RAD I GRAD…

Kako izgleda rad? Ko radi, za koga, zašto? Da li se rad i odnos prema radu menjaju?

Zašto nam se rad nekada predstavljao kao uzoran, neophodan i sa ljudskim licem, a danas kao poželjan, plaćen, do te mere uobličen, glaziran kao poslastičarski proizvod pripremljn za fotografisanje, bezličan i naizgled lagodan. Javno predstavljanje rada i radnika se očigledno ne slažu sa doživljenom realnošću i iskustvom.

U Boru su rad i radnici, kao i produkti njihovog rada toliko očigledni da ih je nemoguće spakovati i prikazati kao bombonjeru. Rad nije izgledao „poželjno“ već se učilo da je rad neophodan. Rad nije „izgledao“, nego je funkcionisao. Svi su morali biti uključeni u procese proizvodnje, u sisteme odlučivanja i upravljanja, svesni svog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i resursima. Višak vrednosti ulagan je u infrastrukturu grada i komunalni sistem, zdravstvo, prosvetu, kulturu i time se obezbeđivala održivost i ravnoteža.

Danas se tržišne transakcije obavljaju krajnje bezlično i obično „na klik“. Nikome nije u interesu ko, kako i u kakvim uslovima radi, ko sve učestvuje u proizvodnji i prodaji, kako se uopšte formira nekakva vrednost. Tržišni principi primenjeni prilikom društvene interakcije, koliko i na javnim dobrima, pokazuju nam koliko naše društvo pati od „društvene amnezije“, zaboravljanja kako se radilo i živelo, kako izgleda rad, kako se prikazuje život.

Izložene fotografije na platou Doma kulture su izbor iz fonda Zavičajnog odeljenja, institucionalnih i različitih privtnih kolekcija fotografske građe koje su digitalizovane u okviru projekta „Digitalizacije neknjižne građe, kulturne i  javne delatnosti Narodne biblioteke Bor“ koji se realizuje od 2007. Projekat je podržan od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, Narodne biblioteke Srbije, Opštine Bor.

Autori fotografija za period od 1905-1945, verovatno su bili Mihajlo i Dragoljub Marković, a u periodu od 1947. do 2004. fotografi su bili Đura Kolovratar, Dragoljub Mitić, Bajram Salijević i Ljubomir Markov.

Dragan Stojmenović

bibliotekar Zavičajnog odeljenja

---

Priredio: Bora*S

____________________________________________________________________________________________________________________________________________

PORTRETI ŽIVOTA I SKULPTURE LJUBAVI…

U čast Svetog Trifuna, zaštitnika vinogradara, vina i ljubavi i današnjeg Sretenja, Dana državnosti Srbije, sinoć, 14. februara, u Galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, otvorena je zajednička izložba „Portreti života“ vajara Milorada Antića Pirketa i „Skulpture ljubavi“ vajarke Daliborke Marković Dali.

Autori su crnim vinom nazdravili publici koja je uživala u razgledanju izložbe

Za ovu izložbu autori su odabrali 22 skulpture u drvetu, metalu i kamenu.

Prisutni posetioci su uživali u razgledanju izloženih eksponata, 

Stihovi o vinu

ali i u stihovima o vinu i zaštitiniku vinogradara Svetom Trifunu, koje je na otvaranju govorila Simonida Gavrić kao i nadahnutom tekstu o umetnosti i dobroti Pirektovoj crnogorskog književnika iz Kotora, Slavka Mandića.

Pirke u svojoj bogatoj kolekiciji poseduje više od 300 dela. Ostavio je dva legeta, sa ukupno 8o skulptura u drvetu, kamenu i metalu- jedan Boru, gradu gde živi i stvara, drugi rodnom Pirotu.

Njegove skulpture danas krase mnoge privatne galerije u Evropskim zemlama: Grčkoj, Švajcarskoj, Francuskoj ili u prekookeanskom Urugvaju.

No, čini se da je  najponosniji na jedan od najlepših krajolika Borskog jezera, „Dolinu mira”, svojom rukom kreiranu, izgrađenu i oplemenjenu prirodnu, duhovnu, stvaralačku oazu i jedinstvenu galeriju na otvorenom prostoru , gde izlaže dela iz svog opusa, od početka maja do kraja jeseni.

 

Plodnost

Daliborka je stvaralac koji za kreiranje svojih skulptura najčešće koristi kamen peščanik.

Ona oslikava život oko sebe i svog Majdanpeka, ali kulturno istorijsko nasleđe ovih krajeva.

Ovo dvoje zavićajnih stvaralaca spaja i krasi skromnost, neiscrpni stvaralački duh, ali i vredan kreativan rad koji retultira visokim umetnićkim dometom  urađenih dela i mnogobrojnim iložbama u zemlji i inostranstvu.

---

Iz, sa ukusom kreiranog izložbenog kataloga

Milorad Antić Pirke je rođen 20.10.1940. godine u Pirotu.

Do sada je imao 46 samostalnih i više od 150 zajedničkih izložbi. Učesnik mnogih kolonija.

Za svoje stvaralaštvo dobio je niz priznanja od kojih izdvaja: Nagradu grada Bora za skulpturu 1973. godine, Specijalnu nagradu za skulpturu amatera Jugoslavije 1981.godine i Veliku plaketu za vajarstvo u Majdanpeku 2001.godine.

Ostavio je dva legata i to Muzeju Ponišavlje u Pirotu i Muzeju rudarstva i metalurgije u Boru.

---

Nadahnuti tekst iz kataloga o umetnosti i dobroti Pirektovoj crnogorskog književnika iz Kotora, Slavka Mandića

Pirke, vajar otvorene duše i širokog srca

Ima na svijetu mirnih, dobrih ljudi, što kroz život nečujno i tiho gaze kao da nogom stupaju po pamuku, a naše oči nikada ne opaze ni njih ni njinu tihu radost ili muku, pjevao je znameniti crnogorski pjesnik Aleksandar Leso Ivanović. Nekako mi se čini, dok sam po hiljaditi put čitao pjesmu o ljudima kojima dobrota iz očiju lije, da je ispred sebe imao i blagost i topli lik umjetnika koji je postao jedna od nezaobilaznih kulturnih znamenitosti grada Bora i njegove okoline.

Pirke je možda potonji predstavnik vrste sa gotovo svim ljudskim vrlinama sa spiska tvorca, koje su, očigledno je, u nestajanju. On je jednostano umjetnik sa srcem. Onaj kome inspiraciju daje nesebična ljubav prema svemu što mu u očinji vid stati može.

U njegovom kutu životne impresije i stvaračke ekspresije, osjeća se neka čudna snagu iz koje izviru i postrojavaju se priče, jedna za drugom.

Glave ljudske u brojnim transformacijama izazovno svjedoče poetsku snagu vajara, njegov nemir i potrebu da odluta u onovremenost gdje se srijeće sa likovim za kojima mu je tragao stvaralački nerv. U tom je društvu sigurniji i ljepše se osjeća njegova zdrava misao koja će, u tišini Doline mira, nadomak Borskog jezera tragati iznova za podsticajima. Biće potreban treptaj u toj bijeloj izmaglici jutra, koji će ga odvesti u san iz koga će se buditi dok traje.

Drvo i kamen, najčešći su družbenici vajara koji zna da oni imaju dušu, široku poput njegove. Oni će mu se prepustiti da ih oblikuje i da tvori oblike koji su tako duboko smješteni u njegovu lirsku unutrašnjost. Pirke će ispisati vajarskim rukopisom i sklad i nesklad, tumačeći upravom tim, na oko neskladom, zajednički život različitosti.

Nije slučajno što ovaj pjesnik skulpture izlaže svoju umjetničku raznovrsnost u Dolini mira, u i oko kuće, koja je utočište vajara i njegovih posebnih emocija.

Skulpture su tu slobodne, sigrurne i svoje na svome. Otići će u neki drugi prostor kada priroda od njih zatraži kratak odmor do proljeća.

Doživljaj koji sam imao u Pirketovoj Dolini mira, njegovo bezrezervno davanje i prihvatanje, pružena ruka i neskrivena radost što može da nas gosti i poji duhovnim sokovima iz njegove bašte skulptorske, ostavili su dojam za sjećanje.

Lijepa je misao, kao da čujem umjetnika, voljeti ljudsko u ljudima. To je privilegija umjetnosti i umjetnika, onih iskrenih čiji izrazi nijesu naručeni niti se stvaraju po receptu. To je potvrda i zahvalnost onima koje je sila nebeska odredila da biju bitke mira i nemira, sklada i nesklada u izrazima koji ostaju i koji će nas sve, bez izuzetka, nadživjeti.

Jedan od onih odabranih je svakako Milorad Antić Pirke, vajar sa djetinjom dušom, umjetnik od znanja i stalne potrebe da stvara i da poetiku stvaranja dijeli sa svima koji to umiju da prime.

Ja sam imao tu privilegiju i na tome mu zahvaljujem,

Slavko Mandić, književnik

Kotor, 29. novembar 2017. godine

---

Daliborka Marković Dali je rođena u Majdanpeku, 12. 01. 1972. godine.

Do sada je imala 10 samostalnih i 20 zajedničkih izložbi.

Učesnica je mnogih radionica i kolonija u zemlji i inostranstvu.

---

________________________________________________________________________________________

Foto: katalog i facebook.com/milorad.antic.

Priredio: Bora*S

NEŠKIJEVE ČETIRI DECENIJE UMETNIČKOG STVARALAŠTVA…

         

U galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, 5. aprila,  pred velikim brojem umetnika, poštovalaca umetnosti i prijatelja otvorena je 5. samostalna izložba slika Nenada Vasiljevića – Neškita, koji je i posle četiri decenije umetničkog rada, ostao veran realizmu.

Na retrospektivnoj izložbi prikazana su  44 dela iz širokog opusa ovog slikara.

Na otvaranju izložbe: Dragana Ignjatović, Veljko Đurđević, Nenad Vasiljević-Neški i Slađana Đurđekanović Mirić

foto: sa naslovne strane kataloga

U katalogu priređenom povodom ove izložbe Neški je napisao:

“ Nenad Vasiljević je rođen 1959. godine u Šatri kod Kuršumlije, a od druge godine detinjstvo, mladost, školski, radni, sportski kao i porodični život, poklonio je Boru.

Porodičnim doseljenjem šezdesete, od prvih koraka u parku na drugom kilometru, učenja prvih slova u O.Š. „Branko Radičević“, plivanja na Ćirinim bazenima počinje da se rađa dečija ljubav prema ovom gradu koja je uporedo  sa njegovom izgradnjom i razvojem u moderan grad prerasla u trajnu ljubav gde i počinje moj porodični život u adaptiranom delu porodične kuće roditelja na Novom selištu.

Foto: iz Kataloga

Sa povećanjem životnog standarda i željom da porodici stvorim dodatni prostor za odmor i uživanje, a sebi radni prostor gradim vikend kuću na Borskom jezeru čime se definitivno i trajno vezujem za ovaj grad i okolinu. Većina sugrađana me pamti iz ranijih dana po dugogodišnjem bavljenju fudbalom i radom sa knjigom, kao i doslednim bavljenjem slikarstvom što i danas radim.

 

Ne menjajući svoj stil i ljubav prema realizmu koji nosim u sebi, opčinjen delima Jovanovića, Predića, Šiškina, Gerasimova, Martija, Tapija, Jeremije i naročito sugrađanina Sokolovića sa kojim radeći formiram sebe kao umetnika. Na dalji uspešniji rad i dokazivanje podstiče me saradnja sa mladim Veljkom Đurđevićem kao i dela Radovanovića, Đukarića, Jankovića kao i mojih prezimenjaka.

Prvi put samostalno izlažem daleke 1982. godine. Nakon duže pauze sledi povratak, uspešnom izložbom 2008. godine, kada postajem član Udruženja Vane Živadinović i sa njim jednom zajednički izlažem.

Daljim radom uspevam da podignem kvalitet radova na nivo dostojan da budem primećen od strane Milenka Jankovića, tvorca veoma cenjenog umetničkog Udruženja Barti iz Beograda čiji postajem član i sa ovim Udruženjem koje okuplja veliki broj naših najkvalitetnujih akademskih slikara predstavljam se svojim Boranima kako ovom zajedničkom, tako i samostalnim izložbama 2011, i 2015. godine kojima se potvrđuje kao umetnik vredan poštovanja.

Drago mi je da su moje slike našle put do srca mojih ljudi kako obožavaoca i poznavaoca, tako kritike i samih umetnika čija me podrška ohrabruje i motivše da još više vremena provodim za štafelajem i četkicom u ruci.

Dodatno me inspiriše izuzetno velika poseta na svim dosadašnjim izložbama, naročito poslednje Boru i Boranima pa još odgovornije pripremam ovu petu samostalnu koncepcijski zamišljenu sa dve odrednice: jubilarnu i retrospektivnu.

Unapred se neizmerno zahvaljujem prvenstveno porodici, prijateljima i kolegama na podršci, a posebno svim sponzorima koji svojim iznosima ne opterećujem sebe meni mnogo pomažu u realizaciji izložbe kako sam je zamislio. Nadam se da će ova izložba biti moja najuspešnija i da ću svima na otvaranju prirediti umetničko veče za pamćenje uz skromni poklon katalog kao uspomenu i zahvalnost za poštovalje i dolazak.”

  Nenad Vasiljević

 

                                                                                                                  

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________

BRESTOVAČKA BANJA U VREME KNEZA MILOŠA…

Po nalogu kneza Miloša Obrenovića 1837. godine sagrađen je konak u Brestovačkoj banji. Sedamdesetih godina 20. veka posle izvršene rekonstrukcije, Muzej rudarstva i metalurgije iz Bora je u ovom prostoru izložio postavku pod nazivom „Brestovačka banja u doba kneza Miloša“.

Postavka je studiozno koncipirana, izdvojena u enterijerima: srpska gradska soba, Miloševa soba, etno soba i turska soba. U centralnom delu izloženi su portreti značajnih ličnosti političkog, društvenog i kulturnog života Srbije:

Ljubica Obrenović (rođena u selu Srezojevcima u rudničkom okrugu 1785. godine, a umrla 1843. godine u Novom Sadu) prvi put je došla u Brestovačku banju 1834. godine u pratnji devera Jevrema Obrenovića, a već naredne 1835. godine sa sobom je povela i svoje sinove, begove-Milana i Mihaila.

Jevrem Obrenović (rođen u Dobrinji 1790. godine, a umro 1856. godine u Vlaškoj), najmlađi brat kneza Miloša, jedini od braće pohađao školu, među prvima prihvatio evropski način života i decu vaspitavao u duhu zapadne, evropske kulture. Bio je pristalica starešina koji su tražili da se Miloševa vlast ograniči i zbog toga je morao 1837. godine da napusti otadžbinu.

Petar Jovanović (rođen 1800. godine) a umro 1864, sahranjen u manastiru Krušedolu). 6.decembra 1833. u Carigradu prosvećen za mitropolita srpskog, gde ga je poslao knez Miloš, po preporuci mitropolita Stratimirovića.

Stefan Stefanović- Tenka (rođen 1796. godine u Poreču, a preminuo 1865. godine u Beogradu), postaje ministar pravde i prosvete 1839. godine kada je proglašen Ustav, na čijoj je izradi i on radio. Spadao je među one ljude, iz svog vremena koji umeju lepo da govore i vladaju perom. Pored ovog portreta prikazan je i portret njegove ćerke Julijane Stefanović.

Stefan Stojanović – Ćosa (rođen u selu Trnjanima) prisajedinjenjem ovih krajeva Srbiji, 1833. godine, knez Miloš ga imenije za komandanta cele Timočke krajine, gde je ostao sve do 1839. godine kada je postao član Državnog saveta. Bio je pošten, nekoristoljubiv i savestan. Preminuo je u Beogradu 1855. godine.

Mileta Radojković (rodom iz sela Katuna u Temniću), još u Karađorđevo vreme bio je odličan vojnik i barjaktar. Posle prisajedinjenja oblasti Timočke krajine Srbiji 1833. godine, knez Miloš je za poverenika za istočnu Srbiju postavio Miletu Radojkovića, koji je kneza obaveštavao o svim etapama sređivanja administrativno-finansijskih poslova u ovom delu Srbije. Umro je 1852. godine.

Postavku u centralnom delu upotpunjuje i rodoslov Obrenovića iz 1996, autora prof. Dr. Radoša Ljušića, zatim karta Kneževine Srbije iz 1833. godine, kao i fotografija zapisa na steni o prvoj poseti kneginje Ljubice i Jevrema Obrenovića Brestovačkoj banji. Takođe, zidovi centralne prostorije ukrašeni su visećim stalcima od orahovine koji su tehnikom inkrustracije ulepšani sedefima i srebrnom žicom. Služili su za stavljanje svećnjaka i kandila.

Istorijsko-etnografska postavka u Konaku kneza Miloša, smeštena je u prostorijama u koje se ulazi levo i desno iz centralnog dela pa se tako u prvoj sobi, levo od ulaza, može videti rekonstrukcija srpske gradske sobe iz prve polovine 19. veka. Kultura stanovanja, kao i mnogi drugi segmenti života u Srbiji u pomenutom periodu, bili su pod snažnim turskim (orijentalnim) uticajem.

Tako je i ova soba uređena sa minderlucima, koji su predstavljali vrhunac udobnosti u srpskim gradskim kućama. Preko minderluka su postavljeni dekorativni ćilimi, a uza zid naslonjeni su jastuci. Pod je od uskih čamovih dasaka, tzv.”brodski pod”, dvovisinski je kod ulaza ravan sa pragom, a po celoj sobi je uzdignut za oko 15 cm. Na podu je takođe dekorativni ćilim. Na sredini sobe nalazi se mangal, koji je služio za zagrevanje prostorije i za kuvanje kafe i čaja. Za vreme obeda mangal se sklanjao i postavljala se sinija koja predstavlja jednu vrstu, manjeg, turskog stola.

Knez Miloš i njegovi gosti sedeli su na minderlucima sa puno jastuka, prekrštenih nogu, kao Turci. Iznad prozora je raf od drveta na kojem su poređani sanovi, tepsije, fildžani…Soba se koristila za ručavanje i odmor.

U “Miloševoj sobi”, nalazi se odelo kneza Miloša, kao i uniforme Miloševih gardista i muzičara, a na zidu je Milošev portret, koji ima izuzetnu dokumentarnu vrednost i ukazuje na vazalni odnos Srbije prema Turskoj (medaljon sa likom turskog sultana, obrisi Aja Sofije u pozadini) kao i fotokopije ”Novina srbskih”, koje su redovno izveštavale o posetama kneza Miloša i članova njegove porodice Brestovačkoj banji.

“Etno soba” u funkciji povremenih tematskih ekspozicija, u kojoj je izložena postavka srpske ženske I građanske nošnje. Delove ženskog građanskog kostima čine libade, džube, anterija, mintan, šalvare ,fes a kićankom i papuče raznih boja, dok muški građanski kostim čine anterija, gunjče, čakšire, dolam, jelek, misiraba, fes i papuče.

“Turska soba” upoznaje posetioce sa karakterističnim elementima orijentalnog pokućstva i načina odevanja Turaka u ondašnjoj Srbiji.

Kao reprezentativne eksponate izdvojićemo đugume, sahane, ibrike, porciju “meterizi” i leđen.

---

Stalna postavka u konaku kneza Miloša Obrenovića predstavlja svedočanstvo i prenosi duh vremena u kome je Brestovačka banja uživala status “dvorske banje” i bila ekskluzivno državno dobro. Pored Sokobanje, jedino je Brestovačka banja, od vremena kneza Miloša, pa kroz čitav 19. vek, bila pod neposrednom upravom srpskog vladara i srpske vlade (praviteljstva).

Autor teksta: Violeta Nešić, viši tehničar vodič

Stručni konsultant: Suzana Mijić, muzejski savetnik, etnolog

Dizajn: Novica Stanković

Izdavač: Muzej rudarstva i metalurgije Bor

_______________________________________________________________

 

„KAFIĆ“ KAO NEZABORAVAN SUSRET SA BORSKOM JAMOM…

 

Preko pet hiljada posetilaca

Danas se navršava šest godina kako je, na ideju rukovodstva RTB-a, jedna rudarska „kancelarija“ na 389 metara pod zemljom (na početku 11. horizonta), uređena „po rudarski“, omogućila brojnim posetiocima da vide i osete kako je raditi duboko dole

JAMA. – Dans se navršava šest godina kako je, na ideju rukovodstva RTB-a, realizovana jedna zanimljiva ideja. Reč je o pretvaranju jedne rudarske „kancelarije“ (u steni) na 389 metara pod zemljom (na početku 11. horizonta) u klub koji je vremenom popularno nazvan „kafićem“, pošto uz priču o rudarenju radoznalci tamo mogu da se okrepe kafom i sokom. U poveću podzemnu salu, uređenu „po rudarski“ sa drvenim klupama i stolovima, spušta se liftom, a onda stiže rudarskim hodnikom koji se odavno ne koristi. Jer, rudari su u međuvremenu sišli još dublje, na 700 metara od svetlosti dana.

Preko pet hiljada posetilaca sa raznih strana i meridijana, debela knjiga (zapisanih) utisaka i mnogo veća onih koje nisu mogli na brzinu da opišu, potvrđuje da je „kafić“ ne samo obogatio ovdašnju turističku ponudu, već i ponudio „priču“ iz prve ruke o tome gde i kako se kopa bakar. Za one koji žive daleko od Bora to je bio veoma zanimljiv događaj, ali spisak posetilaca pokazuje da je i mnoge Borane kopkalo gde to rade, ili su radili, njihovi očevi, dedovi, rođaci… Jer, pored „kafića“ postavljen je i bušaći čekić tako da mogu da vide, da čuju njegovu buku, a oni smeliji i da sami obore koji komad stene.

Prošle godine „kafić“ je videlo 620 posetilaca, a tokom minulih godina sigurno preko 5.000 – kaže Saša Srbulović, rukovodilac tehničke pripreme Jame i vodič. – Bili su ovde ljudi koji su lani proslavili 50 godina svoje mature, učesnici seminara zlatara, evropskog rudarskog foruma, simpozijuma o reciklažnim tehnologijama, oktobarskog savetovanja rudara i metalurga. „Kafić“ su posetili i kineska delegacija, Slovenska kulturna skupnost „Drago Čeh“, studenti japanskog Akita univerziteta, ekipa TV emisije „S Tamarom u akciji“, udruženja klastera za zaštitu životne sredine. Planinarsko društvo „Josif Pančić“ iz Beograda, koje je videlo mnogo planinskih vrhova, ovde je zavirilo u zemljinu utrobu. Ranijih godina bilo je ovde i dosta državnika, ambasadora, predstavnika stranih kompanija, glumaca, pevača, fudbalera „Crvene zvezde“, naša vaterpolo reprezentacija…

U početku, kaže Srbulović, imaju strah od lifta, ali kad vide da u njega staje 60 osoba oslobode se i oni koji se inače ne voze liftom u svojoj zgradi. Jednom smo imali 120 posetilaca, pa smo ih podelili u više grupa. Udobno, bezbedno spuštanje i sveža vazdušna struja koja ih dočeka brzo razbiju njihove predrasude (uglavnom vezane za rudnike uglja) i odmah uslede brojna pitanja o Jami, rudi, rudarima, hodnicima… – Uglavnom su svi prijatno iznenađeni – kaže Saša – što potvrđuje i ova knjiga utisaka. Omladina jednog kulturno-umetničkog društva, mislim da su bili iz Rumunije, je čak zaigrala u liftu.

Srbulović podseća da prijavljivanje za posetu Kafiću ide preko Turističke organizacije Bor, ona to prosledi protokolu RTB-a, a protokol njima u upravi Jame. Poseta ima svoju proceduru iz bezbednosnih i zdravstvenih razloga zahvaljujući čemu minulih godina nije došlo ni do jedne nemile situacije. Uz propisnu zaštitnu opremu, posetioci od Saše dobijaju sve infomacije u vezi sa rudnikom i rudarima, počev od spomenika ispred upravne zgrade koji svedoči da je na tom mestu tokom Drugog svetskog rata bio nemački radni logor.

Na lepom i interesantnom iskustvu, na gostoprimstvu, mnogi se zahvaljuju i kasnije. Pišu i šalju zajedničke fotografije, te se posle toliko godina, i toliko poseta, može pohvaliti ideja koja ni na koji način nije omela rad u rudniku, a doprinela je boljem upoznavanju ovog teškog posla. Naš sagovornik se nada da će „kafić“ nastaviti još uspešnije, jer svi gosti hotela „Jezero“ koji su zainteresovani mogu da ga posete, a već ih šalju i drugi hoteli iz grada i okoline. Pošto je reč o svojevrsnoj promociji RTB-a, rudarstva i rada u rudniku, posete se još uvek ne naplaćuju.

Autor: LJubiša Aleksić

Izvor: kolektiv.co.rs

_____________________________________________________________

FotoPlus– MOJE VREME U JAMSKOM KAFEU…

_____________________________________________________________

BORSKI PUDING…

U sredu, 22. novembra 2017. godine, u 19 sati, u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije biće otvorena izložba akvarela Milice Ružičić pod nazivom Borski puding.

 U fokusu izložbe Borski puding je produkcija radova Milice Ružičić koja u kontekstu savremene umetničke prakse istražuje i analizira kulturno-istorijske i ideološke aspekte kulturnog nasleđa, kao i njegove međusobne relacije sa lokalnim društvenim okruženjem. Cilj ove izložbe je da predstavi i preispita različita umetnička i kritička promišljanja o postojećim društvenim i socijalnim modelima u okviru današnjih sistematskih struktura. 

Borski puding pripada savremenoj praksi angažovane umetnosti koja teži i koja ima za cilj preispitivanje društveno-istorijskog i političkog identiteta kroz upotrebu društvenih i kulturnih artefakata.

Produkcija radova Milice Ružičić Borski puding nastala je u Boru tokom 2014/15. godine u okviru projekta Eskamotaža-striptiz slobode. Projekat je zamišljen kao reaktuelizacija i umetnička reinterpretacija poznate mape grafika Krvavo zlato Đorđa Andrejevića Kuna koja se danas nalazi u umetničkoj zbirci Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru.

Produkcija radova Milice Ružičić Borski puding ima za cilj da podstakne kritičko promišljanje i ukaže na preispitivanje odnosa pojedinca i društva, a istovremeno i da ukaže na sistematsko urušavanje i promenu društvenih vrednosti u Srbiji počev od devedesetih godina XX veka. Inicirana određenim društvenim događajem i sredinom u kojoj boravi autorka kreira svoju “mapu” u kojoj delimično ponavlja “spoljašnju strukturu” Kunovog rada. U Borskom pudingu Milica Ružičić na vizuelan način dokumentuje priču radničke klase koja se u današnjoj Srbiji suočava sa realnošću društva u tranziciji.

Autor izložbe: Danijela Matović, viši kustos

Izvor: muzejrudarstvaimetalurgije

„BELAZ 4“ U RUKAMA DAME…

Mira Adamović Njagojević,  prva žena vozač teških vozila u RBM-u

U grupi novoprimljenih vozača teških vozila u RBM-u prvi put i jedna žena. – Miru je vožnja oduvek privlačila, a želja iz detinjstva bila je da upravlja damperom

Dvadesetsedmi septembar veliki je dan za pamćenje za Miru Adamović (39), prvu ženu vozača teških vozila u majdanpečkom Rudniku bakra.

Upravljajući moćnim „belazom 4“ nosivosti 220 tona, prvi put sama u kabini grdosije teške oko 120-130 tona, u prvoj smeni po vremenu idealnom za vožnju, završila je radni dan na poslovično muškom, odgovornom i teškom poslu.

– Za mene je ovo stvarno veliki dan, budući da je prvi, kako samostalno upravljam teškim vozilom. Osećaj je divan, teško objašnjiv, jer se u isto vreme osećam srećno i ponosno. Tu je i uzbuđenje i odgovornost, ma, sve – kaže ova dama koja je upravljajući moćnom grdosijom do pauze za doručak tokom koje smo je „ukrali“ na par minuta, odvezla pet tura raskrivke na radilištu Istok 1 Južnog revira, tako da je moglo da se kaže da za sobom ima prvu hiljadu tona na površinskom kopu.

Kolege i pretpostavljeni Mire Adamović su puni hvale za njen rad. Kažu da ni po čemu ne zaostaje za svojim kolegama, kao i da je puna odgovornosti za povereni posao i činjenicu da joj je na upravljanje poverena moćna i više od dva miliona evra vredna mašina.

– Ovo nije posao koji se radi jednostavno, ali je lepo. Koliko god izgledali ogromni, ovi kamioni su pogodni za vožnju, zahtevni koliko i sva druga veća vozila, pritom i udobna, a opet ponosom ispunjava osećaj da upravljate vozilom velikim kao kuća – nedostaju reči Miri da izrazi radost i oduševljenje poslom koji je oduvek privlačio i koji je njen izbor, budući da je do nedavnog zaposlenja u rudniku radila i kao taksi vozač, a kao Majdanpečanka oduvek priželjkivala da upravlja i moćnim damperom.

– Želja mi se ostvarila, a volela bih da mojim primerom krenu i druge pripadnice lepšeg pola, pa da u RBM-u ne budem jedina žena vozač teških vozila – ispričala nam je Mira koja za sobom ima 11 godina vozačkog staža, a i diplomu rukovaoca mehanizacije u površinskoj eksploataciji.

Ona je, inače, samohrana majka 11-godišnjeg Nikole koji kao i većina dečaka tog uzrasta u ovoj sredini, kada odraste, želi da bude vozač teških vozila i krstari rudarskim saobraćajnicama majdanpečkog rudnika.

Autor: Silvija Vukašinović   

Izvor: kolektiv.co.rs/septembar 29, 2017 

_______________________________________________________________

 

 

MEĐUNARODNI JUNIORSKI VATERPOLO TURNIR U BORU…

Međunarodni juniorski vaterpolo turnir “Bor 2017”

Od 27. do 30. jula na  otvorenom bazenu Ustanove “Sportski centar Bor” održaće se  Međunarodni juniorski vaterpolo turnir “Bor 2017”.

Na turniru će učestvovati juniorske reprezentacije Srbije, Australije, Irana, Crne Gore, Italije, Hrvatske  i Sjedinjenih Američkih Država.

Prodaja ulaznica za turnir počinje u ponedeljak, 24. jula u 14 sati na biletarnici Ustanove “Sportski centar Bor”.

 Cena dnevne ulaznice za tribine iznosi 200, a za mesto u VIP loži 300 dinara.

Nadležni iz borskog Sportskog centra obaveštavaju, da će zbog tehničkih priprema, treninga mladih vaterpolista i održavanja turnira bazeni biti zatvoreni za kupače od 25. do 31. 07. 2017. godine.

Foto: Arhiva (Vaterpolo turnir „Bor 2016“)

Bora*S

__________________________________________________________________________

„KUČAJ-BELJANICA“ NOVI NACIONALNI PARK…

Posle više od 30 godina, Srbija dobija šesto područje prirode sa najvišim stepenom zaštite. Deo ove netaknute prirode su i najveći rezervoar pitke vode u Srbiji i prašumski rezervati

Dragana Petraš / Foto I. Marinković

POSLE više od tri decenije, Srbija će dobiti novi nacionalni park! Planine Kučaj i Beljanica, uz Frušku goru, Đerdap, Taru, Kopaonik i Šar-planinu, biće šesto prirodno područje pod najvišim stepenom zaštite.

U „elitnom“ društvu, ovi predeli netaknute prirode naći će se jer su najveći rezervoar pitke vode u Srbiji, imaju velike površine pod šumama u okviru kojih je nekoliko prašumskih rezervata, tri stroga prirodna rezervata, oko 150 speleoloških objekata, 12 spomenika prirode…

Zvanično proglašenje novog nacionalnog parka „Kučaj-Beljanica“, kako „Novosti“ saznaju, očekuje se naredne godine. Njegova severna „granica“ je Beljanica, a južna Kučaj, pod čijim najvišim vrhom izvire Resava. Obuhvataće 50.000-60.000 hektara, najviše u opštini Despotovac, kao i u atarima Žagubice, Bora i Boljevca. U Zavodu za zaštitu prirode Srbije kažu da će biti svrstan u prvu kategoriju kao zaštićeno područje od međunarodnog i nacionalnog izuzetnog značaja.

– Mnogo je prirodnih vrednosti koje kučajsko-beljanički planinski masiv „kvalifikuju“ da bude proglašen novim nacionalnim parkom u Srbiji – kaže Dragana Petraš, koordinator izrade studije zaštite „Nacionalni park Kučaj-Beljanica“. – Ovo područje je, pre svega, najveći rezervoar pitke vode u Srbiji sa mnogobrojnim kraškim izvorima i vrelima. Osim toga, ima očuvane velike površine pod šumama. Bukove sastojine u okviru kojih je izdvojeno nekoliko prašumskih rezervata. Ujedno, Kučajske planine su najveći nenaseljeni prostor u Srbiji.

Dosad je na području budućeg nacionalnog parka, po rečima naše sagovornice, zaštićeno 12 spomenika prirode, tri stroga rezervata prirode – Vinatovača, klisura Resave i Busovača, kao i jedan predeo naročite prirodne lepote.

– Pećine i drugi speleološki objekti, njih 150, posebno su blago ovog kraja, a najpoznatije su Velika Atula i Radoševa i Zlotska pećina – priča Petraš. – Iz bogatog geonasleđa izdvajaju se Lazarev kanjon, čuvena prerast Samar, uvala Rečke i Busovata. U čitavom području rastu stare, reliktne biljne vrste kao što su tisa, grab, bršljan, jorgovan… Stanište je 755 takozvanih biljnih taksona, što je petina ukupne flore naše zemlje, a čak 45 je u Crvenoj knjizi flore Srbije. Tu raste i srpska ramonda, cvet feniks čijim se nošenjem na reveru u Srbiji obeležava Dan primirja u Prvom svetskom ratu.

Planinska celina Kučaj-Beljanica, kaže naša sagovornica, dom je i za 23 odsto faune gmizavaca, 130 vrsta ptica i 70 odsto ukupne faune sisara. Među njima su i ris, vidra, mrki medved i vuk koji su na Crvenoj listi ugroženih kičmenjaka Srbije.

* Lazarev kanjon / Foto ZZPS / Dragan Bosnić

– Oblast novog nacionalnog parka, istovremeno je bogata i kulturno-istorijskim nasleđem, još od praistorije – naglašava Petraš. – U okolini Despotovca nađeni su najstariji ostaci ljudskih naseobina na ovim prostorima, a naselje u Zlotskoj pećini u kom su izrađivani nakit, alatke i oružje, postojalo je od četvrtog milenijuma pa do sedmog veka pre naše ere. Tu su i manastiri Manasija i Ravanica, ali i Senjski Rudnik, i Aleksandrov potkop, koji je nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.

ČEKAJU 20 GODINA

PRVA obimna istraživanja područja Kučaj-Beljanica urađena su još 1949. godine – kaže Dragana Petraš. – Tada su u tom kraju, zaštićeni i proglašeni i prvi spomenici prirode – Velika Atula i Radoševa pećina. Potonja obimna, višegodišnja istraživanja stručnjaka našeg Zavoda potvrdila su da planinska celina Kučaj-Beljanica poseduje osobine nacionalnog parka. A, sama ideja da to i zvanično postane, „provlači“ se dvadesetak godina.

SRPSKE PRAŠUME

PRAŠUME Vinatovača i Busovata su već strogo zaštićeni prirodni rezervati kučajsko-beljaničkog planinskog masiva – objašnjava naša sagovornica. – Poznati su po očuvanim, vrlo kvalitetnim bukovim šumama. Među njima ima mnogo stabala starijih od 200 godina, dok su neka stabla bukve pravi gorostasi – visoki po 46 metara i prečnika većeg od metra.

J. MATIJEVIĆ 

Izvor: novosti.rs/27. maj 2017.

________________________________________________________________

 

SA IZLOŽBE “ U SUSRET RUSKOM CARU, ROMANOVI-CARSKO SLUŽENJE“

Izložba fotografija „U susret Ruskom Caru, Romanovi carsko služenje “ koja je posvećena carskoj porodici Romanov, otvorena je u četvrtak, 23. marta u galeriji borskog Muzeja rudarstva i metalurgije.

Foto: B. Stankovic

Na samom početku otvaranja izložbe, Igor Jovanović, v. d. direktora Muzeja rudarstva i metalurgije  pozdravio je  prisutne, potom je Velimir Pejčić, profesor istorije govorio o carskoj porodici Romanov, a nakon toga je usledila beseda oca Saše.

Foto: Muzej rudarstva i metalurgije Bor

Sa kompozicijom postavke posetioce je upoznala Milica Sredović.

Više od dve stotine posetilaca prisustvovalo je svečanom otvaranju ove izložbe, što govori o izuzetno velikom ineresovanju Borana.

Dinastija Romanovih, je poslednja carska i imperatorska porodica koja je vladala Rusijom od 1613. do 1917. godine.

ReFoto: B. Stankovic

Izložba crno belih fotografija iz istorijskih arhiva i ličnih albuma porodice Romanov podeljena je u četiri celine.

Jednu čine portreti članova carske porodice, drugu fotografije vojne tematike, treću dela milosrđa, a četvrti deo su spontane fotografije koje su načinili lično članovi porodice, zabeleživši zajedničke momente u šetnji, razgovoru, dečijim igrama…

ReFoto: B. Stankovic

ReFoto: B. Stankovic

Izložba ima za cilj da približi srpskoj publici lik i delo poslednjeg ruskog cara, Nikolaja II, carevića Alekseja, carice Aleksandre i velikih kneginja Olge, Tatjane, Marije i Anastasije.

Pored razgledanja izloženih fotografija iz porodičnih albuma dinastije, kao i arhivskih fotografija, posetioci su imali priliku da povodom otvaranja izložbe uživaju u upriličenom za tu prigodu muzičkom delu večeri u čast svetog Nikolaja Romanova i njegove porodice.

Gradski hor „Feniks“ je otpevao najpre „Oče naš“, potom Heruvimsku pesmu Arhangelskog i “Tebe pojem” Stevana Mokranjca. Hor „sveti Haralampije“ je upotpunio program sa par vizantijskih pesama, dok je  Milica Sredović na završetku svečanog otvaranja otpevala narodnu rusku pesmu „Konj“.

ReFoto: B. Stankovic

Izložba će biti otvorena do kraja marta, a istu su organizovali Muzej rudarstva i metalurgije „Bor“, Sretenjski manastir i studio „Ruski Car“.

Priredio: B. S.

___________________________________________________________________

FotoPlus

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

___________________________________________________________________

***

Izložba fotografija „U susret Ruskom Caru. Romanovi – carsko služenje“ posvećena je poslednjem Ruskom imperatoru Nikolaju II i njegovoj porodici.

Projekat je nastao sa željom i ciljem da se srpskoj publici približi lik i delo članova poslednje dinastije. Pored toga, da se probudi sećanje na porodicu Romanov, bliže upozna sa životom i žrtvenim služenjem porodice poslednjeg Ruskog cara. Pri tome su se organizatori potrudili da fotomaterijal odaberu polazeći od želje da pre svega prikažu lepotu porodice Romanov, njihov svakodnevni život i služenje za dobrobit Otadžbine i svog naroda.

Upravo mučenik car Nikolaj i njegova porodica uživaju posebnu ljubav kod srpskog naroda. Buđenje sećanja na carske mučenike nosi poseban značaj u dolazećoj 2017. godini, kada se navršava 100 godina od početka velike ruske tragedije, a 2018. godine 100-godišnjica mučeničke končine poslednjeg Ruskog imperatora i njegove porodice, koji su u Ruskoj i Srpskoj Crkvi pribrojani liku svetitelja.

 Izložbu čine crno-bele fotografije iz istorijskih arhiva i ličnih albuma porodice Romanov. Izložba je tematski podeljena na celine. Jednu celinu čine portreti članova carske porodice. Među njima se posebno izdvajaju paradni portreti. Psihološki portreti donose svu lepotu slovenskog lika, a gledaoci takođe imaju uvid u modu i stil oblačenja sa kraja 19. i početka 20. veka.

Druga celina su žanr fotografije. U okviru ove celine izvajaju se fotografije iz ličnih albuma porodice Romanov. To su spontane fotografije, neformalne. Zabeleženi su momenti u šetnji, razgovoru, odmoru, dečijim igrama. Ove fotografije su retkost jer su ih radili lično članovi porodice. Poznato je da su Romanovi posebno voleli fotografiju.

Sledeće su fotografije vojne tematike. Na njima car blagosilja vojsku pred odlazak u rat, isprobava novo oružje, daje vojsci naređenja, uključuje prestolonaslednika u tajne vojevanja.

Carica i velike kneginje su se bavile humanitarnim radom. Obilazile ranjenike, pomagale bolesnim vojnicima i delima i rečima. Iz njihovih dnevnika se zna da su asistirale i prilikom najtežih operacija. Zabeležene su dok neguju vojnike.

Posebno je važan i citat ̶ reči koje je izgovorio naš Vladika Nikolaj Velimirović, 1932. godine, o Caru Nikolaju.

Projekat realizuju Sretenjski manastir iz Moskve, portal Pravoslavie.ru u saradnji sa studiom „Ruski Car“.

Od avgusta 2016. godine izložba je održana u mnogim gradovima i mestima:

Beograd – Hram Vaznesenja Gospodnjeg, Aleksanda Nevskog, Srpskih Svetitelja, hram svetih apostola Petra i Pavla, crkva svetog Trifuna, hram Rođenja Jovana Krstitelja

Užice – Narodni muzej Užice

Čačak ̶ Narodni muzej u Čačku

Banja Luka – kulturni centar «Banski dvor»

Berane (Budimljansko-Nikšićka eparhija)

Nova Varoš (Mileševska eparhija)

Zrenjanin ̶ Ruska Crkva Svetoarhangelski hram.

Priboj ̶ galerija „Spirala“. (Mileševska eparhija)

Prijepolje – Narodni muzej u Prijepolju (Mileševska eparhija)

Trebinje – Muzej Hercegovine (Eparhija Zahumsko-hercegovačka)

Gacko – JU „Kulturno-sportski centar“ (Eparhija Zahumsko-hercegovačka)

Batajnica ­– Hram Rođenja Presvete Bogorodice u Batajnici ((Sremska eparhija)

Orahovac

Izvor: pravoslavie.ru

__________________________________________________________________

 

A U VOZU STJUARDESE, MUZIKA…

20. oktobra 1971. Zaječarci prvi put motornim vozom putovali do Beograda – A U VOZU STJUARDESE, MUZIKA…

20. oktobra 1971. godine, počeo je da saobraća motorni voz na relaciji Beograd-Niš-Prahovo Pristanište. Bio je to rezultat višegodišnjeg rada na modernizaciji železničkog saobraćaja na području Timočke krajine.

Foto: radiomagnum.rs

Putovanje motornim vozom iz Knjaževca, Negotina, Zaječara i Bora do Beograda preko Niša postalo je tako udobnije, a vreme putovanja skraćeno od 12 na samo šest i po časova.

Tokom putovanja motornim vozom putnike su posluživale stjurdese, putnici su slušali muziku i mogli su tokom putovanja da provedu neko vreme u bifeu gde su posluživani hranom, pićem i kafom.

Pored pomenutih prednosti, skraćivanje putovanja na šest i po sati i udobno putovanje motornim vozom iz Timočke krajine do Beograda doprinelo je skraćivanju putovanja i do drugih destinacija u velikoj Jugoslaviji i postalo ugodno i zanimljivo za decu i stare osobe.

Jedini putnički voz, koji je spajao 200.000 stanovnika Zaječarskog i Borskog okruga sa prestonicom, odlukom „Železnica Srbije“ je pre oko sedam godina ukinut. Voz koji je decenijama putovao od Zaječara, preko Bora, Majdanpeka, Kučeva i Požarevca, do Beograda i koji je bio jedina železnička veza istočne Srbije sa prestonicom, prestao je da saobraća. Ova linija ujedno je bila i jedini lokalni prevoz za stanovnike sela Borskog i Zaječarskog okruga.

Železnice Srbije su se na ovaj potez odlučile zbog starih pruga i racionalizacije železničkog saobraćaja, a ukidanje ove relacije je, kako je tada rečeno, privremeno rešenje.

Medjutim, niko ne zna kada će voz iz Zaječara ponovo krenuti ka Beogradu.

Izvor: radiomagnum

_________________________________________________________________________________

DOBRI ČOVEK DOBRI SA PLANINE STOL…

U znak sećanja: DOBRI ČOVEK DOBRI SA PLANINE STOL

Te, 2007. godine, kada je “Nova timočka revija” objavila tekst autora Brane Filipovića naslovljen “DOBRI ČOVEK DOBRI SA PLANINE STOL”, Dobri Jonović imao je 57 godina. Danas je stari Dobrijev prijatelj, planinar i alpinista, Vasa javio da njegov pobratim s ledenih vrleti nije više među nama. Zato i objavljujemo ovaj stari novinski zapis.  Da se setimo legende sa Stola…

…IAKO je uzeo otpremninu u RTB-u Bor, otisnuo se u neizvesnost. Ne haje. Ima on  na svojoj pojati ili domaćinstvu podno Stola pet krava muzara i zlatno belo stado od 13 ovaca. Nastaviće da ih čuva.

Ceo radni vek, 31 godini, radio kraj topioničkih peći u Boru, ali je više bio uz planinare i Draganove mlade istraživače, uz zaljubljenike prirode iz celog sveta. I leti i zimi, kad odradi vikend u planinarskom domu, skokne kući, u “okrajak” planine da pomogne ukućanima.

-Nikad se nisam plašio snega, pa ni smetova većih od svakog čoveka. Nisam bežao ni od vuka, ni bilo koje zveri. Izbegao sam jedino noć. Bez ovčarskog psa nigde nisam ni maknuo. Ovu planinu poznajem u dušu, znam svaki njen žbun, i kamen, pohodio sam svaki pedalj. Zajedno sa suprugom pravim i prodajem gostima najbolji sir na svetu. To je naš život. Sin se okrenuo kompjuteru. Na mari za planinu. Pre neki dan čuvao je ovce i – zaspao. Dva sata smo tražili stado i jedva našli.  I pas koji je bio uz stado nije se javljao. Uplašio se, osetio je vuka. Nije ovo za decu. Neka ih kod kuće, u toplom – priča Dobri spremajući doručak još nerazbuđenim planinarima iz Užica.

On je u domu na Stolu “devojka za sve”, od spremanja hrane do pranja i peglanja posteljine. Dovlači i seče drva za šporet. Dočekuje i ispraća goste. Poslužuje ih, ostaje sa njima u društvu do svitanja. Dočekao je na hiljade, možda i 100 hiljada gostiju. Sada mu stižu i oni sa džipovima, paraglajderima. Tu su i specijalne jedinice policije koje vežbaju “gore, na steni”. To je najteži i najveći vrh Homolja (1.156 metara). Spelolozi, i oni dolaze. Navraćaju ljudi želni čistog vazduha, zelenila, poljskog cveća i bistrih potoka. Uvek ih čeka 40 čistih postelja.

-Poznatijih sam i od nekih TV zvezda. Ko god dođe prvo pita za mene. Zanima ih moj sitni vlaški sir, ljuta rakija, domaće vino, pečenje na ražnju. Svega je toga ovde u izobilju. I najviše je lepe reči i dobrote do neba. Leti je kao u raju. Na jazercetu se kupaju mladi i odvažni, ne plaše se zmija belouški. Nema ni zašto. Stol je naša, pitoma planina – kazuje Dobri pokazujući na herbarijume biljnog sveta okačene na zidovima.

Od sela Krivelja u podnožju do doma i prvih vikendica šest je kilometara makadamaskog puta. Ne zna se kad je neprohodniji, zimi ili leti. Mnogi ostavljaju vozila kod Dobrija u dvorište, tamo je najsigurnije, a onda se zapute šumarcima i puteljcima uživajući kao nikad do tada. Izviđači su označili staze i napravili bivake.

-Vazda su vredna ta deca, reći će Dobri izbegavajući da izusti kako je, on, najobičniji topioničar, dočekivao i “cara Iićesara”: od ljubavnih parova do najviših funkcionera. Svako voli da se skrije od sveta i brblivog naroda. Jadanput je, priseća se, iznenada, sleteo helikopter. Bio je to predsednik vlade sa generalima, naš, borski čovek. Imali su merak da im spremim vlaške palačinke. Uveče su večerali jagnjetinu sa kuvanim krompirom. Ono što su doneli to su i pili. Nemamo mi u planini bogzna kakvu vinsku i rakijsku ponudu. Ovde je sve domaće.

Kad nisam tu preko nedelje, planinari i nihovi drugari dolaze i snalaze se. Ništa nije zaključano. Bile su ovde i razne igrarije, od čuvene “Kosidbe na Stolu” do nekadašnjih ferijalnih “plavih večeri”. Pokatkad su se, u davnija vremena, organizovale i poznate političke škole, susreti radnika cele Juge. Malo se za nas zna, a najlepši smo krajolik u celoj zemlji. Boga mi, ko ne veruje neka navrati. Imao ili nemao da plati, ko te pita. Može da donese hranu, “uključi” kuhinju i da se odmori ko čovek. Ne treba ama baš ništa, ni beli dinar. Ako zatreba neka para, uvek je tu RTB, nema zime, naši smo, bre – raširi osmeh dobri čovek sa Stola sve do plavoga Dunava koji se kao na dlanu vidi sa čuvene Stene.

( Na fotogrrafijama: Dobri Jonović sa svojim planinarima na Stolu…)  

Izvor: solarismedia/18/10/2016

---

---

ZDRAVO–DOMAĆE–PRIRODNO…

Regionalna privredna komora Zaječar, 30. septembra i  01. oktobra 2016. godine, organizuje:

5. MEĐUNARODNI SAJAM „ZDRAVO–DOMAĆE–PRIRODNO“
2. SAJAM FINANSIRANJA
1. SAJAM TURIZMA

Sajam „Zdravo–domaće–prirodno“ će biti organizovan na platou Grada Zaječara.

2. Sajam finansiranja i 1. Sajam turizma će biti održani u sali Nacionalne agencije za regionalni razvoj – NARR, Trg oslobođenja bb u Zaječaru.

Sajam „ZDRAVO–DOMAĆE–PRIRODNO“ održava se sa ciljem promocije tradicionalnih, domaćih proizvoda i prava je prilika za širenje tržišta prirodnih proizvoda, povećanje proizvodnje i plasmana, ali i za razmenu znanja i iskustava.

Sajam finansiranja je prilika da se na jednom mestu okupe predstavnici banaka iz regiona i šire i osiguravajuće kuće i predstave svoje ponude privrednicima i građanima.

Jedan od najvažnijih ciljeva sajma turizma je predstavljanje turistističkih potencijala, prirodnih resursa, kulturnog bogatstva i turističkih destinacija sa raznovrsnim sadržajima za odmor, zabavu, zdravstveni oporavak, sport, rekreaciju.

RPK Zaječar će učesnicima i posetiocima pripremiti prateći program kroz edukativne seminare, prezentacije kao i degustacije proizvoda.

Izlagačima je obezbeđen BESPLATAN izlagački prostor, a za sve posetioce sajma ulaz je besplatan.
Najavljeno je učešće većeg broja izlagača iz Srbije, zemalja u okruženju i EU.

_________________________________________________________________________________

EDUKATIVNI OBILAZAK DUBAŠNICE…

Povodom obeležavanja Svetskog dana biodiverziteta i Evropskog dana parkova u okvi ru Ekoloških dana Bora 2016. u subotu 11. juna, realizovan je  je edukativni izlet na Dubašnicu za nagrađene učesnike martovskog programa obeležavanja svetskih dana voda, šuma i meteorologije.

Na izletu su bili učenici nižih razreda OŠ „3. oktobar“, četvrtog razreda prehrambenog smera Tehničke škole Bor i vršnjački edukatori i saradnici Društva mladih istraživača Bor.

Teme edukativnog izleta bile su geodiverzitet Dubašnice (Kameni most, Čika Jovina pećina) i biodiverzitet šuma, livada i vodenih tokova Dubašnice.

Na kraju izleta za učesnike je u objektu Šumske sekcije na Dubašnici organizovan ručak – naravno vojnički pasulj.

Prevoz učesnika  obezbedio je Bortravel, a  organizatori su bili : Društvo mladih istraživača, Fondacija „Dr Berislav Ristić Berko“, OŠ „3. oktobar“, Tehnička škola, Šumska uprava Bor i Turistička organizacija „Bor“.

Izvor teksta: MIBOR/ foto: Bora*S

________________________________________________________________________________

FotoPlus

____________________________________________________________________________________

TURISTIČKI KARAVAN „MOJA SRBIJA“…

Ponovo kreće promotivni karavan „Moja Srbija“

Promotivni karavan ,,Moja Srbija“, deo istoimene kampanje Turističke organizacije Srbije (TOS) namenjene domaćim gostima u cilju predstavljanja turističke ponude Srbije u letnjem periodu, nastavlja se ove godine. Rezultati koje je ova promotivna aktivnost TOS-a dala u 2015. godini prethodili su planiranju ovogodišnjeg karavana „Moja Srbija“.

Karavan će putovati ove godine kroz 14 gradova Srbije: Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Čačak, Zrenjanin, Sombor, Kruševac, Vranje, Valjevo, Novi Pazar, Užice, Zaječar, Požarevac.

Prva stanica Karavana je Užice u petak 03. juna, kod je druga stanica Novi Pazar dan kasnije.

Program na svakoj stanici karavana „Moja Srbija“ trajaće od 17-22 časa.

Karavanom koji će putovati kroz Srbiju, Turistička organizacija Srbije poziva domaće goste da svoj letnji odmor ili njegov deo provedu na destinacijama širom Srbije.

U okviru karavana, a u saradnji sa lokalnim turističkim organizacijama, udruženjima ,, Srbija za mlade“, Udruženjem banjskih i klimatskih mesta Srbije, JP „Skijališta Srbije“ i udruženjem hotelijera i restoratera Srbije „HORES“, TOS će promovisati turističku ponudu naše zemlje namenjenu odmoru u letnjem periodu.

Posetioce na gradskim trgovima očekuju štandovi brendirani logotipom “Moja Srbija” na kojima će moći da se informišu o mogućnostima za odmor u Srbiji, bogat zabavni program, nastupi muzičkih grupa, projekcije turističkih filmova, kao i kviz znanja „Koliko poznaješ Srbiju – 52 vikenda u Srbiji“, koji će najsrećnijim posetiocima obezbediti nezaboravan doživljaj leta 2016 u Srbiji.

Na štandovima lokalnih turističkih organizacija posetioci će moći i da degustiraju karakteristične lokalne specijalitete u skladu sa programom „52 ukusa Srbije“.

U pomenutim gradovima, pored samih domaćina, predstaviće se i destinacije koje gravitiraju ka tom gradu, kako bizajednički predstavili svoju regionalnu ponudu.

Raspored karavana:

1. Užice 3. 06. 2016.

2. Novi Pazar 4. 06. 2016.

3. Zaječar 9. 06. 2016.

4. Niš 10.06.2016.

5. Vranje 11.06.2016.

6. Požarevac 16.06.2016.

7. Kragujevac 17.06.2016.

8. Kruševac 18.06.2016.

9. Valjevo 24.06.2016.

10. Čačak 25.06.2016.

11. Novi Sad 1.07.2016.

12. Zrenjanin 2.07.2016.

13. Sombor 8.07.2016.

14. Beograd 9.07.2016.

Karavan će biti prilika i da se promoviše subvencionisana mera Vlade Republike Srbije – vaučeri za odmor u Srbiji sa Ministarstvom trgovine, turizma i telekomunikacija. Na karavanu će se obeležavati i 160. godišnjica rođenja velikog srpskog naučnika Nikole Tesle, kroz filmove o Tesli i deljenje suvenira posvećenih ovom naučniku.

Kampanjom „Moja Srbija“ TOS promoviše ponudu Srbije u predstojećem letnjem periodu kako putem ambijentalnog oglašavanja, tako i korišćenjem on-line kanala promocije uz naglasak na društvene mreže kao generatore velikog broja značajne ciljne grupe turista.

Izvor: srbija.travel

_______________________________________________________________________________

LAZAREVA PEĆINA, CARSTVO LEPOTE I TIŠINE…

Lazareva pećina-svakodnevno od 1. maja

Ovogodišnja turistička sezona na Lazarevoj pećini zvanično je počela 1. maja, što podrazumeva da  će ovaj izuzetan speleološki i arheološki lokalitet  do 31. oktobra, uz organizovanu vodičku službu, turistima biti dostupan svakodnevno, osim utorka, u vremenu od 9 do 16 sati.

Nа završetku impresivnog Lazarevog kanjona, tokom stotina hiljada godina, formirala se u krečnjačkom humu Pripor visokom 56 metara, monumentalna Lazareva pećina.

 Udаljenа od Bora 23, od Brestovаčke bаnje 14, od selа Zlot tri kilometara.

 Lаzаrevа pećinа je izvorskа pećinа. Današnji ulaz u pećinu načinila je ( nа 291 m nаdmorske visine)  svojim tokom ponornica koja je nakon toka kroz duboke krečnjačke sastave ovde izbijala na površinu.

Danas  u neposrednoj blizini ulaza, u koritu Lazareve reke voda izbija na površini u formi  jаkog krаškog vrelа.

Ispitani pećinski sistem sаstoji se od dvа horizontа pećinskih kаnаlа: stаriji suvi – fosilni, i mlаđi rečni – aktivаn.

Ukupnа  dužinа ispitanih pećinskih kаnаlа veća od 10 000 metara , sa opravdanim pretpostavkama speleologa da je zapravo podzenmi prostor mnogostruko veći.  

Zа turističke posete uređene su staze dužine od 900 metara.

Pećinski prostor čine monumentalne, prelepe dvorаne zvučnih imenа: Prestonа, Dvorаnа blokovа, Koncertnа, Dvorаnа slepih miševа i td. 

Za sada vidljivo bogatstvo  pećinskog nаkita prezentuju između ostalog: Stogovi, Fontаnа, Plаst, Bizon, Cаrskа ložа, Dirigent, Orkestаr…

Lаzаrevа pećinа je i znаčаjаn аrheološki lokаlitet. 

U pećini su otkrivenа tri kulturnа horizontа.

Najstarije naselje u pećini pripada početku bakarnog doba, salkuca-gumelnica kulturi. Keramički predmeti i koštane alatke izrađivani su sa puno mašte i smisla za njihove oblike i ornamentiku. Pored ostalih privrednih aktivnosti, prerada bakra bilo je jedno od osnovnih zanimanja. 

Šila, igle, dleta, kopče koje su ovde livene smatraju se za najstarije bakarne nalaze u našoj zemlji.

U ranom bronzanom dobu, pre oko 4500 godina, pećina je služila kao lovačka stanica da bi ponovo, nešto kasnije u gvozdenom dobu, u VI veku pre nove ere, postala značajan metalurški centar.

Predmeti izrađeni od bronze i gvožđa pokazuju izvanredno visok domet poznavanja metalurške tehnike i poseban estetki smisao za ukrašavanje livenih i iskovanih predmeta.

Ovi predmeti eksportovani su u susedne oblasti i služili su kao dragocena dobra u razmeni dobara.

Zaposleni u Turističkoj organizaciji „Bor“ , koja je organizator turističkih obilazaka , očekuju uspešnu sezonu i  povećan broj posetilaca u odnosu na prethodnu, imajući u vidu bolju saobraćajnu dostupnost i prihvatljive cene ulaznica, koje su na nivou iz prethodnih sezona.

Zbog, sada već tradicionalno velikog broja posetilaca i izletnika, 2. maja obilazak pećine je organizovan po posebnom režimu, uz pojačanu vodičku  i tehničku službu, radi lakšeg  organizovanja i bržeg protoka grupa posetilaca.

Cene ulaznica:

200,00 dinara

150,00 dinara- za učeničke i studentske ekskurzije

Autor: Bora Stanković

________________________________________________________________________________

 

MINIJATURA NA ZRNU GRAŠKA…

  “Minijatura na zrnu graška”, izložba minijaturnih knjiga iz findova Narodne biblioteke Srbije, autora dr Dejana Vukićevića, otvorena je juče, 22. aprila u Narodnoj biblioteci u Boru

Zbirka minijaturne knjige Narodne biblioteke Srbije najviše na srpskom pa onda na ruskom, francuskom, slovenačkom, mađarskom, nemačkom i češkom jeziku sadrži beletrističke knjige (Gorski vijenac Petra II Petrovića Njegoša na srpskom i mađarskom, pesme Edgara Alana Poa na francuskom, kratke priče Miroslava Josića Višnjića i dr.), monografske knjige (Komunističke partije Jugoslavije ili ličnosti – pesnika Aleksandra Sergejeviča Puškina, Šandora Petefija, Hajnriha Hajnea), jezičke rečnike, mali broj teološke literature, nekoliko političkih pamfleta i dr.

Iz fonda se posebno izdvajaju dve ultra-mikro-mini nemačke knjige dimenzija 6 x 6 mm i Ratni manifest kralja Franje Josipa I iz 1914. dimenzija 24 h 22 mm.

Knjige iz ovog fonda toliko su male da se ne mogu čitati golim okom.

Njihova tradicija stara je koliko i knjiga uopšte, često su služile kako bi se štampari dokazivali, ali su pokazale i svoju praktičnu stranu i funkcionalnost.

Marija Antoaneta je, na primer, želela knjigu koja može stati u rukavicu pa je podsticala proizvodnju minijaturnih knjiga.

Tekst: solaris

Foto: B. Stanković

FotoPlus

_______________________________________________________________________________

Pročitati:KNJIGE MANJE OD ZRNA PASULJA…

 

 

DŽINOVI LEDENOG DOBA…

Zamiislite susret sa odraslim mužjakom runastog mamuta, koji su za vreme najjačeg zahlađenja stigli i do Balkanskog poluostrva, visokim  3,4 metra sa dostignutom  težinom do 6 tona, sa kljovama dužine  od neverovatnih 2,7 metara!

Ili, zamislite džinovskog jelena čiji je raspon rogova mogao biti  veći od tri metra!

Ovo je tek par fizičkih karakteristika i osobina krupnih biljojeda-megaherbivora, koji su se na severnoj hemisferi pojavili, egzistirali i uzumrli tokom kvartara, poslednjeg geološkog ledenog doba.

A većina ovih velikih sisara izumrla je na svim prostorima, osim u Africi, u intervalu pre pedeset i deset hiljada godina.

Osnovni razlozi za njihov potpun nestanak bile su nepovoljne i brze klimatske promene, ali u velikoj meri i čovekova delatnost- lov.

Pregršt novih saznanja,  kroz minulo vreme čaroliju putovanja i uzbudljiva susretanja donosi nam jedna izložbena postavka. 

Izložba “DŽINOVI LEDENOG DOBA”, autora Gordane Paunović, višeg kustosa, paleontologa Muzeja u Smederevu, otvorena je 17. marta u borskom Muzeju rudarstva i metalurgije.

 

Gordana Paunović, otvaranje izložbe u Boru

„Ova paleontološka izložba prezentuje karakteristike poslednjeg geološkog ledenog doba, kvartara, koji traje od pre 2.588 miliona godina do danas. Specifičan je po varijabilnoj klimi.

Kvartar ima najmanje 50 klimatskih ciklusa (glacijali i interglacijali). Glacijali su hladna razdoblja tokom kojih dolazi do formiranja centara zaglečeravanja i širenja ledničkih pokrova, dok su interglacijali toplija razdoblja, tokom kojih dolazi do otopljavanja i povlačenja ledničkih pokrova.

Efekti kvartalnih klimatskih oscilacija dovode do spuštanja snežnih granica, što inicira da biljni i životinjski svet:

-migrira

-prilagodi se izmenjenim uslovima životne sredine

-ili izumire.

U Evropi je pre kvartara živeo veći broj krupnijih sisara (kopneni sisari teži od 40 kilograma), među kojima su jeleni, medvedi, nosorzi, mastodonti, konji i drugi. U toku pleistocena, sa pogoršavanjem klimatskih promena – pojavom glacijala, izrazito tople forme, napuštaju Evropu ili migriraju na njen krajnji jug.

Tokom otopljavanja- pojavom interglacijala, tople forme migriraju ka srednjoj i severnoj Evropi. Migracioni trendovi toplih i hladnih formi, više puta su ponavljani tokom pleistocena.

Najimpresivniji pleistocenski krupni boljojedi- megaherbivori su :

Mammuthus primigenius (runasti mamut)

Prvi predstavnici runastog mamuta su se pojavili u severoistočnom Sibiru i kasnije su se proširili po Evropi. Živeli su u otvorenim stepama hladnije, ali ne i arktičke klime. Za vreme najjačeg zahlađenja stigli su do Balkanskog i Pirinejskog poluostrva.

Izumrli su krajem glacijacije.

Odrasli mužjaci dostizali su visinu do 3,4 metra i težinu do 6 tona. Ženke nisu bile više od 3 metra i nisu težile više od 4 tone. Kljove mužjaka imale su dužinu do 2,7 metara dok su kod ženki kljove bile duge u proseku od 1,5 do 1,8 metara.

Utvrđeno je da su na ostrvu Wrangel, u Arktičkom okeanu, pronađeni patuljasti runasti mamuti. Njihova starost utvrđena je metodom radioaktivnog ugljenika na oko 7.000 pa čak do 3.700 godina.

Fosilni nalazi runastog mamuta su česti na teritoriji Srbije.

Coleodonta antiquitatis (runasti nosorog)

U Evropi se pojavljuje tokom gornjeg pleistocena. Tokom poslednjeg glacijala nastanjivao je predele današnje Italije i Grčke.

Dostizao je visinu do 2 metra i težinu do 4,5 tona.

Predstavnik je stepskog biotopa. Ostaci ovih životinja su na teritoriji Srbije retki.

Bison priscus (stepski bizon)

U Evropi se bizon pojavljuje u srednjem pleistocenu pre oko 700.000 godina, migrirajući iz Azije. Severnu Ameriku je počeo da nastanjuje pre oko 300.000 godina. Bio je veoma snažna životinja, sa visinom preko 2 metra i težinom preko jedne tone. Rogovi su mu bili masivni i snažni. Dužina roga kod najkrupnijih predstavnika je prelazila dužinu od pola metra.

Živeo je u ledenodobnim  stepama koje su bile obrasle niskom travom i retkim žbunastim rastinjem. Sa najvećim zahlađenjem spustio se najniže do Peleponeza. Preživeo je ledeno doba. Živeo je na teritoriji Litvanije, do početka dvadesetog veka.

Fosilni ostaci ove vrste su česti nalazi u aluvijalnim nanosima Save i Dunava.

Megaloceros giganteus (džinovski  jelen)

Džinovski jelen spada u grupu krupnih sisara koji je mogao da podnese velika klimatska kolebanja. Tokom poslednje interglacijacije i glacijacije bio je rasprostranjen širom Evroazije. Predstavnici ove vrste preživeli su poslednji glacijal i najverovatnije izumrli na početku holocena.

Odrasli primerci mužjaka imali su visinu preko 2 metra u visini leđa i impozantne rogove, čiji je raspon mogao da bude veći od 3 metra. Ostaci ove vrste su relativno česti u Srbiji. Najčešći nalazi su u aluvijalnim nanosima Dunava i Save.“

(Citirani tekst iz kataloga izložbe, autora Gordane Paunović)

Fosilni ostaci ovih nestalih vrsta životinja su relativno česti na teritoriji  Srbije.

Ova prva palenteološka izložba će u borskom Muzeju biti otvorena do 26. aprila.

Priredio: Bora*S

 

---

---

FotoPlus

---

---

POSLEDNJI LUČAR SA ZLATIBORA…

Neđo Grujičić se od desete godine i sada kao penzioner, bavi gotovo zaboravljenim poslom na planinskim vrletima.

(Foto: Novosti)

U vrletima planine Murtenice Nedeljko Neđo Grujičić (59), penzionisani drvoseča, rabadžija i drvodelja, kopa panjeve i žile davno odsečenih crnih borova „stolaša“ i smolom natopljene zublje i komade iznosi na pijace.

„Kilo luča je 150, a veza 50 dinara. Proredili su se kupci, a žene su mi glavne mušterije: na Zlatiboru ga kupuju i stare i mlade, utegnute gospođe na visokim štiklama i domaćice, da im zamiriše u šifonjerima i tera moljce, dok ga u Novoj Varoši pazare za potpalu vatre“, kazuje Neđo, poslednji izdanak lučara u kraju.

Uz obaveze na porodičnom imanju u novovaroškom selu Draglici, Neđo se bavi i poslom o kome najbolje svedoči starovlaška izreka: „Nema luča bez zguča“. Treba što dublje zakopati, namučiti se i grbaču poturiti, ali i u potragu ne ići bez pomoćnika i oštra alata, pre svega krampa, ćuskije vagare, sekire, pa malja, klina…

Traganje za žilama „stolaša“ ušlo mu je u krv još od 10. godine, kada je sa kiridžijama obilazio sela ariljskog i moravičkog kraja.

Bilo je to, kaže, zlatno doba, dok se luč koristio za osvetljenje, pre dolaska struje, pa se luč trampio za pasulj, rakiju, kukuruz, prasad…- Na okućnici Grujičića, koja je nastala krčenjem šume, najmanji posečeni bor 1927. godine imao je 12, a najveći 24 kubika.

Ovde su brojne porodice pekle katran, a moji preci su poslednji katranicu potpalili 1966. godine i od zarade kupili njivu u Dragačevu. Još vadim luč iz panjeva pripremanih za katran – podseća Neđo i onako, više za sebe, pripoveda:

„Iz šume se lučevina ne može izneti bez konja i samara. E, nema više ni ko da naloži samar, umro Ljubo Marić iz Ljubiša. A ni Murtenica više nema stolaša…“

„Najbolji je luč u žilama, onaj što je crn ko goveđa pršuta, a težak ko olovo“, govori Neđo o iskustvu gorštaka.

„Glavna žila „stolaša“ u prisojima ispod Medveđeg brda i Brijača duga je i po tri metra. Iz jednog panja izvadio sam 400 kila luča.“
Izvor:vaseljenska/ Novosti

_________________________________________________________________________________________

SUSRET SA NEBESKIM LOVCIMA…

One su direktni potomci dinosaurusa, predstavljaju simbol brzine, spretnosti i uzvišenosti, nalaze se na vrhu lanca ishrane a ipak spadaju u jednu od najugroženijih vrsta. One su korišćene kao simboli vladara, nacija i država. Jedna od njih, dvoglavi beli orao je krasio grbove naše srednjevekovne vlastele, a danas se nalazi  na državnom grbu Srbije.

One su ptice grabljivice.

Posmatranje prica grabljivica u prirodnom okruženju danas predstavlja retku privilegiju.

Zbog ovog i mnoštva drugih razloga borska publika ima privilegiju da narednih tridesetak dana u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije razgleda izložbu Prirodnjačkog muzeja iz Beograda „Nebeski lovci“, koja je otvorena u petak, 13. novembra.

Izložba „Nebeski lovci“ posvećena je pticama grabljivicama sa našeg područja i prikazuje njihovu raznovrsnost, njihov značaj u prirodi, status u životnoj zajednici kao i visok stepen ugroženosti.

Na postavci su predstavljeni eksponati koji se izdvajaju po svojoj ekskluzivnosti ili dimenzijama poput beloglavog supa ili orla belorepana, eksponati isčezlih vrsta, kao i onih kojima preti opasnost od isčezavanja u prirodi, među kojima su orao krstaš, riđa lunja, kratkoprsti kobac i drugi.

Pored njih postavku čine i orao bradan, crni lešinar, suri orao, orao zmijar,orao kliktaš, jastreb, kobac, sivi, stepski, krški i soko lastavičar, vetruška, eja livadarka i eja močvarica, crna i bela kanja i druge.

Izložba je namenjena publici svih nivoa obrazovanja i svih uzrasta a njen primarni cilj je da predstavi svet ovih čudesnih ptica, istakne njihov značaj u prirodi, istorijsku i naučnu vrednost, da široku publiku na naučno-popularan način upozna sa njihovim načinom života, ishranom, razmnožavanjem, migratornim kretanjima, životnim staništima, ali i opasnostima koje im prete.

„Beloglavi sup pravi gnezdo na liticama i stenama visine od 500 – 1200 metara.

Mužjak i ženka se sparuju za čitav život. Ženka polaže smo jedno jaje iz kojeg se nakon 52 dana inkubacije izleže mladunac o kojem brinu oba roditelja. Pripada strogo zaštićenim vrstama“– (sa legende na izložbi „Nebeski lovci“)

Autori gostujuće izložbe beogradskog Prirodnjačkog muzeja „Nebeski lovci“ su Marko Raković, kustos ornitolog i mr Daliborke Stanković, koja je u društvu sa Suzanom Mijić, direktorkom borskog Muzeja svečano otvorila ovu zanimljivu i edukativnu izložbu.

Prirodnjački muzej Beograd je jedna od najstarijih srpskih nacionalnih ustanova. U Srbiji je jedini muzej takve vrste, a po bogatstvu i raznovrsnosti primeraka, postignutim rezultatima u oblasti muzeologije i nauke jedan je od vodećih prirodnjačkih muzeja u jugoistočnoj Evropi.

Zvanično je osnovan 1895. godine, kao Jestastvenički muzej srpske zemlje.

U privremenom prostoru čuva se prirodna i kulturna baština u 117 prirodnjačkih zbirki sa približno 1500000 različitih primeraka iz Srbije, Balkanskog poluostrva, ali celog sveta.

Po broju primeraka izdvajaju se minerološka, petrološka, zbirke fosilnih i  recentnih mekušaca, insekata, ptica,sisara, kao i Generalni herbarijum Balkanskog poluostrva, koje imaju veliku naučnu i muzeološku vrednost.

Autor: Bora Stanković

Reference: Katalog izložbe, legende na izložbi, izjave autora izložbe

_________________________________________________________________________________________

________________________________________________________________________________________