USAMLJENI MARGINALCI…

Juče sam bio pas. Danas sam pas. Sutra ću verovatno i dalje biti pas. Uh! Tako malo nade za napredovanje. (Snupi)

Cilj u životu mi je da budem tako dobar kao što moji pas misli da jesam. (Toby Green, psihijatar)

Ako nekada pomisliš da si jako uticajna osoba, probaj da naređuješ tuđem psu. (Kaubojska izreka)

Gledao sam tako svog psa Smokija i pomislio ‘Kad bi bio malo pametniji mogao bi mi reći šta misliš,’ a on me pogledao kao da kaže, ‘Kad bi ti bio malo pametniji, ja ne bih morao ništa da kažem.’ (Fred Jungclaus)

Pas voli kost- to su izmislili ljudi koji radije sami pojedu meso. (Marian Eile)

Kako bismo ozdravili od beskrajnog prenemaganja, lažljivosti i podlosti ljudi a da nema pasa kojima možemo gledati u iskreno lice bez nepoverenja. (Schopenhauer)

Ako nahraniš gladnog psa, neće te ugristi. To je osnovna razlika izmedju psa i čoveka. ( Mark Twain)

Ako pas ne želi da vam priđe nakon što vam je pogledao u lice, možda bi trebalo da proverite svoju savest. (Woodrow Wilson)

Kako bi potpuno uživao u društvu psa, čovek ne bi uopšte trebao pokušavati da ga nauči da liči na čoveka. Nasuprot, čovek treba da se otvori prema mogućnosti da delimično postane pas.
(Edward Hoagland)

Pesma o keruši 

Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode…
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.

Sergej Jesenjin

______________________________________________________________________________________________________________

LAKONOGA BREZA, ROĐENA DA VOLI…

Sudbina je tako htela
Gatara joj predskazala brak i bogatstvo: Tragična sudbina Isidore Dankan!

Isidora je imala 44 godine, Jesenjin 26, ona je znala tek par reči na ruskom, on nijednu na engleskom, ali ljubav se rodila i rasplamsavala uprkos razlici u godinama, jezičkoj barijeri i zgražavanju javnosti

Foto: Profimedia

Isidora Dankan, izuzetna umetnica koju danas nazivaju „majkom modernog plesa“, bila je Amerikanka irskog porekla, balerina koja se zalagala za žensku emancipaciju. Uvek je tvrdila da je „umetnost život“ i iako su puritanci pokazivali izuzetan prezir prema njenom plesu, životu i načinu odevanja, ona je bila obožavana.

Na scenu je izlazila bosa, polu naga u prozirnim kostimima, pomerala granice, tvrdila da klasičan balet nije umetnost jer ograničava i ne dozvoljava ženi da se izrazi. Govorila je da će ples budućnosti biti sličan onom iz antičke Grčke – prirodan i slobodan.

Njen život bio je češće ispunjen tugom nego radošću, pa je ples bio jedino „mesto“ gde je bila svoja, slobodna, radosna…

Bila je u večnoj potrazi za ljubavlju, jednom prilikom je zapisala: „Od svake ljubavi u mom životu mogao bi se napraviti roman, i sve su se završavale tužno. Uvek sam čekala ljubav koja će se završiti dobro i trajati zauvek”. Ali, nije je našla. Njena romansa sa slavnim ruskim pesnikom Sergejem Jesenjinom počela je snažno i strasno, ali se završila tragično, ostavivši je potpuno slomljenom…

Foto: Profimedia

Rodila se u San Francisku 1877. godine, kao Anđela Isidora Dankan, a ljubav prema umetnosti usadila joj majka, pijanistkinja, poreklom Irkinja. Isidorin otac bio je poreklom Škotlanđanin, bavio se finansijama, ali sa njenom majkom nije imao dobar brak.

Kada je napustio njenu majku i tri starije setre, bile su bukvalno gladne, a Isidora je sanjala o svetlima pozornice i sve što nije mogla da izrazi rečima, govorila je plesom. Prvo je nastupala u jednom restoranu u Čikagu, a uskoro dobila i angažman u Njujorku. Međutim, zbog svog čudnog poimanja baleta izviždana je od publiike i dobila je jako loše kritike.

Želela je da ode iz Amerike, mislila je da oni nemaju senzibilitet za njenu umetnost, pa odlazi u London. I bila je u pravu, tamo su je primetili bogataši željni nečeg novog i avangardnog i odlučili da je finansijski podrže.

Ređaju se putovanja – Budimpešta, Beč, Berlin, Moskva… Ipak, najveću slavu doživela je u Parizu 1900. godine, počeli su da je slede mnogi, a gde god bi nastupala sale su bile pune zainteresovane publike. Svi su želeli da vide taj neobičan, drski ples koji je izvodila kao niko pre nje.

Vrlo brzo postala je poznata i obožavana, ali izaziva skandal kada se proglašava „crvenom“ i odlazi u Rusiju oduševljena komunizmom, gde otvara školu plesa.

Neposredno pre nego što je otputovala i srela Jesenjina, gatara joj je predskazala da će „otići na dugi put u zemlju pod bledo-plavim svodom. Postaće bogata, vrlo bogata i udaće se…“. Isidora je iza sebe imala promašene brakove i nije želela da se ponovo veže. Posebno ne u Rusiji, zemlji koja nije njena. Međutim, sudbina je htela drugačije…

Foto: Profimedia

Jesenjina je upoznala 1921. u Petrogradu, u ateljeu slikara Žorža Jakulova. Bila je to prava boemska žurka, sa mnogo vina, dima, bezrazložnog smeha. Isidora je ušla sa svojim menadžerom dok je Jesenjin svirao harmoniku i pevao. Gosti, obuzeti njegovom pesmom, nisu ni primetili da je stigla slavna gošća, a ona se šćućurila u ugao sobe i sa neskrivenim oduševljenjem posmatrala mladog pesnika.

Tužni zvuci harmonike, Jesenjinova mladost, mangupski izgled, izražajne oči… potpuno su opčinili Isidoru. I on je zanemeo kada je video ko mu aplaudira. Svi su krenuli ka važnoj gošći, ne bi li je što bolje ugostili, ali ona je gledala samo u Sergeja. Lagano je ispila pola pića iz čaše, neočekivano mu prišla i pružila mu čašu. Kao začaran, ispustio je harmoniku, uzeo čašu i jednim gutljajem je ispio. Ona je gurnula prste u njegovu gustu kosu, strasno ga poljubila i prošaputala „anđeo“.

Nekoliko sekundi kasnije, kao da je predosećala kako će se njihova priča završiti, dodala je i „čort” (đavo). Isidora je imala 44 godine, a Jesenjin 26, ona je znala tek par reči na ruskom, on nijednu na engleskom. Ali, ljubav se rodila, rasplamsavala se iz dana u dan bez obzira na razliku u godinama, jezičku barijeru i zgražavanje javnosti. Ali, nije potrajala, zavšila se tragično, pijanstvima, sukobima, tučama, samoubistvom i smrću. Izvori tvrde da je Jesenjin često napuštao Isidoru, a ona ga je preklinjala da se vrati, klečala na kolenima i ljubila mu cipele, nežno mu govoreći: “Sergej Aleksandroviču, ja te volim!”

„Ti si moja gipka, lakonoga breza, stvorena za mene i za mnoge druge„, pisao je Jesenjin o Isidori. Voleli su se jako i strasno, a kada je Isidori umrla majka u Parizu, venčali su se kako ne bi morali da se razdvajaju. Godine 1922. godine proveli su dva čarobna meseca u Parizu, Isidora je želela da se vrati svojoj umetnosti, a imala je planove da Jesenjim populariše svoja dela van Rusije.

Otputovali su u Ameriku, gde se na svaki način trudila da promoviše muža kao pesnika, organizovala je prevođenje i publikovanje njegovih pesama, književne večeri na kojima je on čitao svoje stihove, a ona plesala poznati „ples sa šalom“. Bosonoga, puštene kose, strasna i lepa, izluđivala je mladog pesnika, bila mu inspiracija, njegova ljubav i poezija. Međutim, Jesenjin nikada nije dobio priznanje za svoj rad, daleko od domovine on je bio samo muž slavne igračice.

Foto: Profimedia

Strast koja je buktala između njih uskoro se pretvorila u dramu i tragediju, a njihova veza ostala je upamćena kao jedna od najvećih ali i najtragičnijih ljubavnih priča svih vremena.

Jesenjin je padao u sve dublju i težu depresiju. Poeziju, ples i ljubav zamenile su svađe, tuče i alkohol. Sergej je sve češće tukao Isidoru, a na jednom od njenih koncerata toliko je bio pijan i fizički je nasrnuo na nju da je zvala policiju koja je Sergeja odvezla u psihijatrijsku bolnicu. Kada se posle tri dana vratio kući nije više video ženu koju voli, već umornu, ostarelu i neprivlačnu osobu.

Vratili su se u Rusiju, ali su i problemi otputovali sa njima. Dok se ranije njome oduševljavao, sada je počeo da se žali prijateljima: ”Ofucala se, gnjavi…”. Jesenjin je pravio skalndale, puno pio, bio nedostupan i dalek. Umorna i nesrećna, Isidora mu je jednog dana rekla da se vraća u Pariz, a uskoro je dobila telegram od njega u kojem je pisalo: ”Ja volim drugu. Stop. Ženim se njome. Stop. Srećan. Stop”. Tako je pokušao da je istisne iz svog života.

Savremenici tvrde da je novac trošila nemilice, iako ga nikada nije imala mnogo. Njen ukus stvoren je možda još u majčinom stomaku koja je, dok je bila trudna sa Isidorom, jela samo ostrige i pila šampanjac. Volela je skupe i lepe stvari, „kad god se kolebaš,“ govorila je, „uvek idi u najbolji hotel“. Međutim svoj afinitet prema luksuzu često nije mogla finansijski da isprati, pa je i često dugovala novac i hotelima i zelenašima. Jesenjinovi prijatelji tvrdili su da se on nije zaljubio u Isidoru, već u njenu slavu i strast, da mu je jednostavno prijala pažnja slavne Amerikanke. Međutim, ima i onih koji tvrde da je Isidora bila istinska ljubav velikog pesnika, da ju je voleo iskreno i ludo, na samo njemu svojstven način.

Jesenjin je bio u sve gorem psihičkom stanju. Jedan njegov prijatelj prisećajući se poslednjeg susreta, nekoliko dana uoči njegove smrti, rekao je da ga je pesnik upitao: “Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isadore (tako je zvao). Ona mi ga darovala. Eh, kako me je volela ta starica! Ja ću joj napisati… pozvaću je, i ona će razdragana dotrčati da mi padne u zagrljaj…“

Samo nekoliko dana posle toga napisao je poslednju pesmu “Doviđenja, druže, doviđenja”. Kao da je želeo da se oprosti, jer je sutradan, 28. decembra 1925. godine u hotelu „Angleter“ u Lenjingradu, izvršio samoubistvo i to na tri načina, da bude siguran da će umreti.

Sebi je presudio u sobi broj 5 u kojoj je nekada boravio sa Isidorom. Presekao je vene, zapalio cev od grejanja, obmotao šal koji mu je poklonila nekada voljena žena oko vrata i obesio se.

Posle tragedije Isidora se potpuno povukla iz javnog života. Imala je običaj da kratkotrajnim vezama leči tugu, pa je to uradila i posle smrti voljenog čoveka. Imala je već 50 godina, bila je u Nici sa mladim, zgodnim ljubavnikom Italijanom. Tog 14. septembra 1927. godine prebacila je svoj crveni šal oko vrata i krenula da se provoza sa novim ljubavnikom. Ali, kako samo sudbina to može da uredi, šal, njen zaštitni znak, obmotao se oko točka autombila u pokretu i udavio je.

Bivši i bivše

Isidora je voljenog čoveka zvala Sergej Aleksandrovič, ali još češće “Anđele“, a on nju – Isadora. Svoje učenike u plesnoj školi jednom je upitala šta je najvažnije i kada su joj svi rekli – ples, odmahnula je rukom i rekla: „najveća stvar u životu je – ljubav“.

Pre nego što su se upoznali Sergej Jesenjin je bio oženjen. Žene su, inače, bile jako važne u životu mladog pesnika, imao je puno ljubavnica i kratkotrajnih avantura. Pre nego što je sreo Isidoru bio je oženjen Zinaidom Nikolajevnom Rajh, sa kojom je imao ćerku Tatjanu i sina Konstantina. Brak je sklopljen ubrzo posle jedne lude boemske noći, pa je Jesenjinu brzo i dosadio.

Mnogi su smatrali da veza sa Isidorom nije ljubav već „niz interesantnih senzacija“. Tvrdili su da je plesačica za mladog pesnika bila oličenje zapadne kulture, način da pobegne i sačuva svoju umetnost. Začaran, gledao je u nju kao u čudo, a strast koju je pokazivala dok pleše dodatno ga je uzbuđivala.

Vanesa Redgrejv kao Isidora Dankan

Isidora nikada nije bila srećna u ljubavi, iako je tvrdila da je „rođena da voli“. Prvi put vodila je ljubav tek u 25. godini i to sa zgodnim mađarskim glumcem Oskarom Beregijem, koji je igrao Romea u budimpeštanskom pozorištu. Posle njega zaljubila se u dizajnera Gordona Krejga, toliko ludo da danima nisu izlazili iz apartmana, osim kada su morali da kupe hranu.

Njen uspaničeni menadžer nije mogao da je pronađe, odlagao je njene nastupe i raspitivao se u policijskim stanicama da li je živa. Sa njim je rodila devojčicu kojoj je dala ime Didre. Četiri godine kasnije dobila je i sina Patrika, iz veze sa bogatašem Patrikom Singerom, sinom čuvenog industrijalca Isaka Singera koji je pravio čuvene šiveće mašine.

Stalno je naglašavala da ljubav mora da bude slobodna i da žene ne treba da se udaju da bi imale decu.

I Patriku je rodila sina, ali su oba njena deteta tragično nastradala 1913. godine. Ispala su iz kola u Senu i udavili su se zajedno sa svojom dadiljom. Rodila je još jedno dete sa nekim vajarem, ali je beba umrla neposredno posle rođenja.

Nikada se nije oporavila od gubitka dece, pa se ponovo „lečila“ ljubavnicima, koji su bili samo uvertira za životnu ljubav sa Jesenjinom.
Autor: novosti.rs

Izvor:stil.kurir.rs

_________________________________________________________________________________________

MUZEJI NA DNU MORA…

Veličanstveni muzej na dnu okeana

Zaronite sve do dna Karipskog mora i prošetajte između betonskih divova.

Britanski skulptor Džejson de Kaires Tejlor je 2006. godine osnovao prvi podvodni park skulptura na svetu.

Foto: Profimedia

On se nalazi u zalivu Moliner, u blizini zapadne obale Grenade, a magazin National Geographic proglasio ga je jednim od 25 najvećih svetskih čuda.

Ohrabren ovim svojim umetničkim podvigom, on je tri godine kasnije učestvovao u osnivanju Podvodnog umetničkog muzeja (Museo Subacuático de Arte), ponovo na dnu Karipskog mora, nadomak obale Kankuna, koji se može podičiti brojem od više od 500 skulptura. „Forbs“ ovaj neverovatni muzej opisuje kao potpuno jedinstvenu turističku destinaciju.

Ova neobična kolekcija već godinama nastavlja da raste i privlači mnogo pažnje turista,a mi vam prenosimo samo deo neverovatne atmosfere koja vlada u morskim dubinama, u carstvu kamena i korala.

Pogledajte ostale slike

Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________________________________

Sovjetska Atlantida: Krimski podvodni muzej

Rt Tanhankut može se pohvaliti jednim od najmaštovitije uređenih muzeja na svetu.

Foto: Profimedia

Na dubini od 12 metara, na dnu Crnog mora, nalazi se neobičan muzej, samo jedna od turističkih atrakcija zbog kojih je američki magazin National Geographic 2013. godine Krim proglasio jednom od dvadeset destinacija koje bi trebalo posetiti.

Neobični muzej je 1992. godine osnovao Vladimir Borumenski, a njegovu glavnu postavku čine biste slavnih komunističkih lidera – Lenjina, Dzeržinskog, Kirova i drugih, zbog čega ga zapadni mediji neretko nazivaju – Sovjetska Atlantida.

Postavka kamenih figura poznata je pod nazivom „Aleja vođa“ i smatra se atrakcijom koju, prilikom posete Krimu, ne treba zaobići. Pored bista slavnih ličnosti SSSR-a, tu su i one napravljene u čast Betovenu, Jesenjinu, Puškinu i mnogim drugim umetnicima, kao i manje replike Ajfelovog tornja i drugih svetski poznatih građevina.

Pogledajte ostale slike

Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KO SAM JA U STVARI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Ja sam roditelj. Ja sam poslovođa. Ja sam žena/suprug.

Ja sam sportista.

Ja sam nezaposlen.

Ja sam dizajner….

Ovo bi bili odgovori većine naših savremenika na pitanje „Ko ste vi?“. Kao ljudska bića identifikujemo se sa okolnostima u kojima živimo, sa načinom na koji nas drugi vide, sa našom pozicijom u svetu.

A, da li smo to stvarno mi, naše pravo pravo „ja“?

Izgleda da nam je nekako udobnije da svoj identitet zalepimo za uloge u životu, privatne i poslovne. Ali, to nije naša suština. To nismo mi. Šta bi se dogodilo da izgubite posao poslovođe, da zbog povrede ne možete više da se bavite sportom ili se razvedete? Da li biste onda prestali da postojite? Znate i sami da ne, ali biste sudeći po iskustvima, bili veoma zbunjeni, izgubljeni, zatečeni, poniženi. Dešava se i da se ovakvi lomovi u životu ozbiljnije odraze na psihičko zdravlje.

Isto tako, gotovo svakodnevno čujete od drugih da sebe opisuju kao netalentovane za tehniku, nespretne sa novcem, kao nekog ko uvek kasni. Ovakvi „negativni identiteti“ nas takođe ušuškaju i čine sigurnim jer smo sebi nelapili etiketu „ovo mogu“, „ovo ne mogu“ što, naravno, nema veze sa našom sušinom.

Probajte da na sledeći način pronađete identitet koji je vaš, koji odgovara vašem životu.

1.              Vi niste vaše okolnosti.

Promenite:

Ja sam dijabetičar u Ja imam dijabetes.

Ja sam švorc u Voleo bih da imam više novca.

Ja sam posledica loših porodičnih odnosa u Detinjstvo sam proveo u porodici koja je bila loša.

Okolnosti mogu da se promene. I kada se to desi, i dalje ćete ostati ono što ste.

2.      Niste ono što radite. Vi niste bankar. Vi ste čovek trenutno zaposlen u banci. Vi niste sportista. Vi ste čovek koji se bavi sportom. I, kad prestanete da radite u banci ili da se bavite sportom, vi ćete i dalje biti VI.

3.      Vi niste uloge koje preuzimate. Vi niste majka i žena, već imate decu i muža.

Vi niste dobar čovek, već želite da činite dobra dela.

Vi niste najmlađe dete u porodici, već imate dva starija brata.

Svi imamo mnogo uloga u životu, ali nijedna nije naša suština.

4.      Vi niste vaše verovanje ili „članstvo“. Najteže je ne predstaviti sebe kao deo grupe istomišljenika, jer ovakva pripadnost stvara najčvršći osećaj sigurnosti i udobnosti. Bolje govorite „Ja verujem u Hrista“ nego „Ja sam hrišćanin“.

Ovakvim predstavljanjem sebe otvarate sebi put u više mogućnosti i u saznanje ko ste u stvari, a zatvarate vrata mnogim lažnim identitetima koje ste sami sebi namenili.

M.P./bizlife.rs

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Da li ste spremni? Slede provokativna pitanja koja bistre glavu

Dok svakodnevno razmišljate o tekućim novčanim problemima, problemima u kući i na poslu, o svom nezadovoljstvu, sređivanju kilaže ili načinima da se zdravije hranite, razbijte monotoniju i odgovorite na pitanja, može se reći provokativna, koja će vam u ruke staviti nešto drugačiji kompas i navesti vas da se zamislite nad svojim životom.

Slede pitanja…

Kada biste dobili priliku da se obratite celom svetu u 30 sekundi, šta biste rekli?

Da imate sav novac ovog sveta i ipak morate da radite, čijme biste se bavili?

Za čim do sada najviše žalite u životu?

…I, kako biste tu lekciju mogli da primenite DANAS?

Da li se bojite smrti? Ako se bojite, imate li razlog za strah?

Recimo da ćete sutra izgubiti sve što imate. Kome biste otrčali u naručje? Da li ta osoba zna koliko vam znači?

Šta biste promenili da sada saznate da ste besmrtni?

Recimo da ste pred vratima raja i bog vas pita:“Zašto da te pustim unutra?“, šta biste odgovorili?

Kada ćete sami za sebe biti dovoljno dobri? Šta treba da se desi pa da sebe u potpunosti prihvatite?

Da li je zemlja u kojoj živite zemlja po vašoj meri?

Šta bi ljudi pričali o vama na vašoj sahrani?

Šta biste promenili kada biste saznali sa 100% sigurnosti da bog ne postoji? Ili, ako ne verujte u boga, šta biste promenili da saznate da bog provereno postoji?

Treba da umrete u ponoć. Šta biste radili u 23.45h?

Šta mislite da stoji između VAS i potpune SREĆE?

Kako bilo šta ZNATE sa sigurnošću?

Šta to malo možete da uradite da danas nekome ulepšate dan?

Nije loše da se s vremena na vreme vratite ovakvim pitanjima…

M.P./bizlife.rs

____________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NE BIRA SE LJUBAV, KAO NI SMRT…

TAMOiOVDE____________________________________________________________

Mostarske kiše

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,

sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al’ nije htela to da čini,
nije htela il’ nije smela,
vrag bi joj znao.

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea — sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al’ nije htela to da čini,
nije htela, il’ nije smela,
vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce — izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen…

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se — on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
„Oslobođenja“, ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču — baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća…

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao…

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila — mogao sam pobeći
u samu reku — našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.

Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja — hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše…

Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.

Pero Zubac

---

Biografija

Pero Zubac, književnik,  rođen je u u Nevesinju, 30. maja. 1945. godine.

Osnovnu školu završio u rodnom mestu Nevesinju, a eksperimentalnu gimnaziju u Lištici i Zrenjaninu. Studirao književnost južnoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Član Udruženja novinara Jugoslavije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.

Objavio 50 knjiga poezije, 20 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja („Ti dani“, Stražilovo, Novi Sad, 1976), lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, tri knjige parodija na jugoslovensko pesništvo (Pantologija nova, Smejuljci, Perodije), 16 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Na strane jezike prevedeno mu je 7 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski, jedna na italijanski jezik i jedna na rumunski jezik), a pesme su mu prevođene na dvadeset svetskih jezika.

Nalazi se u desetak stranih i preko tri stotine srpskih antologija pesništva i pesništva za decu.

Bio je glavni urednik studentskog lista INDEKS, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu POLJA u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije POLET, urednik skopske MISLE, časopisa „Detinjstvo“ Zmajevih dečjih igara i časopisa za decu „Vitez“ iz Beograda, saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Kao novinar, imao je svoje kolumne i feljtone u “Borbi” (Beograd), “Pobjedi” (Podgorica), “Svijetu” i “Nedjelji” (Sarajevo), “Oku” (Zagreb), “Dnevniku” (Novi Sad), “Poletu” (Zagreb), “Radu” (Beograd), “Glasu omladine” (Novi Sad), “Uni” (Sarajevo), “Subotičkim novinama” (Subotica)…

Objavio je (sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom, Vladimirom Nikolićem) dramu “Mudbol”, izvedenu 1968. godine, pozorišni komad “Vratio se Nikoletina” (sa Draganom Jerkovićem), izveden u Beogradu 2000. godine, TV dramu “Izbacivač”, koja je emitovana 1979. godine, na TV Novi Sad i TV Beograd.

Napisao je libreto za balet “Banović Strahinja” Stevana Divjakovića i libreto za operu Miroslava Štatkića “Lenka Dunđerska”.

Na stihove Pera Zubca komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožaju, Nikšiću.

Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova i celovečernji film “Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma za scenario filma Karolja Vičeka “Pinki”.

Realizovao je pedesetak multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja), a kao televizijski autor i urednik napisao je i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade.

Urednik je popularnih jugoslovenskih serijala za decu “Muzički tobogan” i “Fazoni i fore”.

Bio je urednik popularne serije klasične muzike Radio-televizije Srbije „Harmonija sfera“, šesnaest filmova o savremenim kompozitorima klasične muzike.

Ne bira se ljubav

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti možeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Pero Zubac

Priznanja

Za književni rad nagrađen je značajnim jugoslovenskim nagradama kao što su: “Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, “Goranov vijenac”, “Goranova plaketa” za književnost za djecu, “Jovan Popović”, “Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, “Zlatna kap sunca Mostara”, “Stražilovo”, “Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca “Pavle Adamov”, Godišnje nagrade Radio Beograda, Nagrade “Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, nagrada “Stara maslina” za književnost za decu, Bar, “Gašino pero”, Lazarevac, za životno delo u književnosti za decu, “Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije “Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine.

Ljudi u nasim godinama

Ljudi u našim godinama

ulaze u ljubav oprezno

kao neplivači u plitku vodu,

kao političari u kombinacije,

iz čistog straha od ponovnog voljenja,

iz nesigurnosti,

a oni su zanate ljubavi

već dobrano izučili

i mogli bi biti od slatke

pouke neiskusnima,

no ostaće zavatreni

a sigurni i uspravni na ulici,

međ ljudima,

samo će u hladnim noćima,

sami i prepoznati odjednom,

izaći na začuđen sneg

i glasno zaplakati.

Radovi

Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Pisao je o S. Jesenjinu, V. Majakovskom, B. Pasternaku, M. Cvetajevoj, O. Mandeljštamu, V. Visockom, V. Polonskoj, C. Ajtmatovu i drugima.

Poemu „Mostarske kiše“ u prevodu Irine Čivilihine, objavio je moskovski časopis “Rabotnica” (februar 1988.) u tiražu od 19.750.000 primeraka. Nekoliko njegovih pesama prevedeno je na ruski jezik i objavljeno u ruskim revijama. Poema “Ruska varka” objavljena je i na italijanskom jeziku, u Bariju 2001. godine.

Prevodi Pera Zubca pesnika ruskih vojnika palih u otadžbinskoj vojni, posebno pesme Zahara Gorodijskog, objavljeni su u Jugoslaviji, a pesma “Kad mi časi smrti postanu bliski”, dugo godina je veoma popularna među mladima u Jugoslaviji.

Kad mi časi smrti postanu bliski

Kad mi časi smrti
postanu bliski
i odvedu me pod zemlju
da snujem,
reći ćeš drugovima
da Zahar Garadijski
za odstupanje nije hteo
ni da čuje,
već da je, nagutavši se smrtonosnog vetra,
pao unapred, a ne unazad,
i da je slobode
172 santimetra
uračunato u njegov pad.

Pero Zubac živi i stvara u Novom Sadu. Zaposlen je u Radio-televiziji Srbije, Televiziji Novi Sad, kao odgovorni urednik Redakcije programa za decu i mlade.

sr.wikipedia.org/sr

---

Priredio : Bora*S

UMILJATA BOGINJA SA MALIM I CRVENIM USTIMA, POPUT RANICE OD METKA…

TAMOiOVDE________________________________________________

Teško je reći ko je od njih bio slavniji – američka plesačica Isidora Dankan ili ruski pesnik Sergej Jesenjin.

Nije bilo ničeg zajedničkog što bi ih vezivalo, nisu ni govorili istim jezikom, ali im to nije smetalo da već od prvog susreta opčine jedno drugo. Odnosi među njima su bili burni i promjenljivi. I, kako se to često dešava, strast ovih izuzetnih ličnosti se pretvorila u dramu.

U julu 1921.gatara je predskazala Isidori: “Vi se spremate na dugi put u zemlju pod bledo-plavim svodom. Postaćete bogati, vrlo bagati. I udaćete se…“ Isidora nakon promašenih brakova nije više ni računala na neku trajnu vezu i poznanstvo. A ponajmanje u Rusiji gde je otputovala na poziv narodnog komesara za prosvetu i kuturu Lunačarskog da otvori školu plesa.

Na jednom od prijema u ateleju slikara Georgija Jakulova Isidora je uz zvuke Internacionale izvodila svoju briljantnu numeru – ples sa šalom. Sergej Jesenjin, koji je tada imao 26 godina, bio je na prijemu sa Anatolijem Mariengofom, netremice je gledao u punačku plavooku ženu sa riđe ofarbanom kosom koja se okreće na parketu u crvenom poluprozračnom kostimu.

“Boginja“, uzdahnuo je on.

Anatolij Mariengof ovako je opisao prvi susret pesnika i plesačice:  “U jedan sat noću stigla je Dankan… Isidora je legla na divan, a Jesenjin kod njenih nogu. Ona je provukla ruku kroz njegovu kosu i rekla: “Zolotaia golova“. Bilo je sasvim neočekivano da je ona, koja nije znala više od desetak ruskih reči, izgovorila baš te dve. Zatim ga je poljubila u usne. I ponovo su njena usta, malena i crvena, poput ranice od metka, umiljato lomeći ruske glasove prozborila:

„Anđeo!” Još jednom ga je poljubila i rekla: “Čort!” ( Đavo). U četiri sata ujutru Isidora Dankan i Jesenjin su otišli…“