OVDE RUKA NE DRHTI…

tamoiovde-logo

Umetnik Diego Fazo iz Italije, jedan je od najtalentovanijih u sferi crtanja grafitnom olovkom. Ima 22 godine i umetnik je koji se bavi fotorealističnim crtanjem.

Na Devian Art-u je pokazao svoje radove, ali mu niko nije verovao da se radi o rukom crtanim portretima. Zato je Diego okačio i nekoliko fotografija u kojima je prikazano kako nastaju njegova remek dela.

Kaže da je počeo kao crtač tetovaža, ali se nije ograničavao samo njima, nego je godinama usavršavao svoju veštinu. Rezultat dugogodišnjeg truda je više od fascinantnog.

 


Izvor: otkacenaplaneta/Jul 17, 2013 

______________________________________________________________

TVOJ IZBOR ILI TVOJ PRISTANAK…

tamoiovde-logo

Na beogradskom Ušću , 20. juna, pred više od 20.000 ljudi, virtuoznim nastupom, članovi kultne rok grupe SMAK su priredili muzički spektakl za različite generacije koje su podjednako uživale u ovom muzičkom putovanju kroz vreme od dva i po sata sa Točkom, Borisom Aranđelovićem, Slobodanom Stojanovićem Kepom i Zoranom Milanovićem.

Ovim su nastupom opravdali kultni status i čini se, još više produbili inače dubok trag koji su ostavili u istoriji jugoslovenske i srpske rok muzike.

„Sve je bilo i može biti, jedino je Smak neponovljiv.“.
Bora*S

______________________________________________________________________________

ČAČANSKI TOČAK

Kako je Radomir Mihajlović Točak izmislio motor sa unutrašnjim sagorevanjem, zašto je organizovao trku bubašvaba i od koga je naučio da svira „Ulazak u harem“? Odgovore zna njegov nekadašnji cimer Jovan Nikolić Jof.

0,,18518308_303,00Retki su znali poreklo njegove tetovaže velikog točka na njegovoj ruci. Baš retki su to znali da je njegov otac Risto bio kolar i da je popravljao kolske točkove, te je stoga točak ovešan na njihovoj porodičnoj kući u Ključkoj ulici u Čačku.

Retki znaju i predistoriju verovatno najpoznatijeg instrumentala YU roka: „Ulazak u Harem“. To je kompozicija koju je po čačanskim mehanama i u frizernici kod Branka brice, za čašu rakije svirao pokojni čačanski boem Jarak. On je na akustičnoj gitari svileno svirao stare srpske pesme i ruske romanse. Pre izvođenja Harema, kroz gitarske žice bi provukao masni papir iz niške Morave da bi toj melodiji dodao orijentalni zvuk saza.

Jarak je Točka učio da svira prstima i nikada nije upotrebljavao trzalicu (terzijan). Napustio je ovaj svet jedne zimske noći u zagrljaju sa svojom gitarom u jarku na periferiji grada. Možda bi se veštiji pisci pozabavili značenjem njegova imena i mestom njegova odiha.

U Čačku su posvuda kružile priče o neverovatnom gitaristi Točku. Retki su znali njegovo ime i prezime, ali je mit o njemu bio toliko snažan da je svak dodavao još po nešto iz svojih, po čačanskim uglovima pouzdanih izvora. Naročito oni koji su se na jedan lakoruk način „bavili“ muzikom i sricali na gitari.
Naravno, to je podržavao i on sam na nastupima grupe SMAK svojom mračnom pojavom, crnom garderobom sa crnim šeširom širokog tamnog oboda na glavi iz čije senke su provirivale njegova duga kosa i brada.

Međutim grupa SMAK je tako čvrsto i žestoko svirala klasike tadašnje rok muzike da bismo dugo posle njihovog koncerta zaboravljali da zatvorimo širom otvorena usta. Pored usta, grupa SMAK nam je zauvek otvorila i uši da na pravilan način čujemo Yu grupu, grupu TIME ili Septembar sa Janezom Boncinom, te da pravilno prepoznamo „Atomsko sklonište“ iz Pule.

Pre nego što smo postali beogradski cimeri povezalo nas je naše čačanstvo.
*
Pretovaren zvučnicima i kojekojom muzičkom skalamerijom, ispod otrusene fasade naše dvospratne zgrade u Ulici Đure Đakovića u Beogradu, stao je njegov crveni fića koji je naše društvo nazivalo „fikus“.
Na krevetu u drugom sobičku glavom i bradom se smestio on, Radomir Mihajlović Točak, skrstio ruke pod glavom i zagledao se u tavanicu.

Njemu su, nakon što se razišao sa grupom SMAK i prvom suprugom, sugerisali da se iseli iz Kragujevca u Beograd, kod Jofa, koji je početkom osamdesetih godina već bio primljen u njegov najbliži krug prijatelja iz Čačka. Otada smo četiri godine delili hleb tugu i siromaštvo, provodili noći tragajući za starim srpskim pesmama, za ovozemaljskim i onozemaljskim istinama, razmenjujući snove i vizije.

0,,18522612_401,00

Točak i Jof 1982. u Beogradu

Naša mlada gazdarica rado je dopustila da se on useli u prazan sobičak koji ja nisam uopšte koristio. Otada je počelo moje najkvalitetnije i najčudnije druženje sa jednim istinskim umetnikom koje zauvek ostaje tetovirano u mom sećanju.

„Fikusom“ smo se docnije ponekad vozili do Kragujevca. Za kišovita vremena morao sam držati peškir u krilu, da bih svako malo brisao lice jer su me, tamo gde sam sedeo na mestu suvozača, kroz veliku rupu na podu automobila zapljuskivali mlazevi vode iz barica sa druma.

*
Točak je kadikad umeo da pada u verbalne zanose kao da izvodi beskrajno duga sola na gitari. Jednoga jutra postavio je na nosač nota sliku lepotice iz Plejboja i počeo da komponuje. Lepotu i eros je on smatrao za najubedljivije provokatore umetničke inspiracije. Neka plemićka uzvišenost i način na koji je Točak voleo žene neodoljivo su me podsećali na mog oca. Sa unutrašnjim smeškom nosio sam to opažanje, ali mu to nikada nisam dospeo reći. Ali je on meni stigao da kaže da je jedared u Čačku sa svojim najbližim drugarima, Vojom Savićem i Ljubinkom Miloševićem – Mehom, začuo zvuk saksofona u bašti „Prvi maj“ i da su oni požurili da vide ko to tamo svira i da su dugo stajali na ulazu i slušali kako im moj ćale „priča“ saksofonom.
*
Trebalo je steći Točkovo poverenje, trebalo zaviriti iza maske njegovog lica, tamo gde se nalazio jedan nežan i hipersenzibilan posvećenik muzičkoj umetnosti, sveštenik idioritmik, koji je svakoga dana pripadao svojim gitarama, muzici i ovaploćenju svojega dara.
Sada, sa ove distance, mogu ga po njegovoj fanatičnoj posvećenosti muzici porediti sa Danilom Kišom i njegovom podređenju života književnosti.

Točak je svakodnevno uobičavao da beleži hipnagoske zapise i radi crteže. Docnije, kad smo krenuli da živimo svoje živote, dok sam ga obilazio i ostajao do duboko u noć u razgovorima kojima je uglavnom on davao smer, već je imao kolekciju od preko dve hiljade strana u svojoj radnoj sobi.

Jedared me je važno obavestio da je pronašao motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Na moju podsmešljivu primedbu da mi se čini da to njegovo otkriće već odavno radi širom sveta, hladno je odgovorio: „Zašto misliš da se to mene uopšte mora ticati!“ Mislim da nije učtivo iznositi njegove radove na pronalaženju leka najtežim bolestima. Ali ono što nije poznato javnosti, jeste da je gospodin Radomir Mihajlovic – Točak, bio opsesivan istraživač medicinskih enciklopedija i knjiga o psihologiji, parapsihologiji, Tarota, Ji đinga i šahovskih biltena. Znao je napamet preko 40 šahovskih otvaranja, od Aljehina do Fišera. Redovno je igrao šah sa samim sobom. Nikada ga nisam pitao za koga navija u tom meču i da li uvek namešta sebi. Kad bi me ponekad pozivao na partiju pristupao sam nevoljno kao na pogubljenje.
*
Mnogi su Točka pribojavali, zbog njegovog mrgodnog pogleda na licu zaraslom u bradu i zato što je u je u svako nepoznato društvo (što je inače čitavog života izbegavao) stupao sa izvesnom glasnom ćutnjom.
Nosio je u oku i na usnama pokrivenim bradom izvestan superiorni smešak. Kao u onih ljudi kojima je izvesna stvar o životu znana, a nama ostalima nedostupna. Taj smešak, koji me je u početku, iskreno govoreći nervirao, do danas mi je dobro znan kadgod se potrudim da Točka prizovem pred unutrašnji vid. On je umeo strahovitom brzinom da utvrdi ljudski karakter na osnovu izgleda, pokreta i retorike. I onda je uvek bio u prednosti pri komunikaciji, nekako je uvek bio ispred. Ali nikada tu superiornost čitanja ljudi nije zloupotrebljavao, pre bih rekao da mu je to služilo da očuva svoju mekotu pod oklopom školjke.
*
Ima veoma malo kvalitetnih intervjua sa njim. Videlo se izdaleka da i novinari imaju zort od njega. Kao da su ti mladi žurnalisti prepisivali anegdote grupe SMAK jedan od drugoga. A to je izgledalo ovako: Šta znači ime grupe SMAK? Odgovor, kratica od naziva Samostalni Muzički Ansambl Kragujevac. Potom, kako im je pukao jarbol na cirkuskoj šatri pre jugoslovenske promotivne turneje albuma „Rok cirkus“ jer je u Sloveniji napadao sneg od dva metra u maju mesecu. Te, kako im je Titova smrt sprečila promociju izvanredne LP ploče „Zašto ne volim sneg“. I zašto im je nakon njihovog najboljeg albuma „Crna dama“ Goran Bregović kidnapovao Lazu Ristovskog ozidavši ga paketima novčanica.

Ali niko od njih nije znao za gaf koji je na koncertu u Skoplju napravio bubnjar Kepa, koji je zatvorio mrtvački kovčeg iz kojega je trebao da iskoči Boris Aranđelović, vokalni solista… Kao i za turneju po DDR-u na kojoj su bili zatrpani bezvrednim novčanicama, koje su pretvorili u 20 kilograma ručnih satova. Takođe, degustacija supe od kengurovog repa u Berlinu. Kad su ga ti novinari pitali, šta ste radili tamo u Londonu, odgovorio je čačanski, mangupski: „Vrljali smo!“ To su bile pikanterije samo za ortake i drugare.
*
Jedne zime, kada smo promenili stan i otišli da delimo sobu sa dva kreveta u Cetinjskoj ulici, kada je napadao sneg koji je zatrpao fikusa, sećam se da smo svakodnevno obilazili račune u našim bankama koji su već dugo bili opusteli. Kao božijom promisli predveče nas je pozivao telefonom Puriša Đorđević na sedeljku kod njega, gde bi nas Purke gostio svežim čačanskim kajmakom i đakonijama uz domaću rakiju.

Ponekad bi nas pozivao Purišin drugar Momčilo Kapor na žurke i večerinke po kućama velegradskih bogatuna. Tamo bi nas dvojica došli sa repertoarom starih srpskih pesama koje smo kadikad izvodili uz već razrađen komični performans. Ja sam pevao sa dozom boje starinskih interpretatora. Točak se svojim gitarskim umećem sjajno snalazio u ulozi humoriste. Domaćini i gosti su nakon tih večerinki ostajali nasmejani, ozareni i njihova su nam vrata bila za svagda otvorena.

Bilo je i scena koje su za večerom mogle biti blamaža po nas. Recimo, kao predjelo poslužena vijetnamska salata. Glavno jelo se uzimalo viljuškom onda umakalo u sosove i najposle uvijalo u nekakav zeleni list. Čekali smo da čitavu radnju započne najpre domaćin ili neko iz društva, a onda pomno upamtili mizanscen i krenuli kao da naravno znamo. Ili da nam u snobovskom ritualu negde uture u ruke tompus cigare koje nismo umeli da uglavimo u usta. Pakovali smo ih diskretno u džepove.

*
Mnoge smo noći provodili na Skadarliji. Da ne bude zabune, ne po kafanama. Niti smo imali love za takav poduhvat, niti je Točak bio čovek koji bi sedeo po kafanama. Makar one bile atraktivne poput skadarlijskih, tada, osamdesetih. Ipak, ponekad kad nekome stigne lova, umeli smo da se počastimo pohovanim škembićima u „Tri šešira“ ili srpskim pasuljem sa suvim rebrima u dorćolskoj kafani „Marš na Drinu“. Noći smo provodili u jednoj starinskoj dvospratnici skrivenoj iza „Đurine kuće“ i restorana „Dva jelena“, u iznajmljenom stanu dve Vesne. Na jednu od njih, bili smo napaljeni i Točak i ja. To nas je umalo koštalo prijateljstva. Ali smo iskrenošću u komunikaciji uspeli da zaobiđemo prastaru zamku.

0,,18518310_401,00Tamo su dolazili mnogi drugari, prijatelji i napaljenci. Međutim svako od novodošlih (takođe momci iz tada aktuelnog muzičkog sveta), kada bi tamo ugledao Točka, ostajao bi zamrznut u sedećem položaju narednih dva sata.

Pamtim, da je jedared Točak ponudio svoju gitaru jednom gitaristi iz tada veoma popularne pop-grupe. Ovaj mu je uzvratio: „Nemoj Tole, keve ti, ja baš i ne umem da sviram gitaru.“ Točak mu to nije zamerio kako je umeo i mogao, samo ga je upitao, prilično vazdušno: „Zašto se onda predstavljaš kao gitarista ako ne umeš da sviraš na gitari?“
*
Bio je prisutan na mom venčanju i svadbenom ručku u Kineskom restoranu u Beogradu. Nije bio saglasan sa mojim izborom, ali je ostao uzdržan. Samo je jedared, kao u prolazu, dobacio pitanje: „Da li je to tvoj izbor ili tvoj pristanak?“

Nakon te promene, on je stanovao u garsonjeri naših prijatelja na Zvezdari. Obilazio sam ga ponekad i posedeo na madracu postavljenom na pod. Diskretno bih zavirio u frižider i znao nakon toga šta mi je činiti. Tad mi je ispričao sledeću priču:
– Znaš ovde ima raznih buba, od bubašvaba do stenica. Ja se vratim iz vrljanja po gradu i upalim svetlo, a one gamižu li gamižu. Onda ja podviknem: ‘Slušaj ovamo, to gamizanje po podu i kojekuda hajde da kažem da je u redu, ali nemoj da sam više video ni jednu jedinu na mom krevetu. Jebaću vam kevu!’
Uveren sam da otada ni jedna jedina zaista nije nikada više prekoračila njegovom madracu!

U to vreme samovanja i oskudice, on je hvatao bubašvabe, iscrtavao im tempernim bojama brojeve na leđima i pakovao ih u prazne kutije šibica. Nakon toga organizovao bi trke bubašvaba u sobi i kladio se na broj. Kada je komponovao muziku za film „Vizantijsko plavo“ učinilo mi se da je jedna scena sa trkom kornjača bila inspirisana baš njegovom unikatnom životnom pričom.
*
Radomir Mihailović Točak je rođen 13. juna 1950. godine. Danas, dok završavam ovaj zapis, on slavi šezdeset i peti rođendan. Znam da je praktikovao ahimsu, indijsko načelo nenasilja. Pamtim da je njegova prva supruga, ugledavši ogromnog dlakavog pauka na zidu, zavrištala: „Ubija ga! Ubij! Uzmi moju papuču, ubij čudovište!“
Točak je mirno odgovorio: „Ne pada mi na pamet. Nisam ja njegova smrt!“
*
Način na koji se Točak odnosio prema tadašnjem i inim periodima sirotovanja, takođe je bio monaški. Jer se monasi unapred zaklinju na sirotovanje. Bio sam svedokom kako su grupi SMAK, a potom Točku otimali, kako je ko stigao, čestito zarađen novac. Nekoliko puta sam imao nameru da fizički intervenišem na izvesne situacije , kada mi je on lično stao nasuprot svojim mirom: „Ostavi, ne budi seljak, to je njihov deficit!“

Još dvaput ovoliko strana nisu dovoljne da iznesem mnoga čudesa i lepote našeg druženja. Ipak, pristojnost i zagonetnost bi trebalo da pridržavaju ovaj tekst o velikom muzičaru, te se mnogo toga mora pohraniti van sveopšteg uvida, makar u onaj intimni mrak kutije šibica.

 Autor Jovan Nikolić
Izvor:dw.com/sr/19.06.2015

__________________________________________________________________________________

 

__________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Ovde: LEGENDARNI GITARISTA, RADOMIR MIHAJLOVIĆ TOČAK

TETOVIRANJE SRCA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

Pisac koji je doveo „đavole”

Iako se mnogi i danas zdušno trude da ga zaborave, iako je i za života bio pisac koji je tako ogijastično, dionizijski raspusno, poetički barokno uveo demone u našu literaturu, on je i dalje tu, prisutan kao mefistofelovski Bule

Miodrag-Bulatovich2Na dan uručenja NIN-ove nagrade, januara 1976, laureat Miodrag Bulatović se sa svojim čuvenim mefistofelovskim osmehom pojavio u ondašnjem Klubu „Politike“. Kad je čuo da ću ga ja intervjuisati za naš list, viknuo je iz sveg glasa: „O, ne, pa vi ste me predstavili u ’Politici’ kao Boška Buhu!“ (Nesporazum je brzo izglađen, i od tada do njegove prerane smrti bila sam jedini novinar koji ga je intervjuisao za „Politiku“.)

Miodrag Bulatović (20. februar 1930 – 15. mart 1991), pisac koga su svi zvali „Bule“, upravo se trijumfalno iz izgnanstva vratio u Beograd da primi NIN-ovu nagradu za roman „Ljudi sa četiri prsta“, koju je zaslužio još pre dve decenije sa svojim najboljim romanom „Crveni petao leti prema nebu“. Ali, mladi pisac koji je iza sebe već imao, danas kultnu, zbirku pripovedaka „Đavoli dolaze“, i isto tako prekretničke priče u knjizi „Vuk i zvono“, nikako se svojim ponašanjem i ciničnim izjavama nije uklapao u uštogljeno socrealističko društvo polovinom pedesetih godina prošlog veka.

I njegova literatura odudarala je od književne poetike koja je tada bila na ceni književnih kritičara, koji su po mišljenje išli u „Cekaj“, kako smo u redakciji „Politike“ podsmešljivo nazivali tu orvelovsku ustanovu. Samo je nekolicina njegovih prijatelja i kritičara, pre svih Zoran Gluščević, naslutila da se u srpskoj literaturi pojavio ne samo novi prozni glas, već budući literarni genije, pisac mračnih i demonskih sila u čoveku i u svetu, sila koje ga razaraju, ali i uzdižu u nebeske visine, kao u „Crvenom petlu…”

Taj roman definitivno ga je ustoličio na mesto koje mu pripada, ali nije bio podoban za NIN-ov žiri, jer nigde nije bilo partizana koji sve pobeđuju, dok su Bulatovićevi junaci bili ljudi sa dna, antiheroji, izdanci „Bednih ljudi“ F. M. Dostojevskog. A uz sve to, mladi pisac je već prvom zbirkom najavio da su „đavoli“ izašli iz sudnice ruskog genija, da se ne priviđaju samo Ivanu Karamazovu ispod stola sudnice.

I sam Bulatović bio je neka vrsta nečastivog, koji kvari partijsku književnu idilu, zbog čega ga je trebalo što pre odstraniti i iz literature i iz socijalističkog „raja“ koji se već priviđao Josipu Brozu. Socrealisti su hitro reagovali, ocenjujući njegove likove kao nastrane, opake i opasne po našu socijalističku zajednicu. Nisu mogli da shvate i prihvate da jedan mlad pisac može svojim već prvim delom da razbije skučenu ideološku normu socijalističkog realizma i da se vine do univerzalnih istina o ljudskoj prirodi.

Bulatović je morao da napusti zemlju i skrasi se jedno vreme u Parizu, a potom su usledili svetski uspesi, milionski tiraži „Crvenog petla…”, koji je ubrzo preveden na više od dvadeset jezika, dok je on sanjao domovinu koja ga je odbacila. Na francuskom je 1965. objavio roman „Heroj na magarcu“, mitsku epopeju o našem megalomanu Grubanu Maliću, s kojim je još više sebi zatvorio vrata povratka u zemlju, kad je roman dve godine kasnije izašao i na srpskom. Dok se glavni junak Gruban Malić definitivno ustoličio na književnom prestolu, koji će od tada postati poetička mera srpske i jugoslovenske literature, partijski cenzori su u tom grotesknom liku prepoznali „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“. Vrata povratka u zemlju sasvim je zatvorio kad je u jednom inostranom listu listu izjavio da je Josip Broz bien bronze, što ima dvosmisleno značenje: lice opaljeno suncem, ali i metalno lice vlastodršca.

Ta igra prećutkivanja trajala je do 1976. godine, kada je najzad dobio NIN-ovu nagradu, pre svega zahvaljujući političkom jemstvu prof. Vase Milinčevića. Pisac koji je u Parizu stigao i do Salvadora Dalija, valjda jedini Srbin kome je to pošlo za rukom, ali nikako i do svoje domovine, najzad se na velika vrata vratio u Beograd.

 „Ljubavna idila“ između pisca i države doživela je vrhunac njegovim izborom 1991. za poslanika Socijalističke partije. Oni koji nisu dobro poznavali Buleta nisu mogli da objasne taj njegov potez. A, zapravo, niko se nije pitao kroz kakve je sve patnje prošao, od trenutka kad je kao dete gledao kako mu italijanski fašisti u mestu gde je rođen ubijaju oca, posle čega je dobio epileptični napad, do kasnijih godina, kad je žudeo da se vrati u domovinu, dok ga je ona stalno sumnjičila i odbacivala kao bludnog sina.

Prećutkivanje velikog pisca, na neki čudan način, nastavljeno je i danas. Kao da je opet izgnan iz literature kojoj pripada.

Baš kao kad se 1983. pojavio njegov roman „Gullo, Gullo“. Kritika se i tada podsmešljivo oglasila, olako zaključujući da Bulatović nema više šta da kaže, pa zato izmišlja svetske teroriste koji uništavaju svet eksplozivnim napravama, vezanim za sopstvene polne organe. I pre 11. septembra i javnog delovanja Al Kaide, Bulatović je svojom genijalnom intuicijom mnogo pre svih svetskih pisaca naslutio strašna vremena samoubilačkog terorizma, na svoj poetički prepoznatljiv način – groteskom.

Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, recimo, nikad nije palo na pamet da bi Bulatović trebalo da bude njen član. Gde će osrednji talenti da prime u svoje redove svetskog pisca, i još s tolikim brojem knjiga, dok oni u naučne jedinice ubrajaju in memoriam-e svojim istomišljenicima?! Možda u tome ima neke više, kosmičke pravde. „U beskrajnom plavom krugu“ Miloša Crnjanskog osim njega ima mesta i za Bulatovića, i za Momčila Nastasijevića, Rastka Petrovića, Milana Kašanina, Tanasija Mladenovića… U ovom probranom društvu osvedočenih besmrtnika, čija su imena značajnija od mnogih živih, samoproglašenh „besmrtnika“, Bulatović se sigurno veoma dobro oseća, šaljući im povremeno svoj čuveni mefistofelovski osmeh, kojim kao da ih opominje da su oni, ipak, gore „u beskrajnom plavom krugu“, a ovi dole u našoj zajedničkoj kaljuzi.

Ima pravde. Sva je sreća što još nisu uspeli, mada neki pokušavaju, da iz naše literature sasvim prognaju one „đavole“ koje je pisac tako orgijastično, dionizijski raspusno i poetički barokno uveo u srpsku i svetsku prozu.

Milka Lučić (objavljeno: 20/02/2010)

Izvor:politika.rs

 __________________________________________________________________________

MIODRAG BULATOVIĆ  (20.02.1930 — 15.03.1991)


Miodrag_Bulatovic_(1930-1991)Miodrag Bulatović bio je jedan od najpoznatijih pisaca moderne srpske književnosti. Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogadskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost. Neko vreme je radio kao novinar. Tokom devedesetih godina bio je angažovan u SPS-u, gde je branio ideologiju Slobodana Miloševića u trenucima raspada Jugoslavije.

BIBLIOGRAFIJA
Miodrag Bulatović bio je romanopisac i dramatičar, sklon mračnim, demonskim vizijama. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. Dela ovog pisca su strani kritičari stavljali u ravan sa delima Đovanija Bokača, Fransoa Rablea i Migela de Servantesa. Njegova najpoznatija dela su:

Đavoli dolaze (1955).Vuk i zvono (1958),Crveni petao leti prema nebu (1959), Heroj na magarcu ili Vreme srama (1967), Rat je bio bolji (1968), Godo je došao (1969) drama, Ljudi sa četiri prsta (1975), Peti prst (1977), Gullo Gullo (1983),Tetoviranje srca — roman u pripremi

NAGRADE

1975. NIN-ova nagrada za roman Ljudi sa četiri prsta

SARADNJA U ČASOPISIMA I NOVINAMA

Letopis Matice srpske, Naša stvarnost,Studentski književni list, Narodni student,Jugoslovenski Crveni krst, Čačanski glas, Politika, Borba,Pobjeda

Wikipedia
Fotografija M. Bulatovića preuzeta sa interneta

___________________________________________________________________________

MIODRAG BULATOVIĆ

SRPSKI RABLE BULEVE ORGULJE

miodrag-bulatovic-buleSjećanje na genijalnog srpskog pisca

Veselo srce kudjelju prede.
Gdje postoji individualnost,
postoji težnja ka nezavisnosti.

Iz Oklada, do Bijelog Polja, banuo je u Beograd, mlad, odmah iza sloma hitlerizma i početka socijalističke tiranide brozizma, rođeni pisac Miodrag Bulatović, sirotan, izmučen ratnim stravama, bolešljiv, u iznošenom šinjelu, da postane velikan srpske književnosti dvadestog vijeka, najtiražniji i najprevođeniji, uz Iva Andrića, srpski, tada jugoslovenski pisac, da postane genijalni Bule — koji je kao đule odjeknuo u beogradskoj socrealističkoj i „revolucionarnoj“ književnoj čaršiji svojom knjigom „Đavoli dolaze“ odjeknuo glasito: „Bule je došao!“ — pisac je došao.

Darovite je obradovao genijalni pripovijedač, a „revolucionarne“ netalente je uznemirio glasom iz dubine narodne duše, glasom „sa dna kace“, kočićevske jedrine; došao je pisac novih božjih ljudi, okladskih božjaka, novi Bora Stanković, pisac poniženih i uvrijeđenih, koje je socijalistička tiranida usrećila na način kako ga je neponovljivo opisao srpski Dostojevski, rableovski zagledan u oči začuđenim savremenicima i nasmijan jurišnicima na njegov dar i žar i umjetnički mar, kojim je stvaran „CRVENI PETAO“, koji će u Parizu na francuskom biti rasprodavan u velikom tiražu, pošto je 1958. godine uzbunio beogradsku književnu javnost, u kojoj je već u đavolje protivnike „najvećeg procvata socijalietičke slobode“.

NAJOSOBENIJA POJAVA U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI

Neočekivani srpski Rable iz Oklada bio je sa divljenjem dočekan od mladog Skerlića novog Borislava Mihailovića Mihiza, koji je mihizovski pozdravio genijalnog pripovijedača „Đavola“ da je pisac „van serije“, a tih pedesetih književnih godina Dobrica Ćosić, kog su već zvali srpski Tolstoj iz Velike Drenove i srpski Šolohov, rekao je za pojavu srpskog Rablea Bula da je „najosobenija pojava u srpskoj književnosti“.

Pisac „Đavola“ je bio odmah uočen od maga pripovijedanja Iva Andrića, koji je kazao „Ako ga ne pustimo da uđe u Udruženje književnika, taj će kad-tad ući kroz dimnjak“. Ivo Andrić je tada bio predsjednik Udruženja književnika. Erih Koš u sjećanjima piše da mu je o Miodragu Bulatoviću govorio Ivo Andrić o „mladom darovitom piscu tek prispelom iz provincije“.

Šezdesetih godina već Bule se otisnuo na Zapad, u Njemačku i Francusku. Bio je već tada najprevođeniji srpski pisas, čiju je slavu pronio roman „Crveni petao leti prema nebu“. Bule iz Ciriha piše Ivu Andriću, 20. juna 1961. na francuskom: „Mon tres sher Ami. Posle Italije — Švajcarska! Sneg na planinama. A takoreći na domaku ruke jezero. U Italiji „Ćuprija“ trijumfuje. U ostalom i „Petao“. Sutra putujem u Minhen: onda preko Beča našoj zlatnoj Savi. Biću slobodan i javiću se oko prvog jula. Vama pozdrav od Bulatovića.“ Zahvalnost Bulatovićeva Andriću na njegovoj podršci na početku, duhovnoj i novčanoj, ostala je do kraja života.

Sjećam se književne večeri na Filološkom fakultetu u Beogradu, na kojoj su čitali Miodrag Bulatović, Dragoslav Grbić i mladi pjesnik Dragan Kolundžija, a o njima govorio estetičar Dragan Jeremić, na koju je došao i veliki helenista Miloš N. Đurić, koji nije htio da sjede u prvi red, govoreći: „Ne! Ne sjedam gde sede vlastodršci! Sedam među puk! Ja sam široki puk!“ Čekalo se da dođe Miodrag Bulatović. I taman kad je počelo da se osjeća nestrpljenje publike zbog Bulevog kašnjenja, na vratima čuvene Četrdesetpetice pojavljuje se Ivo Andrić, a iza njega Bule sa rableovskim osmijehom. Pozdravljeni aplauzom Andrić i Bule su bili doživljaj za pamćenje za nas studente književnosti u našoj Četrdesetpetici. Profesor estetike dr Dragan Jeremić je govorio sa posebnim osvrtom na Bulovu prozu, a nakon čitanja trojice učesnika književne večeri, progovorio je u svom stilu veliki Miša Đurić, nazvavši Jeremića „mladi Aristarh“ i pohvalivši pisca i pjesnike, sa posebnim osvrtom na Bulatovićevu pojavu u srpskoj književnosti.

PISMA ANDRIĆU

Brojna Buleva pisma Andriću iz Švajcarske, Pariza, Italije, Minhena, u kome je vidio slog za štampanje „Travničke hronike“ na njemačkom, obećavajući da će donijeti primjerak koji je „prisvojio“, iz Edinburga, govore o pravoj zahvalnosti i odanosti svom dobrotvoru. Bule je i u najžešćem polemičkom žaru sa Oskarom Davičom naglašavao svoju zahvalnost Oketi na pomoći onda kada mu je bila jako nasušna, kada je banuo u Beograd bez novca i odijela pristojnog, ali sa velikim darom, da postane vrhunski srpski pisac Bule.

O književnom djelu Miodraga Bulatovića napisane su hiljade stranica. Rečeno je da su njegovih sedam tomova: „Đavoli dolaze“, „Vuk i zvono“, „Crveni petao leti prema nebu“, „Heroj na magarcu“, „Rat je bio bolji“, „Ljudi s četiri prsta“ i „Gullo gullo“, o bedemu mašte, o knjigama od mjesečine, zapaljenih nebesa i čuda kojih samo njegova usta bijahu puna. Pripovijetke i romani Miodraga Bulatovića su napisani da stoje u srpskoj književnosti dvadestog vijeka uz djela Iva Andrića, Miloša Crnjanskog i Dobricu Đosića. To su pjesnici srpske proze. Bulatović je i u prošlosti i u sadašnjostio vidio zla, nesreće, patnje i očajanja kao vječne čovjekove pratilje od kojih nema uteka u budućnost. Upoređivan je sa Malaparteom, a poređujem ga sa Rableom, Stankovićem, Dostojevskim, a on je najviše volio Gogolja. Bule je jedini pisac koji je natjerao zlo da pjeva.

„MOJE KNJIGE GORE I KAD SU LOŠE“

Zgražao je ćifte i uštogljene lažimoraliste svojim disanjem i pisanjem, življenjem svoje literature, družio se sa bjelosvjetskim hazarderima, teroristima, dilerima, razbojnicima, prijateljicama noći, i sa istaknutim svjetskim intelektualcima i državnicima. Salvador Dali mu je pričao kako je u Španiji vidio Broza u jahaćim čizmama roze boje, kao cirkusanta, što mu brozoljubi nikako nijesu opraštali. Bio je opsjednut fenomenima Markiz de Sada i Drakule. I tim opsesijama, o kojima je govorio bulevski, šokirao je svoje zavidnike, koji su ga iz svojih komitetskih busija i akademija prikazivali kao đavola, a on ih je prozirao i prikazivao ih kao tankomozgoviće zečjih srca.

„Moje knjige gore i kada su loše, čitaoci to osećaju“, govorio je bez samopažnje genijalni Bule, kog akademici SANU ne poželješe da prime u svoje srednjotalentne redove, ali zato Miodrag Bulatović (1930—1991) vječi uz Miloša Crnjanskog u krugu velikih, lijepo je vidjela Milka Lučić, u svom napisu u „Politici“, dodatku za kulturu, od 20.2.2010. godine.

Nemjerljivu energiju izgorio je Bule u polemikama sa slovenačkim, ustaškim, crnogorskim i arnautskim podmetačima laguma u temelje SFRJ, a najbolje je kao stanovnik Ljubljane, Krekog trg sedam, iritirao u Cankarjevom domu kardeljon, opsjednute svojom deželicom, sa kojima je sam polemisao, hrabro i lucidno. Dobro bi bilo da su i ta britka njegova uzlijetanja patriotska i satirična uknjižena. A kako je slikao ustaške humaniste, to će ostati neopisano. Crnogorskim tupoglavcima rugao se sa pola lica zaplakanog a pola, kao bog Janus, nasmijanog.

Crnogorske jadne akademike i arnautske „akademike“ metao je pod istu lupu i slagao se sa mojim viđenjem njihovih mozgića — da su im mali mozgići veći od velikih mozgića. I zato su mu se birokratski svetili kad god im se ukazivala prilika. Mrštili su se i kad bi došao u rodne Oklade. A kad je održao govor u Bijelom Polju u programu književnog karavana Bar-Beograd, u propagandu pruge Beograd-Bar uključen, sa Ćamilom Sijarićem i drugim piscima, po naređenju crnogorskih vlastodržaca isključen je iz karavana, koji je produžio put Veograda, a Bule se vratio u tadašnji Titograd, pa smo u hotelu „Podgorica“ osvanuli divno uz njegove burleske Boško Pušonjić i moja malenkost.

A kad je UK Srbije istaklo Bula kao svog kandidata za predsjednika Saveza pisaca Jugoslavije, pošto je Srbija bila na redu da da kandidata, sve književne družine svih republika i pokrajina su se saglasile osim UK CG, čije je delegate primorao komitet da promijene već dati saglasing, pa su od dvadeset osam delegata glasali komitetski protiv Bula svi delegati osim Ranka Jovovića, koji je napustio sjednicu, Miodraga Ćupića, suzdržanog, a samo je moja malenkost javno glasala da Bule bude predsjednik Saveza pisaca Jugoslavije. Sve ostale srconje književne glasali su kako hoće komitetski bumbaširi, koje ne imenujem, jer su bezimeni. Tada je samo Oskar Davičo Oketa vodio kampanju da Bule ne bude predsjednik SPJ.

A kada ga je u Igalu 15. marta 1991. godine srce otkucalo, u istoj godini kad i Rablea, Bule je rekao ljekarki, koja mu je skidala sat ručni da mu da u venu injekciju za razbijanje tromba: „Nek’ kuca sat, kad već ne može moje srce“. I tada su licemjerno se javljali da budu u delegaciji za njegovu sahranu oni pjevuni i prozuni koji su glasali da ne bude predsjednik SPJ, svakako, da idu o trošku UK CG. O vremena i običaji!

Momir Vojvodić, 08 april 2010 | Srpske novine Crna Gora

___________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S