SREĆA, TO JE IPAK SAMO JEDNA FIKCIJA…

tamoiovde-logo

O SREĆI

2

Oduvek su ljudi smatrali da su sreće, velike i nesrazmerne čoveku, božanskog porekla, a da su i velike nesreće samo kazne proviđenja.

Foto ilustracija Bora*S

Jedino su male sreće smatrane za delo čovekovo, a i male nesreće su smatrane samo čovekovim sopstvenim pogreškama. Jer u dnu svakog velikog slučaja leži jedno čudo, a nijedno pravo čudo nije čovek umeo da pripiše samom sebi.

– Ni nesreća ne ide na svakog čoveka, kao što bolest ne ide na svaku krv. Zatim, mada je vrlo malo ljudi istinski srećnih, isto je tako malo ljudi koji se smatraju istinski nesrećnim. Izgledalo bi kao da se ceo život i ne sastoji jedino od sreća i nesreća, nego kao da po sredini ima još jedno naročito stanje koje čoveka podiže iznad svih sreća i iznad svih nesreća.

Jer je nesumnjivo: nema nijedne velike sreće bez jedne velike obmane. Orijentalci idu za sudbinom, a zapadnjaci za idealom. Ali je svaki čovek, bez razlike, uveren da ne može izbeći svojoj sudbini, bilo da nju pripisuje samo slučaju, kao fataliste, ili volji božjoj, kao ljudi koji veruju u proviđenje.

Svaki čovek može da uvidi kako treba da se odrekne hiljadu malih sreća pa da dođe do jedne velike sreće. Kao da je srce čovekovo stvoreno za jedan veliki udarac; jer, neosporno, ima samo jedna velika sreća u životu.

Svaki čovek može naći jedan jedini svoj dan kada je odista osetio najvišu sreću koju čovek ikad može doživeti. – Za velike duhove i za velike duše nema sreće bez veličine; ali nema ni veličine bez svog sopstvenog dela. Svaka sreća bez našeg dela, to je samo veliko čudo, i to božje a ne čovekovo.

Je li ikad bilo silnijeg krika obične ljudske sreće nego krik Ksenofontovih vojnika: More! More! Ali naročito je li bilo potpunijeg usklika jedne više sreće nego uzvik Kolumbovih mornara: Zemlja! Zemlja!

Zlato i talenat ne mogu se smatrati srećama u čovekovom životu; jer je zlato često bilo povod za nesreće mnogih bogataša, za izvor mnogih njihovih zločina; a i čoveku je njegov talenat često učinio isto toliko zla koliko i dobra. Čak je bilo nekoliko velikih talenata u istoriji koji su bili prava nesreća za čovečanstvo.

Svakako, čovek nosi sve svoje u sebi, što je bila još i rimska ideja. Katon je ostavio ponosnim stoicima ovu sjajnu i gordu izreku: „Ono što nemaš, zajmi samom sebi„. Čovek i ne zna šta je prava sreća ni prava nesreća.

Svako o sreći ima različito mišljenje, prema dobima života, prema svojoj kulturi, ili prema svom staležu; a nesreće su opet toliko neizbrojne da nijedan čovek nije u stanju da ih zamisli sve ujedno. Čovek zna samo za dubinu i gorčinu nesreće koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesreće ni bolesti koje drugi podnose.

Darvin je govorio da čovek ne bi imao nijedan dan zadovoljstva kad bi znao šta je smrt, toliko bi ideja smrti bila poražavajući užas za ljudsku pamet i srce. Moglo bi se reći i da čovek ne bi imao nijedan dan sreće kad bi znao za sve nesreće kakve postoje oko njega i od kojih pate drugi ljudi.

Za mene je najveća slika nesreće jedan čovek istovremeno star, bolestan i siromašan. Starost i bolest i sirotinja, ujedinjene, to su neosporno najveća i konačna katastrofa jedne ljudske sudbine.

Niko ne bi mogao klasifikovati sve nesreće. Ima zdravih ljudi koji su nesrećni zbog bolesti svojih bližnjih; a ima zatim ljudi odista večno ubogih i večno zapostavljenih, i ljudi koji slabo ili nikako ne ostvare u životu ono što hoće. Ima i ogroman broj sveta koji celog života radi samo za druge, bilo za tuđince ili za svoje, i to radi više nego što ima snage i zdravlja.

Postoje i večito bolesni, i večito proganjani. Postoje, najzad, i žrtve svojih sopstvenih poro- ka: preterane ambicije, ogorčene sujete, krvoločne zavisti, bezumne ljubomore, odvratne ćudi, i naravi svakom dosadne.

Dve ovakve nesreće u životu jednog čoveka, to je već čitav pakao na zemlji. Žena ima da, i pored svog eventualnog zla, podnese još i tiraniju muža; i još teže, tiraniju dece, čak kad su ta deca i najmudrija i najlepša.

Sve knjige na svetu trebalo bi da budu knjige utehe, toliko ima nesrećnih na zemlji.

Osim stvarnih nesrećnika, postoje i nesrećnici samo po temperamentu; a to su melanholici, koji su mnogobrojni. Stari su govorili da je melanholija osobina velikih duhova. Aristotel kaže da su Sokrat, Platon i Lisandar bili melanholici.

Jovan Dučić
Blago cara Radovana


 

PREPOZNAVANJE POZNATOG…

tamoiovde-logo

Savršenstvo vatre

Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.
Nevolja je u tome što ne znam da prepoznam
Gde sam udešen tako neverovatno nesrećno
Da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost

Foto ilustracija Bora*S

I svemu pristajem da sam posuda,
Da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
Da sam ikona koju varaju da je boja
Da sam boja kojoj pretskazuju da je smisao,
I da sam smisao koji, na kraju ne zna šta je.
Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
Što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

Ako te uprlja blato i otruje gorčina
Oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.
Moralni zakon vode je:da udavi.
A vatre : da sagori sve što joj je u zagraljaju.
Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.
Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.
Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš,
I zato, sve što ti je strano posmatraj
Blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.


Miroslav Antić


Napomena: Naslov objave nije i naslov ove pesme.


 

KADA KAŽEŠ…

tamoiovde-logo

„Kažeš da voliš kišu, ali koristiš kišobran da bi hodao po kiši.

Kažeš da voliš Sunce, ali tražiš hlad kada ono sija.

Kažeš da voliš vetar, ali kada duva zatvaraš prozor.

Zato sam i uplašen kada kažeš da me voliš.”

Bob Marli


 

ČOVEK JE SATKAN OD EMOCIJA…

tamoiovde-logo

“Ako ti je dobro, ne uznosi se, ne oholi, jer pad dolazi iznenada, ako ti je loše ne uništavaj se, ne ništi se u zlu, jer i sreća dođe iznenada.

Foto ilustracija Bora*S

Nikada ne idi u krajnost, jer moraš biti spreman za uspone i padove, niti gledaj druge s visoka, niti saginji glavu pred svima, jer ti si samo deo čovečanstva, nit nešto iznad, nit nešto ispod, i što god da te snašlo prihvati to kao čovek, ponesi se kao čovek, budi čovek.

Čovek je satkan od emocija, da plače, smeje se, raduje, ljubi, a ne da bude iznad svih i ponižava dok ga drži trenutno prolazno dobro ili da se samouništava u trenutno prolazno lošoj situaciji.“

Meša Selimović


 

BOL NEVOLJENE DECE…

tamoiovde-logo

„Ako zvezde sijaju – znači, to je nekome potrebno? Znači, neko hoće da one postoje?“

A šta, ako ne? Ako su se zvezde upalile, a one ne trebaju nikome?

Nina se brzo kretala i brzo je govorila. Obično je govorila mnogo i vatreno, reči kao da je ispaljivala. Njene oči bi tada gorele. Gorele su sve vreme dok smo pričali u mom kabinetu. A juče je došla kod mene prazna. Kao da su iz nje istresli apsolutno sva osećanja, ostavivši u njoj samo tugu i ravnodušnost. Nina je sela u fotelju i procitirala gore navedene reči Majakovskog.

I upitala je: „Recite mi, može li čovek voleti – i prestati da voli? Biva li tako, uopšte? Pošto mi se to ne dešava prvi put. Sviđa mi se osoba, veoma. Kada ga vidim naježim se. Osećanja narastaju, postaju sve jača i jača, a onda, odjednom, se sve gasi i čovek, prema kome je bila usmerena sva ta bujica osećanja, najedanput mi izgleda toliko tuđ, da se čak i blizak odnos s njim čini nemoguć. Osećam u sebi razočarenje, prazninu i krivicu. Neću nove odnose – zato što znam da, ili će mi osoba od samog početka biti neprivlačna, ili će se s moje strane sve prekinuti na pola puta. Tako je bilo i sa mojom prvom ljubavlju. Tako je bilo i sa mojim bivšim mužem. A sada evo i sa njim… Recite mi, jesam li ja normalna?

Odgovor je u stvari bio na samoj površini. Odgovor se nalazio u samom njenom pitanju, u navedenom citatu. Ali, psiholog nije enciklopedija koja daje gotove odgovore. Samo onaj odgovor „će odgovarati“, koji čovek sam sebi da.

Mi pričamo. Crtamo na papiru tri linije – tri scenarija njenih odnosa, sa tri potpuno različita, nimalo slična jedan na drugog, muškarca. Scenariji koji su jednako počinjali i jednako se završavali. Nina se seća pojedinosti iz svojih prvih odnosa. Zatim – drugih, zatim – trećih.

Ne, ta tri muškarca nemaju ništa zajedničko. Oh, stani, imaju! Prvi i treći liče spoljašnje. I ne samo to – bože, koliko među sobom imaju zajedničkog. Uzrast, vole isto, navike, uverenja, način kako govore, oči… Oči, kao kod mog oca… Da, kao rođene, dobre oči…

A muž – ne, ne liči na njih nimalo. Sasvim druga osoba. On je stariji od mene i na početku se ponašao tako brižno, uvek sam se osećala kao dete pored njega, kao devojčica… Bože, ponovo – tata? Kako to? Zar sam zato u njima videla sebi bliske ljude i tako se jako vezala za njih?

„A s ocem, kakav ti je odnos?“ – pitam ja.

Ma nikakav. Obožavala sam ga. Divila sam muse. A on me nije ni primećivao. Bila sam veoma usamljena u detinjstvu, i on i mama su bili tako hladni, zauzeti samo sobom. U nekom trenutku osetila sam se potpuno nepotrebnom i na sve sam zaboravila. Umesto ljubavi pojavila se ravnodušnost i, nekako, sve mi je svejedno postalo. Odrasla sam, pojavili su se drugovi, drugarice, udvarači, nikog posebno nisam volela, uopšte, malo mi se ko sviđa od muškaraca. Družim se s njima, mnogi pokušavaju preći iz prijateljske zone u bliskije odnose – ali, meni to ne treba, meni je sve svejedno. Samo ta tri muškarca su me nečim zainteresovali i mislim da sam sad shvatila, čime.

A osećanja, zašto se oni gase?

Pričamo o osećanjima. Izvlačimo ih na površinu, imenujemo ih, istražujemo njihovu dinamiku, razgledamo kao pod lupom. Važno nam je da uočimo na kom mestu nastupa taj „prekid“. I evo šta vidi Nina.

Bilo joj je tako bolno, tada, kada je bila odbačena, nevoljena ćerka. Tako bolno da čak sećanja na to izazivaju suze. Nina je morala još u detinjstvu da isključi sve svoje emocije, da ne bi osećala bol. Mala Gerda koja je u svojoj trideset i nekoj postala – Snežna Kraljica.

Srećući te ljude (koji je zaintresuju, izgledaju kao „rođeni“, „svoji“, od prvog susreta i pre pravog poznanstva), kod Nine se zapali ceo taj plamen osećanja koji je ona nekad ugasila u sebi. I Snežna Kraljica počinje da se „otapa“ u zagrljaju voljene osobe. I odvozi ga na svojim saonicama u svoje odaje da ga tamo „ljubi do smrti“. Tog trena na njenom nebu „neko pali zvezde“. I Nina počinje da veruje, nekako jedva – jedva se nada da je to „nekome potrebno“. I tada, na vrhuncu svojih sopstvenih emocija, Nina odjednom naglo oseti da to – nikom ne treba. Obezvređivanje: „Što će to onda meni?“ Razočarenje: „Znači, to nije taj čovek.“ I finalna tačka. Poznata hladnoća unutra, udaljavanje i samoća.

U sva tri slučaja nije bilo ponovljenih situacija – u odnosima sa svakim muškarcem razočaravale su je različite stvari.Tako je njena prva ljubav bio suviše ljubomoran i to ju je uznemiravalo, gušilo, vređalo, pošto je Nina bila maksimamalista, „ako voli – onda voli do kraja, ti si ljubomoran, znači ne veruješ mi, znači da čak i ne razumeš koliko sam tvoja!“ Muž je obezvređivao njena osećanja, nije bio dovoljno brižan s njom, u nekom momentu se probudila sa osećajem praznine u sebi. A treći muškarac… Ona se kao vosak topila u  njegovim rukama . Ona je drhtala kao ptica od svakog njegovog dodira. A on je bio tako otvoreno ravnodušan prema njoj da se i s njim uskoro ugasila kao sveća. „Osetila sam odjednom da je sve uzaludno. Sve što ja osećam, preživljavam, delim s njim. Ja sam nepotrebna…

Tako su se tri različita scenarija, sa tri različita čoveka, završili sa jednakim „gašenjem“ po uobičajenoj šemi za Ninu: „Mene ne vole onako kako je meni potrebno – doviđenja.“

Psiholog Viktorija Sando

Mili, dragi roditelji… Zar Vi mislite da se deca mogu iskvariti ljubavlju i prihvaćanjem? Koliko nam samo u kabinet dolazi ljudi – velikih, jakih, dostojanstvenih upravnika i sportista, sigurnih u sebe biznis-lejdi na visokim štiklama, zrelih muškaraca i žena sa prosedom kosom na slepoočnicama. Kad biste Vi samo mogli zamisliti kako izgleda njihov bol – bol nevoljene dece, koji su nekad davno osetili da vam ne trebaju. Nisu od oca ili od majke osetili da su prihvaćeni.

Odrasli su osećajući se kao siročići i skitaju se sada velikim svetom sa malom nadom da će se ogrejati u nečijem naručju, sresti se sa rođenom dušom, da će biti nekom potrebni, primećeni, važni, za nekog posebni. Oni sami, ne shvatajući to, ruše svoje odnose u korenu zbog straha i neznanja kako da se zbliže, zbog straha da će se osetiti odbačenim i nevoljenim. Zbog svog povišenog osećaja ranjivosti i povređenosti.

Mili, dragi, odrasli „dečaci i devojčice“. Verujte mi. Ako se na nebu zvezde pale – znači to je nekome potrebno. Znači to je potrebno – u prvom redu, Vama!

A zašto? Odgovora može biti hiljadu. I svi oni su samo unutar Vas.

Želim vam mnogo ljubavi obostrane.

https://www.b17.ru/article/117887/

Izvor: poznajsebe


 

I BILO JE U NJOJ NEČEG…

tamoiovde-logo

PJESMA O INGE BARČ

Inge Barč, glumica posle prevrata izgubljena

u tajanstvenim okolnostima…

Ovo je slovo o Inge Barč,

u svoj prostoti,

namijenjeno potomcima.

Ona je bila riđa, ali ne sasvim – neki sjaj je na kosi

bujao –

živjela je s Finkom. Fink je bio režiser. Iz snobizma

se komunizma igrao

(ima takvih i kod nas na Mazovjeckoj).

A Inge? Inge je imala u sebi neku draž njemačku,

onaj akcenat u riječi „Mond“ – mjesec…der Mond,

im Monde…

A Fink je bio glupak i blondin.

Istorija prosta: upravo sam bio stigao iz Poljske…

Berlin…Berliiiin…dažd…

Gvozdeni Fridrih kao mora srce mi davio ludo…

Dosada – i odjednom čudo!

Malo pozorište! Malo srce u podzemlju!

Čuje se pjesma: autor, Kurt Tuholski.

Vidim Inge sjedi za klavirom,

pjeva i svira: ah, kakva mora biti kad ustane!

Ustala je. Grudi je imala male, savršene

i – oprostite molim – trbuh

tako joj se divno pod haljinom ocrtavao

da počeh vikati bravo i drečati: – Živio trbuh!

a neki Englez na to progunđa: – He’s gone mad –

Ovaj je lud.

Prošlo je ljeto, jesen i zima,

i još proljeće, i još neko ljeto,

i opet jesen puna magle i dima.

(Ja volim jesen – eto.)

Dok jednog dana čujem ja –

državni udar. Coup d’etat.

Državni udar, uzgred, imao je u sebi nečeg od zvijezde

vitlejemske

za kojim se vuklo 3 000 000 mađioničara.

I sve je bilo kao spremljeno za scenu:

sjedim ja sa Ingom u Tirgartenu,

a jesen u Berlinu, u Tirgartenu,

to su, gospodo moja, takve strune…

Sa drveća magla se dimi,

vjetar nizak kao bas –

i odjednom Inge: – Wiffen Sie waf?

(Ona je uvijek govorila nekako preko zuba.)

Wassen Sie was? Meni je

dosadilo da živim.

-Hm…

Pogledah u nju, cigaretu pušim –

nisam Vispanjski, ali ipak u duši

ne mogah ovu njenu izjavu da primim.

Prekasno: Revolver nije bio veći od ruže:

Pik! I njene oči počeše da kruže

au – dela, po metafizici njemačkoj.

Neki debeljko je sjedio, pivo pio,

nije ni zadrhtao, niti se začudio

jer takvo pik! To se moglo ubiti najviše kakvo dijete.

A zatim je imala još duže trepavice;

leš je mirisao na jesen, na crnu kafu, na gljive

i besmislice.

Barč Inga!

Šteta!

Tvoj talenat je mogao vrijedjeti mnogo sterlinga.

Inge Barč!!!

Vratih se u hotel.

40 lula za jednu noć – soba sva crna od dima…

Ne, to ne može tako; to je suviše prosto: dosadno,

tu treba, da se tako izrazim,

dopisati nekakve komentare –

da, šta ja znam, da krvavi zločini režima,

da je osumnjičena zbog semitizma,

da…mrtva…u logoru…gnjila…

Biće to sjajan članak od 300 redova.

(U Poljskoj zvani „kobila“).

Recimo da je to bilo jedne jeseni,

na primjer, prije jedno tri godine.

No, i ako urednik ne izmijeni,

biće ovako:

„Nije izdržala u zagušljivim stegama režima

Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala u sumnjivim

okolnostima…“

A na kraju možda nešto od Rilkea,

o ljubavi,

o samoći koja davi,

a naslov običan: Inge Barč.

Šteta.

Lijepa.

Mlada.

Pleća kao somot persijski.

I bilo je u njoj nečeg…

ženskog,

neuhvatljivog,

dalekog,

nečeg što treba hvatati noktima.

K. I. Gałczyński


Izvor: kljucnekosti.wordpress.com


 

LJUBAV NA ROBOTSKI NAČIN…

tamoiovde-logo

Neki čovek piše na mašini ljubavno pismo

i mašina odgovara čoveku svojeručno i umesto primaoca.

Ilustracija: Bora*S

Toliko je savršena ta mašina,

mašina za prodaju čekova i ljubavnih pisama.

I čovek udobno smešten u svojoj mašini za stanovanje

čita mašini za čitanje odgovor mašine za pisanje.

I u svojoj mašini za snivanje sa mašinom za računanje kupuje mašinu za ljubav.

I u svojoj mašini za ispunjavanje snova

vodi ljubav sa mašinom za ljubav.

I ta ga mašina vara s nečim,

s nečim da pukneš od smeha.

 

Žak Prever


 

DOBAR ČOVEK OSEĆA SRAMOTU I PRED PSOM…

tamoiovde-logo

„Ljubav daje krila ali ih i potkresuje.“

Foto ilustracija Bora*S

 „Dobar čovek oseća sramotu i pred psom“

Anton Pavlovič Čehov

Anton Pavlovič  Čehov se rodio na današnji dan, 29.  januara 1860. godine u Tanarogu, u Rusiji, u blizini Azovskog mora.


 

PUTOVANJE DO VERE I NADE…

ANDREJ TARKOVSKI – UZVIŠENOST SAVREMENOG ČOVEKA JE U PROTESTU

9. septembar 1970.

Pročitao sam Vonegatovu Kolevku za macu. Mračna knjiga. I veoma smelo napisana. Ipak, pesimizam nema mnogo veze sa umetnošću. Književnost je, kao i umetnost uopšte, religiozna. U svojoj najvišoj manifestaciji ona daje snagu, iznosi nadu pred lice savremenog, čudovišno surovog sveta koji je u svom besmislu došao do apsurda. Savremenoj umetnosti današnjice potrebna je katarza kojom bi očistila ljude pred nastupajućim katastrofama ili možda jednom katastrofom.

Neka je i nada i obmana, ona ipak daje mogućnost da se živi i voli ono lepo. Bez nade nema čoveka. Umetnost treba da prikaže sav onaj užas u kojem ljudi žive, ali samo ako postoji način da se na kraju stigne do Vere i Nade. U šta? Vere u to da je, bez obzira na sve, čovek ispunjen dobrom voljom i osećanjem sopstvene vrednosti. Čak i pred licem smrti. Nade u to da nikada neće izdati ideal – fatamorganu – svoju ljudsku misiju.

Čudno, kada se na osnovu jednog pokazatelja zajedništva ujedine u proizvodnji ili po geografskom principu, ljudi počinju da mrze i maltretiraju jedni druge. Zato što svako voli samo sebe. Zajednica je iluzija, koja će pre ili kasnije rezultirati pojavom zloslutnih oblaka u obliku pečuraka iznad tla.

Ljudska zajednica koja teži jednom jedinom cilju – da se najede, osuđena je na propast, raspad, antagonizam. „Ne samo od hleba!“ Čovek je stvoren kao spoj protivrečnih osobina. Istorija nam argumentovano pokazuje da njen razvoj zaista ide najnegativnijim putem.

Tačnije, čovek ili nema snage da upravlja njome ili, ako i upravlja, ume samo da je odgurne na najstrašniji i neželjeni put. Ne postoji nijedan primer koji bi dokazao suprotno. Ljudi nisu sposobni da upravljaju ljudima. Sposobni su samo da razaraju. A materijalizam će, ovako razuzdan i ciničan, dovršiti to razaranje.

Bez obzira na to što u duši svakoga čoveka živi Bog, sposobnost akumulacije večnog i dobrog, ljudi živući nepovezani u svojoj zajednici mogu samo da je unište. Jer se nisu ujedinili oko ideala, nego oko materijalne ideje. Čovečanstvo je požurilo da zaštiti svoje telo (možda zahvaljujući logičnom i nesvesnom postupku, koji je poslužio kao početak takozvanog progresa). A nije porazmislilo o tome kako da zaštiti dušu. Crkva (ne religija) to nije uspela da uradi.

Na putu istorije civilizacije duhovna polovina čoveka sve se više i više udaljava od one životne, materijalne, i sada u tami beskonačnog prostranstva mi jedva da vidimo svetlo voza koji odlazi – to zauvek i bespovratno nestaje druga polovina našega bića. Duh i telo, osećanje i razum nikada više neće moći ponovo da se sjedine. Prekasno je.

Za sada smo samo još uvek samo obogaljeni strašnom bolešću koja se zove nedostatak duhovnosti, ali ta bolest je smrtonosna. Čovečanstvo je učinilo sve da sebe uništi. Najpre moralno, a fizička smrt je samo rezultat toga.

Kako su ništavni, jadni, bespomoćni ljudi kada razmišljaju o „hlebu“ i samo o „hlebu“, ne shvatajući da ih taj način razmišljanja vodi u smrt. Jedino dostignuće čovekovog razuma bilo je spoznavanje principa dijalektike. I kada bi čovek bio dosledan. I kada ne bi bio sklon samoubistvu, on bi mnogo shvatio, rukovodeći se tim principom.

Svi mogu da se spasu, ali jedino spasavajući se pojedinačno, svako za sebe. Došlo je vreme ličnog herojstva. Pir u vreme kuge. Spasavajući sebe, čovek može da spase sve. U duhovnom smislu, naravno. Zajednički napori su jalovi. Mi smo ljudi i lišeni smo instinkta za očuvanje vrste, koji imaju mravi i pčele. Ali nam je zato data besmrtna duša, na koju je čovečanstvo pljunulo sa zluradošću. Instinkt nas neće spasiti.

Njegovo nepostojanje nas uništava. A na duhovne, moralne temelje smo pljunuli. Šta treba učiniti za spasenje? Pa sigurno ne treba verovati u vođe! Sada čovečanstvo može spasiti samo genije – ne prorok, ne, nego genije koji će formulisati novi moralni ideal. Ali, gde je on, taj Mesija?

Jedino što nam preostaje jeste da naučimo da umiremo dostojanstveno. Cinizam još nikoga nije spasio. On je sudbina malodušnih.

Istorija čovečanstva isuviše liči na neki čudovišni eksperiment nad ljudima, koji izvodi neko surovo biće nesposobno da oseti sažaljenje. Nešto poput vivisekcije. Hoće li nam to ikada biti objašnjeno?

Zar je moguće da je sudbina ljudi samo ciklus u beskonačnom prcesu, čiji smisao oni nisu u stanju da razumeju? Strašna je i sam pomisao na to. Pa čovek, bez obzira na sve, i na cinizam i na materijalizam, veruje u beskonačno, u besmrtnost. Recite mu da se na svetu neće roditi više nijedan čovek, i on će pucati sebi u čelo.

Čoveka su ubedili da je smrtan, ali kada se nađe pred opasnošću koja mu zaista oduzima pravo na besmrtnost, on će se braniti kao da njega lično tog trenutka neko hoće da ubije. Čovek je, jednostavno, moralno iskvaren. Tačnije, ljudi su postepno jedni druge iskvarili. A oni koji su razmišljali o duši tokom mnogo vekova, sve do dana današnjeg – fizički su uništavani, što se i danas događa. Jedino što može da nas spase jeste nova jeres, koja će uspeti da sruši sve ideološke institucije našeg nesrećnog varvarskog sveta.

Uzvišenost savremenog čoveka je u protestu. Slava onome ko iz protesta spaljuje samoga sebe pred nemom gomilom, i onima koji izlaze na trgove i protestvuje sa plakatima i parolama osuđujući sebe na represiju, i svima koji kažu „ne“ egoistima i karijeristima i bezbožnicima. Treba se uzdići iznad prava na život, u praksi, spoznati smrtnost našeg tela u ime budućnosti, u ime besmrtnosti…

Ako je čovečanstvo sposobno za to, onda još nije sve izgubljeno. Još uvek imamo šanse. Čovečanstvo je previše stradalo, i osećaj za patnju u njemu je postepeno atrofirao. To je opasno. Jer se čovečanstvo sada ne može spasiti krvlju i patnjom. Bože kakvo je ovo vreme u kojem živimo!

Odlomak iz dnevnika Andreja Tarkovskog „Martirologijum 1970 – 1986“ koji će obajaviti Akademska knjiga iz Novog Sada.

Objavljeno u kulturnom dodatku dnevnog lista „Politika“ 03. 06. 2017. godine.

Izvor: pulse.rs



SVE ĆE PROĆI…

Sve će proći.

Ali, kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život.

  Zar je nada u tome da sve prođe?”

Meša Selimović


* „Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vezujući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova.

Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smešiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože menjamo. I opet se vraćamo, smireni, utešljivo prevareni.– Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?

– Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. A nisi nigde ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro.

 Treba da misliš, da čezneš, da voliš.“

Meša Selimović


ŠTA MOŽEMO DA URADIMO…

tamoiovde-logo

U najboljem slučaju, u Čovečanstvu ima nežnosti.
nešto malo razumevanja i, povremeno,
hrabrosti.
Ali sve u svemu, to je masa, koja nema
bogzna šta.
Ono je kao velika životinja u dubokom snu
iz kojeg skoro ništa ne može da ga probudi.
Kad se pokrene najbolje je u grubosti,
sebičnosti, nepravdi, ubistvima.

Šta možemo da uradimo s tim Čovečanstvom?

Ništa.

Izbegavajte ga koliko god je moguće.
Ponašajte se prema njemu kao prema bilo čemu
što je otrovno, zlo i bezumno.
Ali pazite. ono ima zakone koji ga štite
od vas.
Može da vas ubije bez ikakvog razloga.
A da biste pobegli morate biti lukavi.
Malo ih je pobeglo.

Morate sami da smislite plan.

Nisam upoznao nikoga ko je pobegao.

Upoznao sam neke velike
i slavne ali oni nisu pobegli
jer su veliki i slavni jedino
u Čovečanstvu.

Ja nisam pobegao
ali nisam prestao da stalno iznova
pokušavam.

Nadam se da ću pre smrti uspeti da nabavim
sopstveni život.

Čarls Bukovski


 

CRTEŽ NAS RAZOTKRIVA…

tamoiovde-logo

Većina nas nesvesno nešto crta dok priča telefonom ili sedi na sastanku.

Bilo da su to jednostavni crteži, bilo da su geometrijski oblici, ne bacajte ih. Oni otkrivaju mnogo toga pre svega o vašem trenutnom raspoloženju, ali i o karakteru, tvrde psiholozi.

○●○ Spirale, krugovi, talasaste linije

 USMERENI STE NA SEBE
Tuđi problemi vas u ovom momentu ili ne interesuju ili sasvim malo marite za njih. To što počinjete da crtate spirale ili kružiće znači da vam je u datoj situaciji neophodno da se usmerite na sebe i napravite distancu od okruženja. Tako pronalazite način da savladate agresiju i odolite iskušenju da planete i uvredite sagovornika.

○●○ Cvetići, sunce, ukrasi
USAMLJENI STE
U duši vam uopšte nije tako vedro kako na crtežu izgleda. Pre će biti da je suprotno. Nedostaju vam bliskost i nežnost, i to nesvesno prenosite na papir. Crtate ono o čemu maštate, a vaša poruka glasi: „Obratite pažnju na mene!“ Dakle, čim vaša ruka počne da crta sunce, pozovite prijatelje i družite se.

○●○ Mreža
MAZOHISTA STE
Nalazite se u nezgodnoj situaciji. Svaka odlučna, debela linija simbolizuje napad u koji nećete krenuti. Ako na kraju uokvirite crtež, znači da je problem izglađen. Nije rešen, već je samo stavljen pod tepih. Niste borbene prirode, već ste skloni da gutate uvrede. A to krije opasnost nagomilanog razočaranja.

○●○ Ornamenti
DOSADNO VAM JE
Oštri uglovi i zaobljene linije spajaju se u ukrasni motiv koji se ponavlja. Takva šara govori o tome da vam je dosadno, da želite da prekinete telefonski razgovor ili odete sa sastanka. Ako uvek crtate takve šare, to može da znači da vam se život pretvorio u rutinu. Zato prekinite monotoniju koja vas guši i promenite nešto.

○●○ Krstići
IMATE OSEĆAJ KRIVICE
Ljudi ih često crtaju, s tim što su ženski krstići uglavnom ukrašeni, a muški jednostavnih i strogih linija. U oba slučaja crtanje krstića nagoveštava osećaj krivice koja je nastala kao posledica situacija u kojoj se trenutno nalazite. Nešto vas muči: ili sami sebi nešto zamerate ili vas je prekorio sagovornik.

○●○ Čovečuljci
BOJITE SE ODGOVORNOSTI
Njihov veseli izgled vara. Čovečuljci su znak bespomoćnosti ili želje da se izbegne odgovornost. Čovečuljke crtamo kad treba da kažemo konačno „ne“ ili kad treba da donesemo i saopštimo odluku koja možda neće biti prihvaćena s odobravanjem, pa nikako ne možemo da se nateramo da to uradimo. Čovečuljke u svom blokčetu shvatite kao upozorenje. Presecite i prihvatite odgovornost kako se posle ne biste osećali kao slabić.

○●○ Kvadratići, trouglovi, geometrijski oblici
HRABRI STE
Jedno je sigurno – vas niko neće prevesti žednog preko vode. Imate jasne ciljeve i uverenja, gotovo nikad ne skrivate svoje mišljenje i ne uzmičete pred neprijateljima i konkurencijom. Što su oštriji geometrijski oblici koje crtate, to ste vi agresivniji, mada to nije primetno na prvi pogled.

○●○ Pčelinje saće
PORODIČNI STE TIP
Volite mir i harmoniju i vodite uredan život. Ako već nemate porodicu, ovakav crtež može da signalizira vašu potrebu za svijanjem porodičnog gnezda. Vaš problem je verovatno u tome što odbijate da priznate koliko vam je brak važan i koliko maštate o njemu.

○●○ Šahovska polja
PATITE OD KOMPLEKSA
Očigledno se nalazite u veoma komplikovanom i neprijatnom položaju. Intenzivno tragate za efikasnim načinom da prevaziđete situaciju. U ovom je najbolje da ništa ne prećutkujete i ne krijete. Ako često crtate šahovska polja, verovatno imate skrivene komplekse.

Izvor: Žena +


 

NA DOHVAT RUKE…

Daljine

Daljina ništa nije ona uzalud mami

ako na kraju puta opet živimo sami.

 Vekovi ništa nisu samo slojevi praha

ako je ljubavi bilo uvek manje od straha.

Ilustracija: photo by Bora*S

Daljine ništa nisu do znatiželje puke

jer

sve što je moje na ovome svetu

 to je na dohvat ruke.

Vekovi neka teku po svome tajnom planu

a sve što je moje

može da se desi

samo u jednom danu.

Duško Trifunović


 

„TEATAR NA ĐUMRUKU“- PRVO POZORIŠTE U BEOGRADU…

tamoiovde-logo

Predstavom“ Smrt Stefana Dečanskog“ Jovana Sterije Popovića, na današnji dan, 4. decembra 1841. godine u Beogradu je otvoreno prvo pozorište – „Teatar na Đumruku“


Teatar na Đumruku – prvo beogradsko profesionalno glumište

Foto: Narodna biblioteka Srbije

Sve je započelo sredinom devetnaestog veka preseljenjem Dvora iz Kragujevca u Beograd, novu prestonicu Kneževine Srbije.

Sa njim su stigle i najznačajnije institucije kulture i kulturni poslenici poput Atanasija Nikolića, Jovana Sterije Popovića, Petra Radovanovića, Jozefa Šlezingera i drugi. Dolaskom srpskih intelektulaca, snažnije je pokrenut i kulturni život Beograda. Ogroman doprinos, i očekivan prirodan sled dešavanja bilo je otvaranje i prvog profesionalnog pozorišta u Beogradu.  

Ono je počelo da radi, po nalogu kneza Mihajla Obrenovića, 16. decembra (po novom kalendaru) 1841. godine u magacinu carinarnice (đumrukana, na turskom) na savskom pristaništu, današnjoj Savamali, tada jednoj od najvećih beogradskih građevina. U staroj turskoj carinarnici adaptirana je sala sa 250 mesta i od decembra 1841. do kraja avgusta 1842. godine odigrano je pedeset pet domaćih i stranih dramskih dela.

Osnivanje pozorišta na Đumrku predstavljalo je deo šire državne, prosvetiteljsko-obrazovne strategije uspostavljanja institucija važnih za istoriju modernog razvoja Srbije. Potom je usledilo osnivanje Društva srpske slovesnosti (preteče Srpske akademije nauka i umetnosti), Narodnog muzeja, Narodnog pozorišta i drugih institucija. I na taj način Beograd i Srbija se približavaju Evropi uz osnivanje institucija koja temelje državnosti kneževine.

Foto: Wikipedia – Anastasije Nikolić

Po nalogu kneza, i uz državne subvencije, utemeljivači i rukovodioci Teatra na Đumruku bili su Atanasije Nikolić, profesor matematike i „zemljemerenja“, Petar Radovanović i naš poznati komediograf, i jedna od centralnih pozorišnih ličnosti u Srba, Jovan Sterija Popović. 

Postavkom Sterijine drame Smrt Stefana Dečanskog, odigrane kako govore istorijski podaci samo jednom, počeo je rad Teatra na Đumruku koji će, za manje od godinu dana postojanja, izvršiti značajan uticaj na razvoj pozorišta u Srba, formiranje publike, repertoarske politike, pozorišne kritike, uopšte na razvoj nacionalnog pozorišta i dramske književnosti.

Foto: SkyscraperCity – Zgrada Đumrukane početkom 20. veka

Teatar na Đumruku praktično je bio nastavak Sterijinog i Nikolićevog rada započetog u Kragujevcu 1840. godine. Od početka brigu o teatru vodilo je Popečiteljstvo prosveštenija (Ministarstvo prosvete), koje je za upravnika imenovalo Petra Radovanovića, jednog od najznačajnijih srpskih kulturno-prosvetnih i školskih poslenika u prvoj polovini 19. veka.

Atanasije Nikolić je takođe imao zvanje upravnika i bavio se poslovima iz umetničkih oblasti, dok je Radovanović bio zadužen za finansijsko i organizaciono poslovanje i funkciju upravnika obavljao je celim tokom postojanja.

Od početka rada do 25. februara 1842. glumački ansambl su činili amateri. U februaru je oformljen profesionalni glumački ansambl. U „Novinama Srbskim“ raspisan je konkurs za stalne glumce. Na oglas su se javili članovi srpsko-hrvatske družine iz Zagreba (koji su bili okupljeni u „Domorodnom teatralnom društvu“ iz Zagreba, nekadašnjem „Letećem diletantskom pozorištu“, nastalom u Novom Sadu). Uprava pozorišta ih je  angažovala i oformljen je profesionalni ansambl, koji je 26. februara izveo komad „Miloš Obilić“, Jovana Sterije Popovića. Tako je Teatar na Đumruku postao prvo profesionalno pozorište u Srbiji u kojem  su predstave redovno izvođene četvrtkom i nedeljom.

Slika: Jovan Sterija Popović – Jedan od osnivača prvog beogradskog teatra

Teatar na Đumruku prestao je da radi krajem avgusta 1842, za vreme bune ustavobranitelja. Poslednja predstava odigrana je 16. (ili 19) avgusta. Ubrzo je Toma Vučić Perišić podigao bunu tokom koje je sa vlasti svrgnut Mihailo Obrenović, čest posetilac Teatra na Đumruku.

Ovo je bilo pozorište sa društvenom misijom, da pored zabave održava u pameti dela naših predaka i sudbinu njihovu… da ponavlja na daskama narodni život radi pouke u utvrđivanju u patriostvu.

AUTOR: Petar Minić

Izvor: www.011info.com


 

LJUBAV I VOLJA…

tamoiovde-logo

SARGY MANN – SLEPI SLIKAR

Život kroji čoveka, ali i čovek kroji svoj život.

Fotografija od Philip Sinden-a

Zapamtite ime Sargy Mann, jer spada u neverovatne ljude, borce, koji se ne predaju, ma kakve nevolje da ih zadese.

Sa samo 36 godina dijagnostifikovana mu je katarakta na oba oka, i ubrzo nakon toga ostao je potpuno slep. Pre katarakte bio je slikar i nije mogao da zamisli život bez četkice u rukama, zato je osmislio tehniku svojstvenu njemu i njegovom problemu.

Posle 25 godina slikanja u „mraku“ njegovi radovi dostižu vrtoglave cifre i svetsku popularnost. Ogromnu podršku ima od svoje supruge Elizabeth Jane Howard. Ovaj čovek spada u heroje od kojih treba da učimo šta nam svima u životu treba. Ljubav i volja.

Sve ostalo su prolazne stvari.


 

 

BBC je snimio i kratak video o ovom slikaru, pa ako želite možete da ga pogledate ovde.

Izvor: otkacenaplaneta

____________________________________________________________________________________________

ŽIVIMO U DRUŠTVU SPEKTAKLA…

tamoiovde-logo

Mario Vargas Ljosa: Opasno je kad razum zaćuti

„Većinu intelektualaca danas ne interesuju društveni problemi i politika. Umetnici je preziru, štaviše, veruju da umetnost i književnost ne smeju da se “uprljaju politikom”, koju povezuju sa neuspehom, korupcijom i nasiljem. Traži se nezavisnost, a ne angažovanost. Ja nisam takav!

Mario Vargas Ljosa 1982. godina

Pripadam generaciji u kojoj je bilo nezamislivo da pisac ne učestvuje, na bilo koji način, u društvenim debatama. Smatram da umetnici i intelektualci imaju određenu odgovornost da nešto urade, makar da razjasne neke društvene i političke teme. Naročito sada kada vlada tolika kriza i kada se ceo svet pita šta će biti sutra. Intelektualci ne smeju da ćute, moraju da reaguju na ovoliku zabrinutost ljudi.

Mi danas doslovno živimo u društvu spektakla. Na narod ne utiču “misleći ljudi”, već fudbaleri, sportske zvezde, komičari, pevači… Oni su dokaz površnosti koja karakteriše današnju kulturu. Ovo je kultura medija – važna je slika, a ne ideje i razum. To nosi velike opasnosti za društvo.

Ljudima ne treba zabraniti zabavu, naprotiv! Ali, ako se kultura svede samo na zabavu i provod, biće degradirana i ponižena i nestaće jedan od važnih izvora kritičke svesti prema onome što nas okružuje. To je ozbiljan problem savremenog društva.

Važno je da reagujemo odmah i izbegnemo budućnost koju će činiti mašine, veliki ekrani i građani pretvoreni u zombije, koji rade po automatizmu. Nažalost, čini mi se da je ovakva budućnost vrlo izvesna. Zato moramo da je sprečimo, da se mobilišemo, da kulturu vratimo na ono što je tradicionalno i bila – izvor kritike i oruđe protiv rezignacije, apatije i konformizma.“

INTERVJU: Mario Vargas Ljosa, Večernje novosti, 23. jun 2013.

Ceo intervju sa Ljosom možete pročitati ovde >>

Autor: Ana Popadić
Izvor: Večernje novosti

____________________________________________________________________________________________________

Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade.

Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine.

Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Markos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine.

____________________________________________________________________________________________________