SIZIF, HEROJ APSURDA…

tamoiovde-logo

MIT O SIZIFU

Mit o Sizifu ( franc. Le Mithe de Sisiphe ) je knjiga filozofskih eseja francuskog egzistencijalističkog filozofa Alberta Kamija . Delo je prvi put objavljeno 1942. godine.

Apsurdno prosuđivanje

Kami poglavlje počinje objašnjavanjem šta on smatra glavnim pitanjem filozofije : zahteva li nužno samoubistvo realizacija besmislenosti i apsurda života . U nastavku objašnjava stanje apsurda – velik deo života gradimo na nadi za sutrašnji dan , a sutrašnji dan nas vodi korak bliže smrti ; ljudi žive nesmetano iako su svesni neizbežnosti smrti .

Kami tvrdi kako ljudi i svet nisu apsurdni sami po sebi , već apsurd nastaje kada ljudi pokušaju razumeti nerazumljivosti sveta . Ističe filozofe koji su se bavili pojmom apsurda : Heidegger , Jaspers , Šestov , Kjerkegor i Huserl , no tvrdi da su izvršili i ‘ filozofsko samoubistvo ‘ zaključcima koji su utemeljeni na stvarnom Bogu ili apstraktnom bogu . Tvrdi da bez smisla u životu nema niti lestvice vrednosti . Poglavlje završava trima posledicama prihvatanja apsurda , a to su revolt , sloboda i strast.

Apsurdni čovek

Poglavljem dominira pitanje kako čovek apsurda treba živeti . Tvrdi da se etička pravila ne mogu primeniti te da je sve dopušteno , ali to ne dovodi do radosti , već do shvatanja neidealnog stanja života . Tada kreće s primerima : Don Žuan kao čovek koji život pun strasti živi što duže može ; glumac koji ‘ oslikava ‘ kratak život zbog kratkoročne slave ; te osvajač čije će ime sigurno ući na par stranica ljudske istorije.

Apsurdno stvaranje

Kami istražuje apsurd stvaraoca i umetnika . Budući da je objašnjenje nemoguće , umetnost apsurda ograničena je u opisima . U nastavku analizira rad Dostojevskog i tvrdi kako njegova dela polaze sa stajališta apsurda i istražuju teme filozofskog samoubistva . No , poslednja dela Dostojevskog prikazuju put nade i vere te tako nisu u potpunosti kreacije o apsurdu .

Mit o Sizifu

U ovom poglavlju Kami navodi mit o Sizifu , te opisuje kako je Sizif živeo , zbog čega se zamerio bogovima , te kako je u jednom trenutku čak uspeo i dapobedi boga . No kada biva uhvaćen , Sizif je osuđen na doživotno guranje kamena do vrha planine . Kami zbog toga doživljava Sizifa kao heroja apsurda .

Upoređuje Sizifov posao sa monotonim poslovima koji današnji ljudi rade i tvrdi kako je svaki od tih današnjih radnika zapravo jednim delom Sizif . Kamija posebno zanimaju Sizif misli dok se spušta niz planinu po svoj kamen . To je zaista tragičan trenutak u kojem ‘ heroj ‘ shvata bezizlazno stanje situacije u kojoj se nalazi . Kami tvrdi da je Sizif u tim trenucima donekle srećan jer ga ispraznost posla koji radi ne drži podalje od neizvesnosti . On istovremeno shvata ispraznost svog posla , ali ga zadovoljno prihvata kao takvog .

Dopuna

U dopuni se Kami bavi radom Franca Kafke . Tvrdi kako Kafkin rad sjajno prikazuje stanje apsurda , ali da zbog tračka nade koji neprimetno ‘ ugrađuje ‘ u svoja dela Kafka ipak ne uspeva da postane pravi književnik apsurda .

Metafora Sizifa

Za Sizifa muke nema kraja na vidiku , niti su im kraj bogovi predvideli . Takođe , u tom mučnom konstantnom guranju kamena ne pronalazi se niti smisao , niti značenje . Upravo je to metafora koju Kami koristi za čovečanstvo . Ako na trenutak uklonimo pojmove bogova , raja i pakla , tada smo ostavljeni sami sa doživotnom borbom koju ćemo na kraju ipak sigurno izgubiti .

Smrt ne dolazi kao oslobođenje od naših borbi , već kao negacija svega što smo postigli sopstvenim trudom . Bez obzira na to sve , svestan smrti i toga da je svaki čovek poražen i pre nego što započne borbu , Kami ipak pita : možemo li biti srećni ?

Možemo , jer kako sam poručuje na nekoliko mesta u tekstu – život nije apsurd . Apsurd je život . Ta bolna borba u kojoj smo svi primorani da učestvuju je jedino za šta znamo i zato nemamo drugog izbora . Ona je jedina ‘ opipljiva ‘ mogućnost koja nam se nudi , jer sve ostalo je nada ili vera .

U ovom se svetu pojedinac mora suočiti sa ograničenjima sopstvenog znanja : Ne znam ima li ovaj svet smisao koji ga nadrasta . Međutim , znam da ne poznam taj smisao i da mi je , za sada , nemoguće poznati ga . Šta za mene znači smisao izvan mog života ? Mogu razumeti samo ljudskim pojmovima . Ono što dodirujem , ono što mi se opire , eto što razumem . ( … ) Kakvu drugu istinu priznati mogu a da ne lažem , a da ne umešam nadu koje nemam i koja ne znači ništa u granicama mog držanja ?

Bez upotrebe pojmova viših sila ili stvoritelja , Kami odlučuje koristiti samo ono u šta je siguran kako bi odgovorio na vlastito pitanje . Ne može apelovati na poruke vere , jer se vera temelji na vekovima tradicije i dogmi . Tamo gde Kierkegaard nalazi stajalište u postojanju blagonaklonog Boga , Kami ne vidi ništa drugo osim nostalgije , tek naklonjenost iluziji reda .

Prihvatanje apsurda života

Svesnost apsurda je doista put bez povratka . Nema vere , niti povratka njoj – jer tako nešto bi bilo potpuno samozavaravanje . Kami na neki način klinč vere i apsurda opisuje kao ‘ filozofsko samoubistvo ‘ . Doslednost i samosvesnost formiraju bazu apsurda života .

Čovek ima dva izbora . Prvi je da odbije život i počini samoubistvo , ali čineći to on dopušta apsurdu da ga pobedi . Druga mogućnost je da postane buntovnik konstantno odbacujući spoznaju smrti kao neizbežne . Ovde Kami  smanjuje metaforiku i započinje diskusiju o samosvesnosti u svakodnevnom životu .

Način života u današnjoj sredini u kojem se skoro svaki način rada na poslu ne menja iz dana u dan i stalno se ponavlja za Kamija predstavlja i tragediju i komediju odjednom . U takvom svetu nema mesta za individualizam , slobodnije izražavanje i nema višeg značenja osim preživljavanja od danas do sutra . Površno gledajući iz perspektive čoveka koji živi život apsurda vrsta egzistencije u kojoj se iz dana u dan ništa ne menja je komična , nešto poput klovna koji uvežbanu tačku izvodi u svakoj predstavi . Prihvatiti komičnost takvog načina života i postati svestan apsurda znači mogućnost izbegavanja beskonačnih tragičnih ponavljanja .

Samoubistvo kao bijeg od apsurda ?

Samoubistva i razlozi zbog kojih smo ih kadri počiniti razlikuju se od slučaja do slučaja . Na krajnji i nepopravljivi čin čoveka navede bolest ili nesreća , ponekad čast ili vrlina . Mnogi se nađu na ivici ponora , manje onih koji su spremni sunovratiti se u nj . Pred takvim iskušenjima najodlučniji se vinu s onu stranu ruba , najočajniji takođe . Kami shvata uzroke i smisao samoubistva , te koliko je ono zapravo rešenje apsurda .

Zato tvrdi : Umreti dragovoljno znači da je čovek , čak i instinktivno , osetio podrugljivi značaj te navike , odsutnost svakog dubljeg razloga za život , besmislenu narav svakidašnjeg kretanja i beskorisnost patnje . Oni manje odlučni ipak ostanu još neko vreme među nama , no u njima uvek ostane samoubistvo kao crv koji možda rešava problem .

Kami je napisao : Na tu zadnju prekretnicu , gde se misao dvoumi , mnogo je ljudi stiglo , čak i među onim malenim . Ti su se odricali tada onoga što im je najdraže , vlastitog života . Drugi , prinčevi duha , odricali su se takođe , no oni su , u svom najčistijem buntu , pristupali samoubistvu svoje misli .

Besmrtnost i heroji apsurda

U tragikomičnoj prirodi svakodnevnog života Kami ispituje elemente različitih života ( životnih poziva ) : osvajač , glumac , zavodnik , pisac … Kreativnost je za Kamija veoma bitna i jaka forma bunta jer plodovi kreativnog načina života mogu doneti mogućnost ( ograničene ) besmrtnosti .

Ipak , svestan je da većina ljudi jednostavno nije u mogućnosti potpuno posvetiti svoj život umetnosti ili književnosti , ali sama borba za to ili bar jednim delom posvetiti se tome , već je dobar početak . Istinski heroj apsurda nije nužno ratnik ili umetnik , već običan čovek koji shvata neizbežnost smrti , a ipak se protiv nje bori .

Sizif i Don Žuan

Da li Don Žuan tužan ? To nije jamačno – reči su iz podpoglavlja Donžuanizam . Don Žuan nije tužan jer konstantno dobija ono što želi . On je jedan od onih koji poznaje svoje granice i nikada ih ne prelazi . Njegova je jedina granica fizička smrt . Sizif pak prelazi svoje granice i to ga u konačnici dovodi do glavnog problema .

Za Don Žuana je život ispunjen i njemu nema ništa gore od izgubiti ga . On je shvatljiv samo ako ga gledamo kao najobičnijeg zavodnika sa svim njegovim manama . Dakle iako je percipiran kao nedodirljiv i savršen , on je itekako svestan svojih mana te zna da mu je lako stati na kraj i stoga je apsurdan . Sizif pak misli da je dovoljno dovitljiv ( što uistinu i jeste ) i neuhvatljiv i tu čini grešku prelazeći granicu . On svojih mogućnosti postaje svestan tek kada dobije kaznu .

S druge strane Don Žuan zna da će ga sustići starost i ‘ kazna ‘ . Na to je potpuno spreman . I kada ga , prema legendi , franjevci ubijaju on zapravo zna da je , iako apsurdan , na neki način pobedio , jer življenje mu je obezbedilo njegovu nevinost . Samo mu je smrt nametnula greh , sada legendaran .

Sizif i Don Žuan , iako potpuno nespojivi , ipak imaju određene dodirne tačke . Obojica su iz različitog vremena , različitog ‘ zanimanja ‘ , ali zajedno su oličenje apsurda . Time Camus pokazuje kako apsurd života zapravo ne poznaje ni vreme , a ni mesto .

Smisao Sizifa kazne

Uzimanje Sizifa kao glavnog junaka apsurdnog načina života nalazi se u tome da je život proživeo kroz trgovinu , laž i krađu ne ostavljajući ništa vredno iza sebe . Kada Sizif dospeva na svoju planinu i dobija kamen koji mora gurati čini se da on tek tada postaje svestan kako je za kaznu apsurdnog života i pokušaja izbegavanja smrti kako bi živeo dalje apsurdan život , dobio upravo apsurdan život u besmrtnosti . Kamija upravo to zanima kod Sizifa , a to i kaže : Na samu svršetku toga teška napora , određena prostorom bez neba i vremenom bez dubine , cilj je postignut . Tada Sizif posmatra kamen kako se za nekoliko trenutaka spušta prema tom nižem svetu , odakle ga opet valja uzgurati do vrha . On iznova silazi u podnožje . Baš za vreme toga odmora , zanima me Sizif . Lice koje se pati u neposrednoj blizini kamena već je i samo kamen !

Vidim toga čoveka kako iznova silazi tromim ali jednakim korakom spram muci kojoj ne pozna svršetka . Taj čas koji je kao predah i koji se , takođe , pouzdano vraća poput njegove patnje , taj čas je čas svesti . U svakom od tih trenutaka , kada on napušta vrh i spušta se malo – pomalo spram skloništima bogova , on je nadmoćniji od svoje sudbine . On je jači od svoje stene . Ako je ovaj mit tragičan , to je stoga što je njegov junak svestan . Zbilja , gde bi bila njegova muka kad bi ga nada u uspeh na svakom koraku podržavala ?

Smisao dela

Ono što je Kami napisao u svom delu Mit o Sizifu jaka je i individualna ateistička polemika . U ovom konzumerističkom društvu 21. veka zaista mi je teško zamisliti život kao strastvenu borbu protiv besmislene smrti . Kreativnost je potisnuta do krajnjih granica , a ako nije , tada se pretvara u takmičenje . Stvaranje umetnosti retki shvataju kao mogućnost besmrtnosti jer većina besmrtnost doživljava kroz fizičku percepciju beskrajnog kucanja srca i rada moždanih ćelija . No čak da to i postignu , oni ipak ne bi bili besmrtni . Iz dana u dan doživljavali bi apsurd i ispraznost ostavljajući iza sebe minimum koji treba za preživljavanje , a ništa po čemu bi dosegli viši smisao života .

Izvor: wikipedia.org


Priredio: Bora*S


 ARHITEKTURA SA OLOVKOM…

tamoiovde-logo

Crtanje olovkom na papiru je nešto što se danas sve ređe viđa.

Crtež rukom u smislu prezentacije arhitekture skoro da se i ne koristi. Računarske tehnike su preuzele potpuni primat u prezentaciji, što samo po sebi nije za osudu zbog svih prednosti koje nam one pružaju.

Ali, da li je dugoročno moguće zadržati stvaralački osećaj bez upotrebe olovke i njenog zvuka koji je sastavni deo projektovanja? Da li je moguće doći do kvalitetne forme objekta ili inovativnog detalja? Najverovatnije nije.

Namera nam je da vam prikažemo pojedine crteže arhitekata koji su predavali na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu sredinom prošlog veka, i da kroz njih pokušamo da se vratimo unazad kako bismo kvalitetnije dočekali ono što nas očekuje u budućem bavljenju arhitekturom.

Smatralo se da crtanje može biti samo od koristi svakom arhitekti. Da ono pomaže u razvijanju ukusa i umetničkog smisla uopšte. Ovo stoji i danas, ali da li se praktikuje? Nekada su bile podsticane redovne izložbe studenata, a postojala je i određena takmičarska atmosfera među nastavnim osobljem fakulteta.

Ostaje utisak da danas domaća, pa i svetska nastava arhitekture upada u procep između ručnih i računarskih tehnika, gde se ručne tehnike neguju više kao tradicija ili nasleđe, a ne kao integralna tehnika bez koje se ne može.

TamoiOvde-a1p2_l1Opravdanje za ovo se ne može naći u činjenici da je nekadašnja saradnja sa slikarima i vajarima pri izradi arhitektonskog dela zamenjena potpunom saradnjom sa investitorima.

Linija crteža ne mora biti tu samo da pomogne iluziji predstavljenih oblika, rekao je neko… njena egzistencija može biti opravdana i njenim sopstvenim životom… dobar crtež ima tačno onoliko i onakvih linija koliko treba… ne treba nikada sebi dozvoliti tri crte bačene na hartiju dok se ne oseti da su baš te tri crte i baš jedine, takve moguće.

Aleksandar Deroko, Zoran Petrović, Samojlov Grigorije, Nikola Dobrović, Milan Zloković su samo neki od članova nastavnog osoblja fakulteta u Beogradu iz prošlog veka kojima je crtež bio nešto bez čega se ne može u arhitekturi.

Parče hartije, olovka, ugalj, tuš. Otkrivanje izražajne moći linije, volumena, igra senke i svetla. Iz viđenog izdvojiti suštinu, uhvatiti trenutak, maštati, u isto vreme biti najobjektivniji i najsubjektivniji – ali treba znati šta hoćeš. Arhitekta crta kako vidi svet arhitekture: konstruktivno, misaono.

Crtati nikako ne znači precrtavati, prepričavati, crtati znači – stvarati. Ovde ćemo prikazati izabrane crteže u želji da bar malo podgrejemo potrebu za crtanjem olovkom ili tušem, i u inicijalnom smislu stvaranja ideje napravimo razliku i damo ručnoj tehnici prednost u odnosu na kompjuterski miš ili kompjutersku tablu za crtanje.

Ako vam ovi crteži izazovu neki otpor – to je cilj, ako vam pokrenu emociju – to je želja.

arhitekton.net/

________________________________________________________________________________________

IDIOKRATIJA…

tamoiovde-logo

Kako se kroz evoluciju razvijala – glupost? Da li, nasuprot očekivanju da najpametniji lakše i češće preživljavaju, dolazi svet u kome će ljudski IQ biti sve niži i niži?

On je domišljat, otvoren, snalažljiv, vešt sa predmetima i sposoban da pronađe rešenje tamo gde drugi čak i ne vide da postoji problem – ispostavlja se da je, sažeto rečeno, inteligentan. Ako bi se kakvim vremeplovom čovek iz ranog, „mračnog“ srednjeg veka, premestio u sadašnjost, mogli bi se očekivati svakojaki scenariji (brojne smo videli u kojekakvim filmovima osrednje produkcije), no, nema nikakve sumnje da bi došljak iz prošlosti pre svega bio – iznenađen sposobnostima moderne civilizacije. Međutim, nije isključeno ni da bismo mi, sa druge strane, bili iznenađeni njegovim ličnim sposobnostima. I da bismo, gledajući ga kako se snalazi, uči i vlada alatkama, brzo uvideli upravo to – da je inteligentan.

Moglo bi se sasvim lako desiti da čovek iz prošlosti, suočen sa izazovom da preživi u novom svetu, pokaže daleko veću inteligenciju nego putnik u suprotnom smeru, odnosno savremeni čovek u za njega teško podnošljivim uslovima srednjeg veka. Da li to znači da su ljudi pre pet stotina godina bili inteligentniji od nas? A ljudi antike još inteligentniji, kao i da će za nekoliko hiljada godina zemlju nastanjivati vrsta bitno gluplja od one koja danas vlada svetom? Vrsta u kojoj bi bilo koji današnji čovek bio najpametniji čovek na svetu?

Genetičar Džerald Krabtri sa Univerziteta Stenford u Sjedinjenim Američkim Državama smatra da je upravo tako, i da inteligencija opada sa razvojem civilizacije, za šta nudi seriju sasvim inteligentnih, evolucionih argumenata. Ova takozvana idiokratska hipoteza je samo jedno od objašnjenja pojave gluposti u evoluciji. A ima i sijaset drugih.

Nešto, naime, nije u redu sa glupošću. Među onih nekoliko fenomena u prirodi, odnosno stvarnom životu, koji bi danas, 150 godina nakon objavljivanja Porekla vrstaČarlsa Darvina, mogli da dovedu u pitanje evoluciju nalazi se i glupost. Ona bi, kao pojava koja očigledno ne doprinosi uspešnosti jedne vrste, za evolucioniste morala da se povlači u iste one vilajete razvića gde su se sakrili nekadašnji ljudski rep ili noge kod plavog kita i drugih morskih sisara. No, očigledno da to nije slučaj. Svedočanstva ne treba ni navoditi.

Teorija evolucije, ili barem njena sintetička interpretacija, koja je obeležila dobar deo 20, a potom i 21. veka, najjednostavnije rečeno, počiva na tri mehanizma – mutaciji, genetičkom driftu i prirodnoj selekciji. Ova poslednja sila, polako, bez skokova, deluje na sve one osobine koje neka vrsta pokazuje, kroz borbu za opstanak, iz generacije u generaciju „ubija“ one gene koji se manifestuju u osobine nedovoljno prilagođene okruženju i  polako transformiše organizme ka uspešnijim, bolje adaptiranim i, na kraju krajeva, inteligentnijim. No, ako je tako, zašto se kroz prirodnu selekciju glupost ne smanjuje u novim generacijama? Zašto glupost već nije nestala pod selekcionim pritiskom?

PITANJE GENA

Od doba prosvećenosti pa naovamo, cena inteligencije među ljudima je porasla i od tada postaje sve viša. Glupost je, sa druge strane, postala specifičan kulturološki kult koji veseli sitne duše, a velikane poput Flobera ili Balzaka nagoni da pokušaju da je popišu i čak načine enciklopediju ljudskih gluposti. No, to ništa ne govori o tome da je danas ima više ili manje nego u prošlosti. Krajnje gledište je pomenuta Kratbrijeva hipoteza da ljudska vrsta postaje sve gluplja kako se više razvija. Nešto o tome se može videti u naučnofantastičnom filmu Majka Džuda Idiokratija iz 2006. godine, koji opisuje svet glupaka budućnosti i po kome je Kratbrijeva hipoteza dobila naziv.

Ljudska inteligencija je, naime, pojava za koju će genetičari danas reći da je uslovljena sa oko 1000 do 5000 gena iz ljudskog genoma. Dakle, to je nešto što je zapisano u DNK i što neprekidno mutira dok se prenosi iz generacije u generaciju. No, uz pretpostavku da, kao po nekom pravilu, ljudi više inteligencije imaju manje potomaka ili da se često uopšte ne reprodukuju, pametni u ukupnom rezervoaru gena predstavljaju manjinu. To znači da genetički drift, treća od pomenutih evolucionih sila, brišući manjinske gene „pametnih“, vodi ka tome da glupost sa generacijama postaje dominantna. Uz to, zahvaljujući kooperaciji među ljudima, koja je sve veća sa razvojem civilizacije, uslovi života su bolji i gluplji ljudi imaju manje šanse da zbog gluposti nastradaju, što otupljuje i oštricu prirodne selekcije. Po Kratbrijevom radu koji je objavljen u časopisu Trends in Genetics to nas sve vodi ka društvu, a možda i novoj vrsti, koja je sve gluplja i gluplja.

Da li to znači da su moderni ljudi manje inteligentni od neandertalaca, oni od erektusa, a da tamo dole, na dnu skale stoje geniji australopitekusi? Naravno da ne. Australopitekusi su, realno, pre tri miliona godina jedva hodali na dve noge, teško su se sporazumevali i mahom provodili vreme gledajući kako da bilo šta pojedu, a da ih iz visoke trave u savani ne zaskoči nešto što će njih pojesti pre toga. Teško da se to može porediti sa vrstom čije sonde napuštaju Sunčev sistem, a akceleratori pokušavaju da rekonstruišu početak stvaranja univerzuma.

No, idiokratska hipoteza to i ne tvrdi, već da glupost raste sa generacijama odnedavno, izazvana uređenošću razvijenijih ljudskih društava. Očigledno, u primitivnom okruženju, bistriji pećinski ljudi nisu mogli biti od velike koristi za svoje gluplje saplemenike – ako nekog pojedu predatori jer nije dovoljno brzo mislio, ostali ništa nisu mogli da učine. Selekcija je u tim uslovima činila svoje. A sa razvojem ljudskog društva stvari su postale malo lakše i, uopšte uzev, spoljni selekcioni pritisak je popustio. Tako je civilizacija, zapravo, omogućila gluposti da živi duže.

Ovakvo gledište, kao i svako koje ultimativno računa sa prirodnom selekcijom kao pozitivnom silom u ljudskoj zajednici, nije strano socijalnoj biologiji. Međutim, tu nešto nije u redu, u svakom slučaju. Ako dublje razmislite, ideja da se glupi sve više šlepaju na račun pametnih, a da pritom zagađuju genetski bazen je zastrašujuća – gluplje među nama može da odvede ne samo ka eugenici, nego i ka njenim praktičnim primenama, čije su zastrašujuće posledice u nacizmu dovele do koncentracionih kampova. U ukupnom rezultatu, ideja se pokazuje izrazito glupom.

DVE VRSTE PAMETI

Na sreću, više modernih istraživanja koja dolaze iz psihologije pokazuju da IQ ljudi kroz istoriju zapravo uopšte ne opada, nego da, naprotiv, raste. Mada bi se srednjovekovni čovek verovatno lakše snašao u našem okruženju i verovatno bio planetarna TV zvezda, nego savremeni koji bi u epohi surovog feudalnog uređenja preživeo tek koji sat, današnji ljudi ipak nisu gluplji od svojih prethodnika.

To u dobroj meri otklanja Kratbrijevu bojazan, uprkos takozvanom demografskom paradoksu da su razvijenija društva sve manje plodna, a možda baš zahvaljujući tome. No, inteligencija se nesumnjivo razvijala upravo zato da se izbori sa selekcijom – o tome svedoči gotovo sva nauka koja gleda u prošlost ljudske vrste. Od kromanjonaca, preko Vinčanskih ljudi, do prvih kultura Mesopotamije, a i nakon toga, ljudska stvorenja savlađuju sve napredniju i napredniju tehnologiju kako bi sebi olakšala baš to – preživljavanje.

Međutim, kako onda objasniti zašto je glupost tako neujednačeno prisutna? „Ako je pamet tako ubedljiva prednost u evoluciji, zašto onda bar nismo uniformnije inteligentni?“, pita se Sali Adi u članku u časopisu New Scientist, koji je bavi pitanjem šta pametne ljude nagoni da rade glupe stvari? Zašto glupost tako često u stvari pogađa i one koji su inteligentni? U svakom slučaju, to vodi ka jednom sasvim drugačijem gledištu – da inteligencija ne isključuje glupost. Ako se inteligencija i razvijala sa sve većim rastom mozga, stvarajući pod selekcionim pritiskom sve uspešnije vrste roda Homo, to ne mora da znači se i glupost istovremeno morala smanjivati.

Kako god, ljudsku inteligenciju, u ovom svetlu, vidimo kao sposobnost da se čovek prilagodi novim uslovima, što je uglavnom presudno za otpornost na prirodnu selekciju. No, da li je to zaista dovoljno da opiše sve one mentalne sposobnosti, sve one mogućnosti ljudske neuronske mreže koje smatramo inteligentnim ponašanjem? I sa druge strane, ako je prihvatimo u ruhu ove definicije, da li je inteligencija sama po sebi dovoljna da nam pomogne kad govorimo o prirodnoj sili kakva je prirodna selekcija? Ključni problem je, kao i uvek kad se govori o pameti, u vezi sa pomenutom definicijom samog pojma inteligencije. Jer, i bez sve one siline psiholoških škola i varijanti definicije inteligencije, svi smo, u odnosu na spoljnu pretnju, samo manje ili više glupi.

Tradicionalni IQ testovi, kao najrasprostranjeniji način da merimo inteligenciju, svakako nisu dovoljni da opišu sposobnost za suočavanje sa spoljnim izazovima. Između ostalih, kognitivni psiholozi Danijel Kaneman i Amos Tverski sa Prinstona otkrili su i opisali kako se pri obradi podataka mozak oslanja na dva različita sistema. Jedan od njih se može meriti IQ testovima i on je bliži logici. No, čovek donosi odluke i rešava probleme ne samo logičkom analizom nego i korišćenjem mnogo manje poznatim aparatom intuicije.

Mada ponekad sasvim nelogične, ove takozvane heuristike mogu biti izuzetno dragocene ako velikom brzinom birate da li će vas u mračnoj pećini pojesti medved ili ćete čekati da vas udari grom u prepotopskoj oluji. Ili svakodnevnije, ako odlučujete da li da ubrzate ili kočite u zamršenoj saobraćajnoj situaciji… Kako bi se sagledala mera tog drugog mehanizma razmišljanja, psiholozi pokušavaju da uporedo sa IQ skalom razviju i jednu novu – RQ, takozvanog koeficijenta racionalnosti, a to je parametar koji dobrim delom meri sposobnost procene rizika.

FUNKCIONALNI IDIOTIZAM

Poslednjih godina su se na ovom tragu pojavili silni radovi koji ukazuju na evolutivne prednosti raznovrsnih predrasuda. Neki od njih čak favorizuju stereotipne modele razmišljanja kao alatku kojom mozak brzo uspeva da reaguje u većini situacija, ne upuštajući se pritom u podrobnu analizu pojava. Možda vas to neprijatno iznenađuje, ali je sa evolutivne tačke gledišta povoljnije što se prirodno odmičemo od ljudi kad neobično mirišu ili se ponašaju drugačije od društvenih normi komunikacije – verovatnoća da nas zbog toga zadesi nešto neprijatno je očigledno veća. To ukazuje na dublje, evolutivno poreklo onih oblika odlučivanja koji su potekli iz stereotipnih gledišta i svega onog što obično smatramo glupim načinom razmišljanja.

Inteligencija ni sama po sebi ne isključuje glupo ponašanje. Da li se pojedinac koji zarad sopstvenog dobra, preživljavanja, veće zarade, lagodnijeg i dužeg života i veće šanse da svoj genetski materijal prenese potomstvu, ponaša glupo samo zato što sledi glupe postupke organizacija u kojima živi i radi? Zapravo ne – on se samo izuzetno dobro prilagođava samoj gluposti. Engleski i švedski naučnici Andre Spicer i Mats Alveson to nazivaju funkcionalnim idiotizmom.

Istražujući ponašanje i efikasnost izuzetno inteligentnih eksperata koje angažuju kompanije i države, Spicer i Alveson u nedavno objavljenoj studiji pokazuju da se takvi genijalci zapravo prilagođavaju rigidnim pravilima igre u kućama koje ih angažuju. To raduje poslodavce, ovim genijima život čini lakšim, ali zapravo onemogućuje da se njihova kreativnost, pamet i ideje iole iskoriste. Tako ubedljivo najpametniji svetski ekonomisti, ako su dovoljno dobro plaćeni, sa lakoćom učestvuju u potezima koji su za njih same vrlo razumni, ali su spolja posmatrano sasvim glupi za kompaniju i dovode do nečega kao što je ekonomska kriza ili pad berze.

Poslednjih godina, čitava serija radova ukazuje na još jednu okolnost – da se čovek tokom evolucije uopšte nije uvežbao da donosi logički zasnovane odluke, već one koje mu omogućuju da bude ubedljiv u komunikaciji sa drugima. A logično i ubedljivo, naravno, nije isto. Pogledajte samo bilo koju političku diskusiju od Cicerona pa sve do naših političara. Šta god mislili o njima i uopšte o porivu da se vlast uzima i neguje, sa stanovišta evolucije ljudi politike su sve, samo nisu glupi – setimo se samo toga da danas svaki četvrti muškarac u sebi nosi gene Džingis-kana, koji je svoj evolutivni zadatak očigledno obavio na najpametniji mogući način.

Tekst: Slobodan Bubnjević

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________________

PLETENJE JE KAO JOGA…

tamoiovde-logo

HOBI KOJI IMA NAJVIŠE BENEFITA ZA MOZAK: “Pletenje je nova joga” tvrde neurolozi

 Sećate se kako su naše bake bile smirene i spokojne u razgovoru sa nama dok bi u rukama držale igle i klupko?

Printscreen: Youtube

Naučnici su došli od zaključka da ritmički tempo pletenja radi svoj posao: za vreme ovog zanimljivog posla, čovek kao da upada u trans, pa je zato smiren.

 Ruke zauzete, glava oslobođena od nepotrebnih misli, svest je u stabilnom stanju ravnoteže.

Pletenje se ispostavilo kao misaona praksa, tačnije kombinacija meditacije i koncentracije, a ovaj hobi primenjuju milioni žena širom sveta.

Nova joga, kako je pojedini naučnici nazivaju, zbog toga što na zaljubljenike u ovaj zanat deluje okrepljujuće i smirujuće.

Jedna studija u kojoj je učestvovalo više od 4000 pletilja iz celog sveta, dokazala je da se dok se plete, vrlo često javlja stanje sreće. Relaksacija, otklanjanje stresa, samorealizacija, postaju dostupni ljudima koje se bave ovim hobijem.

Tri puta nedeljno posvetiti pletenju značajno bi smanjilo nivo stresa, kažu u istraživanjima.

Postoje nekoliko benefita koje pletenje može dati čoveku tvrde naučnici:

1. Poboljšava se mentalno stanje

2. Pažnja i koncentracija se vežbaju i pospešuju

3. Razvoj finih motoričkih sposobnosti doprinosi da svari radite bolje i u drugim poslovima koji se rade rukama

4. Razvija se kreativnost

5. Imaćete osećaj postignuća za lepo urađeni posao, i samopouzdanje u rad koji obavljate

6. Razvija se strpljenje i istrajnost

7. Memorija se poboljšava i mozak brže radi

Potpuna predanost koju daje pletenje, ne može se uporediti ni sa čim što pružaju ostali hobiji. Mnogi naučnici veruju da pletenje pomaže starijim ženama da ostanu prisebne i produže život.

Tvrdnje su i te da se depresija i anksioznost mogu pobediti uz pomoć pletenja, a u teškim vremenima ovaj hobi može postati spas od raznih uznemirenja.

Izvor: ekspres.net


TAMOiOVDE-FotoPlus


_________________________________________________________________________________________

NEŠKIJEVE ČETIRI DECENIJE UMETNIČKOG STVARALAŠTVA…

      tamoiovde-logo   

U galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, 5. aprila,  pred velikim brojem umetnika, poštovalaca umetnosti i prijatelja otvorena je 5. samostalna izložba slika Nenada Vasiljevića – Neškita, koji je i posle četiri decenije umetničkog rada, ostao veran realizmu.

Na retrospektivnoj izložbi prikazana su  44 dela iz širokog opusa ovog slikara.

Na otvaranju izložbe: Dragana Ignjatović, Veljko Đurđević, Nenad Vasiljević-Neški i Slađana Đurđekanović Mirić

foto: sa naslovne strane kataloga

U katalogu priređenom povodom ove izložbe Neški je napisao:

“ Nenad Vasiljević je rođen 1959. godine u Šatri kod Kuršumlije, a od druge godine detinjstvo, mladost, školski, radni, sportski kao i porodični život, poklonio je Boru.

Porodičnim doseljenjem šezdesete, od prvih koraka u parku na drugom kilometru, učenja prvih slova u O.Š. „Branko Radičević“, plivanja na Ćirinim bazenima počinje da se rađa dečija ljubav prema ovom gradu koja je uporedo  sa njegovom izgradnjom i razvojem u moderan grad prerasla u trajnu ljubav gde i počinje moj porodični život u adaptiranom delu porodične kuće roditelja na Novom selištu.

Foto: iz Kataloga

Sa povećanjem životnog standarda i željom da porodici stvorim dodatni prostor za odmor i uživanje, a sebi radni prostor gradim vikend kuću na Borskom jezeru čime se definitivno i trajno vezujem za ovaj grad i okolinu. Većina sugrađana me pamti iz ranijih dana po dugogodišnjem bavljenju fudbalom i radom sa knjigom, kao i doslednim bavljenjem slikarstvom što i danas radim.

 

Ne menjajući svoj stil i ljubav prema realizmu koji nosim u sebi, opčinjen delima Jovanovića, Predića, Šiškina, Gerasimova, Martija, Tapija, Jeremije i naročito sugrađanina Sokolovića sa kojim radeći formiram sebe kao umetnika. Na dalji uspešniji rad i dokazivanje podstiče me saradnja sa mladim Veljkom Đurđevićem kao i dela Radovanovića, Đukarića, Jankovića kao i mojih prezimenjaka.

Prvi put samostalno izlažem daleke 1982. godine. Nakon duže pauze sledi povratak, uspešnom izložbom 2008. godine, kada postajem član Udruženja Vane Živadinović i sa njim jednom zajednički izlažem.

Daljim radom uspevam da podignem kvalitet radova na nivo dostojan da budem primećen od strane Milenka Jankovića, tvorca veoma cenjenog umetničkog Udruženja Barti iz Beograda čiji postajem član i sa ovim Udruženjem koje okuplja veliki broj naših najkvalitetnujih akademskih slikara predstavljam se svojim Boranima kako ovom zajedničkom, tako i samostalnim izložbama 2011, i 2015. godine kojima se potvrđuje kao umetnik vredan poštovanja.

Drago mi je da su moje slike našle put do srca mojih ljudi kako obožavaoca i poznavaoca, tako kritike i samih umetnika čija me podrška ohrabruje i motivše da još više vremena provodim za štafelajem i četkicom u ruci.

Dodatno me inspiriše izuzetno velika poseta na svim dosadašnjim izložbama, naročito poslednje Boru i Boranima pa još odgovornije pripremam ovu petu samostalnu koncepcijski zamišljenu sa dve odrednice: jubilarnu i retrospektivnu.


Unapred se neizmerno zahvaljujem prvenstveno porodici, prijateljima i kolegama na podršci, a posebno svim sponzorima koji svojim iznosima ne opterećujem sebe meni mnogo pomažu u realizaciji izložbe kako sam je zamislio. Nadam se da će ova izložba biti moja najuspešnija i da ću svima na otvaranju prirediti umetničko veče za pamćenje uz skromni poklon katalog kao uspomenu i zahvalnost za poštovalje i dolazak.

  Nenad Vasiljević

 

                                                                                                                  

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________

VEZENI PORTRETI…

tamoiovde-logo

Umetnost stvaranja neverovatnih portreta vezom, definitivno pripada kreativnoj, preciznoj i strpljivoj Cayce Zavaglia.

Slikarka po opredeljenju i obrazovanju, ali pre 12 godina, preokrenula je svoja interesovanja za četkice, ka iglama i raznobojnim koncima.

U ovom video klipu možete videti sam proces nastanka njenih dela.


Izvor :otkacenaplaneta

_______________________________________________________________