Da li bi ljudi mogli biti bolji?
Mogli bi, ali niko neće prvi da počne.
Svi imaju loša iskustva. Nismo li se malo puta zaklinjali da ćemo biti bolji?
I neki stvarno postanu bolji, pa ispadaju naivni.
Jer su oni drugi – postali još gori.
Duško Radović
Čarli Braun – kako je Čarli Šulc od osećanja napravio umetnost
„Čarli Braun je podsetio ljude, kao nijedan crtać do tad, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u svemiru, kako je biti čovek — i velik i mali u isto vreme.“
Tolkin je tvrdio da ne postoji nešto kao što je „pisanje za decu“ a Nil Gajman je često podsećao da deca ne bi trebalo da se štite od negativnih emocija. Ali ipak, takva mišljenja su retka u kulturi koja nastavlja da tretira dečiji unutrašnji svet kao nešto izuzetno lomljivo, a detinjstvo kao jednodimenzionalnu idilu.
Ono zbog čega je serijal Čarli Braun, Čarlsa Šulca, toliko voljen je njegov višedimenzionalni i kompleksni pogled na detinjstvo — nekada je Šulc to postizao tako što je svoje karaktere prikazivao u nepopularnim ali ključnim stanjima duše, kao što su dosada i neizvesnost. U knjizi „Šulc i Čarli Braun – Biografija“, pisac Dejvid Mikaelis objašnjava kako je ovaj jedinstveni kreativni genije nastao usled kompleksnih iskustava u Šulcovom ranom detinjstvu.
Za razliku od klasičnih majstora crtanih filmova koji su od svojih dela napravili zabavu, Šulc je svoje stripove ispunio napetom radnjom i namernim prazninama, u kojima se likovi — kao i čitalac — suočavaju sa nesigurnošću i očajanjima života. Mikaelis piše:
„Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.“
„Čarli Braun je o ljudima koji se bave unutrašnjim problemima svojih svakodnevnih života bez rešavanja. Odsustvo rešenja je sam centar priče.
Američka pretpostavka je da su deca srećna i da je detinjstvo zlatno doba — a odrasli su ti koji imaju probleme sa kojima se bore i bol koji žele da ublaže. Šulc je preokrenuo ovaj niz pretpostavki tako što je prikazao da deca osećaju bol mnogo intenzivnije nego odrasli, da su dečiji porazi ozbiljniji i da se pamte. Čarli Braun trpi uvrede od strane Violete i Peti u vezi svoje glave, koju porede sa loptom za plažu, sa globusom, sa mesecom, balonom; i iako se Čarli Braun oseća loše u vezi sebe, brzo preboleva to. Ali se na njemu ne vidi da je ljut.“
Takva emotivna elastičnost je verovatno ono što bi Šulc poželeo da ima kada bi dobio šansu da ponovo ispiše svoju priču — priču koja je išla potpuno suprotnim putem. Sparki, kako su ga zvali, je tek bio na početku srednje škole kada se njegova majka razbolela od raka koji će na kraju biti uzrok njene smrti. Ponedeljka, 1. marta 1943. Dina Šulc je pozvala sina u spavaću sobu, pozdravila se i preminula. U subotu je mladi Čarls bio pozvan u vojsku.
Sve do kraja svog života, kad god bi bio zamoljen da ispriča svoju biografiju, počinjao bi ne sa svojim rođenjem, već sa danom kada je njegova majka umrla, za koji je smatrao da je „njegova najveća tragedija“ — tragedija sačinjena od dubokog nezadovoljstva, da iako je prevazišao čak svoje najluđe snove o uspehu i postao najplaćeniji karikaturista na svetu, njegova majka nije doživela da vidi da je objavio bilo šta.
Ova tiha tuga prožima Čarlija Brauna. Ugrađeno u hroničnu mešavinu očaja i optimizma Čarlija Brauna pretstavlja veoma odraslu istinu „nekada je biti ono što jesi veoma teško“ — nešto što je prikazano u odeljku koji Mikaelis citira:
„Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.“
Nije lako bilo ni biti Šulc. Prijatelji, saznao je Mikaelis, su osećali da „nije želeo da bude blizak ni sa kim“ i opisali su ga kao „teškog za razumeti, i teškog za upoznati.“ Ali za Šulca — kao i za sve stvaraoce koji unesu ceo svoj život u svoja dela — najbolji način za upoznati ga je bio upoznati njegove likove. Mikaelis citira samog karikaturistu:
„Crtać je zaista slika koja prikazuje jednu misao prikrivenu kao drugu. Kada bi neko čitao moj strip svakog dana, upoznao bi me — znao bi tačno šta sam ja.“
Jedan od Šulcovih prijatelja je rekao Mikaelisu: „Voleo je da o sebi misli kao o jednostavnom čoveku, ali nije bio jednostavan — bio je zagonetan i složen.” Posvećenim čitaocima je upravo to bilo zanimljivo kod stripa Čarli Braun — da se iz jednostavnosti običnih situacija i svakodnevnih događaja prikazuje ogromna složenost života i da iz osmoze ova dva dolazi saznanje da možda, ali možda postoji nada za zadovoljstvom u našim zemaljskim i maničnim životima.
Šulc je bio svestan da je njegova unutrašnja sumornost izvor njegove spoljašnje svetlosti. Mikaelis piše:
„Društvenija, uravnoteženija osoba ne bi mogla da stvori punog patnje, ali večnog borca Čarlija Brauna; razdražljivu i često nezgodnu Lusi; Linusa filozofa; muškobanjastu Peti; usmerenog ka cilju Šredera; i grandioznog, egocentričnog Snupija.“
„Normalna osoba ne bi mogla to da uradi“, često je govorio i sam Šulc.
Ali dodaću i važnu napomenu — od najveće je važnosti da Šulcov sentiment ne bude pogrešno protumačen i izopačen mitom kreativnosti „izmučenog genija“ našeg doba. Isuviše često pravimo vezu između kreativnosti i unutrašnjih demona u kulturi — Šulc je stvorio svoj crtani univerzum ne zbog svoje unutrašnje tuge, već uprkos. Nesumnjivo, mnogo ljudi pati svakoga dana usled traumatične smrti roditelja, ali nema drugog Čarlija Brauna, ali ima bezbroj ljudi kod kojih se takva trauma pretvori u doživotan samodestruktivan bes umesto u neumorno stvaranje. To je verovatno pravi dar genija — stvoriti nešto značajno koliko god beznačajno nam se život činio, dati dobrotu svetu, koliko god da je svet uzeo od nas.
Mikaelis se vraća na Šulcov genij dodeljivanju dostojanstva detinjstvu i, usled toga, davanja određene utehe odrastanju:
„Deca ne bi trebalo da budu radikalno nezadovoljna. Kada nisu srećna, deca protestvuju — ona jadikuju, ona kukaju, ona vrište, ona plaču — i onda, nastave. Šulc je ovoj deci dao celoživotna nezadovoljstva, ono od čega je zrelost sačinjena.
Čitaoci se prepoznaju u „mesecoglavom, nevoljenom, pogrešno shvaćenom“ Čarliju Braunu — u njegovom dostojanstvu u suočavanju sa celom sezonom izubljenih bejzbol utakmica, u njegovoj izdžljivosti i stoicizmu nasuprot uvredama… On je podsetio ljude, kao nijedan drugi crtani junak, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u univerzumu, biti čovek — i mali i veliki u isto vreme.”
Izvor:alternativa.rs
Čarli Braun, crtani film
15. oktobra u Parizu je umro Danilo Kiš. Po svojoj želji sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom obredu.
Borislav Pekić je tih dana zapisao: „U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga šta. ‘Da’, rekao je. ‘Šta?’, upitao je prijatelj. ‘Život’, odgovorio je Danilo.“ (Vidici 4-5/1990, 66)
PODMUKLO DEJSTVO BIOGRAFIJE
„Svaka biografija, a pogotovu biografija pisca, ako nije doživela milost uobličenja, jeste nužno redukcionizam: jedinstvena i neponovljiva životna priča jednog jedinog i neponovljivog čoveka u jednom jedinstvenom i neponovljivom vremenu, ono dakle što je čini različnom; a idealna i zanimljiva bi bila ona koja bi sadržala u sebi biografiju svih ljudi u svim vremenima.“ (Gorki talog iskustva, str. 182)
1935, 22. februara u Subotici rođen Danilo Kiš, od oca Eduarda Kiša (do njegove trinaeste godine Eduard Kohn), mađarskog Jevrejina i majke Milice (rođene Dragićević), Crnogorke – kao njihovo drugo dete (prvo je kći Danica rođena 1932).
Venčana fotografija Kišovih roditelja
„U tom su se gradu [Subotici], dakle, zbile dve krucijalne činjenice moga života što ih je udesio Bog ili Slučaj: tu su se susreli moj otac Eduard Kiš, viši inspektor državnih železnica i pisac Jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja, i moja majka Milica Dragićević, crnogorska lepotica, prvi put daleko od svog rodnog Cetinja, u poseti kod svoje sestre. Susret redak, možda jedinstven u ono vreme.“ (Skladište, 325)
„Nemam dece i ova čudna rasa ugasiće se sa mnom. Sa tim dvema religijama spojila se, u izvesnom trenutku treća, katoličanstvo, kojem su me učili u školi, u Mađarskoj. Susret između dva slična i, zbog mnogih strana, različita sveta, svest o ovoj dvostrukoj pripadnosti bila je kao šok, naročito posle rata. S jedne strane, epska tradicija srpskih junačkih pesama, koju mi je prenela moja majka zajedno sa oporom balkanskom realnošću, s druge srednjoevropska literatura, i dekadentna i barokna mađarska poezija. U ovu mešavinu, načinjenu od sudara i kontradikcija, uključiće se moje jevrejsko biće, ne u religioznom smislu, već u jednoj suštinski kulturnoj optici, kao istraživača.“ (Gorki talog iskustva, 243)
Danilo Kiš, Subotica, Vrbica 1937.
1937. Porodica Kiš seli se iz Subotice u Novi Sad. „Prve čulne impresije mog detinjstva potiču iz Novog Sada, koji se nalazi na nekih sto kilometara južnije od Subotice, niz Dunav. Mirisi, ukusi, boje. Miris kestenovog cveta, ruže u vazi, kamilice, očeve cigarete, kolonjske vode na vratu moje majke, čiste krevetnine, mokraće, mušeme na stolu, kafe, sapuna, začina, kožne trake na očevom šeširu, sedišta fijakera, železničke stanice, apoteke, praznog kupea prve klase, remena za podizanje prozora u vagonu, kožnog kofera.“ (Gorki talog iskustva, 184)
„… reci, da li sam sve to izmislio? (Cveće i mirise.)“ (Rani jadi, 32)
1939. U Novom Sadu, u Uspenskoj crkvi kršten po pravoslavnom obredu u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj. „…sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku koja me začas prepustila brizi krsnoga kuma; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje sveća, lica svetaca na ikonama…“ (Gorki talog iskustva, 185)
Poseta ocu u kovinskoj bolnici. „Imao je povremene napade neuroze straha – dijagnoza koju sam doznao nekih trideset godina posle njegove smrti. Tako mi je, naknadno, sa tolikom vremenskom distancom, postala jasna i ona naša poseta kovinskoj bolnici, godine gospodnje 1939. Tada mi je bilo nepunih pet godina, no ja se sa izuzetnom jasnošću sećam vožnje fijakerom, bolničkog parka, očeve prugaste pidžame. Kao što se sećam i one scene […] kada je tražio od moje majke da mu ostavi makaze pod izgovorom da su mu one potrebne da razveže čvor na lastišu.“ (Gorki talog iskustva, 196)
1941. Počinje rat. „… ja sam u Novom Sadu, školske 1940/41. godine počeo da pohađam srpsku osnovnu školu, a 27. marta četrdeset i prve mahao sam jugoslovenskom zastavicom i skandirao sa razredom ‘Bolje rat nego pakt’ (tu zagonetnu rečenicu sa asonantnom rimom čije značenje, dakako, nisam shvatao), dok je u izlogu brijačnica bio istaknut portret mladog kralja Petra, u poluprofilu, kao na markama.“ (Gorki talog iskustva, 188)
1942. Januar: novosadski „hladni dani“; ubijene su stotine vojvođanskih Srba i Jevreja. Porodica Kiš je u Bemovoj 21. „Te idilične slike, kao u kakvom albumu, tu se prekidaju naglo: iz sna me trže pucnjava pod našim prozorom, moja majka pali, zatim hitro gasi svetlo, i, onako u mraku, skida me sa kreveta, i ja znam da to nije san i mora sna: moja majka drhti. To naglo paljenje i gašenje lampe i ta karatama pod krevetom u mračnoj sobi, to je kraj tih svetlih sunčanih slika koje su se ređale u mom sećanju sve dosad. Odjednom nastaje mrak i polutmina, kao da je cela rolna, naglo osvetljena, pregorela u mračnoj komori.“ (Gorki talog iskustva, 185)
Sa sestrom Danicom
Mađarski vojnici odvode i Eduarda Kiša. „Slika je ubrzana kao u kinematografu. Moja sestra i ja sedimo, dakle, na kauču nagnuti jedno na drugo, sa mađarskim žurnalom u rukama ‘tako da naslov bude jasno vidljiv’. Na jednoj stranici, fotografija tenka u snegu; tenk je pogođen pancergranatom, kao čovek koga su udarili pesnicom u pleksus; kraj tenka stoje vojnici dignutih ruku, a pobednici su uperili u njih svoje oružje.
U jednom montažnom postupku – kao u nekoj projekciji nekih mojih sopstvenih književnih prosedea – mešaju se slike dve stvarnosti: u kuću ulaze žandari i vojnici: na puškama blistaju bajoneti. Jedan vojnik zaviruje pod krevet, zatim otvara ormane, dok drugi drži pušku na gotovs.“ (Gorki talog iskustva, 194). Kišov otac ostaje živ „zahvaljujući nekom čudu“. „Čudo beše to što su rupe probijene u dunavskom ledu gde su bacali leševe, bile prepune.“ (Gorki talog iskustva, 202)
U Vojvodini traju progoni Jevreja. „… kako je zakon predviđao da u mešovitim brakovima sin bude smatran pripadnikom očeve a kći majčine vere, to je moja majka sašila na svojoj singerici dve Davidove zvezde, jednu veću i jednu manju, upotrebivši za to ostatke žute jorganske svile. Stajali smo pred njom, moj otac i ja, ukrućeni kao na probi odela, a ona je, sa čiodama među usnama, premeštala zvezde gore-dole po reverima naših kaputa. Da li je moj otac smogao hrabrosti da u mom slučaju pređe preko naredbe vlasti ili je, zahvaljujući mom krštenju, uspeo da nađe rupu u zakonu, ne znam. Ta žuta zvezda nalik na maslačak, još dugo je stajala u fioci šivaće mašine među šarenim koncima, krpicama i dugmadima; no osim toga dana, na ‘generalnoj probi’, nisam je više nikada stavio.“ (Gorki talog iskustva, 186)
„S proleća četrdeset i druge moj je otac rešio da nas nauči mađarski… Sumorno dvorište, otvoreni prozori sa jarkocrvenim geranijumima u bobičastim emajliranim loncima. Moja sestra i ja sedimo na niskoj drvenoj klupi, otac naspram nas u škripavoj pletenoj fotelji od trske. Odjednom podiže glavu uvis, jer mu je, valjda, pala pahulja snega na stranicu knjige: Hull a ho, kaže. Ponovite: Hull a ho. To vam znači, kaže on: Pada sneg. Ta će meteorološka rečenica, koju sam prvu naučio na mađarskom, stajati nad mojim panonskim detinjstvom kao moto nad kakvom baladom.“ (Skladište, 388)
Danilo Kiš, Mađarska 1943.
Porodica Kiš seli se u zapadnu Mađarsku, u rodni kraj Eduarda Kiša. „Prostorija je podeljena tankim zidom od blata na dva dela: veći, 2×2, i manji 2×1. Prvi se naziva ‘spavaćom sobom’ a drugi ‘kuhinjom’. Zidovi su okrečeni oker bojom, koja se dobija kada se u mlakoj boji rastvori ilovača. Pod uticajem vlage i sunca, taj se sloj potklobučuje ili se na njemu stvaraju pukotine nalik na krljušti ili na izbledela platna starih majstora. Pod je nabijen takođe ilovačom koja je u odnosu na površinu dvorišta niža za nekoliko santimetara. Za sparnih dana ilovača zaudara na mokraću. (Ovde je nekad bila štala.)“ (A i B; Skladište, 301)
Eduard M. Kiš
1944. Eduard Kiš odveden je (zajedno sa većinom svojih rođaka) u Zalaegerseg, a odatle u Aušvic iz kojeg se neće vratiti. „Ja ga do dana današnjeg vidim kako se penje u kola, fijakere, vozove, tramvaje. […] Ili pri našoj poslednjoj poseti, godine hiljadu devetsto četrdeset i četvrte u Zalaegersegu, u improvizovanom getu, odakle će otići, nestati zauvek“ (Gorki talog iskustva, 188)
Eduard Kiš bio je viši inspektor državnih železnica, pisac „Konduktera“ – jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja i patio je od neuroze straha. „Koračao je poljima, zamišljen, zamahujući visoko štapom, gazio je mesečarski, idući za svojom zvezdom, koja bi se u suncokretima sasvim izgubila, i on bi je pronašao tek na kraju njive – na svom crnom zamašćenom geroku.“ (Bašta, pepeo, 126)
Danilo Kiš piše svoje prve pesme. „Prva pesma koju sam napisao – imao sam tada devet godina – imala je kao temu glad…, dok je druga, više ili manje u istom periodu, imala kao temu ljubav. Eto, taj scenario, bol, proganjanje, smrt, i dalje je osnova moga dela.“ (Gorki talog iskustva, 245)
Danilo Kiš, Cetinje 1947.
1947. Milica Kiš, sa svojom decom Danicom i Danilom, posredstvom Crvenog krsta repatrirana na Cetinje, kod svog brata, Rista Dragićevića, poznatog istoričara i komentatora Njegoša. „Njegova će biblioteka, čiji su cvet bili leksikoni i enciklopedije, biti za mene izvorom bodlerovskih sanjarija; La Petit Larousse illustre, izdanje iz 1923, sa svojim estampama i planches u boji, ‘je seme a tout vent’, posejaće u meni seme opasne radoznalosti.“ (Gorki talog iskustva, 192)
„U svakom slučaju bolest moje ‘uznemirujuće različitosti’ nije me napuštala. Trebalo je prvo ponovo da naučim maternji jezik, srpskohrvatski, jezik na kome pišem. I da me moji školski drugovi prihvate, u čemu sam uspeo zahvaljujući herojskim delima sasvim u duhu crnogorske tradicije: tukao sam se pesnicima s najjačim iz razreda. To je bilo oslobađanje besa koji sam dugo gomilao i potiskivao. Jevrejsko dete u Mađarskoj za vreme rata tukli su i najslabiji.“ (Gorki talog iskustva, 204)
Milica Kiš
1951. Umrla Milica Kiš. „… posle smrti moje majke i posle one tri ili četiri godine njene patnje ja više ne verujem u Boga. Ovako sam to formulisao: ako neko kao što je moja majka mora da pati toliko mnogo i toliko dugo, to je dokaz da Boga nema.“ (Gorki talog iskustva, 275)
1953. U časopisu Omladinski pokret objavljena prva Kišova pesma Oproštaj s majkom. „U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe; spremao sam se za pesnika i izučavao književni zanat.“ („Izvod iz knjige rođenih“, Mansarda, 112)
1954. Završava srednju školu na Cetinju.
Danilo Kiš, Cetinje 1953.
„Tamo [na Cetinju], kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale. Eto jedne od pogodnosti da čovek ostane u kući ili da se zavuče u biblioteku. Život je u to vreme, život mladih pogotovo, bio do užasavanja monoton, očajnički provincijalan, deprimantan i nesrećan. Nas su još i na maturi šišali do glave, kasarnski, vojnički, po provincijskoj logici i provincijskim pedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili u nama sve tzv. porive, kako bi nas uputili na knjigu, kao da smo imali bilo kakve druge mogućnosti za bekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete. Nije bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilu starovremenih balova, gde sam ja, u duhu romantičarske, Sturm und Drang, u biti larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao sam na podijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu!“ (Gorki talog iskustva, 9)
Danilo Kiš, Beograd 1956.
Upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu. „Došavši u Beograd, ja sam se zagnjurio u taj svet tzv. boemije, u ‘Tri šešira’, u ‘Prešernovu klet’, i pio sam pošteno, na gladan stomak, ali do dna, uvek na eks, ali sam čuvao kao svoju tajnu formulu opstanka, jedinu mogućnu, koju sam pronašao ne u kafani nego takođe u nekoj knjizi. Verovao sam u verodostojnost te spasonosne formule, te anegdote, jer ju je rekao onaj čiji život i čije knjige nisu bile protivrečne. ‘Kako ste uspeli, gospodine Tin, da opstanete uprkos boemiji, da toliko naučite, dok su oni koji su s vama pili, manje ili više svi potonuli?’ Pisac je odgovorio: ‘Ja sam noću pio, a danju radio.’
Eto, u toj se anegdoti krije ta čarobna formula koju sam čuvao za sebe i koje sam se držao. Ja sam danju sedeo u Narodnoj biblioteci i išao na časove, a noću sam pokušavao, sasvim glupo i uzaludno, da otkrijem tajnu koju krije boemija. Ne, naravno, ne kajem se. Još uvek verujem da je empirijsko saznanje ma kakve vrste, pa i boemija, pogotovo ona, korisno za pisca. Nemojte mi postavljati pitanje kada sam spavao, jer imam spremljen odgovor: u međuvremenu!“ (Gorki talog iskustva, 11)
1957. Postaje član redakcije „Vidika“ u čijem uredništvu ostaje do aprila 1960.
1958. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao prvi student na katedri za Istoriju svetske književnosti sa teorijom književnosti. „Upisao sam se na Svetsku književnost po liniji afiniteta prema literaturi uopšte, kao – mlad provincijalni pesnik… – Želeo sam da prozrem, da izučim zanat pisca, da čitam i da učim i ni u jednom trenutku nisam se pitao za dalju svoju sudbinu. […] Tada sam, u tim svojim godinama učenja, pisao eseje o Verlenu i Petefiju, pravio recenzije, sarađivao po listovima i časopisima, sve u manje-više jasnoj nameri: da izučim zanat spisateljski…“ (Varia, 496).
1959. Prvi „prelazak granice“ kod Sežane, na putu za Pariz. „Tako, reči prešli smo granicu zvuče u čovekovoj svesti kao kakva čarobna formula posle koje se otvaraju čudesna vrata i predeli Sezama, no čovek odjednom shvati svu laž i neprirodnost tih veštački stvorenih barijera, jer pored prozora voza odmiču i dalje isti večno zeleni borovi, tamne oranice, obrisi planina, jednom rečju isti neizmenjeni pejzaž koji je ostao i sa one strane. Osim vavilonskog pomjatanija jazikov, koje je samo zlobna šala bogova, ne postoje nikakve ‘prirodne granice’, nikakve barijere između planina i oranica i sve je to ljudska izmišljotina i prevara. ‘Nebo nema otadžbine.’ Ni zemlja nema otadžbine.“ („Izlet u Pariz“, Varia, 535).
Prvi susret s Parizom. „Sedim u Luci Spasa (‘Au Port de Salut’) već nekoliko noćnih sati i nostalgično pripaljujem svoju gorku ‘Zetu’ na plamenu sveće. […] i razmišljam o tome kako sam se ja to zapravo obreo u Parizu i sada sedim kao kakav brodolomac u nekoj intimnoj Luci Spasa. Sedim i pokušava da se setim svojih snova o Parizu, no nikako ne mogu da vidim onu sliku što sam je pomno gradio u sebi, čitajući Baudelairea, Prousta, Mallarmea, Verlainea.“ (Varia, 223-224). Piše romane Mansarda i Psalam 44.
1960 Završava poslediplomske studije odbranom rada „O nekim odlikama ruskog i francuskog simbolizma“.
1961. Na odsluženju vojnog roka (mart 1961-mart 1962) u Bileći i Delnicama.
1962. U izdanju beogradskog „Kosmosa“ objavljena prva dva Kišova romana: Mansarda (satirična poema) i Psalam 44.
Neobjavljeno rešenje za korice prvog izdanja knjige Mansarda/Psalam 44 (Leonid Šejka)
„Ja sam se spremao za književni zanat, studirao sam svetsku književnost, pisao eseje i prevodio, sve u znaku učenja, i moja prva knjiga Mansarda koju sam nazvao satiričnom poemom, ima u sebi nečeg od te groznice i taj gorki ukus što ga provincijalac doživljava u Beogradu. Sve je to u Mansardi suviše poetizovano, pomereno, iščašeno, ali negde na dnu te knjige stoji neki gorki talog iskustva. A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokusaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom.“ (Gorki talog iskustva , 12)
„O, Mansarda je ‘poema’, i ona je, dakle, kao takva, više eho doživljaja, više kaleidoskop nego li slikovnica. U njoj jedva da ima realnosti i ona izbegava stvarni svet. Ona je transpozicija. Stoga su prave slike, pravi doživljaji iz nje izostali… Putovanje u Mansardi je ‘putovanje oko moje sobe’.“ (Skladište, 328)
Beograd, 1955.
„Taj sam svoj kratki roman [Psalam 44] napisao za nepunih mesec dana, u svojoj dvadeset i petoj godini, za konkurs Saveza jevrejskih opština u Beogradu. […] Roman sam pisao na osnovu jedne kratke novinske reportaže (jedan bračni par sa detetom posećuje logor gde im se poslednjih dana rata rodilo dete), tako da sam tu pomalo neobičnu intrigu mogao da prihvatim kao činjeničnu. Slabost te moje mladalačke knjige nije međutim toliko sama ta intriga, odveć jaka, odveć patetična, koliko jedno fatalno odsustvo ironične distance – element koji će kasnije postati sastavnim delom mog književnog prosedea.“ (Gorki talog iskustva, 198)
„[…] u okviru mog ‘opusa’ ta knjiga [Psalam 44] ima određenu funkciju, a u prvom redu kao svedočanstvo o jednom traganju i sazrevanju. S druge strane, ta moja prva dva kratka romana – Mansarda i Psalam 44, štampana svojedobno tako, u jednom tomu, sasvim različita, po temama, rukopisu i stilu, tu su da svedoče o dvema linijama koje će ići naporedo kroz sve moje buduće knjige: metafizičke opsesije, s jedne, i istorijske, ‘dokumentarne’ rekonstrukcije, s druge strane. Naravno, te se dve teme, te dve opsesije, ne razdvajaju sasvim, nego su u mojim kasnijim knjigama često isprepletene, ali ta dva paralelna toka mogu se jasno pratiti.“ (Gorki talog iskustva, 199)
Ženi se Mirjanom Miočinović
Danilo Kiš, Strazbur 1964.
1962-1964. Boravi u Strazburu kao lektor za srpskohrvatski jezik. Tu, u tom alzaškom gradu u koji su možda zalazili i njegovi daleki preci po ocu, piše roman Bašta, pepeo. „Na osnovu aluzija u pismima moga oca, njegovi su preci dospeli u Mađarsku, kao trgovci guščijim perjem, po svoj prilici iz Alzasa, odakle su bili proterani. Pretpostavljam da su u pitanju ovde njegovi preci sa majčine strane.“ (Gorki talog iskustva, 193).
Prevodi Lotreamona, Verlena, Kenove Stilske vežbe, rediguje svoje rane prevode pesama Endre Adija. „Adi me je kastrirao. Kao pesnika. Kada mi je bilo dvadeset godina bio sam zaljubljen kao svaki drugi blesavi mladić i počeo sam pisati pesme. […] U Adijevoj lirici našao sam po jednu pesmu za svako svoje duševno stanje. Pomislio sam čemu onda da pišem? Zato sam ga radije prevodio. Preko njega sam doživeo patnju, ljubav, razne faze života i smrti. Zahvalan sam samo Bogu što sam mogao da ga sretnem i što od mene nije postao jedan loš pesnik. Mnogi prozni pisci se oprobavaju i u lirici, ali od takvih pokušaja uglavnom nastaju samo nedozreli izdanci. Adi me je sačuvao od toga.“ (Gorki talog iskustva, 251-252).
1963. Tokom selidbe izgubljeno pismo Eduarda Kiša, pismo koje će u Peščaniku postati „Veliko zaveštanje“. „U vreme kad sam pisao roman Bašta, pepeo negde između šezdeset druge i šezdeset pete, otkrio sam, sa užasom, da je iz naše skromne porodične arhive nestalo jedno pismo, koje sam nekad izvukao iz ratnog meteža kao jedinu prćiju svog detinjstva, pismo, koje sam u okviru svog porodičnog mita nazvao Velikim Zaveštanjem, sa jasnom aluzijom na nesrećnog i ukletog Vijona.“ (Gorki talog iskustva, 28)
1964. Objavljen roman Bašta, pepeo. „U toj knjizi imao sam problem kako reći vrlo lirske, možda čak i sentimentalne stvari o manje ili više univerzalnom iskustvu detinjstva. Pisanje ih je moglo spasiti dajući im malo ironije. Morao sam pronaći kako da izrazim neke od veoma okrutnih događaja koji su imali takav uticaj na ovu porodicu, da ne budu puni patosa. Ukratko, u toj mešavini morao sam da merim so, biber i šećer. Pokušao sam razoriti lirsku čaroliju time sto sam u baštu smestio velike komade metalnih otpadaka, kakva je i ta šivaća mašina. Ili taj dugačak spisak imenica iz leksikona, koji treba da uništi miris bilja u jednom delu knjige.“ (Gorki talog iskustva, 213)
Dovršava zbirku pripovedaka Rani jadi na čije će izlaženje čekati četiri godine. Dve godine radi honorarno kao dramaturg Ateljea 212. „U dvorištu Ateljea 212, kao da gledaš iza kulisa s one strane rampe, tj. s ove glumačke, intendantske, šaptačke, tehničke, u tom dvorištu, između sivih oronulih zidina, neki kamion sa inostranom registracijom, neki od onih što su dovukli odnekud iz sveta kartonske dekoracije, kartonske šume i oblake, maske od pepier-machea, prašnjave kostime od lažne svile, sa lažnim ukrasima, od lažnog nakita i lažnog zlata, kamion nalik na čergarska kola, s kojeg skidaju binski radnici svu tu besmislenu dekoraciju, odsutno, nezainteresovano, kao što se vrši svaka radnja čiji smisao čovek ne shvata, kao što se rukuje svakim predmetom koji ima značenje apsurda, to jest koji nema nikakvo značenje za onoga koji njime rukuje, nego mu naprotiv, sve to izgleda ne samo apsurdnim, sva ta starudija, nego mu sve to liči još i na neku veliku i skupu lakrdiju, koja nije zavredela ni pet para, jer binski radnik ne može da shvati, kao što ne može da shvati ni malograđanin, stvari umetničke izvan utilitarnog konteksta; jer on, iz aspekta svoje bedne mesečne plate i svog kuburenja, ne može (s pravom) da razume zašto se sva ta starudija dovlači iz Španije, iz Rumunije, iz Rusije, iz Južne Amerike, sve te daščurine, taj papier-mache, ti kartonski oblaci, ti tridenti od pozlaćenog kartona, te plave i crvene i zelene perike, to okrzano posuđe iz kojeg ni njegov pas ne bi jeo, te plastične kante koje se na uglu mogu kupiti za pet-šest hiljada (starih) dinara, taj rasklimatani nameštaj od najobičnije daske koji on ne bi ni u šupi držao, te krpe, ta okrzana štukatura, rasklimane fotelje koje se bacaju u pristojnom svetu na otpad, napukli bubnjevi, ulubljeni tromboni, svećnjaci od lima sa dogorelim svećama, ludačke košulje, lanci, konopci, šnurovi, raštimovane gitare, oljuštene klupe, tronošci, venci luka od plastike, plastično voće, čamci bez dna, vesla, natpisi, oklopi od kartona, halebarde, sablje, arkebuzi, drvene puške kakvim se danas više ne igraju ni najsiromašnija deca, ogromne lutke od krpe nevešto skrojene, jedva nalik na ljudska bića…
Danilo Kiš ispred Ateljea 212, Bitef 1969.
Jer taj binski radnik će odstajati negde u bifeu, (negde u bifeu za binske radnike i ‘tehniku’) i neće videti da sve to, sva ta starudija, sva ta besmislica što je doplovila brodom iz Južne Amerike, ili džambo-džetom, ili na kamionima iz Španije i Rumunije, da svi ti naizgled besmisleni rekviziti postaju u jednom času (mogu postati) nekom vrstom čarolije, umetničkim i moralnim čudom, da će te drvene puške zapucati, da će te halebarde odsecati glave kraljeva ili pravednika, da će taj čergarski rekvizitarij naterati ljudima suze na oči, ili izazvati smeh, provalu smeha, radost ili sažaljenje, jednom rečju ono što se od Aristotela do danas zove katarza (katharsis) i zbog čega se sva ova drvenarija dovlači preko Okeana, jer to, ipak, ima nekog smisla, nekog višeg smisla, hoću da kažem.“ (Skladište, 161)
1967. Pronađeno „Veliko zaveštanje“. „Kada je, kao nekim čudom, to pismo ponovo izronilo na svetlost dana, počeo sam da ga čitam kao jedino autentično svedočanstvo o svetu o kojem sam pisao i koje je već, tokom godina, počelo da zadobija patinu nerealnog i eho mitskog.“ (Gorki talog iskustva, 28)
1968. Objavljena zbirka priča Rani jadi (za decu i osetljive). U izdanje u okviru izabranih dela Kiš je, 1983. godine, u tu zbirku uvrstio i priču „Eolska harfa“.
„Veliko zaveštanje“ i poslednje poglavlje Peščanika – „Pismo ili Sadržaj“
1972. Objavljen roman Peščanik, treća knjiga iz „porodičnog ciklusa“. „Peščanik je, čini mi se, savršen kao ‘techne’, u njemu nema pukotine; Peščanik je ceo jedna pukotina, a ta pukotina jesu ‘tesna vrata’ kroz koja se ulazi u tu knjigu, ta pukotina je njena ‘savršenost’, njena zatvorenost, njena neaktuelnost, njena hibridnost. I sama reč Peščanik u svim svojim značenjima jeste zapravo metafora za pukotinu, peščanik kao stena od peska jeste proizvod geoloških potresa i napuklina, peščanik kao klepsidra jeste pukotina kroz koju protiče pesak-vreme; Peščanik je slika jednog napuklog vremena, napuklih bića i njihovog napuklog tvorca. Peščanik je savršena ‘pukotina’!“ (Gorki talog iskustva, 39)
„Tačno je samo to da se ove tri pomenute knjige , – Rani jadi – Bašta, pepeo – Peščanik, u ovom i ovakvom redosledu, s jedne strane možda dopunjuju, te bi mogle stajati tako poređane kao neki svojevrstan bildungsroman u dvostrukoj funkciji, jer se u njima odslikava razvoj zapravo dveju ličnosti, s jedne strane Andreasa Sama, a s druge D.K.-a, i sve bi to bilo krasno i lepo kad tu ne bi postojao jedan čudan zakon po kojem se te knjige uzajamno poništavaju:
Rani jadi su sadržani u romanu Bašta, pepeo, dakle anulirani onim drugim, a obe te knjige, pak, sadržane su u trećoj, u Peščaniku, dakle takođe anulirane! I tu nije potrebna nikakva uteha. Rani jadi su skice u bloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež grafitom na platnu preko kojeg su došle tamne boje Peščanika, guste, pastuozne, prekrile konture iscrtane grafitom, a skice iz bloka prestale su sad već da imaju ikakav smisao i značaj.“ (Gorki talog iskustva, 52)
„…To su tri komponente autobiografskog ciklusa koje zovem ‘Porodičnim cirkusom’. Jednog dana bih voleo da pod ovim opštim naslovom objavim ove knjige jer one manje ili vise sadrže iste događaje i imaju isti središnji lik, oca, posmatranog sa tri tačke gledišta.“ (Gorki talog iskustva, 215). Avgusta 1989. godine Galimar je prvi ispunio ovu piščevu zelju: La cirque de famille objavljen je u ediciji L’Imaginaire.
Objavljena knjiga eseja Po-etika.
Danilo Kiš, Beograd 1973.
1973. Dobija NIN-ovu nagradu za roman Peščanik koju će nekoliko godina kasnije vratiti. „Naravno, jedna književna nagrada, sa ugledom koji uživa ova koja je meni dodeljena, može podići oko knjige i oko njenog pisca izvesnu, kako se to kaže, prašinu, prašinu koja će se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti, a knjiga će živeti svoj život, usamljenički, slučajni, kao što ga žive sve knjige, a osama oko nje (i njenog pisca) biće tada još veća, tišina još stravičnija.“ (Gorki talog iskustva, 30)
1973-1976. Radi kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Bordou. Piše Grobnicu za Borisa Davidoviča. „Sedamdesetih godina živeo sam u Bordou, gde sam predavao na Univerzitetu. Tada sam imao česte i duboke nesporazume u političkim raspravama. Bio sam istinski uplašen monolitnim neznanjem i ideološkim fanatizmom mladih. Samo spomenuti sovjetske logore bilo je svetogrđe. Jedini argumenti koji su mogli, donekle, da poljuljaju takvu uverenost, bile su upečatljive priče. Usamljenost u kojoj sam se našao i nemogućnost dijaloga nagnali su me da napišem te ‘uzorne priče’.“ (Gorki talog iskustva, 207).
1974. Objavljena knjiga intervjua Po-etika, knjiga druga.
1975. Objavljena zbirka priča Grobnica za Borisa Davidoviča (sedam poglavlja jedne zajedničke povesti). „…ono što je za mene važno, jeste da nisam tražio, i pored polemičke iskre koja je podstakla stvaranje te knjige, da ubedim, raspravljam, ili da prenesem ideološku poruku. Inače bih pisao eseje ili članke po novinama. Osnovno je za mene bilo da nađem, u svom domenu, fikciji, izmišljenom, kraj svoje opsesije i prikrivene polemike sa totalitarnim svetom i mišlju. Smatrao sam, osim toga, da je moja moralna dužnost, pošto sam u nekim svojim knjigama govorio o nacističkom teroru, da priđem, u književnoj formi, tom drugom najvažnijem fenomenu našeg veka koji je dao sovjetske koncentracione logore.“ (Gorki talog iskustva, 207)
„Čitalac voli da mu se kaže sve, ali u toj knjizi ja sam se malo poigravao, otkrivao sam mu neke stvari, a istovremeno sam ga i obmanjivao. Iako čovek mora biti oprezan, jer ja verovatno najviše obmanjujem čitaoca kada izgleda da priznajem nešto i kada nudim mogućnost za razrešenje problema. Ima pravih i lažnih dokumenata, i čovek nikada ne zna koji je pravi, a koji je lažan. Cilj svakog pisca je da ubedi svog čitaoca kako se dogodilo sve o čemu on govori, da je to istina, ali u književnosti nema istine. Sve je to moja lična istina, onako kako ja vidim događaje u knjigama i dokumentima, kako sam ja usvojio taj svet, kako sam ga ispljunuo.“ (Gorki talog iskustva, 216)
Dodela nagrade „Ivan Goran Kovačić“
U jesen počinje „neviđena hajka“ oko Danila Kiša i knjige Grobnica za Borisa Davidoviča. „Nemojmo se zavaravati! Polemika oko Grobnice za Borisa Davidoviča bila je u prvom redu politička. Ko je stajao iza svega toga, tek sad možemo videti, mada sam ja, naravno, od samog početka znao odakle duva Košava.“ (Gorki talog iskustva, 270)
1977. Nagrada „Ivan Goran Kovačić“ za knjigu Grobnica za Borisa Davidoviča.
1978. Objavljena polemička knjiga Čas anatomije; u toj knjizi Kiš je izložio književnoteorijske postavke na kojima počiva Grobnica za Borisa Davidoviča i u odbrani svojih stavova (ne samo književnih), superiorno (kako je tvrdila većina kritičara) odbacio napade na sebe i svoju knjigu.
1979. Nagrada Železare Sisak za knjigu Čas anatomije.
Danilo Kiš, Pariz, 1980.
Od oktobra živi u Parizu u „izabranom izgnanstvu“ (Gorki talog iskustva, 178) kao jedna vrsta prognanika „u džojsovskom značenju te reči“ (Gorki talog iskustva, 161). Do 1983. predaje srpskohrvatski jezik i književnost u Lilu. „U petak sam otputovao u Lil, na časove. Imao sam desetak studenata; predavao sam im ‘jedan od idioma iz velike porodice slovenskih jezika, koji su ruski i poljski…’ Pokušao sam da iskoristim bučan ulazak gospođe Jursenar u Akademiju da ih uputim u srpske narodne pesme, koje je gospođa Jursenar cenila, o čemu svedoče njene Istočnjačke priče. Nisu čitali Margaret Jursenar. Onda sam pokušao sa ljubavnim pesmama. Sonet. Nisu znali šta je sonet. U aleksandrincu, kao kod Rasina. Nisu znali šta je aleksandrinac. (Bez sumnje neka buržoaska smicalica.) Prešao sam na palatalizaciju i jotovanje. To ih je, izgleda, zainteresovalo. Sve su beležili u sveske. Tako sam u vozu morao da učim palatalizaciju i jotovanje.“ (Skladište, 238).
„Volim, dakle, rekoh li, u Parizu, to što se kafane i knjižare dodiruju ramenom, kao da se podupiru (susret duhova i susret ljudi); ne volim strukturalistička književna kvazinaučna mudrovanja, taj plemenit i uzaludan napor da se misao svede na ajnštajnovsku formulu (jer znam ruske formaliste, znam Šklovskog, i znam da se delo može raščiniti na proste činioce kao sat, i da se može ponovo sastaviti da kuca kao ljudsko srce); ne volim sveopštu politizaciju francuske kulture, njenu ‘angažovanost’, njeno sartrovanje, njeno trovanje čistih pesničkih vrela; volim kako Pariz reaguje na aktuelna zbivanja; živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko, francusko manihejstvo, gde se sve svodi na uprošćenu, besmislenu formulu levo i desno, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska inteligencija, davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na jednu a pravednike na drugu stranu, bez suđenja i bez opoziva; volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu biblioteku na točkovima; ne volim da slušam parisku inteligenciju koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao, Frojd, Sartr, a nikad, ili skoro nikad, Montenj, Bodler, Flober, Kami…; volim toleranciju Pariza, gde ima mesta za svaku tendenciju, ideju, političku i književnu, taj široki spektar oprečnih mišljenja koja žive pod istim krovom kako kakva velika, bučna i zavađena porodica; ne volim kratko pamćenje pariske inteligencije, koja je odbacila sumnju, taj najdragoceniji intelektualni kompas, i godinama strasno grešila protiv istine, protiv očiglednosti i protiv slobode; volim njenu brigu za slobodu, jer i kad je grešila protiv istine i to je činila iz brige za slobodu; ne volim njenu neinformisanost, njenu nečuvenu lakovernost, njenu naivnu ‘veru u progres’, njen staljinizam kojeg se s mukom oslobađa; volim njenu spremnost da se pokaje, da prizna svoje dojučerašnje zablude i svoje dojučerašnje grehe […].“ (Homo poeticus, 177-178).
1980. Nagrada Grand aigle d’or de la ville de Nice za celokupan književni rad. „Nagrade […] primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladom piscu; Život, literatura, 93)
1981. Rastaje se sa Mirjanom Miočinović. Od tada do kraja života sa Pascale Delpech.
1983. U okviru Djela Danila Kiša po prvi put objavljene knjige Noć i magla, Homo Poeticus i zbirka priča Enciklopedija mrtvih. „To je knjiga [Enciklopedija mrtvih] o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije mrtvih.“ (Gorki talog iskustva, 132)
Danilo Kiš, Pariz, 1981.
„Način na koji opisujem namere onih koji su napisali tu ‘enciklopediju mrtvih’ isto tako pokazuje moj spisateljski ideal. Uzeti sitne podatke iz života i raditi tako da to postane mitska, večna knjiga, otkriti ispod malog broja reči neizmernu i skrivenu realnost… Ta alegorična dimenzija ponekad mi se čini tako vidljivom… Međutim, skoro niko je nije zapazio…“ (Gorki talog iskustva, 238)
„Hteo sam da pokažem kako, u vrlo različitim epohama, postoji nepokretna konstanta. Sveprisutnost ljubavi i smrti.“ (Gorki talog iskustva, 209)
1984. Dobija Andrićevu nagradu za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih. „Ta nagrada me, najblaže rečeno raduje, jer je doživljavam kao priznanje koje posredno daje sam Andrić. Činjenica što nosi ime Ive Andrića jeste za mene ugodna i prijatna. To je sve što bih o tome mogao reći. Bojim se da bi svaki drugi razgovor na temu nagrada mogao biti neugodan, meni zapravo već i jeste neugodan.“ (Život, literatura, 176)
Žak Lang uručuje Kišu orden Viteza umetnosti i književnosti
1986. Dobija nagradu „Skender Kulenović“ i francuski orden „Vitez umetnosti i književnosti“. „Čoveku je prijatnije da dobije nagradu, nego pogrdu. Mada ja imam jedan princip koji sam formulisao u Savetima mladom piscu – primaj nagrade sa ravnodušnošću, ali nemoj učiniti ništa da ih zaslužiš – i mislim da sam se do sada dosledno držao toga i prema nagradama imam čistu savest.“ (Gorki talog iskustva, 154)
Započinje rad na knjizi Život, literatura (A Central European Encounter, Confidential Talk with Gabi Gleichmann). „Sa švedskim kritičarem i novinarom Gabijem Glajšmanom pišem knjigu koja se zove Život, literatura […] iskoristio bih tu priliku da napravim jednu, da nazovemo tako, knjigu proza, proznih fragmenata, u koju bi ušle one teme koje iz raznoraznih razloga nisu obuhvaćene mojim autobiografskim triptihom. Jer, ne znam iz kojih razloga, najčešće valjda iz estetskih, a katkad iz psiholoških, mnogi sižei, mnogi doživljaji nisu uspeli da se uklope u te prozne celine. I s obzirom na to da verujem, ili sam čak sasvim siguran, da memoare neću nikada napisati. To valjda ne spada u posao pisca da piše memoare, to mi nešto više liči na političare i javne ličnosti druge vrste. Dakle, iskoristiću ovu priliku pisanja te knjige intervjua, kao priliku da odgovorima dopunim, da doista kažem one stvari koje nikada nisu doživele milost uobličenja i koje verovatno ne bi nigde mogle da se pojave ako ih ovde i ovom prilikom ne iskoristim. To su one teme koje neće postati i ne mogu postati više nikad ni priča, ni roman, ali nadam se da imaju konzistentnost autentičnog proznog rada. “ (Gorki talog iskustva, 158-159).
U oktobru učestvuje na 48. međunarodnom kongresu PEN-a u Njujorku. Prvi vidljivi znaci bolesti koju američki lekari dijagnosticiraju kao rak pluća. Operisan krajem godine u Parizu. „U naslovnoj priči Enciklopedije mrtvih otac naratorke i glavne ličnosti oboljeva od raka. […] Bio sam prilično zapanjen kad sam prošlog novembra i sam saznao da imam rak pluća. Rekao sam sebi: to ti je kazna. Period u kojem sam napisao ovu priču podudarao se naravno sa razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla ostati bez značaja za mene.“ (Gorki talog iskustva, 228).
Danilo Kiš, Beograd, 1956.
„[…] s druge strane ima nečeg neshvatljivog u tom osećanju krivice. Kad se veoma dobro osećam, pomislim da sa mnom nešto nije u redu. Možda moja poslednja knjiga barem to potvrđuje: kad tako misliš, to te i snađe. Nije to, međutim, neka moja jasno uobličena teorija, pre je to osećanje koje je duboko usađeno u meni. Skoro sam hteo reći: usađeno u mojoj duši, skoro da sam hteo da stavim ruku na grudi, ali najmanje pola duše, ili pluća, isečeno mi je odatle. I svom lekaru rekao sam da se osećam kastriranim. Duhovno kastriranim. Kad bih ranije rekao: moja duša, položio bih uvek ruku na tu stranu. Sada je tu prazno.“ (Gorki talog iskustva, 229)
1987. Sedmojulska nagrada. „Nagrade […] primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladom piscu; Život, literatura, 93)
1988. Izabran za dopisnog člana SANU. Dobija Avnojevu nagradu i dve značajne međunarodne književne nagrade, u Italiji (Premio di Tevere) i u Nemačkoj (Preis des Literaturmagazins).
Danilo Kiš, Pariz, februar 1989.
1989. U martu boravi u Izraelu gde sa ekipom Avala filma i rediteljem Aleksandrom Mandićem snima razgovor sa Evom Nahir i Ženi Lebl, dvema Jevrejkama koje su prošle kroz pakao naših otoka (Golog i drugih). Od 12. do 15. februara 1990. sarajevska televizija emitovala je tu dokumentarnu seriju pod naslovom Goli život.
Američki PEN dodeljuje mu Bruno Shulz Prize. Knjige su mu prevedene na tridesetak jezika.
15.oktobra u Parizu umro je Danilo Kiš. Po svojoj želji sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom obredu. Borislav Pekić je tih dana zapisao: „U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga šta. ‘Da’, rekao je. ‘Šta?’, upitao je prijatelj. ‘Život’, odgovorio je Danilo.“ (Vidici 4-5/1990, 66)
„Sa šesnaest godina, ako želite da znate, ja sam se izlečio od tih profesorskih pojmova slave, koja se postiže kroz literaturu, od večnosti itd… Delo iščezava u duhu sa smrću. […] U isto vreme, nije nemogućno da bih, prilikom prelaska reke smrti u Haronovoj barci, voleo sa sobom poneti svoja celokupna dela… pitam se da li bi bilo lakše tako umreti.“ (Gorki talog iskustva, 180)
Aleksandar Lazić, Predrag Janičić
Izvor: kis.org.rs
Nauka rekla svoje: Zašto su psi toliko srećni kad nas vide?
Ukoliko ste vlasnik psa sigurno znate o čemu govorimo. Vraćate se iz prodavnice u kojoj ste bili veoma kratko, čitavih 5 minuta, otvarate vrata, a vaš pas se zaleće ka vama kao da vas nije video godinama. Skakanje, lizanje, umiljavanje, lavež dočeka vas svaki put kada dođete kući…
„Gde si bio?“, „Zašto si me ostavio?“, „Obećaj da ćeš sledeći put i mene da vodiš!“ samo su neke od rečenica koje možete pročitati na tom srećnom licu.
Zašto je to tako? Zašto baš psi tako reaguju, dok druge životinje ne ispoljavaju tu sreću u tolikoj meri?
Nauka je odgonetnula ovu zagonetku, pa stručnjaci kažu da za to postoje dva razloga:
Evo objašnjenja prvog razloga:
Pre nego što su postali naši ljubimci i verni prijatelji psi su bili mnogo sličniji vukovima. U svetu vukova lizanje po licu i pokazivanje emocija kada ugledaju sebi drago biće je pozdrav dobrodošlice.
-Za vukove je lizanje ono što je za ljude rukovanje. Ližući člana čopora koji od nekud dolazi vuk saznaje i da li je taj drugi vuk večerao i da li donosi nešto i za čopor. – smatra Gregori Berns, naučnik koji je proučavao ponašanje pasa.
On je istraživao kako psi vide ljude i došao do podatka da je za ovaj odnos miris veoma važan:
-Miris vlasnika je taj koji izaziva sreću u psu. Ipak nijedan drugi miris, čak ni miris drugog psa sa kojim živi ne izaziva toliku sreću kod psa. Psi nas doživljavaju kao nešto veoma vredno i za nas vlasnike imaju posebne emocije koje ne pokazuju ni prema kom drugom biću.
Drugi pomenuti razlog pseće sreće je njihova radoznalost.
Psi nas, po rečima Bernsa ne vole samo zato što ih hranimo, već i zato što im je sa nama život zabavan, nudimo im nova iskustva, vodimo ih na različita mesta, iznenađujemo ih a njihovoj prirodi to prija.
Psima je bez vlasnika dosadno pa je i to razlog njihove radosti kada se vlasnici pojave na vratima. Ipak, naučnici kažu da su psi i ljubomorni na svoje vlasnike jer “stalno negde moraju da idu”.
-Pas gori od želje da sazna gde ste bili, onjušiće vas da sazna da li ste bili sa drugom životinjom, da li ste ga izneverili, i naravno, na kraju – da li ste im doneli hranu! – kaže Gregori Berns.
Bez obzira šta je razlog te silne sreće, kad god dođete kući gde vas čeka pas, pomazite ga, izljubite i poigrajte se sa njim.
Pokažite mu da vam je sa njim ipak najlepše…
Autor: zivotinje.rs
(Teorija “studium i punctum” po Rolandu Barthes-u)
_____________________________________________________________________________
Svake sekunde, čak i sada, neko, negde u svetu okida dugme na svom aparatu kako bi zabeležio momenat koji se upravo odvija ispred njega ili nje.
_____________________________________________________________________________
Razlozi su beskonačni – zbog lica koje se našlo na mestu subjekta ili neponovljivog pejzaža, ili raspoloženja, ili jednostavno zbog same situacije koja se upravo odvija i koja zahteva da bude uhvaćena na delu.
Milioni turista u ovom trenutku takođe poteže za brzim kliktanjima na svojim aparatima i telefonima ne bi li sačuvala sećanje na tren da su nekada boravili ispred monumentalne građevine ili jednostavno bili deo nekog događaja.
Fotografijom beležimo ne samo sećanja na boje, trenutke i osobe, već beležimo misli, asocijacije i poeziju onog nepovratnog. Posmatrajući realnost kroz tražilo aparata, vrebamo svoj plen da bude što lepše, intimnije i autentičnije zapisan, kao da se takmičimo sa nekim drugim stvaraocima sećanja čija će iskustva biti verodostojnija i privlačnija.
Martin Parr ,Souvenir, Athens Greece, 1991
Kao da se igramo lova na plen, čiji će biti jači i ukusniji. Ono što fotografija nama reprodukuje u beskraj, desilo se samo jednom. Iako se mehanički ona ponavlja iznova, u realnosti, ta istina dogodila se u jednom potezu i neponovljiva je.
U budizmu, realnost se označava dvema rečima – sunya, što znači praznina, i tatatha što je činjenica da je nešto takvo kakvo jeste, kao kada upiremo prstom u nešto posebno i dokazujemo da je to to, da je istinito.
Fotografija pruža takav osećaj činjeničnog stanja – ona uzima trenutak iz realnosti i prenosi nam istinu onakvom kakva ona jeste ili kakvom je mi želimo videti.
_________________________________________________________________________________
U fotografskoj praksi, prema teoriji Rolanda Barthes-a postoje tri stanja – činiti, trpeti, gledati.
_________________________________________________________________________________
Prva osoba je fotograf iliti Operator, onaj koji vreba, hvata metu. Drugi smo svi mi ili Spektatori koji posmatramo fotografiju, izučavamo je po različitim arhivama, novinama, albumima, izložbama, kompjuterima i na kraju postoji meta, onaj plen koji se nalazi na samoj fotografiji, referent koji označava istinu ili onaj detalj koji se može nazvati čak i “povratkom iz mrtvih”.
U svakom slučaju, fotografiju promatramo uočavajući samo određenu stvar koja nam zapada za oko, jedno polje na istoj koje nas privlači i zbog čega određujemo da li nam se fotografija dopada ili ne.
Interesantno je da nam se neke fotografije mogu dopasti toliko jako da razmišljamo o njima danima, dok druge samo površinski skeniramo i zaboravljamo ih istog trenutka, kao da se nikada nisu ni desile. Još je interesantnije da na istu fotografiju dve različite osobe različito reaguju, što samo dalje govori o onom unutrašnjem osećaju koji se prati prilikom proučavanja nekog fotografskog rada.
U svom radu “Svetla komora”, Roland Barthes je uveo dva termina ključna za proučavanje fotografije – studium i punctum. Studium predstavlja sve što nam zapada za oko, onaj prvi ubod, prvu tačku koja nam se svidi ili nas privuče. To su razne fotografije iz novina, fotografije koje vidimo i privlači nas njihova informacija, ali ne i nešto dublje, stoga na ovakve fotografije brzo zaboravljamo.
Punctum pak potpuno pobija studium. Punktum, takođe, kao i studium označava ubod, ali i bacanje kockice. Punctum jeste slučajni ubod, to je određena tačka na fotografiji koja nas sasvim slučajno privlači i tera nas da tu fotografiju pamtimo i promišljamo za kasnije. Punctum, za razliku od studiuma ne mora biti toliko očigledan, on može biti jedna mrlja na fotografiji, skrivena, ali sasvim dovoljna i slučajna da bude razlog zbog kog ćemo voleti baš tu fotografiju.
Kako bih razjasnila značenja studiuma i punctuma, za primer sam uzela fotografiju Martina Parra iz njegove serije fotografija o turistima. Naime, ono što vidimo na Parovoj fotografiji na prvi pogled je hrpa turista koja pozira ili se sprema da ispozira za fotografiju koja će se naći u albumu sa putovanja. Parr ovde beleži imbecilnost turista, jednu apsurdnu situaciju gde će svaka osoba imati istu fotografiju sa putovanja.
Ono što privlači nas kao gledaoce ovde jeste ta čitava informacija i ponašanje ljudi na putovanju. Njihova poza i pogled, ali i neka vrsta identifikacije sa njima, jer svi smo u nekom trenu bili ti turisti koji se fotografišu ispred monumentalnih građevina.
Martin Parr, Pisa, Italy, series Small World (1987 – 1994)
Studium je dakle jedna kolektivna glupost i podsmeh upućen turistima koji zabeležavaju svaki kutak na svom putovanju, to je ono što ovu fotografiju na prvi pogled čini uzbudljivom i zanimljivom. S druge strane, na primeru Parrove fotografije punctum bi za mene bile dve šake koje se na fotografiji skoro dodiruju.
Žena koja drži toranj da ne padne i druga žena koja je nešto dalje od nje koja pridržava suprotnu stranu, ali na fotografiji izgleda kao da zapravo pridržava prvu ženu da ne padne. Punctum je dakle samo jedan detalj (u ovom slučaju to su za mene njihove šake koje se skoro dodiruju) koji privlači i objašnjava fotografiju i na neki drugi način.
On treba da predstavi skriveni detalj fotografije koje jeste ono što nas uzbuđuje na istoj i čini da je posmatramo duže i mislimo o njoj. Punctum nije za svakog isti, štaviše, neko na ovoj fotografiji ne može da pronađe punctum, jer za njega ona predstavlja samo puku informaciju ili zabelešku, ali ne i očaravanje.
Ipak, postoji još jedna stvar koju Bart navodi u svom radu, a to je „šok“ koji se može pojaviti na fotografiji i koji bi trebalo razlikovati od polja privlačnosti. Na Parrovoj fotografiji sa turistima ne postoji iznenađenje, naime, svi su vrlo svesni ovih situacija, tako da ona nema nikakav fotografski šok u sebi. Ona obelodanjuje apsurd turističkih fotografija, ali mnogo više u obliku informacije, nego u obliku šoka, jer sve su te situacije već dovoljno poznate.
Martin Parr, Weymouth, England, 2000
Na kraju, osećaj koji nam određena fotografija pruža je subjektivan. Izbor fotografija koje su nam drage, koje pamtimo i držimo kraj sebe je individualan i zavisi isključivo od nas.
Bez obzira da li je fotografija koju posmatramo promenila svet ili ne, ukoliko ona nema polje koje nas najviše intrigira, ona se za nas nije ni desila. Bila je samo dokument nekog vremena ili događaja, ali ne i osećaj koji smo želeli da doživimo gledajući je. Ipak, neke priče ostaju samo nama ispričane.
Smisao onoga što smo uhvatili nije za svakoga istog kroja. Ali koliko god istine ili neistine u svim zabeleškama ima, percepcija onoga što se gleda i drži u ruci je realna.
Ono što čitaš je istina, makar samo ove sekunde, ovog trena.
Author: Katarina Marković
Izvor: refoto.rs
_____________________________________________________________________________________
Neđo Grujičić se od desete godine i sada kao penzioner, bavi gotovo zaboravljenim poslom na planinskim vrletima.
(Foto: Novosti)
U vrletima planine Murtenice Nedeljko Neđo Grujičić (59), penzionisani drvoseča, rabadžija i drvodelja, kopa panjeve i žile davno odsečenih crnih borova „stolaša“ i smolom natopljene zublje i komade iznosi na pijace.
„Kilo luča je 150, a veza 50 dinara. Proredili su se kupci, a žene su mi glavne mušterije: na Zlatiboru ga kupuju i stare i mlade, utegnute gospođe na visokim štiklama i domaćice, da im zamiriše u šifonjerima i tera moljce, dok ga u Novoj Varoši pazare za potpalu vatre“, kazuje Neđo, poslednji izdanak lučara u kraju.
Uz obaveze na porodičnom imanju u novovaroškom selu Draglici, Neđo se bavi i poslom o kome najbolje svedoči starovlaška izreka: „Nema luča bez zguča“. Treba što dublje zakopati, namučiti se i grbaču poturiti, ali i u potragu ne ići bez pomoćnika i oštra alata, pre svega krampa, ćuskije vagare, sekire, pa malja, klina…
Traganje za žilama „stolaša“ ušlo mu je u krv još od 10. godine, kada je sa kiridžijama obilazio sela ariljskog i moravičkog kraja.
Bilo je to, kaže, zlatno doba, dok se luč koristio za osvetljenje, pre dolaska struje, pa se luč trampio za pasulj, rakiju, kukuruz, prasad…- Na okućnici Grujičića, koja je nastala krčenjem šume, najmanji posečeni bor 1927. godine imao je 12, a najveći 24 kubika.
Ovde su brojne porodice pekle katran, a moji preci su poslednji katranicu potpalili 1966. godine i od zarade kupili njivu u Dragačevu. Još vadim luč iz panjeva pripremanih za katran – podseća Neđo i onako, više za sebe, pripoveda:
„Iz šume se lučevina ne može izneti bez konja i samara. E, nema više ni ko da naloži samar, umro Ljubo Marić iz Ljubiša. A ni Murtenica više nema stolaša…“
„Najbolji je luč u žilama, onaj što je crn ko goveđa pršuta, a težak ko olovo“, govori Neđo o iskustvu gorštaka.
„Glavna žila „stolaša“ u prisojima ispod Medveđeg brda i Brijača duga je i po tri metra. Iz jednog panja izvadio sam 400 kila luča.“
Izvor:vaseljenska/ Novosti
_________________________________________________________________________________________
Pošto smo videli kako naša prošlost oblikuje našu sadašnjost kada je reč o psihičkim stanjima, vreme je da detaljnije proanaliziramo ta stanja i kako se ona manifestuju.
Naime, sva iskustva (negativna i pozitivna) koja smo imali do sadašnjeg trenutka, direktno utiču na formiranje slike koju imamo o sebi i u skladu sa time, načina na koji funkcionišemo.
Kada je reč o niskom samopouzdanju, negativna iskustva su zaslužna za formiranje tzv. negativnih bazičnih uverenja o sebi. Dakle, ukoliko dete ima neprijatna iskustva sa društvom u školi gde su ga zbog nečega zadirkivali, ono će se osećati poniženo i loše – i što je još važnije, osećaće se loše zbog sebe, tj. misliće loše o sebi.
Međutim, kao što psiholozi znaju, nije bitno samo se baviti time da li, kad i kako su nastala negativna uverenja o sebi, već i kako se ona održavaju. Ovo je bitna tema iz prostog razloga: što je većih i učestalijih negativnih uverenja o sebi, to je niže samopouzdanje.
Mi, iliti naš um, upošljava različite mehanizme koji služe da održe sliku o sebi tokom vremena, a samim tim i negativna uverenja, koja utiču na nivo samopouzdanja. Nakon različitih situacija u kojima nismo uspeli da ostvarimo ono što smo hteli ili smo možda doživeli neki drugi neuspeh, ljudi imaju tendenciju da obeležavaju sebe terminima kao što su „glupan“, „nesposoban“, „ružan“ itd.
Ovo su negativna uverenja i uglavnom su privremena, nestaju posle drugog uspeha ili nakon određenog vremena.
Međutim, ukoliko se ovakve situacije nastave ili produže, ovi negativni atributi koje ljudi imaju o sebi se veoma čvrsto ukorenjuju i postaju skoro trajan deo ličnosti.
Na primer, ako neko stalno ima neuspeha u ljubavi, on postaje čvrsto uveren u to da je njega nemoguće voleti, da je možda neprihvatljivog izgleda ili da jednostavno ne zna neke stvari. Čak i kada kasnije doživi uspeh, on će i dalje o sebi misliti loše, pripisujući možda trenutni ljubavni uspeh sreći ili će pak čekati da se desi nešto loše i potvrditi mu da je nesposoban (interesantno je da, prilikom ovog „čekanja da se desi nešto loše“ ono što se desi je to, da ljudi u stvari nesvesno izazovu situaciju u kojoj će sami sebi potvrditi ono što su predviđali, tj. sabotirati sami sebe – ovo se u psihologiji zove sindrom samoispunjujućeg proročanstva).
Nisu retki slučajevi kada je neko samo jednom bio u sitaciji koja je dovela do toga da misli loše o sebi (npr. da obeleži sebe kao „glupana“) i to je bilo dovoljno da ceo život misli tako o sebi, tj. ima nisko samopouzdanje. Za nas je sada interesantno kako i zašto se ova uverenja uporno održavaju i dovode ljude do toga da se osećaju veoma nesrećno.
Prvo važno pitanje kojim se moramo pozabaviti, a koje je bitno za održavanje bazičnih negativnih uverenja, je to kako i na koji način naš um obrađuje informacije koje primi. Naime, u svetu oko nas se toliko toga dešava (tj. izloženi smo ogromnoj količini informacija) da je prosto nemoguće obraditi sve ponaosob. Zato naš mozak ima jedan „filter“ koji mu služi da odabere samo ono što mu je bitno – dakle, da napravi selekciju.
Tako, mi obraćamo pažnju samo na ono što je bitno za nas i naš život, jer bismo u suprotnom potrošili ogromno vreme i ne bismo stigli ni da živimo. Fokusiramo se na ono što očekujemo i interpretiramo te informacije, što je vrlo bitno – u skladu sa našim očekivanjima, iliti uverenjima.
Tendencija za održavanjem jedne konstantne i konzistentne slike o sebi i svetu je jedan od ključnih mehanizama funkcionisanja ljudskog uma. Sada, primećujete logiku – ukoliko su naša očekivanja i uverenja negativna, mi ćemo se fokusirati na negativno i očekivati loše. Obraćaćemo pažnju samo na naše negativne strane, na situacije u kojima smo doživeli neuspeh i tamo gde smo samo sebi potvrdili da smo to što mislimo da jesmo. Ovo je začaran krug niskog samopouzdanja.
Da bi bilo jasnije o čemu pričamo, navešćemo jedan primer. Recimo da imate prijatelja koji ima jako negativno uverenje o sebi, npr. kako je nesposoban za fudbal. Zamislimo sada da ste odigrali sa njim deset utakmica i da je bilo pet-pet u pobedama. Rezultat je nerešen, dakle, podjednaki ste u fudbalu, međutim vaš prijatelj i dalje misli da je loš u fudbalu, jer je izgubio pet utakmica. Ovo uverenje se održava tako što vaš prijatelj obraća pažnju samo na neuspehe – on će posle svake utakmice koju izgubi da kaže „eto vidiš, nemam pojma da igram“, a posle one koju pobedi će reći „imao sam sreće“ ili „jedva sam pobedio“. On, dakle, neće obraćati pažnju na uspehe (njegov mozak ih ignoriše), a neuspesi će mu naravno potvrditi ono loše što već misli o sebi, a njegov um će nastaviti da umišlja kako je nesposoban.
Ovo se dešava zato što bazična uverenja „teraju“ mozak da traži dokaze da ih podržava i osnažuje, te ako su negativna, onda će on tražiti samo potkrepljenja koju su u skladu sa tim, a to su negativna potkrepljenja. Sada neko može pitati zašto mozak, kada shvati da su bazična uverenja loša po celo biće, izbegava da traži pozitivne informacije kojim će da sruši ta negativna uverenja?
Razlog tome je što bazična uverenja, kada se jednom učvrste u glavi, postaju fiksiran i dubok deo ličnosti, te bi njihovo urušavanje značilo i urušavanje čitave ličnosti. Inače, ovo je razlog zašto neki ljudi uporno i tvrdoglavo održavaju određene stavove i ponašanja i ne menjaju se i pored negativnih posledica po sebe i okolinu.
Sledeći faktor koji potpomaže održavanju i jačanju bazičnih negativnih uverenja su tzv. nekorisna pravila i ponašanja. Ova pravila predstavljaju neku vrstu automatskih misli u vezi sa nekom situacijom ili sa sobom koje se stalno javljaju kada se počne razmišljanje o nečemu.
Na primer, jedno od nekorisnih pravila, koje se vrlo često viđa kod ljudi sa socijalnom anksioznošću i kod svih nesigurnih osoba, glasi „ako se suviše približim ljudima, oni će me odbaciti“. Ova misao se, kod ovih osoba, javlja kada se počne razmišljanje o drugim ljudima, o eventualnom mogućstvu druženja ili provođenja vremena s drugim ljudima, ili o razmišljanju o vezi i nalaženju partnera. Još jedan primer može biti pravilo, „ako ne dobijem ovaj posao, moj život će propasti“.
Međutim, je li ovo realno razmišljanje? Kako osoba zna da će joj život propasti ako ne dobijete taj posao i zašto bi joj propao? Očigledno je da su ova pravila uopštena i skoro u potpunosti proizvoljna i iracionalna – jednostavno nisu zasnovana na realnosti. Stoga su i potpuno beskorisna, jer sprečavaju osobu da bude to što jeste i teraju je da sebe ograničava na raznorazne načine.
Takve misli inače često služe da zaštite osobu od shvatanja i prihvatanja negativne slike o sebi; primera radi, ako se nikad ne suočite sa drugim ljudima nećete biti izloženi tome da vam kažu nešto ružno, što bi vam potvrdilo to da ste loši. Sa druge strane, upravo zbog toga one u isto vreme održavaju i jačaju ta negativna uverenja.
Ako, na primer, imate bazično uverenje da niste dovoljno dobri za druge ljude, nekorisno pravilo koje će biti aktivno je „ako se družim sa ljudima oni će shvatiti da nisam dovoljno dobar za njih“. To će vas terati da izbegavate da se družite sa drugim ljudima i tako nećete ni biti u situaciji da sebi pokažete da ste dovoljno dobri za druge. Imaćete samo svoja negativna uverenja i ostaćete u začaranom krugu. To je upravo onaj začarani krug niskog samopouzdanja koji smo pominjali na početku, i koji, ako se ne razbije na vreme, može upropastiti čoveku život.
Mi ćemo nastaviti sa analizom u ovom pravcu u budućim tekstovima, gde ćemo prikazati još neke od mehanizama ključnih u održavanju niskog samopouzdanja kod ljudi.
Cilj je da se ovi mehanizmi shvate i rasvetle kako bi se mogao započeti rad na njihovom menjanju, što će naravno, biti dobre vesti za mnoge koji prate ovu seriju članaka.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Psihologija samopouzdanja (4)
Prethodni članak: AUTORITETI I DRUŠTVO
___________________________________________________________________________________________
Koreni samopouzdanja
U prethodnom tekstu pominjali smo roditeljske stilove kao jedan od najvažnijih faktora koji utiču na razvoj samopouzdanja kod osobe. Ovaj faktor, iako najvažniji i najmoćniji, nije jedini „odgovoran“ za razvijeno tj. nerazvijeno samopouzdanje kod odraslih osoba.
Pored roditeljstva i porodične situacije, postoji još dosta uticaja na razvoj, ne samo samopouzdanja, već i celokupne ličnosti i životnog stila osobe. Pre nego što nastavimo sa analizom psihičkih faktora samopouzdanja, ovde ćemo spomenuti te uticaje, jer su bitni za nastavak priče.
Tokom razvoja ličnosti, dete prolazi kroz svakojake kontekste i ima različita iskustva sa različitim ljudima sa kojima dolazi u kontakt. Kao što znamo, deca od sedme godine polaze u osnovnu školu, a često se roditelji odluče i da ih šalju u vrtić, tj. predškolsko. Ovde dete provodi veliki deo dana, te je logično da su iskustva u ovim kontekstima veoma važna prilikom analize čovekove psihe.
Od načina interakcije i komunikacije sa osobom koja je glavna u vrtiću (vaspitačem) uveliko će zavisiti i kako će sutra dete formirati sliku o autoritetima i načina interakcije sa njima, što je priprema za školski kontekst. U školi se, naravno, susreće sa učiteljima i nastavnicima, osobama koje su u fokusu detetove pažnje prilikom vremena koje tamo provodi. Interakcija sa ovim osobama je za dete veoma važna, jer od toga zavisi i njegova budućnost – ako ima loš odnos sa učiteljem, uglavnom će imati i lošu ocenu.
Ako je učitelj strog ili prestrog (što sada možemo nazvati „autoritarni učiteljski stil“) i zahteva suviše od deteta, za očekivati je da će se dete osetiti kao nedovoljno dobro i kompetentno da ispuni zadatke. Stoga, ono će doživljavati konstantne poraze na školskom planu, a ovo će doprineti da se slika koju ima o sebi još više degradira.
Sada će gledati na sebe kao na „glupana“, što će značajno doprineti da se oseća loše sa sobom, a možda i kao nekog ko „nije za školu“ što će značajno uticati i na izbor životnog puta. Istraživanja su pokazala da je akademski uspeh (visoke ocene u školi, pohvale i nagrade od strane školskih autoriteta, itd.) jedna od veoma važnih odrednica pozitivne slike koju dete, sutrašnji odrastao čovek, ima o sebi. Ova logika se može primeniti i kada se uzmu u obzir i druge oblasti – sport, zanat, igre, itd. Logično je dakle, da će neko ko je odličan đak ili dobar sportista imati generalno veće samopouzdanje nego onaj ko to nije (pogotovo onaj ko je dobar sportista, jer se nekako u detinjstvu sport više ceni od škole).
Dete koje je izloženo stalnim kritikama će se, naravno, osećati vrlo loše – biti kritikovan je samo po sebi neprijatna situacija. Štaviše, ono što se dešava je da dete, kada je konstantno kritikovano od strane autoriteta u njegovom životu, tj. osoba koje su od neke važnosti u njegovom svetu, prisvaja te kritike i počinje da kritikuje samo sebe.
Ovaj proces se u psihološkoj literaturi naziva „introjekcija“ i mi smo o njemu ranije govorili. Za one koji su propustili da pročitaju tekst u kojem se ovaj termin objašnjava i pominje, ili za one koji ne znaju, introjekcijom se naziva proces kojim se nešto što je spolja prisvaja i „ugrađuje“ u našu mentalnu shemu.
Kada govorimo o kriticizmu, dete koje često biva kritikovano introjektuje tu kritiku u svoj mentalni sistem i onda samo sebi postaje kritizer. U psihoanalitičkoj terminologiji, često se dešava da ovaj introjektovani mehanizam postane trajan deo ličnosti osobe, tj. učestvuje u formiranju tzv. super-ega – dela ličnosti koji zadužen za kontrolisanje celokupnog ponašanja i razmišljanja osobe u odnosu na njenu funkcionalnost u društvu i socijalnom kontekstu.
Ovo je uglavnom „socijalni“ deo ličnosti i funkcioniše u sprezi sa socijalnim konvencijama i on se formira na osnovu interakcije deteta sa autoritetima (introjekcije autoriteta su zapravo glavni mehanizam super-ega), njegovih iskustava sa nagrađivanjem i kažnjavanjem i opštim vaspitanjem. Kao takav, on kasnije predstavlja jedan veoma važan deo ličnosti osobe, koji joj omogućava da adekvatno funkcioniše u društvu.
Upravo ovaj deo ličnosti je najviše odgovoran za nivo samopouzdanja koji će se kasnije razviti kod osobe, a odrediće tok razvoja i mogućnost menjanja tog nivoa. Naime, ukoliko se dete susreće uglavnom sa kritizerskim, strogim, autoritarnim, hladnim i kažnjavajućim osobama, ono će razviti veoma nisko mišljenje o sebi. Isto tako, kasnije će ono samo sebi postati najveći i najstrožiji sudija, onaj koji sputava, ograničava, zabranjuje, vređa i ponižava (samog sebe).
Osobe koje imaju nisko samopouzdanje ustvari stalno u glavi ponavljaju rečenice i izjave drugih ljudi (kritikujućih autoriteta iz detinjstva) kojima sami sebe, narodski rečeno, „ubijaju u pojam“. Iako tih ljudi i kritika više nema, osoba se jednostavno navikla da je uvek nesposobna, da ništa što ona uradi neće valjati – stoga će često samu sebe sputavati u različitim situacijama, ne dozvoljavajući sebi da se izrazi na pravi način. Dakle, osoba sada ne veruje u sebe i ne dozvoljava sebi da veruje. Zaista teška situacija, ali ne i nerešiva – međutim, o tome ćemo u nekom od sledećih tekstova.
Još jedan važan faktor u razvoju optimalnog nivoa samopouzdanja su vršnjaci, tj. prijatelji, „drugari“, svi „saborci“ sa kojima dete provodi vreme u nekoj od vaspitnih ustanova ili sa kojima se druži u slobodno vreme. Deca koja pođu u školu počinju da obraćaju pažnju i shvataju sličnosti i razlike između sebe i ostalih vršnjaka, te počinju da se porede sa njima. Socijalno poređenje ima veliki uticaj na sliku koju dete formira o sebi. Kako ćemo znati šta mislimo o sebi ako ne znamo šta drugi misle o nama? Ovaj princip funkcionisanja je od krucijalne važnosti pogotovo u detinjstvu i adolescenciji, kada se obrazuje socijalna komponenta ličnosti.
Deca su posebno osetljiva na mišljenje drugih o njima i posebno im je važno šta drugi, pogotovo njihovi vršnjaci, misle o njima. Status deteta u bližem i daljem društvu u ovom periodu može imati presudan značaj u kasnijem vrednovanju sebe. U ovom periodu, neke, da ih tako nazovemo, površnije karakteristike se više uzimaju obzir prilikom vrednovanja drugih – izgled, frizura, marka odeće, porodica i socioekonomski status, „blamaže“ tj. neprijatni događaji, nadimci, itd.
Kako kod dece još nije u potpunosti razvijena ta socijalna komponenta i empatičnost, deca nisu često „fina“ jedna prema drugima. Dešava se, da se neko ismejava samo zbog većeg broja patika ili zbog pramena kose koji štrči van frizure – čak se i dešava da se neko omalovažava zato što nema para da kupi užinu. Ovakve stvari su skoro nezamislive kod odraslih ljudi, ali kod dece su vrlo uobičajene. Ono što je takođe problem je što deca nisu svesna da su takva ponašanja drugih „detinjasta“ i nezrela, pa ih uzimaju veoma ozbiljno.
Ukoliko je neko ismejavan kao mali ili konstantno maltretiran, to će imati značajan uticaj na njegovu ličnost kasnije, pa čak i na izbor celokupnog životnog puta i kvaliteta života. Poznati su slučajevi ljudi koji nose „ožiljke“ iz mlađih dana, kada su bili zlostavljani od strane vršnjaka, koji nose ogromne negativne posledice po život tih ljudi.
Neko nikada ne preboli neke situacije u detinjstvu, te će čitav život pokušavati da „istera pravdu“ ili vrati „milo za drago“ ljudima, ili će se jednostavno osećati loše sa sobom. Nezadovoljstvo sobom je, kao što smo više puta napomenuli, jedno od najtežih stanja u koje čovek može da zapadne, a sigurno je jedno od najzaslužnijih za razvoj ogromnog broja psihičkih teskoba.
Ljudi koji su okruženi velikim brojem prijatelja od kojih imaju podršku, pogotovo u adolescentnom dobu, će kasnije imati generalno više nivoe samopouzdanja. Ovo je logično, jer ako vas neko konstantno podržava i pokazuje veru u vas, čak i ako ste bazično sniženog samopouzdanja, počećete da verujete sami u sebe.
Takođe, ljudima je seksualnost veoma važan aspekt života, kao i slike o sebi, tj. identiteta. Tako, iskustva u seksualnoj sferi i sa suprotnim polom su od velikog značaja za formiranje samopouzdanja. Samopouzdanje koje se naruši negativnim seksualnim iskustvima se ne naruši samo što se tiče budućih seksualnih iskustava, već se negativan efekat „preliva“ i na opštu sliku o sebi.
Svi ovi faktori u većoj ili manjoj meri utiču na formiranje samopouzdanja osobe. Ista situacija neće isto uticati na sve osobe. Mi se razlikujemo i po genetici i po temperamentu, po iskustvima i po načinu opažanja sveta oko sebe, kao i po mnogim drugim faktorima. Stoga, uticaj i posledice nekih od ovih situacija koje smo pominjali nisu univerzalne i to nije zakon i pravilo.
Ono što je ključno da zapazimo, to je da postoji određena tendencija da određene situacije i iskustva imaju specifične posledice po naš psihički razvoj, te da ih moramo uzeti u obzir prilikom bilo kakve psihološke analize ovog i sličnih fenomena.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Psihologija samopouzdanja (3)
________________________________________________________________________________________
Doživljavaju sliku i zvuk posebno
Deci sa autizmom svet može izgledati kao gledanje filma u kome zvuk ne prati sliku. Studije pokazuju da je ovoj deci teško da povežu ono što čuju sa onim što vide, i da taj poremećaj može biti u osnovi njihovih problema sa govorom i komunikacijom.
Kod većine ljudi se signali koji stižu u mozak spajaju u razmaku od 100 do 200 milisekundi i time stvaraju jedinstvenu percepciju.
Na primer, kada čujemo zvuk i vidimo usne kako se pomeraju, dobijamo percepciju izgovorene reči.
Kod dece sa autizmom je taj vremenski razmak veći, što znači da mozak povezuje stvari koje su se desile u razmaku od 500 milisekundi i koje bi trebalo da se doživljavaju kao zasebni događaji.
Stiven Kamarata, profesor na Univerzitetu Vanderbilt u Nešvilu, kaže da deca sa autizmom teško integrišu istovremene informacije koje dobijaju putem vida i sluha. Njima je to kao gledaju loše sinhronizovan film na stranom jeziku.
Studije takođe pokazuju da što je duži vremenski period između integrisanja informacija, to je deci teže da povezuju zvuk sa pokretima usana, što je veoma važno u ranim fazama učenja jezika. On takođe navodi da se vizuelni i auditivni signali ne povezuju na adekvatan način prilikom učenja novih reči.
Na primer, pokažete detetu prstom šolju na stolu i kažete „šolja“, i na taj način detetu se stvara slika šolje uz reč koja ide uz nju. Međutim, deca sa autizmom će možda gledati u nešto drugo i onda će im se reč „šolja“ vezati uz šešir koji su posmatrala u tom trenutku.
Ova zapažanja mogu doprineti tretmanima za decu sa autizmom koja imaju i poremećaje komunikacije. Mark Volas, direktor Vanderbilt Instituta za neurologiju, smatra da je moguće videti poboljšanje u govoru, komunikaciji i socijalnim veštinama ukoliko se uklone ovi problemi u ranoj senzornoj funkciji.
Hvala sajtu: drselakovic.rs
Izvor: roditeljsrbija.com
____________________________________________________________________________________
Prema kineskoj tradicionalnoj medicini: kako da aktiviramo vatru, radost i ljubav u sebi
Prema teoriji kineske tradicionalne medicine, svakoga proleća započinjemo novi ciklus, koji je osnova i baza ostalih godišnjih doba. Neka ovo bude ciklus Lepote…
Poletnost je ključna reč za proleće. Ovo se odnosi na naše akcije, snagu misli ali i na stanje našeg fizičkog tela, jedinog pravog hrama koji imamo tokom života.
Dobro je vreme da odbacimo loše navike koje nas usporavaju na putu našeg razvoja, ili da se usmerimo na one dobre koje doprinose lakoći pokreta i kvalitetu našeg dana.
Lepote dana, lepote tela, lepote misli…
Ako je naše telo zdravo i ako postoji energetski balans u radu organa, unutrašnji mir i ispunjenje, ako se ispravno hranimo i vežbamo, unutrašnja lepota sija iznutra ka spolja. Lepota je kada u potpunosti primetimo i lepotu oko sebe. Kada sjedinimo svoj mikrosvet sa makro događajima oko sebe.
Neometan protok čija i krvi u telu su osnovni preduslov za zdravlje. Ukoliko je on ometen na nekom mestu, prvi simptom pokazatelj koji se javlja je – bol. Neometan protok znači da smo protočni za tokove energije, da postoji adekvatna razmena sa čijem okoline. Veliki značaj kineske medicine je u tome što je fokus na prevenciji zdravlja.
Ona govori o ciklusima koji postoje u prirodi, o tome da isti ciklusi postoje u nama, i da je potrebno uskladiti se sa njima. Poštovanje nekih osnovnih pravila tokom svakog godisnjeg doba donosi sigurne plodove i rezultat da se osećamo dobro u svom telu, usklađeno sa okolinom.
U kineskoj tradicionalnoj medicini postoji čitav niz tehnika koje koristimo pored akupunkture i lečenja biljem. One poboljšavaju efekat terapije, a nekada se koriste i u cilju lečenja bolesti. To su pre svega medicinski tretman časama (ventuzama), guasha (povlačenje specijalnom pločicom po meridijanima tela) i moxibustija (zagrevanje meridijana i akupunkturnih tačaka stikom napravljenog od biljke Artemisie Vulgaris).
Zna se kada i kako ove tehnike koristi isključivo lekar, a kada je dovoljna obuka posle koje se tehnike mogu koristiti i samostalno pre svega u cilju prevencije oboljenja ili u cilju otkanjanja blazih simptoma nelagodnosti na određenim delovima tela.
Izvor:lovesensa.rs
___________________________________________________________________________________
Evo na šta nas upozoravaju noćne more!
Ako sanjamo snove koji se ponavljaju, podsvest nas tera da uočimo neki veliki problem, koji možete da „dešifrujete“.
Iz nesvesnog ne može da izroni nijedan san ako ne postoji problem kojim se onaj koji sanja bavi u javi, tvrdi psiholog Rolo Mej. Noćne more često upućuju na neko traumatično iskustvo ili situaciju s kojom se osoba koja sanja teško nosi.
Ukoliko se događa da sanjamo isti san nekoliko puta za nekoliko dana, meseci ili godina, najčešće je to zato što nas podsvest tera da skrenemo pažnju na situaciju koja opterećuje psihički život. Zapišite sve što vam se događa u životu u tom trenutku, kako se osećate i šta ste posebno doživeli, savetuju stručnjaci. Možda u tom trenutku nećete da uočite odgovor, ali ćete vremenom svakako doći do rešenja.
Katkad su takvi snovi potpuno apokaliptični ili se problemi iz svakodnevice pojavljuju u posve običnim situacijama, ali nabijeni jakim emocijama i propraćeni osećajem paralizovanosti, odnosno nemogućnošću rešavanja problema. Psihoanalitičari noćne more i „obične“ snove koje se ponavljaju smatraju pozitivnima, a biće sve češći dok ne skrenemo pažnju na problem.
Kada dešifrujete san, njegovo ponavljanje može da vam posluži kao pokazatelj koji govori o tome dokle ste stigli u rešavanju problema i gde ste se ovog puta zaglavili. Često „čudnim“ jezikom snovi govore o unutrašnjim procesima, objašnjavaju odnose s drugima, izražavaju strahove, blokade.
Kod većine ljudi je temelj problema ponavljanja snova u tome što ne vole sami sebe onoliko koliko bi trebalo ili se drže idealne slike o sebi. Ono što se ponavlja pokazuje da podsvest šalje nežne ili vrlo brutalne slike, odnosno smernice kako da prepoznate problem. Najvažnije je da prihvatite pomoć nesvesnog i da se suočite s problemom.
Ako ste goli u snu, razmislite o odlukama
Ako se u snu pojavljujete goli ili neprikladno obučeni, to govori o strahu od životnog iskušenja za koje niste spremni. Stručnjaci savetuju da nakon takvog sna razmislite o odlukama i strahu od sramote.
Smrt znači promenu ličnosti
Ukoliko često sanjate smrt voljene osobe, to je obično znak da je vreme da „umre“ neki stari deo vaše ličnosti, kažu stručnjaci. Samo treba da se prilagodite trenutnoj životnoj fazi.
Telefonska veza koja ne radi je znak problema
Ako u snu ne možete da uspostavite telefonsku vezu ili da govorite s nekim, to upućuje na problem u komunikaciji s drugima. Pokušajte da razmislite s kim niste u dobrim odnosima i o tome otvoreno razgovarajte.
Ako ne možete da zakočite, sve je van kontrole
Ako često sanjate da imate problema s prevozom ili da ne možete da zakočite, oni verovatno upućuju na to da su vam u nekom području života stvari izmakle kontroli.
Zdravlje i propusti
Ukoliko često sanjate da vam se pokvario neki uređaj, automobil ili brod, obratite pažnju na zdravlje. San može da upozori i na konkretne propuste u životu. Razmislite nakon kojih situacija sanjate taj san i otkrijte koju poruku ističe.
Dnevnik i čaša vode za sećanje
Nakon buđenja ne treba da menjate položaj tela kako biste se setili sna koji krije važnu poruku. Ključ razumevanja sna krije se u bilo kojoj boji, osećanju i naizgled nevažnom detalju, a snovi su inspirisali najveća umetnička dela poput Danteove „Božanstvene komedije“ i Stivensonovog romana „Doktor Džekil i mister Hajd“.
Da biste shvatili san, treba da ga se setite, a katkad je to problem. Ali zato stručnjaci savetuju da vodite dnevnik snova i trudite se da što detaljnije opišete san. Namera da se setite sna se jača tako što stanete pred ogledalo i kažete: „Jesam li spreman da prihvatim poruke svog unutrašnjeg Ja“, a pre sna recite: „Sećaću se svega što sam sanjao“. Nakon što se probudite, nemojte da menjate položaj tela jer se svest tada „prebacuje“ iz nesvesnog u svesno.
Otvorite se porukama koje vam šalje podsvest
Pre sna možete i da izgovorite: „Svestan sam koje mi poruke šalje podsvest“ i olakšaćete sećanje snova.
Usredsredite se
Kako biste podstakli „obradu podataka“ snova, dobro je da se usredsredite na ono što vas zanima ili muči, kažu stručnjaci. Tako ćete lakše da se setite šta ste sanjali.
Izvor: vestinet.rs (24sata.hr)
_______________________________________________________________________________________
_______________________________________________________________________________________
BELIZE: Preletite džunglu, plivajte sa ajkulama, ulovite večeru
Kada ljudi pomisle na tropski raj, misli im verovatno lutaju ka Bahamima, Havajima, Bora Bori, Mauricijusu ili Devičanskim ostrvima.
Ukoliko dobijete na lutriji ili jednostavno uštedite za putovanje života, možda treba da pogledajte malo južnije ka maloj zemlji zvanoj Belize…
Bogate tropske prašume, prelepa obala sa kristalno čistom vodom i puno avantura čeka putnike koji traže nešto malo drugačije od ekskluzivnih hotela i noćnih klubova u kojima se luduje do jutra. Ukoliko želite da istražite prirodu u njenom punom sjaju ili da se divite antičkim Majanskim ruševinama, ne tražite dalje – Belize je savršen izbor!
Belize je jedina centralno američka država gde je engleski zvanični jezik, što može biti još jedna prednost za njen obilazak. Granica mu je Karipsko more i ima najmanju gustinu naseljenosti stanovništva u ovom području. Ovde se preklapaju najrazličitije kulture koje boje ovu malu zemlju, kreirajući iskustvo kakvo nikada pre niste doživeli.
Foto: Profimedia
Lamanai
Ako ste mislili da se svi ostaci Majanske kulture nalaze u Meksiku, grešite. Belize je poznat po tome što ima neke od najčudesnijih Majanskih gradova, a Lamanai je mesto koje nikako ne smete zaobići ukoliko vas zanimaju antičke kulture. Nalazi se u „New River Lagoon“ i do njega možete stići brodićem – taksijem.
Ime Lamantai potiče iz jukatanskog Majanskog jezika i znači „potopljeni krokodil“, a velika je verovatnoća da ćete videti i uživo ovog gmizavca kako se sunča u plićaku. Na ovom mestu Maje su se najduže zadržale i razvile svoju jedinstvenu kulturu.
„Hol Chan“ morski rezervat
Ovaj rezervat napravljen je zbog brige o destruktivnosti prekomernog ribolova u ovom području. U ovom prelepom rezervatu možete roniti i videti zadivljujuće koralne sprudove i najrazličitije morske životinje poput peščanih ajkula, morskih kornjača, sunđera…
Rezervat je podeljen u četiri celine, od kojih je jedna posvećena samo ajkulama i ražama. One dolaze direktno do brodića očekujući ribu kojom ih vodiči često hrane. Takođe su navikle na kontakt sa roniocima i interakciju sa ljudima. Iako su prijateljski nastrojene, najbolje je da ih ne dodirujete, mada to može biti teško iskušenje dok plivaju svuda oko vas i češu se o vaše telo, pozivajući na dodir.
Foto: Profimedia
Zoo vrt
Ukoliko želite iz prve ruke da se upoznate sa životinjskim svetom Belizea, bez da naletite na njih u divljini, Belize Zoo je prava stvar za vas. Nije preterano veliki i pokazuje samo životinje koje se mogu naći u ovoj zemlji.
To je zbog toga što su većina ovih životinja siročad, spašene ili rehabilitovane posle povreda, pa je vrt nastao kao mesto gde će one moći bezbedno da žive.
Prvenstveno je bio dvorišni vrt, ali je vrlo brzo prerastao u dinamični edukacioni centar, gde posetioci imaju priliku da uče o divljim životinjama koje naseljavaju ovu lepu zemlju.
Foto: Profimedia
Zaronite u Plavu rupu
Ukoliko volite ronjenje sa bocom, istraživanje Plave rupe (Blue Hole) biće prava poslastica. Žak Kusto je učinio ovo mesto poznato kada ga je proglasio najboljim mestom za ronjenje u svetu, što je napravilo pravi bum u ronilačkom turizmu.
Plava rupa je skoro savršeni krug širok 304 metara i dubok preko 120 metara, prepun stalaktita i zanimljivih kamenih formacija. Za one koji nisu iskusni ronioci i preferiraju „snorkeling“, oko rupe se nalaze fascinantni koralni sprudovi za istraživanje.
Istražite pećinu Izgubljenog sveta
Poseta pećini Izgubljenog sveta, podrazumeva šetnju kroz džunglu i istraživanje zadivljujućih pećina, ceremonijalnih mesta antičkih Maja i upoznavanje sa njihovom 2000 godina starom grnčarijom, zidnim crtežima, relikvijama, i pravim skeletima ljudi koje su žrtvovali bogovima.
Pad u Crnu rupu
Ovo je samo za ekstremiste zavisne od adrenalina i svi sa slabijim srcem bi trebalo da preskoče ovu akciju. Radi se o skakanju u ponor bez dna… Iako rupa nije stvarno crna kako joj ime kaže, tako izgleda sa mesta sa koga skačete.
Kada skupite hrabrost i skočite u ambis prvih deset metara pruža pravi adrenalinski šok, dok ostalih 61 metar pada pruža pogled na predivne pejzaže, a zadnjih 30 metara spuštate se kroz prirodni baldahin od prašume. Strah od visine ostavite kod kuće pre nego što se upustite u ovu avanturu.
Video of Black Hole Drop Rappelling Adventure, Caves Branch, Belize
Istražite pećinske vodopade
Majka priroda se veoma potrudila kada je stvorila vodopade i retko ko može da prođe pored istih i da ostane ravnodušan. A ukoliko i vi volite da se divite bujici koja graciozno pada sa visina, onda je šetnja kroz pećinu punu vodopadima prava stvar za vas. Istražite prelepe kristale i krečnjačke formacije i šest različitih vodopada.
Čak možete da se bućnete u kristalno čistim vodopadskim bazenima.
Prespavajte u džungli
Zavisno od preferencija možete ići na šetnju kroz džunglu danju, iskusiti safari po mraku ili čak provesti par dana u džungli.
Lokalci će vas voditi kroz prašumu i naučiti vas sve što treba da znate o preživljavanju u divljini. Šatori nisu dozvoljeni, jer ćete naučiti kako da napravite sopstveno sklonište.
Možda će poneti malo hrane koju će podeliti sa vama, ali pokazaće vam kako da sami uhvatite i pripremite neku životinjku za jelo. Takođe će vam objasnite sve lekovite biljke koje se mogu naći u džungli, koje će vam možda i zatrebati posle dva puna dana i jedne noći u divljini, koliko traje ova tura.
Ukoliko vas ne privlači ideja da sami lovite večeru i gradite skloništa, zavalite se i uživajte u safariju na kome ćete videti majmune, veprove, i mnoge druge zanimljive životinje, a opet ćete noć provesti u udobnosti svoje hotelske sobe.
Letite kroz džunglu
Prašuma je fascinantna u svakom slučaju, ali zamislite kakav li je tek osećaj kada je sagledate u letu. Ukoliko se ne plašite visine zip lajning kroz džunglu biće baš po vašoj meri. Zip lajn nudi mogućnost da uz pomoć postavljene sajle preletite sa jedne strane prašume na drugu, sa posebnim panoramskim užitkom. Letite iznad prašumskog pokrova, zastajte od drveta do drveta i uživajte u punom sjaju prirode i vožnji koja podiže adrenalin do maksimuma.
Spustite se cevima kroz podvodne pećine
Iako niste vrsan ronilac, ipak postoji mogućnost da istražite neverovatne podvodne pećine Beliza. „Cave tubing“ je jedna od najvećih atrakcija ove zemlje i nešto što morate da probate ako se ikada nađete tamo. „Cave tubing“ podrazumeva plutanje po kilometrima dugačkim kanalima koje se prostiru podvodnim pećinama. Jednostavno sednete na gumu, samo sa lampom na glavi i uživate u izvanrednom pogledu.
Video of Belize – Cave Tubing
Foto: Profimedia
Popnite se na antičku znamenitost
Kada ste u Belizeu, ne samo da možete da se divite znamenitostima, nego možete da se i popnete na neke od njih. Za sve ljubitelje planinarenja, Ka’ana predstavlja pravu poslasticu. Karakol je najveće arheološko mesto gde su živele Maje u Belizeu, a penjanje na Ka’anu stavlja vas 43 metara iznad njega.
Sa te visine možete videti balsku dvoranu, rezervoare sa vodom i dvorišta koje je koristila ova antička civilizacija. Sagledane na ovaj način, ruševine vam više nikada neće izgledati isto. A i nema puno njih na koje možete da se pentrate, što je dodatno zadovoljstvo.
Kada putujete u ovu zemlju čudesa, bilo bi lepo da strahove od visine, dubine ili morskih životinja ostavite kod kuće, kako bi mogli u potpunosti da uživate u svim izvanrednim avanturama koje ova zemlja pruža. Ukoliko uspete, čeka vas neponovljivo iskustvo i uspomena koju ćete zauvek pamtiti. Ukoliko ne, pa uvek vam ostaju mirnije destinacije poput Bahama i Havaja.
K. Jaćović/Foto: Profimedia
Izvor:srbijadanas.com
Danilo Kiš: Gorki talog iskustva
Ideologije ovog veka uništile su živote pojedinaca, stotine hiljada, miliona. U čemu vi vidite metafizičko određenje čoveka?
Polazim od toga da mi ništa ne znamo. Metafizika je neka vrsta poezije u prozi. Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, ne znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo.
Religija, filozofija i poezija pokušavaju da daju odgovor na to pitanje. Kad kažem poezija, imam na umu književnost u celini. Ali, ni religija, ni filozofija ni poezija nisu u stanju da nas svojim odgovorima ubede. U sva tri slučaja imamo posla samo s formama poetske transformacije našeg traganja za odgovorom na ta egzistencijalna pitanja.
Nauku, ovom prilikom, izostavljam. Ali, i nauka za koju mnogi još uvek misle da će pre ili kasnije rešiti sve suštinske probleme, predstavlja, u krajnjoj liniji, samo još jedan poetski pokušaj da se razumeju ljudi i stvari.
Mi boravimo u nepoznatom, kao na početku sveta ili na početku čovekovog postojanja. Ideologije su nastale da bi ispunile tu prazninu. One su najjednostavniji način da se čoveku stvori utisak kako su svi problemi egzistencije i postojanja savladani. Na tome se zasniva veliki uspeh ideologija, ili tačnije: na tome se zasnivao njihov veliki uspeh. Jer, danas se, kao što sam već rekao, vraćamo religiji, mitu.
U tom kontekstu hteo bih da razgovaramo o još jednom “aspektu verovanja”, o vašem verovanju u “moć knjige”. Kako stoji stvar s tom “moći knjige”? Koji su činioci presudni za to da jedna knjiga “ima moć”?
Tim pitanjem bavio sam se još u Enciklopediji mrtvih. Nije opasno čitati mnogo knjiga, opasno je čitati jednu jedinu. Ljudi koji su pročitali samo jednu knjigu – bila to Biblija, Koran, ili Mein Kampf – najžešći su fanatici religioznih ili političkih verovanja. Problem, međutim, postoji i ako posmatramo ukupno dejstvo književnosti na čoveka.
Uzmimo Nemce: istorija pokazuje da oni spadaju među narode s najvišim nivoom kulture. Nemci imaju pisce svetskog ranga, i mnogo čitaju. Ali, iako su imali Getea, Šilera, Herdera, Lesinga, Hajnea i Kanta, kod njih je nastao nacizam, oni su stvorili koncentracione logore uništenja, ubijali Jevreje i ostale pripadnike “nižih rasa”.
To što su čitali pomenute autore, što su vaspitavani u humanističkom duhu nije predstavljalo nikakvu prepreku njihovom padu u varvarstvo.
Krajnje je problematična i teza da pisci svojim knjigama u načelu služe nekoj “dobroj stvari”.
Kojoj “dobroj stvari” služe? Mnogi pesnici i pisci su svojim poemama i romanima uvek iznova izdavali humanističke ideje i ideale – u Nemačkoj, u Rusiji, i drugde. Pisali su laži koje je izrodio njihov revolucionarni romantizam. Taj revolucionarni romantizam rasplamsavao je u njihovim mozgovima imaginaciju koja im je omogućavala da laž prikazuju kao istinu.
Verujem da za samoga sebe mogu da kažem da svojim knjigama nikada nisam izdao istinski ljudske ciljeve. Da ih ne bi izdao, svaki pisac svestan svoje odgovornosti mora tragati za formama umetničkog izraza koje mu omogućavaju da nađe istinu – bile te forme autobiografske ili dokumentarističke. On mora dobro da se čuva imaginacije na koju je uticala ideološka ili revolucionarna vera.
Gospodine Kiš, jednom ste govorili o svom “pesničkom pogledu na svet”, o svom “tragičnom osećanju života”. Smatrate li da je život apsurdan, kao što bi se moglo pretpostaviti po sudbinama koje slikate u svojim knjigama?
Za život jednog čoveka sigurno nije mnogo podsticajno da se prepušta nekom pesimističkom osećanju. Ali, za mene je van sumnje da nad ljudskim životom uopšte počiva senka duboke tragike. Već sam rekao: mi ne znamo odakle dolazimo, i još manje znamo kuda idemo – od jednog ništavila drugome. Između jednog i drugog, moramo da se nosimo s problemima egzistencije, starenja, bolesti i s nizom drugih stvari. Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja nam daje izvesnu utehu: to je ljubav. Čak nam i tragična ljubav pruža utehu.
Mi pisci smo privilegovani, za nas postoji još i književnost, umetničko stvaralaštvo; ono nam daje iluziju da ne živimo uzalud, bez smisla, da u svom životu ostvarujemo nešto suštinsko. Možda postoje i druga rešenja, druge iluzije, recimo religija. Što se mene tiče, ja ni u kom slučaju ne osporavam da na svet gledam s pesimizmom, a znam da nešto od tog pesimizma izbija i iz mojih knjiga: uprkos njihovom ironičnom aspektu, čitalac često oseća strah. Možda je taj pesimistički odjek, koji plaši slabe, razlog što moja dela nisu tako popularna kao dela nekih drugih autora.
S obzirom na svoja iskustva s totalitarnim ideologijama i sistemima našeg stoleća, vi u svojim knjigama žestoko branite jedinstvenost i singularnost čoveka. Slažete li se da ljudska individualnost danas i na Istoku i na Zapadu u podjednakoj meri ugrožava nadmoć kolektiva?
O tom problemu danas mislim nešto drugačije nego pre deset godina. Dozvolite da vam što mogu jasnije izložim svoje stanovište. Svaka totalitarna ideologija razara ljudskost, a istorijsko iskustvo poučava da čovek u uslovima neslobode razvija bitno radikalnije, egoističnije mehanizme za sprovođenje i očuvanje svojih interesa nego u liberalnoj državi koja normalno funkcioniše. S druge strane, u ljudima koji su prinuđeni da žive pod vladavinom totalitarnih sistema često se razvijaju kvaliteti i vrednosti koji se bez pritiska ekstremnih situacija nikada ne bi razvili.
Prilično dobro poznajem sovjetsku kulturu i književnost. Na njihovom primeru može se jasno pokazati kako totalitarni pritisak na jednoj strani izvlači na površinu negativna ljudska svojstva, ono varvarsko, dok na drugoj podstiče čoveka na najherojskije napore. Nadežda Mandeljštam, udovica pesnika Osipa Mandeljštama, koga su ubili Staljinovi dželati, na veličanstven način reprezentuje mnoge druge ruske pesnike, pisce i intelektualce koji nisu izdali svoje drugove – uprkos teroru kojim su bili okruženi i koji nije zaobišao ni njihove živote. I ja se tu pitam nisu li poezija, književnost, kultura bile oni činioci koji su sačuvali te ljude od izdaje.
No, u isti mah se postavlja pitanje nije li upravo odsustvo poezije u metaforičkom kao i u direktnom smislu reči bilo uslov da se rodi slobodan čovek Zapada, makar i po cenu da mu to oduzme dušu.
U svakom slučaju, suviše bismo pojednostavili stvari ako bismo tvrdili da je potlačeni čovek suštinski rđav, dok je slobodan čovek suštinski dobar. Stvari ne stoje tako. U stvarnosti ljudska svojstva pod datim okolnostima vrlo često proizvode sasvim suprotne efekte, tako da kod ljudi u totalitarnim komunističkim sistemima možemo naći u mnogo čemu bolje kvalitete nego kod onih u slobodnom delu Evrope ili na Zapadu uopšte. To znači: određeni negativni i pozitivni kvaliteti vide se u punoj meri samo u uslovima ekstremnog pritiska.
Književnost nam možda daje odgovor na taj čovekov problem, jer kad ona ne bi pružala svedočanstvo o visovima i ponorima ljudskog postojanja, ljudske psihe, smrt jednog deteta bila bi ravna smrti jedne ovce.
Mi, naravno, možemo poći od toga da naročito jaka forma tlačenja deformiše i na kraju ukida čovekovu sposobnost za ljudskost, ali kod nekih budi i neslućene snage otpora, pobune. Dolazi do neke vrste “procesa hemijskog preobražaja”. I zato bih rekao da totalitarni sistemi naročito oštro iznose na videlo pozitivna i negativna svojstva ljudi kojima vladaju.
Ali, kad pratite tok istorije kroz vekove, možete li u njemu da otkrijete neki ljudski napredak?
Ne mogu. Kad gledamo unatrag, vidimo da je čovečanstvo napredovalo u tehničkom i naučnom pogledu, ali ne i u pogledu antropološkog ostvarenja specifičnih humanističkih koncepcija. U toj tački, potpuno se slažem s Arturom Kestlerom. Jugoslovenski pesnik Miroslav Krleža opisao je, jednom prilikom, naš dvadeseti vek slikom majmuna koji upravlja avionom. To odlično definiše situaciju u kojoj se nalazimo. Tokom vekova i vekova svoje znane istorije, čovek nije izmenio svoju duhovnu strukturu.
Ako – primera radi – uzmemo samo period posle drugog svetskog rata, suočeni smo s bezmernim ljudskim žrtvama koje je donela kulturna revolucija u Kini, s užasima rata u Vijetnamu, masovnim ubistvima koja su delo Pol Potovih crvenih Kmera u Kambodži, sa suludim religioznim ratom u Severnoj Irskoj, brutalnim ratom u Avganistanu i ništa manje brutalnim ratom između Irana i Iraka, s krvavim mahnitanjem fundamentalizma, i tako dalje.
Svi ti sukobi u našoj epohi ni po čemu se ne razlikuju od ratova u antici ili srednjem veku. Možda su čak “klasični ratovi” bili manje užasni, jer čovek tada još nije raspolagao razornim sredstvima kakva su danas uobičajena.
Morali bismo biti vrlo naivni da bismo verovali kako je današnji čovek drugačiji, razvijeniji. Ja sam, u načelu, uveren da se istorija ostvaruje kao istorija nesreće, da se ponavlja uvek u svojim rđavim aspektima.
(1989)
Danilo Kiš, Život, literatura
Izvor:filozofskimagazin
___________________________________________________________________________________
Kako do sreće u ljubavi
Najveća životna razočarenja ljudi dožive kada ih izneveri neka njima bliska osoba, emotivni partner ili prijatelj. Ali, malo ko je svestan činjenice da smo samo mi odgovorni za dobre ili loše izbore, i da li ćemo imati sreće i zadovoljstvo u privatnom životu ili nećemo.
Veze mogu da budu osetljive, pogotovu na početku. Neki ljudi lako privuku svoju srodnu dušu i uživaju u dugom i ispunjenom partnerstvu, dok su drugi osuđeni da idu iz jedne loše veze u drugu. Oni nikako ne mogu da odgonetnu zašto još uvek nisu u srećnoj vezi.
Ukoliko mislite da radite sve što je u vašoj moći, ali vam ljubavna sreća uvek izmiče, možda je vreme da se zapitate gde grešite.
Nedostatak sreće često nema veze sa drugom stranom, nego s našim pristupom.
Ponekad su naše loše odluke ili pogrešni motivi, glavni krivci zašto ne možemo da pronađemo srodnu dušu. Postoje one skrivene emotivne rane koje mogu da se otvore kad to najmanje očekujemo. Poznato je da ljubomora, nepoverenje, prevara i slični problemi uništavaju vezu, ali iza nekoliko neuspelih pokušaja ili slučaja slomljenog srca, mogu se sakriti tipične zamke koje nisu toliko očigledne, a pričinjavaju veliku štetu. Jednako su opasne i stvari o kojima ne razmišljamo previše a koje neminovno dovode do ljubavnog kraha.
Koliko god to poricali, često sami sebi nesvesno postavljamo prepreke i sabotiramo šanse u kreiranju srećne veze. Upravo te skrivene prepreke imaju najveću moć nad nama. Spremne da “potope” našu iduću vezu. Zbog čega je to tako? Koje su to mentalne blokade koje nas skreću sa puta emocionalne dobiti u vezi? Čiji smo “program” neuspelih veza ili ljubavne obrazce nesvesno preuzeli?
Zamke u vezi
Mnogi za sebe tvrde da nisu uspešni u ljubavi, ili govore da više nema srodnih duša, a u pozadini toga stoji strah od novog razočaranja, ranjivosti ili gubitka identiteta. Ponavljaju obrazac koji ih uvodi u loše, nezdrave veze, vrte se u začaranom krugu, neprestano tražeći krivca za situaciju u kojoj su se našli. Retko ko je svestan koliko ga ljubavna prošlost određuje i u novim odnosima.
Da li i u vama još čuči ljutnja zbog prošle veze? Da li vas lična predubeđenja ili strahovi sprečavaju da ostvarite ličnu sreću? U odnose s drugima nesvesno unosimo svoje stavove, verovanja, navike, bolna iskustva, frustracije- svu svoju nagomilanu prošlost. Najčešće blokade koje nas udaljavaju od stabilne i dugoročne veze su: predrasude, iskrivljene percepcije, negativna uverenja o nama samima, o životu i ljudima o njemu, strahovi, stari kompleksi.
Uvek sve kreće od nas samih. Umesto da krivimo druge, potrebno je da zavirimo u sebe, priznamo svoje greške i preuzmemo odgovornost. Ako stalno biramo neodgovarajuće partnere, slične po strukturi ličnosti, a koji ne mogu da nas usreće, vreme je da se suočimo sa tim „saboterom“ ljubavne sreće koji se skriva u nama. Greške u našem ljubavnom životu često su rezultat pogrešnih zaključaka koje smo izveli iz prethodnih veza. U emocionalnu vezu ulazimo sa stavom da smo u prošlosti bili povređeni i da ćemo verovatno opet biti razočarani, a takav stav će osigurati da se takva naša predviđanja i ostvare. Za početak, moramo se odreći određenih mitova, uvraženih verovanja, zastarelih pretpostavki i odlučiti da preuzmemo odgovornost za svoju ličnu sreću. Uz sve ove strahove i podvesne zamke, teško je pronaći ljubav.
Obuzdajte svoj negativizam. Opasno je bii stalno nezadovoljan ili pesimističan, jer ako ste tako raspoloženi, takva vam je i percepcija, i to odlučuje šta će vam se desiti i da li ljudi žele da budu vnašem okruženju. Ako se nekim ljudima posrećilo- u ljubavi, životu, znači da su u svom ponašanju reflektovali upravo one vrline koje smatraju bitnim.
Podsvesna sabotaža
Većina problema u vezi, povezana je sa ljubavlju prema samom sebi. Da bismo izgradili zdravu vezu sa drugima, najpre moramo da imati zdravu vezu sa sobom. Samo oni koji vrede u sopstvenim očima mogu da ostave dobar utisak na druge i da izgrade kvalitetne relacije. Nisko samopoštovanje, negativan stav, težnja ka savršenstvu i prevelika očekivanja, nisu put ka uspehu i sreći u ljubavi. One vode samo ka jednom- ka sabotaži prilika za sreću. Naš podsvesni doživljaj sebe je negativan. Takvim ponašanjem šaljemo poruku da nismo dovoljno dobri, i ne zaslužujemo poštovanje i ljubav. Ovo je vrlo opasno, ali i vrlo rašireno verovanje. Sposobnost izražavanja i primanja ljubavi umanjena je i osujećena usled nedostatka ljubavi prema sebi. A manjak samopouzdanja u emotivnim odnosima „tera“nas na pogrešne izbore i veze, u kojima nismo srećni. Formula kojom se ove osobe vode kroz život, podrazumeva da sopstvenu vrednost izjednačavaju sa količinom tuđe pažnje i naklonosti, jer smatraju da je to jedini dokaz da vrede.
Ako se ne osećamo vrednim, vrlo je verovatno da u odnosima ne postavljamo granice, da prihvatamo pravila igre koja nam se možda ne sviđaju, a sve kako bi makar na kratko vreme dobili nečiju ljubav. Zbog toga se može dogoditi da se ne predstavimo u najboljem svetlu i pokažemo samo svoju nesigurnost. To može da se izrodi u krah odnosa i pre nego što je on i započeo.
Mnogi ljudi ostaju u vrlo lošim, nezdravim vezama, jer se boje da kažu ono što misle i osećaju. Osoba koja na dubokoj osnovi ne ceni sebe, pre će ceniti tuđe mišljenje nego svoje, i po pravilu sabotiraće promene koje bi vodile povećanju svoje intimne sreće. Ako nismo sigurni u sebe možemo se neopravdano osećati odbačeno, iščekujemo negativan završetak i ponašamo se tako da odnos navodimo u tom smeru.
Postavite granice: svaki odnos u koji uđemo zahteva neki vid ograničenja. Ako nemate standarde u vezi, dozvoljavate drugima da krše pravila u kojima treba da se osećate bezbedno i voljeno- bićete emotivno puni nezadovoljstva, prepušteni na milost i nemilost nečijeg lošeg ponašanja. Zdravo samopouzdanje nas čini imunim na negativne emocije. Jačajte svest o sopstvenim vrednostima. Ljudi koji sebe cene, ističu svoje najbolje kvalitete i izvlače ono najbolje iz drugih. Samouverenost, strpljivost, unutrašnji mir, sve su ovo kvaliteti osobe koja privlači osobe sa istim kvalitetima. Dokle god ne poradite na sebi, teško da ćete spoznati ljubavnu sreću. Izvucite najbolje iz sebe, jer tek kada smo ispunjeni ljubavlju prema samima sebi, imamo šta da ponudimo drugima. Ako želite da ubuduće pravite bolje poteze, glasno recite šta mislite i osećate- sve što možda godinama nosite u sebi.
Očekujemo savršenstvo
Mnoge osobe imaju preterana očekivanja u ljubavi, što im svakako ne ide naruku prilikom potrage za srodnom dušom. Osnovni problem je iskrivljena slika o ljubavi i vezama, i postavljanje očekivanja- klasična sabotaža u kojoj su žene vodeće, ističu stručnjaci. Započinjemo vezu unoseći u njih svoje nade, idele, očekivanja. Nažalost, većina njih su nerealna. Mnogi se nadaju nečemu što se kosi sa realnošću, a preterana iščekivanja gotovo nikada nemaju pozitivno dejstvo na ljubavni život, i smatraju se jednim od glavnih zamki u vezi. Činjenica je da svi mi imamo romantiču sliku idealne ljubavi, savršenog partnera. Što je veza svežija, to ćemo očekivati više dokaza ljubavi.
Ako očekujemo da će nas veza usrećiti i nadopuniti praznine koje imamo u sebi, ili mislimo da nekoga možemo istinski da promenimo, postavljamo sami sebi zamku. Kada su nam očekivanja neispunjena postajemo nesrećni. To je recept za nezadovoljstvo sa obe strane.
Među najčešće zablude ubrajaju se: očekivanje da će se partner promeniti; očekivanje da on ima iste ciljeve, prioritete i interese kao mi; očekivanje da nam partner „čita“ misli- da razmišlja i reaguje kao mi; očekivanje da će nas odnos učiniti potpunim. Ako stalno zamerate partneru, jer se ne uklapa u vašu ideju o savršenom tipu, propuštate sve one dobre strane veze u kojima bi mogli da uživate. Partner ne treba da bude jedino što vas čini srećnim u životu. Očekivanja bi trebalo da zamenite životnim vrednostima koje oboje delite.
Samo zadovoljni su srećni
Budite zadovoljni onim što imate, a ne nezadovoljni zbog nečega što nemate ili nikada nećete imati. Takvi nećete biti dobri ni sebi ni drugima. U vezi u kojoj je izraženo nezadovoljstvo, male stvari postaju velike prepreke. Partneri moraju da imaju ispunjen život i da budu zadovoljni sobom, jer samo dvoje samostalnih ljudi, mogu izgraditi kvalitetan, zdrav odnos. Osobe sa više samopouzdanja moći će lakše da donesu odluku o tome da li im neko zaista odgovara ili ne, jer nemaju potrebu da po svaku cenu budu u vezi kako bi sebi dokazali da vrede. Robovanje strahovima, sumnjama, izgovorima.. prepreka su poverenju, a time ljubavi i sreći. Mnogo je korisnije da birate drugačije ponašanje. Svako bolna iskustvo je poučno i ima svoju svrhu- za vas informacija šta je to što vam je važno za buduće izbore.
Ključ za srećnu i trajnu vezu je u vama.
To znači: znati na pravom mestu gde povući granice, gde odustati od nerealnih ideala, gde i kako raditi na razvijanju sebe i odnosa sa drugima. Naučiti neke nove emocionalne veštine i ne dopustiti da vam stari kompleksi uništavaju odnose. Prekinuti vezanost iz bivših odnosa, zaključaka i verovanja iz prošlosti. Pronaći ključnu prepreku partnerstvu u dosadašnjim vezama. Nalaženje ravnoteže je tajna dobrih veza, preduslov uspešnog života i veće sreće.
Piše Vesna Bantić Stefanović
Izvor:treceoko.novosti.rs/Broj 631
______________________________________________________________________________________________
foto:parnas.blog.rs
foto:parnas.blog.rs
______________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE______________________________________________________
Pet fascinantnih potopljenih gradova
Prošlost oduvek fascinira i mnogi pokušavaju da otkriju njene tajne … Zato su gradovi nekadašnjih civilizacija toliko fascinantni – otkrivaju prošlost! Misteriozna i famozna Atlantida još uvek nije otkrivena, no brojni drugi gradovi koju su nestali pod vodom jesu. I fascinantni su.
Port Roial – Jamajka
Grad Port Roial na Jamajci nekad je bila velika luka koju su obožavali gusari. Obilovala je prostitucijom, alkoholom … Razvratnošću. U prošlosti je znan kao „najizopačeniji i najgriješniji grad na svetu“. Taj grad nestao je pod vodom 1692. godine nakon što je potres magnitude 7.5 pogodio Jamajku i uronio grad na dno Oceana. Preko dve hiljade stanovnika tog grada nestalo je zajedno sa gradom.
Piramide Ionaguni-Jima, Japan
Na dnu mora u blizini japanske obale leže i piramide za koje naučnici još uvek ne znaju stopostotno jesu li prirodno nastale ili ih je čovek napravio. Ogromne piramide, računaju istraživači, nastale su, prirodno, ili čovječjom rukom, u prethodnom ledenom dobu, oko 10.000 godina pre Hrista. Otkrivene su 1996. godine.
Dvaraka, zaliv Cambai, Indija
Drevni grad Dvaraka, u zalivu Cambai u Indiji. Za taj grad pod vodom, koji je pronađen 2000. godine smatra se da je drevni grad kralja Krišne, nastao 7.500 godina pre Hrista. Prema podacima iz vedskih spisa kao što su Mahabharata i Srimad Bhagavatam, taj se grad sastojao od 70.000 palata načinjenih od zlata, srebra … Bio je to moćan grad, no nakon što je Krišna napustio ovaj svet, potonuo je.
Sonarnom tehnologijom 2000. godine istraživači su pronašli nešto što se doimalo poput kamenih stubova i srušenih zidina najmanje dva grada. Nalazište je opisano kao deo drevne civilizacije u rečnoj dolini, donekle sličnoj dolini reke Sarasvati iz Rig Vede, za koju se mislilo da je mitska. Ronioci, koji su ronili do nalazišta u zalivu Cambai, posle su sa dubina od trideset šest metara izvadili dve hiljade artefakata, uključujući Lončar, nakit, skulpture, ljudske kosti i dokaze o zapisima.
Grad Lavova, Kuiandao jezero, Kina
Shi Cheng, poznat i kao Grad lavova, nekada je bio političko i privredno središte istočne kineske provincije Zhejiang, no pre 53 godine potpuno je iseljen, a zatim postepeno potopljen.
Završio je pod ogromnim akumulacionim jezerom napravljenim za potrebe obližnje hidrocentrale.
Istorija ovog grada kao da je ispričao Platon, opisujući kako je pod morem u samo jednom danu pred Herkulovom stubovima, odnosno morskim prolazom danas poznatim kao Gibraltar, nestalo ostrvo Atlantida.
Dok za Platonovom Atlantidom i danas mnogi tragaju, ali njeno postojanje nije sa sigurnošću utvrđeno, kineska Atlantida je sasvim realna, a stari deo nekadašnjeg Grada lavova skriva niz antiknih i izrazito dobro očuvanih arhitektonskih dragulja.
Lokalne su vlasti nakon pola veka Shi Cheng pokušale da ga izvuku iz zaborava i pretvore ga u turistički raj. Podstaknuti raznim podvodnim snimcima ronilaca, koje izgledaju zaista zadivljujuće, došli su na ideju da turistima koji vole ronjenje ponude nezaboravni doživljaj kroz podvodno razgledanje potopljenog grada.
Kleopatrina palata, Aleksandrija, Egipat
Istraživači veruju da su u blizini obala Aleksandrije pronašli palatu drevne egipatske kraljice Kleopatre, pa čak i otkrili lokaciju njenog poslednjeg počivališta. Istraživači tvrde da palata pre 1.500 godina potopljena usled razornog zemljotresa.
Izvor:atma.hr
Priredio:Bora*S
TAMOiOVDE_______________________________________________________
Kako da tumačite dečji crtež
Poznato je da deca nemaju fond reči kojim bi izrazila neko osećanje. Zato se mnogo toga o duševnom životu i emocijama deteta, kao i načinu na koje ono vidi ljude i svet oko sebe, može saznati na osnovu dečijeg stvaralaštva, posebno crteža.
Često se navodi da „dete ne crta ono što vidi, već ono što zna ili oseća“. Spontani crtež deteta ili crtež na zadatu temu, predstavljaju jednu od osnovnih metoda proučavanja ličnosti i duševnog života deteta.
Detetove slike i crteži prikazuju i njegove najskrivenije strahove koje teško može izraziti rečima.
„Postoje dva načina na koji se crtež posmatra – kako dete upotrebljava linije (da li zadebljava neke površine i da li naglašava pojedine delove) i kako raspoređuje stvari u prostoru. Ako dete crta više figura, a nekoj posveti mnogo više pažnje i truda, to odaje utisak da mu je ta osoba i veoma bitna.
Kada dete mnogo senči crtež, to često ukazuje na anksioznost, a ukoliko podebljava neke delove tela – recimo, nacrtalo je celu ljudsku figuru, ali je šake zatamnilo ili je podebljao linije šake ili ih nije ni nacrtalo, to ukazuje da dete sa tom osobom ne može da ostvari kontakt. Ukoliko sebe nacrta bez očiju ili ušiju, to ukazuje da ima potrebu da se od nekih stvari skloni ili želi da se zaštiti. Ponekad na crtežima nedostaju stopala, što govori o tome da dete ima doživljaj da nigde ne pripada.
Ako prednost daje bojama kao što su crna i žuta, to može značiti ljubomoru (odnosno strah da ne izgubi nečiju ljubav). Boju treba gledati u vezi s prikazanim predmetom: na primer, crvena lica ljudskih likova mogu biti odraz potisnute agresivnosti i potrebe deteta da je izbaci iz sebe. Sunce u dečjoj podsvesti predstavlja oca.
Ako je zamračeno ili previše udaljeno od ostatka crteža, može označavati potrebu za većom komunikacijom s ocem.
Kuća je simbol majke. Krov plameno crvene boje može se povezati s agresivnošću usmerenom prema liku majke“ – objašnjava docent dr Fadilj Eminović, profesor na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, koji se bavi art terapijom i svrstava je u važne metode lečenja.
Jelena Nedeljković
Izvor: riznicazlatnihideja.wordpress.com
TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________
Umetnici, avanturisti, moderni hipici, uz specijalne dozvole, borave po pet meseci na ostrvcetu uz jugoistočnu obalu Krita
Parovi su smešteni u krečnjačkim pećinama Foto I. Dekanj
Nadomak Krita, najvećeg ostrva Grčke i postojbine drevne Minojske civilizacije, postoji krečnjačko ostrvce Hrisi, ne veće od najvećih rečnih ada na Dunavu. Kao nacionalni park krije neke od najlepših plaža Mediterana. Brodovima od Jirapetre, lučkog gradića na jugoistoku Krita, za nepun čas stigne se do ovog „skrivenog” kutka Grčke.
Ostrvo gde se uranja u vode bistrine tečnog kristala i sedi u hladovini zaštićenih libanskih kedrova starih 200 godina, nudi svoje čari posetiocima od 10 do 16 sati. Turistički brodovi dovoze i odvoze ljude koji uživaju u ovoj lepoti na plažama.
Sve to na mekom belom pesku i uzvisini iznad zaliva Belegrin gde pristaju turistički brodovi, u hladovini tendi, kraj nekolicine razbacanih šatora, posmatraju „nevidljivi” ljudi.
Nepomućenim mirom motre masu koja će do polaska broda da pregori na plamtećem mediteranskom suncu. Lagano se spuštaju do plaže i jedinog bara koji nudi tropske koktele po paprenim cenama, kao da je na Tahitiju, iako je voće iz plastenika sa kopna, a alkohol iz marketa u luci. Dok koračaju, u maramama i laganim košuljama od pamuka koje landaraju na vetru, ne mogu da im se odrede godine. Nekoliko parova iz Francuske, Holandije, žive tokom letnjih meseci pod šatorima, ali i u krečnjačkim pećinama uz obalu ostrvceta.
Pored domaćih tu su i moderni hipici sa Krita i iz Atine sa specijalnim dozvolama za boravak. Spretno, bez emocija, postavljaju umetničke forme od oslikanih kamenčića, školjki i ručno izrađenih kanapa. Uz savitljive prutiće od vrbe ili mladica kedra, sve se vrti u krug i nestvarno, kao u bestežinskom stanju, prati udare vetra. Nakit, ručno izrađen, okupio je ženski deo turista. Unikatne minđuše, ogrlice i prstenje, pokazivaće u zimskim danima koleginicama, uz dogodovštine sa „urlaba”, a kruna dokaza, Hrisi –raja, biće ručno izrađen nakit letnjih Robinzona.
Lidija i Ežen iz Nanta otkrili su Hrisi pre desetak godina. Akademski umetnici, vajar Lidija i Ežen, slikar, borave tu od maja do oktobra. Ne mogu da pričaju, jer Ežen postavlja štafelaj za kroki ali verne portrete, a ne dozvoljavaju ni da ih fotografišemo.
Mlađarija vrišti, pije pivo, koktele, uzo, igra uz rege zvuke, beži povremeno u hladovinu ili more da spere beli pesak i vrućinu. Već posle tri popodne počinje dozivanje dece, pakovanje i „najezda skakavaca” prolazi. Nastaje mir kao nagrada i obavija plaže ovog raja, drevne Helade.
Pristajemo na Eženov poziv da provedemo noć na Hrisiju. U nepomućenoj atmosferi čistote i mira, pod zvezdanim nebom, menjamo buku odmoraške gomile na kopnu, uz ove moderne Robinzone, barem na jednu noć. Masline, devičansko ulje, tost, kozji sir, uz par flaša vina, ohlađenih u jedinom frižideru na ostrvu, efikasno su izbrisale buku, haos i mnoštvo jela hotelske kuhinje iz glave. Noć uz gitare, Kleptona, „Stonse”, priče o životu, prirodi, umetnosti, bili su ulazak u neku drugu dimenziju, vanvremensku. „Novi svemir” u kome žive pola godine i jedva čekaju da vreme letnje seobe ponovo dođe. Ništa im ne smeta, ni skupa voda za piće koju donose brodići i kupanje– štedljivo sakupljenom kišnicom u burićima zamaskiranim oko šatora. Ne smetaju im ni porodice sa kopna iz Hersonisusa, Jirapetre, Hanije, koje tradicionalno krajem septembra kampuju na Hrisiju po nekoliko dana, ni turistička najezda tokom leta, jer im omogućava skoro „prvobitni život” iako preko godine, svaku paru odvajaju od školskih plata ili drugih poslova u rodnoj Francuskoj.
Smeta im samo što će jednom morati da odu iz ovog raja. Misle da im neće biti lepše čak i u onom nebeskom raju, poverio nam se Ežen na polasku, kad je pristigao brodić za snabdevanje, zaklevši se na pisanje i večno prijateljstvo.
Na odlasku sa ostrva putnik shvata da je još malo mesta na planeti koji svetski turistički mlin nije samleo.
Ištvan Dekanjht /politika.rs/
_____________________________________________________________________________________________________
_________________________________________________________
„Uopšte uzev, ljudi nisu zadovoljni svojim sudbinama, bilo da su bogati ili siromašni, genijalni ili mediokriteti, slavni ili nepoznati, svi bi želeli drugačiji život od onog koji vode. Da bi se zadovoljila ta želja, rodila se fikcija. U embrionu svakog romana nalazi se neka neugodnost i neka nezadovoljena želja.“
„Mi danas doslovno živimo u društvu spektakla. Na narod ne utiču „misleći ljudi“, već fudbaleri, sportske zvezde, komičari, pevači… Oni su dokaz površnosti koja karakteriše današnju kulturu. Ovo je kultura medija – važna je slika, a ne ideje i razum. To nosi velike opasnosti za društvo. Ljudima ne treba zabraniti zabavu, naprotiv! Ali, ako se kultura svede samo na zabavu i provod, biće degradirana i ponižena i nestaće jedan od važnih izvora kritičke svesti prema onome što nas okružuje. To je ozbiljan problem savremenog društva.“
„Erotika obogaćuje ljubav! Kada fizička ljubav ide u paru sa emocijama, imate osećaj celovitosti, sreće i savršenosti, što je nemoguće ako se oslanjate samo na jednu stranu. Ljubav je jedino osećanje koje te diže u nebesa, ali i čini nesrećnim i frustriranim. To je uistinu srceparajuće iskustvo.“
Mario Vargas Ljosa
Iz intervjua: Ana Popadić / novosti.rs/ 23. jun 2013
.
Mario Vargas Ljosa je dobio Nobelovu nagradu za celokupno ostvarenje u književnosti. Dodeljena mu je 7. 12. 2010. na Švedskoj akademiji u Stokholmu i on je prvi južnoamerički dobitnik Nobelove nagrade za književnost od 1982. godine, kada je nagrađen Gabrijel Garsija Markes. U obrazloženju Švedske Akademije navodi se da se nagrada Ljosi dodeljuje „Zbog kartografski preciznih prikaza struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca.“[9] U svom govoru on kaže da nije bilo lako pisati priče jer pretvorene u reči, ideje i slike bi izbledele i zato se uvek pitao kako ih oživeti. Ne krije da je dosta pisaca uticalo na njega i da im duguje za otkrivanje tajni pripovedačkog zanata.
Bez obzira na to što je u njegovoj zemlji bilo teško obrazovati se i biti pismen, on nije posustajao. I sam kaže: „Uvek sam nastavljao pisati čak i tokom perioda kada je zarađivanje za život oduzimalo većinu mog vremena.“[10]
Ljosa smatra da bismo bili gori nego što jesmo bez dobrih knjiga koje smo pročitali, veći konformisti, a kritički duh ne bi ni postojao.
Međutim :„Hteli oni to ili ne, svesno ili nesvesno, kada izmišljaju priče, pisci podstiču nezadovoljstvo, demonstrirajući da je svet loše napravljen i da je život fantazije bogatiji od života naše svakodnevnice. Ova činjenica čini građane težim za manipulisanje, manje spremnim da prihvate laži tamničara koji bi hteli da ih nateraju da veruju da iza rešetaka vode sigurnije i bolje živote.“[10] Mario Vargas ističe da književnost spaja ljude bez obzira na različitosti, predrasude, jezike. Sam Ljosa kaže da :„Književnost stvara bratstvo među različitim ljudima i ruši brane koje su među muškarcima i ženama podigli neznanje, ideologije, religije, jezici ili glupost.“[10]
Kao dečak je sanjao da ode u Pariz jer je, očaran francuskom književnošću, verovao da bi mu, da živi tamo i udiše vazduh koji su udisali Balzak, Stendal, Bodler, i Prust, to pomoglo da postane pravi pisac. Saopštava da iako je živeo u raznim delovima sveta učvrstilo vezu sa zemljom u kojoj je rođen i kaže da ljubav prema zemlji ne treba biti obavezna već kao i svaka druga ljubav, spontani čin srca.
Ali se takođe zahvaljuje i Španiji jer bez nje ne bi postao to što jeste jer su tamo objavljene sve njegove knjige, dobio veliko priznanje i prijatelje, drugo državljanstvo :„Nikada nisam osetio ni najmanju nekompatibilnost između toga što sam Peruanac i što imam španski pasoš, jer sam uvek osećao da su Španija i Peru dve strane istog novčića.“[10]
Knjiženost je za njega način da se odupre nevolji, beg, razlog da živi. Kao svetlost na kraju tunela. Književnost je varljiva predstava života koja nam, pomaže da ga bolje razumemo, da se orijentišemo u lavirintu u kom se rađamo, kroz koji prolazimo i u kome umiremo. A sam život je vredan truda, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog toga što bez života ne bismo mogli čitati ili smišljati priče.
***
Mario Vargas Ljosa 1982. godina
Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa (šp. Jorge Mario Pedro Vargas Llosa; Arekipa, 28. mart 1936), poznatiji kao Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade.
Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine. Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Marko San Marcos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine.
Ljosina posvećenost društvenim promenama ogleda se u njegovim ranim romanima, esejima i dramama. Na njegova dela najveći uticaj je imao njegov život u Peruu. Tokom svog odrastanja četrdesetih godina veka otkriva svoju naklonost ka pisanju, a inspiraciju je video u diktaturi koja je ograničavala osnovna ljudska prava. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i obajvljena zbirka priča Šefovi (Los jefes), postao je poznat tek posle objavljivanja kontroverznog romana Grad i psi (La ciudad y los perros 1963. godine u kome je detaljno opisivao politiku u svojoj zemlji, adolescente koji se bore za opstanak u neprijateljskom okruženju vojne škole i korumpiranost.
Nakon toga, 1965. godine izlazi roman pod nazivom Zelena kuća La casa verde, za koji dobija Međunarodnu nagradu Romulo Galjeos, a potom i Razgovor u Katedrali (Conversacion en la Catedral o diktaturi Manuela Odrije. Pored toga, napisao je komedije, istorijske i političke romane.
Godine 1994. dobija značajnu, Servantesovu nagradu (ugledna nagrada koja se dodeljuje za literaturu na španskom jeziku). 2010. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je dobitnik i drugih značajnih književnih nagrada, od već spomenutih do nagrade Princa Asturije, nagrade „Don Kihot“, koju mu je uručio španski kralj Huan Karlos, i mnoge druge.
2006. godine izlazi njegov najpoznatiji ljubavni roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala) koji je postigao milionski tiraž. Kao i većina latinoameričkih pisaca, aktivno se bavio politikom. Kandidovao se za predsednika Perua 1990. godine. Neka njegova dela kao što su Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) i Jarčeva fešta (La Fiesta del Chivo), roman o diktaturi generala Rafaela Leonidasa Truhilja u Dominikanskoj republici, adaptirana su u filmove.
Mario Vargas Ljosa je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih savremenih latinoameričkih književnika koji je uvek i jedino bio veran samo svom vremenu od revolucionarnih šezdesetih prema ultrakonzervativnom kraju milenijuma što se odražava u njegovim delima.
Ljosini poznati citati su: „Reči su dela… Preko pisanja možemo da promenimo istoriju“[1] i „Pisati romane je čin protiv pobune stvarnosti, protiv Boga, protiv Božijih tvorevina“[2].
Izvor: wikipedia.org
Pisati znači boriti se protiv konfuzije
– Mislim da je polazna tačka književnog poziva način ispoljavanja nezadovoljstva prema življenju – rekao je u jednom od svojih intervjua Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa, čuveni peruanski književnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost. U svom obrazloženju Nobelov komitet ističe da delo Marija Vargasa Ljose karakterišu „kartografski precizni prikazi struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca“.
Mario Vargas Ljosa
Inače, Ljosa je već više godina u najužem krugu za ovo najprestižnije književno priznanje; dosada je dobio više nagrada, među kojima u aprilu ove godine i nagradu „Don Kihot“ koju mu je uručio lično španski kralj.
Slovi za pisca angažovane književnosti, a veći deo njegovog bogatog opusa preveden je na srpski na očigledno, veliko zadovoljstvo čitalačke publike.
Otkako se pojavio na književnoj sceni 1958. zbirkom priča „Šefovi“ njegova dela pratili su epiteti koji s jedne strane ukazuju na visoke literarne domete, a s druge na angažovanost i literarno otvaranje različitih aktuelnih, ali i evergrin tema. Ljosa je u prvim godinama karijere stao rame uz rame sa velikim latinoameričkim piscima poput Kortasara, Fuentesa, Sabata, kao i Markesa koji je takođe dobitnik Nobela (1982).
Mario Vargas Ljosa rodio se 1936. u Arekipi u Peruu, gde i danas živi i aktivno učestvuje u raznim vidovima društvenog života. Doktorirao je književnost u Parizu. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i objavljena zbirka priča Šefovi, koja je dobila nagradu „Leopoldo Alas“, postao je poznat posle romana „Grad i psi“, za koji je 1962. i 1963. godine dobio više važnih nagrada.
Njegov drugi roman „Zelena kuća“, objavljen 1965, dobio je Nagradu kritike i Međunarodnu nagradu „Romulo Galjegos“. Potom je objavio dramska dela („Gospođica iz Takne“, „Kati i nilski konj“, „La Čunga“, „Ludak sa balkona“ i „Lepe oči, ružne slike“), studije i eseje (kao „Neprekidna orgija“, „Istina o lažima“ i „Izazov nemogućeg“), sećanja „Riba u vodi), priče („Štena“) i, pre svega, romane: „Razgovor u katedrali“, „Pantaleon i posetiteljke“, „Tetka Hulija i piskaralo“, „Rat za smak sveta“, „Povest o Majti“, „Ko je ubio Palomina Molera?“, „Pripovedač“, „Pohvala pomajci“, „Lituma u Andima“, „Jarčeva fešta“ i „Raj na drugom ćošku“.
Dobio je najvažnije književne nagrade, od već spomenutih do nagrade „Servantes“, nagrade „Princa Asturije“, PEN/Nabokov i „Grinzane Cavour“.
Dobar deo njegovih dela preveden je na srpski. Pomenimo tek nekolicinu naslova i komentara koji su ih pratili. „Don Rigobertova beležnica“ je slovila za „sociološko-filozofsko-psihološki medaljon“, „Razgovor u katedrali“ za „opijajuću dramatičnost u pomalo eksperimentalnoj formi“, zatim „Avantura nevaljale devojčice“ za roman koji se kroz „zadivljujuću napetost između komičnog i tragičnog, uz strast, slučaj, sudbinu, bol, bavi pitanjem kakvo je pravo lice ljubavi“.
Roman „Raj sa drugog ćoška“, istorijsko delo o Polu Gogenu i Flori Tristan, bio je u vrhu lista čitanosti.
Mario Vargas Ljosa je jednom prilikom rekao da se celog života pitao zašto piše i šta znači pisati. Zamoljen da prokomentariše ovu svoju izjavu rekao je: „Mislim da je polazna tačka književnog poziva uvek odbacivanje, neprihvatanje realnog sveta i života koji živite i način ispoljavanja nezadovoljstva prema življenju.“
O umetnosti i lepoti Ljosa kaže: „Apetit za lepotom je jedan od simptoma umetničkog duha, a drugi je volja da se nametne red. Stvarati znači boriti se protiv konfuzije koju umetnik oseća ne samo kao nešto spolja nego naročito kao unutrašnju realnost.“
Ljosa: „Uopšte uzev, ljudi nisu zadovoljni svojim sudbinama, bilo da su bogati ili siromašni, genijalni ili mediokriteti, slavni ili nepoznati, svi bi želeli drugačiji život od onog koji vode. Da bi se zadovoljila ta želja, rodila se fikcija. U embrionu svakog romana nalazi se neka neugodnost i neka nezadovoljena želja.“
Sve dobitnike Nobelove nagrade za literaturu možete naći na adresi: http://nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/
Knjige o diktaturama
Književni kritičar Milan Vlajčić ocenjuje za „Blic“ da je dobro što je posle nekoliko godina otkrića novih pisaca nagrada pripala klasiku moderne latinoameričke književnosti. „Ljosa ima desetine knjiga u kojima smo uživali svi mi koji znamo šta je dobra književnost. On je napisao sjajne knjige o diktaturama u kojima je živeo i od kojih je utekao.
Ljosina dela u Srbiji
U Srbiji su već tri decenije prisutne knjige nobelovca Maria Vargas Ljose, pisca koji je doprineo da svet, početkom šezdesetih „otkrije“ književnost Južne Amerike i koji je do sada objavio više od 30 knjiga prevođenih na sve velike jezike.
Srpski čitaoci su se sreli sa Ljosinim delom pre tri decenije kada je „Prosveta“ objavila roman „Pantaleon i posetiteljke“ a najviše ga je prevodila „Narodna knjiga“ sve do 2003. kada su štampane „ Dion Rigobertzove beležnice“. Objavljivanja Ljosinih dela preuzela je pre dve godine „Laguna“ sa romanom „Avanture nevaljale devojčice“. Na sajtu Narodne biblioteke Srbije može se naći 29 bibliotečkih jedinica koje se odnose na ovog čuvenog književnika.
Tanja Nježić | 08. 10. 2010. | Foto: AP | blic.rs
Priredio:Bora*S
Čovek koji je znao za put kojim se ređe ide: Scott Peck i besmrtna knjiga
Iako brojke često prevare kada ih uzimate kao preporuku za knjigu kojoj treba posvetiti vreme (počev od broja štampanih i prodatih primeraka do mesta na listi najprodavanijih), Put kojim se ređe ide M.Scotta Pecka je sasvim opravdano zaslužila milione i primeraka i čitalaca.
Pre 35 godina napisao ju je psihijatar i mnogima duhovni vođa, čovek velikog iskustva i mudrosti.
Teško je dospela na mesto najtraženijih knjiga posle odbijanja prvog izdavača i šest godina tavorenja na policama knjižara. Tek 1984. Put kojim se ređe ide milioni ljudi prepoznaju kao delo nove psihologije ljubavi, tradicionalnih vrednosti i duhovnog rasta. M.Scott Peck postaje pisac kojem se veruje i čijim se redovima rado vraća i neki kritičari ističu da misli ovog psihijatra tek danas dobijaju pravi smisao i težinu.
Šta će vas M.Scott Peck i Put kojim se ređe ide naučiti?
Život je težak,ali kada jednom prihvatite tu činjenicu, život prestaje da bude težak (ovo su misli kojima i počinje knjiga). Problem većine je u tome što misli da život treba da bude lak i udoban, pa svaku, pa i najmanju prepreku, nazivaju problemom i neželjenim iskustvom. To nema veze sa istinom.
Problemi ne odlaze. Nemaju kuda. Peck je siguran da svako može da reši i da se nosi sa svakim problemom, samo je pitanje koliko će mu posveti vremena i volje.
Morate prihvatiti odgovornost za svaki postupak, a inače se rađe umotavate u laži nego što prihvatate ko ste i šta radite.
Svet se neumorno menja i vi se morate menjati zajedno sa njim. To znači da morate biti otvoreni za nove ideje. Od ukopavanja u iste ideje i stavove nemate ništa.
Uvek tražite izazov, a ne neizostavnu i momentalnu olakšicu. (Ako vas zaboli glava, tražite lek koji će učiniti da glavobolja što pre nestane i tako većina danas funkcioniše). Peck je siguran da je pravo oslobođenje suočiti se sa izazovom, bolom koji je nastupio i ’otkačiti’ se od želje da sve odmah i sada bude dobro.
Ne možete voleti druge ako ne volite sebe,ako ne prihvatite sebe kakvi ste. „Dvoje se voli samo ako su sposobni da žive jedno bez drugog, a izabrali su da žive zajedno“.
Naučite da slušate kako treba. Nije da vas ne zanima šta drugi ima da kaže, već ste prezauzeti svojim mislima i spremate svoj odgovor. Dobro slušati znači biti potpuno prisutan.
Jedna je stvarna prepreka u životu. Zove se lenjost. Stvarna je i živi u svakome. Čak je i jezgro svakog straha.
U vama su svi odgovori baš kao i ključevi unutrašnjeg mira.
Bez potrage za književnom vrednošću i predrasuda o bestselerima, pročitajte Put kojim se ređe ide, jer je jedna od retkih knjiga napisanih rukom psihijatra, ali jezikom razumljivim svakome. I ne samo to – M.Scott Peck je navodio mnogo primera iz svoje lekarske prakse što će vas samo ubediti da niste jedini sa toliko problema, nedoumica, strahova ili neuspeha i da za sve postoji rešenje.
neke od stranica…
MORGAN SKOT PEK (1936–2005) bio je psiholog i autor bestselera, najpoznatiji po svojoj prvoj knjizi Put kojim se ređe ide iz 1978. godine.
Pek je rođen u Njujorku i odgajan je kao protestant. Sa 13 godina roditelji su ga poslali u prestižnu školu u Nju Hempširu. Pek je u svojim knjigama kombinovao znanja i iskustva koje je stekao u praksi sa religijskim stavovima ljudi koje je upoznao. Pek je bio oženjen Lili Ho i imali su troje dece. Razveli su se 2004, a Pek se potom ponovo oženio. Umro je 2005. u svom domu u Konektikatu od Parkinsonove bolesti. Skot Pek
PUT KOJIM SE REĐE IDE
Verovatno se ni za jednu knjigu iz ove generacije ne može reći da je tako snažno uticala na naš intelektualni i duhovni život kao što je to „Put kojim se ređe ide“. U Sjedinjenim državama i Kanadi prodata je u više od 7 miliona primeraka, prevedena je na više od 23 jezika, a više od jedne decenije prisutna je na bestseler listi „Njujork tajmsa“, čime je ušla u svojevrsnu istoriju izdavaštva.
Pisana jezikom koji ne poznaje vremenske granice u razumevanju, ova knjiga omogućava nam da istražimo prirodu ljubavnih odnosa, vodeći nas ka novoj životnoj ispunjenosti i spokojstvu. Pomaže nam da uočimo i razlikujemo zavisnost od ljubavi, postanemo osećajniji roditelj, i konačno, otkrijemo sopstveni identitet.
Putovanje duhovnog rasta predstavlja veoma dug i složen proces koji traje čitavog života. Ideje iznete u ovoj knjizi većim delom proističu iz svakodnevnog kliničkog rada sa pacijentima koji su se trudili da izbegnu ili dostignu više nivoe zrelosti. Život je težak, dugotrajan put duhovnog sazrevanja, kaže Pek u čuvenoj uvodnoj rečenici svoje knjige.
Namera mu nije da uplaši svoje čitatelje već da ih vrlo nežno vodi kroz težak i bolan proces promene prema višem stepenu samorazumevanja, kombinujući snažnu psihološku pronicljivost i duboku duhovnost.
„Neprestano otkrivam da nikako ne mogu da otrijem ljude. Ono što kažu, nije ono što čine, da li je ono što misle? Možda to ni oni sami ne znaju.“ Meša Selimović (Tvrđava)
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________
Polarna svetlost na švedskom prazničnom nebu
Foto: Thinkstock
Božićni praznici su bili dodatno srećni za veterana fotografisanja polarnih svetlosti, koji je uslikao božićne aurore kako sijaju na nebu iznad švedskog Nacionalnog parka Abisko.
Video-snimak božićne polarne svetlosti snimio je fotograf Čed Blejkli. U sredu 25. decembra u 3 sata posle ponoći po lokalnom vremenu Blejkli je čekao da snimi događaj, nakon što je za isti čuo od prijatelja.
„Momentalno sam zgrabio opremu za snimanje i požurio do omiljenog mesta za slikanje polarne svetlosti, zamrznute obale jezera Tornetrask.“ rekao je Blejkli i dodao: „Brzo sam postavio kameru i oko 3:30 nebo je bilo prepuno crvenih i zelenih aurora, pravih božićnih boja.“
Aurore se javljaju kada naelektrisane čestice solarnog vetra dođu u kontakt sa Zemljinom gornjom atmosferom, izazivajući sjaj. Čestice se potom kreću prema Zemljinim polovima pomoću magnetnog polja planete, tako da posmatrači na većim geografskim širinama u regionima poput švedskog Nacionalnog parka Abisko mogu da vide zadivljujuću predstavu.
Na severnoj hemisferi, aurore su poznate pod imenom severna svetlost ili aurora borealis. Kada se pojave na južnoj hemisferi onda se nazivaju južna svetlost ili aurora australis. Zajednički naziv im je polarna svetlost.
„Sedeo sam satima gledajući kako aurore plešu iznad moje glave, što me je još jednom podsetilo kako je divno živeti i raditi u mestu koje je spektakularno kao Nacionalni park Abisko.“ rekao je Blejkli i dodao: „Gledajući u fotografije iz prethodnih godina, verujem da smo videli moćne aurore iznad Abiska za svaki Božić u poslednjih pet godina. Nadam se da se to neće promeniti iduće godine.“
Aurora Borealis. Christmas Day, 2013 in Abisko National Park. from Lights Over Lapland on Vimeo.
Izvor:nationalgeographic.rs
___________________________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE 