KAD IH POGLEDATE BIĆE VAM JASNO ZAŠTO…

ZBOG NJEGOVIH FOTOGRAFIJA U SRBIJU SE ZALJUBIO CEO SVET: Kad ih pogledate, biće vam jasno zašto

Njegove fotografije Srbije su obišle svet, pa čak i tešile pacijente kod zubara u Njujorku. Zavirio je ispod svakog kamička i „skakao po oblacima“ iznad Srbije, kako bi našu zemlju predstavio na najbolji mogući način.

Dragoljub Zamurović, Foto: R. Ristić

U tome je i te kako uspeo, pa danas ne postoji svetski zvaničnik koji u svom domu ne poseduje makar jednu njegovu knjigu o Srbiji. Dragoljub Zamurović je sa „24 sata“ podelio najlepše trenutke svog dugog putovanja „kroz šljivike i livade“.

Godinama ste pravili fotografije širom Srbije, pa se može reći da ste je upoznali uzduž i popreko. Iz kog mesta ste krenuli i koje je na vas ostavilo najveći utisak?

– Kad sam odlučio da napravim jednu dobru foto-monografiju o Srbiji, kako ne bi bilo uticaja od bilo koga sa strane (oni koji daju sredstva obično traže da se radi po njihovom diktatu), sakupio sam nešto novca, nešto pozajmio, i pozvao Ilju Slanog, iskusnog poznavaoca Srbije, da proputujemo ovu zemlju. Počeo sam putovanje u Beogradu, da bih kasnije išao u sve dalje i nepristupačnije predele.

Stara planina me je oduševila prirodom, takođe Uvac, Đerdap… Ali, najjače utiske ostavili su na mene ljudi, naročito u zabačenim krajevima. Oni su sačuvali do danas mnoge stare običaje koji su u gradovima davno zaboravljeni.

Koji od tih običaja biste posebno izdvojili?

Vatra u Homolju, koju Vlasi pale u čast pokojnih predaka, Foto: D. Zamurović

– Najviše su me oduševili Vlasi sa svojim zagrobnim običajima, ali i druge skupine po Vojvodini, koje su sačuvale svoje običaje. Jedne noći sam snimao veliku vatru koju Vlasi pale da bi osvetlili put svojim pokojnim rođacima.

Tad je bilo leto i ogroman broj komaraca nasrnuo je na nas. Pošto sam alergičan na ubode ovih insekata, obukao sam skijaški skafander, a na glavu stavio šešir sa mrežicom koji obično koriste pčelari. Možete da zamislite kako su prestravljeno gledali u mene ljudi koji veruju da su duše njihovih predaka u blizini oko vatre koja se dizala i do 20 metara u visinu.

Srpska gostoprimljivost je postala svetski poznata. Kakva ste vi imali iskustva s ljudima koje ste fotografisali?

Slap Tribuća koji se sastoji od tri slapa i tri puta se čuje “buć” kad voda padne u svoje korito, Foto: D. Zamurović

– Predusretljivost i srdačnost kojom su me ljudi dočekivali širom Srbije je fantastična. Jednom sam na snimanje poveo i svoju suprugu Dobrilu, koja je inače glavni urednik mojih foto-monografija. Jedan simpatičan dečkić nas je poveo do slapa Tribuća u zapadnoj Srbiji, kod Bajine Bašte.

Slap je dobio ime po tome što se sastoji od tri slapa i tri puta se čuje “buć” kad voda padne u svoje korito. Teren je veoma nepristupačan i morate da se pentrate po klizavim stenama. Dok sam visio iznad slapa pokušavajući da pronađem najlepši ugao, naš ljubazni “vodič” nam je pričao ko je sve tu do sada poginuo: njegov ujak, deda, jedan komšija… Uglavnom, Dobrila više ne ide sa mnom na planinska snimanja.

Koje je za vas najlepše mesto u Srbiji i kako biste opisali ovu zemlju u tri reči?

– Teško je odvojiti najlepši deo Srbije jer ih ima zaista puno. Ali nek, na primer, bude Vojvodina, sa ogromnim nebom iznad nje i šarenim tepisima njiva, livada i kanala, koji iz vazduha deluju kao apstraktne slike. Osim toga, tu je i Dunav, evropski Amazon. U mojoj umetnosti reči su “čist višak”, odnosno fotografija je bolja ako sama govori, bez reči. Ipak, ako insistirate neka to budu: ljudi, običaji, Dunav. Upravo je to ono što sada radim, foto-monografija o Dunavu, životu i običajima ljudi na njegovim obalama. Osnovna ideja je da se ceo tok ove predivne reke snimi iz balona jednoseda napunjenog toplim vazduhom koji može nečujno da skače po oblacima, ali i da klizi neposredno iznad površine reke, ne uznemiravajući bukom ptice i druge životinje na obali. Mogu, ako želim, da sletim na usamljenu adu usred reke, snimim nekoliko fotografija odatle, i neposredno zatim nastavim let ka novom odredištu.

Mnogi stranci nisu imali priliku da posete Srbiju, a mnogi nisu čak ni čuli za nju. Da li su vaše fotografije pomogle da se o Srbiji više čuje u svetu i na koji način?

Tok Dunava u Sremu, Foto: D. Zamurović

– Jedan prijatelj mi je pričao kako je bio u nekoj stomatološkoj ambulanti u Njujorku. Niko od zaposlenih nije bio iz Srbije, ali na stolu je bila jedna od mojih knjiga o Srbiji. Upitao je zubara odakle mu ta knjiga, a ovaj je odgovorio da mu je poklonio neki prijatelj i da je od mnogih pacijenata čuo da im je prelistavanje te knjige obogatilo vreme čekanja i ublažilo strah i bol.

Knjige ”Srbija, život i običaji” i ”Srbija, dunavski sliv” su obavezan poklon koji srpski zvaničnici već više od decenije poklanjaju svojim inostranim sagovornicima prilikom međusobnih susreta. Gotovo da nema predsednika u svetu koji nema neku od mojih monografija o Srbiji.

Da li je neko od stranaca koji je imao priliku da se sa Srbijom upozna preko vaše knjige, tad odlučio da je poseti?

Dragoljub Zamurović u jednoj od njegovih šetnji po oblacima, Foto: D. Zamurović

Posle jednog Festa gde je jedan od gostiju bio Šarl Aznavur i koji je kao poklon iz Beograda poneo knjigu “Srbija, život i običaji”, poznati pevač i glumac pozvao je urednika Festa i rekao mu da će i sledeće godine doći u Srbiju. Urednik mu je odgovorio da će biti srećan da ga vidi ponovo na Festu, ali Aznavur je rekao da će sledeće godine doći, ali ne zbog Festa, već zbog Srbije koju je pronašao u toj knjizi.

Pored izrade foto-monografija, značajan segment mog delovanja su i izložbe, kako one u poznatim galerijama u Srbiji, tako i one u inostranstvu.

Moje fotografije su tako obišle skoro ceo svet preko izložbi u Berlinu, Londonu, Parizu, Briselu, Ulmu, Seulu, Noriču, Čikagu itd. Prilikom svečanog otvaranja izložbe ”Srbija, Dunav, ljudi”, u velikoj sali nemačkog Parlamenta, predsedavajući je rekao da je ova izložba o Srbiji nešto potpuno novo i za Berlin, koji je mnogo toga video u svojoj istoriji.

(Dnevne.rs /Izvor: 24sata)

____________________________________________________________________________________

 

ISTINITOST FOTOGRAFIJE…

(Teorija “studium i punctum” po Rolandu Barthes-u)

_____________________________________________________________________________
Svake sekunde, čak i sada, neko, negde u svetu okida dugme na svom aparatu kako bi zabeležio momenat koji se upravo odvija ispred njega ili nje.
_____________________________________________________________________________

Razlozi su beskonačni – zbog lica koje se našlo na mestu subjekta ili neponovljivog pejzaža, ili raspoloženja, ili jednostavno zbog same situacije koja se upravo odvija i koja zahteva da bude uhvaćena na delu.

Milioni turista u ovom trenutku takođe poteže za brzim kliktanjima na svojim aparatima i telefonima ne bi li sačuvala sećanje na tren da su nekada boravili ispred monumentalne građevine ili jednostavno bili deo nekog događaja.

Fotografijom beležimo ne samo sećanja na boje, trenutke i osobe, već beležimo misli, asocijacije i poeziju onog nepovratnog. Posmatrajući realnost kroz tražilo aparata, vrebamo svoj plen da bude što lepše, intimnije i autentičnije zapisan, kao da se takmičimo sa nekim drugim stvaraocima sećanja čija će iskustva biti verodostojnija i privlačnija.

Martin Parr ,Souvenir, Athens Greece, 1991

Kao da se igramo lova na plen, čiji će biti jači i ukusniji. Ono što fotografija nama reprodukuje u beskraj, desilo se samo jednom. Iako se mehanički ona ponavlja iznova, u realnosti, ta istina dogodila se u jednom potezu i neponovljiva je.

U budizmu, realnost se označava dvema rečima – sunya, što znači praznina, i tatatha što je činjenica da je nešto takvo kakvo jeste, kao kada upiremo prstom u nešto posebno i dokazujemo da je to to, da je istinito.

Fotografija pruža takav osećaj činjeničnog stanja – ona uzima trenutak iz realnosti i prenosi nam istinu onakvom kakva ona jeste ili kakvom je mi želimo videti.
_________________________________________________________________________________
U fotografskoj praksi, prema teoriji Rolanda Barthes-a postoje tri stanja – činiti, trpeti, gledati.
_________________________________________________________________________________
Prva osoba je fotograf iliti Operator, onaj koji vreba, hvata metu. Drugi smo svi mi ili Spektatori koji posmatramo fotografiju, izučavamo je po različitim arhivama, novinama, albumima, izložbama, kompjuterima i na kraju postoji meta, onaj plen koji se nalazi na samoj fotografiji, referent koji označava istinu ili onaj detalj koji se može nazvati čak i “povratkom iz mrtvih”.

U svakom slučaju, fotografiju promatramo uočavajući samo određenu stvar koja nam zapada za oko, jedno polje na istoj koje nas privlači i zbog čega određujemo da li nam se fotografija dopada ili ne.

Interesantno je da nam se neke fotografije mogu dopasti toliko jako da razmišljamo o njima danima, dok druge samo površinski skeniramo i zaboravljamo ih istog trenutka, kao da se nikada nisu ni desile. Još je interesantnije da na istu fotografiju dve različite osobe različito reaguju, što samo dalje govori o onom unutrašnjem osećaju koji se prati prilikom proučavanja nekog fotografskog rada.

U svom radu “Svetla komora”, Roland Barthes je uveo dva termina ključna za proučavanje fotografije – studium i punctum. Studium predstavlja sve što nam zapada za oko, onaj prvi ubod, prvu tačku koja nam se svidi ili nas privuče. To su razne fotografije iz novina, fotografije koje vidimo i privlači nas njihova informacija, ali ne i nešto dublje, stoga na ovakve fotografije brzo zaboravljamo.

Punctum pak potpuno pobija studium. Punktum, takođe, kao i studium označava ubod, ali i bacanje kockice. Punctum jeste slučajni ubod, to je određena tačka na fotografiji koja nas sasvim slučajno privlači i tera nas da tu fotografiju pamtimo i promišljamo za kasnije. Punctum, za razliku od studiuma ne mora biti toliko očigledan, on može biti jedna mrlja na fotografiji, skrivena, ali sasvim dovoljna i slučajna da bude razlog zbog kog ćemo voleti baš tu fotografiju.

Kako bih razjasnila značenja studiuma i punctuma, za primer sam uzela fotografiju Martina Parra iz njegove serije fotografija o turistima. Naime, ono što vidimo na Parovoj fotografiji na prvi pogled je hrpa turista koja pozira ili se sprema da ispozira za fotografiju koja će se naći u albumu sa putovanja. Parr ovde beleži imbecilnost turista, jednu apsurdnu situaciju gde će svaka osoba imati istu fotografiju sa putovanja.

Ono što privlači nas kao gledaoce ovde jeste ta čitava informacija i ponašanje ljudi na putovanju. Njihova poza i pogled, ali i neka vrsta identifikacije sa njima, jer svi smo u nekom trenu bili ti turisti koji se fotografišu ispred monumentalnih građevina.

Martin Parr, Pisa, Italy, series Small World (1987 – 1994)

Studium je dakle jedna kolektivna glupost i podsmeh upućen turistima koji zabeležavaju svaki kutak na svom putovanju, to je ono što ovu fotografiju na prvi pogled čini uzbudljivom i zanimljivom. S druge strane, na primeru Parrove fotografije punctum bi za mene bile dve šake koje se na fotografiji skoro dodiruju.

Žena koja drži toranj da ne padne i druga žena koja je nešto dalje od nje koja pridržava suprotnu stranu, ali na fotografiji izgleda kao da zapravo pridržava prvu ženu da ne padne. Punctum je dakle samo jedan detalj (u ovom slučaju to su za mene njihove šake koje se skoro dodiruju) koji privlači i objašnjava fotografiju i na neki drugi način.

On treba da predstavi skriveni detalj fotografije koje jeste ono što nas uzbuđuje na istoj i čini da je posmatramo duže i mislimo o njoj. Punctum nije za svakog isti, štaviše, neko na ovoj fotografiji ne može da pronađe punctum, jer za njega ona predstavlja samo puku informaciju ili zabelešku, ali ne i očaravanje.

Ipak, postoji još jedna stvar koju Bart navodi u svom radu, a to je „šok“ koji se može pojaviti na fotografiji i koji bi trebalo razlikovati od polja privlačnosti. Na Parrovoj fotografiji sa turistima ne postoji iznenađenje, naime, svi su vrlo svesni ovih situacija, tako da ona nema nikakav fotografski šok u sebi. Ona obelodanjuje apsurd turističkih fotografija, ali mnogo više u obliku informacije, nego u obliku šoka, jer sve su te situacije već dovoljno poznate.

Martin Parr, Weymouth, England, 2000

Na kraju, osećaj koji nam određena fotografija pruža je subjektivan. Izbor fotografija koje su nam drage, koje pamtimo i držimo kraj sebe je individualan i zavisi isključivo od nas.

Bez obzira da li je fotografija koju posmatramo promenila svet ili ne, ukoliko ona nema polje koje nas najviše intrigira, ona se za nas nije ni desila. Bila je samo dokument nekog vremena ili događaja, ali ne i osećaj koji smo želeli da doživimo gledajući je. Ipak, neke priče ostaju samo nama ispričane.

Smisao onoga što smo uhvatili nije za svakoga istog kroja. Ali koliko god istine ili neistine u svim zabeleškama ima, percepcija onoga što se gleda i drži u ruci je realna.

Ono što čitaš je istina, makar samo ove sekunde, ovog trena.

Author: Katarina Marković

Izvor: refoto.rs

_____________________________________________________________________________________

LICE BEDE…

Portreti siromaha iz Indije pokazuju kako izgleda život u teškoj nemaštini

Fotografije siromaha iz Indije, koji žive sa samo 33 penija (ili 55 dinara) dnevno su zahvaljujući fotografu Robertu Paciju obišle svet. Među ljudima na slikama nalaze se i Indijci oba pola, i svih uzrasta, a najinteresantniji su možda indijski sveti ljudi Sadhu, koji se okupljaju u gradu Varanasi na reci Gang kako bi meditirali.

Prašnjavo i izborano lice govori svoju priču

Lica prekrivena borama na kojima se mešaju religiozni bol i prašina najbolje oslikavaju siromaštvo miliona Indijaca.

Indijske sveštenike obučene u prelepe turbane, sedokose žene koje mole za sitninu na ulici i druge građane na indijskim ulicama fotografisao je italijanski fotograf Roberto Paci.

On je proveo u ovoj zemlji tri nedelje kako bi napravio fotografije ljudi svih doba koji žive u predgrađima brojnih gradova, uključujući Nju Delhi, Džajsalmer, Džodpur, Udajpur, Džajpur, Agru, Varanasi i Kalkutu.

U Indiji, prema proračunu Svetske banke, 179,6 miliona ljudi živi na granici siromaštva.

– Napravio sam ove fotografije jer sam želeo da drugi steknu uvid u to koliko su građani Indije siromašni. Mislim da su njihova lica, oči, ruke i bore dovoljno ekspresivni da to pokažu.

Njihov izgled priča priču. Oni žive jednostavnim, srećnim životom, a njihov primer trebalo bi da prati celo društvo – misli Roberto.

Na svom putovanju po Indiji on je mnogo vremena provodio u tihim predgrađima u kojima je upoznao mnoge porodice i način na koji oni žive.

– Većina ljudi koje sam fotografisao nikada ranije nije videla foto-aparat. Jedan siromašni čovek koji je prodavao kikiriki bio je toliko ushićen kada je video fotografiju da je pozvao celu svoju porodicu da je vidi. Toliko mu se dopala da mi je ponudio kesu kikirikija, jedinu koju je imao, kao poklon – priča ovaj fotograf.

Svaku osobu je fotografisao pet puta kako bi što bolje prikazao njene odlike.

– Ljudima koje fotografišem uvek pristupam sa osmehom, što je najbolji način da neko pristane da sarađuje. Oni su uvek bili raspoloženi da mi pričaju o svom životu – što mi je bilo neverovatno – oduševljen je Roberto voljom ovih ljudi.
Daily Mail – V. T.| Foto: Profimedia.rs |

Više njegovih fotografija možete pogledati Ovde.
Izvor: blic.rs

---

---

PREDMET ŽELJA MNOGIH…

  NAJLEPŠE OSTRVO U EVROPI

World Travel Awards ponovo je proglasio Madeiru za najlepše ostrvo u Evropi zbog neverovatne prirode, prirodnih bazena od magmatskih stena, prelepih litice koje gledaju na okean i šarmantnih gradića.

Pogledajte zašto je predmet želja mnogih svetskih putnika.

Madeira, koja se nalazi u Portugaliji, najveće je ostrvo istoimenog arhipelaga, u kom se nalaze i Porto Santo i Desertas. Prosečna temperatura ovde iznosi 22 stepena leti i 18 zimi, što znači da je ovde gotovo večno proleće.

Ovde postoje prirodni bazeni od magmatskih stena, a kupatila Porto Moniz zapravo su niz prirodnih bazana koji kao da se stapaju s okeanom.

Madeira je prepuna lepih plaža, kakva je Kaleta. Voda je čista i mirna – savršena za plivanje ili ronjenje i istraživanje morskih dubina, a popularni su i jedrenje i paraglajding.

Madeira je prepuna levada, sistema irigacionih kanala od kamena, koji presecaju ostrvo. Uz levade su obično i odlične staze za istraživanje unutrašnjosti ostrva. Najpoznatija levada je Levada do Caldeirao Verde, koja prolazi ispod vodopada.

Najbolji način da se ostrvo istraži je obilazak brodom. Naravno, i pogled koji se pruža sa najviših delova ostrva je spektakularan.

Arhitektura najvećeg grada Madeire, Funšala, izgleda predivno gledano s mora. U Funšalu ima i prelepih starih crkava i šarenih pijaca…

Grad je takođe domaćin najvećeg vatromet spektakla koji se organizuje za svaki doček Nove godine.

Čak je dospeo i u Ginisovu knjigu rekorda.

Foto: Porto Bay Hotels & Resorts / Flickr.com

Madeira karneval jedna je od najvećih uličnih žurki u Evropi. Održava se svakog petka pre Vaskršnjeg posta.

Foto: Jamie Neely / Flickr.com

FOTO: PININTEREST, FACEBOOK

Izvor:pressonline.rs/B92, BIZNIS INSAJDER /

_________________________________________________________________________________________________

U PUNOM SJAJU: SUPERMESEC I KIŠA METEORA…

Na noćnom nebu u nedelju, 10. avgusta očekuje nas dramatični spektakl tokom kojeg ćemo imati priliku da posmatramo Supermesec i kišu meteora Perseida.

Perseidi će se poklopiti sa Supermesec u jednom od najiščekivanijih događaja u astronomskom kalendaru.

Mesec će nam se predstaviti u svom najvećem i najblistavijem izdanju u poslednih 20 godina, jer osim što će biti pun, naći će se u tački u kojoj je najbliži Zemlji (perigej).
Dva dana kasnije, kiša meteora Peseida dostići će svoj vrhunac, praćena vatrenim loptama, naziv za meteore svetlije od Jupitera i Venere.

Supermesec je prilično česta pojava. U proseku se dogodi svakih 13 meseci i 18 dana, a ovog leta ćemo ih videti tri. 

Neobično svetli Supermesec viđen je 12. jula, a još jedan bi trebalo da se pojavi 9. septembra.
Ali supemesec koji ćemo imati priliku da posmatramo u nedelju uveče obećava izuzetan prizor, budući da će naš prirodni satelit biti na najbližoj razdaljini od Zemlje u godini.
Samo nekoliko minuta nakon što će stići u perigej, Mesec će nam pokazati celu svoju osvetljenu stranu. Taj fenomen će se ponoviti tek 2034.
Kada je u perigeju, Mesec je oko 50.000 kilometara bliži nama nego kada je u najudaljenijoj tački od Zemlje.

Tada je za 14 odsto veći i 30 odsto sjajniji nego prilikom drugih punih meseca tokom godine.

Izvor:rtcg.me

_______________________________________________________________________________________________

TERASA IZNAD OBLAKA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Atrakcija u Japanu

Turističku ponudu Japana zanimljivijom čini Tomamu Resort na ostrvu Hokkaido, gde možete uživati na terasi iznad oblaka.

Planinski vrh ispod kojeg se često formiraju oblaci nudi vam priliku da popijete kafu dok gledate u peperjaste oblake ispod svojih nogu.

Ovaj fenomen godinama privlači turiste u grad Tomamu.

 Prirodni izvori tople vode u tom području i temperatura vazduha koja se značajno menja za samo nekoliko sati, najčešće prilikom izlaska sunca, utiču na formiranje besprekorno belog pokrivača od oblaka u toj planinskoj regiji.

Samo retki su imali priliku da vide ovaj fenomen prije nego što je uspostavljen sistem gondola koje posetioce vode na potrebnu visinu. Turisti moraju sa porane za ovu aktivnost kako bi napravili sjajne fotografije. Pritom mogu pojesti supu ili popiti osvežavajući čaj ili kafu.

Iako je cena prevoza gondolom prilično skupa (više od 20 dolara), pogled sa Unkai terase vredi svakog novčića.

__________________________________________________________________________________________

Izvor: klix.ba

_______________________________________________________________________________________________

 

SAMI SEBI NAJVEĆI PROBLEM…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

ČETIRI STOTINE PROBLEMA

Uz čestitke maloj redakciji  povodom 400-stotog  broja BORSKOG PROBLEMA, sa željom da još dugo opstane, izražavam i zadovoljstvo što sam imao mogućnost, da za proteklih osam godina u četiri stotina brojeva ovog lokalnog nedeljnika, „obznanim“ više od stotinu tekstova i fotografija, sa iskrenom željom, da pre svega afirmišem neke od vrednosti kojih je na ovom prostoru u izobilju.

No, da ima problema i Problema, ima.

Bilo bi dobro da se u narednom periodu rešimo svih  problema.

Osim ovog.

Bora*S

___________________________________________________________________________________________

SAMI SEBI NAJVEĆI PROBLEM

Početna, temeljna ideja i mnogo „Problema“ bio je i ostao da naše društvo ima samo jedan problem-a to smo mi sami, naš mentalitet, naš odnos prema društvu i opštim interesima. Po meni, iz tog jednog problema proističu svi naši problemi. Imamo problem da se suočimo sa svim našim problemima. A, čini se da znamo šta nam se događa. I umesto da se primičemo izlasku iz začaranog kruga, otvaraju se novi krugovi pakla“, sustižu nas novi problemi.

Pa, kako onda u jednom malom „Problemu“ smestiti sve naše probleme, pomiriti sve interese i upodobiti sva mišljenja?

Kako promovisati istinu, životne vrednosti, pravdoljubivost i moral, kada lideri narodne volje, koje, čini se, sami biramo, pod istinom i moralom podrazumevaju samo svoje interese, a moral je postao rastegljiv kao guma.

Kako možemo biti zadovoljni? Živimo u vremenu tranzicije, raslojavanja, krize morala i poštenja. Malo je vizija i vizionara a previše onih koji pod okriljem evropskog puta trasiraju svoje lične potrebe, kojima nikada kraja. Ako im ne damo oni otimaju. Samo da znaju, da znam, da oni znaju, da znam.

Tek, osam godina je za nama. U 400 brojeva smestili smo preko 10.000 priloga, blizu 15.000 fotografija i par hiljada, pre svega naših sugrađana sa njihovim životnim pričama, sudbinama, uspesima i neuspesima. Presudna je uvek volja većine, pa su i naši junaci svoje vreme i svoje mesto u „Problemu“, shodno volji naroda.

I to je to… Samo nemoj neko da kaže da nema „Problema“.

Ljubiša Marinković, direktor, glavni i odgovorni urednik nedeljnika „Borski Problem“.

___________________________________________________________________________________________

Povodom 400-tog broja Borskog problema

KO KAŽE DA NEMA PROBLEMA?

 Ove novine počele su život u nevreme – aprila 2006. Dok je vladao pomor nedeljnika sa višedecenijskom tradicijom, akušeri borskog lista neobičnog naziva teško da su mogli naći razloga za veru u dugovečnost svog čeda.

   Njihova uređivačka politika mogla se svesti na načelo da su stranice nedeljnika Borski problem izložbeni prostor za različita mišljenja. Bio je to svojevrstan otpor, gotovo misija naspram stava da najpre svi govorimo iz jedne glave, a potom iz onoliko koliko ima šefova stranaka. Ta totalitarno-prigušivačka namera nije ustuknula do danas, niti je prevaspitana. Lako se poznaje kada vlasnik partijske knjižice br. 1 govori o potpunom jedinstvu u stranci. Misli da je utrkivanje članova u pohvalama na njegov račun dobra utakmica. Isto kao i takmičenje u bacanju kamena na njegovog protivkandidata na stranačkim izborima. Milozvučno je i kada saradnik čelnika na konkretno pitanje novinara odgovori: „Nije korektno da o tome javno govorim pre predsednika“.

   Novine koje čitalac drži u rukama ne ignorišu realnost, te su otvorene za ljude  koji prosleđuju umovanja, ali i za one koji imaju svoja.

Kao praktično jedini nedeljnik u gradu bakra, budućim hroničarima Bora biće obavezno štivo. Svedočiće o vremenu bremenitom problemima, kada narodu i nije bilo mnogo do novina. Nekima zato što im je i prazan frižider važniji od štampe, dok su drugi nepokolebljivo uvereni da je čitanje samo za školarce. Treće je interesovalo „šta novine pišu“, pa su, kupovinom na kioscima, određivali tiraž za štampu. Broj čitalaca danas je mnogo veći od tiraža jer  pojedinci zloupotrebljavaju tešku socijalnu situaciju, kupe  novine kao za sebe, a onda ih čita cela familija.

   Imam dve vezane želje: da Problem poživi i da budem u funkcionalnom stanju – da  mogu da čestitam i prvi četvorocifreni broj…

   Pre više od pola veka mladi režiser Fransoa Trifo pokrenuo je talas novog filma remek-delom „Četiri stotine udaraca“. Sa dobrom namerom, baš toliko udaraca zadao je Borski problem pojedincima koji se ne zalažu za mogućnost da obelodane sopstveno  viđenje, nego samo da zanemi drugačije mišljenje.

                                                                                                    Jovan G. Stojadinović

________________________________________________________________________________________

POGLED NA GOLUBARNIK…

TAMOiOVDE_____________________________________________

OVO JE NAJSTARIJA POZNATA FOTOGRAFIJA

Najstarija poznata fotografija prirode, nastala na limu prevučenom slojem asfaltne smole Nisefora Nijepsa iz 1826.

 Najraniju fotografiju prirode načinjenu uz pomoć svetlosti i kamere opskure dobio je 1826. godine Francuz Nisefor Nijeps. On je upotrebio metalnu ploču premazanu tečnim rastvorom bitumena (asfalta) i izložio u kameri opskuri.

Ekspozicija je trajala 8 sati.

Ta fotografija (popularno nazvana „Pogled na golubarnik”) sačuvana je, a otkrio ju je 1952. godine istoričar fotografije Helmut Gernshajm u zaostavštini jednog botaničara iz 19. veka kome je Nieps poklonio taj primerak prilikom boravka u Londonu 1827. godine.

Prve eksperimente sa bojom izveo je francuski muzičar Luj Dik Doron oko 1868-69. Mada je dobio neke primerke fotografija u boji (a sačuvana je „Pogled na Angulem”, 1877) postupak je bio zametan, složen za izvođenje i nije imao većeg odjeka u javnosti. Za prodor fotografije u boji zaslužna su braća Ogist i Luj Limijer, 1904.

Oni su izumeli postupak sa obojenim zrncima krompirovog skroba (Autohrom) i to je prvi praktično primenljiv postupak za fotografiju u boji, uveden u fotografsku praksu 1907. godine. Do šire primene boje u fotografiji dolazi posle 1930. sa usavršavanjem filma u boji, najpre od nemačkog proizvođača Agfa, zatim i od američkog Kodaka. Naredno veliko otkriće na tom polju je trenutna polaroid-fotografija (izum Edvina Landa, 1947.) kojom se neposredno posle snimanja dobija gotov pozitiv.

Izvor: nadlanu.com

---

---

KAO U BAJCI …

TAMOiOVDE___________________________________

BLED JE I ZIMI I LETI KAO U BAJCI

Kada sneg okuje Bled i kad se šumovite zaravni Jelovice i Pokljuke zaodenu belim pokrivačem, pogled na ovaj dragulj sa monumentalnog zamka, koji je na strmoj, stenovitoj litici iznad jezera, identičan je najlepšim bajkama. Bled je dragulj, dar prirode, nešto posve neobično i veličanstveno, nešto što treba videti, doživeti i čemu se, ako je ikako moguće, obavezno treba vratiti.

Ali, nije ova neponovljiva lepota takva samo zimi. Oni koji češće pohode Bled kažu da se ne zna kad je lepši: u proleće, kad sve počne da buja, cveta i raste; u leto, kad je ovde izuzetno prijatno, dok u drugim mestima „peče zvezda“, ili u jesen, kad reke veselo žubore, a stoletne šume lagano poprimaju bakarnu boju. Mi smo mu u pohode otišli ovih jesenjih dana, sunčanih, sa nebom boje mastila, i vazduhom koji opija čak bolje od najboljeg vina.

Blizina austrijske i italijanske granice, ali pre svega jedinstvena lepota, čine ovaj dragulj Slovenije idealnim za turizam. Tako je bilo pre mnogo decenija, a najviše je tako poslednjih nekoliko godina. Njegov položaj uz jezero u podnožju Julijskih Alpa, pruža gotovo neslućene mogućnosti za razvoj letnjeg i zimskog turizma.

Slovenci se pravom ponose Bledom. Jer, voleli su ga, rado su u njega dolazili i tu ostajali koliko god su mogli vladari, bogataši, raznovrsna svetska elita, ljudi iz sveta umetnosti, pa pesnici, pisci, a ponajviše ljudi željni dobrog odmora i lekovite vode. Ako iko ima vode u izobilju, onda je to baš ovo mesto. Ima i lekovite, i izvorske i one jezerske vode, leti pogodne za kupanje.

Burna je, bogata i raznovrsna prošlost Bleda. Požuteli letopisi, koji se čuvaju kao najveće blago, potvrđuju da je turizam ovde počeo oko 1855. godine, i to zahvaljujući Švajcarcu Arnoldu Rikliju. Za njega se kasnije doznalo da je bio jedan od začetnika današnje alternativne medicine. Bled je Riklija osvojio na prvi pogled, na prvi dodir s vazduhom, ali i na prvi ukus čiste, pitke i lekovite vode. Za kratko vreme je Švajcarac shvatio da je ovo neponovljivi dragulj, da brdski položaj i te kako blagotvorno utiče na zdravlje, da je klima idealna, a kupanje u lekovitoj vodi ne mora da bude samo dok je lepo vreme. Kad je, kako letopisi pomno beleže, sve to lepo video, odlučio je da se ovom mestu potpuno i posveti. Da se ono pročuje koliko god može.

Ubrzo je osmislio razne terapije: od korišćenja lekovite vode i raznih kupki do zdrave ishrane. Mnogi su sve to prihvatali s nepoverenjem, ali je Rikli bio uporan. Svima koji su imali tegobe sa migrenom, krvotokom, reumom, nesanicom, ali i druge zdravstvene nevolje savetovao je da putuju na Bled.

– Idite obavezno tamo, jer će vas izlečiti voda, vazduh i neverovatno spokojstvo prirode – govorio je prijateljima.

Krenuli su najhrabriji. Ostali najuporniji. Zdravi su se vratili svi koji su vodu koristili kao terapiju. Vera u ono što je video i osetio, a pre svega istrajnost u tako važnom poslu, doneli su Rikliju uspeh, jer su već oko 1895. godine na Bledu počela da se grade prva kupališta, a krenuo je i organizovani smeštaj za goste. Kako je vreme odmicalo, ovo mesto je postalo simbol zdravlja i prosperiteta čitavog kraja, cele Gorenjske regije. Svake godine je dobijalo nove hodočasnike, željne odmora i, pre svega, zdravlja. U njemu su svi tražili opuštanje, inspiraciju za nova stvaralaštva i nova stremljenja, lepotu kakvu dotad nisu sretali, mir i spokoj koji dotad nisu osetili. U novijem dobu njegovu blagodet tražili su sportisti, ali i mnoge krunisane glave. Zato su na Bledu počele da niču vile u kojima su odsedali vladali, a u novije doba političari i moćni privrednici. I Josip Broz Tito je često ovde boravio, makar što mu je omiljenije bilo Brdo kod Kranja.

Kad danas, u eri elektronike i klikom na dugme računara sve saznate za tili čas, lako ćete doći i do nekih statističkih podatak. Recimo, da je Bled gradić i sedište istoimene opštine. Da ima oko 5.000 stanovnika, a cele opština nešto više od 11.000 žitelja. Od Ljubljane je udaljen oko 50 kilometara, a od granice sa Austrijom (Korensko sedlo) i sa Italijom (Fusine-Rateče) 47 kilometara. Nalazi se u blizini ušća reka Save bohinjke i Save dolinke, u podnožju je Julijskih Alpa, u severozapadnom delu Slovenije.

Ovo mesto, cela okolina, kao i drugi delovi Slovenije dugo su bili u sastavu Svetog rimskog carstva, tačnije Habzburške dinastije. Posle sloma Austrougarske, 1918. godine, Slovenija ulazi u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. I pored promena mnogih vlasti, nametanja običaja i zakona, svi koji žive na Bledu i u njegovoj okolini već decenijama neguju dobre odnose sa slovenskom manjinom koja živi u austrijskoj južnoj Koruškoj.

Po čemu je Bled, ipak, najpoznatiji? Svakako, po jezeru, jednom od najznačajnijih stalnih prirodnih jezera u Sloveniji. Potoci sa obližnje zaravni Pokljuke su pritoke jezera koje je, zabeležili su istraživači, tektonsko-ledničkog porekla.

– Jezero zalazi među šumovite zaravni Julijskih Alpa – pojasnila nam je Alenka Šlander, po struci geograf, koja se bavi istraživanjem čitave ove regije. – Zaravni su Pokljuka, Mežaklja i Jelovica. Jezero je protočno, jer iz njega ističe kratka rečica Jezernica, odnoseći vodu u dolinu Save Bohinjke. Sveža voda dotiče u jezero iz reke Radovne, i to cevovodom. Iznad jezera je strmno brdo Grad, a na sredini je ostrvo.

To su podaci, satkani od istraživanja, ali i od stvarnosti. Od lepote satkani. A lepota je ovde gde god noga kroči. Postoje, zapravo, tri dragulja na koje je Bled ponosan, bez kojih ne bi bio ono što jeste. To su: jezero, ostrvce sa crkvom na njegovoj sredini i stari, monumentalni zamak kojeg još nazivaju i Bledskim gradom. Smešten je na steni iznad jezera, na nadmorskoj visini od 614 metara. Sa njega se pruža uistinu veličanstven pogled na jezero i na ovaj gradić. A u zamku, svojevrsnoj turističkoj atrakciji, ima restorana, prodavnica suvenira, veoma često i „žive muzike“. Postoji i autenična štamparija koja kao da je iz nekog vremeplova. Ovde će od olovnih slova začas složiti vaše ime i otisnuti ga na „požutelom papiru“, a pokazaće vam i kako se nekad štampalo…

Priroda se najviše pobrinula da Bled postane ono što jeste, u čemu je najveća zasluga šumovitih padina zaravni Pokljuke i Jelovice. Kad je dan savršeno vedar, mogu se videti i snegom prekriveni vrhovi Julijskih Alpa. Dolina rečice Vintgar je jedna u nizu prirodnih lepota. Najveća atrakcija je, ipak, ostrvce na sredini Bledskog jezera na kojem je Crkva Svetog Uspenja, poznata po zvonu iz 1534. godine. Površinu jezera, ravnu poput ogledala, remete jedino čamci koji dovoze turiste na ostrvce i u crkvu. Takve čamce ovde nazivaju „pletne“. Kad se vrate sa ostrva i iz crkve, turisti najčešće požele romantičnu šetnje pored jezera. Staze za šetnju su besprekorno uređene. Mogu da se provozaju i kočijom.

Vila „Bled” je smeštena na obali jezera, i okružena je divnim parkom. Nekada je bila rezidencija Josipa Broza Tita. U ponudi ima luksuzni spa-centar. Sve prostrane sobe imaju TV sa kablovskim kanalima. U restoranu vile služe se gurmanska jela slovenačke i internacionalne kuhinje. Tokom leta gostima je na raspolaganju privatni mol za plivanje sa kućicom za čamce.

Izdašna priroda i turisti željni odmora, zdravlja, zabave i uživanja. Svega toga ima na Bledu i u njegovoj okolini. Jer, ovde je moguće i skijanje, lov, ribolov; postoje planinske staze za šetnju, a nadomak gradića su i besprekorno uređeni tereni za golf. Mnogo je luksuznih hotela sa spa-centrima, saunama, bazenima sa toplom, lekovitom vodom, od kojih su neki sa pogledom na jezero. Ko želi da se oproba u kazinu, i to je moguće. O gastonomiji gotovo da ne treba trošiti reči: prvoklasna vina, bogata trpeza i čuvene „blejske kremšnite” (kao naše krempite) koje obavezno treba probati.

Idealna je ova vazdušna banja i kao polazna tačka za mnogobrojne izlete. Odavde možete krenuti u razgledanje Postojnske jame ili na izlet do Predjamskog zamka. Dok ne stignu hladni, kišoviti dani možete se oprobati u raftingu na Soči. Smaragdnozelena reka, u kojoj je voda toliko čista da se bez problema može piti, pravo je uživanje za rafting, čak i za početnike. Kad se ukrcate u čamac i kad krenete brzacima sa ogromnim kamenjem, na koje čamac začas naleti, adrenalin raste vrtoglavom brzinom. Pisac ovih redova imao je „zadovoljstvo“ da na raftingu ispadne iz čamca u prilično prohladnu Soču. Smeh i vriska ostalih članova ove družine doživeli su eruptivnu moć. Odelo za rafting jeste bilo profesionalno, ali je voda ipak našla put da skvasi kupaći kostim… Putovanje dolinom Soče može da vas iz Bleda odvede preko Kranjske Gore i kroz legendarni prevoj Vršič.

U svemu tome možete da uživate dok sneg ne pokrije ovaj kraj. A tada Bled se pretvara u pravu zimsku bajku. I tu je priroda bila darežljiva jer je njegov položaj između tri skijaška centra – Kobla, Krvaveca i Vogla. Na samo pola sata vožnje od ovog prelepog mesta je pravi raj za ljubitelje skijanja i snouborda. Oni koji žele trčanje na skijama, tu je i Pokljuka. Sankanje, penjanje po ledu i druge zimske, sportske čarolije i snežne radosti, sve je to moguće u ovdašnjoj netaknutoj prirodi. Mnogo je i zabave, koncerata, gostovanja kulturno-umetničkih društava, poznatih estradnih umetnika. Ničega, dakle, ovde ne manjka.

Prirodne lepote u okolini Bleda oduševljavaju turiste iz Evrope, ali i iz celog sveta. Okolina je, između ostalog, i Nacionalni park „Triglav“, jedini nacionalni park u Sloveniji koji je na usluzi turistima i izletnicima, rečju – zaljubljenicima u prirodu. Domaćini će vam preporučiti da posetite i obližnji Bohinj i da se prošetate do slapa Savice. Možete da se vozite gondolom do skijališta Vogel i da uživate u predivnoj panorami Gorenjske. Dolinu rečice Vintgar turisti će pamtiti po neukrotivosti.

Čuveno banjsko odmaralište u koje su dolazila gospoda sa bečkih dvorova, iz nemačkih i švajcarskih zamkova, iz italijanskih vila traje i sve je primamljivije. Na požutelim fotografijama, koje brižno čuva Turistička organizacija Bleda, ostale su decenije uspona ovog mesta, ali i požrtvovanje njegovih meštana i onih koji su ga vodili da postane što lepši, moderniji, posećeniji. Svi su u tome uspeli, o čemu svedoče hiljade zadovoljnih turista, od kojih se mnogi Bledu vraćaju jer ga svaki put drugačije doživljavaju. A on se trudi da uvek bude dobar domaćin. I, da dobija nove hotele, nacionalne restorane, spa-centre, staze za šetnju.

Međusobna ljubav Bleda i turista zasigurno nikad neće prestati.

PUTOVANJE VOZOM

Do Bleda je najbolje stići automobilom, jer ste tada u prilici da posetite mnoga mesta u okolini. Ima, međutim, i istinskih zaljubljenika u putovanja koji za dolazak u ovo mesto koriste železnicu. Železnička stanica Lesce-Bled je udaljena četiri kilometra od ovog gradića, i ona je na pruzi Minhen – Salcburg – Beljak – Ljubljana – Beograd – Istanbul – Atina. Železnička podstanica Bled je na pruzi Beljak – Jesenice – Nova Gorica – Koper, ili Gorica (Italija).

HOTEL ZA PAMĆENJE

Jedno od poznatih zdanja na Bledu je i Hotel „Grand Toplice“. Kako je bio prilično dotrajao, odlučeno je da se renovira, posle čega su gosti prezadovoljni njegovim izuzetnim stilom i udobnošću. Smešten je na obali jezera, i iz njega se pruža zaista veličanstveni pogled na samo jezero, Julijske Alpe i srednjovekovni zamak.

Sobe su tako uređene da odišu šarmantnim, tradicionalnim stilom, a gostima se nudi i mnoštvo sadržaja kako bi im boravak u hotelu bio što zanimljiviji, a oni opušteniji. Hotel ima bazen koji je smešten na samom izvoru termalne vode, a u ponudi su i različite vrste sauna, solarijum, velnes centar. Ono što je posebno važno za letnji period jeste da hotel ima i sopstvenu plažu na jezeru. U oba hotelska restorana služe se specijalitete domaće i internacionalne kuhinje, kao i vrhunska slovenačka vina.

Miroslav Stefanović / novosti.rs/

LIK NA FLAŠI I NEKA PROŠLA VREMENA…

TAMOiOVDE_____________________________________________

Zanimljivost za nostalgičare i pivopije: Ko je čiča sa slike čuvenog ‘jagodinskog’?

Generacije jagodinskih pivopija, usled velikih količina ispijenog piva, gledale su u omot flaše, odnosno u lik na istoj. Šta sve taj lik nije prošao: lomili su ga, bacali, cepali, slali u inostranstvo, poklanjali i čuvali, vređali i psovali. Ukratko, golgota. No, ipak se održao i ove godine proslavlja 161. rođendan.

Ono što se malo njih zapitalo, a i ako su se zapitali, nisu dobili odgovor: ko je uopšte na toj, sada već čuvenoj, slici jagodinskog „Čiče“?

Ta osoba, odavno pokojna, nadaleko je čuveni Milosav Mitrović (1892-1961.), po nadimku Losa još poznatiji, bio je veliki pivopija, a ovo piće pio je do kraja života. Njegovi potomci i danas žive u istom selu, a kuća u kojoj se Losa rodio čuva se kao uspomena na njega i neka prošla vremena.

Milosav se rodio i živeo u levačkom kraju, u selu Dragovo. Selo je nastalo 1900. godine spajanjem tri sela: Dubnica, Volujak i Puljci. Sela su ranije bila tako blizu da su se bukvalno dodirivala. 29. avgusta 1900. godine tri glavešine iz sela sastale su se i dogovorile o ujedinjenju ovih sela. Kuma novonastalom selu bila je kraljica Draga Mašin lično, nazvavši ga po svom imenu, Dragovo.

Ovaj naziv ušao je u zvaničnu upotrebu od decembra 1900. godine. Jedan od najpoznatijih stanovnika tog sela, Milisav Mitrović, bio je borac ratova 1914-1918. Te godine je i teško ranjen, zbog čega su mu amputirane obe noge. Kako govori hroničar sela, Miroslav Simić, Losa je stalno obitavao u Jagodini.

„Imao je čezu i konje i tako se stalno vozio kako bi popio pivo u jagodinskoj čuvenoj Šarenoj mehani. Tako je i upoznao neke radnike pivare koji su radili u komercijali. Njima se on dopao i pitali su ga da li bi mogli da ga fotografišu. Pri narednom susretu, to se i dogodilo. Deda Losa nije ni slutio da će postati prepoznatljiv lik i simbol „Jagodinske pivare“, kaže Simić.

U selu i danas žive njegovi unuci – Slobodan, Stojan i Dragomir. Prema njihovoj priči, svi su u kući i selu znali da su ga ti ljudi fotografisali, ali nisu znali zbog čega.

Kada se njegov lik pojavio na nalepnici, silno se obradovao. Smatrao je da će tako živeti večno. Bio je teški invalid, ali ga to nije sprečavalo da se bavi poljoprivredom i putuje čezama kad god je mogao. Kasnije je nosio proteze i tako radio s njima. Smatrao je gubitak nogu svojom nagradom i često govorio da je to odlikovanje za borbu, bolje nego spomenik da su mu podigli. Najviše je voleo da sedi u selu ispred svoje stare kuće. Kada je bio u Jagodini, imao je besplatno pivo u bilo kojoj kafani ili restoranu gde se točilo i prodavalo „jagodinsko“. Poslednjih godina života bavio se pčelarstvom i imao nekoliko košnica. Bio je miljenik sela i svi meštani rado su sedeli sa njim i razgovarali.

Jagodinski „čiča“ nedavno je zaštićen kao brend u Ženevi. Njegov ugled među starim pivopijama i dalje je neprevaziđen, a postoji i legenda koja kaže da kad takve pivopije uđu u kafanu ili restoran, kelner ne pita koje pivo žele, već odmah donosi „jagodinsko“.

U reklami za jagodinsko pivo, istakao se glumac Ljubomir Ubavkić Pendula. Godina stvarnog prestanka rada Staklare 1852. bila je istovremeno godina početka rada druge fabrike – Pivare. Jagodinska pivara je osnovana 1852. godine. Njen prvi pravni vlasnik i osnivač je bio Filip Stanković, trgovac iz Smedereva, blizak saradnik kneza Miloša. Fabrika je podignuta u neposrednoj blizini varoši na carigradskom drumu.

Sastojala se od nekoliko prizemnih zgrada, a neke od njih bile su poluotvorene. Pivo se kuvalo u otvorenom kazanu male zapremine na vatri koja se ložila drvima a mešala drvenim lopatama. Dalji tehnološki proces išao je ovim redom: kuvano pivo spuštano je u podrum za previranje – kvasni podrum, koji se nalazi ispod glavne zgrade fabrike. Posle vrenja prenošeno je u podrume za odležavanje na Đurđevom brdu, gde bi ostajalo do potrebnog „sazrevanja“. Podrumi su bili ispod zemlje pored puta Jagodina – Ćuprija. Pivo je držano u velikim drvenim bačvama, obloženih ledom, radi održavanja niske temperature. Posle potrebnog vremena za „ležanje“, tehnologija proizvodnje piva smatrala se završenom.

Pivo je pretakano u flaše od 0.7 litara i u burad zapremine 25, 50 i 100 litara i tako transportovano u Jagodinu i druge gradove.

Proizvodile su se tri vrste piva: belo „Moravac“, koje je imalo najveću potrošnju; crno „Kosovo“, sa znatno manjom potrošnjom i „Salvator“, sa znatnim procentom alkohola i ograničenom potrošnjom. Gde god da se nađete u Srbiji, pitajte nekog starijeg čoveka – sigurno će se setiti jagodinskog piva i njegovog prepoznatljivog čiče. Srećan ti 161. rođendan, deda Loso!

(Serbum) Autor: Priredila:S.J. Photo: e-kapija/dnevno.rs

---

Foto:vukajlija.com

  P.S.

  Ova fotografija nije u funciji reklame piva, no kao  ilustracija  ove lepe priče.

  Jer, „bez čiče nema priče“.

 Bora*S

---

---

ŽIVOT NA VRHU STENE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

Gruzijski monah Maksim Kvavtaradze (59) već 20 godina živi u potpunoj osami na 40 metara visokoj steni Katshkhi.

Kada želi da siđe sa stene iznad manastira, Maksim je potrebno 20 minuta da se spusti niz stepenice.

Namirnice mu obično donose i podižu vernici pomoću kanapa, a on sam silazi dva puta nedeljno kako bi se molio s njima.

Pre nego što se zamonašio 1993. godine, radio je kao radnik na dizalici, pa je oduvek voleo visine.

„Ovde je tolika tišina da možete osetiti Božije prisustvo”, kaže o. Maksim.

 Njegovi jedini posetioci su sveštenici i grupe problematičnih mladih ljudi koji traže utehu u manastiru u podnožju planine.

Fotograf Amos Šaple posetio je monaha, ali mu on nije odmah dozvolio da se popne na stenu. Umesto toga proveo je četiri dana moleći se po sedam sati. Na kraju mu je dozvoljeno da se popne uz stepenice.

Maksim mu je rekao da se zamonašio nakon boravka u zatvoru, kada je odlučio da promeni svoj život. Kada je tek došao na vrh stene, spavao je u frižideru.

 Sada se na vrhu stene nalazi udobna koliba sa krevetom.

Stenu Katshki koristili su stolpnici, hrišćanski podvižnici koji žive na vrhovima stubova i stena. Praksu je, u 15. veku, zaustavila otomanska okupacija.

Vekovima je ova stena bila napuštena, a lokalno stanovništvo je samo proučavalo misteriozne ruševine u njenom podnožju.

Planinar Aleksander Japardize je 1944. godine predvodio grupu koja je prva dokumentovala vrh stene i otkrila ostatke kapele i skelet monaha koji je tu živeo.

Ubrzo nakon pada komunizma i ponovnog oživljavanja religije u Gruziji, o. Maksim je odlučio da živi na vrhu stene, kao što su to nekada činili stolpnici.

„Kao mladić sam pio, prodavao drogu i slično. Kada sam završio u zatvoru, znao sam da je vreme za promenu. Sa prijateljima sam pio u okolini i viđao sam ovo mesto, gde se zemlja sreće sa nebom. Znali smo da su monasi nekada živeli ovde i osećali smo veliko poštovanje prema njima. Prve dve godine nije bilo ničega, te sam spavao u starom frižideru, koji me je štitio od vremenskih neprilika“, ispričao je Maksim.

Naknadno je, zajedno sa lokalnom hrišćanskom zajednicom, napravio stepenice, obnovio crkvu i izgradio kolibu.

Ljudi koji se nađu u životnim problemima dolaze, ostaju i traže savet od o. Maksima i mladih sveštenika. Bivaju ugošćeni pod uslovom da se pridruže sveštenicima u molitvi po sedam sati dnevno, a pomažu i u službi.

Stolpnici su bili grupa ranohršćanskih asketa koji su provodili vreme sedeći ili stojeći na vrhu uskih stubova.

Najpoznatiji je Sveti Simeon Stolpnik, koji je od 423. godine proveo 30 godina na vrhu stuba.

Sveti Alimpije Solpnik je u šestom veku proveo 67 godina na stubu. Poslednjih 14 godina je proveo ležeći, budući da više nije mogao da stoji.

Izvor: The Telegraph/radiosvetigora.wordpress.com

---

NOVA AMAZONSKA MISTERIJA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Kula i ograda prečnika dva centimetra!

Otkriveni su u Amazonu početkom juna i još uvek niko od naučnika nema predstavu šta bi to moglo biti i kojoj životinjskoj vrsti pripada.

Minijaturna i misteriozna!

 U peruanskom delu Amazona otkrivena je čudna „struktura“ – mala šiljata kula sa ogradom oko sebe, prečnika dva centimetra.

Naučnici su u čudu! Ko u prirodi pravi ovakve stvari?

Prvu ovakvu strukturu primetio je početkom juna Troj Aleksander, student Univerziteta „Džordžija tek“, i to na dnu plave cirade koja se nalazila u blizini Istraživačkog centra „Tambopata“ u Peruu.

 

Posle toga je naišao na još tri identične strukture u džungli.

Nakon ovog otkrića svoje fotografije postavio je širom interneta u pokušaju da otkrije njihovo poreklo.

Još nije uspeo da dođe do odgovora.

Fil Tores, biolog istraživačkog centra „Tambopata“ takođe je postavio link do fotografija na svom Tviter nalogu pošto je i on podjednako zbunjen ovim otkrićem.

 

Vilijam Eberhard, entomolog iz „Smitsonijan“ instituta za tropsko istraživanje izjavio je za „Smitsonijanov“ sajt da ni on nema predstavu šta je strukture napravilo niti šta one predstavljaju.

Neki su sugerisali da je stvorena od strane Urodidae porodice insekata, odnosno vrste poznate po tome što plete čaure slične korpama, kao i da je to možda nepotpuna čaura.

Nagađa se i da je reč o „radu“ moljca iz Bucculatricidae porodice.

Izvor: rts.rs

---

---

P.S.

Ko god da je, vrstan graditelj je!

Bora*S

---

 

RIBE PLIVAJU OKOLO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________

AKVARIJUM U OGRADI

Čuveno tursko letovalište na obali Egejskog mora Češme, poznato je po idiličnim plažama i legendarnom muzičkom festivalu, ali ovog leta turisti u ovom mestu luduju fotografišući ne pučinu, niti muzičke zvezde, već ogradu oko jedne priobalne vile.

Lokalni biznismen nesvesno je napravio lucidnu turističku atrakciju – umesto ograde okolo kuće postavljen je akvarijum.

 

Mehmet Ali Gokčeglu vrlo brzo postao je “glavna tema” lokalnih ljubitelja atrakcija koji mu javno zahvaljuju što je na originalan način ponovo Češme učinio interesantnim inostranim medijima. Ovu avanturu Mehmet je započeo pre nekoliko godina i sada je kompletna ograda zamenjena 50 metara dugim akvarijumom.

U akvarijumu pliva na stotinu riba i malih hobotnica. Dnevno okolinu vile poseti na hiljade posetilaca koji se dive ovoj akva-ogradi. 

Ono što zadivljuje jeste činjenica da je ograda od akvarijuma 400 metara dugim cevima povezana sa morem da bi se obezbedio dnevni protok slane morske vode u akvarijumu.  Ovaj poduhvat koštao je turskog buznismena vrlo mnogo, ali je odao da je samo za angažovanje ronioca koji su postavljali cevi platio oko 21.000 dolara.

Ovakva ograda privlači veliki broj znatiželjnika, ali i “čudaka” sa kojekakvim idejama. Vlasnik vile i ograde je upravo iz tih razloga postavio čak 17 kamera za video nadzor čiji IT sistem poseduje softer za “prepoznavanje lica”.

Pa – čik ako smete “mašite se za kamenčić”.

Izvor:columbo.rs/

---

ŠUMA NA BRODU…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________

BROD-DŽUNGLA: Ovako izgleda šuma koja pluta

Foto: flickr.com / Steve Dorman

 Predivan prizor broda obraslog u šumu, koji je ukotvljen u jednom zalivu u blizini Sidneja, privlači veliki broj turista, ali i fotografa koji žele da ovekoveče nesvakidašnji prizor.

 Zaliv Houmbuš nedaleko od Sidneja predstavlja jedno od glavnih turističkih atrakcija u tom gradu jer se u njemu nalazi brod koji je potpuno zarastao u šumu.

Predivan prizor plutajuće džungle privlači i veliki broj kako profesionalnih tako i fotografa amatera iz Australije, ali i čitavog sveta.

Foto: flickr.com / AndyBrii

Brod koji se nalazi u tom zalivu jeste 1.140 tona težak SS Erfield, a napravljen je daleke 1911. godine, a tokom Drugog svetskog rata korišćen kao transporter.

 Tridesetak godina nakon rata, 1972. sa broda je započeto uklanjanje opasnih hemikalija, a u periodu od 2008-2010 sa broda su sklonjeni i poslednji opasni materijali.

Telegraf.rs

---

 

ČUDOVIŠNA RIBA U NERETVI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________

NI RIBA, NI JEGULJA:

Foto: bljesak.info

   Reč je o ribi dugoj 55 centimetara, koja se popularno zove paklara, a nalazi se na crvenoj listi najređih svetskih riba.

  Ova riba nema čeljusti, već ima stalno otvorena usta, ima jednu nosnicu, dva oka i sedam škržnih otvora

 

  Tomislav Limov iz Gabele izvukao je iz Neretve ribu dugu 55 centimetara, nalik jegulji, koja se popularno zove paklara (petromyzontidae), a nalazi se na crvenoj listi najređih svetskih riba.

 

On i njegovi prijatelji ostali su začuđeni ovim ulovom, jer se radi o ribi koja nema čeljusti već ima stalno otvorena usta, okružena pipaljkama, a još je veće iznenađenje činjenica da ova riba nije do sada viđena ni ulovljena u Neretvi.

 

Foto: bljesak.info

Prema podacima dostupnim na internetu, ova riba je živi fosil koji se već 500 miliona godina gotovo nije promenio.

Danas su sve vrste paklara toliko retke, da su stavljene na “crvenu listu” akutno ugroženih životinja.

Pretežno žive u morskim obalnim vodama i slatkoj vodi.

Paklare nemaju čeljusti, a okrugla usta s rožnatim zubima oblikovana su za sisanje. Imaju jednu nosnicu, dva oka i sedam škržnih otvora. Takva usta paklarama omogućuju pripijanje za podlogu, ali i za njihov plen. One se usnim levkom priljube uz svoje žrtve i onda im sisaju krv i tkivo.

Foto: bljesak.info

  Rečna paklara obično napada ribe, a hrani se i uginulim životinjama.

  Osim toga, paklare su poznate i po tome što deo života provode u slatkim vodama, a deo u moru.

  U svakom slučaju ovaj neobičan ulov podstakao je zanimljive ribarske priče, pa su se neki odmah zapitali da li je i ova riba možda Neretvom krenula prema Evropskoj uniji, koja je udaljena svega nekoliko kilometara.

Telegraf.rs / Izvor: poskok.info

VRELA HOMOLJA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________

Lepoticu Homolja, Žagubicu, vekovima, sa sve četir strane, paze, štite i čuvaju „gorostasni momci“, planinski visovi Homoljskih i Gornjačkih planina, Crnog vrha i Beljanice.

A ona, Žagubica, nije samo lepa, nego i bogata.

Prirodno i kulturno blago njeno, čine očuvane šume i pašnjaci, izvori, potoci i reke, klisure, kameni mostovi, pećine, vrtače i uvale, biljni i životinjski svet, ali i duhovni život, narodni običaji, tradicionalna kuhinja i stari zanati…

Deo bogatstva predstavlja i Sabor „Vrela Homolja“, turistička, kulturna i privredna manifestacija, koja se ove godine po 12. put održava od 26. do 29. juna u Žagubici.

Sabor čine programi i sadržaji koji afirmišu ekološke, prirodne, turističke, kulturne i privredne potencijale Žagubice i sveukupnog prostora Homolja, pa samim tim i Srbije.

 Bora*S

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Foto: Bora*S
_______________________________________________________________________________________________________________

PAKLENE VRUĆINE I CRNOVRŠKE MAGLE…

TAMOiOVDE____________________________________________

KAD SU ME DOTAKLE CRNOVRŠKE MAGLE…

Danima smo izloženi talasu paklenih vrućina, koje po rečima stručnjaka ozbiljno ugrožavaju zdravlje ljudi, a u nekim slučajevima mogu da prouzrokuju i smrtne ishode.

Verujem da će pogled na Ov(d)e  fotografije, koje su načinjene pre nekoliko dana na planini Crni vrh ( 1o43 m. n/v ) nadomak Borskog jezera, „doneti“ i Tamo makar malo subjektivnog osveženja.

---

Autor: Bora*S

---

KAD PROCVETA TISA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

U periodu između 10. i 26. juna, samo nekoliko dana, i samo na nekoliko sati Tisa „procveta“.

Cvetanje Tise
Foto: flyflytravel.com

 Turistička organizacija i opština Kanjiža pripremaju se za međunarodnu eko-turističku manifestaciju koja promoviše jedinstveni prirodni fenomen “Cvetanje reke Tise”.

  Na  šetališnoj  stazi  „Tiski cvet“, na 150-om kilometru  obale reke Tise, na izlazu iz Kanjiže prema Horgošu (blizu  šljunkare), negde pred smiraj dana, iz dubine reke Tise započinje neobičan svadbeni ples.

Insekt „Tiski cvet” ili Palngenia longicauda, u svom ritualu ljubavne igre se roji, razvije, posle nekoliko minuta poleti iznad vode da bi kratkotrajnim letenjem, posle parenja, još do zalaska sunca, završio svoj život.

Ovaj jedinstveni događaj koji se, osim na reci Tisi u Severnom Banatu i Potisju, odvija još samo u Velikoj žutoj reci u Kini, prati na hiljade turista iz Srbije i Evrope sa čamaca ili sa kopna.

Po rečima menadžmenta Turističke organizacije Kanjiža, “Svi koji žele da prisustvuju ovom jedinstvernom fenomenu, mogu da odsednu u nekom od hotela ili u brojnim kategorisanim objektima vrhunskog privatnog smeštaja, posebno spremljenih za ovaj događaj.“

 Izvor:istnews.com

_________________________________________________________________________________________

_______________________________________________________________________________________

MEDIJANA, LUNA I ASKLEPIJE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________

Medijana je bila carsko imanje u predgrađu antičkog Niša – Naisusa – sa raskošnom rezidencijom i visoko organizovanom ekonomijom.

Medijana-Niš
Foto:Bora*S

  Krajem III i početkom IV veka počinje rezdoblje tetrarhije – četvorovlašća kada su neki od careva rođenih na prostorima današnje Srbije, vladali ogromnim Carstvom čije su se granice protezale od Britanskih ostrva do Male Azije, od Dunava, Rajne i Majne do Severne Afrike.

Maksimilijan Herkulije, Konstancije Hlor, Galerije, Licinije i Konstantin Veliki u nekoliko decenija svoje vladavine, učinili su svoj zavičaj središtem Imperije i sagradili u njemu gradove, palate, vile i druge građevine ravne onima u dotadašnjim centrima antičkog sveta.

Neke od ovih građevina dobro su poznate, druge se tek sada otkrivaju, a ne mali broj čeka buduće istraživače.

Konastantin Veliki (280.-337.g.n.e) rođen je u Nišu.

Car Konstantin Veliki
Foto:Bora*S

 

Carica Teodora
Foto: Bora*S

  Odrastao je i vaspitavan u njemu. Majka Helena bila je skromnog porekla. Njegov otac Flavius Valerijus Konstantijus Hlorus, utemeljivač dinastije, vodio je poreklo od Ilirika.

Konstantin Veliki je upravljao Rimskom carstvom od 306.-337. godine. Uspeo je da konsoliduje granice carstva i sredi unutrašnje prilike u vojsci i administraciji.

Godine, 313.  Milanskim ediktom priznao je hrišćanstvo kao državnu religiju. Preneo je prestonicu na istok u Konstantinopolj 330. godine i postavio temelje novom vizantijskom carstvu. Kao car, Konstantin se odužio svom rodnom gradu izgradivši raskošnu rezidenciju u luksuznom predgrađu antičkog Niša – Medijana.

Konstantin je često boravio u njoj i tu završavao državničke poslove. Istorijski spisi svedoče o zakonima iz 315. 319. 324. i 334. godine, potpisanim u Naisu.

Imao je dva sina Konstancija i Konstansa koji su nastavili očevu tradiciju.  

---

OGRADA SA HERMAMA (IV vek)

Tokom iskopavanja u Medijani 2000. godine, u sondi 7, severozapadno od vile sa peristilom otkrivena je ostava sa delovima bronzane ograde.

OGRADA SA HERMAMA-muzej Medijana Niš
Foto: Bora*S

     Radi se o delu montažne ograde od koje su sačuvane tri cele „table“, jedna fragmentovana i dve herme sa bistama Lune i Asklepija.

  Pravougaone „table“ ukrašene su krstastim i zrakastim trakama, po čijim su spojevima aplicirane lavlje i meduzine glave, šupljo livene. Iznad njih je kolonada polukružno zasvedenih niša sa stubićima.

Sa unutrašnje, grubo obrađene strane na svakoj tabli olovom su bila fiksirana po dva šiljka s polumesečastim i krstolikim ornamentom.

Glave božanstava izvedene su sumarno, shematizovano i idealistički, s naznačenim atributima polumesecom (Luna) i genitalijama (Asklepije).

U donjem delu herme prikazana su stopala u „apostolkama“.

 Tekst:ni.rs/muzej-medijana.

Priredio /foto: Bora*S

---

Asklepije
Foto: Bora*S

 

Luna
Foto: Bora*S

 

Atributi-Genitalije
Foto: Bora*S

 

Stopala
Foto: Bora*S

 

ISTORIJA I FENOMEN FOTOGRAFIJE…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Na današnji dan, 23. maja 1901. godine, u Beogradu je postavljena

Prva izložba srpskih foto-amatera

Izložba je bila postavljena u Gradskoj kasini u Beogradu, a otvorio ju je ugledni naučni radnik Mihajlo Valtrović.

Marko Stojanović: Portret
Foto: rastko.rs/fotografija

   Prikazano je 960 fotografija 35 autora.

Ulaznica je bila pola dinara, a posetioci su imali prilike da dobiju, za tu priliku štampan katalog izložbe.

   Među fotoamaterima koji su izlagali bili su: Branislav Nušić, Vojislav Subotić, Isak Levi…

Iste godine, 25. jula, u Beogradu je osnovan prvi klub foto-amatera. Predsednik je bio Marko Nikolić, a potpredsednik Jovan Cvijić.  

rts.rs/

---

  Prvo fotografsko društvo u Srbiji i širem srpskom kulturnom prostoru, osnovano u Beogradu 20. juna 1901. na inicijativu grupe fotografa amatera i poštovalaca fotografije. U Odboru kluba su bili dr Marko Nikolić (predsednik), dr Jovan Cvijić (potpredsednik) i Isak Levi (sekretar).

Klub je imao prostorije u ulici Kralja Milutina 45. Sudeći po nekim izvorima klub se ugasio iste godine.

      sr.wikipedia.org

---

          PRVA IZLOŽBA FOTOAMATERA U BEOGRADU 1901. godine

Ova monografija i izložba o prvoj izložbi fotoamatera u Srbiji 1901. godine, pojavljuje se u – za fotografiju jubilarnoj – 1989. godini, kada se navršava 150 godina od svečane sednice Francuske akademije nauka, održane 19. avgusta 1839. godine, na kojoj je zvanično objavljen svetu pronalazak fotografije, najepohalnijeg izuma čovečanstva za sva vremena.

Živan Grbić: Unutrašnjost seoske kuće u Jadru
Foto: rastko.rs/fotografija

Dugogodišnjim i mukotrpnim eksperimentima, Žozef Nisefor Nieps (Joseph Nicephore Niepce, 1765-1833) i Luj Dager (Louis Jacues Mande Daguerre, 1787-1851) pronašli su fotografiju. Ovim otkrićem ostvaren je susret i međusobno dopunjavanje dva, u istoriji čovečanstva dugo vremena poznata, fenomena sa dva različita područja prirodnih nauka – fizike i hemije.

Stvaranje slike u kameri opskuri pomoću svetlosnih zraka, poznat je bio još Aristotelu u IV veku pre Hrista. U doba renesanse ovaj fenomen je već imao široku primenu kao pomoćno sredstvo za crtanje po prirodi.

Uticaj i hemijsko dejstvo svetlosti na materiju zanimali su još Vitruvija u starom veku, koji je u svojim spisima (De Architectura, libri decem) savetovao da se slike u galerijama okrenu prema severu. U X veku Xafar iz Mesopotamije, poznavao je već osetljivost srebrnih soli na svetlost.

Ova dva principa, svaki za sebe, korišćeni su vekovima u najrazličitije svrhe sve dok ih oštroumni i uporni rad, prvo Niepsa a zatim Dagera, nije spojio u ingeniozni pronalazak koji je izazvao pravu revoluciju u načinu dotadašnjeg beleženja likovnih predstava. Period od 150 godina ispunjen je bezbrojnim istraživanjima i dopunskim pronalascima koji su fotografiju dovele do ovog savremenog obima i oblika u kome ona čovečanstvu predstavlja nezamenljivo i univerzalno sredstvo. Ona je pomoćna nauka svih nauka koje se osnivaju na direktnom posmatranju prirode, što znači skoro za svekolike nauke čovečanstva (Potonniee).

Primena fotografske slike kao ličnog i opšteg sredstva vizuelnih komunikacija a još više njene dinamične forme, najpre filma a danas televizije i video tehnike, postaje sve više fenomen neslućenih mogućnosti koji vrši duboki uticaj na savremeno društvo. Fotografija je izrasla u silu koja je ovladala predstavama, osećanjima i mislima stotinama miliona ljudi u svetu. Njen razvoj ne jenjava, pa je verovatno da će ona postojati dokle god budu civilizovani ljudi nastanjivali ovu zemaljsku kuglu (Potonniee).

Kosta Hadži-Lazić: Kula Nebojša u beogradskom gradu              Foto: rastko.rs/fotografija

Prvobitni povod za ovu monografiju i izložbu bila je 85. godišnjica održavanja prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. godine. Proslava jubileja je pomaknuta u 1989. godinu u čast 150 godišnjice pronalaska fotografije. Ovim pomeranjem se ipak uspostavila interesantna brojka od 88 godina, koja predstavlja ujedno godinu rođenja fotoamaterskog pokreta u Srbiji.

  Iste godine osnovan je „Klub fotografskih amatera“ u Beogradu, kao i „Klub amatera fotografa“ u Kragujevcu (list radikala „Jedinstvo“, od 11. marta 1904. godine)

   Monografija se sastoji iz:

 1. Fototipskog izdanja originalnog kataloga prve izložbe iz 1901. godine koji je bio, kako na njegovoj naslovnoj strani i stoji, samo „Spisak slika“ bez ilustracija;

2. reprodukcija fotografija sa izložbe, koje sam uspeo da pronađem;

4. faksimila govora Mihaila Valtrovića sa stranica „Nove iskre“, kojim je otvorio izložbu;

5. tekst monografije.

Izvor: rastko.rs/fotografija

Nastaviti s čitanjem: ·   Branibor Debeljković: Uvod·   i    Prva izložba fotoamatera u Beogradu 1901. godine

---

Priredio: Bora*S

---

Toma M. Leko: Seljanke iz okoline Beograda rastko.rs/fotografija

Marko Stojanović: Dečaci sa periferije rastko.rs/fotografija

Marko Stojanović: Ana Lozanić-Marinković, slikarka, u beog. otvorenom tramvaju. rastko.rs/fotografija

Branislav Nušić: Sabor kod Gračanice rastko.rs/fotografija

---

Marko Stojanović: Zaspali bozadžija rastko.rs/fotografija

Vojislav Stevanović: Domaći zadatak rastko.rs/fotografija

Vojislav Stevanović: Fotostudija „Ofelija“ (gumitipija) rastko.rs/fotografija

Isak Levi: Marko Stojanović sa svojom „detektivskom kamerom (marke „Erneman“?) rastko.rs/fotografija