RAD I GRAD…

tamoiovde-logo

Kako izgleda rad? Ko radi, za koga, zašto? Da li se rad i odnos prema radu menjaju?

Zašto nam se rad nekada predstavljao kao uzoran, neophodan i sa ljudskim licem, a danas kao poželjan, plaćen, do te mere uobličen, glaziran kao poslastičarski proizvod pripremljn za fotografisanje, bezličan i naizgled lagodan. Javno predstavljanje rada i radnika se očigledno ne slažu sa doživljenom realnošću i iskustvom.

U Boru su rad i radnici, kao i produkti njihovog rada toliko očigledni da ih je nemoguće spakovati i prikazati kao bombonjeru. Rad nije izgledao „poželjno“ već se učilo da je rad neophodan. Rad nije „izgledao“, nego je funkcionisao. Svi su morali biti uključeni u procese proizvodnje, u sisteme odlučivanja i upravljanja, svesni svog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i resursima. Višak vrednosti ulagan je u infrastrukturu grada i komunalni sistem, zdravstvo, prosvetu, kulturu i time se obezbeđivala održivost i ravnoteža.

Danas se tržišne transakcije obavljaju krajnje bezlično i obično „na klik“. Nikome nije u interesu ko, kako i u kakvim uslovima radi, ko sve učestvuje u proizvodnji i prodaji, kako se uopšte formira nekakva vrednost. Tržišni principi primenjeni prilikom društvene interakcije, koliko i na javnim dobrima, pokazuju nam koliko naše društvo pati od „društvene amnezije“, zaboravljanja kako se radilo i živelo, kako izgleda rad, kako se prikazuje život.

Izložene fotografije na platou Doma kulture su izbor iz fonda Zavičajnog odeljenja, institucionalnih i različitih privtnih kolekcija fotografske građe koje su digitalizovane u okviru projekta „Digitalizacije neknjižne građe, kulturne i  javne delatnosti Narodne biblioteke Bor“ koji se realizuje od 2007. Projekat je podržan od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, Narodne biblioteke Srbije, Opštine Bor.

Autori fotografija za period od 1905-1945, verovatno su bili Mihajlo i Dragoljub Marković, a u periodu od 1947. do 2004. fotografi su bili Đura Kolovratar, Dragoljub Mitić, Bajram Salijević i Ljubomir Markov.

Dragan Stojmenović

bibliotekar Zavičajnog odeljenja


Priredio: Bora*S

____________________________________________________________________________________________________________________________________________

PORTRETI ŽIVOTA I SKULPTURE LJUBAVI…

tamoiovde-logo

U čast Svetog Trifuna, zaštitnika vinogradara, vina i ljubavi i današnjeg Sretenja, Dana državnosti Srbije, sinoć, 14. februara, u Galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, otvorena je zajednička izložba „Portreti života“ vajara Milorada Antića Pirketa i „Skulpture ljubavi“ vajarke Daliborke Marković Dali.

Autori su crnim vinom nazdravili publici koja je uživala u razgledanju izložbe

Za ovu izložbu autori su odabrali 22 skulpture u drvetu, metalu i kamenu.

Prisutni posetioci su uživali u razgledanju izloženih eksponata, 

Stihovi o vinu

ali i u stihovima o vinu i zaštitiniku vinogradara Svetom Trifunu, koje je na otvaranju govorila Simonida Gavrić kao i nadahnutom tekstu o umetnosti i dobroti Pirektovoj crnogorskog književnika iz Kotora, Slavka Mandića.

Pirke u svojoj bogatoj kolekiciji poseduje više od 300 dela. Ostavio je dva legeta, sa ukupno 8o skulptura u drvetu, kamenu i metalu- jedan Boru, gradu gde živi i stvara, drugi rodnom Pirotu.

Njegove skulpture danas krase mnoge privatne galerije u Evropskim zemlama: Grčkoj, Švajcarskoj, Francuskoj ili u prekookeanskom Urugvaju.

No, čini se da je  najponosniji na jedan od najlepših krajolika Borskog jezera, „Dolinu mira”, svojom rukom kreiranu, izgrađenu i oplemenjenu prirodnu, duhovnu, stvaralačku oazu i jedinstvenu galeriju na otvorenom prostoru , gde izlaže dela iz svog opusa, od početka maja do kraja jeseni.

 

Plodnost

Daliborka je stvaralac koji za kreiranje svojih skulptura najčešće koristi kamen peščanik.

Ona oslikava život oko sebe i svog Majdanpeka, ali kulturno istorijsko nasleđe ovih krajeva.

Ovo dvoje zavićajnih stvaralaca spaja i krasi skromnost, neiscrpni stvaralački duh, ali i vredan kreativan rad koji retultira visokim umetnićkim dometom  urađenih dela i mnogobrojnim iložbama u zemlji i inostranstvu.


Iz, sa ukusom kreiranog izložbenog kataloga


Milorad Antić Pirke
je rođen 20.10.1940. godine u Pirotu.

Do sada je imao 46 samostalnih i više od 150 zajedničkih izložbi. Učesnik mnogih kolonija.

Za svoje stvaralaštvo dobio je niz priznanja od kojih izdvaja: Nagradu grada Bora za skulpturu 1973. godine, Specijalnu nagradu za skulpturu amatera Jugoslavije 1981.godine i Veliku plaketu za vajarstvo u Majdanpeku 2001.godine.

Ostavio je dva legata i to Muzeju Ponišavlje u Pirotu i Muzeju rudarstva i metalurgije u Boru.


Nadahnuti tekst iz kataloga o umetnosti i dobroti Pirektovoj crnogorskog književnika iz Kotora, Slavka Mandića

Pirke, vajar otvorene duše i širokog srca

Ima na svijetu mirnih, dobrih ljudi, što kroz život nečujno i tiho gaze kao da nogom stupaju po pamuku, a naše oči nikada ne opaze ni njih ni njinu tihu radost ili muku, pjevao je znameniti crnogorski pjesnik Aleksandar Leso Ivanović. Nekako mi se čini, dok sam po hiljaditi put čitao pjesmu o ljudima kojima dobrota iz očiju lije, da je ispred sebe imao i blagost i topli lik umjetnika koji je postao jedna od nezaobilaznih kulturnih znamenitosti grada Bora i njegove okoline.

Pirke je možda potonji predstavnik vrste sa gotovo svim ljudskim vrlinama sa spiska tvorca, koje su, očigledno je, u nestajanju. On je jednostano umjetnik sa srcem. Onaj kome inspiraciju daje nesebična ljubav prema svemu što mu u očinji vid stati može.

U njegovom kutu životne impresije i stvaračke ekspresije, osjeća se neka čudna snagu iz koje izviru i postrojavaju se priče, jedna za drugom.

Glave ljudske u brojnim transformacijama izazovno svjedoče poetsku snagu vajara, njegov nemir i potrebu da odluta u onovremenost gdje se srijeće sa likovim za kojima mu je tragao stvaralački nerv. U tom je društvu sigurniji i ljepše se osjeća njegova zdrava misao koja će, u tišini Doline mira, nadomak Borskog jezera tragati iznova za podsticajima. Biće potreban treptaj u toj bijeloj izmaglici jutra, koji će ga odvesti u san iz koga će se buditi dok traje.

Drvo i kamen, najčešći su družbenici vajara koji zna da oni imaju dušu, široku poput njegove. Oni će mu se prepustiti da ih oblikuje i da tvori oblike koji su tako duboko smješteni u njegovu lirsku unutrašnjost. Pirke će ispisati vajarskim rukopisom i sklad i nesklad, tumačeći upravom tim, na oko neskladom, zajednički život različitosti.

Nije slučajno što ovaj pjesnik skulpture izlaže svoju umjetničku raznovrsnost u Dolini mira, u i oko kuće, koja je utočište vajara i njegovih posebnih emocija.

Skulpture su tu slobodne, sigrurne i svoje na svome. Otići će u neki drugi prostor kada priroda od njih zatraži kratak odmor do proljeća.

Doživljaj koji sam imao u Pirketovoj Dolini mira, njegovo bezrezervno davanje i prihvatanje, pružena ruka i neskrivena radost što može da nas gosti i poji duhovnim sokovima iz njegove bašte skulptorske, ostavili su dojam za sjećanje.

Lijepa je misao, kao da čujem umjetnika, voljeti ljudsko u ljudima. To je privilegija umjetnosti i umjetnika, onih iskrenih čiji izrazi nijesu naručeni niti se stvaraju po receptu. To je potvrda i zahvalnost onima koje je sila nebeska odredila da biju bitke mira i nemira, sklada i nesklada u izrazima koji ostaju i koji će nas sve, bez izuzetka, nadživjeti.

Jedan od onih odabranih je svakako Milorad Antić Pirke, vajar sa djetinjom dušom, umjetnik od znanja i stalne potrebe da stvara i da poetiku stvaranja dijeli sa svima koji to umiju da prime.

Ja sam imao tu privilegiju i na tome mu zahvaljujem,

Slavko Mandić, književnik

Kotor, 29. novembar 2017. godine


Daliborka Marković Dali je rođena u Majdanpeku, 12. 01. 1972. godine.

Do sada je imala 10 samostalnih i 20 zajedničkih izložbi.

Učesnica je mnogih radionica i kolonija u zemlji i inostranstvu.


________________________________________________________________________________________

Foto: katalog i facebook.com/milorad.antic.

Priredio: Bora*S

NEŠKIJEVE ČETIRI DECENIJE UMETNIČKOG STVARALAŠTVA…

      tamoiovde-logo   

U galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, 5. aprila,  pred velikim brojem umetnika, poštovalaca umetnosti i prijatelja otvorena je 5. samostalna izložba slika Nenada Vasiljevića – Neškita, koji je i posle četiri decenije umetničkog rada, ostao veran realizmu.

Na retrospektivnoj izložbi prikazana su  44 dela iz širokog opusa ovog slikara.

Na otvaranju izložbe: Dragana Ignjatović, Veljko Đurđević, Nenad Vasiljević-Neški i Slađana Đurđekanović Mirić

foto: sa naslovne strane kataloga

U katalogu priređenom povodom ove izložbe Neški je napisao:

“ Nenad Vasiljević je rođen 1959. godine u Šatri kod Kuršumlije, a od druge godine detinjstvo, mladost, školski, radni, sportski kao i porodični život, poklonio je Boru.

Porodičnim doseljenjem šezdesete, od prvih koraka u parku na drugom kilometru, učenja prvih slova u O.Š. „Branko Radičević“, plivanja na Ćirinim bazenima počinje da se rađa dečija ljubav prema ovom gradu koja je uporedo  sa njegovom izgradnjom i razvojem u moderan grad prerasla u trajnu ljubav gde i počinje moj porodični život u adaptiranom delu porodične kuće roditelja na Novom selištu.

Foto: iz Kataloga

Sa povećanjem životnog standarda i željom da porodici stvorim dodatni prostor za odmor i uživanje, a sebi radni prostor gradim vikend kuću na Borskom jezeru čime se definitivno i trajno vezujem za ovaj grad i okolinu. Većina sugrađana me pamti iz ranijih dana po dugogodišnjem bavljenju fudbalom i radom sa knjigom, kao i doslednim bavljenjem slikarstvom što i danas radim.

 

Ne menjajući svoj stil i ljubav prema realizmu koji nosim u sebi, opčinjen delima Jovanovića, Predića, Šiškina, Gerasimova, Martija, Tapija, Jeremije i naročito sugrađanina Sokolovića sa kojim radeći formiram sebe kao umetnika. Na dalji uspešniji rad i dokazivanje podstiče me saradnja sa mladim Veljkom Đurđevićem kao i dela Radovanovića, Đukarića, Jankovića kao i mojih prezimenjaka.

Prvi put samostalno izlažem daleke 1982. godine. Nakon duže pauze sledi povratak, uspešnom izložbom 2008. godine, kada postajem član Udruženja Vane Živadinović i sa njim jednom zajednički izlažem.

Daljim radom uspevam da podignem kvalitet radova na nivo dostojan da budem primećen od strane Milenka Jankovića, tvorca veoma cenjenog umetničkog Udruženja Barti iz Beograda čiji postajem član i sa ovim Udruženjem koje okuplja veliki broj naših najkvalitetnujih akademskih slikara predstavljam se svojim Boranima kako ovom zajedničkom, tako i samostalnim izložbama 2011, i 2015. godine kojima se potvrđuje kao umetnik vredan poštovanja.

Drago mi je da su moje slike našle put do srca mojih ljudi kako obožavaoca i poznavaoca, tako kritike i samih umetnika čija me podrška ohrabruje i motivše da još više vremena provodim za štafelajem i četkicom u ruci.

Dodatno me inspiriše izuzetno velika poseta na svim dosadašnjim izložbama, naročito poslednje Boru i Boranima pa još odgovornije pripremam ovu petu samostalnu koncepcijski zamišljenu sa dve odrednice: jubilarnu i retrospektivnu.


Unapred se neizmerno zahvaljujem prvenstveno porodici, prijateljima i kolegama na podršci, a posebno svim sponzorima koji svojim iznosima ne opterećujem sebe meni mnogo pomažu u realizaciji izložbe kako sam je zamislio. Nadam se da će ova izložba biti moja najuspešnija i da ću svima na otvaranju prirediti umetničko veče za pamćenje uz skromni poklon katalog kao uspomenu i zahvalnost za poštovalje i dolazak.

  Nenad Vasiljević

 

                                                                                                                  

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________

BRESTOVAČKA BANJA U VREME KNEZA MILOŠA…

tamoiovde-logo

Po nalogu kneza Miloša Obrenovića 1837. godine sagrađen je konak u Brestovačkoj banji. Sedamdesetih godina 20. veka posle izvršene rekonstrukcije, Muzej rudarstva i metalurgije iz Bora je u ovom prostoru izložio postavku pod nazivom „Brestovačka banja u doba kneza Miloša“.

Postavka je studiozno koncipirana, izdvojena u enterijerima: srpska gradska soba, Miloševa soba, etno soba i turska soba. U centralnom delu izloženi su portreti značajnih ličnosti političkog, društvenog i kulturnog života Srbije:

Ljubica Obrenović (rođena u selu Srezojevcima u rudničkom okrugu 1785. godine, a umrla 1843. godine u Novom Sadu) prvi put je došla u Brestovačku banju 1834. godine u pratnji devera Jevrema Obrenovića, a već naredne 1835. godine sa sobom je povela i svoje sinove, begove-Milana i Mihaila.

Jevrem Obrenović (rođen u Dobrinji 1790. godine, a umro 1856. godine u Vlaškoj), najmlađi brat kneza Miloša, jedini od braće pohađao školu, među prvima prihvatio evropski način života i decu vaspitavao u duhu zapadne, evropske kulture. Bio je pristalica starešina koji su tražili da se Miloševa vlast ograniči i zbog toga je morao 1837. godine da napusti otadžbinu.

Petar Jovanović (rođen 1800. godine) a umro 1864, sahranjen u manastiru Krušedolu). 6.decembra 1833. u Carigradu prosvećen za mitropolita srpskog, gde ga je poslao knez Miloš, po preporuci mitropolita Stratimirovića.

Stefan Stefanović- Tenka (rođen 1796. godine u Poreču, a preminuo 1865. godine u Beogradu), postaje ministar pravde i prosvete 1839. godine kada je proglašen Ustav, na čijoj je izradi i on radio. Spadao je među one ljude, iz svog vremena koji umeju lepo da govore i vladaju perom. Pored ovog portreta prikazan je i portret njegove ćerke Julijane Stefanović.

Stefan Stojanović – Ćosa (rođen u selu Trnjanima) prisajedinjenjem ovih krajeva Srbiji, 1833. godine, knez Miloš ga imenije za komandanta cele Timočke krajine, gde je ostao sve do 1839. godine kada je postao član Državnog saveta. Bio je pošten, nekoristoljubiv i savestan. Preminuo je u Beogradu 1855. godine.

Mileta Radojković (rodom iz sela Katuna u Temniću), još u Karađorđevo vreme bio je odličan vojnik i barjaktar. Posle prisajedinjenja oblasti Timočke krajine Srbiji 1833. godine, knez Miloš je za poverenika za istočnu Srbiju postavio Miletu Radojkovića, koji je kneza obaveštavao o svim etapama sređivanja administrativno-finansijskih poslova u ovom delu Srbije. Umro je 1852. godine.

Postavku u centralnom delu upotpunjuje i rodoslov Obrenovića iz 1996, autora prof. Dr. Radoša Ljušića, zatim karta Kneževine Srbije iz 1833. godine, kao i fotografija zapisa na steni o prvoj poseti kneginje Ljubice i Jevrema Obrenovića Brestovačkoj banji. Takođe, zidovi centralne prostorije ukrašeni su visećim stalcima od orahovine koji su tehnikom inkrustracije ulepšani sedefima i srebrnom žicom. Služili su za stavljanje svećnjaka i kandila.

Istorijsko-etnografska postavka u Konaku kneza Miloša, smeštena je u prostorijama u koje se ulazi levo i desno iz centralnog dela pa se tako u prvoj sobi, levo od ulaza, može videti rekonstrukcija srpske gradske sobe iz prve polovine 19. veka. Kultura stanovanja, kao i mnogi drugi segmenti života u Srbiji u pomenutom periodu, bili su pod snažnim turskim (orijentalnim) uticajem.

Tako je i ova soba uređena sa minderlucima, koji su predstavljali vrhunac udobnosti u srpskim gradskim kućama. Preko minderluka su postavljeni dekorativni ćilimi, a uza zid naslonjeni su jastuci. Pod je od uskih čamovih dasaka, tzv.”brodski pod”, dvovisinski je kod ulaza ravan sa pragom, a po celoj sobi je uzdignut za oko 15 cm. Na podu je takođe dekorativni ćilim. Na sredini sobe nalazi se mangal, koji je služio za zagrevanje prostorije i za kuvanje kafe i čaja. Za vreme obeda mangal se sklanjao i postavljala se sinija koja predstavlja jednu vrstu, manjeg, turskog stola.

Knez Miloš i njegovi gosti sedeli su na minderlucima sa puno jastuka, prekrštenih nogu, kao Turci. Iznad prozora je raf od drveta na kojem su poređani sanovi, tepsije, fildžani…Soba se koristila za ručavanje i odmor.

U “Miloševoj sobi”, nalazi se odelo kneza Miloša, kao i uniforme Miloševih gardista i muzičara, a na zidu je Milošev portret, koji ima izuzetnu dokumentarnu vrednost i ukazuje na vazalni odnos Srbije prema Turskoj (medaljon sa likom turskog sultana, obrisi Aja Sofije u pozadini) kao i fotokopije ”Novina srbskih”, koje su redovno izveštavale o posetama kneza Miloša i članova njegove porodice Brestovačkoj banji.

“Etno soba” u funkciji povremenih tematskih ekspozicija, u kojoj je izložena postavka srpske ženske I građanske nošnje. Delove ženskog građanskog kostima čine libade, džube, anterija, mintan, šalvare ,fes a kićankom i papuče raznih boja, dok muški građanski kostim čine anterija, gunjče, čakšire, dolam, jelek, misiraba, fes i papuče.

“Turska soba” upoznaje posetioce sa karakterističnim elementima orijentalnog pokućstva i načina odevanja Turaka u ondašnjoj Srbiji.

Kao reprezentativne eksponate izdvojićemo đugume, sahane, ibrike, porciju “meterizi” i leđen.


Stalna postavka u konaku kneza Miloša Obrenovića predstavlja svedočanstvo i prenosi duh vremena u kome je Brestovačka banja uživala status “dvorske banje” i bila ekskluzivno državno dobro. Pored Sokobanje, jedino je Brestovačka banja, od vremena kneza Miloša, pa kroz čitav 19. vek, bila pod neposrednom upravom srpskog vladara i srpske vlade (praviteljstva).

Autor teksta: Violeta Nešić, viši tehničar vodič

Stručni konsultant: Suzana Mijić, muzejski savetnik, etnolog

Dizajn: Novica Stanković

Izdavač: Muzej rudarstva i metalurgije Bor

_______________________________________________________________

 

„KAFIĆ“ KAO NEZABORAVAN SUSRET SA BORSKOM JAMOM…

 tamoiovde-logo

Preko pet hiljada posetilaca

Danas se navršava šest godina kako je, na ideju rukovodstva RTB-a, jedna rudarska „kancelarija“ na 389 metara pod zemljom (na početku 11. horizonta), uređena „po rudarski“, omogućila brojnim posetiocima da vide i osete kako je raditi duboko dole

JAMA. – Dans se navršava šest godina kako je, na ideju rukovodstva RTB-a, realizovana jedna zanimljiva ideja. Reč je o pretvaranju jedne rudarske „kancelarije“ (u steni) na 389 metara pod zemljom (na početku 11. horizonta) u klub koji je vremenom popularno nazvan „kafićem“, pošto uz priču o rudarenju radoznalci tamo mogu da se okrepe kafom i sokom. U poveću podzemnu salu, uređenu „po rudarski“ sa drvenim klupama i stolovima, spušta se liftom, a onda stiže rudarskim hodnikom koji se odavno ne koristi. Jer, rudari su u međuvremenu sišli još dublje, na 700 metara od svetlosti dana.

Preko pet hiljada posetilaca sa raznih strana i meridijana, debela knjiga (zapisanih) utisaka i mnogo veća onih koje nisu mogli na brzinu da opišu, potvrđuje da je „kafić“ ne samo obogatio ovdašnju turističku ponudu, već i ponudio „priču“ iz prve ruke o tome gde i kako se kopa bakar. Za one koji žive daleko od Bora to je bio veoma zanimljiv događaj, ali spisak posetilaca pokazuje da je i mnoge Borane kopkalo gde to rade, ili su radili, njihovi očevi, dedovi, rođaci… Jer, pored „kafića“ postavljen je i bušaći čekić tako da mogu da vide, da čuju njegovu buku, a oni smeliji i da sami obore koji komad stene.

Prošle godine „kafić“ je videlo 620 posetilaca, a tokom minulih godina sigurno preko 5.000 – kaže Saša Srbulović, rukovodilac tehničke pripreme Jame i vodič. – Bili su ovde ljudi koji su lani proslavili 50 godina svoje mature, učesnici seminara zlatara, evropskog rudarskog foruma, simpozijuma o reciklažnim tehnologijama, oktobarskog savetovanja rudara i metalurga. „Kafić“ su posetili i kineska delegacija, Slovenska kulturna skupnost „Drago Čeh“, studenti japanskog Akita univerziteta, ekipa TV emisije „S Tamarom u akciji“, udruženja klastera za zaštitu životne sredine. Planinarsko društvo „Josif Pančić“ iz Beograda, koje je videlo mnogo planinskih vrhova, ovde je zavirilo u zemljinu utrobu. Ranijih godina bilo je ovde i dosta državnika, ambasadora, predstavnika stranih kompanija, glumaca, pevača, fudbalera „Crvene zvezde“, naša vaterpolo reprezentacija…

U početku, kaže Srbulović, imaju strah od lifta, ali kad vide da u njega staje 60 osoba oslobode se i oni koji se inače ne voze liftom u svojoj zgradi. Jednom smo imali 120 posetilaca, pa smo ih podelili u više grupa. Udobno, bezbedno spuštanje i sveža vazdušna struja koja ih dočeka brzo razbiju njihove predrasude (uglavnom vezane za rudnike uglja) i odmah uslede brojna pitanja o Jami, rudi, rudarima, hodnicima… – Uglavnom su svi prijatno iznenađeni – kaže Saša – što potvrđuje i ova knjiga utisaka. Omladina jednog kulturno-umetničkog društva, mislim da su bili iz Rumunije, je čak zaigrala u liftu.

Srbulović podseća da prijavljivanje za posetu Kafiću ide preko Turističke organizacije Bor, ona to prosledi protokolu RTB-a, a protokol njima u upravi Jame. Poseta ima svoju proceduru iz bezbednosnih i zdravstvenih razloga zahvaljujući čemu minulih godina nije došlo ni do jedne nemile situacije. Uz propisnu zaštitnu opremu, posetioci od Saše dobijaju sve infomacije u vezi sa rudnikom i rudarima, počev od spomenika ispred upravne zgrade koji svedoči da je na tom mestu tokom Drugog svetskog rata bio nemački radni logor.

Na lepom i interesantnom iskustvu, na gostoprimstvu, mnogi se zahvaljuju i kasnije. Pišu i šalju zajedničke fotografije, te se posle toliko godina, i toliko poseta, može pohvaliti ideja koja ni na koji način nije omela rad u rudniku, a doprinela je boljem upoznavanju ovog teškog posla. Naš sagovornik se nada da će „kafić“ nastaviti još uspešnije, jer svi gosti hotela „Jezero“ koji su zainteresovani mogu da ga posete, a već ih šalju i drugi hoteli iz grada i okoline. Pošto je reč o svojevrsnoj promociji RTB-a, rudarstva i rada u rudniku, posete se još uvek ne naplaćuju.

Autor: LJubiša Aleksić

Izvor: kolektiv.co.rs

_____________________________________________________________

FotoPlus– MOJE VREME U JAMSKOM KAFEU…


_____________________________________________________________

BORSKI PUDING…

tamoiovde-logo

U sredu, 22. novembra 2017. godine, u 19 sati, u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije biće otvorena izložba akvarela Milice Ružičić pod nazivom Borski puding.

 U fokusu izložbe Borski puding je produkcija radova Milice Ružičić koja u kontekstu savremene umetničke prakse istražuje i analizira kulturno-istorijske i ideološke aspekte kulturnog nasleđa, kao i njegove međusobne relacije sa lokalnim društvenim okruženjem. Cilj ove izložbe je da predstavi i preispita različita umetnička i kritička promišljanja o postojećim društvenim i socijalnim modelima u okviru današnjih sistematskih struktura. 

Borski puding pripada savremenoj praksi angažovane umetnosti koja teži i koja ima za cilj preispitivanje društveno-istorijskog i političkog identiteta kroz upotrebu društvenih i kulturnih artefakata.

Produkcija radova Milice Ružičić Borski puding nastala je u Boru tokom 2014/15. godine u okviru projekta Eskamotaža-striptiz slobode. Projekat je zamišljen kao reaktuelizacija i umetnička reinterpretacija poznate mape grafika Krvavo zlato Đorđa Andrejevića Kuna koja se danas nalazi u umetničkoj zbirci Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru.

Produkcija radova Milice Ružičić Borski puding ima za cilj da podstakne kritičko promišljanje i ukaže na preispitivanje odnosa pojedinca i društva, a istovremeno i da ukaže na sistematsko urušavanje i promenu društvenih vrednosti u Srbiji počev od devedesetih godina XX veka. Inicirana određenim društvenim događajem i sredinom u kojoj boravi autorka kreira svoju “mapu” u kojoj delimično ponavlja “spoljašnju strukturu” Kunovog rada. U Borskom pudingu Milica Ružičić na vizuelan način dokumentuje priču radničke klase koja se u današnjoj Srbiji suočava sa realnošću društva u tranziciji.

Autor izložbe: Danijela Matović, viši kustos

Izvor: muzejrudarstvaimetalurgije