KO JE „KRIV“ ZA (NE)USPEH…

Jedna od najistaknutijih karakteristika ljudskih bića jeste potreba da objasne stvari oko sebe i da utvrde uzroke. Da odgovore na pitanje „Zašto?“. Neko bi rekao da smo prave mašine u potrazi za smislom i razlozima. „Zašto su to uradili? Zašto nisam uspeo/la bolje da obavim posao? Zašto ne mogu da se kontrolišem?“ I tako svakog dana nebrojeno puta.

Ne ulazeći u razmatranje zašto je to tako, činjenica je da imamo snažnu potrebu da razumemo i objasnimo šta se dešava u našem svetu. Ovo otvara mnoga zanimljiva pitanja. Koliko su naša objašnjenja realistična? Od čega zavisi kakvo ćemo objašnjenje dati? Koji faktori utiču na to? Da li su urođeni ili naučeni?…

Još je važnije shvatiti da sama objašnjenja imaju značajan uticaj na naše buduće ponašanje. Kako?

Najpre, hajde da vidimo koji su osnovni principi na osnovu kojih funkcioniše naše objašnjavanje događaja i njihovih posledica, situacija, naših i tuđih ponašanja.

Prvo, dva su osnovna načina na koji objašnjavamo neki događaj (naše ili tuđe ponašanje). Jedan je kada smatramo da smo mi, naše karakteristike i ponašanje, direktno odgovorni za nešto. Na primer, učenik koji dobije odličnu ocenu na testu može pomisliti: „Isplatilo mi se što sam toliko učio/la“, „Baš sam dobar/a u ovom predmetu“…

Drugi tip objašnjenja može biti: „Baš je bio lak test“, „Nastavnik stvarno dobro objašnjava“, odnosno, uzroci za dobru ocenu pronalaze se u spoljašnjim okolnostima.

Jasno je da će od načina na koji smo odredili vezu između događaja i uzroka u velikoj meri zavisiti naše buduće ponašanje.

Možemo reći da svi mi želimo da postignemo uspeh, odnosno izbegnemo neuspeh. Način na koji određujemo uzroke uspeha ili neuspeha ukazuje na način kako doživljavamo sebe i svoje mogućnosti. Ovo dalje utiče i na našu motivaciju jer su ljudi retko motivisani da ulože napor ukoliko procene da ishod malo zavisi od njih samih.

Bilo da uspemo ili ne, razloge za to najčešće nalazimo u naporu koji smo uložili, našim ličnim karakteristikama, težini zadatka ili sreći.

Tri glavne karakteristike svakog objašnjenja (atribucije) jesu:

lokus kontrole (da li su uzroci unutar pojedinca ili spoljašnji)

stabilnost i trajanje (kako ih osoba doživljava u kontekstu vremena)

mogućnost uticaja na njih (koliko je osoba u stanju da ih promeni)

Na ovaj način možemo proceniti najčešće razloge kojima objašnjavamo ishode. Tako, možemo reći da su uloženi napor i lične karakteristike unutrašnji, a težina zadatka i sreća spoljašnji faktori.

Lične karakteristike i težina zadatka su nešto što većina ljudi opaža kao veoma stabilan faktor, dok se sreća i uloženi napor uglavnom doživljavaju kao promenjivi.

Na kraju, većina ljudi smatra da jedino može uticati na uloženi napor, a da su ostala tri faktora uglavnom van naše kontrole.

Međutim, ovo su samo pravilnosti na kojima se zasniva proces atribucije. U svakom individualnom slučaju može doći do značajnog odstupanja. Tako neki ljudi mogu doživljavati sreću kao ličnu karakteristiku, stepen ulaganja napora neko smatra stabilnim i nepromenljivim, a neko nestabilnim, i tako dalje.

U svakom slučaju, ljudska karakteristika da se događajima daje značenje i određuju uzroci bitno utiče na mnoge aspekte života. Posledice određenih dešavanja su uvek opažene kao pozitivne ili negativne. Na taj način one izazivaju odgovarajuće emocionalne reakcije poput ponosa, ili stida, razočarenja. Ovo dalje utiče na ponašanje osobe.

Na primer, ukoliko neki neuspeh doživimo kao posledicu nepromenjivih, unutrašnjih faktora (naše nesposobnosti) naša motivacija u sličnim situacijama može biti značajno umanjena. Osim toga, postoji povećan rizik sniženja samopoštovanja i tzv. „naučene bespomoćnosti“.

Ako, sa druge strane, uzroke uspeha/neuspeha vidimo u uloženom naporu raste verovatnoća da ćemo se u budućnosti više truditi i manja je opasnost da unapred odustanemo.

Na kraju, kada razmišljamo o razlozima i uzrocima dešavanja u našem životu,  potražimo ih prvo u nama i verujmo da možemo uticati na njih.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Izvor:  odknjigedoduse.com

________________________________________________________________

LJUTNJA I BES…

Čak i kada je slabog intenziteta ljutnja je jedna od emocija sa najsloženijim posledicama kako za pojedinca koji je oseća, tako i za okruženje. Može se reći da je ljutnja, a naročito bes jedna od društveno najnepoželjnijih emocija. Stoga psihijatri, psiholozi i savetnici na različite načine pokušavaju pomoći ljudima da upravljaju svojom ljutnjom i besom (da je razumeju, prepoznaju, kontrolišu, usmeravaju).

Jedna od glavnih ideja jeste da se akcenat stavi na ponašanje, odnosno ispoljavanje ljutnje. Tako postoje razni oblici tzv. ventilacije besa kroz ponašanja koja nisu ugrožavajuća ni za koga. Međutim, iskustvo govori da to predstavlja samo privremeno rešenje  i da nije dovoljno da bi se rešio problem.

Ljutnja (kao i sve ostale emocije) obuhvata telesne reakcije, misli i ponašanja koja su se formirala kroz duti vremenski period. Zato rešenje treba da uključi percepciju i interpretaciju, ponašanje i fiziološke reakcije. Tehnike relaksacije i ventilacije jesu korisne i dovode do olakšanja. Međutim, neophodno je da ih prati i razmatranje obrazaca mišljenja i tumačenja ukoliko se želi postići dugoročna promena u psihičkom funkcionisanju.

Ideja efikasne intervencije jeste da se:

pomogne osobi da prepozna i razume obrasce mišljenja koji generišu ljutnju i bes

osoba nauči tehnikama ventilacije i relaksacije kako bi se brzo smirila

osoba nauči novim oblicima ponašanja

U velikom broju slučajeva osoba koja se obrati za pomoć smatra da je ona jednostavno takva i da je ljutnja nešto što ne može da kontroliše. Veoma je važno razbiti ovu zabludu i omogućiti povratak osećanja kontrole.

Kako to postići?

Iako se nekom može činiti da je besan/a sve vreme i u svim situacijama, uvek je moguće otkriti tipične situacije i “okidače“ besa i ljutnje. Zato je prvi korak dobro upoznati svoju ljutnju:

Koji su najčešći okidači?

Koliko se često pojavljuje?

Koliko je ljutnja intenzivna?

Koliko ljutnja traje?

Kako se ponašamo u situaciji kada smo ljuti?

Ovo će brzo dovesti do toga da osoba uoči pravilnost u pojavljivanju ljutnje i besa. Na taj način će se demistifikovati intenzivna emocija i povećati mogućnost izbora da se reaguje na jedan ili drugi način.

Treba podsetiti da je ljutnja prirodna reakcija u situaciji kada procenimo da su naša prava, vrednosti i integritet ugroženi. Upravo ova procena jeste ono što snažno utiče na učestalost i intenzitet naše ljutnje. Ukoliko procenimo nečije ponašanje kao namerno i motivisano da nas povredi, bes će biti intenzivniji i dugotrajniji. Ova procena, naravno, nije apsolutna istina i stoga je veoma važno da budemo svesni da je to naš ugao gledanja i da za nečije ponašanje prema nama mogu postojati i druga objašnjenja.

Osobe koje su hronično ljute obično interpretiraju postupke drugih ljudi kao „bezobzirne i sebične“ tako da njihov bes izgleda potpuno opravdan. Upravo u toj navici krije se i rešenje problema sa ljutnjom i besom. Potrebno je podstaknuti ih da prepoznaju usvojeni način razmišljanja i da uvide vezu sa emocionalnom reakcijom. Logička analiza uobičajenih obrazaca mišljenja i pomoć u izgradnji novih dovešće posredno do promena u učestalosti, intenzitetu i trajanju osećanja.

Na kraju, možemo zaključiti da moderne tehnike savetovanja osoba sa problemima kontrole besa obuhvataju prevenciju odnosno, izbegavanje pojave ljutnje promenama navika mišljenja, kontrolu intenziteta, kroz tehnike relaksacije i učenje novih oblika ponašanja kojima se izbegavaju impulsivne agresivne reakcije.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Izvor: Odknjigedoduše

________________________________________________________________________________________

DA LI MORATE BITI SREĆNI…

Mediji su u velikoj meri zasićeni idejom sreće kao vrhunskog dostignuća pojedinca. Da li je svet uvek imao ovakav cilj?

Tekst: Danka Spasovski

Foto: kurld.com

Ako postavite pitanje „šta je sreća“, dobićete onoliko odgovora koliko ste osoba pitali. Međutim, ako pitate koliko je važno da se bude srećan, odgovori će biti ujednačeniji: većina pripadanika društava koji funkcionišu po modelima zapadne civilizacije odgovoriće da je sreća jedan od najvećih ideala, praktično vrednost podrazumevana sama po sebi.

Postoji čitav pravac, takoreći industrija literature namenjene dostizanju sreće i samoispunjenja. Pronalaženje sebe ili samoaktualizacija ima korene u terminima humanističke psihologije dvadesetog veka, onoj koja ja zauzela mesto ranije dominantnih, više determinističkih škola. Tako je ona osvežila verovanja o prirodi ljudske ličnosti, unoseći element samoizgradnje, za razliku od uverenja da je osoba određena svojim ranijim iskustvima, naročito onima iz detinjstva.

Industrija sreće

Rad na sebi i ispunjavanje svojih potencijala su u javnoj kulturi prerasli svoj prvobitni koncept, i formirali autonomni motiv dostizanja sreće i aktivnog osećanja zadovoljstva samim sobom. Terminologija skopčana s ovim doživljajima je i proaktivnost, optimizam, “pozitivna energija”; dok su promoteri ove vrste životnog stila takozvani “treneri obuke za život” (engl. life coach). Međutim, i van ove zvanično formirane delatnosti – mediji, marketing pa i umetnost su u velikoj meri zasićeni idejom sreće kao vrhunskog dostignuća. Samo letimičnim pogledom naslovnih strana magazina, reklama na bilbordima ili televiziji, može se uočiti gotovo konstantno prisustvo sadržaja koji upućuju na sreću i zadovoljstvo, a koje često prati i motiv bezbrižnosti.

Ipak, svet nije uvek imao ovakav cilj, niti je u svim svojim delovima i danas usmeren ovakvim sistemom vrednosti. Značenje sreće se menjalo istorijski i među kuturama: mnogi istoričari se slažu da je u antičkim vremenima reč “sreća” označavala da “nekoga prati dobra sreća”, dok je u današnjem američkom društvu dominantno sreću tretirati kao nešto čime se upravlja. U Staroj Grčkoj se za sreću koristila reč “eudaimonia”, što raščlanjeno znači “eu” – dobar i “daimon” – bog, duh, demon. Složenica na taj način govori da onaj ko je srećan ima “dobrog duha” na svojoj strani, odnosno da je nečija sreća pod dejstvom taličnosti i bogova.

Međutim, već su se antički filozofi razmimoilazili u definisanju pojmova, pa je tako Aristotel u “Nikomahovoj etici” izložio da su za eudaimoniu neophodni spoljašnji uslovi i resursi, dok je kod Platona samo postojanje vrline kod osobe značilo biti srećan. Viđenje sreće kao sticaja srećnih okolnosti bilo je dominantno vekovima, a transformacija značenja započela je u Srednjem veku, pod uticajem religijskog učenja. Toma Akvinski je naglasio značaj ulaganja truda u proces eudaimonie, kao i da se u zemaljskom životu sreća može delimično dostići kroz milosrđe, nadu i veru. Tako se u odnosu na antičke mislioce koncept sreće izmenio u smislu da je može dostići svako ko je “božanski nadaren”, dok je kod starogrčkih filozofa eudaimonia bila “rezervisana” samo za mali broj izuzetno nadarenih pojedinaca.

Era prosvetiteljstva u XVIII veku pravi zaokret od religijskog pitanja “kako da budem spašen?” prema sekularnom “kako da budem srećan?”. Deklaracija nezavisnosti iz 1776. uključila je i tvrdnju da je težnja ka sreći – zajedno sa životom i slobodom – neotuđivo pravo pojedinca. Ubrzana industrijalizacija i ekonomski progres krajem XIX veka preusmerili su uzrok sreće od nečega izvan osobe, ka nečemu što je lično i moguće je dostići. Mnogi istoričari smatraju da je masovna kultura nastala dvadesetih godina XX veka u Sjedinjenim državama, prateći urbanizaciju, trendove u marketingu i pojavu potrošačkog društva. Do tog vremena negativne konotacije sreće koje su održavale moralne i religijske dogme, već su sasvim iščezle. Tako je sreća postala nešto što je dostižno svima, što se može usmeravati i kontrolisati.

Kros-kulturalna istraživanja pokazuju da se značenja sreće razlikuju i danas, u zavisnosti od regiona i jezika. U jednom istraživanju grupa naučnika iz SAD, Velike Britanije i Portugala analizirala je značenja reči “sreća” u rečnicima trideset zemalja. Pokazalo se da u čak 24 zemlje ova reč sadrži spoljašnje odrednice: dobra sreća, dobri uslovi života, sudbina. Samo u rečnicima Sjedinjenih država, Španije, Argentine, Ekvadora, Indije i Kenije nije uopšte bilo objašnjenja što se tiču faktora koje pojedinac ne može da kontroliše.

U masovnoj zapadnoj kulturi je inicijativa da se postigne srećno raspoloženje prisutna svakodnevno u reklamama, na ambalažama, omotima knjiga. Dejstvo “srećnih” poruka se dosta razlikuje od osobe do osobe: dok su neki ljudi preuzeli životnu filozofiju svakodnevnih afirmacija, a neki drugi povremeno koriste strategije za bolje raspoloženje ili su nezainteresovani, jedan broj ljudi ovakav stav doživljava problematičnim ili čak trpi njegov negativan uticaj. Tako, kad nešto postane norma, onda svako odstupanje može da vodi u osećanje neadekvatnosti i nezadovoljstvo sobom, ili da izazove kritiku i etiketiranje od strane drugih. Paradoksalno, zahtev prema sebi da se nužno i obavezno mora obezbediti osećanje zadovoljstva, u slučaju neispunjavanja vodi u nezadovoljstvo, dakle u nesrećnost – suprotnost tom zahtevu.

Društvene mreže su se pokazale kao izrazito efikasan medijator koncepta sreće (i obrnuto). Pinterest i Instagram već po samoj koncepciji sadržaja i forme (obrada slika putem filtera) predstavljaju selekcioniranost tema, odnosno modulaciju stvarnosti. Fejsbuk, međutim, nema ovakvu primarnu namenu, ali se pokazalo da su percepcije drugih osoba na ovoj mreži u manjoj ili većoj meri iskrivljene u odnosu na stepen i vrstu informacija koje neko deli o sebi: pretežno se prikazuju srećni trenuci s dragim osobama, prijateljima u provodu, sa putovanja ili drugih situacija koje nisu svakodnevica.

Istraživanja su pokazala da je uključenost u te sadržaje direktno srazmerna depresivnosti posmatrača – pretpostavlja se da jedan broj ljudi putem profila drugih osoba u sebi izgrađuje utisak da su njihovi životi ispunjeni isključivo srećom, radošću i zadovoljstvom, a pošto sebe tako ne opažaju, počinju da se osećaju promašeno, manje sposobno i, na kraju, deprimirano. Psihijatar Džon Šarp predlaže da ljudi ne treba da se upoređuju s drugima onako kako oni izgledaju na slikama i objašnjava zašto je to pogrešno: “Na taj način vi poredite svoje unutrašnje doživljaje s nečijom pojavnom spoljašnjošću”.

Profesorka psihologije na Kalifornijskom univerzitetu Sonja Ljubomirski smatra da previše fokusiranja na postizanje sreće donosi suprotne efekte. Ona stepenuje sreću na skali od 1 do 10, i navodi da su vrednosti između dve krajnje moguće i česte: ako ste po prirodi negde na broju 6 ili 7, nije nužno da morate ići ka višem stepenu. Takođe, ne biti u najvećoj meri srećan ne znači odmah da ste depresivni – mnogo je ljudi između ovih krajnosti, kaže Ljubomirski.

Imperativ sreće

Foto: pixabay.com

O imperativu sreće mogu se čitati članci i blogovi onih koji ne pristaju na propisanost jednog stila razmišljanja. Govori se o prihvatanju svih vrsta osećanja – i onih neprijatnih, baš kao i prijatnih: svako od njih treba prihvatiti i integrisati u iskustvo i ličnost. Ističe se i da ne možemo svakog dana biti podjednako zadovoljni i samouvereni, i da na to treba da se prisiljavamo, a u slučaju neuspeha okrivljujemo.

S tim u vezi je i pozicioniranje lokusa kontrole: drevna mudrost da ne možemo na sve uticati i iskontrolisati, vodi nas u prihvatanje mogućnosti da se desi nešto na šta ne možemo da utičemo, i da možemo da se osećamo i loše, obeshrabreno ili iscrpljeno, a da ne upućujemo oštru kritiku svom mentalnom aparatu. Nerealistični pritisci u tom smislu vode u začarani krug, koji jednom delom zavisi od konkretnog karaktera, ali za drugi deo zasluge sasvim opravdano nose trendovi “srećnosti” i značenja poput onih koja svu odgovornost pripisuju pojedincu . 

Neuropsihološka istraživanja pokazuju da je nivo osećanja sreće jednim delom i urođen, što znači da pripada onim faktorima koji su izvan individualne kontrole. Naučnik iz ove oblasti Aleks Korb kaže da mozak ne funkcioniše istovetno kod svih ljudi, pa tako kod jednih više reaguje na pozitivne sadržaje, a kod drugih na negativne. To praktično znači da na nivou organskog postoje razlike, i da je to nešto prirodno i legitimno, što treba prihvatiti kao različitost.

Jedna studija iz 2012. godine je iznela zaključke da se oko 33 odsto varijacije u životnom zadovoljstvu može objasniti genetikom. Iako su i ranija istraživanja pokazala da je osnovno raspoloženje u značajno velikom delu nasleđen, autori ove studije su povezivali subjektivni doživljaj sreće sa 5-HTTLPR polimorfizmom gena za serotoninski transporter. Zaključili su da osobe s efikasnijim genotipom izveštavaju da su zadovoljnije i srećnije u životu.

S druge strane, istraživači u oblasti kliničke psihologije s Velesli koledža Džuli Norem i Edvard Čeng navode da pozitivna psihologija zanemaruje psihološku realnost da se ljudi međusobno razlikuju, te da se jedan isti obrazac ne može primeniti na sve osobe. Oni uvode pojam “odbrambenog pesimizma” (uz “strateški optimizam”) kao strategije pristupanja zadacima: dok “strateški optimisti” postavljaju visoka očekivanja i zatim aktivno izbegavaju previše da razmišljaju šta se sve može desiti, “odbrambeni pesimisti” na svoj način upravljaju anksioznošću, kako bi bili efikasni. Oni svoja očekivanja spuštaju do te mere kako bi se pripremili na najgore, a zatim u mislima prolaze kroz sve loše situacije koje bi mogle da isksrsnu.

Iako to možda deluje kao nešto što vodi u depresiju, zapravo je obrnuto: odbrambeni pesimizam pomaže nesigurnim osobama da se odvoje od svojih strahova ili osećanja neadekvatnosti, kako bi mogli učinkovito da delaju. Obe strategije su delotovorne ako ih koriste oni kojima odgovaraju, u suprotnom – ukoliko se nađu u sutiaciji kojoj ne mogu da prilagode svoje pristupe rešavanju problema, osobe iz obe grupe razvijaju osećanja strepnje, navode autori na osnovu istraživanja. Oni takođe naglašavaju da je forsiranje pozitivnog stava, dominantnog u američkoj kulturi često štetno, i da nasuprot tome, rezultati odbrambenog pesimizma mogu voditi upravo onome što je cilj pozitivne psihologije, a to je lični rast i razvoj kroz uspešno savladavanje prepreka.

Prirodno je i logično težiti da se bude srećan, ali uz dozvolu da budemo i ono što jesmo – ljudska bića, sa svojim nesavršenostima, greškama u razmišljanju i trenucima osećanja koja nisu prijatna. I ovaj momenat samorazumevanja i opraštanja sebi je sadržan u pozitivnoj životnoj filoziji, putem primene nekih psihoterapijskih načela i termina, ali ono što je karakteristično je da je i dalje krajni cilj sreća, dok su drugačija stanja nešto što treba da ostane kao prolazno, neželjeno stanje, koje što ranije ili efikasnije treba prevazići. Na kraju, na to se nadovezuju uspeh i uspešnost, kao nagrada za trud uložen u izgradnju sreće i harmonije: podrazumeva se da je to merna jedinica i dokaz efikasnosti stremljenja ka sreći kao aktivno izabrane lične filozofije.  

ZAŠTO SE RUSI NE SMEJU?

Često se govori o osmehu kao univerzalnom jeziku koji svako može da razume. Međutim, na ovaj izraz lica utiču mnogi društveni faktori kojih često nismo ni svesni pa se tako i osmesi razlikuju među kulturama. Na primer ukoliko na internetu na engleskom jeziku ukucate reči ”zašto” i ”Rusi” sasvim sigurno ćete dobiti veliki broj tekstova na temu ”Zašto se Rusi ne smeju?”.

Naime, u ruskoj tradiciji osmeh nije simbol ljubaznosti, učtivosti pa čak ni toga da vam je neko drag. Osmeh je isključivo izraz ličnog raspoloženja pa je velikom broju ljudi bilo neobično kada su strane firme učile svoje prodavce da budu nasmejani u interakciji sa kupcima. Većina ljudi u Rusiji smatra da prodavac može biti ljubazan i bez osmeha, a njegov izraz lica neće doživeti kao odnos prema kupcu već kao usklađen sa trenutnim rasploženjem. Sa druge strane, sasvim je u redu biti neraspoložen i umoran kao i to da nemate potrebu da se nasmejete potpuno nepoznatim ljudima.

Zanimljivo je i kako u Rusiji ljudi odgovaraju na pitanje ”Kako si?”. Dok na našim prostorima kao da postoji samo jedan odgovor ”dobro”, u ruskom jeziku se odgovara gradacijski. Možda nećete tako često čuti ”loše”, ali odgovori ”ničego” (ni dobro ni loše) i ”normalno” ne treba da vas iznenade jer to objektivno i jesu dominantna raspoloženja. Sa druge strane ako vam sagovornik kaže da je dobro, najčešće ne morate da razmišljate da li se zaista tako oseća.

(Tekst: Jovana Nikolić)

Izvor: elementarium.cpn.rs

________________________________________________________________________________

KO JE OVDE LUD…

Profesor Rozenhan je smislio neobičan eksperiment – poslao je svoje savršeno zdrave saradnike kod psihijatra, rekao im da slažu kako čuju nejasne glasove a na sve ostalo da odgovaraju iskreno i – svi su zadržani kao psihotični bolesnici. Da ironija bude veća – jedino su pravi bolesnici prepoznali, i to vrlo brzo, lažne pacijente kao potpuno zdrave uljeze

A šta kada pogreše?

Probudite se ujutro, a glava vam je već puna obaveza i briga. Krenete na posao, a niste sigurni da li ste isključili ringlu. Na pola puta, pomislite kako ste ostavili otključana vrata. Poznato? Dešava vam se da prosto ne možete da ustanete iz kreveta? Tresete se svaki put kad treba da govorite pred više ljudi? Ponekad ne možete da zaspite do kasno u noć? 

Ne brinite – ovo su savršeno normalne reakcije na situacije, uspone i padove modernog života. Ipak, budite oprezni, naročito ako razgovarate sa psihijatrom: one mogu biti rastumačene i kao simptomi mentalne bolesti.  Da je tako, potvrđuju i brojne studije samih psihologa i psihijatara.

Lažni pacijenti

Psiholog Dejvid Rozenhan, profesor na slavnom Stanford univerzitetu u Kaliforniji, izveo je neobičan eksperiment. Rozenhan je ubedio osmoro svojih saradnika i prijatelja, savršeno zdravih ljudi, da se prijave u najcenjenije psihijatrijske ustanove u pet različitih američkih država i kažu da čuju glasove. Rozenhan je ovim „lažnim pacijentima“ rekao da izjave kako povremeno čuju sasvim nejasne glasove u glavi, ali da im se čini da čuju reči „prazno“, „šuplje“ i „tup“. Lažni pacijenti nisu prijavljivali nikakav drugi znak bolesti, a osim imena i podataka o zaposlenju, ništa više nisu lagali. Ako budu primljeni, Rozenhan im je rekao da kažu kako više ne čuju glasove, a da se inače ponašaju potpuno opušteno i normalno.

Lažni pacijenti su bili: student završne godine psihologije, tri iskusna psihologa, pedijatar, psihijatar, slikar i domaćica. Niko od njih nije imao ikakvu istoriju mentalnih oboljenja. Ako ih prime, trebalo je da ostanu u ustanovama dok ne budu uredno otpušteni. Niko od osoblja ni u jednoj od klinika nije znao za eksperiment.

Jedini shvatili

Rezultat je bio poražavajući: svih osam lažnih pacijenata je zadržano u ustanovama, sedam sa dijagnozom „šizofrenija“ i jedan kao manični depresivac. Čak i tokom boravka u klinikama, niko nije „provaljen“ od strane medicinskog osoblja. Da ironija bude još veća, mnogi stvarni bolesnici brzo su prepoznali lažne pacijente kao uljeze koji su potpuno zdravi.

Ako vam se ovo dogodi, teško ćete dokazati suprotno…

Rozenhanovi saradnici su na kraju pušteni kućama sa dijagnozom „šizofrenija u remisiji“ (prolazno popuštanje simptoma).

U ustanovama su proveli od sedam do pedeset i dva (!) dana, u proseku devetnaest dana.

Kad je eksperiment razotkriven, bolnički dosijei otkrili su šokantne detalje. Osoblje je i najobičnije aktivnosti tumačilo kao „bolesne“. Kad je jedan od lažnih pacijenata zapisivao nešto u svoju svesku, to ponašanje je pribeleženo kao „napad pisanja“ i označeno kao patološko. U isto vreme, to isto ponašanje (pisanje u svesku) je kod ostalih bolesnika izazvalo sumnju da je lažni pacijent u stvari novinar ili istraživač na zadatku.

Nema kući dok ne priznaš

Kad su se jednom našli u klinici, niko od lažnih bolesnika nije mogao da ide kući dok nije „priznao“ da je bolestan i pristao da pije lekove. Jedan od njih je tu situaciju kasnije opisao na sledeći način: „Rekao sam prijateljima i porodici: izaći ću kad izađem. Biću tamo par dana i doći ću kući. Niko nije ni sanjao da ću ostati skoro dva meseca. Jedini način da izađeš je da im kažeš da su u pravu. Rekao sam da sam lud. ’Lud sam, ali mi je bolje’, rekao sam.“

Profesor Rozenhan je sve vreme znao da će njegov eksperiment naići na žestoke kritike. Na kraju krajeva, njegovi saradnici su lagali da čuju glasove, a lekari se oslanjaju baš na izjave pacijenata. Iako je nesposobnost osoblja da prepozna zdravog čoveka jasno pokazana, te bi kritike imale svoju težinu… da ovaj hrabri test nije imao i svoju drugu fazu.

Drugi deo eksperimenta

Pošto je u stručnim krugovima obelodanio svoju „prevaru“, Rozenhan je kontaktirao vrlo uglednu kliničko-istraživačku ustanovu i zamolio ih da učestvuju u drugom delu ogleda. Osoblje ove bolnice je čulo za rezultate prvog eksperimenta, ali su bili uvereni da se takvi propusti njima ne mogu dogoditi.

Dogovor je glasio ovako: Rozenhan će im u toku tri meseca poslati jednog ili više lažnih pacijenata, a njihov zadatak je da ih prepoznaju. Takođe, za svakog ko im se prijavi lekari bolnice će davati i procenu kolika je verovatnoća da je „prevarant“.

Kao rezultat, stručnjaci ugledne klinike su među 193 pacijenta prepoznali četrdeset i jednog lažnog (poslatog od Rozenhana), a za četrdeset dvoje su našli da su „sumnjivi“.

Laki na dijagnozi

Rezultat je svakako sjajan, s jednim malim problemom: Rozenhan im nije poslao nijednog „prevaranta“! Dakle, stručnjaci ugledne klinike su skoro polovinu pacijenata, građana koji su došli da traže pomoć, proglasili zdravim ili sumnjivim. Ovaj deo studije postao je kamen temeljac svim kritikama moderne psihijatrije, a ima ih sve više.

Lažni ili pravi bolesnici – tanka je granica

Osim osnovnih pitanja, postavlja se i sledeće: kako su u takvoj jednoj klinici mogli poverovati da im je Rozenhan mogao poslati četrdeset, pa i osamdeset ljudi? Koliko pacijenata oni obično prime na pregled tokom uobičajena tri meseca, kad su sada pomislili da im je osamdeset „smešteno“? Da se nisu takmičili – ko će ih više „uhvatiti“?

To što su bili tako revnosni da prepoznaju „uljeze“, govori koliko su inače revnosni da otkriju „šizofreničare“, „depresivce“ i „neurotičare“… Tačnije: koliko su „laki“ na dijagnozi, glasila ona „ludak“ ili „prevarant“.

Etiketiranje

Zaključak profesora Rozenhana, objavljen zajedno sa celim eksperimentom u časopisu „Science“, glasio je: „Svaki proces postavljanja dijagnoze koji dozvoljava sebi ovako masivne greške ne može se nazvati pouzdanim. Očigledno u psihijatrijskim bolnicama nismo sposobni da razlikujemo zdravog od bolesnog“.

Rozenhan je dalje zaključivao da je problem u dijagnozama i „etiketiranju“, i predložio reformu koja bi podrazumevala da se bolnice usmeravaju na konkretne probleme ljudi a ne „etikete“, dijagnoze kojima pacijente jednostavno „trpaju u fioke“ bez mnogo udubljivanja u njihovo realno stanje i osobenosti pojedinačnog slučaja.

Rozenhan je kritikovan jer su njegovi saradnici lagali. Tako su, navodno, mogli lagati bilo kog doktora da ih nešto boli. Ipak, kritike padaju u vodu zbog drugog dela studije, sa nepostojećim lažnim pacijentima. S druge strane, kako su onda mentalno oboleli pacijenti uspevali da prepoznaju uljeze? Oni bi trebalo da imaju poremećeno viđenje stvarnosti, da su „ludi“, zar ne?

Uz to, njegove zaključke su potvrdile i druge slične studije.

Bolesna želja?

Nema bežanja – niko od lažnih bolesnika nije mogao da ode kući dok nije „priznao“

U eksperimentu iz 1995, psiholog Moris Temerlin je podelio grupu od dvadeset i pet psihijatara na dva dela i dao im da slušaju glas glumca koji je imao zadatak da glumi potpuno normalnu osobu. Jednoj od grupa Temerlin je „onako usput“ rekao da je u pitanju „interesantan mladi čovek koji deluje kao neurotičar, a u stvari je potpuni psihotičar“. Drugoj grupi nije rekao ništa. Šezdeset odsto prve grupe je kod glumca „prepoznalo“ psihozu (većinom šizofreniju), dok je kod druge grupe (kojoj Temerlin ništa nije rekao) glumac ostao bez dijagnoze.

1988. godine, istraživači Loring i Pauel dali su pisani intervju jedne osobe grupi od 290 psihijatara. Polovini su rekli da je u pitanju crnac, a drugoj polovini da je belac. Zaključak: psihijatri pripisuju nasilnost, sumnjivost, opasnost po sebe i okolinu pacijentima crne boje kože čak i kad potpuno identičan dosije za belca ne izaziva takve procene.

Ovo podseća na jednu surovu istorijsku zanimljivost: do izbijanja građanskog rata, psihijatri su u SAD (kao, na primer, Semjuel Kartrajt) robove često označavali kao „mentalno obolele“, koristeći dijagnozu „drapetomanija“ – iracionalna želja za slobodom i težnja za bekstvom.

Ugrožena ljudska vrsta

U naukama o ponašanju, „normalno“ obično znači „ono što ne odstupa od prosečnog“. Takva definicija svrstava Ajnštajna, Teslu i Pikasa (da ne navodimo dalje) među potpuno nenormalne.

Oksfordski rečnik definiše normalno kao „u skladu sa standardom“. Normalan je dakle onaj koji se ponaša kao većina. Dakle, ako većina laže i krade, lagati i krasti je normalno. Ako većina sluša jednu vrstu muzike, ostali su nenormalni. Ako većina glasa za jednu partiju… i tako dalje.

Druga vrsta „normalnosti“ bi se odnosila na zamišljeno „idealno“ – ono što svi mislimo da je dobro i poželjno, to je normalno. Ta drukčija definicija nam pravi drugi problem – ko bi onda, od svih nas, mogao sebe nazvati savršeno normalnim?

Dešava vam se da prosto ne možete da ustanete iz kreveta? Ponekad razgovarate sami sa sobom? Ima dana kad vam dođe da lupite glavom o zid?

Mišel Fuko, jedan od najvećih kritičara savremene psihijatrije, naglasio je da je težnja za samopovređivanjem jedan od osnovnih simptoma mentalnog oboljenja. Ako je tako, nastavlja Fuko, onda je ljudska vrsta u celini teško mentalno obolela, jer kroz celu svoju istoriju uništava svoje okruženje i sama sebe.
Dimitrije Manojlović

Izvor: TreceOko/ February 7, 2016

__________________________________________________________________________________

ZAŠTO JE PANDORA OTVORILA KUTIJU…

Tim naučnika sa Univerziteta Viskonsin-Medison iz Čikaga želeo je da utvrdi da li je „Pandorin efekat“ (metafora za ljudsku radoznalost bez obzira na moguće posledice), karakterističan za većinu ljudi…

Prema drevnom grčkom mitu, kada je Prometej ukrao vatru od bogova i dao je ljudima, Zevs ga je okovao, a zatim ljudima poslao neobičnu devojku ‒ Pandoru i posudu koja je bila njen miraz.

Prometejev brat, titan Epimetej, zaljubio se i oženio Pandorom; plašeći se Zevsove osvete, upozorio ju je da kutiju nikako ne otvara. Međutim, žensku radoznalost nemoguće je obuzdati. Pandora je kutiju otvorila, a iz nje se po svetu rasula sva beda i nevolja – na dnu kutije, ostala je samo nada.

Pandora je postala metafora za ljudsku radoznalost, koja je tako jaka da zanemaruje opasnost od onoga što se može otkriti, čak i kad to otkriće predstavlja nešto strašno i zlokobno.

Prvi eksperiment

Naučnici sa Univerziteta Viskonsin-Medison i Univerziteta u Čikagu, sproveli su niz eksperimenata i pokušali da daju odgovor na pitanje da li je „Pandora efekat“ – karakterističan za većinu ljudi.

U jednom eksperimentu učestvovala su 54 studenta. Na stolu je bilo ukupno dvadeset olovaka ‒ pet je bilo obeleženo crvenom, pet zelenom, a deset olovaka žutom bojom.

Istraživač je studente obavestio da crvene olovke u sebi imaju bateriju koja, kada se pritisne dugme na olovci, proizvodi blagi elektrošok i prouzrokuje bol u ruci. Zelene olovke bile su bez električnog naboja, a žute olovke nudile su neizvestan ishod ‒ samo neke od njih su imale bateriju u sebi i klikom proizvodile struju i bol.

Eksperiment je pokazao da su studenti retko uzimali crvene i zelene olovke; najčešće su pritiskali dugme na žutim olovkama, želeći da saznaju da li će ih udariti struja.

„Kao što je radoznalost naterala Pandoru da otvori kutiju sa nevoljama – tako i ljudi ne mogu da odole znatiželji i pokušavaju da saznaju očigledno neprijatne stvari. Verujemo da radoznalost proizilazi iz straha od nepoznatog“, kaže autor studije Boven Ruan.

Drugi eksperiment

Sledeći eksperiment potvrdio je rezultate prvog. Ispitanici su na ekranu kompjutera videli 48 ikona (simbola). Nakon što su „kliknuli“ na ikonu sa natpisom „ekseri“, čuo se zvuk koji nastaje kada se zagrebe noktom po tabli. Klikom na ikonu „voda“ učesnici eksperimenta mogli su da uživaju u zvuku tekuće vode.

Postojala je i treća vrsta ikona koja je „krila“ neprijatan zvuk „eksera“ ili prijatan žubor „vode“.

Ponovo je većina ispitanika izabrala ikone sa nepredvidljivim ishodom.

Ono što je zanimljivo ‒ studenti koji nisu otvarali treću vrstu ikona bili su mnogo srećniji posle eksperimenta nego „ljubitelji nepoznatog“.

Istraživanje otkriva potencijalno perverznu stranu radoznalosti, što je posebno značajno za naše doba ‒ doba informacija i društva koje odlikuje visok stepen radoznalosti.

Kako autori studije objašnjavaju, često ne možemo odoleti želji da saznamo neprijatnu informaciju. Iako se smatra da je ljudsko dobro, radoznalost često može biti i ljudsko prokletstvo.

Izvor:HIZU Planeta
________________________________________________________________________________

USAMLJENOST “BOLI”…

Usamljenost “boli” kao fizički bol

Sve je više ljudi koji se osećaju usamljeno svakog trenutka. Usamljeni ljudi imaju slabiji imunitet, kardiološke probleme, često pate od nesanice

Gotovo da nema osobe na planeti koja se barem jednom tokom života nije susrela sa osećajem da je sama samcata na svetu. Taj osećaj praznine ili odbačenosti najčešće osete osobe koje su izgubile životnog saputnika ili bliskog prijatelja, ali i ljudi koji se bave profesijama u kojima nema direktnog kontakta sa drugim ljudima.

Interesantno je to da je usamljenost, kako tvrdi naša sagovornica, Milota Dubovska-Poslon – specijalista medicinske psihologije, zaposlena u Kliničkom centru Vojvodine, na Institutu za psihijatriju – veća u razvijenijim zemljama.

U siromašnijim delovima sveta ljudi se više druže i međusobno pomažu da bi izašli na kraj sa surovim životnim okolnostima, a često nemaju mogućnosti ni da se fizički osame, pa ni da se osećaju usamljeno. Miloti Dubovska-Poslon sve se češće za pomoć obraćaju klijenti koji se osećaju usamljeno, a kao pravog sagovornika na ovu temu preporučuje i to što je u Novom Sadu pokrenula sastanke „spid dejtinga“.

* Koja osećanja najčešće prate usamljenost?

– Osećanje usamljenosti predstavlja preplavljujući, teško podnošljiv doživljaj samoće i izolovanosti. Usamljena osoba sebe doživljava izdvojeno, zapostavljeno od drugih ljudi. Oseća se tužno i nesrećno, često se prepušta samosažaljenju, osećaju bespomoćnosti i sebe sagledava kao bezvrednu. Ljudi najčešće izjednačavaju usamljenost i samoću. Međutim, samoća je stvar izbora.

Mnogi ljudi mogu da se opuste i odmore samo kada su potpuno sami. Za svakog čoveka je čak poželjno da se povremeno osami, razmisli o danu koji je prošao, usredsredi na razumevanje sebe i vlastitih potreba. „Komunikacija sa samim sobom“ značajno doprinosi psihičkoj ravnoteži čoveka. Usamljenost je, s druge strane, neželjeno stanje, doživljaj da smo sami i to protiv svoje volje.

* Zašto se i na najdinamičnijem poslu, i u gomili najrazličitijih ljudi, ponekad osećamo usamljeno?

– Sve je više ljudi koji se osećaju usamljeno i onda kada nisu sami, kada su okruženi osobama koje im nisu emocionalno važne. Prezaposleni, natovareni brigama i stresovima, savremeni tzv. „poslovni“ ljudi nemaju vremena ni za rodbinu, ni za prijatelje. Otuđenost od ljudi postaje postepeno njihov stil života.

* U kojoj meri na to utiče savremeno društvo?

– Savremeno društvo potencira individualizam. Smatra se da čovek treba da bude dovoljan sam sebi, da nije poželjno oslanjati se na druge. Skloni smo da teška razdoblja proživljavamo sami. Izbegavamo da tražimo pomoć od drugih, da otkrivamo svoja osećanja i na taj način gubimo mogućnost da sa ljudima oko sebe ostvarimo bliži kontakt.

* Ko je sklon takvom osećanju? Kakve osobe, koje starosne grupe?

– Iznenađujuće je da od usamljenosti najčešće pate adolescenti, ali i veliki procenat starih ljudi, naročito kada izgube partnera s kojim su proveli najveći deo života. Istraživanja pokazuju da su 60-godišnjaci manje usamljeni od onih mlađeg uzrasta. Takođe, visokoobrazovani ljudi i oni koji obavljaju vrlo zahtevne poslove, manje su usamljeni od ljudi ostalih zanimanja.

Žene češće izjavljuju da se osećaju usamljeno i kada su u partnerskoj vezi ili u braku, jer odnos sa partnerom ne zadovoljava njihova očekivanja. A dobro je poznato da je teže biti u vezi ili braku i nemati dobar kontakt s partnerom, nego biti sam. S druge strane, budući da su žene od ranog detinjstva usmerene na razvijanje veština komunikacije, to im pomaže da budu uspešnije u uspostavljanju bliskih odnosa sa ljudima.

Mnogobrojna istraživanja pokazuju da se muškarci teže od žena nose s osećanjem usamljenosti. Kulturološko i sociološko nasleđe nametnulo im je ulogu „nesalomljivih“ bića koja ne smeju da pokazuju osećanja i koja moraju da budu uspešnija od konkurenata ako žele da budu prihvaćena i priznata. Zbog toga teže sklapaju prijateljstva i imaju manje bliskih prijatelja. Generalno gledajući, od usamljenosti najčešće pate povučeni i stidljivi ljudi, koji se slabije snalaze u međuljudskoj komunikaciji.

* Kakve vrste i koji stepeni usamljenosti postoje?

– Budući da je čovek društveno biće, retko ko se nije, bar u nekom periodu života, osećao usamljeno. Usamljenost je, dakle, osećanje koje je u iskustvu svakog čoveka, jedino je intenzitet i trajanje ovog osećanja faktor koji ga čini teže podnošljivim.

Kada nismo u mogućnosti da kontaktiramo sa više ljudi, osećamo socijalnu usamljenost. Ako imamo prilike da komuniciramo sa dovoljno ljudi, ali ni sa kim nemamo bliske odnose, osećamo emocionalnu usamljenost. Česta je, naime, situacija da ljudi imaju bezbroj kontakata s drugim ljudima, a da se i pored toga osećaju usamljeno. Jačina osećanja usamljenosti varira tokom dana i nedelje, što zavisi od raznih okolnosti. Češće se osećaju usamljeno za vreme praznika, vikenda i tokom godišnjih odmora, naročito ako žive sami.

* Kako se „izlečiti“ od usamljenosti?

– Usamljenost je pasivno stanje. Opstaje upravo zato što se nadamo da će samo proći i ništa ne preduzimamo da bismo to promenili. Izlazak iz stanja usamljenosti je stvar odluke. Prvi korak u borbi protiv usamljenosti je da sebi priznamo da smo usamljeni, a prihvatanje da je usamljenost problem i preuzimanje odgovornosti za svoj život, osnovni su preduslovi za prevazilaženje usamljenosti.

* Imate li konkretne savete za usamljene ljude?

– Postoje mnoge zanimljive, kreativne aktivnosti kojima se možemo baviti i kada smo sami, naročito ako smo fizički onemogućeni da direktno komuniciramo sa drugima. U suprotnom, vredelo bi uložiti trud u to da budemo otvoreniji za nova poznanstva, da se ohrabrimo da prilazimo drugim ljudima. Činjenica je da nismo usamljeni u osećanju usamljenosti. Čak 15-20 odsto ljudi oko nas se oseća usamljeno svakog trenutka.

Postati nekome potreban oproban je lek protiv usamljenosti. Potrudite se da postanete dobri slušaoci, da bolje razumete druge ljude i pružite im podršku. Bliske prijatelje najlakše možemo da steknemo kroz međusobno pomaganje. Ako smo doživeli mnogobrojna razočaranja u prošlosti, dobro bi bilo da se zapitamo da li su naša očekivanja u odnosu na osobe koje su nas razočarale bila realna ili previsoka. Niko nije nepogrešiv, niti savršen.

Ljudima treba pružiti i drugu šansu. Naučite da praštate, kako drugima, tako i sebi, vežbajte toleranciju i strpljenje. Vreme i trud uloženi u izgradnju bliskih prijateljstava uvek se isplati.

* Čehov je rekao: „Ako se plašiš usamljenosti, ne ženi se“. Kako ovo osećanje prevazići u vezi ili braku?

– Društvo u kojem živimo nameće ideju da će brak rešiti sve probleme, naročito problem usamljenosti. Ipak, neke osobe se u bračnoj zajednici konstantno osećaju usamljeno. Ako bračni partner nije fizički odsutan, razlog osećanju usamljenosti može biti nedostatak bliskosti između partnera. Potreba za bliskošću, međutim, kod pojedinaca može značajno da varira. Neke osobe imaju potrebu da budu neprestano fizički uz svog partnera, što drugi partner može da doživi kao „gušenje“.

Neki ljudi, iako su u srećnim i skladnim bračnim relacijama, ponekad imaju potrebu za samoćom i osećaju se ugroženo ako bračni partner nema razumevanja za to. Važno je o svemu otvoreno pričati sa partnerom i pronaći načine da se promene okolnosti koje doprinose osećanju usamljenosti. Ponekad pojedinac jednostavno nije u stanju da zadovolji sve partnerove emocionalne potrebe, čak i kada nije u pitanju manjak ljubavi. U tom slučaju dobro bi bilo napraviti kompromis, na primer, stvoriti oko sebe mrežu prijatelja i s njima deliti svakodnevne probleme, dodatno se angažovati u aktivnostima koje donose zadovoljstvo, itd.

* Može li usamljenost da naruši zdravlje?

– Sve više studija pokazuje da socijalni kontekst značajno utiče na psihofizičko zdravlje. Drugim rečima, kada naša potreba za bliskošću s drugim ljudima ili bar sa jednom osobom nije zadovoljena, trpi ceo organizam. Ako takvo stanje potraje, ono može ozbiljno da ugrozi zdravlje. Usamljeni ljudi imaju slabiji imunitet, kardiološke probleme, često pate od nesanice.

Usamljena osoba ponekad razvija i strah od ljudi. Što se više oseća usamljenom, sve je nepoverljivija prema drugima i teže ostvaruje nove kontakte. Iako u suštini želi da se poveže sa drugima, ona pretpostavlja da će biti odbačena i zato se povlači, a takvo ponašanje može da vodi u depresiju.

Rezultati zanimljivih laboratorijskih eksperimenata ukazuju na izuzetan značaj čovekove potrebe za kontaktom, odnosno za bliskošću sa drugim ljudima, jer ona, na primer, aktivira zone nagrade u mozgu čak u značajnijoj meri nego što ih aktivira zadovoljenje gladi. S druge strane, kada doživimo socijalno odbijanje ili prekid emocionalne veze, aktiviraju se iste oblasti mozga koje su aktivne i pri doživljaju fizičkog bola.

* Da li iz usamljenosti išta dobro može da se izrodi?

– Dešava se da ljudima „dojadi“ ovakvo stanje i da počnu da čine sve da bi prevazišli ovaj osećaj. Angažuju se u raznim aktivnostima koje ranije ne bi preduzimali. Neki uspeju da pretoče svoju tugu u kreativno stvaranje ili da značajno uznapreduju u karijeri. S razlogom se kaže: „Nije veliki onaj koji nikad ne padne, već onaj koji ume da ustane“.

INTERNET PARADOKS

* Kako savremeni način života i tehnološka dostignuća utiču na pojavu usamljenosti?

– Sve je više ljudi, naročito dece, koja veliki deo vremena provode pred TV-om ili kompjuterom, bez neposrednih kontakata sa drugim ljudima. Takvo ponašanje može da vodi u potpuno otuđenje, u socijalnu izolaciju. Međutim, savremene net-studije naglašavaju postojanje tzv. internet paradoksa. Naime, dok su neke od prvih studija o uticaju interneta na otuđenost ljudi isticale da je ekstremno korišćenje interneta u korelaciji sa usamljenošću i depresijom, novija istraživanja pokazuju da, na primer, snalaženje na internetu, odnosno ovladavanje tehnologijom i mogućnostima interneta, povoljno utiču na prevazilaženje usamljenosti.

Prosečan korisnik interneta vremenom sagledava njegove nove mogućnosti i tu se oseća sve sigurnije, zadovoljnije, internet mu donosi uzbuđenje, otvara nove svetove, pa početni strah vezan za internet vremenom potpuno iščezava. To je kao kada odemo u neki grad koji dobro poznajemo i u njemu se osećamo opušteno, jer znamo kojom ulicom treba krenuti da bismo stigli do željenog odredišta. Internet, osim toga, može biti i od direktne pomoći u prevazilaženju doživljaja usamljenosti. Naročito ako su ljudi fizički udaljeni, izolovani od drugih, internet može da posluži kao sredstvo povezivanja.

Mnogi ljudi ciljano odlaze na internet da bi bili u kontaktu sa dragim ljudima. Oživljavaju stara poznanstva, uspostavljaju nova, pronalaze ljude sa kojima se posle druže i u realnom životu. Posredstvom interneta lakše se pronalaze ljudi sličnih interesovanja i životnih stavova, što je značajan faktor za uspostavljanje prijateljskih odnosa, pa i ljubavnih veza.

Osim toga, u svetu postoje “grupe podrške” usamljenim ljudima, mnogobrojne su i vrste psihološke pomoći usamljenim ljudima, a u poslednje vreme se i psihoterapijske usluge obavljaju preko interneta (http://www.psihoterapija.in.rs).

Suzana Bijelić

Izvor: novosti.rs| 03. oktobar 2011

___________________________________________________________________________________

LJUBAV I DISCIPLINA…

Za vaspitanje su važni i ljubav i disciplina

Ako pretpostavimo da deci za pravilan razvoj treba pružati ljubav i zahtevati disciplinu, onda je na osnovu toga moguće razlikovati tri glavna vaspitna modela.

Foto: Guliver/Getty/Thinkstock

U prvom modelu roditelji izbegavaju da pokažu ljubav deci koju inače vole, istovremeno zahtevajući visok stepen discipline. Oni ne pohvaljuju dete, nikada ne pokazuju da su zadovoljni detetovim postignućima, ističu detetu da uvek može bolje i više.

Njihova deca su veoma poslušna i vredna, a razlog za to je što nikada nisu sigurna da li ih roditelji zaista vole.

Ta deca žive u hroničnom strahu od odvajanja (separacijski strah) i trude se da ugode roditeljima kako ne bi bila odbačena. Ovaj način vaspitanja stvara ličnosti koje su veoma samodisciplinovane, radne, ambiciozne, teže savršenstvu.

Međutim, kako ova osoba nije dobila ljubav, ona nije izgradila pozitivnu sliku o sebi i nema razvijena osećanja samoljubavi i samopoštovanja. Ovaj model se kod nas naziva „nemačko vaspitanje“. Na teritorijama gde je ovaj model bio primenjivan, visoka je stopa depresivnosti i samoubistava.

Kao rezultat kritike prvog modela, nastao je drugi model, u kojem se smatra da je deci najvažnije pokazati ljubav, jer ona pomaže izgradnji pozitivne slike o sebi, a sprečava nastanak neurotične strukture ličnosti. To je kod roditelja stvorilo strah da će dete, u svakoj situaciji u kojoj počne da doživljava da je nevoljeno, da bude traumatizovano, što će negativno da se odrazi na njegovu buduću ličnost. Kada roditelj pokuša da disciplinuje dete, a ono se usprotivi, roditelj popusti iz straha da će da ga traumatizuje, piše Zoran Milivojević za „Politiku„.

Formula ovog modela je ljubav bez discipline. Kako roditelji nisu socijalizovali i disciplinovali dete, rezultat je neprilagođena i od roditelja zavisna odrasla osoba – patološki narcis. Kada mnogi roditelji svesno ili nesvesno zastupaju ovakav model, tada nastaje, kako ju je nazvao Arik Sigman, narcisoidna „razmažena generacija“ koja je, između ostalog, sklona nasilju i kršenju zakona.

Mnogi roditelji i stručnjaci promovišu ovaj drugi model kao način „prosvećenog“ vaspitanja.

Kako je sve veći broj ljudi koji su proteklih decenija svoju decu vaspitavali „pravilno“, a veoma su nezadovoljni rezultatom, na osnovu kritike drugog modela, nastao je treći model. Prema njegovom mišljenju, podjednako je važno deci pokazati ljubav i disciplinovati ih. To je Stiv Bidalf nazvao pružanjem i „meke“ i „čvrste“ ljubavi. U tom modelu roditelj mora prvo sebi, a zatim i detetu da objasni da mu postavlja granice, tera ga na korisne, a neprijatne stvari, kažnjava ga kada se usprotivi tome, samo zato što ga zaista voli.

Autor: mondo.rs

Izvor: mondo.rs

___________________________________________________________________________________

Pravila vaspitanja francuskih roditelja koje ceo svet hvali

Od kada je američka autorka Pamela Drukerman posvetila čitavu knjigu pozitivnim stranama francuskog roditeljstva, ceo svet priznaje da ima nečeg posebno efektnog u vaspitnim metodama Francuza.

Istražili smo šta to oni rade drugačije pa njihova deca nemaju napade besa, vaspitano jedu od malena a mame ne glume policajce. Njihovo roditeljstvo je opuštenije (za mamu i tatu) i usmereno na porodicu a ne na dete. Evo čega se francuski roditelji pridržavaju a što treba da pokušate i vi:

Odlučno NE je obavezna stvar u vaspitanju

Čvrsto ali smireno i jasno „NE“ je jedna od centralnih stvari u francuskom roditeljstvu. Oni ga koriste kada god je to potrebno, izgovaraju ga ljubazno ali je važno da se o njihovom „ne“ ne raspravlja! Nema nikakvog vikanja, besa i dugih objašnjavanja. Zna se ko je glavni.

Deca treba da budu sposobna da se sama zabavljaju

Pod ovim se misli na važnost dečije sposobnosti da se sama igraju i da roditelji ne treba da padaju na nos kako deci nikada ne bi bilo dosadno. Kada roditelji imaju posla, deca treba da su mirna sama sa sobom bez ikakvih problema.

Važno je da odrasli imaju vremena za sebe

Francuzi veruju da to što neko postane roditelj ne znači da njegov život treba da se završi. Oni uživaju u porodici i zajednički provedenom vremenu ali odvajaju vreme i samo za sebe, partnera ili društvo. Oni veruju da tako uče decu da poštuju sve članove porodice a ne da misle da se ceo svet vrti samo oko njih.

Deca moraju sa de uče nezavisnosti

Francuske mame ne bde nad decom na igralištu niti ih drže pod staklenim zvonom do 18. godine. U Francuskoj ćete videti decu koja sama idu do prodavnice, šetaju od škole do kuće i krstare ulicama na svojim trotinetima, čak i u ogromnom gradu kao što je Pariz. Već od nekih osam ili devet godina, mališani dobijaju mnoštvo prilika da razvijaju svoju samostalnost. Mnogo više nego u mnogim drugim zapadnim zemljama. A još dok su deca jako mala, u parkovima ćete videti mame kako sede na klupama i razgovaraju opušteno međusobno ili čitaju. One ne prate svaki dečiji korak i ne drže ih dok se spuštaju toboganom i slično, bilo da se okolo čuje smeh ili plač.

Strpljenje i mir su obavezni

Kod Francuza je veoma važno da decu nauče da ne mogu sve da dobiju odmah i sad. Roditelji tako uče decu da čekaju u redu, da se suzdržavaju u prekidanju odraslih u razgovoru kao i da poštuju raspored obroka. Ovo poslednje za rezultat ima mir tokom jela, omogućava da se sa decom normalno jede i van kuće.

  Porodični obroci su svetinja

Svi znamo da je francuska kuhinja jedna od najboljih u svetu. Oni obožavaju da jedu. Zajednički porodični obroci su kamen temeljac francuskog porodičnog života, naročito vikendom kada su sve ostale obaveze organizovane u odnosu na precizno raspoređene obroke.

Deca jedu sve što i odrasli

Kada već govorimo o obrocima, važno je napomenuti da u Francuskoj ne postoje posebno obroci za decu. Mališani jedu sve što i odrasli. Oni se tako jako rano upoznaju sa začinjenim pire krompirom, mesom sa raznim sosovima i slično. Normalno je otići u restoran i na meniju naći ono što će da jedu i deca.

Vikend je vreme za porodicu

Dok su u većini zemalja baš vikendi jako ispunjeni svakakvim obavezama za decu, u Francuskoj se vikend i dalje smatra vremenom za porodicu. To je vreme kada oni svi zajedno sedaju da jedu, zajedno idu na koncerte, muzeje ili na selo u posetu bakama i dekama. To su dani kada su jedni drugima prioritet.

Ne opterećujte decu

Francuzi ne opterećuju decu vannastavnim aktivnostima i ne provode vreme vodeći ih i prevozeći sa jedne tačke na drugu. Oni vole da imaju više vremena za sebe i smatraju da nije u redu da članovi porodice ne mogu da nađu vreme jedan za drugog.

Cilj je naći dobar balans u roditeljstvu

Lepota ovakvog roditeljstva je u tome što ste uvek tu a ne preterujete, porodica vam je prioritet ali imate vremena i za svoj društveni život. To je zapravo ultimativni cilj svakog roditelja – savršen balans.

najboljamamanasvetu.com

Izvor: zelenaucionica.com

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

 

MRAČNA STRANA UMA…

 Govorili smo već da teorija psihoanalize govori o ljudskom umu kao o tvorevini koja se  sastoji iz mnoštva delova. Takođe smo pomenuli da je Frojd bio jedan od prvih koji je “otkrio” to da um poseduje više strana, mnoge kojih mi generalno nismo ni svesni da postoje. Stoga, posebno je interesantno to što se, prema ovoj priči, um može skoro jasno (istina, ne baš previše jasno) podeliti na dva dela – svesni um i nesvesni. Mi ćemo sada pokušati približiti čitaocima ovu misteriju koja se naziva nesvesni um.

Istini za volju, nesvesno je jedna skoro sama po sebi paradoksalna tema za diskusiju. Kako govoriti o nečemu čega niste svesni? Veoma je teško govoriti o nečemu za šta ne znate da postoji, niti kako izgleda, niti šta je to zapravo o čemu vam taj neko traži da mu govorite.

To je isto kao da neko traži od vas da mu opišete “plavokvarcnog megaslona”. Naravno, ta stvar ne postoji, a iako negde tamo u nekoj zabiti univerzuma možda možete i naleteti na ovakvo bizarno stvorenje, opet ga sada ne možete opisati jer nemate blage veze šta je. Mogu ja da dođem i kažem vam “ja sam video plavokvarcnog megaslona i on postoji” i zahtevam da se vi pozabavite tim problemom. Možete pokušati, ali ćete na kraju shvatiti da je taj zadatak jednostavno nešto nemoguće.

Slična stvar je i sa nečim za šta znate da postoji ali ga ne možete  direktno osetiti, ni videti, ni čuti. Na primer, da li mi možete reći kako vi pokrećete svoju pinealnu žlezdu da radi i da li osećate šta ona trenutno radi u vašem organizmu? Ona postoji i zapravo obavlja mnoge od važnih uloga u vašem organizmu, ali nje ni njenog rada niste svesni, niti ga možete meriti, opaziti i osetiti.

Međutim, iako ne možete osetiti sve to direktno, možete na neki način videti posledice njenog rada, te tako znate i da je imate (verujte mi, da nemate ovaj mali organičić ne biste sada bili tu gde jeste i bili u mogućnosti da čitate ovaj tekst). Ista stvar je i sa nesvesnim delom vašeg uma – vi  znate da ga imate (ili vam bar govore da ga imate), ali ne možete u njega direktno zaviriti. Ono što možete, to je da se uverite u njegov rad preko nekih posledica i manifestacija u vašem umu ili ponašanju.

To može biti preko snova ili nekih osećanja za koja vam nije jasno odakle su, ali i kada napravite neki lapsus pa nekom kažete da je glup umesto da je gluv, a kasnije se ispostavi da tu osobu nešto i ne gotivite. Sve ovo je rečeno da bi vam bilo malo jasnije o kakvom ogromnom problemu se ovde radi. Zaista, kada ovako gledamo, pravo je čudo da je neko uopšte i uspeo “provaliti” da nesvesno postoji, pa još i da ga raščivija, analizira, opiše i shvati kako ono funkcioniše. Međutim, to su uradili Frojd i njegovi sledbenici.

Ono što je konkretno Frojd postavio u ranim fazama svoje teorije, to je da postoje tri dela uma – svesno, predsvesno i nesvesno (ili podsvesno). Dakle, nije dva (sa početka) nego tri, što komplikuje stvari, ali smo mi tako napisali radi lakše komunikacije (a i da ne prepadamo čitaoce odmah na početku. Sada već možemo).

U predsvesnom se nalaze sadržaji kojih čovek nije direktno svestan, ali ih može osvestiti ukoliko poželi. To su one stvari koje nam nisu trenutno bitne, pa ih mozak skloni malo u stranu kako nam ne bi zagušivale um i kako bi se mogli koncentrisati na nešto bitnije. Na primer, dobar deo sećanja se nalazi u predsvesnom delu (iako je određen deo u podsvesnom), te ih možemo prizvati u um kada god poželimo. Tako, ako nas neko pita šta smo jeli jutros mi ćemo potražiti malo po umu i prizvati sliku, miris i ukus jaja na oko, ili šta smo već jeli. Ta slika nam nije stalno u glavi ali je uvek “tu negde” ako nam zatreba. S druge strane, nesvesno, tj. naša podsvest, je ono što je ovde mnogo interesantnije. Ovde su stvari mnogo drugačije – apsolutno ništa što je u nesvesnom delu uma nam nije dostupno “kada nam se ćefne”.

Ponovićemo još jednom, tamo se ništa ne vidi. Zato smo i nazvali ovaj članak “mračna strana uma”, upravo kako bi dali slikovit opis ovog domena (nismo stavili “mračan” da bismo nagovestili nešto što je loše, strašno, itd.). To je prostorija u kojem nema svetla i gde su vrata zatvorena za sva naša direktna pitanja. O svesnom delu nećemo sada govoriti.

U nesvesnom, kako govore psihoanalitičari, nalazi se svašta. Tu su naša najranija sećanja kada smo bili bebe i pili majčino mleko direktno iz dojke. Neki tvrde i da su tu sećanja čak i iz perioda kada smo bili u utrobi, pa i prilikom našeg rađanja, ali to je u najmanju ruku diskutabilno (ne kažemo da mislimo da sigurno nije tako). Tu su naše najdublje emocije, koje smo potisnuli jer su neprihvatljive i za nas i za druge. Tu su naše želje koje su, opet, potisnute jer su neprihvatljive za nas.

Na primer, dete može u nekom trenutku da oseća ogroman bes prema roditeljima, ali pošto je to neprihvatljivo za njega, ono ga potiskuje. Nije ništa čudno i ako se zajedno sa tim javi želja da se roditelj ubije, da ne postoji, da ode ili umre, međutim, ovo je tek potpuno neprihvatljivo za dečji ego i njegovo normalno funkcionisanje. Stoga, njegov um potpuno potiskuje i emociju i želju – ali to ne odlazi nikud, već ostaje u nesvesnom.

Naravno, očigledno je da je potiskivanje u nesvesno važan i nužan mehanizam kako bi čovek normalno funkcionisao i čak možemo reći da je jedan od najvažnijih, ukoliko funkcioniše kako treba. Kada je funkcija ega poremećena (u narodu, kada čovek “nije baš normalan”), onda potiskivanje “ne radi” dobro, pa se ovakve emocije ispoljavaju, te za takvu osobu na primer kažemo da je impulsivna ili slično. Ukoliko je i funkcija super-ega poremećena, tj. osoba nema adekvatno izgrađene moral i savest – onda, u sklopu sa ovim prethodnim, imamo recept za psihopatiju.

U nesvesnom su takođe i koreni naših nagona, instinkti života i smrti o kojima smo govorili u prethodnom tekstu (deo nesvesnog u kojem se nalaze nagoni naziva se “id”). Jedna napomena, o id-u egu i super-egu ćemo detaljnije razglabati u nekom od narednih tekstova, pa nećemo ovde ulaziti u dalju raspru.

Traume i strahovi su takođe čest sadržaj na koji možemo naleteti u mračnoj sobi naše podsvesti. Ovi događaji, tj. emocije su takođe nepoželjne, ali ne u smislu kao ove prethodne već zato jer su suviše jake i bolne da bi se čovek njima svesno bavio. Prejaka trauma iz detinjstva, koja je toliko stresna da bi mogla ozbiljno narušiti čovekovo mentalno zdravlje se potiskuje i zaboravlja. Čovek se više ne seća tog događaja, a njegov ego ne mora da se nosi sa nemilim prizorima, od kojih, kada bi se njima svakodnevno bavio, može “da se poludi” (narodski rečeno). Međutim, takve stvari, kao što ćemo kasnije videti, ipak u nekoj formi isplivaju na površinu i to u različitim oblicima, najčešće uzimajući neki oblik neuroze.

Karl Jung, veliki čovek i psihoanalitičar, koji je dosta toga doprineo psihoanalizi, dodao je i neke nove poglede na nesvesno. Naime, on je tvrdio da se nesvesno sastoji ne samo od potisnutih sadržaja koje je sama osoba potisnula, već i od sadržaja koje su potisnuli naši preci (zapravo, ne samo od potisnutih, već i od mnoštva svesnih iskustava naših predaka). Dakle, po njemu, naše nesvesno se deli na dva dela, individualno i kolektivno. Interesantno je da se kolektivni deo nesvesnog sastoji od prastarih slika, vizija i univerzalnih simbola koje osoba deli sa čitavom ljudskom vrstom – izgleda da su duboko u našem umu i umovi naših dalekih predaka!

Iz svega navedenog, možemo prvo, primetiti da je nesvesno neka vrsta “kontejnera” za sve sadržaje koji nisu poželjni ili suviše teški da bi se njima svesno bavili. Rekli smo i da se ove stvari ne mogu direktno videti, ali to ne znači da nisu tu. Štaviše, nesvesno ima ogroman upliv u naše svesno funkcionisanje i mi stalno ispoljavamo sadržaje iz tog domena.

Njegov sadržaj je vidljiv u snovima (za koje Frojd kaže da su glavno sredstvo ispoljavanja nesvesnog), ali i u omaškama, šalama (gde se, na primer, potisnuti seksualni impulsi ispoljavaju kroz seksualno nabijene pošalice i provokacije), iznenadnim reagovanjem na nešto što nema veze sa stvarnom situacijom (recimo, veliki bes zbog neke sitnice), na kraju i sa skoro svim našim psihičkim stanjima, bilo da su pozitivna ili negativna. Frojd je išao dotle da je nesvesno “optuživao” za bukvalno sve naše svesne misli, emocije i radnje – nema nijednog dela nas koji nije pod uticajem naše podsvesti.

Najvažnije, psihijatri i psiholozi su primetili da sve neuroze nastaju iz okeana nesvesnog, a simptomi psihičke disfunkcije su način da nesvesno komunicira sa spoljnim svetom. Potisnuta osećanja se moraju negde i nekad ispoljiti i uvek su tu negde pri površini. Uz prisustvo pravog “okidača” kao što su stres, neka ponovna trauma, izmena konteksta i načina života, negativni događaji, fizičke bolesti – mračni sadržaji isplivavaju na površinu.

Ako je sadržaj potisnutog veliki, ako je suviše duboko gurnut i ako nema gde da se adekvatno ispolji (na primer, “konvertovanjem” potisnute energije u sport, umetnost, posao, itd.), onda se energija akumulira u neurotični simptom i tako “oslobađa”.

Upravo na tom mestu i dobrom interpretacijom simptoma, tj. “dekodiranjem” nesvesnog kod osobe, stručan psihijatar ili psiholog će naći materijal za rad i tako pomoći osobi da prevaziđe psihičke teškoće.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (3)

Prethodni članak: POKRETAČI ČOVEKA

---

---

 

AUTIZAM…

Autizam je, pored šizofrenije, svakako jedan od najenigmatičnijih psihičkih stanja, u čija se istraživanja ulagalo kako finansijski tako i mentalno, ali je u isto vreme ostao i toliko nedovoljno istražen da je pitanje možemo li danas uopšte sa sigurnošću govoriti o autizmu kao posebnom i specijalnom poremećaju.

Definicije autizma su toliko široke da sada naučnici ne govore više u autizmu već o „poremećajim autističnog spektra“. Mi ćemo, radi lakše komunikacije i uštede prostora, većinom zadržati termin „autizam“ kada budemo konkretno ušli u priču o ovom fenomenu, uz naglašavanje da zadržavamo stav da ovo nije jedinstven poremećaj o kojem se mnogo zna.

Za autizam kao poremećaj se praktično nije znalo do pre par decenija. Pored manjka faktora koji izazivaju neurorazvojne poremećaje (što znači da su proizvod neuroloških promena, uglavnom na mozgu, prilikom razvoja čoveka), u pitanju je i to da nikom nije palo na pamet da nekako obeleži ljude koji se razlikuju od ostalih. Na decu, koja su pokazivala određena „čudna“ ponašanja (koja su kasnije obeležena kao simptomi autizma), se gledalo kao na decu koja su malo sporija u razvoju.

Tek kada su ljudi počeli da uviđaju određenu pravilnost u ovim ponašanjima, i kada se broj slučajeva povećao uz javljanje težih simptoma, nastao je pokušaj utvrđivanja svega opaženog u jednu celinu koja će biti okarakterisana kao poremećaj. Iako je i danas, kao što smo rekli, veoma teško govoriti o ovom fenomenu kao o definisanom stanju, mi ćemo ovde navesti njegove karakteristike onako kako se o njima govori u naučnom svetu.

Autizam se uglavnom definiše kao neurorazvojni, neuropsihički poremećaj, kojeg karakterišu smetnje u ponašanju (kako u verbalnoj tako i u neverbalnoj komunikaciji), smetnje u mišljenju, socijalnim interakcijama i repetitivna ponašanja. Autizam se uglavnom prepoznaje prilikom ranih dana života, gde obično roditelji primete nešto čudno kod svoje dete.

Znaci i simptomi autizma mogu biti raznoliki. Neuobičajeno ponašanje se može ogledati u detetovom nereagovanju na zvuke, lice, glas roditelja, slike, i slično; može se primetiti da se dete fokusira samo na jedan predmet duže vreme, na primer, gleda samo u jednu igračku ili fiksira pogled u jednu tačku u njegovoj sredini.

Dete može biti tiho, mnogo tiše nego što se to „očekuje“ od deteta u tim godinama – na primer, vrlo malo, ili čak uopšte, ne plače. S tim u vezi, moguće je primetiti i odsustvo emocija, bilo straha i tuge, bilo radosti, sreće (na primer, dete se ne smeje i ne reaguje na osmehe roditelja – reakcija na smeh roditelja je normalna i očekivana reakcija deteta).

Svaka od ovih promena i neuobičajenih ponašanja kod deteta može proći neopaženo, pa se to da „nešto nije u redu sa detetom“ primećuje tek kasnije. Isto tako, svako od ovih ponašanja može značiti samo privremenu razvojnu krizu kod deteta, ili reakciju na neke promene u kontekstu u kojem se dete nalazi, pa ne mora da znači da se odmah radi o neuropsihološkom problemu. Međutim, ukoliko su ovakva ponašanja relativno trajna i ukoliko se jave u većem broju, onda je veoma moguće da se radi o neurorazvojnom poremećaju autističnog spektra.

Kada je reč o simptomima autizma, mora se prvo naznačiti da postoje različiti oblici autizma (zato su se naučnici odlučili da govore o „spektru“ a ne o jedinstvenom poremećaju), te da postoje blaži i teži oblici ovog stanja. Ipak, obično se govori o takozvanoj trijadi simptoma – tri grupe karakteristika koje određuju ovaj poremećaj.

To su: 1) poremećaj u socijalnoj interakciji, 2) poremećaj u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji i 3) repetitivno ponašanje. Što se poremećaja u sferi socijalne interakcije tiče, tu možemo primetiti manjak očnog kontakta – osoba veoma malo gleda, ili čak potpuno izbegava da gleda drugu osobu u oči. Takođe, osoba će ostvarivati malo i nimalo bilo kakve druge komunikacije sa drugima, kao da nekako živi u svom svetu. Neće reagovati na dozivanje ili pokušaje komuniciranja drugih. Maniri mogu neprikladni situaciji, osoba kao da ne zna, ili je nije briga, za bonton i slične stvari.

Osobe sa autističnim spektrom poremećaja su „poznate“ po tome što su uglavnom veoma loše u interpretiranju socijalnih situacija. Naime, ovi ljudi su generalno loši u opažanju emocija kod drugih i njihovih emocionalnih stanja. Na primer, svi mi znamo kako izgleda kada se neko raduje – opažamo ton kojim priča, izraz lica, ponašanje, itd. Isto tako, znamo i kada se neko ljuti ili je nervozan i uplašen.

Opažanje tuđih emocionalnih stanja je najvažnija stvar prilikom komunikacije sa drugim ljudskim bićem. Međutim, problem kod autističnih osoba je to što one ne mogu da vide, tj. ne znaju da opaze emocije drugih. Dakle, ton kojim im se obraćate skoro da uopšte nije bitan – bitno je samo šta kažete. A nije isto kada vam neko kaže „dođi ovamo“ i smeje se, ili isto to, a mršti se.

Sa druge strane, i oni sami imaju problem da na pravi način iskažu svoja stanja drugima, te će možda delovati kao rigidne, bezlične ili konfuzne osobe drugim ljudima – niko neće znati šta misle i kako se osećaju. Ova nemogućnost da se tuđa stanja pravilno interpretiraju, uz probleme sa iskazivanjem sopstvenih, čine socijalnu interakciju skoro nemogućom – u najmanju ruku veoma teškom. Dešava se i da su ponekad agresivni, što još više otežava odnos sa njima.

 Kada odrastu, ovi ljudi su uglavnom usamljenici koji veoma malo komuniciraju sa sredinom oko sebe. Tipično za autistične osobe je to što često deluju kao su potpuno u nekom svom svetu, kojem ne može prići niko spolja. Što se verbalne i neverbalne komunikacije tiče, osoba može veoma malo govoriti ili čak u potpunosti izgubiti moć govora. Može ponavljati određene reči ili zvukove, kao da samo njih zna.

Kada je reč o nekim blažim oblicima, deca mogu pokazivati znake blagog zaostajanja u prihvatanju i učenju novih reči. Često se dešava da govor bude monoton ili nalik na pesmu, dakle, neobičajenog tonaliteta. Neka deca imaju teškoća da održe komunikaciju, a sreću se i osobe koje drže konstantne monologe – pričaju o jednoj temi kao da drže predavanje, ne obraćajući pažnju na to šta drugi govore i da li imaju nešto da kažu.

Veliki broj ljudi sa nekim od poremećaja autističnog spektra ima dosta problema sa kontrolisanjem emocija, te se može desiti da upadnu u afekt i preterano emocionalno reaguju u neadekvatnoj situaciji (na primer, dobiju napad besa i krenu da viču na sred bibilioteke, u pozorištu ili bilo kojem drugom mestu gde je vikanje neprikladno). Ovaj gubitak kontrole se češće dešava kada se nalaze u okolini koja je za njih strana (na primer, negde gde nikad do sada nisu bili). Ponašanje i pokreti mogu biti ukrućeni ili takođe pratiti neki obrazac, gde se pokret ponavlja. Izvođenje nekih radnji bez ikakvog povoda (što se spoljnog posmatrača tiče) nije neuobičajeno za autizam.

Kao što vidimo, upravo repetitvna ponašanja deo su velikog dela „repertoara“ osobe tokom dana. Naglasimo i to da je svako dete jedinstveno u pogledu simptoma autizma, te kod nekih neki simptomi mogu biti manji a neki veći, dok se kod drugih može naći obrnuta slika.

Kako čitaoci koji nisu mnogo upoznati sa ovim psihičkim stanjem ne bi pomislili da je autizam nešto strašno i uvek nešto „poremećeno“ i nenormalno (kako se inače ovaj poremećaj do skora prikazivao u medijima), moramo ponovo naglasiti da postoje različiti oblici autističnih stanja, od kojih su neka blaža a neka teža, a neka veoma interesantna. Postavlja se pitanje da li bi trebalo govoriti o autizmu ukoliko nisu prisutni ovi simptomi u nekoj težoj varijanti. Ljudi koji imaju „blaže“ simptome autizma su uglavnom funkcionalni u društvu – zaposleni su, imaju porodice, prijatelje i slično.

Ovi ljudi su jednostavno okarakterisani kao „malo čudni“ od strane svoje socijalne okoline, najčešće u smislu toga da malo teže komuniciraju sa ljudima, da vole da budu sami, da imaju neuobičajene gestove i manire, da su socijalno inhibirani (ukočeni) i slično. Ali se oni ipak ne smatraju „poremećenima“ u laičkom smislu reči. Dakle, za ovakve ljude je normalno postaviti pitanje da li uopšte možemo i trebamo govoriti o bilo kakvom poremećaju i u stručnom smislu, ili ih nazivati nekakvim medicinskim imenom. Pitanje je da li je potrebno nazivati ljude koji su malo drugačiji od vas „autistima“ ili bilo kako drugo; i šta takva obeležavanja znače i za vas, a posebno za njih.

Na primer, neko više voli da svoje slodobno vreme provodi sam sa sobom, a neko je jednostavno nespretan sa ljudima. Da li smemo ovakve osobe okarakterisati kao ljude sa „blažom formom autizma“ je dilema ne samo za laike već i za psihijatre. Takvim merilom, skoro svako od nas se može naći u nekom psihičkom poremećaju. Ovo može biti opravdano kada je reč o težim oblicima nekih psihičkih poremećaja, gde je čovek nefunkcionalan, pa i opasan po sebe i druge; ali možda ne i kada je reč o blažim formama, gde je granica između osobina ličnosti, karaktera, vrlina, mana i „poremećaja“ veoma zamućena.

Na kraju, verovatno ste čuli za izraz „idiot savant“, ružan termin koji je sada zamenjen terminom „autist savant“. To su ljudi koji imaju sve ili većinu gorenavedenih simptoma autizma, ali uz jednu sitnicu: imaju jednu ili više mnogostruko „pojačanu“ psihičku funkciju.

Na primer, postoje slučajevi ljudi sa autizmom koji imaju skoro nadljudsku matematičku sposobnost, te mogu da u sekudni izvode aritmetičke operacije sa brojevima od nekoliko desetina cifara, da izvode kompleksne jednačine za par minuta, za koje bi normalnom čoveku trebalo školovanje od pet razreda i pored toga opet više sati (ili dana) da ih postavi i reši. Mogu biti i izuzetno nadareni u nečemu, na primer u muzici, gde imaju sposobnost da savršeno tačno odsviraju melodiju koju prvi put čuju, da prepoznaju svaki zvuk i notu i slično.

Takođe, postoje ljudi koji mogu perfektno jasno da zamisle nešto u glavi i onda ga konstruišu, da kristalno zapamte i onda vizualizuju svaki objekat i svaku scenu u mislima. Interesantno je to što, nakon utvrđivanja autizma kao poremećaja, uz ove slučajeve autista savanta, neki tvrde i da su mnoge istorijske ličnosti u stvari bile autistične.

Na primer, Mocart, koji nije baš bio neki govornik ali je mogao da u najmanju notu pogodi i odsvira melodiju koju samo jedanput čuje. Ili, Ajnštajn, koji je mogao da u glavi izvodi kompleksne matematičke operacije u četiri ili pet matematičkih dimenzija, ali je bio povučen i „čudan“ u privatnom životu. Takođe, Nikola Tesla je bio poznat po svom usamljeničkom životu i manjku interakcije sa ljudima, po „čudnim“ izjavama i teorijama, ali isto tako i po svom neprevaziđenom geniju, koji je uveliko bio posledica njegove izvanredne sposobnosti vizualizacije objekata u mislima (poznato je da on govorio kako ništa nije crtao i modelirao u fizičkom svetu, već je svaki izum potpuno „konstruisao“ samo u svojim mislima).

Ovakvi slučajevi govore u prilog tome da je reč „autizam“, posebno u svom blažem obliku, više nekakav način da se okarakterišu određeni tipovi ljudi sa specifičnom moždanom strukturom, nego što je jedinstven psihički poremećaj. Ipak, ovom temom se treba još dosta baviti i još dosta je izučavati kako bi se došlo do neke čvršće spoznaje i boljeg uvida.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (16)

Prethodni članak: AMNEZIJA

_______________________________________________________________________________________

AMNEZIJA…

U ovom tekstu bavićemo se jednim takođe veoma poznatim poremećajem koji se naziva amnezija. Reč „amnezija“ je kovanica nastala od dve grčke reči („a“ i „mnesis“), koje u prevodu znače „gubitak memorije“ ili „bez memorije“.

Ovo je i ujedno najjednostavniji opis poremećaja – amnezija dakle, predstavlja neko stanje gubitka pamćenja i sećanja na pređašnje događaje, može predstavljati i nemogućnost pamćenja sadašnjih događaja.

Ovaj poremećaj je specifičan po tome što iako može biti izazvan psihološkim faktorima (na primer, potiskivanjem traumatičnih događaja), on se najčešće sreće kao pratilac fizičkih ošećenja mozga, recimo posle saobraćajne nesreće, tuče ili bilo kakvih drugih ozbiljnih povreda glave.

Amnezija, dakle, prvenstveno predstavlja neuropsihološki poremećaj i to je ujedno i prvi poremećaj ovakve vrste kojim ćemo se baviti u ovoj seriji tekstova.

Kao što smo rekli na početku, amnezija predstavlja termin kojim se označava nekakav gubitak pamćenja. Ukoliko neko dođe kod vas i ne može da se seti ko je i kako se zove, možete sa priličnom sigurnošću tvrditi da ima neku vrstu amnezije, a na osnovu toga pretpostaviti i da mu se nešto desilo. Međutim, u praksi i literaturi se ne govori samo o amneziji kao poremećaju gubitka pamćenja, već se uvek stavlja naglasak na to kako je došlo do amnezije. Tako se ovaj poremećaj deli na anterogradnu i retrogradnu amneziju.

Da bi čitaocima bilo lakše da razumeju, objasnićemo oba pojma, a ujedno ćemo uvesti i priču o dve vrste memorije: kratkoročnu i dugoročnu memoriju. Naime, svi mi imamo dve vrste memorije, koje su uporavo navedene. Kratkoročna memorija nam omogućava da na brzinu zapamptimo neke sitne stvari, kao što je na primer, broj telefona ili adresu na koju moramo otići, ali se te stvari ne zadržavaju dugo u mozgu. One posle nekog vremena (najčešćće par sekudni) izčeznu iz našeg uma.

Te „privremene“ stvari zadržavamo veoma kratko upravo zato jer su takve – privremene. Pročitali smo oglas i sada treba da pozovemo broj, ali taj broj nam treba za ceo život, već samo za tu situaciju, tj. taj momenat pozivanja broja. Da ne bi postao prenatrpan, mozak neće večno pamtiti sve sa čime dođe u kontakt, već ekonomiše sa informacijama; na neki način odlučuje šta će koliko da zadrži u sebi.

Zamislite da imate u glavi svaki broj telefona svake osobe koju ste pozvali u životu; ili, sećate se svakog naziva ulica kroz koje ste prolazili. Mozak bi vam, naravno, bio skroz prepunjen nebitnim informacijama da ne bi ste mogli da pamtite ništa novo. Sećali bi ste se nevažnih gluposti umesto važnih i značajnih događaja.

Stoga, u mozgu postoje te dve „fijoke“ gde se stavljaju informacije – jedna je za privremene i relativno beznačajne informacije (kratkoročna memorija), gde informacije stoje neko kratko vreme a onda isčezavaju, a druga je za važne, značajne i veoma korisne informacije. Ta druga fijoka služi za informacije i sećanja uglavnom lične prirode, važne događaje, jaka ili traumatična iskustva i slično – i ona se naziva dugoročna memorija. Ovde se ti podaci zadržavaju na znatno duže vreme, te tako omogućavaju čoveku da ima sećanja, a stoga i da zna ko je i šta je, šta je sve doživeo i šta mu se desilo.

Sada, da se vratimo na one dve vrste amnezija. Anterogradna amnezija se odnosi na nesposobnost pamćenja novih informacija. Na primer, čoveku se desila neka nesreća (gde je možda zadobio neku povredu glave) i sada ne može da pamti ništa posle toga. Sve što mu kažete on odmah zaboravi, kao da mu ništa niste ni rekli. On se seća svega pre nesreće – ko je, šta je, kako se zove, gde radi i živi i svega drugog; ali, ne može se setiti ničega što se dogodilo posle nesreće. Dakle, njemu je „isključena“ sposobnost pamćenja novih događaja.

Došlo je do nekih promena u njegovom mozgu koje mu jednostvano onemogućavaju da prebaci informacije iz kratkoročne u dugoročnu memoriju.  Šta se ovde desilo? Pa jednostavno to da mu je „otkazala“ ta dugoročna memorija, bolje reći spona između kratkoročne i dugoročne memorije.

Psihološki rečeno, informacija koja uđe u mozak takve osobe (dakle, uđe u kratkoročnu memoriju), ne može se preneti dalje u dugoročnu, te tako upamtiti na duže. Ona ostaje samo u kratkoročnoj memoriji, gde može trajati najviše nekoliko sekundi i onda odlazi kao rukom odnešena. Bez obzira koja informacija je u pitanju, ništa ne može da se prenese u dugoročnu i tako upamti na duže.

Zamislite sada koji je ovo pakao za osobu; neko vam kaže da vam se žena porodila, ali vi to upamtite na par sekudni i onda zaboravite. Kada vidite dete, bićete besni što vam niko nije rekao da se porodila, pa sada ne znate za to. Ili, na primer, kažu vam da treba da se pojavite u 18 i 15 tamo i tamo, a vi to zaboravite u narednih 15 sekundi. Život bi bio prilično frustrirajući zar ne?

Zamišljajući takve situacije, možete steći mali uvid u to kako je ljudima koji imaju Alchajmerovu bolest. O ovom specifičnom poremećaju, koji uključuje u sebe poremećaj pamćenja koji smo ovde kategorisali kao retrogradnu amneziju, govorićemo u nekom od narednih članaka.

Druga vrsta amnezije je tzv. retrogradna amnezija, koja je mnogo poznatija forma. Ovaj poremećaj se odnosi na nemogućnost prisećanja informacija pre specifičnog vremenskog perioda. Ako uzmemo primer sličan ovome koji smo do sada opisivali (da se čoveku desila neka nesreća, te da je zadobio povredu glave), onda se ova osoba ne bi sećala ničega, ili vrlo malo stvari koje su se desile pre nesreće.

Često se može desiti da osoba ne zna ni kako se zove, ne može prepoznati ni svoje najbliže, ne zna šta je radila do trenutka nesreće, prosto rečeno – nema pojma ni o čemu. Ovde sada imamo poremećaj druge vrste, a to je nemogućnost uvida u ono što je već „usnimljeno“ u dugoročnu memoriju, dakle, nemogućnost prizivanja sećanja. Sve radi kako treba, samo se jednostavno ne može pristupiti „folderu“ gde su uskladištena određena sećanja.

Ni ova situacija nije ni malo zavidna, jer je svakako veoma teško funkcionisati bez ikakve predstave ko ste i šta ste, a kamoli šta vam je sada činiti. Zapravo, ne zna se koja je situacija gora – da li da ne možete zapamtiti ništa novo, ili se ne možete setiti ničega starog. U nekim, veoma retkim slučajevima, mogu se desiti i oba scenarija istovremeno, te je to svakako najgora moguća situacija po čoveka.

Kao uzrok obe vrste amnezija navode se prvenstveno neurološki faktori, najpre fizička, mehanička oštećenja i povrede moždanog tkiva. Naime, usled velike fizičke traume mozga, dolazi do poremećaja rada određenih nervnih puteva, te dolazi i do poremećaja funkcionisanja mozga kao celine.

U ovakvim slučajevima najpre strada pamćenje, budući da se strukture odgovorne za memoriju prostiru kroz skoro čitav mozak. S druge strane, određeni delovi mozga su više zaduženi za memorijske funkcije, te ako se samo oni oštete, onda posebno može doći do poremećaja u pamćenju. Naime, mozak je jedna vrsta mašine sastavljene od delova, te postoje sitni delovi mozga koji imaju određenu funkciju. Ukoliko se oni oštete (usled fizičke povrede ili moždane kapi, šloga ili lezije) onda se ta oštećenja konkretno mogu videti i u spoljašnjem ponašanju čoveka i imati posledice po njegov unutrašnji psihički svet.

Kada je reč o nekim drugim uzrocima amnezije, jedan čest uzrok je alkohol. Onima koji vole dobro da popiju poznato je da se nekad može desiti da se izgube sećanja na prethodnu noć (ili bilo koji deo dana kada se pilo). Preterano konzumiranje alkohola može dovesti do brisanja čitave epizode sećanja, čak nekoliko sati materijala, te je ovo stanje najbliže retrogradnoj amneziji koju smo opisali gore. Dugoročna konzumacija alkohola može čak i oštetiti mozak u toliko meri da osoba sve slabije pamti nove događaje, a sve bolje zaboravlja stare.

Potiskivanje je jedan od psiholoških mehanizama koji mogu biti odgovorni za gubitak sećanja. Naime, ukoliko se čoveku desi neka ozbiljna i jaka trauma i ukoliko mozak proceni da će događaj biti veoma težak za obradu, onda on upošljava mehanizam potiskivanja, koji događaj smešta u neku mračnu odaju mozga, gde je zaključava.

Osoba se tako više ne može setiti tog događaja, te ga ne može ni obrađivati. Ovo je u neku ruku odbrambeni mehanizam mozga kojim on čuva sam sebe od preteranog opterećivanja teškim sadržajem, ali to dovodi do amnezije, tj. potpunog brisanja jednog dela života iz sećanja osobe.

Amnezija je jedan od poremećaja koji je veoma učestao u današnjem svetu, pored tolikog broja povreda, nesreća i bolesti, od kojih je najpoznatija Alchajmerova bolest, te tako zahteva dublje upoznavanje sa problematikom. Iako amnezija može spadati u jedan od psihički težih stanja čoveka, za njega ipak postoji lek, tj. postoji način rešavanja i ovog problema. U zavisnosti od situacije i konteksta, upornost prilikom vraćanja moždanih funkcija na normalu (dakle, vraćanja sećanja / postizanja načina da se pamte novi događaji) se u većini slučajeva isplati.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (15)

___________________________________________________________________________________

POVEZANOST DUŠE I TELA…

Kako nastaju psihosomatske bolesti i koja je njihova duhovna svrha

Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?

U svim vremenima naučnici su tražili uzrok smrtonosnog oboljenja i načine borbe s njim, uglavnom uzaludno. No, odjednom se pojavila senzacija: Na kalifornijskom Univerzitetu Berkli, sproveden je neobičan eksperiment. Ispitano je 15.000 pacijenata i otkriveno da je istorija mnogih bolesti neverovatno slična.

Thinkstock

Skoro svakog od ispitanih ljudi nekada je neko jako uvredio i niko od njih ne može to oprostiti. Stalno vrte staru traku i na taj način iznova otvaraju svoju ranu.

Naučnici su zaključili da je opsesivna preokupacija uvredama pokrenula proces bolesti.

Duševno i fizičko zdravlje su usko povezani i često predispozicija čoveka za jedne ili druge bolesti zavisi od toga kakav je njegov temperament, način života, navike. Kakav je karakter takve su i bolesti i svaka bolest liči na samog čoveka.

Telo je samo ogledalo koje odražava naše nevidljive misli i osećaje.

Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?

Naučnici su uspeli opisati taj proces. Krvni sudovi se u slučaju depresije sužavaju. Kiseonik i hranjive materije koje su neophodne organizmu ne dolaze do određenih organa, do nervnog i imunog sistema. Imunitet stalno potiskuje ćelije raka koje se nalaze i žive u svakom ljudskom organizmu.

One se stalno potiskuju i zbog toga se ne razmnožavaju. Imunitet ih drži pod kontrolom do određene granice dok razmnožavanje ne počne takvim ritmom, da ga je gotovo nemoguće zadržati. U tom slučaju govorimo da je čovek bolestan od raka.

Koncentrisanje na uvrede, nije jedina karakterna crta koja može zahvatiti i dovesti do bolesti čak i najjači organizam. Psihijatar Petar Ganuškina još je početkom prošlog veka primetio da je često kod njegovih pacijenata, kod ljudi s psihičkim bolestima, prevladavala neka karakterna crta.

On je napravio spisak patoloških psiho tipova kojim odgovara ne samo svoj niz specifičnih karakternih crta, već i svoj niz bolesti. Potom su njegovu klasifikaciju počeli koristiti i za obične ljude. Teorija o povezanosti konkretnog psiho tipa s konkretnom bolešću, još uvek je samo teorija.

Ali ako je stvarno povezano sa zdravljem to je vrlo korisno medicini. Bolest se u tom slučaju može predvideti. Naravno, slična dijagnostika još uvek je eksperiment. U stvarnosti je niko ne sprovodi. Tačnost te dijagnostike takođe je pod znakom pitanja. Međutim ne treba ni tvrditi da su slična predviđanja profanacija.

Povezanost duše i tela

Možda direktne zavisnost između karakternih crta i konkretne bolesti nema, ali to da su psiha i zdravlje povezani potvrđuju i drugi pored psihologije i nauke, oni koji se neposredno bave fizičkim zdravljem ljudi – lekari.

Povezanost duše i tela doktor refleksolog Jurij Kač izučava mnogo godina. Prema njegovoj teoriji koju je pozajmio od drevnih kineskih iscelitelja, čovekovo telo je prožeto sa 12 kanala – meridijani. Svaki od njih je povezan sa određenim unutrašnjim organom. Negativne emocije i stres mogu zatvoriti kanale i dovesti do bolesti tih organa. Na primer, emocija kao što je gnev direktno utiče na rad srca.

Kod ljudi koji su pesimisti, koji su duhovno slabi i kod onih koji su skloni emocijama kao što su: depresija, tuga – to dovodi do narušavanja rada svih funkcionalnih sistema i uopšte do razvoja bolesti i fatalnog kraja. Doktori su odavno primetili da je želudac usko povezan sa emocionalnom sferom.

Ukoliko čovek ima probleme, ako doživljava jaki stres to se često odražava na probavne organe. Jake emocije ne utiču samo na želudac. Istraživači su primetili i druge zakonitosti što im je omogućilo izdvajanje rizičnih grupa u koje spadaju, na primer, kukavice i besni ljudi.

Kod kukavice – problematični organi su bubrezi i mokraćni mehur. Ukoliko čovek strahuje od svakog šuškanja i boji se za sopstveno telo, još u detinjstvu usred silnog straha to može dovesti do noćnog mokrenja.

Ako je čovek zloban, svakog prezire, mrzi, razviće bolesti koje su povezane za organe poput jetre i želuca.

To da su bolesti usko povezane sa ljudskom psihom, da su direktna posledica načina života, navika, mentaliteta, lekari danas i ne sumnjaju. Međutim mehanizam transformacije konkretnih emocija i doživljaja u bolesti je vrlo složen.

Termin „psihosomatske bolesti“ prvi put je upotrebio u nauci nemački psihijatar Johan Hajnrot 1818. godine. „Psiho“ u prevodu s grčkog je duša, „soma“ telo.

Kao što proizlazi iz naziva psihosomatskim se zovu bolesti čiji uzroci nisu infekcije i mikrobi već psihički problemi. Dijabetes, bronhijalna astma, bolest srca, hipertenzija, čir na želucu, alergija, to je samo mali spisak bolesti koje pri ispitivanju pokazuju kao psihosomatske. Psihosomatske bolesti vremenom postaju karakterna crta čoveka

Bolest kao beg od problema

Čovek ne simulira, on je zaista bolestan. Međutim, bolest je u suštini isprovocirana duševnim potresima u njegovom životu, nekom tugom, tragedijom ili produženim stresom. Zašto se u jednom slučaju negativne emocije pretvaraju u dijabetes a u drugom u čir? Jedan od prvih koji se zamislio nad tim je poznati psihoanalitičar Sigmund Frojd.

Po njegovoj koncepciji duševnu ljudsku bol prima na sebe organ s kojim su bila povezana ta iskustva. Ako recimo čovek iznenada oslepi, znači da podsvesno ne želi videti ovaj svet. Poznati lekar Frank Aleksandar, psihosomatske bolesti je objasnio drugačije:

„Potpuno zdravih ljudi – što je poznato – nema. Kod nekog srce nije u redu, kod nekog su slaba pluća. Naime, ti problematični organi prvi stradaju, bez obzira kakva je iskustva čovek imao. Po principu: gde je tanko, tu se kida. “

Psihosomatika je službeno priznata od strane naučne zajednice, opisana u brojnim monografijama.Ako je okidač za psihosomatske bolesti u pravilu stres, u hroničan oblik ona prelazi iz razloga što čovek ima koristi od bolesti. Osoba ne želi biti bolesna, ali podsvesno teži tome da bolest ostane. Najčešće korist od bolesti upotrebljavaju ljudi slabe volje.

Bolest za njih postaje štit kojim se skrivaju od životnih problema i nevolja. Koriste bolest za dobijanje materijalnih i sličnih koristi. Međutim psihosomatske bolesti su opasne zato što s vremenom postaju karakterna crta. Psihosomatske bolesti se vrlo teško leče, uobičajene metode ovde ne deluju.

Da bi se razumeli uzroci bolesti, ponekad je potrebno shvatiti šta je u čovekovoj duši, shvatiti njegove tajne želje i misli. Bez toga se ništa ne može. Ukoliko se prihvati mišljenje da su bolesti proizvod našeg karaktera, tada se i spas nalazi u samom čoveku, u njegovom karakteru.

Priče o tome kako je čovek bio ozbiljno bolestan – smrtno, a onda odjednom misteriozno ozdravio, čuo je verovatno svako. Sve te priče ukazuju na jedno: da bi se izbavio od bolesti čovek ne može da sedi skrštenih ruku, već bi trebalo da radi na sebi, a najvažnije je da ne pada u depresiju, već usmerava sebe na pozitivno.

Transformacija karaktera

Bilo koje negativne emocije koje se nakupljaju unutra i nemaju oduška, potkopavaju organizam. Bolestan čovek sam sebe baca u grob i sam sebe iz groba diže. Snagom volje se može pobediti bilo koja neizlečiva bolest, a slaba volja može biti fatalna čak i za relativno laku bolest.

Dići se iznad Ienjosti, apatiju, poverovati u sebe, preispitati svoje navike u odnosu na život, jeste teško. Ipak psiholozi su uvereni da je ponekad to jedina šansa za izlečenje. Ukoliko čovek ima neke ciljeve u životu, ako zbog nečega živi, on preživljava uprkos svemu.

Navikli smo se odnositi prema bolesti sa strahom, kao prema nečemu neugodnom i opasnom, to niko i ne spori. Bolest je uvek bolna, uvek je to stradanje, međutim vernici znaju da se bolesti ne šalju čoveku samo tako, one su povod da se razmisli o životu i možda u njemu nešto promeni. Ukoliko uklanjamo simptome pomoću lekova, ostaju iste karakterne crte, isti mentalitet, isti način života, i bolest ponovo dobija snagu.

Ukoliko se ne menja čovekov život, njegov sistem vrednosti, ako se ne menja ličnost tada bolest ne nestaje. To je činjenica. Ukoliko je bolest stvarno povezana s karakterom na paradoksalan način to nije samo nevolja, već i blago. Ona omogućava čoveku da promeni sebe, da postane bolji, jači.

Ko zna, možda se u tome i krije prava svrha bolesti.

Izvor:superzena.b92.net/Sensa

---

---

 

IGRAMO IGRU „JA TEBI TI MENI“…

Kontrola. Šta je to?

Ponekad to što mi nazivamo spasavanjem, pomoći, dobrotom – jeste način upravljanja drugim ljudima.

Neretko se interesujemo kod svog partnera „kako ide?“, „Kako je prošao dan?“, pritom nas na to često pokreće ne iskrena želja biti sa njim u tom momentu, nego želja da znamo šta se, gde i kako događa sa meni bilskim čovekom, da li sam u toku svih dešavanja u vezi sa njim. Neizvesnost često izaziva nemir.

Sazavisan čovek zna dobar način kako da ga se otarasi, a to je – prekontrolisati drugog. To pomaže ne na dugo, jer glavni problem, problem sa sopstvenom uznemirenošću čovek ne rešava.

Od preterane kontrole
izumire poverenje

Sazavisan čovek ne ume da pita direktno. Mi igramo igru «ja tebi, ti meni». Ljutimo se i vređamo kada zauzvrat ne dobijamo to što su, kako se nama činilo, bili prosto obavezni da nam daju. Svoj bonus, nagrada za «dobrotu», «milost», sastradavanje, ustupanje.

Mi počinjemo da pomažemo tada kada od nas ne traže pomoć, i opet zauzvrvat tražimo blagodarnost. Jer, predlagati svoju pomoć – to je način da se nešto dobije (uzvratna briga, blagodarnost, osećanje da sam «dobar čovek»). Ili se smućujemo da drugi ne vide, komentarišemo kako je svet nepravedan prema nama.

«Ja za vas sve, a vi meni ništa!» možda ste slušali takvu frazu, ili ste je sami ne jednom koristili u odnosu prema svojim bliskim. Za željom da spasemo ceo svet, i da ga učinimo boljim mi zaobravljamo da je kontrola (makar se ona projavljivala u vidu brige), u svakom slučaju pritisak (na druge).

Iza kontrole stoji naša, često nesvesna grandiozna želja da upravljamo drugima. Iz nekog razloga, sazavisnom čeveku se čini da je on iskusniji i da bolje zna kako drugi ljudi treba da žive. Sazavisne često nazivaju „načelnicima lutkarskog teatra“ gde su ceo svet – marionete, koje je jednostavno potrebno samo postaviti na pravilna mesta, pravilna po našem mišljenju.

Imajući takve „štitnike za oči“ mi zaboravljamo, da kontrola – kao i bilo koji drugi pritisak, izaziva protest i izbegavanje kontakata sa nama. A to između ostalog izaziva uvređenost pomoću koje isto tako možemo veoma dobro kontrolisati druge ljude. Jer čovek na koga smo se uvredili je prosto obavezan da se oseća uvređenim.

Da li je kontrola svagda zlo?

Verovatno bi, dok čitate te redove, hteli da izrazite nesaglasnost, jer postoje situacije kada su briga, upravljanje i kontrola neophodni. I to je zaista tako, postoje malena deca, ljudi koje se nalaze u neadekvatnom stanju, npr. halucinaciji, koji ugrožavaju svoj život i bezopasnost okoline, ili početnici u nekom poslu koji se bez nas ne bi snašli. Ne mogu da prežive bez naše pomoći. Taj primer i jeste taj signal koji razdeljuje prirodnu/zdravu kontrolu od nametljive želje za upravljanjem drugim pomoću brige o njemu.

Prozba o pomoći je prvi kriterijum da je naša pomoć umesna. Češće je sazavisan čovek sam nameće, ne ostavlja mogućnost drugom da ga zamoli, ubrzava proces, žuri se da «prostre slamu», i samim tim ne daje mogućnost drugom (svom partneru, mužu, detetu) da snosi odgovornost za svoj život i svoje greške.

Mi sebe obmanjujemo kada smatramo da drugi ima potrebu za našom podrškom. Mi gubimo vezu s realnošću, nama se čini da su unaokolo svi mali i bespomoćni. Bez naših instrukcija i saveta oni će «haos napraviti», i mnogo će se napatiti.

Kontrolišući život drugih mi gubimo kontrolu nad svojim životom.

Važno je shvatiti to da je oštra potreba držati sve i svja oko nas pod kontrolom, mehanizam koji se zarodio veoma davno. Sazavisni ljudi proishode iz disfunkcionalnih porodica. Iz porodica gde je nešto narušilo običan hod razvića deteta. Moguće je da je neko od bliskih bolovao (zavisnost, psihičke bolesti), ili su fizičke kazne bila norma, ili je neko od roditelja bio emocionalno hladan. Možda su u porodici bile veoma žestoke mere vaspitavanja.

U svakom slučaju mehanizam je bio adaptirajući i obezbeđivao je čoveku u tamo nekom momentu mogućnost da preživi, a kasnije je to postao scenarij, jedinstveni način življenja i uzajamnog odnosa sa sobom i drugima.

Prirodno je da su mogućnosti čoveka ograničene, nemoguće je istovremeno živeti dva života, zato, zanimajući se drugim ljudima, mi prestajemo upravljati sopstvenim životom. Sazavisan čovek, podržavan sopstvenim perfekcionizmom, ignoriše sopstveni umor i od toga se razboljeva. U prvom redu se narušava san, to je signal da se čovek nalazi u teškom stresnom položaju. Njegov sopstveni, lični život strada, on gubi mogućnost svog pomeranja po karijernoj lestvici, zato što se zanima problemima drugih ljudi, a ne svojim. Iza svega toga stoji neophodnost u tome, da ništa ne osećamo.

Pošto smo navikli da se naša obična preživljavanja tiču negativnog spektra preživljavanja (bol, usamljenost, tuga, očajanje). Umesto toga da radimo nešto sa svojim bolom u duši, sazavisan čovek se «baca» da spasava drugog. Tada kod njega postoji iluzija da će spoljašnja dešavanja koja ga okružuju ispraviti njegovo, i bez toga, teško diševno stanje.

Potrebno je samo se malo više nego obično napregnuti i ovaj put ću dobiti to potrebno zadovoljenje od toga kako ja dobro pomažem drugom. Pri svemu tome – ja sam sam zaboravljen, usamljen, samom sebi nepotreban čovek. Bio, jesam i ostaću takav. Sve dok mi ne želimo ili ne možemo da organizujemo svoj život, mi ćemo se zanimati životima drugih.

Način kontorle u porodici pomoću osećanja.

«Ako ne uradiš tako kako ja govorim, naljutiću se!», «Ne govori babi, uznemriće se», «Kako se to ponašaš, ti si loše dete», «Treba da se stidiš svog ponašanja, bezobrazniče». Poznate su vam te fraze? Ako da, onda Vam je moguće poznato i takvo stanje kada se ne želi ništa osećati. Zato što se ta osećanja sa oštrim bolom zabadaju u srce, njih je nemoguće preživeti, nepodnošljivo je teško sa njima živeti.

Veoma često roditelji koriste osećanje krivice i stida, kao instrument u procesu vaspitanja. Žalosno je to kada roditelj ima samo taj način da bi uticao na dete. Tada ta osećanja izlaze iz reda običnih preživljavanja, neophodnih svim ljudima. Postaju bič, način upravljanja malenim čovekom, jedinstveni način uticanja na njega. «Mama će se naljutiti na tebe, ako ne sakupiš igračke», – takva fraza postaje svakodnevni instrument manipulacije malenim čovekom.

Ukratko rečeno, tu glavna poruka mame zvuči tako: «Ja ću prestati da te volim, ako ne budeš radio tako kako ja kažem». I naravno detetu je strašno da prihvati odbacivanje od strane mame, ono nije spremno da bude odbačeno od čoveka od koga u datom momentu zavisi njegov život. Svi ljudi se uče odnosima sa svetom kroz prvi kontakt, kontakt sa svojim bliskim (značajnim ljudima, po pravilu to su njegovi roditelji). Čemu se uči dete u toj situaciji? Tome, da su njegova osećanja i želje nevažni, postoji strah, koji ga tera da dejstvuje. Da dejstvuje tako kako od njega očekuje okruženje.

Veoma često se u svojoj praksi susrećem sa situacijom da je već poodrastao čovek «pogružen u samokontroli». Pod kontrolom su njegove misli, osećanja i telesna projavljivanja. Razmišljati je «loše», osećati je «neprijatno», plakati «stidno». Pritom sve to živo i istinsko, sve prirodne projave se probijaju napolje, i sudaraju se sa socijalnim stereotipima «muškarci ne treba da plaču», očekivanjima bliskih «on/ona je snažan čovek, on/ona će da se izbori».

Verovatnoća da će dete koji je odraslo u situaciji, kada se njime upravljalo pomoću uvreda, pokušavati da svojim partnerom upravlja na isti takav način (kroz uvredu), je veoma velika. Sebe će da kontroliše, gušiće svoju prirodnost, da ne bi kojim slučajem izazvao prema sebi gnev ili ljutnju drugih, za njega važnih ljudi.

Mnogolika kontrola

Mnogo se može govoriti o tom kako se projavljuje kontrola, i primera te projave u različitim situacijama može biti mnoštvo. Radi lakšeg shvatanja forme kontrolirajućeg ponašanja se mogu razdeliti u dve kategorije. Kontrola odozgo i kontrola odozdo.

Kontrola «odozgo».

1. – osuđivanje («ti uvek», «ti nikada»).

2. – spasavanje, pomoć, hiperzaštita, instrukcije, saveti.

3. – trebovanja, pitanje «A zašto ti ne bi?» – to će staviti čoveka u odbranbenu poziciju.

4. – odlazak (iz sobe ili kuće).

5. – korišćenje novca-potkupljivanje.

6. – laskanje, darivanje poklona s podtekstom, ciljajući na nešto.

Kontrola «odozdo».

1. – govoriti «ne znam», ne odgovarati na pitanja, iza toga stoji neželjenje da se nosi odgovornost za svoj život.

2. – čekati suviše podrobnih instrukcija od drugih ljudi.

3. – kontrola pomoću uvrede.

4. – nalaziti se u poziciji «žrtve».

5. – teško uzdisati i ne govoriti ništa/ ne tržiti direktno.

6. – biti slab(a)/ malen(a)/ zavisan(na).

Savršeno je očigledno da i jedan i drugi način daju mogućnost da se sačuva vlast nad situacijom. Plata za vlast može da bude različita. Možemo veoma mnogo da se umaramo, da budemo nezadovoljni zato što drugi ljudi ne žele da postupaju tako kako smo mi «za sebe» odlučili da oni treba da postupaju.

Ogorčenje, bes, nemoć – su večni pratioci onog ko pokušava da kontroliše ne svoj, nego tuđi život.

Načini da se kontrola pobedi

Ovakve načine predlaže DŽ. B. Uanhold u svojoj knjizi «Oslobođenje iz zamke sazavisnosti».
Načini da se izbavimo od težnji za kontrolisanjem

1. Pre nego što pristupite da pružate pomoć, uverite se da li je ona zaista potrebna. Tu će biti umesno pitanje upućeno vašem partneru, «Šta ti želiš od mene da uradim?»

2. Ostavite tu naviku da mislite, kako su drugi bespomoćni i kako neće moći bez Vas. Snosite sopstvenu odgovornost i nemojte smetati drugom da snosi svoju. «Ja znam da ti možeš rešiti taj problem. Da li želiš da podrobno razmotrimo?»

3. Predlažite podršku ljudima koji se osećaju bespomoćni, raskrivajte njihov sopstveni potencijal. «Razmisli najpre sam o mogućim načinima da rešiš problem, a potom ćemo zajedno da razmotrimo».

4. Ne ispunjavaj više od polovine posla nad nekim problemom ili zadatkom. Zaključite s Vašim partnerom dogovor o tom, da će on da ispunjava najmanje polovinu posla. «Ja mogu da uradim to i to, a šta si ti spreman da uradiš?»

5. Budite pažljivi prema svojim osećanjima, ne činite to što zaista ne želite. Budite časni prema sebi samima: «Ne želim to da radim».

6. Izbagavajte ponašanje koje će Vas staviti u položaj prevashodstva (ne dajte savete bez prozbi za njih, nemojte da prekidate čoveka dok govori).

7. Ne budite u ulozi žrtve (u 100% slučajeva tražite to što želite, namojte da prećutkujete).

Smelяnec Юliя Andreevna-Porodični psiholog
Izvor: b17.ru

Izvor: poznajsebe

____________________________________________________________________________________

IRACIONALNI I ISKRIVLJENI STRAHOVI…

Pokazali smo u prethodnim tekstovima da su fobije u stvari ekstremizovani i preuveličani, u određenoj meri i iskrivljeni, prirodni i urođeni strahovi. Za prirodne i urođene strahove od realnih opasnosti po život smo rekli da su nužni i veoma važni za čovekovo preživljavanje. Međutim, fobije, budući da predstavljaju iracionalne i iskrivljene strahove povezane sa nerealnim situacijma, nemaju veliku adaptivnu vrednost, tj. nisu korisne za preživljavanje.

U ovom tekstu ćemo dati neka od objašnjenja nastanka fobija, tj. pokušati da damo odgovor na pitanje koje smo postavili, a to je – zašto i kako dolazi do nastanka fobija, odnosno, iskrivljavanja i pretvaranja prirodnih i urođenih, korisnih strahova u neprirodne i nerealne, potpuno beskorisne i onesposobljavajuće strahove?

Da bismo razumeli psihološke mehanizme razvoja fobija, moramo se prvo upoznati i sa osnovama različitih psiholoških teorija. Prvo, počećemo od teorije učenja, tj. klasičnog (i operantnog) uslovljavanja.

Naime, prema ovoj teoriji, koju je pre više od sto godina izneo ruski lekar Ivan Pavlov, ponašanje skoro svih bića na planeti (u određenoj meri uključujući i čoveka) formira se putem tzv. učenja uslovljavanjem.

Na primer, kada pas vidi hranu, njemu krene da se luči pljuvačka. To je prirodna i urođena reakcija, bukvalno neurološki refleks – tako je priroda podesila.

Ono što se ovde dešava, to je da je refleks povezan sa nekim “okidačem” u spoljašnjosti. Ovaj okidač se stručno naziva “stimulus”. Dakle, refleks je urođena, mehanička reakcija na određeni stimulus.

Međutim, da li možemo psa “naterati” da luči pljuvačku i kada ne nema hrane na vidiku – to jest, možemo li isti taj refleks “podesiti” tako da se javlja na neki drugi stimulus? To je pokušao eksperimentalno da pokaže Pavlov i pokazao je da možemo. Naime, on je, svaki put pre nego što je psu doneo hranu, zvonio u zvonce. Za sve to vreme merio je lučenje pljuvačke kod psa. Nakon par puta, psu je počela da se luči pljuvačka na sam zvuk zvona. Šta se tu desilo?

Pavlov je rekao da se desilo to, da je pas povezao zvuk zvona sa hranom, dakle, uslovio se da posle zvona uvek dolazi hrana. Tako je pas, putem uslovljavanja, naučen da luči pljuvačku na zvonce – znači, “pomerili” smo funkciju refleksa pljuvačke i na zvuk zvonceta. Iako to sada deluje kao nešto zdravorazumski i ne tako velika stvar, u to vreme ovaj “pronalazak” je predstavljao jedan revolucioran korak u razmišljanju i označio početak nove ere u psihologiji. To je bio veliki korak, jer je čovek eksperimentalno pokazao da je moguće menjati i oblikovati čak i urođene, prirodne reflekse, a ujedno predstavio i jednu čvrstu teoriju koja objašnjava formiranje skoro svih ponašanja kod svih bića na planeti.

Zašto je ova priča bitna za nas i ovu temu? Pa možda već i naslućujete: ovo je jedan od mehanizama nastanka fobija. Kako? Dakle, imamo strah kao prirodan i urođen refleks kod jedinke, koji je vezan za određeni stimulus. To je onaj realan i racionalan strah o kojem smo govorili, koji je povezan za prirodnu i realnu situaciju – na primer, refleksno i automatski reagujemo strahom i određenim ponašanjem kada nam neki nepoznati insekt (ili čak neki za kojeg znamo da je opasan) stane na ruku.

Ono što se kod fobije dešava, to je da se strah vezao za drugi stimulus i sada imamo reakciju straha na neki stimulus koji nije stvaran razlog za strah. Recimo, čovek se plaši i same slike insekta, kada ga vidi na televiziji, kada ga zamisli i tako dalje. Kao i kod psa koji luči pljuvačku na zvuk zvonceta, to jest nečega što je povezano sa hranom, ali opet nije hrana, tako se i ovaj čovak plaši od nečega što je povezano sa insektom, ali nije pravi insekt ili ne predstavlja pravu situaciju za strah.

Ova naizgled jednostavna “otkrovenja” i istraživanja su podstakla američkog psihologa Džona Votsona da dalje istražuje, pa čak formira i čitavu novu granu psihologije, koju danas nazivamo bihevioralna psihologija. Za nas je bitno da je on bio jedan od prvih koji pružio naučno objašnjenje mehanizama nastanka fobija, pa ga i eksperimentalno pokazao u brojnim istraživanjima. Jedno od njih je i istraživanje na malom Albertu (ovo je šifrovano ime dečaka ispitanika), kojem je veštački, u laboratorijskim uslovima, izazvana fobija od zečeva, pa i još nekih stvari usput. Kako je Votson to učinio?

On je, naravno, koristio Pavlovljevu teoriju uslovljavanja, te se vodio idejom da, ako se određeni stimulus javi zajedno sa nekim drugim stimulusom (koji prirodno izaziva neku reakciju), ta dva će se povezati, pa će se čovek usloviti da reaguje i na prvi stimulus kao što reaguje na drugi. Konkretno, ako se u trenutku javljanja nečega što izaziva strah čovek izloži nekom neutralnom stimulusu, onda će i taj neutralni stimulus postati izvor straha, jer će mozak da poveže ta dva.

U eksperimentu koji je Votson izveo na dečaku, desilo se sledeće. Dečaku su u laboratoriji dali da gleda sliku zeca. U isto vreme, naučnici su kroz zvučnik pustili veoma jak i glasan zvuk, od kojeg se mali dečak prirodno veoma plašio i trzao. I tako nekoliko desetina puta za redom, nekoliko dana za redom. A onda se desilo ono što je Votson i pretpostavljao: čim su dečaku dali sliku zeca, on je počeo da plače i da pokazuje strah!
Kada su mu davali da gleda sliku zeca, ali nisu puštali zvuk, dečaka bi opet hvatao strah i panika. Dakle, sada se dečak plašio i same slike zeca, ispoljavao je strah isto kao što se plašio i jakog zvuka. Ono što se desilo ovde, kaže Votson, to je da je dečak povezao zeca i zvuk, koji izaziva strah, te je sada strah prenesen i na zeca, tj. na neutralan stimulus.

Dečak se pre nije plašio zečeva, čak ih je i voleo, ali sada na samu sliku zeca doživljava napad panike. Za Votsona, ovo je takođe bilo pravo otkrovenje i konačan dokaz o mehanizmu nastanka fobija, pa i pokazatelj da se ljudsko ponašanje može izmanipulisati do te mere da se čak i biološke funkcije promene. I to je, naravno, bila jedna velika revolucija u psihologiji, koja je uticala na razvoj te nauke i izmenila je za sva vremena. Ovo otkriće uticalo je ne samo na psihologiju već i na mnoge druge grane koje na površini nemaju veze sa psihologijom (kao što su privreda i trgovina), ali za razmatranje tog fenomena nema mesta u ovom tekstu.

Ono što je još zanimljivo u ovom eksperimentu, to je da je zec koji je bio prikazivan malom Albertu bio bele boje. Ovo je važno zato što je kasnije primećeno da je Albert počeo da se plaši ne samo zeca, već i nekih stvari koje su bile bele boje. Na primer, počeo da se plaši i samih eksperimentatora, koji su nosili bele mantile. Ta činjenica govori o tome da je moguće da se strah širi, tj. generalizuje na još neke neutralne stimuluse, samo zato što su povezani sa stimulusom koji je prevashodno izazivao prirodan strah.

Napomenimo da su kasnija istraživanja pokazala i to, da ne može baš svaki stimulus da se poveže sa fobičnim strahom, već samo određeni, a najviše oni koji već imaju veliki potencijal da postanu predmet straha. To su najčešće objekti i situacije koje donekle, i u nekim ograničenim slučajevima, mogu stvarno predstavljati nekakav izvor opasnosti.

Na primer, ukoliko neko doživi avionsku nesreću (i preživi), veća je verovatnoća da će razviti dobiju od zatvorenog prostora nego od plave boje (ukoliko je sedište bilo plavo, a on u tom trenutku gledao u sedište). Dakle, strah će se najpre vezati za neutralni stimulus koji je ipak od nekog većeg značaja. Zatvoren prostor može stvarno biti izvor opasnosti (ako je skroz, hermetički zatvoren pa nema vazduha da se diše, što je, iako skoro neverovatno da se desi, opet moguće) dok plavo sedište teško da ikad i u bilo kojoj situaciji može ugroziti čovekov život.

Drugi teoretičari su pokazali da je moguće da dođe do tzv. “pomeranja” straha, kada mozak jednostavno nesvesno pomeri strah sa jednog stimulusa na drugi. Ovo se može desiti usled delovanja mehanizma generalizacije, ali i usled mehanizma potiskivanja. Naime, moguće je da osoba, ako doživi ogromnu traumu, usled nemogućnosti da obradi i prihvati veličinu straha i samu situaciju, jednostavno potisne strah. Kasnije, taj strah može jednostavno “isplivati” u nekoj drugoj formi i vezati se za neki drugi stimulus, koji naizgled nema veze sa originalnim stimulusom (traumom). Zašto se to dešava?

Ovi naučnici kažu da je to zato što mozak deluje kao nekakav hidraulični sistem – ako potisnete vodu na jednoj strani, ona će se podići na drugoj. Dakle, situacija može biti toliko traumatična da mozak misli “pa najbolje će biti da sve to potisnem i zaboravim, jer ako se time bavim potrošiću veliku energiju, a i osećaću se veoma loše ako pamtim te stvari.”

Mozak sve to lepo gurne u neku fijoku, ali ta energija onda ode na drugo mesto, jer nema gde da ode. Tako je moguće da osoba dobije panični napad naizgled iz čista mira. Međutim, uvek se analizom pokaže da to nikako nije bilo “iz čista mira” već da postoji mnogo veći razlog za to, veći nego što i sama osoba sluti.

Da vidimo kako se sve ovo do sada izneto može primeniti da bi se razumele neke vrste fobija. Na primer, klaustrofobija (strah od zatvorenog prostora) može nastati tako što se čoveku desi nešto što izaziva jak strah u nekom zatvorenom prostoru. Čovek se, na primer, nalazi u sobi i u tom trenutku pukne bomba u zgradi. Tu dolazi do povezivanja prirodnog straha (od bombe) sa drugim neutralnim stimulusom, u ovom slučaju zatvorenim prostorom. Kasnije, sama pomisao, ili još gore, ulazak u zatvoren prostor može izazvati u čoveku veliki strah i paniku.

Poznato je da je dosta slučajeva klaustrofobije nađeno kod bivših vojnika (učesnicima u ratu), koji su duže vreme provodili u rovovima. Gledajući na to sa ove strane, jasno je zašto je to slučaj. Ovakve fobije, posebno agorafobija (strah od otvorenog prostora) često nastaju i kao pratioci neke druge fobije – na primer, čovek koji ima fobiju od zmije doživi napad panike jer ga je na putu napala zmija. Tako dolazi do povezivanja otvorenog prostora sa strahom, te počne da se plaši i otvorenog prostora. Isto važi i za zatvoren prostor.

Iako ovo nikako nije jedini mehanizam nastanka fobija, on je svakako najviše proučavan, pa i eksperimentalno, tj. naučno dokazan. Na ovaj način se može objasniti većina slučajeva fobija, a na osnovu teorije uslovljavanja razvijene su i razne vrste terapija, kojima se fobije veoma uspešno leče. Inače, fobije su jedan od psihičkih poremećaja koji imaju najveći procenat izlečenja i veoma se efikasno tretiraju psihoterapeutski. Stoga, ukoliko imate ovakve ili slične probleme, ili znate nekoga ko ih ima, nadamo se da ste sada uvereni da svakako ima nade za njihovo uspešno rešavanje.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (13)

Fobije (treći deo)

Prethodni članak: KAKO I ZAŠTO NASTAJU FOBIJE

_______________________________________________________________________________

KAKO I ZAŠTO NASTAJU FOBIJE…

Pošto smo se već upoznali sa fobijama kao jednom psihološkom fenomenu veoma širokog dijapazona, vreme je da pređemo na još dublju analizu. U ovom tekstu ćemo govoriti o jednom važnom pitanju vezanom za ovaj poremećaj, a to je: kako i zašto nastaju fobije? Isto tako, videćemo koji su to mehanizmi koji stoje u pozadini fobija, odnosno, načina kako se one manifestuju u glavi i ponašanju čoveka.

Da se podsetimo prvo šta su tačno fobije. Dakle, fobija je neki iracionalan i preteran strah od nekog predmeta, objekta, situacije ili radnje.

Ovaj strah nije zasnovan na realnom stanju stvari, tj. ono čega se osoba plaši je veoma malo verovatno da se desi, ili je jednostavno potpuno preuveličano.

Takođe, taj strah je takav da često osobu tera da unapred izbegava objekte kojih se plaši, “ograđujući” se od mnogih stvari, što će je onemogućiti da kvalitetno i funkcionalno živi.

Kada imamo ovakvu situaciju, možemo govoriti o fobiji kao psihičkom poremećaju.

Ovu definiciju smo sada ponovili kako bismo čitaoce koji nisu čitali prethodni tekst „na brzinu“ uveli u problematiku, ali, još važnije, izneli smo je upravo da bi pokušali na osnovu nje razumeti i sam fenomem fobija.

Na pitanje kako nastaju i kako funkcionišu fobije možemo delimično odgovoriti postavljanjem jednog drugog pitanja – a to je: zašto uopšte postoje fobije, tj. zašto čovek uopšte ima tendenciju da se toliko plaši nečega?

Ako se oslonimo na evoluciona objašnjenja, onda teoretisanje o ovom problemu dobija jednu posebnu crtu. Naime, po teoriji evolucije, svi smo mi ovde i ovakvi kakvi smo jer smo uspeli da se izborimo da budemo ovde. To što smo mi danas, u fizičkom i psihičkom smislu, je proizvod duge i konstantne borbe za preživljavanje.

Građa našeg tela, fizička konstitucija, naš imunitet i svi telesni mehanizmi su zapravo zaslužni za uspeh ili neuspeh određene jedinke da preživi i prenese potomstvo. Činjenica da, na primer, mi sada idemo na dve noge je proizvod toga što je ovakva građa tela u stvari bila dobra da se preživi u određenim uslovima, te je zato opstala i do danas. Da kretanje na dve noge nije dobro za čoveka, onda nijedan primerak naše vrste ne bi preživeo do danas, i mi ne bismo išli na dve noge. Imamo i ovoliki mozak upravo zato jer je on služio kao dobro sredstvo da pripomogne efikasnijem preživljavanju. Oni koji su preživeli, oni su i prenosili svoje gene, te smo tako nasledili sve što danas imamo od naših predaka – zato jer je njima pomoglo u preživljavanju.

Kada je reč o psihičkom domenu, evolucionisti tvrde da smo isto tako nasledili i određene (ako ne i sve) mehanizme, koji su adekvatni i služe svrsi što uspešnijeg preživljavanja; ili su, pak, ti isti mehanizmi nusproizvod nečeg drugog, što je bilo značajno za uspešnije produžavanje sopstvene loze. U svakom slučaju, prema ovim teorijama, mi imamo emocije koje imamo jer su nam potrebne, ili su nam nekada bila potrebne, za preživljavanje.

U set ovih bazičnih emocija koje su genetski određene i nasleđene spada i strah. Strah je zapravo jedna od najbazičnijih emocija. Ujedno, on je i od krucijalnog značaja za preživljavanje i zato se genetski prenosio od pretka do pretka – jednostavno je nemoguće preživeti bilo koji kontekst, u koži bilo kog bića, ako nema straha kao mehanizma. Kako to?

Pa, zamislite sledeću situaciju: ide tako vaš davni, davni predak, šumom. Krenuo je da traži hranu, ili je u misiji da oplodi neku ženku i započne porodicu. Najednom, čuje se šuštanje u grmlju, brundanje, rika, cika. On, uplašen, pomisli da je u grmu neka strašna životinja (koja želi njega za večeru), pobegne odakle je došao – i spasi svoju glavu. Dobro, danas nije uspeo u tome što je namerio, sutra će imati novu priliku. Ako ništa drugo, krenuće drugim putem. E sad, zamislimo da u grmu nije bilo ničega opasnog po život. Naš jadni predak se prepao bez razloga i ostao bez večere ili bez ženke, za džabe. Uplašio se, danas bi rekli “ispao je kukavica”.

Ali zamislimo i da je u grmu bila stvarno neka opaka životinja, koja ne bi časila časa da ga u slast pojede. On je, pobegavši, sigurno sebi produžio život i šansu da sledeći put oplodi ženku i prenese svoje gene na potomstvo. Tako, strah mu je pomogao da preživi, te je, gledano iz ovog ugla, strah u stvari jedna dobra stvar. Isto tako, pripadnici njegovog plemena koji nemaju strah, upadali bi u raznorazne situacije u kojima bi bivali pojedeni, ubijeni, slomljeni i tako dalje, pre nego što bi sazreli da imaju potomstvo, ili stigli da prenesu svoje gene. Znači, oni ne bi preneli tu svoju neustrašivost ni na koga. Samo ovi koji se plaše će preneti svoje gene, među kojima će biti i ovi “plašljivi” geni. Stoga, ako se ikad uplašite od nečega i pomislite da ste kukavica, znajte da su i vaši preci bili ponekad kukavice i da je to jedan od razloga zašto ste vi sada ovde.

Međutim, ono što je takođe važno je to da su se strahovi naših predaka bili vezani za stvarne pretnje, za situacije koje su ugrožavale šanse za preživljavanje i onemogućavake funkcionalan život. Strahovi su, tako, pomagali čoveku da automatski izbegne i brzo odreaguje na opasnost. Istraživanja su pokazala da postoje tačno i unapred određeni strahovi kod beba, koji su vezani za konkretne objekte. Na primer, jedan od urođenih strahova je strah od paukova, insekata (zapravo od svih oblika koji “podsećaju” na insekte). Ovaj strah je prenesen direktno genetski na potomstvo, a priroda je udesila da to bude tako jer će omogućiti i bebi, koja još i ne zna šta je pauk, da instinktivno izbegava takve “objekte” u celosti. Ovo je zato jer su insekti predstavljali stvarnu i realnu opasnost po čoveka, u vremenima kada su ljudi živeli u većinsko prirodnom okruženju.

Kao što znamo, paukovi mogu biti veoma otrovni i čak smrtonosni. Isto tako, neki insekti mogu prenositi neke bolesti. Ujed pauka takođe, nije nimalo prijatna stvar. Po ovom šablonu se može objasniti i većina fobija: miševa se često plašimo jer je poznato da mogu prenositi bolesti, u šta su se naši preci nekada davno uverili i na svojoj koži. Zmije su takođe čest predmet fobija, a to verovatno zato što postoji urođen strah od njih, jer je i ujed velikog broja zmija otrovan. Naravno, ako odmah po rođenju znate šta je loše po vas i znate da ga treba izbegavati, to će vam dati velike šanse da odrastete i uspešno prenesete svoje gene.

Ono što je za nas sada interesantno, to je da je veliki procenat od ukupnog broja fobija vezan upravo za ove iskonske i urođene strahove – od paukova, zmija, miševa, mraka, i slično. Ove situacije su nekada davno bile opažene kao veoma opasne od strane naših predaka i umanjivale su šanse za prenošenje potomstva, te su, u njihovom (a kasnije i u našem) mozgu ostale upečaćene kao nešto što je najbolje u celosti izbegavati (a strah će nam pomoći u tome). Te iste „slike“ i dan danas čine da se neki od nas pošteno prepadnu kada se sretnu sa istim.

Čitava ova priča o strahovima kao urođenim mehanizmima preživljavanja nam je sada bitna za objašnjenje nastanka fobija. Videli smo da su strahovi nešto što je urođeno, a često i dobro po čoveka. Međutim, ono što je tu dobro je to kada su strahovi realni, tj. vezani za stvarne pretnje i javljaju se u slučaju realne opasnosti. Na primer, iskoči medved, vi se uplašite. Ili, pauk vam se popne na ruku, vi se trznete. Ono što ne valja, to je kada su ovi strahovi preterani i potpuno odsečeni od konteksta i stvarne situacije.

Na primer, ljudi koji imaju arahnofobiju (strah od paukova) se žestoko prepadnu čak i kada samo vide sliku pauka. Tu, naravno, nešto nije u redu, jer pauk na slici vam ne može ništa. Isto tako, normalno je da vam je nelagodno ako se nađete u šumi u mrklom mraku – ali ako se plašite bilo kojeg mraka, na primer čak i kada se ugasi svetlo u sobi, onda je to nerealan i iracionalan strah. Kao što smo već par puta rekli, upravo to je ono što se dešava kod fobija – prirodni strahovi bivaju iskrivljeni i usmereni na objekte i situacije koje su nepreteće, što same strahove onda čini neprirodnima.

Sada smo rasvetlili jedan dobar deo misterije o fobijama. Očigledno je da je neka vrsta prirodnih “fobija” od određenih stvari urođena i u genetskom je kodu svih nas. Sledeće glavno pitanje sada nije zašto se javljaju strahovi, već zašto se urođeni i prirodni strahovi vezuju za nerealne situacije i neprirodne objekte.

Ovde je na delu jedna druga “mašinerija” psihičkih mehanizama, o kojoj ćemo govoriti u narednom tekstu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Fobije – drugi deo

FELJTON: Psihički poremećaji (12)

Prethodni članak: Fobije-prvi deo

__________________________________________________________________________________

FOBIJE…

Svako od nas ima neke strahove – nema čoveka na svetu koji se nečega ne plaši, u većoj ili manjoj meri. Bilo da je to strah od grmljavine, zmije, poštara koji donosi mesečne račune, strah da se ne sretnemo sa nekim iz svoje prošlosti; može to biti i “strah” tj. strepnja, u formi blage neprijatnosti, kao što je ona koju neki ljudi osećaju kada treba da prođu kroz mračnu ulicu posle ponoći.

Međutim, svi ti strahovi i neprijatnosti, koji su umereni i povremeni, su nešto što je normalno i uobičajeno za svakog čoveka.

Strah je jedna od bazičnih emocija. Isto tako, možemo reći i da je strah jedna od emocija koja je ključna za preživljavanje, funkcionisanje čoveka u svakodnevnici, ali i u nesvakidašnjim situacijama.

Da nema straha, ljudi bi se verovatno odavno poubijali, svi bi izletali na ulicu ne obazirući se na crveno svetlo, upadali bi u tuče gde bi bili povređivani ili bi prokockali svu svoju imovinu u kladionici. Interesantni su slučajevi povreda frontalnog režnja, gde je uništen tzv. “centar za strah” (tj. jedna majušna orašasta regija u prednjem delu mozga) i gde se dešava da ljudi u određenoj meri izgube sposobnost da se plaše. Većina njih ispoljava ponašanja slična onima koje smo naveli – ponašaju se nesmotreno, rizikuju svoj i živote drugih, proćerdaju svoju imovinu, rasture brakove i porodicu i slično. Zašto? Pa zato što rade svašta i ne plaše posledica.

Dakle, nije dobro biti baš bez strahova. Međutim, postoje ekstremni, preterani strahovi, koji u nekim slučajevima mogu čak i potpuno da onesposobe čoveka. To nije dobro u istoj meri kao i nemati nikakav strah, i takve strahove nazivamo fobijama.

Fobije spadaju u jedan od anksioznih poremećaja i njih definišemo kao prožimajuće i iracionalne strahove prouzrokovane objektima, situacijama ili bilo kojom drugom vrstom stimulusa, koji teraju osobu da se povuče i izbegava predmet svog straha. Ovaj strah može biti toliko jak da se čitav život osobe svede na izbegavanje predmeta fobije (ako se npr. osoba plaši izlaženja u javnost može čitav život provesti u zatvorenom prostoru).

Ukoliko ovaj strah postane toliko izražen da u značajnoj meri onesposobljava osobu i izmeni njen život (na gore) onda ovakav strah možemo nazvati patološki i možemo govoriti o mentalnom poremećaju koji nazivamo „fobija“. Fobije su karakteristične po tome što predstavljaju strahove od nečega što u stvari nije opasno ni približno u onoj meri u kojoj se osoba toga plaši. Ovo je glavna karakteristika fobičnih strahova, koju stručno nazivamo „iracionalnost“.

Dakle, strahovi su u ovakvim slučajevima najčešće iracionalni, tj. nerealni – nemaju mnogo veze sa stvarnom situacijom. Primer takvog straha može biti preteran strah od insekata (npr. bubašvaba) koje u realnosti uopšte ne predstavljaju neku značajnu pretnju. Ako neko ima fobiju od insekata, mi vidimo kako se osoba plaši kada vidi bubašvabu kao da je u pitanju zmija otrovnica, tj. kao da je u pitanju život ili smrt.

Ovakva reakcija nas upućuje na to da se osoba nesrazmerno mnogo plaši od nečega što nije ono što ona zamišlja da jeste. To nas dalje upućuje da se osoba možda i ne plaši bubašvabe kao realne pojave (tj, onoga što ona stvarno jeste), već onoga što bubašvaba u njoj izaziva – a izazive neke emocije koje su povezane sa nečim još dubljim, čega osoba nije svesna. Međutim, o specifičnim mehanizmima fobija i nastanku fobija ćemo govoriti kasnije.

Postoji više vrsta fobija, i mi ćemo se u ovom tekstu baviti opisivanjem nekih od najčešće sretanih fobija u kliničkoj praksi. Psiholozi i psihijatri dele fobije na tri vrste: agorafobiju, socijalnu fobiju i specifične fobije (kojih ima raznih vrsta). Mi smo već govorili o socijalnoj fobiji u prvom tekstu ovog feljtona. Jedna od najuobičajenijih, a i najrasprostranjenijih fobija je agorafobija. Za nju je verovatno mnogo čitalaca već čulo, jer se pominje u dosta filmova, romana, anegdota, itd.

Agorafobija se često pominje kao strah od otvorenog prostora, ali je ona u suštini iracionalan strah od svih mesta ili situacija iz kojih može biti teško pobeći. Naravno, otvoren prostor, kao što je gradski trg sa puno ljudi, ili koncert gde je ogromna gužva, predstavljaju situacije iz kojih je najteže na brzinu pobeći. Osoba se uglavnom ne plaši ovih situacija i mesta kao takvih, već se plaši da ne doživi neku vrstu paničnog napada dok je na takvom mestu.

Problem je, dakle, što osoba misli da će se „osramotiti“, „izblamirati“ ukoliko doživi neke tegobe na javnom mestu, a teškoća je kako onda pobeći iz te situacije. Stoga, osoba će se truditi da izbegava sva mesta i situacije iz kojih neće moći brzo „šmnugnuti“ ukoliko se ovako nešto zaista desi. Isto tako, postoji i tendencija da se neka mesta i situacije opažaju kao veoma opasni (čak i po život) osobe, te je i to razlog izbegavanja.

To izbegavanje može biti u formi zaobilaženja otvorenih prostora gde je dosta ljudi, javnog prevoza, prodavnica (pogotovo čekanja u redu), koncerata i slično, ili će se tražiti pratilac ukoliko je baš nužno da se tamo ide. Osoba će funkcionisati donekle, ali će gledati da izbegava ovakve situacije ili ih tolerisati u veoma malim dozama.

Međutim, agorafobija se može izraziti i u obliku potpunog zatvaranja u određen prostor i osamljivanja, što će značajno ugroziti pokretljivost a samim tim i funkcionalnost osobe. U ovim slučajevima, govorimo o težem obliku agorafobije. Inače, da napomenemo da se danas o agorafobiji govori kao o izdvojenoj vrsti fobije, koja se razvija kao komplikacija usled paničnog napada. Naime, osoba koja ima tendenciju da dobija panične napade (zbog bilo čega) će imati tendenciju da razvije agorafobiju ukoliko joj se ti panični napadi dešavaju na nekom od navedenih mesta ili situacija.

S druge strane, postoji i kategorija, tzv. specifičnih fobija, koje predstavljaju iracionalan strah od određenih objekata i situacija, a koji se javlja ukoliko se osoba izloži tom objektu, ili čak i anticipira da će se sresti sa tim objektom, tj. upasti u određenu situaciju. Ukoliko je osoba izložena objektu straha, nastupa ogromna panika, koja može preći i u pravi panični napad. Ove fobije mogu biti klasifikovane u nekoliko kategorija. Ovde ćemo sada navesti tipove fobija i dati stručna imena za neke najuobičajenije, za čitaoce zainteresovane da saznaju više:

• „Životinjski“ tip: u njih spadaju kinofobija (iracionala strah od pasa), ailurofobija (strah od mačaka), murofobija ili surifobija (strah od miševa, jedna od najčešćih fobija sretanih kod ženske populacije), ofidiofobija (strah od zmija), arahnofobija (strah od paukova, pored straha od zmija takođe veoma uobičajen), ornitofobija (strah od ptica), itd.

• „Prirodna okolina“ tip: to mogu biti akrofobija (strah od visine), astrafobija (strah od munja i gromova), hidrofobija (strah od vode), i slično. Interesantno je da kod nekih ljudi možemo naći i fobije od Sunca (heliofobija) i Meseca (selenofobija).

• „Krv-povreda-injekcija“ tip: tu spadaju npr. tomofobija (strah od medicinskih procedura), hemofobija (strah od krvi), tripanofobija (strah od igala i injekcija), traumatofobija (strah od povrede) i slično.

• Situacioni tip: kao što je klaustrofobija (strah od malih i skučenih prostora, poznat i kao strah od zatvorenih prostora), niktofobija (strah od mraka), aeorofobija (strah od letenja ili strah od aviona), zatim glosofobija (strah od javnog nastupanja) i tako dalje. Učestala je i fobija od liftova, za koju ne postoji zvaničan naziv.

Postoji još nekoliko stotina identifikovanih fobija – neke od njih su interesantne i nećete verovati da postoje. To su, na primer, aritmofobija/numerofobija, koja predstavlja iracionalan strah od brojeva; genufobija, ili strah od kolena; ksantofobija, tj. strah od žute boje; turofobija je strah od sira; somnifobija, ili strah od spavanja. Takođe, postoji i omfalofobija – strah od pupkova, ali i nomofobija, koja predstavlja strah od gubitka mreže na mobilnom telefonu ili pražnjenja baterije. Ovo je svakako strah vezan isključivo za 21. vek i posledica stresnog i ubrzanog, tehnološki zavisnog života danas.

Jedna od svakako najinteresantnijih i najčudnijih je hipopotomonstroseskvalipedaliofobija (mislićete da sam ovo izmislio, ali potražite na internetu ako ne verujete) koja predstavlja strah od predugih reči – kao što je, na primer, reč koja se koristi u nazivu ove fobije.

Vidimo da su fobije jedan šarolik i rasprostranjen poremećaj. Ovde smo dali samo kratak pregled fobija i uveli čitaoce u tematiku, a u sledećem tekstu ćemo se pozabaviti mehanizmima i mogućim uzrocima nastanka fobija.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (11)  Fobije (prvi deo)

_________________________________________________________________________________

SNAJA I ZET KAO NOVA DECA…

Kao jedan od najčešćih razloga za razvod braka u našoj zemlji navodi se „mešanje roditelja” druge strane. Ovu pojavu porodični terapeuti nazivaju „problem sa granicama” i smatraju je posledicom što roditelji ne gledaju na novu zajednicu u koju je stupila njihova ćerka ili sin kao na odvojenu celinu, već kao na produžetak njihove već postojeće porodice. Zato ne priznaju postojanje granice između roditeljske, primarne porodice i novonastale, sekundarne porodice.

(Ilustracija Srđan Pečeničić)

Jedan od razloga za nastanak ovog problema jeste u tome što naši roditelji – uostalom kao i većina roditelja u južnoj Evropi – teško priznaju svojoj odrasloj deci da su zaista odrasla.

Definicija deteta je da je to osoba do svoje napunjene 18. godine, a nakon toga ona jeste nečiji odrasli sin ili ćerka. Za razliku od deteta, odrasla osoba je sposobna za samostalni život tako da nije zavisna od roditelja.

Međutim, mnogi roditelji gledaju na osamostaljivanje sina ili ćerke kao na neku vrstu emotivne izdaje, kao na napuštanje, kao na poruku da su postali beskorisni. Zato često upućuju psihološku zabranu odvajanja: Šta ti fali kod nas? Da te nismo nečim uvredili?

Kada odraslo „dete” stupa u brak, roditelj sa ovakvim stavom vidi priliku da svoju porodicu proširi za jedno novo „dete” – snahu ili zeta. Tako roditelji sami sebi dodeljuju pravo da se „mešaju” za dobro dece ili deteta.

Mladi su često u konfuziji uloga: postojećim ulogama sina ili ćerke, pridodate su uloge muža ili žene, kao i oca ili majke. Pojavljuju se situacije u kojima osoba koja je u različitim ulogama treba da izabere da li će biti dobra ćerka ili dobra žena.

Kada nastanu transgeneracijski konflikti pravilo je da svako treba da uredi odnose sa svojom primarnom porodicom i tako odbarani „granicu” sekundarne porodice. Greška je kada on pokušava da bude podjednako dobar sin i dobar muž, pa se povlači i zahteva da konflikt rasprave ona i njegova mama. U toj situaciji će se mama osećati nepoštovano od snaje, a snaja nezaštićeno od strane muža.

Nekada je potrebno odabrati stranu jer se ne može biti istovremeno i dobar sin (ili ćerka) i dobar muž (ili žena). Ukoliko su odnosi između supružnika dovoljno dobri, sasvim je razumljivo da će se prednost dati sekundarnoj porodici, a ne primarnoj.

Svaki dobar roditelj treba da prihvati kao prirodnu i ispravnu činjenicu da će njegovom voljenom, sada već odraslom detetu, neko drugi postati važniji od roditelja. Mudar roditelj pristupa novonastaloj zajednici poštujući njenu privatnost i već uspostavljene odnose u njoj. Test roditeljske mudrosti je stepen tolerantnosti prema odlukama koje mladi donose, a koji se ne sviđaju roditeljima.

Autor: Zoran Milivojević

Izvor: politika.rs/nedelja, 31.01.2016.

__________________________________________________________________________________

SEKS I TAJNE MAPE PROMISKUITETA…

„Za Šerloka Holmsa ona je zauvek ostala ONA ŽENA. Retko kada sam čuo da je spominje pod bilo kojim drugim imenom. U njegovim očima zasenila je i premašila sve osobe svog pola.“

Čarli Šin ili Henk Mudi iz serije Californication kao poznati švaleri, ostali bi zbunjeni pred ovom konstatacijom.

Šerlok i Šin, predstavljali bi verovatno dva kraja kontinuuma kada je u pitanju seksualna permisivnost (tj kad i koliko smo spremni daleko seksualno da idemo).

Ostale delove zamišljenog kontinuuma popunio bi ostatak populacije, koja iako je seksualno slobodnija više nego ikada do sada, sadrži razlike u sklonosti ka uključivanju u seksualne odnose sa velikim brojem ljudi izvan ljubavnih veza. Dok se jedni upuštaju u mnogobrojne seksualne avanture, tzv one night stands i nose titulu „promiskuitetnih“, drugi se čuvaju isključivo za partnere pa i za brak.

Šta određuje kojoj grupi pripadamo?

Prema nekim nalazima, po stilu afektivnog vezivanja mogli bismo da predvidimo kome više „leže“ određeni seksualni stavovi i ponašanja. O atačmentu smo već naširoko pisali, ali podsetićemo se nekih osnovnih karakteristika. Ljudi koji imaju sigurni stil afektivnog vezivanja izveštavaju o stabilnim vezama u kojima su zadovoljni, u kojima je prisutno poverenje, podrška i intimnost.

Anksiozni stil sa sobom nosi konflikte u vezi, veliki broj raskida, opsesivnu i strasnu ljubav, prevelika očekivanja od partnera, iracionalna uverenja i ljubomoru. Izbegavajući stil je povezan sa smanjenom intimnošću i poveravanjem, velikim brojem raskida, prevarama u vezi, smanjenom verovatnoćom zaljubljivanja i nedostatkom posvećenosti.

U skladu sa tim, pokazalo se da oni sa sigurnim stilom afektivnog vezivanja veruju da seks treba da se dešava isključivo u okviru ljubavne veze, sa manje partnera i bez prevara. Jednom rečju, vrednuju emocionalnu intimnost.

U slučaju muškaraca, skorije istraživanje je pokazalo da oni sa izbegavajućim stilom vezivanja koriste neobavezan seks da se drže podalje od intimnosti i apsolutno odobravaju seksualne avanture van ljubavne veze. U slučaju žena, rezultati su manje dosledni, ali generalno je stav da one sa anksioznim stilom vezivanja karakteriše veća seksualna permisivnost.

Naime, zbog intenzivne potrebe za intimnošću, pristaju na seks i onda kada to ne žele kako bi inicirali vezu, zadržali partnera i izbegli odbacivanje. Ako ste se prepoznali, ne očajavajte.

Iako naginjemo ka određenom stilu vezivanja, tokom života je moguće da se on menja sazrevanjem ili u zavisnosti od partnera (njegovog ponašanja ili stila vezivanja). Recimo, partner nas može učiniti anksioznim i preokupiranim, ali i „izlečiti“ i učiniti sigurnim i samopouzdanim.

Za sada postoji samo jedna studija koja se bavila istraživanjem neuralnih osnova seksualne permisivnosti. Nalazi sugerišu da postoje razlike u određenim oblastima mozga koje su ključne za fiziološke aspekte seksualnosti, koje stoje u osnovi različitih ličnih seksualnih stavova i ponašanja.

Te oblasti su amigdala i hipotalamus, i obe su povezane sa seksualnim nagonima, a po svemu sudeći imaju neki uticaj i na seksualnu permisivnost. Amigdala se aktivira kada smo seksualno uzbuđeni i pokreće seksualni odgovor, reguliše emocionalni značaj koji pridajemo seksualnim signalima. Hipotalamus reguliše seksualno ponašanje, posebno erekciju i ejakulaciju. Oštećenje ovih struktura može dovesti do različitih seksualnih problema.

Kako izgleda mozak ljudi su koji lako iniciraju ili prihvataju seksualne ponude u odnosu na one koji postavljaju čvrste granice? Veća seksualna permisivnost povezana je sa manjom gustinom sive mase u delu oko desne amigdale, kao i većom gustinom bele mase oko leve amigdale i hipotalamusa. Ispitanici sa restriktivnijim stavovima imaju drugačiju neuralnu strukturu- veću gustinu sive mase oko desne amigdale, i manju gustinu oko leve amigdale i hipotalamusa.

Moguće je da ovi nalazi samo potvrđuju značaj seksualnih hormona kao što je testosteron, koji se povezuje sa većom sklonošću seksualnim aktivnostima i avanturama. Naime, upravo hipotalamus stimuliše lučenje testosterona.

Samim tim, pogrešno bi bilo svaliti povećanje promiskuiteta na moderno društvo kao krivca- zapravo, oduvek ga je i bilo i uvek će ga biti jer krivac je, bar jednim delom, naš mozak.

Piše: Sanja Dutina

Reference:
Sprecher, S. (2013). Attachment style and sexual permissiveness: The moderating role of gender. Personality and Individual Differences, 55(4).
Takeuchi, H. et al. (2015). The structure of the amygdala associates with human sexual permissiveness: evidence from voxel-based morphometry. Human Brain Mapping, 36(2).

Izvor: Psihobrlog

___________________________________________________________________________________

ŠTA ČOVEK NAJČEŠĆE SKRIVA…

Vladeta Jerotić: Većina ljudi nikada ne nauči da se pravilno služi rečima

Čovek je društveno biće koje se saopštava D(d)rugome, sa opravdanim pitanjem: Kako?

Vladeta Jerotić: Većina ljudi nikada ne nauči da se pravilno služi rečima (Foto: Tanjug)

Prenatalna psihologija tvrdi da u toku devetomesečne trudnoće majke ne deluje samo majka na fetus, već i da fetus deluje na majku.

Kako, nije do kraja jasno; da li deluje genetski potencijal koji dete donosi na svet pri začeću, ali ono odgovara i na kvalitet majčine (mada i očeve) brige i nege u toku trudnoće. Novorođenče, a onda i malo (i veliko) dete, nastavlja da saopštava majci i ocu (ako su oni jedini negovatelji), šta oseća, pa onda i šta misli, naravno uvek šta želi.

Ova detetova saopštenja, i kada odraste, mogu biti verbalna i neverbalna. Na početku života, pa i duže vreme dok dete odrasta, njegova saopštenja češće su neverbalna, i zbog toga iskrenija i ona prava, nego kada kasnije počne da se služi rečima. Mali je broj ljudi koji nauče (ili im je od prirode dat taj dar) da se izražavaju jasno i razgovetno.

Većina ljudi nikada ne nauči da se pravilno služi rečima, jer su reči vezane za pojmove, a ovi su kod većeg dela ljudi neodređeni i nejasni. Čime su oni najčešće zamagljeni? Emocijama, čovekovim iracionalnim delom njegove složene psihe. Nažalost često, verbalno izražavanje ljudi pretvara se u verbalizam – „prazno razmetanje rečima i rečenicama”.

Na ponovljeno pitanje šta saopštavamo jedni drugima, odgovor je obično žalostan, ali je realan. Već prema stepenu dostignute individuacije, ljudi se razlikuju međusobno, kako u vezi s potrebom za saopštenjem, tako i kvalitetom i obimom saopštenog. Introvertovani ljudi (prema Jungovoj podeli) izgleda da imaju manje potrebe za saopštenjem, jer je težište njihovog života usmereno na unutarnje doživljaje i na misleni svet, za razliku od ekstravertovanih, kojima je u prirodi jača potreba za pokazivanjem sebe, samim tim i za češćom komunikacijom s drugim ljudima.

Bitno je pitanje šta zapravo ljudi kažu jedni drugima, pri čemu nije svejedno kome se saopštavaju; možemo sada da proširimo pojam saopštavanja na pojam ispovedanja. Ovaj pojam ima više značenja, između ostalih i ovaj: „Ispovedanje je priznati nešto dotle skriveno”. Psihološka nauka odavno je znala da razlikuje „skriveno kao potisnuto u nesvesno”, od svesnog ili delimično svesnog skrivanja koje onda nije daleko od laži.

Šta čovek najčešće skriva (svesno i/ili nesvesno)? Onaj je to sadržaj, najčešće emotivan, ali i misleni (prema nekim hrišćanskim svetiteljima, mogu to da budu pomisli koje prolete kroz svest) i to sadržaj koji je neprijatan, stidan, sablažnjiv. Ovakvi sadržaji i agresivne prirode. Čovekov unutarnji (a i spoljašnji) centar – strog sudija, kritičar koji može da bude strog (ili prestrog), umeren ili nedovoljno razvijen – prikazuje sebe drugima kao Personu (među mnogim značenjima ove reči, u Jungovoj psihologiji ona označava masku kao „simulaciju individualnosti”), skrivajući od samog sebe svoju Senku (inferiornog i zlog brata u nama, prema Jungu).

Veći deo čovekovog života prođe u lažnom saopštavanju sebe drugima, u uzaludnom pokušaju da se prikaže onim što nije, a što bi želeo da bude. Čovek se retko u životu pokazuje pravim i iskrenim, čak i kada to želi, i to – zbog S(s)traha. Strah je arhetipskog porekla, nerazdvojno srastao sa samom suštinom ljudskog bića, koje je u svojim najdubljim osnovama – i prirodno i duhovno biće. Prirodan strah kod ljudi je i razumljiv i opravdan (nekad i zaštitnički) jer je čovek, ipak, slabo biće, a njegovo novorođenče najslabije u čitavoj prirodi. A šta je sa duhovnim strahom?

Da li se to prirodan strah smrtnog čovekovog bića neminovno prenosi i na njegove predstave duhovnog života, kvareći ih? Nije li strah od Boga nastavak, a i kraj svih čovekovih strahova! Zar Bog – ako je, a jeste, apsolutna ljubav – traži od čoveka da Ga se boji! „Suština iskušenja je videti Boga koji izdaje Zakone i traži slepu poslušnost pod pretnjom kazne”, kaže ruski religiozni filozof Viktor Nesmjelov (1863–1920).

Da li su Isusu Hristu, kao spasitelju sveta (po verovanju hrišćana), potrebni ljudi-robovi pa i ljudi-najamnici (koji se boje, ali ne poštuju gospodara), ili su Hristu potrebni dragi ljudi-prijatelji i saradnici (homo religiosus tako postaje homo creator)!

Videli smo šta čovek najčešće saopštava drugom čoveku: iz naslućenog straha prikazuje drugima svoga čovečuljka, agresivno lice mržnje i osvete – opet najčešće iz straha.

Čovek nije dovoljno ili nije uopšte svestan koliko je tragično biće jer ne prepoznaje Boga u sebi. Zašto bar ne ostane celog života čovek-putnik (homo viator), jer kao takav ima nade da zakuca jednog dana na prava vrata, da otkrije svoju entelehiju („neprikladna delatnost duha, stvarnost”) koju su najpotpunije shvatili i ispunjavali tokom života i Gete i Dostojevski, donekle i Niče.

Upravo sam na ovakvu božansku stvarnost mislio kada sam u prvoj rečenici članka stavio najpre veliko slovo za drugog. Saopštavajući sebe celog života drugome – mužu i ženi, prijatelju, ispovedniku, psihoterapeutu, u stepenu koliko smo dostigli iskrenost; do toga stepena dolazimo samo preko delfijskog, ali i hrišćanskog zahteva čoveku „Upoznaj sebe!

Tada smo tek na dobrom putu da saopštimo sebe Drugom. Bog „čeka” da na svoju ljubav prema čoveku, čovek odgovori svojom ljubavlju. Samo tako se i zemaljski i kosmički krug ne zatvara, već uvek na nov način otvara.

Autor: Vladeta Jerotić

Izvor: politika.rs/20.12.2015.

_____________________________________________________________________________________

ODRŽAVANJE NISKOG SAMOPOUZDANJA…

 

 Pošto smo videli kako naša prošlost oblikuje našu sadašnjost kada je reč o psihičkim stanjima, vreme je da detaljnije proanaliziramo ta stanja i kako se ona manifestuju.

Naime, sva iskustva (negativna i pozitivna) koja smo imali do sadašnjeg trenutka, direktno utiču na formiranje slike koju imamo o sebi i u skladu sa time, načina na koji funkcionišemo.

Kada je reč o niskom samopouzdanju, negativna iskustva su zaslužna za formiranje tzv. negativnih bazičnih uverenja o sebi. Dakle, ukoliko dete ima neprijatna iskustva sa društvom u školi gde su ga zbog nečega zadirkivali, ono će se osećati poniženo i loše – i što je još važnije, osećaće se loše zbog sebe, tj. misliće loše o sebi.

Međutim, kao što psiholozi znaju, nije bitno samo se baviti time da li, kad i kako su nastala negativna uverenja o sebi, već i kako se ona održavaju. Ovo je bitna tema iz prostog razloga: što je većih i učestalijih negativnih uverenja o sebi, to je niže samopouzdanje.

Mi, iliti naš um, upošljava različite mehanizme koji služe da održe sliku o sebi tokom vremena, a samim tim i negativna uverenja, koja utiču na nivo samopouzdanja. Nakon različitih situacija u kojima nismo uspeli da ostvarimo ono što smo hteli ili smo možda doživeli neki drugi neuspeh, ljudi imaju tendenciju da obeležavaju sebe terminima kao što su „glupan“, „nesposoban“, „ružan“ itd.

Ovo su negativna uverenja i uglavnom su privremena, nestaju posle drugog uspeha ili nakon određenog vremena.

Međutim, ukoliko se ovakve situacije nastave ili produže, ovi negativni atributi koje ljudi imaju o sebi se veoma čvrsto ukorenjuju i postaju skoro trajan deo ličnosti.

Na primer, ako neko stalno ima neuspeha u ljubavi, on postaje čvrsto uveren u to da je njega nemoguće voleti, da je možda neprihvatljivog izgleda ili da jednostavno ne zna neke stvari. Čak i kada kasnije doživi uspeh, on će i dalje o sebi misliti loše, pripisujući možda trenutni ljubavni uspeh sreći ili će pak čekati da se desi nešto loše i potvrditi mu da je nesposoban (interesantno je da, prilikom ovog „čekanja da se desi nešto loše“ ono što se desi je to, da ljudi u stvari nesvesno izazovu situaciju u kojoj će sami sebi potvrditi ono što su predviđali, tj. sabotirati sami sebe – ovo se u psihologiji zove sindrom samoispunjujućeg proročanstva).

Nisu retki slučajevi kada je neko samo jednom bio u sitaciji koja je dovela do toga da misli loše o sebi (npr. da obeleži sebe kao „glupana“) i to je bilo dovoljno da ceo život misli tako o sebi, tj. ima nisko samopouzdanje. Za nas je sada interesantno kako i zašto se ova uverenja uporno održavaju i dovode ljude do toga da se osećaju veoma nesrećno.

Prvo važno pitanje kojim se moramo pozabaviti, a koje je bitno za održavanje bazičnih negativnih uverenja, je to kako i na koji način naš um obrađuje informacije koje primi. Naime, u svetu oko nas se toliko toga dešava (tj. izloženi smo ogromnoj količini informacija) da je prosto nemoguće obraditi sve ponaosob. Zato naš mozak ima jedan „filter“ koji mu služi da odabere samo ono što mu je bitno – dakle, da napravi selekciju.

Tako, mi obraćamo pažnju samo na ono što je bitno za nas i naš život, jer bismo u suprotnom potrošili ogromno vreme i ne bismo stigli ni da živimo. Fokusiramo se na ono što očekujemo i interpretiramo te informacije, što je vrlo bitno – u skladu sa našim očekivanjima, iliti uverenjima.

Tendencija za održavanjem jedne konstantne i konzistentne slike o sebi i svetu je jedan od ključnih mehanizama funkcionisanja ljudskog uma. Sada, primećujete logiku – ukoliko su naša očekivanja i uverenja negativna, mi ćemo se fokusirati na negativno i očekivati loše. Obraćaćemo pažnju samo na naše negativne strane, na situacije u kojima smo doživeli neuspeh i tamo gde smo samo sebi potvrdili da smo to što mislimo da jesmo. Ovo je začaran krug niskog samopouzdanja.

Da bi bilo jasnije o čemu pričamo, navešćemo jedan primer. Recimo da imate prijatelja koji ima jako negativno uverenje o sebi, npr. kako je nesposoban za fudbal. Zamislimo sada da ste odigrali sa njim deset utakmica i da je bilo pet-pet u pobedama. Rezultat je nerešen, dakle, podjednaki ste u fudbalu, međutim vaš prijatelj i dalje misli da je loš u fudbalu, jer je izgubio pet utakmica. Ovo uverenje se održava tako što vaš prijatelj obraća pažnju samo na neuspehe – on će posle svake utakmice koju izgubi da kaže „eto vidiš, nemam pojma da igram“, a posle one koju pobedi će reći „imao sam sreće“ ili „jedva sam pobedio“. On, dakle, neće obraćati pažnju na uspehe (njegov mozak ih ignoriše), a neuspesi će mu naravno potvrditi ono loše što već misli o sebi, a njegov um će nastaviti da umišlja kako je nesposoban.

Ovo se dešava zato što bazična uverenja „teraju“ mozak da traži dokaze da ih podržava i osnažuje, te ako su negativna, onda će on tražiti samo potkrepljenja koju su u skladu sa tim, a to su negativna potkrepljenja. Sada neko može pitati zašto mozak, kada shvati da su bazična uverenja loša po celo biće, izbegava da traži pozitivne informacije kojim će da sruši ta negativna uverenja?

Razlog tome je što bazična uverenja, kada se jednom učvrste u glavi, postaju fiksiran i dubok deo ličnosti, te bi njihovo urušavanje značilo i urušavanje čitave ličnosti. Inače, ovo je razlog zašto neki ljudi uporno i tvrdoglavo održavaju određene stavove i ponašanja i ne menjaju se i pored negativnih posledica po sebe i okolinu.

Sledeći faktor koji potpomaže održavanju i jačanju bazičnih negativnih uverenja su tzv. nekorisna pravila i ponašanja. Ova pravila predstavljaju neku vrstu automatskih misli u vezi sa nekom situacijom ili sa sobom koje se stalno javljaju kada se počne razmišljanje o nečemu.

Na primer, jedno od nekorisnih pravila, koje se vrlo često viđa kod ljudi sa socijalnom anksioznošću i kod svih nesigurnih osoba, glasi „ako se suviše približim ljudima, oni će me odbaciti“. Ova misao se, kod ovih osoba, javlja kada se počne razmišljanje o drugim ljudima, o eventualnom mogućstvu druženja ili provođenja vremena s drugim ljudima, ili o razmišljanju o vezi i nalaženju partnera. Još jedan primer može biti pravilo, „ako ne dobijem ovaj posao, moj život će propasti“.

Međutim, je li ovo realno razmišljanje? Kako osoba zna da će joj život propasti ako ne dobijete taj posao i zašto bi joj propao? Očigledno je da su ova pravila uopštena i skoro u potpunosti proizvoljna i iracionalna – jednostavno nisu zasnovana na realnosti. Stoga su i potpuno beskorisna, jer sprečavaju osobu da bude to što jeste i teraju je da sebe ograničava na raznorazne načine.

Takve misli inače često služe da zaštite osobu od shvatanja i prihvatanja negativne slike o sebi; primera radi, ako se nikad ne suočite sa drugim ljudima nećete biti izloženi tome da vam kažu nešto ružno, što bi vam potvrdilo to da ste loši. Sa druge strane, upravo zbog toga one u isto vreme održavaju i jačaju ta negativna uverenja.

Ako, na primer, imate bazično uverenje da niste dovoljno dobri za druge ljude, nekorisno pravilo koje će biti aktivno je „ako se družim sa ljudima oni će shvatiti da nisam dovoljno dobar za njih“. To će vas terati da izbegavate da se družite sa drugim ljudima i tako nećete ni biti u situaciji da sebi pokažete da ste dovoljno dobri za druge. Imaćete samo svoja negativna uverenja i ostaćete u začaranom krugu. To je upravo onaj začarani krug niskog samopouzdanja koji smo pominjali na početku, i koji, ako se ne razbije na vreme, može upropastiti čoveku život.

Mi ćemo nastaviti sa analizom u ovom pravcu u budućim tekstovima, gde ćemo prikazati još neke od mehanizama ključnih u održavanju niskog samopouzdanja kod ljudi.

Cilj je da se ovi mehanizmi shvate i rasvetle kako bi se mogao započeti rad na njihovom menjanju, što će naravno, biti dobre vesti za mnoge koji prate ovu seriju članaka.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (4)

Prethodni članak: AUTORITETI I DRUŠTVO

___________________________________________________________________________________________

AUTORITETI I DRUŠTVO…

Koreni samopouzdanja

U prethodnom tekstu pominjali smo roditeljske stilove kao jedan od najvažnijih faktora koji utiču na razvoj samopouzdanja kod osobe. Ovaj faktor, iako najvažniji i najmoćniji, nije jedini „odgovoran“ za razvijeno tj. nerazvijeno samopouzdanje kod odraslih osoba.

Pored roditeljstva i porodične situacije, postoji još dosta uticaja na razvoj, ne samo samopouzdanja, već i celokupne ličnosti i životnog stila osobe. Pre nego što nastavimo sa analizom psihičkih faktora samopouzdanja, ovde ćemo spomenuti te uticaje, jer su bitni za nastavak priče.

Tokom razvoja ličnosti, dete prolazi kroz svakojake kontekste i ima različita iskustva sa različitim ljudima sa kojima dolazi u kontakt. Kao što znamo, deca od sedme godine polaze u osnovnu školu, a često se roditelji odluče i da ih šalju u vrtić, tj. predškolsko. Ovde dete provodi veliki deo dana, te je logično da su iskustva u ovim kontekstima veoma važna prilikom analize čovekove psihe.

Od načina interakcije i komunikacije sa osobom koja je glavna u vrtiću (vaspitačem) uveliko će zavisiti i kako će sutra dete formirati sliku o autoritetima i načina interakcije sa njima, što je priprema za školski kontekst. U školi se, naravno, susreće sa učiteljima i nastavnicima, osobama koje su u fokusu detetove pažnje prilikom vremena koje tamo provodi. Interakcija sa ovim osobama je za dete veoma važna, jer od toga zavisi i njegova budućnost – ako ima loš odnos sa učiteljem, uglavnom će imati i lošu ocenu.

Ako je učitelj strog ili prestrog (što sada možemo nazvati „autoritarni učiteljski stil“) i zahteva suviše od deteta, za očekivati je da će se dete osetiti kao nedovoljno dobro i kompetentno da ispuni zadatke. Stoga, ono će doživljavati konstantne poraze na školskom planu, a ovo će doprineti da se slika koju ima o sebi još više degradira.

Sada će gledati na sebe kao na „glupana“, što će značajno doprineti da se oseća loše sa sobom, a možda i kao nekog ko „nije za školu“ što će značajno uticati i na izbor životnog puta. Istraživanja su pokazala da je akademski uspeh (visoke ocene u školi, pohvale i nagrade od strane školskih autoriteta, itd.) jedna od veoma važnih odrednica pozitivne slike koju dete, sutrašnji odrastao čovek, ima o sebi. Ova logika se može primeniti i kada se uzmu u obzir i druge oblasti – sport, zanat, igre, itd. Logično je dakle, da će neko ko je odličan đak ili dobar sportista imati generalno veće samopouzdanje nego onaj ko to nije (pogotovo onaj ko je dobar sportista, jer se nekako u detinjstvu sport više ceni od škole).

Dete koje je izloženo stalnim kritikama će se, naravno, osećati vrlo loše – biti kritikovan je samo po sebi neprijatna situacija. Štaviše, ono što se dešava je da dete, kada je konstantno kritikovano od strane autoriteta u njegovom životu, tj. osoba koje su od neke važnosti u njegovom svetu, prisvaja te kritike i počinje da kritikuje samo sebe.

Ovaj proces se u psihološkoj literaturi naziva „introjekcija“ i mi smo o njemu ranije govorili. Za one koji su propustili da pročitaju tekst u kojem se ovaj termin objašnjava i pominje, ili za one koji ne znaju, introjekcijom se naziva proces kojim se nešto što je spolja prisvaja i „ugrađuje“ u našu mentalnu shemu.

Kada govorimo o kriticizmu, dete koje često biva kritikovano introjektuje tu kritiku u svoj mentalni sistem i onda samo sebi postaje kritizer. U psihoanalitičkoj terminologiji, često se dešava da ovaj introjektovani mehanizam postane trajan deo ličnosti osobe, tj. učestvuje u formiranju tzv. super-ega – dela ličnosti koji zadužen za kontrolisanje celokupnog ponašanja i razmišljanja osobe u odnosu na njenu funkcionalnost u društvu i socijalnom kontekstu.

Ovo je uglavnom „socijalni“ deo ličnosti i funkcioniše u sprezi sa socijalnim konvencijama i on se formira na osnovu interakcije deteta sa autoritetima (introjekcije autoriteta su zapravo glavni mehanizam super-ega), njegovih iskustava sa nagrađivanjem i kažnjavanjem i opštim vaspitanjem. Kao takav, on kasnije predstavlja jedan veoma važan deo ličnosti osobe, koji joj omogućava da adekvatno funkcioniše u društvu.

Upravo ovaj deo ličnosti je najviše odgovoran za nivo samopouzdanja koji će se kasnije razviti kod osobe, a odrediće tok razvoja i mogućnost menjanja tog nivoa. Naime, ukoliko se dete susreće  uglavnom sa kritizerskim, strogim, autoritarnim, hladnim i kažnjavajućim osobama, ono će razviti veoma nisko mišljenje o sebi. Isto tako, kasnije će ono samo sebi postati najveći i najstrožiji sudija, onaj koji sputava, ograničava, zabranjuje, vređa i ponižava (samog sebe).

Osobe koje imaju nisko samopouzdanje ustvari stalno u glavi ponavljaju rečenice i izjave drugih ljudi (kritikujućih autoriteta iz detinjstva) kojima sami sebe, narodski rečeno, „ubijaju u pojam“. Iako tih ljudi i kritika više nema, osoba se jednostavno navikla da je uvek nesposobna, da ništa što ona uradi neće valjati – stoga će često samu sebe sputavati u različitim situacijama, ne dozvoljavajući sebi da se izrazi na pravi način. Dakle, osoba sada ne veruje u sebe i ne dozvoljava sebi da veruje. Zaista teška situacija, ali ne i nerešiva – međutim, o tome ćemo u nekom od sledećih tekstova.

Još jedan važan faktor u razvoju optimalnog nivoa samopouzdanja su vršnjaci, tj. prijatelji, „drugari“, svi „saborci“ sa kojima dete provodi vreme u nekoj od vaspitnih ustanova ili sa kojima se druži u slobodno vreme. Deca koja pođu u školu počinju da obraćaju pažnju i shvataju sličnosti i razlike između sebe i ostalih vršnjaka, te počinju da se porede sa njima. Socijalno poređenje ima veliki uticaj na sliku koju dete formira o sebi. Kako ćemo znati šta mislimo o sebi ako ne znamo šta drugi misle o nama? Ovaj princip funkcionisanja je od krucijalne važnosti pogotovo u detinjstvu i adolescenciji, kada se obrazuje socijalna komponenta ličnosti.

Deca su posebno osetljiva na mišljenje drugih o njima i posebno im je važno šta drugi, pogotovo njihovi vršnjaci, misle o njima. Status deteta u bližem i daljem društvu u ovom periodu može imati presudan značaj u kasnijem vrednovanju sebe. U ovom periodu, neke, da ih tako nazovemo, površnije karakteristike se više uzimaju obzir prilikom vrednovanja drugih – izgled, frizura, marka odeće, porodica i socioekonomski status, „blamaže“ tj. neprijatni događaji, nadimci, itd.

Kako kod dece još nije u potpunosti razvijena ta socijalna komponenta i empatičnost, deca nisu često „fina“ jedna prema drugima.  Dešava se, da se neko ismejava samo zbog većeg broja patika ili zbog pramena kose koji štrči van frizure – čak se i dešava da se neko omalovažava zato što nema para da kupi užinu. Ovakve stvari su skoro nezamislive kod odraslih ljudi, ali kod dece su vrlo uobičajene. Ono što je takođe problem je što deca nisu svesna da su takva ponašanja drugih „detinjasta“ i nezrela, pa ih uzimaju veoma ozbiljno.

Ukoliko je neko ismejavan kao mali ili konstantno maltretiran, to će imati značajan uticaj na njegovu ličnost kasnije, pa čak i na izbor celokupnog životnog puta i kvaliteta života. Poznati su slučajevi ljudi koji nose „ožiljke“ iz mlađih dana, kada su bili zlostavljani od strane vršnjaka, koji nose ogromne negativne posledice po život tih ljudi.

Neko nikada ne preboli neke situacije u detinjstvu, te će čitav život pokušavati da „istera pravdu“ ili vrati „milo za drago“ ljudima, ili će se jednostavno osećati loše sa sobom. Nezadovoljstvo sobom je, kao što smo više puta napomenuli, jedno od najtežih stanja u koje čovek može da zapadne, a sigurno je jedno od najzaslužnijih za razvoj ogromnog broja psihičkih teskoba.

Ljudi koji su okruženi velikim brojem prijatelja od kojih imaju podršku, pogotovo u adolescentnom dobu, će kasnije imati generalno više nivoe samopouzdanja. Ovo je logično, jer ako vas neko konstantno podržava i pokazuje veru u vas, čak i ako ste bazično sniženog samopouzdanja, počećete da verujete sami u sebe.

Takođe, ljudima je seksualnost veoma važan aspekt života, kao i slike o sebi, tj. identiteta. Tako, iskustva u seksualnoj sferi i sa suprotnim polom su od velikog značaja za formiranje samopouzdanja. Samopouzdanje koje se naruši negativnim seksualnim iskustvima se ne naruši samo što se tiče budućih seksualnih iskustava, već se negativan efekat „preliva“ i na opštu sliku o sebi.

Svi ovi faktori u većoj ili manjoj meri utiču na formiranje samopouzdanja osobe. Ista situacija neće isto uticati na sve osobe. Mi se razlikujemo i po genetici i po temperamentu, po iskustvima i po načinu opažanja sveta oko sebe, kao i po mnogim drugim faktorima. Stoga, uticaj i posledice nekih od ovih situacija koje smo pominjali nisu univerzalne i to nije zakon i pravilo.

Ono što je ključno da zapazimo, to je da postoji određena tendencija da određene situacije i iskustva imaju specifične posledice po naš psihički razvoj, te da ih moramo uzeti u obzir prilikom bilo kakve psihološke analize ovog i sličnih fenomena.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (3)

Prethodni članak

________________________________________________________________________________________