpress.com/2013/02/04/kisa-i-lepo-vreme/?relatedposts_exclude=10924

---