EVOLUCIJA EMPATIJE…

tamoiovde-logo

Empatija je dugi niz godina vezivana samo za ljudski rod, međutim otkriće postojanja emaptije i kod životinja postavlja u fokus pitanje njenog evolucionog značaja

Foto: Science Daily

 Rezus majmun, vrsta poznata po svojim čovekolikim socijalnim sposobnostima, nalazi se u kavezu sa lancem koji povlači kada želi da dobije hranu. Nakon 12 dana bezbrižnog boravka u tom kavezu, dobio je prijatelja rezusa u kavezu do njegovog.

Međutim, ubrzo je shvatio da kada povuče lanac kako bi dobio hranu, njegov prijatelj u drugom kavezu dobija snažan električni šok. Mali rezus je prestao da jede kako ne bi povređivao svog prijatelja.

Opisani eksperiment sproveo je tim psihijatara pod vodstvom Džulsa Masermana 1964. godine. Nađa Kots, primatolog, opisuje još jedan slikovit primer sa svojom šimpanzom Džoni. Jedini način na koji je Kotsova uspevala da navede Džonija da siđe sa krova kad pobegne jeste mimikrijom plakanja. Kada Džoni vidi da Nađa plače, on odmah siđe sa krova i postavlja se zaštitnički blizu nje u potrazi za potenicjalnim napadačem koji je rasplakao.

U TUĐOJ KOŽI

Slični eksperimeti i situacije, kojih ima veliki broj, pokazuju evidentno postojanje empatije kod primata. Pod empatijom ili saosećanjem se najčešće podrazumeva sposobnost „postavljanja u tuđu kožu“ kao i raumevanja emotivnog stanja druge osobe. Dugo je ova sposobnost vezivana samo za ljudski rod, dok se otkrićem postojanja emaptije i kod životinja postavlja pitanje njenog evolucionog smisla. Postoje dve jake pretpostavke zbog čega je došlo do razvića empatije.

Prva pretpostavka odnosi se na roditeljsko ponašanje. Sisari su vrsta koja ulaže veliku energiju u odgajanje svake jedinke. Zbog ovakve seksualne strategije, neophodno je bilo razviti neku vrstu osetljivosti za potrebe odojčadi. Bez ovakve sposobnosti, majke ne bi mogle da prepoznaju potrebe svojih mladunaca koji nisu u mogućnosti da se sami staraju o sebi, što bi rezultiralo njihovom preranom smrću. Krajnje posledice bi bile odumiranje čitave vrste.

Druga pretpostavka odnosi se na kooperaciju, i na izvestan način prkosi Darvinu. Prema Darvinovoj teoriji evolucije i principu prirodne selekcije, svaka jedinka će se truditi da obezbedi sebi opsatanak ostavljajući što veći broj zdravih i sposobnih potomaka. Ova teorija, međutim, ne može da objasni ponašanje malog rezusa. Prirodna selekcija bi mogla da obuhvati i pojam empatije ako bi se shvatila u širem smislu, kao obezbeđivanje opstanka ne jedinke, već cele vrste. Empatija omogućava postojanje brige između jedinki iste vrste, što dovodi do odgoja snažnijih i sposobnijih jedinki koje bi dalje oplemenjivale vrstu.

Postojanje polnih razlika kod empatije može se objasniti takođe evolucionim putem. Ženke imaju dugu filogenetsku istoriju odgajanja koja se prenosi sa kolena na koleno. S obzirom da ženke rađaju, one su prvi objekat za koji se mladunčad vezuju. One više vremena provode sa mladunčetom, čiste ga, hrane, štite, zbog čega i nije začuđujuće da su tokom evolucije razvile bolju sposobnost empatije.

One ženke koje su ostvarile bolji odnos sa mladunčetom će odgajiti uspešnije jedinke. Na ovaj princip je pedesetih godina prošlog veka prvi skrenuo pažnju britanski psiholog Džon Bolbi, koji je i dao ime ovom fenomenu afektivna vezanost. Od ranog odnosa majke sa mladima zavisiće njihova kasnija socijalna i seksualna adaptacija, kao i sposobnost rešavanja problema. Empatične majke i u ovom smislu imaju veću prednost da odgaje zdrave i sposobne potomke.

Istraživanja na životinjama poput spomenutih primata su nam pomogla da uvidimo mnoge sličnosti sa ljudima, a eksperimenti su pokazali da su ovi principi i uopštivi na ljude. Istovetnost ljudske i životinjske empatije ogleda se u istom nervnom mehanizmu, takozvanim mirror neuronima. Mada se oko njihove funkcije ne slažu svi naučnici, najveći broj istih pretpostavlja da su se razvili kao pomoćni mehanizam za razumevanje akcija drugih jedinki. Neuroni ogledala u saradnji sa limbičkim sistemom, koji je zadužen za regulaciju emocija, učestvuju u percepciji tuđih emocija, samim tim i empatiji.

Istraživanja na ljudima su nam pomogla da bolje upoznamo kognitivnu komponentu empatije, koja kod životinja nije toliko razvijena, kao i njenu evolucionu svrhu kod ljudi. Pokazalo se da sa uzrastom sposobnost empatije opada, što se podudara sa periodom kada se smanjuje i potreba za roditeljskim ulaganjem.

Takođe, ispostavilo se da kod ljudi postoji mogućnost prevelike empatije, koja se na nervnom planu manifestuje blokadom moždanih struktura zaslužnih za „postavnjanje u tuđu kožu“ od strane limbičkog sistema. Kod ljudi je za uspešnu socijalizaciju izgleda neophodna najpre sposobnost razumevanja drugih, dok je saosećanje možda samo zaostala pomoć od naših majmunskih predaka.

Tekst: Katarina Stekić

Izvor:  elementarium.cpn.rs

_________________________________________________________________

 

Advertisements

VELIKA GOSPOJINA…

tamoiovde-logo

Srpska pravoslavna crkva danas praznuje dan Uspenja presvete Bogorodice ili Veliku Gospojinu, kako se taj praznik naziva u narodu. To je jedan od 12 najvećih hrišćanskih praznika, posvećen danu kada se Bogorodica „preselila na nebo” i za njega je vezan veliki broj narodnih običaja i verovanja.

Danas se u pravoslavnim crkvama koje koriste stari kalendar obeležava praznik Velika Gospojina. Zvanični naziv praznika je Uspenje Presvete Bogorodice.

Beograd, grad posvećen Bogorodici

Srbi veoma poštuju Bogorodicu. Legenda kaže da je despot Stefan Lazarević, obnavljajući Beograd u 15 veku, napisao: „Došavši, nađoh najkrasnije mesto od davnina, preveliki grad Beograd, koji je po slučaju razrušen i zapusteo. Sazdah njega i posvetih ga Presvetoj Bogorodici.“ Zbog ovoga, brojne crkve i manastiru u Srbiji posvećeni su Bogorodici, a širom zemlje mnoge porodice slave današnji praznik kao svoju krsnu slavu. Održavaju se vašari i narodni sabori, a jedan od onih s najdužom tradicijom je u Beogradu, kod ženskog manastira u Rakovici.

Kako Velikoj Gospojini prethodi dvonedeljni post, danas se vernici, posebno žene, pričešćuju.

U Srbiji se veruje da je Bogorodica zaštitnica svih živih bića, ali posebno porodilja i majki. Zato na današnji dan dame ne bi trebalo ništa da rade već da dan posvete poštovanju Bogorodice.

Za praznik Uspenja Presvete Bogorodice nije dobro išta raditi rukama, ili započinjati nov posao.
Do današnjeg dana treba završtiti sve letnje poslove u polju, a tek od Male Gospojine treba početi sa novim, jesenjim radovima.

Ikona Presvete Bogorodice treba da se nalazi u kući svoj hrišćana. U nekim krajevima Srbije još se i danas veruje da boja sastrugana sa ove ikone, ako se popije pomešana sa vodom na današnji dan, može da izleči mnoge ženske bolesti.
Takođe, veruje se da bilje i trave ubrane na Veliku Gospojinu imaju izuzetno lekovita svojstva. Beru se borovnice i lekovite trave, a veruje da se će one doneti zdravlje i blagostanje svima u domu.

Presveta Bogorodica je, prema verovanju Srba, zaštitnica bolesnih, pa su za Veliku Gospojinu u Srbiji mnogi bolesnici odvođeni na izvore lekovite vode da se umiju.

U prošlosti su održavana bdenija u hramovima, ili nad izvorima vode i tada su izgovarane molitve za ozdravljenje od kostobolje i očnih bolesti.

Šta je bilo sa Bogorodicom nakon Isusovog vaskrsnuća?

Predanje kaže da je Bogorodica živela 60 godina, prema nekim izvorima 72, da je nadživela svoga sina i kao svedok mnogih slavnih događanja, nastavila njegovu misiju.
Sveto pismo ne daje saznanja o kraju zemaljskog života Bogorodice. Po predanju i spisima, koji nemaju sveti karakter, smatra se da je majka božija do kraja života, posle smrti i vaskrsenja Hristovog, živela u Jerusalimu, okružena pažnjom apostola i prve hrišćanske zajednice.

Velika Gospojina uspomena je na smrt Bogorodice i, prema jevanđeljskom predanju, dan kada se ona vaznela na nebo i „predala svoj duh u ruke Spasitelja“.

Telegraf

Izvor: Od knjige do duše

_____________________________________________________________

NEKI TE NE VOLE LJUDI…

tamoiovde-logo

Postoje ljudi, moj sine,
koji te ne vole, tako…
Al’ nemoj da te to brine,
ne može voleti svako…

Svejedno da li ih koriš,
ili im daruješ cveće.
Predaš se ili se boriš…
Neki te voleti neće…

Zajedno teku vam dani.
Za isti sto ćete sesti.
Ali ste svetovi strani
koji se ne mogu sresti.

I možeš pružiti ruku,
vaditi srce iz grudi,
priznati patnje i muku…
Neki te ne vole ljudi.

I možeš brod kad im tone
džinovskom snagom ga dići,
opet će da te se klone!
I svom će ostrvu ići…

I zato nastavi dalje.
Neodlučni su slabi…
Gospod ti vetar šalje!
Ne osvrći se i grabi!

Razapni jedra i maštaj.
Pobeđuj metar po metar.
I praštaj. Praštaj im. Praštaj.
Nije im naklonjen vetar!

A kada stigneš do duge
i svet kad pronađeš novi,
nek’ te ne pobede tuge.
Opet ih, opet pozovi…

Nedeljko Popadić

Izvor: facebook.com/radioaktivni.komarac

______________________________________________________________

KAKO JE FRULA POSTALA SRPSKI NACIONALNI INSTRUMENT…

tamoiovde-logo

Smatra se da je frula najstariji i najmnogobrojniji instrument na svetu. U raznim varijantama, veličinama i oblicima, nalazimo ih gotovo kod svih naroda planete. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument.
hqdefault-3Društveno uređenje i zanimanja kojim se naš narod bavio ostavili su duboke tragove, pa ne samo što su uticali na organizaciju svakodnevnog života našeg naroda, već i na umetnost i muzičko stvaralaštvo.

Frula je u Srbiji u svoje vreme predstavljala centar društvenog, javnog života u seoskim sredinama. Čim bi se pojavila frula ljudi bi pevali. Frula je bila u upotrebi u svim slobodnim, javnim prostorima, u prirodnom okruženju među pastirima, na seoskim saborima, prelima, mobama.

Ona je nudila mogućnost ljudima da obogate svoj život. Ona je bila svojevrsni simbol srpskog naroda, sve do nedavnih vremena.

Osnovno zanimanje prosečnog Srbina pre svega je bilo stočarstvo, koje je doprinelo očuvanju i razvitku muzičke tradicije kod nas. U patrijarhalnim sredinama popularni instrumenti su bile gusle i svirale, jer je narod bio vezan za epske junačke pesme.

Umetnik Bora Dugić, zvanični srpski kralj frule, objasnio je poreklo ovog instrumenta u našoj tradiciji:

“Mnogo puta ljudi me pitaju da li je frula samo srpski instrument. Odgovaram da nije, jer postoji u gotovo svim zemljama sveta. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument. Srbi su je doneli sa sobom kad su došli na Balkan i nikada se od nje nisu odvajali. I kada nam je bilo lepo, i kada nam je bilo teško, frula je bila uz nas da podeli i radost i tugu.

Srbi su kroz svoju istoriju gubili i dobijali teritorije, gubili i dobijali ratove, ali taj mali instrument nikada nisu izgubili. Kad je bilo ratno vreme, u ropstvu, daroviti Srbi su na frulici svirali u poluglasu, ali su zato znali i da sviraju kad su bili srećni i slavili pobedu. Ni sreća, ni tuga nisu naš narod odvojili od frule.

Kad sam počeo da nastupam, primetio sam da mala deca koju majke dovedu na koncerte od svih instrumenata zapaze najpre frulu. To nije slučajno. Neki su to pokušali da objasne da malo dete koje još nije prohodalo logično zapaža najpre frulu, jer je i ona mala. Međutim, to nije tačno. Naučno je dokazano da dete ne razlikuje veliki i mali instrument, ono samo prepoznaje zvuk, a to nam je došlo kao kolektivno nesvesno nasleđe. To je Karl Gustav Jung u svojim psihoanalitičkim radovima sjajno objasnio: sve jedinke jednog istog kolektiva prepoznaju iste stvari na sličan način.

“Dato nam je da kroz frulu govorimo. Sve ono što nosimo u sebi, sve ono što je utkano u naše biće, frula zvukom dočarava. Ona je spojila nebo i zemlju, živo i mrtvo, muško i žensko, dušu i telo, i takva, čarobna, ne može da dosadi nikome na svetu,”zaključio je sa sigurnošću naš veliki frulaš Bora Dugić.

Krajem 19. i početkom 20. veka, sa dolaskom modernizacije, frule i gusle ustupaju mesto zanatskim i fabričkim instrumentima poput trube, harmonike i violine.

U nove muzičke sastave danas se, od tradicionalnih instrumenata, uklapaju samo svirale, frule i dvojnice.

Mit kaže da je frula zaveštanje šumskog i pastirskog božanstva Pana, koji je od nimfe Siringe preobražene u trsku sačinio prvu frulu i odsvirao svoj prvi zvučni san.

Frula se pravi od gotovo svakog drveta, najčešće je u pitanju šljiva ali i dren, bagrem jasen, trešnja… Drvo za frulu treba biti što starije, oko dvadeset godina. A ako je dren u pitanju oko trideset godina. Najpoznatiji graditelj frule u Srbiji je Mitar Vasić.

Svirale i dvojnice izrađuju se ponajviše u okolini Užica, Zaječara i u Banatu.

Sastoji se iz čepa (dance) kojim je instrument zatvoren sa gornje strane, uskog proreza za uduvavanje vazduha (pisak ili labina), otvora sa oštrim bridom koji se naziva vetrilo. Na dnu svirale nalazi se rupa koja se naziva oduška. Na prednjoj strani svirale nalazi se šest rupa koje se pokrivaju prstima i jedna na poleđini pomoću kojih možemo izvesti sedam tonova u dve oktave. U Srbiji se, pored ovakve frule, prave i frule dvojnice – dve spojene svirale — frule.

Jedan od najboljih frulaša Srbije bio je legendarni Sava Jeremić.

Koliko je ovaj instrument popularan i koliko se frulaška tradicija do danas očuvala u Srbiji najbolje svedoče brojne manifestacije posvećene fruli (selo Jagnjilo kod Mladenovca), Dani Save Jeremića (Ražanj), sabori frulaša (Lelić kod Valjeva, Prislonica kod Čačka), takmičenja frulaša (selo Iđoš kod Kikinde), Frula fest (Kruševac)…

Izvor: opanak.net/ 26 June 2017

__________________________________________________________________

Bora Dugić – Zov za nedostižnom lepotom

_________________________________________________________________

FRULA NADSVIRALA MENJUHINA…

NAŠA OSEĆANJA SU UVEK NEKOM ADRESIRANA…

tamoiovde-logo

NESAMODOVOLJNI LJUDI!

Pogledajte na tu sliku. Ona reprodukuje popularnu ideju, poniklu iz ideologije individualizma: čovek u borbi „sam protiv svih“ može da pobedi. Glavno je – veruj u sebe, u svoj uspeh i svoje ciljeve – i uspećeš. No ja gledam u tu sliku i razmišljam, šta ako stvari kod glavnog heroja zaista stoje tako, kako je nacrtano – on ne samo da neće dostići cilj, on neće ništa ni pokušati da uradi. Možda će mnogo da razmišlja o cilju – no s mesta se neće pomeriti. A ako se ipak i pomeri – neće daleko stići.

Zašto? Zato što ideja, da je naša ličnost nešto izolovano od celog sveta i da može funkcionisati čak i protiv celog sveta, nije istinita, mada je ta misao veoma sablažnjiva.

Veoma volim pesmu Kiplinga „Ako“. Zaista je čudesna – deklaracija hrabrosti čoveka pred licem izazova, koje mu život baca u lice.

Ako možeš da sabereš sve što imaš
I jednim zamahom staviš sve na kocku,
Izgubiš, i ponovo počneš da stičeš
I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;

Moćne reči. No tamo postoji jedan momenat, koji svu tu hrabrost čini nerealnom. To su zapravo prvi stihovi pesme.

Ako možeš
da sačuvaš prisebnu glavu,
kada svi oko tebe gube svoju, 
i okrivljuju te za to,

Ako možeš da veruješ sebi,
kada svi u tebe sumnjaju

i sam pridodaješ njihovim sumnjama

Kada niko ne veruje u tebe, čak i najbolji drug od tebe okrene glavu, i nemaš se na što osloniti – čak i najsnažniji, najsamouvereniji čovek će zadrhtati, posumnjaće i počeće da se osvrće unaokolo u potrazi za dodatnom podrškom. „Jedan na jedan“ – sablažnjivo, no „jedan na jedan protiv celog sveta“ – za to nisu imali snage čak ni starogrčki bogovi i heroji. Čak je i Herakle imao saputnika.

„Kakva spoljašnja podrška mi je potrebna, da bi dostigao željeno?“ mnogi ljudi sebi ni ne postavljaju takvo pitanje, sledujući naviknutom načinu življenja izolirovanog čoveka, sposobnog da istraje i preživi u potpunom psihološkom i fizičkom vakumu. „Potrebna mi je samo moja volja i odlučnost“, – nešto takvo mi je rekao jedan moj poznanik. Pitao sam ga: „A šta ojačava tvoju odlučnost?“ Odgovarajući, naveo je pomenute stihove „Ako…“. „To jest, tebe podržava Kipling, a to znači, da nisi sam…“.

Mi nikad ne možemo biti u potpunoj, apsolutnoj usamljenosti – zato što ćemo čak i na pustom ostrvu imati sabesednika. Saznanje čoveka je dijalogično, mi uvek imamo bar jednog unutarnjeg sabesednika, koji, npr. podvrgava sumnji naše ideje ili nasuprot, bodri onog ko se koleba. Kako je govorio M. Žvaneckij, „istinska usamljenost jeste – kada svu noć razgovarate sami sa sobom, i vas ne razumeju“. No ipak – razgovarate… Smrt unutarnjeg sabesednika jeste – put u bezumlje.

Nama je životno važno da nas čuju. Da budemo saslušani i primećeni u svim našim projavama, a ne samo u onim, koje su po duši onom, kome se obraćamo. Upravo zato podrška – nije uteha, mada i uteha može da bude važna. Kako ja sada mislim, podrška je – kada ostavljam čoveku mogućnost da bude sa mnom upravo onakav kakav je sada. Ako preživljava gubitak, tugu, – dati mu mogućnost da tuguje sa mnom, bez onog „sve će da bude dobro“ i dr.

Ako je zbunjen – dati mu mogućnost da bude tu pored tebe, i ne zatrpavati ga savetima ili preporukama. No to je moguće samo kada je i za mene samog dopustiva tuga i zbunjenost, kada se ja sam ne bojim razrešiti samom sebi da budem takav, i ne bojim se pada, da se skotrljam niz provaliju i da se ne isčupam iz nje. Kada postoji poverenje u proces – i u svoj organizam. Nama je potreban blizak svedok, koji je spsooban da nam se prisajedini, da uvidi naša preživljavanja – i da ne pokušava, da sa tim nešto uradi.

Ako u svojim preživljavanjima, obraćajući se drugom, ostanemo nesaslušani i nepodržani, kada se ljudi odvraćaju od onog šta je za njih samih neizdrživo, tada ostajemo usamljeni. Često se usamljenosti pridružuje njen česti saputnik – stid. Stid – nije samo osećanje sopstvene ništavnosti, nikčemnosti i žalja da se prosto isčezne. Kada dete plače, a njegov bol ne slušaju (ne čuju) i tvrde mu „muškarci ne plaču“ – on se sav snuždi. Bol i suze ne isčezavaju, no sada ih se već počinje stideti, a to ne samo da pojačava preživaljavanje – to ga konzervira.

Kada pred drugim ljudima ne smemo da budemo slabi, bojažljivi, stidljivi, osetljivi, uplašeni, mi ne prestajemo da budemo takvi, nego se, kao dodatak tome, učimo toga stideti.

Stid zaustavlja preživljavanje, ono se čauri u našoj duši, i nikuda ne isčezava. Stid je – odsustvo podrške iz našeg životnog okruženja i uopšte nije obavezno da to bude direktno osuđivanje. Neprošeni saveti i preporuke pojačavaju stid, zato što porađaju osećanje, da svi ljudi unaokolo znaju kako da se izbave iz teške situacije, a ti si jedini koji to ne zna, niti ume. Pošto je bespomoćnost posebno „stidna“ za muškarca, zato su muškarci i skloni tome da pokušaju „ućutkati“ očajanje, slabost i bespomoćnost drugih ljudi, pomoću saveta ili nekih drugih direktnih pokušaja da se nešto uradi. Čak i kada to od njih niko nije tražio. Upravo ti pokušaji i pojačavaju stid.

Tako se rađaju zabranjene zone u našoj psihi. Po rečima psihoterapeuta i filozofa G. Uilera „Ako ja, budući dete, osećam da na neki način vladam nekim određenim sposobnostima, a vi, pripadajući svetu odraslih, tražite od mene nešto sasvim drugo, nešto što vam ja ne mogu dati – jedina moguća integracija (mog Ja) za mene će biti istorija u kojoj sam ja u nečemu loš, i zato se sakrivam, pokušavajući da po meri svojih snaga, ako već ne mogu da ispravim, onda bar da se pretvaram da vladam neophodnim kvalitetima“. I tako, pretvarajući se da imamo sve neophodno za jednu „zrelu i zdravu“ ličnost, ostajemo jedan na jedan sa sopstvenim osećanjima i preživljavanjima.

No nikuda ne možemo pobeći od toga, da su naša preživljavanja uvek nekom adresirana (upućena). Kada plačemo – mi plačemo nekom. Nema suza, a da nisu nikom adresirane, bilo koja naša preživljavanja trebuju da ih neko čuje, vidi – i da se na njih odazovu, a ne da ih zapuše.

Kada umiru bliske i voljene osebe – naše suze su adresirane ne samo živima, nego i mrtvima. Ljudi se obraćaju mrtvima, razgovaraju sa njima, govore o ljubavi prema njima, o ljutnji zbog ranog odlaska, ili čak o radosti što su mučenja zbog teške bolesti sada pozadi – i nevažno je da li si ateist ili veruješ u zagrobni život. Čak je nevažno što taj, ko je umro, možda to neće ni čuti – važno je prosto proizneti te reči, adresirane onom, ko je otišao. Prosto ozvučiti – no po adresi… U tom je suština socijalne čovekove prirode – naša osećana su uvek nekom adresirana.

Suština podrške jeste – prihvatanje svakog čovekovog stanja, sposobnost izdržati ga. „Ja vidim da ti je teško, vidim da si ranjiva, i neću se okrenutu od tebe takve“. To je teško. U nekom momentu života svaki čovek se susretao sa neizdrživim za njega preživljavanjima drugog čoveka i okretao se od njih…

A suština samopodrške jeste – prihvatenje sebe samog, u bilo kojem stanju, bez pokušaja da umanjimo, obescenimo ili sakrijemo od sebe samog ta svoja preživljavanja. „Nisam se uvredio, samo sam se malo razljutio“ (naravno – uvređenost je infantilno osećanje i nije baš pohvalno u društvu, postoji podrugljiva izreka – „na urvređenima vodu nose“).

Uopšte, ako stojimo sami protiv celog sveta i nikako ne možemo da počnemo to, o čemu smo davno maštali – nama nedostaje spoljašnja podrška, i neće biti sramota da to priznamo. Ostajući bez te spoljašnje podrške, ostajemo osuđeni na stid i konzervaciju našeg stanja, na smišljanje istorije o tom, kako imamo sve šta nam je potrebno. A pritom se ne pomeramo s mesta, ni na korak… Prekrasno bi bilo da su u našoj prošlosti postojali takvi ljudi, ili da ih imamomu sada, koji se od nas nisu odvraćali, od kojih smo uvek, ma šta se u životu dešavalo, dobijali podršku tipa: „Ti si naš. Ma šta da se desi, ti si naš“.

Tada, sretnuvši se sa životnim teškoćama, mi možemo da se oslonimo na te reči – i da se ne odreknemo samih sebe. Jer se otac (mama , brat, drug, drugarica, sestra…) nisu odvratili od nas. Ako pak takvog opita nemamo – trebaće nam dosta vremena da se tome naučimo.

psiholog Latipov Ilija

Moraćeš posmatrati druge ljude, nalaziti u sebi duševni odziv na njihova preživljavanja i obraćati pažnju na to, kako drugi ljudi reaguju na tvoje reči i osećanja. Moraćeš rizikovati da se otkriješ i da priznaš neka svoja „zabranjena“ osećanja, misli i stanja – da bi otkrio kako ljudi, pored svega toga, ipak ostaju sa tobom, nisu se okrenuli od tebe, nisu iskrivili facu od odvratnosti i u isto vreme nisu pokušali da te što pre „spasu“. Oni su prosto tu pored – i imaju sličan opit straha i stvaranja istorija o svojoj samodovoljnosti. Varijacije takvih istorija su razne, no suština je –  ista.

https://www.b17.ru/article/41494/

Izvor: poznajsebe

_________________________________________________________________

KAD MAJKA PRIRODA PRETVORI OTPAD U SVOJ UKRAS…

tamoiovde-logo

Usurijski zaliv u Rusiji je u doba SSSR-a bio otpad za staklene flaše i porcelan. Danas, zahvaljujući prirodi, to je plaža sa oblucima kakve nema nijedna druga na svetu.

staklena-plaza-foto-1Taj zaliv u blizini Vladivostoka je godinama bio zatrpavan razbijenim flašama od votke, piva i vina.

Međutim, talasi Severnog Pacifika su uzeli stvar u svoje ruke – višedecenijsko „šmirglanje“ šarenog stakla o morsko dno i kamenje na samoj plaži učinili su ga oblim i bezopasnim, poput pravih belutaka.

I tako je ovo „parčence“ Rusije u koje niko nije želeo da ide postalo turistička atrakcija.

Vlasti su tu zonu na kraju proglasile zaštićenom, a plažu nazvale „Staklenom plažom“.

Sada vrlo rado tu dolazi i lokalno stanovništvo.

Izvor:RTS, BORD PANDA/Sreda, 01. Feb 2017.

__________________________________________________________________________________

SAMI ZAJEDNO…

tamoiovde-logo

 Ana Perović: SAMI ZAJEDNO (ALONE TOGETHER) – ZAŠTO SMO USAMLJENI U ERI U KOJOJ SMO NAJDOSTUPNIJI

Jedan od civilizacijskih preporoda savremenog doba sadržan je u osećaju da je svako od nas na klik do komunikacije sa velikim brojem drugih koji su uvek tu negde – onlajn. Razvoj tehnologije nam je podario svet konektovanosti koji smo isprva prigrlili kao prečicu do bliskosti u životu pretrpanom obavezama. Međutim, iskustvo konzumiranja brojnih portala u virtuelni svet menjalo je način na koji nam je digitalni život postao potreban.

alone-together-bookUmesto da nam olakša bliskost, digitalno postojanje počelo je da nam služi kako bi nas prividno zaštitilo od usamljenosti – kako nikad ne bismo morali da budemo sami. Kao dugogodišnji komentator odnosa između ljudi i tehnologije, Terklova postavlja jedno od najvažnijih i najviše zanemarivanih pitanja današnjice.

Ona se ne pita kakvi će kompjuteri biti u budućnosti, „već kakvi ćemo mi biti. Kakva to vrsta ljudi postajemo?“

Iza njene knjige „Sami zajedno“ (koju je kod nas izdao „Clio“) stoji petnaest godina intervjuisanja i posmatranja dece i mladih (između pet i dvadeset godina starosti) koje smatra „starosedeocima digitalnog doba“.

Sa konstantnim svakodnevnim osećajem da smo na mreži, sa još mnogo drugih ljudi, stigla je nova strepnja, čak panika, od diskonektovanosti. Mobilne telefone držimo u rukama ili na vidokrugu tokom čitavog dana, napipavajući ih svako malo kao talismane, dok po noći spavamo sa njima. Živimo u stanju iščekivanja da nas prekine zvuk poruke ili notifikacije, čak i dok smo u aktuelnom kontaktu sa živim osobama kraj sebe. Postojimo u stanju konstantne žudnje za kontaktom – na zvuk poruke u nervnom sistemu se oslobađa dopamin koji nas stimuliše da tragamo za još povezanosti.

Dok smo stalno dostupni, okruženi morem poruka i informacija, Šeri Terkl veruje da nam izostaje kvalitetno vreme u kome smo sami sa sobom. Izvesno povlačenje i pauza od konektovanosti neophodni su da bismo razvili refleksiju nad svojim osećanjima, mislima i postupcima. Ona se brine – jesmo li zaboravili da nam je i to potrebno?

Sami priroda i oblik naše komunikacije nužno se menjaju pod uticajem medija kojima dominantno komuniciramo. Kada je najveći procenat razmena među ljudima prilagođen formatu malih ekrana i sveden na emotikone – neminovno pojednostavljujemo emocije, misli, i prateće neverbalne ekspresije. Koliko toga zapravo možemo saznati o drugoj osobi kroz digitalne razmene? Šeri Terkl strahuje da dominantno oslanjanje na tehnološki posredovanu komunikaciju vodi našem zadovoljenju površnijim, neobaveznijim, banalnijim odnosima.

Separacija je, takođe, poprimila novi značaj. Deca, mladi i roditelji sa mobilnim telefonima znaju da je onaj drugi uvek dostupan – samo na poruku ili poziv od njih. Da li stvaramo generacije koje ne mogu da podnesu separacionu anksioznost jer mobilni telefon ublažava neprijatna osećanja koja nastaju prilikom uvida o razdvojenosti?

Zapravo, svoje emocije ne moramo više nikada da proživljavamo sami – dok god smo na mreži, nekome možemo poslati poruku ili prosto napisati status na Fejsbuku. Onlajn kontakti možda nisu duboki, ali više od toga nam ni ne treba – treba nam samo osećaj da je neko uvek tamo. Osim što utvrđujemo sebe u lošem podnošenju svojih unutrašnjih stanja, ovde se dešava još jedan važan trend. Od „doživljavam osećanje, želim da pozovem nekoga“ prelazimo u „želim da doživim osećanje, moram da pozovem nekoga/pošaljem poruku ili napišem status“. Zanemarujemo značaj sposobnosti da budemo povremeno sami i razmišljamo o sopstvenim emocijama. Umesto toga, stvaramo emocionalni stil u kom osećanja nisu u potpunosti doživljena dok nisu podeljena. U toj tendenciji idemo toliko daleko da unapred oblikujemo svoje misli i emocije kako bismo na njih dobili komentar. Društvene mreže nas navikavaju da mislimo o svom samooktrivanju kao da je upućemo „osobama kojima je stalo do toga“ šta mi volimo, kakvu odeću nosimo, koje bendove slušamo.

Poznato je da se okolini okrećemo za potvrdu, onda kad nam je poljuljan unutrašnji doživljaj sebe. Sada je takva vrsta zavisnosti od tuđeg lajka, komentara, odgovora podignuta na viši nivo. Još dok su nam misao ili osećanje u nastajanju, razmišljamo o tome možemo li dobiti potvrdu za njega – skoro pretpotvrdu. U psihoanalitičkoj literaturi ovde bismo prepoznali pojam krhkog selfa kome je potrebna konstantna podrška – drugim rečima, narcizam.

Narcistički self vidi druge kroz njihove slike koje pravi po sopstvenoj meri. Ove slike (poznate kao „parcijalni objekti“) su sve što krhki self može da podnese dok uzima od ljudi (sa svoje liste kontakata, Fejsbuk prijatelja itd.) ono što mu je potrebno i produžava dalje. Ukoliko ne dobije zadovoljenje, uvek može pokušati s nekim drugim kontaktom. Tehnologija nije uzrok ovakvog novog načina povezivanja sa drugima – ona ga samo olakšava. A nama postaje sve više potrebno da budemo neprekidno povezani na mreži, kako bismo se osećali kao svoji. Terklova sugeriše da nas kultura koju stvaramo podstiče da se prema svetu odnosimo na narcistički način.

Osim toga, tehnologija nam uvodi red u odnose, povećava stepen kontrole, koji nije moguće postići u komunikaciji koja se odvija uživo. U digitalnu komunikaciju možemo da stupimo onda kada poželimo, da je prekinemo ili odložimo po želji. Okviri digitalnih kanala razmene često ne stvaraju prostor da izrazimo jedni drugima ljutnju, tugu, povređenost, strah. Možemo se poštedeti reakcija koje nisu promišljene, prekontrolisane i lišene sirovog dela emocije. Odnosi koji se uspostavljaju u virtuelnim prostorima predstavljaju surogate kompletnih odnosa, svedeni taman na meru onoga što nam od drugih treba i zaštićeni od onog što nam ne treba. Kada je naše izražavanje u pitanju, u sms-u, četu, mejlu, sadržajima koje delimo na virtuelnim platformama – krijemo upravo onoliko sebe koliko otkrivamo. Imamo površnije, manje emocionalno ispunjavajuće, ali istovremeno manje rizične razmene. Pojednostavljenje odnosa više ne vidimo kao problem – to postoje ono što želimo.

Uprkos tim sa psihološke strane neizmerno važnim iskustvima u odnosima, počinjemo uveliko da biramo da se poštedimo direktnih susreta sa drugim ljudskim bićem – kucali bismo poruke mnogo radije no što bismo obavili poziv. Tinejdžerka koja pokušava da se izvuče iz najavljene večere sa babom i dedom, poslaće poruku „Ne stižem.“ umesto da ih pozove i susretne se sa njihovim očekivanjem i željom, pa i propratnim razočaranjem.

Osećamo se sve udobnije u mnoštvu kontakata sa osobama koje istovremeno držimo na odstojanju. Želimo da nikada ne budemo sami, ali da uvek imamo kontrolu. Tako omogućujemo sebi prostor u kome možemo da formiramo odnose koji ne podrazumevaju puno prisustvo obe strane, te i prevazilaženje razlika, frustracija, nezadovoljstava – sve što čini dugotrajan odnos. Bez ovako važnih međuljudskih iskustava smanjuju nam se očekivanja koja imamo jedni od drugih, a perzistiraju usamljenost i strah od diskonektovanosti.

Najzad, pružena nam je prilika da svaku svoju poruku izmenimo, dorađujemo likove u virtualnoj igrici i statuse na Fejsbuku dok ne postanu tačno onakva projekcija onog kako želimo drugima da se predstavimo. Kako je vreme provedeno u virtuelnom prostoru postalo veliki deo svakodnevice mnogih ljudi, postajali smo izuzetno posvećeni održavanju performansa za virtuelnu publiku kojoj se predstavljamo. „Kakvu vrstu života bi trebalo da kažemo da vodimo?“ postaje pitanje koje nas sve više okupira. Ispitanik iz istraživanja pokušao je Terklovoj da objasni da nije mogao da pronađe način da „malčice bude na Fejsbuku“ jer on ne toleriše delimičnu konzumaciju. Čak i samo obavljanje minimuma bilo je za njega „čisto iscrpljivanje“ jer je sve indikator toga što jesi i „sve što okačiš biće pažljivo prostudirano“. Jedan učenik je Terklovu savetovao da je, uz sve to, najbolje izgledati kao da vas nije briga.

Virtuelni svetovi daju nam mogućnost (ali i traže od nas) da gradimo, prepravljamo i odigravamo lika kog smo za sebe odabrali. Terklova veruje da se u takvim odigravanjima izražavaju naše nade, snage i ranjivosti – da se zapravo radi o svojevrsnom Roršahu. Tako, ljudi bi mogli da koriste svoj profil ili avatar kao trening za stvarni život. Ipak, psiholozi ovde prave važnu napomenu. Onlajn odigravanje konflikata koje imamo van virtuelne stvarnosti nije od pomoći jer zapravo sve što imamo je prilika da ih iznova ispoljavamo, bez suočavanja sa sadržajima koje smo odigrali i pronalaženja novih načina da ih razrešimo. Problem nastaje kada ova iskustva ne doživljavamo samo kao zabavna, već kao ravnopravna onima koje smo doživeli van igre. Sve više je nalaza koji nam ukazuju da ono što radimo onlajn doživljavamo kao da se dešava u fizičkoj stvarnosti. Iz igre možemo izaći sa osećajem postignuća koje će biti dovoljno snažno da istisne sećanje na izostanak istog u drugim delovima života.

Rascep između virtuelnog prostora i okoline postao je sporni deo svakodnevice mnogih. Možemo li sa sigurnošću reći šta je realnije za nas – ono što se dešava sa našim avatarom u igrici, sa našim profilom na Fejsbuku ili ono što se dešava u našem (nevirtuelnom) životu? Da li način na koji bivamo virtuelno bliski smanjuje naša očekivanja od razmena i susreta druge vrste? Jesmo li zaboravili kako da budemo sami sa sobom, pa nam jedino preostaje da budemo hronično usamljeni, žudeći za kontaktom? Zajedno, a sami? Šeri Terkl smatra da je krajnje vreme za neophodan kolektivni dijalog o ovim temama.

                                                                   / psihobrlog.wordpress.com /

Izvor: kljucnekosti

_________________________________________________________________________________

DOBRI ČOVEK DOBRI SA PLANINE STOL…

tamoiovde-logo

U znak sećanja: DOBRI ČOVEK DOBRI SA PLANINE STOL

Te, 2007. godine, kada je “Nova timočka revija” objavila tekst autora Brane Filipovića naslovljen “DOBRI ČOVEK DOBRI SA PLANINE STOL”, Dobri Jonović imao je 57 godina. Danas je stari Dobrijev prijatelj, planinar i alpinista, Vasa javio da njegov pobratim s ledenih vrleti nije više među nama. Zato i objavljujemo ovaj stari novinski zapis.  Da se setimo legende sa Stola…

dobri-djilda-800x445…IAKO je uzeo otpremninu u RTB-u Bor, otisnuo se u neizvesnost. Ne haje. Ima on  na svojoj pojati ili domaćinstvu podno Stola pet krava muzara i zlatno belo stado od 13 ovaca. Nastaviće da ih čuva.

Ceo radni vek, 31 godini, radio kraj topioničkih peći u Boru, ali je više bio uz planinare i Draganove mlade istraživače, uz zaljubljenike prirode iz celog sveta. I leti i zimi, kad odradi vikend u planinarskom domu, skokne kući, u “okrajak” planine da pomogne ukućanima.

-Nikad se nisam plašio snega, pa ni smetova većih od svakog čoveka. Nisam bežao ni od vuka, ni bilo koje zveri. Izbegao sam jedino noć. Bez ovčarskog psa nigde nisam ni maknuo. Ovu planinu poznajem u dušu, znam svaki njen žbun, i kamen, pohodio sam svaki pedalj. Zajedno sa suprugom pravim i prodajem gostima najbolji sir na svetu. To je naš život. Sin se okrenuo kompjuteru. Na mari za planinu. Pre neki dan čuvao je ovce i – zaspao. Dva sata smo tražili stado i jedva našli.  I pas koji je bio uz stado nije se javljao. Uplašio se, osetio je vuka. Nije ovo za decu. Neka ih kod kuće, u toplom – priča Dobri spremajući doručak još nerazbuđenim planinarima iz Užica.

On je u domu na Stolu “devojka za sve”, od spremanja hrane do pranja i peglanja posteljine. Dovlači i seče drva za šporet. Dočekuje i ispraća goste. Poslužuje ih, ostaje sa njima u društvu do svitanja. Dočekao je na hiljade, možda i 100 hiljada gostiju. Sada mu stižu i oni sa džipovima, paraglajderima. Tu su i specijalne jedinice policije koje vežbaju “gore, na steni”. To je najteži i najveći vrh Homolja (1.156 metara). Spelolozi, i oni dolaze. Navraćaju ljudi želni čistog vazduha, zelenila, poljskog cveća i bistrih potoka. Uvek ih čeka 40 čistih postelja.

r-v-058-e1476818810746-Poznatijih sam i od nekih TV zvezda. Ko god dođe prvo pita za mene. Zanima ih moj sitni vlaški sir, ljuta rakija, domaće vino, pečenje na ražnju. Svega je toga ovde u izobilju. I najviše je lepe reči i dobrote do neba. Leti je kao u raju. Na jazercetu se kupaju mladi i odvažni, ne plaše se zmija belouški. Nema ni zašto. Stol je naša, pitoma planina – kazuje Dobri pokazujući na herbarijume biljnog sveta okačene na zidovima.

Od sela Krivelja u podnožju do doma i prvih vikendica šest je kilometara makadamaskog puta. Ne zna se kad je neprohodniji, zimi ili leti. Mnogi ostavljaju vozila kod Dobrija u dvorište, tamo je najsigurnije, a onda se zapute šumarcima i puteljcima uživajući kao nikad do tada. Izviđači su označili staze i napravili bivake.

-Vazda su vredna ta deca, reći će Dobri izbegavajući da izusti kako je, on, najobičniji topioničar, dočekivao i “cara Iićesara”: od ljubavnih parova do najviših funkcionera. Svako voli da se skrije od sveta i brblivog naroda. Jadanput je, priseća se, iznenada, sleteo helikopter. Bio je to predsednik vlade sa generalima, naš, borski čovek. Imali su merak da im spremim vlaške palačinke. Uveče su večerali jagnjetinu sa kuvanim krompirom. Ono što su doneli to su i pili. Nemamo mi u planini bogzna kakvu vinsku i rakijsku ponudu. Ovde je sve domaće.

Kad nisam tu preko nedelje, planinari i nihovi drugari dolaze i snalaze se. Ništa nije zaključano. Bile su ovde i razne igrarije, od čuvene “Kosidbe na Stolu” do nekadašnjih ferijalnih “plavih večeri”. Pokatkad su se, u davnija vremena, organizovale i poznate političke škole, susreti radnika cele Juge. Malo se za nas zna, a najlepši smo krajolik u celoj zemlji. Boga mi, ko ne veruje neka navrati. Imao ili nemao da plati, ko te pita. Može da donese hranu, “uključi” kuhinju i da se odmori ko čovek. Ne treba ama baš ništa, ni beli dinar. Ako zatreba neka para, uvek je tu RTB, nema zime, naši smo, bre – raširi osmeh dobri čovek sa Stola sve do plavoga Dunava koji se kao na dlanu vidi sa čuvene Stene.

( Na fotogrrafijama: Dobri Jonović sa svojim planinarima na Stolu…)  

Izvor: solarismedia/18/10/2016

________________________________________________________________________________

NAJŠARENIJA PEĆINA NA SVETU…

tamoiovde-logo (1)

KOJA JE NEKAD BILA RUDNIK SOLI

Duboko ispod grada Jekaterinburga u Rusiji nalazi se najšarenija pećina na svetu. Podzemno prostranstvo koje je nekad bilo rudnik soli sastoji se od kilometrima dugih hodnika. Iako je danas jedan mali deo rudnika u upotrebi, veći deo je prazan i dostupan posetiocima samo uz dozvolu ruske vlade.

 rudnik-soliZidovi ovog napuštenog rudnika soli prekriveni su psihodeličnim šarama koje su formirane zahvaljujući prirodnim slojevima karnalita, minerala koji se najčešće koristi u proizvodnji veštačkog đubriva. Boja minerala koji krasi zidove ove pećine najčešće je žuta, bela, ili crvenkasta, a nekad zna da bude plava, dok je u nekim slučajevima mineral potpuno bezbojan.

Dvadesetdevetogodišnji fotograf Mihail Mišajnik odlučio je da sa svojim prijateljima siđe 200 metara ispod zemlje i  upusti se u avanturu kako bi napravio neverovatne fotografije ovog prirodnog fenomena.

Više od 20 sati proveli su fotografišući raskošne zidine napuštenog rudnika i istražujući kilometre i kilometre mračnih hodnika gde su čak i prespavali. Mihail kaže da je teško objasniti kakav je osećaj nalaziti se na tom mestu jer su bili totalno izgubljeni, bez osećaja za vreme, a vazduh je toliko suv da se neprestano oseća žeđ. Međutim, šansa da će se izgubiti ili dehidrirati nisu bile jedine opasnosti sa kojima su se suočavali.

Postoji takođe mogućnost od curenja gasa iz hemikalija kao što su metan, vodonik sulfid i ugljen-dioksid, kao i opasnost od odrona. Opasnost je jedan deo zabave, a biti tamo gde je svega par ljudi zašlo neprocenjiv je osećaj, rekao je Mihail za kraj.

Izvor: kafenisanje.rs/Posted On 22 Apr 2015

__________________________________________________________________________________

ZAŠTO JE PANDORA OTVORILA KUTIJU…

tamoiovde-logo (1)

Tim naučnika sa Univerziteta Viskonsin-Medison iz Čikaga želeo je da utvrdi da li je „Pandorin efekat“ (metafora za ljudsku radoznalost bez obzira na moguće posledice), karakterističan za većinu ljudi

13557742_1124819394207663_4742131014320915805_nPrema drevnom grčkom mitu, kada je Prometej ukrao vatru od bogova i dao je ljudima, Zevs ga je okovao, a zatim ljudima poslao neobičnu devojku ‒ Pandoru i posudu koja je bila njen miraz.

Prometejev brat, titan Epimetej, zaljubio se i oženio Pandorom; plašeći se Zevsove osvete, upozorio ju je da kutiju nikako ne otvara. Međutim, žensku radoznalost nemoguće je obuzdati. Pandora je kutiju otvorila, a iz nje se po svetu rasula sva beda i nevolja – na dnu kutije, ostala je samo nada.

Pandora je postala metafora za ljudsku radoznalost, koja je tako jaka da zanemaruje opasnost od onoga što se može otkriti, čak i kad to otkriće predstavlja nešto strašno i zlokobno.

Prvi eksperiment

Naučnici sa Univerziteta Viskonsin-Medison i Univerziteta u Čikagu, sproveli su niz eksperimenata i pokušali da daju odgovor na pitanje da li je „Pandora efekat“ – karakterističan za većinu ljudi.

U jednom eksperimentu učestvovala su 54 studenta. Na stolu je bilo ukupno dvadeset olovaka ‒ pet je bilo obeleženo crvenom, pet zelenom, a deset olovaka žutom bojom.

Istraživač je studente obavestio da crvene olovke u sebi imaju bateriju koja, kada se pritisne dugme na olovci, proizvodi blagi elektrošok i prouzrokuje bol u ruci. Zelene olovke bile su bez električnog naboja, a žute olovke nudile su neizvestan ishod ‒ samo neke od njih su imale bateriju u sebi i klikom proizvodile struju i bol.

Eksperiment je pokazao da su studenti retko uzimali crvene i zelene olovke; najčešće su pritiskali dugme na žutim olovkama, želeći da saznaju da li će ih udariti struja.

„Kao što je radoznalost naterala Pandoru da otvori kutiju sa nevoljama – tako i ljudi ne mogu da odole znatiželji i pokušavaju da saznaju očigledno neprijatne stvari. Verujemo da radoznalost proizilazi iz straha od nepoznatog“, kaže autor studije Boven Ruan.

Drugi eksperiment

Sledeći eksperiment potvrdio je rezultate prvog. Ispitanici su na ekranu kompjutera videli 48 ikona (simbola). Nakon što su „kliknuli“ na ikonu sa natpisom „ekseri“, čuo se zvuk koji nastaje kada se zagrebe noktom po tabli. Klikom na ikonu „voda“ učesnici eksperimenta mogli su da uživaju u zvuku tekuće vode.

Postojala je i treća vrsta ikona koja je „krila“ neprijatan zvuk „eksera“ ili prijatan žubor „vode“.

Ponovo je većina ispitanika izabrala ikone sa nepredvidljivim ishodom.

Ono što je zanimljivo ‒ studenti koji nisu otvarali treću vrstu ikona bili su mnogo srećniji posle eksperimenta nego „ljubitelji nepoznatog“.

Istraživanje otkriva potencijalno perverznu stranu radoznalosti, što je posebno značajno za naše doba ‒ doba informacija i društva koje odlikuje visok stepen radoznalosti.

Kako autori studije objašnjavaju, često ne možemo odoleti želji da saznamo neprijatnu informaciju. Iako se smatra da je ljudsko dobro, radoznalost često može biti i ljudsko prokletstvo.

Izvor:HIZU Planeta
________________________________________________________________________________

TURIZAM ZA SVE…

tamoiovde-logo (1)

Svetska turistička organizacija je 1979. godine ustanovila 27. septembar kao Svetski dan turizma, jer je na taj dan 1970. godine u Meksiku usvojen Statut te organizacije.

Svetski dan turizma se obeležava sa ciljem razvijanja svesti međunarodne zajednice o važnosti turizma i njegovih kulturnih, društvenih, političkih i ekonomskih vrednosti.

_____________________________________________________________________________________

Svetski dan turizma 27. septembra pod sloganom „Turizam za sve“

Svetski dan turizma obeležiće se 27. septembra 2016. širom planete, pod sloganom „Turizam za sve“, s ciljem da svi ljudi, uključujući roditelje sa malom decom, lica sa invaliditetom i starije osobe, imaju mogućnost da ravnopravno i dostojanstveno putuju i uživaju u turističkim ponudama, uslugama i okruženju. 

turizam_za_sveKako ističe Taleb Rifai, generalni sekretar Svetske turističke organizacije (UNWTO), pristupačnost treba da bude u centru turističkih i poslovnih strategija, ne samo kao ljudsko pravo, već i kao velika tržišna prilika. 

– Procenjuje se da 15% svetske populacije živi sa nekom vrstom invaliditeta. To je milijarda ljudi širom sveta, koja ne bi trebalo da bude lišena mogućnosti da uživa u privilegiji upoznavanja drugih kultura, prirodnih lepota i novih prostranstava.

Svi građani sveta imaju pravo da iskuse neverovatnu raznolikost koju naša planeta nudi. Imajući u vidu i da svetska populacija stari, svi ćemo, pre ili kasnije, imati benefite od univerzalne pristupačnosti u turizmu. Zato pozivamo sve zemlje i destinacije, kao i kompletnu turističku industriju, da promovišu pristupačnost u fizičkom okruženju, u transportu, javnim objektima, uslugama, kao i u informacionim i komunikacionim kanalima – poručio je Rifai.     

Centralna proslava Svetskog dana turizma održaće se u Bangkoku na Tajlandu, dok će Turistička organizacija Srbije, tradicionalno, ovaj dan obeležiti dodelom „Turističkog cveta“ – najvišeg nacionalnog priznanja za značajna ostvarenja u podizanju kvaliteta turističkih usluga, kao i za doprinos razvoju, unapređenju i promociji turizma u Srbiji. 

Izvor:turistickisvet

_______________________________________________________________________________________

NOVAC JE UNIVERZALNA KURVA…

tamoiovde-logo (1)

Karl Marks

Što za mene postoji pomoću novca, što ja mogu platiti, tj. što novac može kupiti, to sam ja, sam posjednik novca. Kolika je snaga novca, tolika je moja snaga. Svojstva novca su moja  – njegova posjednika – svojstva i suštinske snage.

downloadTo što ja jesam i što mogu, nije, dakle, nikako određeno mojom individualnošću. Ja jesam ružan, ali mogu kupiti najljepšu ženu. Dakle, ja nisam ružan, jer je djelovanje ružnoće, njena odbojna snaga, uništena pomoću novca.

Ja sam – prema svojoj individualnosti – hrom, ali mi novac pribavlja 24 noge; dakle, ja nisam hrom; ja sam rđav, nepošten, nesavjestan, glup čovjek, ali je novac cijenjen, dakle cijenjen je i njegov posjednik. Novac je najviše dobro, dakle i njegov posjednik je dobar, novac me, osim toga, oslobadja muka da budem nepošten; dakle, unaprijed se pretpostavlja da sam pošten; ja sam bez duha, ali novac je zbiljski duh svih stvari, pa kako bi njegov posjednik bio bez duha?

Osim toga, on može kupiti umne ljude, a onaj koji ima moć nad umnim ljudima, nije li on umniji od umnijih! Ja, koji pomoću novca mogu sve za čim čezne ljudsko srce, ne posedujem li ja sve ljudske moći! Ne pretvara li, dakle, moj novac sve svoje nemoći u njihovu suprotnost?

moneyŠekspir u Timonu Atenskom:

„Zlato? Skupoceno, blistavo, crveno zlato?
Ne bogovi! Nisam uzalud preklinjao.
Toliko toga čini crno bijelim, ružno ljepim;
Zlo dobrim, staro mladim,
plašljivo hrabrim, podlo plemenitim.
Ono mami… Svećenika od oltara;
Bolesnom otima jastuk ispod glave;
Da, ovaj crveni rob razvezuje i vezuje
Posvećene veze; blagosilja proklete;
Kugu čini ljupkom, daje lopovu čast
I daje mu ugled, poštovanje i utjecaj
U vijeću senatora; ostareloj udovici
dovodi mlade prosce;
Nju, odagnanu s gadjenjem iz bolnice,
s ranama otrovnim i gnojnim,
pomladjuje kao melem
U majsku mladost. Prokleti metale,
Ti prosta droljo što zavodiš ljude
I narode.“

Ako je novac veza koja me vezuje za ljudski život, za društvo, za prirodu i ljude, nije li novac veza svih veza! Ne može li on razrješiti i vezati sve veze! Nije li on zato i opće svojstvo razdvajanja? On je prava moneta razdvajanja kao što je i pravo sredstvo veze, kemijska snaga društva.

Šekspir osobito ističe dva svojstva novca:

  1. on je vidljivo božanstvo, pretvaranje svih ljudskih i prirodnih svojstava u njihovu suprotnost, opća zamjena i obrtanje stvari; on bratimi nemogućnosti;
  2. on je opća prostitutka, opći svodnik ljudi i naroda.

cce483a9bc37af4ccd8a22ef6e78f6871Što ja ne mogu kao čovjek, dakle, što ne mogu moje individualne suštinske snage, to mogu pomoću novca.

 Novac, dakle, čini svaku od tih suštinskih snaga nečim što ona po sebi nije, tj. njenom suprotnošću (…) Ako nemam novaca za putovanje, nemam potrebe, tj. nemam stvarne i ostvarljive potrebe za putovanjem. Ako imam sklonost za studiranje, ali nemam za to novaca, nemam nikakve sklonosti za studiranje, tj, nemam efikasne, istinske sklonosti. Naprotiv, ako ja nemam stvarno nikave sklonosti za studiranje, ali imam volje i novaca, onda imam efikasnu sklonost. 

Kao moć koja izopačava novac se pojavljuje i prema individuumu i prema društvenim vezama koje pretendiraju na to da za sebe budu biće. On pretvara vjernost u nevjernost, ljubav u mržnju, mržnju u ljubav, vrlinu u porok, porok u vrlinu, slugu u gospodara, gospodara u slugu, glupost u razumnost, razumnost u glupost.

valentine heart shape made by dollars isolated on white

Budući da novac, kao postojeći djelotvorni pojam vrijednosti, zamjenjuje i razmjenjuje sve stvari, on je opća zamjena i razmjena svih stvari, dakle, izopačeni svijet, zamjena i razmjena svih stvari prirodnih i ljudskih kvaliteta.

Međutim…ako pretpostaviš čovjeka kao čovjeka, a njegov odnos prema svjetu kao ljudski odnos, ljubav možeš zamjenuti samo za ljubav, povjerenje samo za povjerenje itd. Ako želiš uživati u umjetnosti, moraš biti umjetnički obrazovan čovjek; ako želiš vršiti utjecaj na ljude, moraš stvarno biti čovjek koji djeluje potićući na druge ljude.

Svaki od tvojih odnosa prema čovjeku – i prema prirodi – mora biti odredjeno ispoljavanje tvog zbiljskog individualnog života koji odgovara predmetu tvoje volje. Ako ti voliš a ne izazivaš ljubav partnera, tj. ako tvoja ljubav kao ljubav ne izaziva uzajamnu ljubav, ako kao čovjek koji voli ne postaneš kroz životno ispoljavanje voljeni čovjek, tvoja ljubav je nemoćna, ona je nesreća.

Izvor:kljucnekosti

___________________________________________________________________________________

KAD IH POGLEDATE BIĆE VAM JASNO ZAŠTO…

tamoiovde-logo

ZBOG NJEGOVIH FOTOGRAFIJA U SRBIJU SE ZALJUBIO CEO SVET: Kad ih pogledate, biće vam jasno zašto

Njegove fotografije Srbije su obišle svet, pa čak i tešile pacijente kod zubara u Njujorku. Zavirio je ispod svakog kamička i „skakao po oblacima“ iznad Srbije, kako bi našu zemlju predstavio na najbolji mogući način.

Dragoljub-Zamurovic-dnevne-600x439

Dragoljub Zamurović, Foto: R. Ristić

U tome je i te kako uspeo, pa danas ne postoji svetski zvaničnik koji u svom domu ne poseduje makar jednu njegovu knjigu o Srbiji. Dragoljub Zamurović je sa „24 sata“ podelio najlepše trenutke svog dugog putovanja „kroz šljivike i livade“.

Godinama ste pravili fotografije širom Srbije, pa se može reći da ste je upoznali uzduž i popreko. Iz kog mesta ste krenuli i koje je na vas ostavilo najveći utisak?

– Kad sam odlučio da napravim jednu dobru foto-monografiju o Srbiji, kako ne bi bilo uticaja od bilo koga sa strane (oni koji daju sredstva obično traže da se radi po njihovom diktatu), sakupio sam nešto novca, nešto pozajmio, i pozvao Ilju Slanog, iskusnog poznavaoca Srbije, da proputujemo ovu zemlju. Počeo sam putovanje u Beogradu, da bih kasnije išao u sve dalje i nepristupačnije predele.

Stara planina me je oduševila prirodom, takođe Uvac, Đerdap… Ali, najjače utiske ostavili su na mene ljudi, naročito u zabačenim krajevima. Oni su sačuvali do danas mnoge stare običaje koji su u gradovima davno zaboravljeni.

Koji od tih običaja biste posebno izdvojili?

Dragoljub Zamurovicvlasi vatra u homolju_1000x0

Vatra u Homolju, koju Vlasi pale u čast pokojnih predaka, Foto: D. Zamurović

– Najviše su me oduševili Vlasi sa svojim zagrobnim običajima, ali i druge skupine po Vojvodini, koje su sačuvale svoje običaje. Jedne noći sam snimao veliku vatru koju Vlasi pale da bi osvetlili put svojim pokojnim rođacima.

Tad je bilo leto i ogroman broj komaraca nasrnuo je na nas. Pošto sam alergičan na ubode ovih insekata, obukao sam skijaški skafander, a na glavu stavio šešir sa mrežicom koji obično koriste pčelari. Možete da zamislite kako su prestravljeno gledali u mene ljudi koji veruju da su duše njihovih predaka u blizini oko vatre koja se dizala i do 20 metara u visinu.

Srpska gostoprimljivost je postala svetski poznata. Kakva ste vi imali iskustva s ljudima koje ste fotografisali?

Dragoljub Zamurovic tribuca_1000x0

Slap Tribuća koji se sastoji od tri slapa i tri puta se čuje “buć” kad voda padne u svoje korito, Foto: D. Zamurović

– Predusretljivost i srdačnost kojom su me ljudi dočekivali širom Srbije je fantastična. Jednom sam na snimanje poveo i svoju suprugu Dobrilu, koja je inače glavni urednik mojih foto-monografija. Jedan simpatičan dečkić nas je poveo do slapa Tribuća u zapadnoj Srbiji, kod Bajine Bašte.

Slap je dobio ime po tome što se sastoji od tri slapa i tri puta se čuje “buć” kad voda padne u svoje korito. Teren je veoma nepristupačan i morate da se pentrate po klizavim stenama. Dok sam visio iznad slapa pokušavajući da pronađem najlepši ugao, naš ljubazni “vodič” nam je pričao ko je sve tu do sada poginuo: njegov ujak, deda, jedan komšija… Uglavnom, Dobrila više ne ide sa mnom na planinska snimanja.

Koje je za vas najlepše mesto u Srbiji i kako biste opisali ovu zemlju u tri reči?

– Teško je odvojiti najlepši deo Srbije jer ih ima zaista puno. Ali nek, na primer, bude Vojvodina, sa ogromnim nebom iznad nje i šarenim tepisima njiva, livada i kanala, koji iz vazduha deluju kao apstraktne slike. Osim toga, tu je i Dunav, evropski Amazon. U mojoj umetnosti reči su “čist višak”, odnosno fotografija je bolja ako sama govori, bez reči. Ipak, ako insistirate neka to budu: ljudi, običaji, Dunav. Upravo je to ono što sada radim, foto-monografija o Dunavu, životu i običajima ljudi na njegovim obalama. Osnovna ideja je da se ceo tok ove predivne reke snimi iz balona jednoseda napunjenog toplim vazduhom koji može nečujno da skače po oblacima, ali i da klizi neposredno iznad površine reke, ne uznemiravajući bukom ptice i druge životinje na obali. Mogu, ako želim, da sletim na usamljenu adu usred reke, snimim nekoliko fotografija odatle, i neposredno zatim nastavim let ka novom odredištu.

Mnogi stranci nisu imali priliku da posete Srbiju, a mnogi nisu čak ni čuli za nju. Da li su vaše fotografije pomogle da se o Srbiji više čuje u svetu i na koji način?

Dragoljub Zamurovicbalon_srem_dunav_1000x0

Tok Dunava u Sremu, Foto: D. Zamurović

– Jedan prijatelj mi je pričao kako je bio u nekoj stomatološkoj ambulanti u Njujorku. Niko od zaposlenih nije bio iz Srbije, ali na stolu je bila jedna od mojih knjiga o Srbiji. Upitao je zubara odakle mu ta knjiga, a ovaj je odgovorio da mu je poklonio neki prijatelj i da je od mnogih pacijenata čuo da im je prelistavanje te knjige obogatilo vreme čekanja i ublažilo strah i bol.

Knjige ”Srbija, život i običaji” i ”Srbija, dunavski sliv” su obavezan poklon koji srpski zvaničnici već više od decenije poklanjaju svojim inostranim sagovornicima prilikom međusobnih susreta. Gotovo da nema predsednika u svetu koji nema neku od mojih monografija o Srbiji.

Da li je neko od stranaca koji je imao priliku da se sa Srbijom upozna preko vaše knjige, tad odlučio da je poseti?

Dragoljub Zamurovicu_balonu_srem_1000x0

Dragoljub Zamurović u jednoj od njegovih šetnji po oblacima, Foto: D. Zamurović

Posle jednog Festa gde je jedan od gostiju bio Šarl Aznavur i koji je kao poklon iz Beograda poneo knjigu “Srbija, život i običaji”, poznati pevač i glumac pozvao je urednika Festa i rekao mu da će i sledeće godine doći u Srbiju. Urednik mu je odgovorio da će biti srećan da ga vidi ponovo na Festu, ali Aznavur je rekao da će sledeće godine doći, ali ne zbog Festa, već zbog Srbije koju je pronašao u toj knjizi.

Pored izrade foto-monografija, značajan segment mog delovanja su i izložbe, kako one u poznatim galerijama u Srbiji, tako i one u inostranstvu.

Moje fotografije su tako obišle skoro ceo svet preko izložbi u Berlinu, Londonu, Parizu, Briselu, Ulmu, Seulu, Noriču, Čikagu itd. Prilikom svečanog otvaranja izložbe ”Srbija, Dunav, ljudi”, u velikoj sali nemačkog Parlamenta, predsedavajući je rekao da je ova izložba o Srbiji nešto potpuno novo i za Berlin, koji je mnogo toga video u svojoj istoriji.

(Dnevne.rs /Izvor: 24sata)

____________________________________________________________________________________

 

AMNEZIJA…

tamoiovde-logo

U ovom tekstu bavićemo se jednim takođe veoma poznatim poremećajem koji se naziva amnezija. Reč „amnezija“ je kovanica nastala od dve grčke reči („a“ i „mnesis“), koje u prevodu znače „gubitak memorije“ ili „bez memorije“.

alzheimers-749616_960_720Ovo je i ujedno najjednostavniji opis poremećaja – amnezija dakle, predstavlja neko stanje gubitka pamćenja i sećanja na pređašnje događaje, može predstavljati i nemogućnost pamćenja sadašnjih događaja.

Ovaj poremećaj je specifičan po tome što iako može biti izazvan psihološkim faktorima (na primer, potiskivanjem traumatičnih događaja), on se najčešće sreće kao pratilac fizičkih ošećenja mozga, recimo posle saobraćajne nesreće, tuče ili bilo kakvih drugih ozbiljnih povreda glave.

Amnezija, dakle, prvenstveno predstavlja neuropsihološki poremećaj i to je ujedno i prvi poremećaj ovakve vrste kojim ćemo se baviti u ovoj seriji tekstova.

Kao što smo rekli na početku, amnezija predstavlja termin kojim se označava nekakav gubitak pamćenja. Ukoliko neko dođe kod vas i ne može da se seti ko je i kako se zove, možete sa priličnom sigurnošću tvrditi da ima neku vrstu amnezije, a na osnovu toga pretpostaviti i da mu se nešto desilo. Međutim, u praksi i literaturi se ne govori samo o amneziji kao poremećaju gubitka pamćenja, već se uvek stavlja naglasak na to kako je došlo do amnezije. Tako se ovaj poremećaj deli na anterogradnu i retrogradnu amneziju.

Da bi čitaocima bilo lakše da razumeju, objasnićemo oba pojma, a ujedno ćemo uvesti i priču o dve vrste memorije: kratkoročnu i dugoročnu memoriju. Naime, svi mi imamo dve vrste memorije, koje su uporavo navedene. Kratkoročna memorija nam omogućava da na brzinu zapamptimo neke sitne stvari, kao što je na primer, broj telefona ili adresu na koju moramo otići, ali se te stvari ne zadržavaju dugo u mozgu. One posle nekog vremena (najčešćće par sekudni) izčeznu iz našeg uma.

Te „privremene“ stvari zadržavamo veoma kratko upravo zato jer su takve – privremene. Pročitali smo oglas i sada treba da pozovemo broj, ali taj broj nam treba za ceo život, već samo za tu situaciju, tj. taj momenat pozivanja broja. Da ne bi postao prenatrpan, mozak neće večno pamtiti sve sa čime dođe u kontakt, već ekonomiše sa informacijama; na neki način odlučuje šta će koliko da zadrži u sebi.

Zamislite da imate u glavi svaki broj telefona svake osobe koju ste pozvali u životu; ili, sećate se svakog naziva ulica kroz koje ste prolazili. Mozak bi vam, naravno, bio skroz prepunjen nebitnim informacijama da ne bi ste mogli da pamtite ništa novo. Sećali bi ste se nevažnih gluposti umesto važnih i značajnih događaja.

Stoga, u mozgu postoje te dve „fijoke“ gde se stavljaju informacije – jedna je za privremene i relativno beznačajne informacije (kratkoročna memorija), gde informacije stoje neko kratko vreme a onda isčezavaju, a druga je za važne, značajne i veoma korisne informacije. Ta druga fijoka služi za informacije i sećanja uglavnom lične prirode, važne događaje, jaka ili traumatična iskustva i slično – i ona se naziva dugoročna memorija. Ovde se ti podaci zadržavaju na znatno duže vreme, te tako omogućavaju čoveku da ima sećanja, a stoga i da zna ko je i šta je, šta je sve doživeo i šta mu se desilo.

Sada, da se vratimo na one dve vrste amnezija. Anterogradna amnezija se odnosi na nesposobnost pamćenja novih informacija. Na primer, čoveku se desila neka nesreća (gde je možda zadobio neku povredu glave) i sada ne može da pamti ništa posle toga. Sve što mu kažete on odmah zaboravi, kao da mu ništa niste ni rekli. On se seća svega pre nesreće – ko je, šta je, kako se zove, gde radi i živi i svega drugog; ali, ne može se setiti ničega što se dogodilo posle nesreće. Dakle, njemu je „isključena“ sposobnost pamćenja novih događaja.

Došlo je do nekih promena u njegovom mozgu koje mu jednostvano onemogućavaju da prebaci informacije iz kratkoročne u dugoročnu memoriju.  Šta se ovde desilo? Pa jednostavno to da mu je „otkazala“ ta dugoročna memorija, bolje reći spona između kratkoročne i dugoročne memorije.

Psihološki rečeno, informacija koja uđe u mozak takve osobe (dakle, uđe u kratkoročnu memoriju), ne može se preneti dalje u dugoročnu, te tako upamtiti na duže. Ona ostaje samo u kratkoročnoj memoriji, gde može trajati najviše nekoliko sekundi i onda odlazi kao rukom odnešena. Bez obzira koja informacija je u pitanju, ništa ne može da se prenese u dugoročnu i tako upamti na duže.

Zamislite sada koji je ovo pakao za osobu; neko vam kaže da vam se žena porodila, ali vi to upamtite na par sekudni i onda zaboravite. Kada vidite dete, bićete besni što vam niko nije rekao da se porodila, pa sada ne znate za to. Ili, na primer, kažu vam da treba da se pojavite u 18 i 15 tamo i tamo, a vi to zaboravite u narednih 15 sekundi. Život bi bio prilično frustrirajući zar ne?

Zamišljajući takve situacije, možete steći mali uvid u to kako je ljudima koji imaju Alchajmerovu bolest. O ovom specifičnom poremećaju, koji uključuje u sebe poremećaj pamćenja koji smo ovde kategorisali kao retrogradnu amneziju, govorićemo u nekom od narednih članaka.

Druga vrsta amnezije je tzv. retrogradna amnezija, koja je mnogo poznatija forma. Ovaj poremećaj se odnosi na nemogućnost prisećanja informacija pre specifičnog vremenskog perioda. Ako uzmemo primer sličan ovome koji smo do sada opisivali (da se čoveku desila neka nesreća, te da je zadobio povredu glave), onda se ova osoba ne bi sećala ničega, ili vrlo malo stvari koje su se desile pre nesreće.

Često se može desiti da osoba ne zna ni kako se zove, ne može prepoznati ni svoje najbliže, ne zna šta je radila do trenutka nesreće, prosto rečeno – nema pojma ni o čemu. Ovde sada imamo poremećaj druge vrste, a to je nemogućnost uvida u ono što je već „usnimljeno“ u dugoročnu memoriju, dakle, nemogućnost prizivanja sećanja. Sve radi kako treba, samo se jednostavno ne može pristupiti „folderu“ gde su uskladištena određena sećanja.

Ni ova situacija nije ni malo zavidna, jer je svakako veoma teško funkcionisati bez ikakve predstave ko ste i šta ste, a kamoli šta vam je sada činiti. Zapravo, ne zna se koja je situacija gora – da li da ne možete zapamtiti ništa novo, ili se ne možete setiti ničega starog. U nekim, veoma retkim slučajevima, mogu se desiti i oba scenarija istovremeno, te je to svakako najgora moguća situacija po čoveka.

Kao uzrok obe vrste amnezija navode se prvenstveno neurološki faktori, najpre fizička, mehanička oštećenja i povrede moždanog tkiva. Naime, usled velike fizičke traume mozga, dolazi do poremećaja rada određenih nervnih puteva, te dolazi i do poremećaja funkcionisanja mozga kao celine.

U ovakvim slučajevima najpre strada pamćenje, budući da se strukture odgovorne za memoriju prostiru kroz skoro čitav mozak. S druge strane, određeni delovi mozga su više zaduženi za memorijske funkcije, te ako se samo oni oštete, onda posebno može doći do poremećaja u pamćenju. Naime, mozak je jedna vrsta mašine sastavljene od delova, te postoje sitni delovi mozga koji imaju određenu funkciju. Ukoliko se oni oštete (usled fizičke povrede ili moždane kapi, šloga ili lezije) onda se ta oštećenja konkretno mogu videti i u spoljašnjem ponašanju čoveka i imati posledice po njegov unutrašnji psihički svet.

Kada je reč o nekim drugim uzrocima amnezije, jedan čest uzrok je alkohol. Onima koji vole dobro da popiju poznato je da se nekad može desiti da se izgube sećanja na prethodnu noć (ili bilo koji deo dana kada se pilo). Preterano konzumiranje alkohola može dovesti do brisanja čitave epizode sećanja, čak nekoliko sati materijala, te je ovo stanje najbliže retrogradnoj amneziji koju smo opisali gore. Dugoročna konzumacija alkohola može čak i oštetiti mozak u toliko meri da osoba sve slabije pamti nove događaje, a sve bolje zaboravlja stare.

Potiskivanje je jedan od psiholoških mehanizama koji mogu biti odgovorni za gubitak sećanja. Naime, ukoliko se čoveku desi neka ozbiljna i jaka trauma i ukoliko mozak proceni da će događaj biti veoma težak za obradu, onda on upošljava mehanizam potiskivanja, koji događaj smešta u neku mračnu odaju mozga, gde je zaključava.

Osoba se tako više ne može setiti tog događaja, te ga ne može ni obrađivati. Ovo je u neku ruku odbrambeni mehanizam mozga kojim on čuva sam sebe od preteranog opterećivanja teškim sadržajem, ali to dovodi do amnezije, tj. potpunog brisanja jednog dela života iz sećanja osobe.

Amnezija je jedan od poremećaja koji je veoma učestao u današnjem svetu, pored tolikog broja povreda, nesreća i bolesti, od kojih je najpoznatija Alchajmerova bolest, te tako zahteva dublje upoznavanje sa problematikom. Iako amnezija može spadati u jedan od psihički težih stanja čoveka, za njega ipak postoji lek, tj. postoji način rešavanja i ovog problema. U zavisnosti od situacije i konteksta, upornost prilikom vraćanja moždanih funkcija na normalu (dakle, vraćanja sećanja / postizanja načina da se pamte novi događaji) se u većini slučajeva isplati.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (15)

___________________________________________________________________________________