LJUBAV I VOLJA…

tamoiovde-logo

SARGY MANN – SLEPI SLIKAR

Život kroji čoveka, ali i čovek kroji svoj život.

Fotografija od Philip Sinden-a

Zapamtite ime Sargy Mann, jer spada u neverovatne ljude, borce, koji se ne predaju, ma kakve nevolje da ih zadese.

Sa samo 36 godina dijagnostifikovana mu je katarakta na oba oka, i ubrzo nakon toga ostao je potpuno slep. Pre katarakte bio je slikar i nije mogao da zamisli život bez četkice u rukama, zato je osmislio tehniku svojstvenu njemu i njegovom problemu.

Posle 25 godina slikanja u „mraku“ njegovi radovi dostižu vrtoglave cifre i svetsku popularnost. Ogromnu podršku ima od svoje supruge Elizabeth Jane Howard. Ovaj čovek spada u heroje od kojih treba da učimo šta nam svima u životu treba. Ljubav i volja.

Sve ostalo su prolazne stvari.


 

 

BBC je snimio i kratak video o ovom slikaru, pa ako želite možete da ga pogledate ovde.

Izvor: otkacenaplaneta

____________________________________________________________________________________________

ŽIVIMO U DRUŠTVU SPEKTAKLA…

tamoiovde-logo

Mario Vargas Ljosa: Opasno je kad razum zaćuti

„Većinu intelektualaca danas ne interesuju društveni problemi i politika. Umetnici je preziru, štaviše, veruju da umetnost i književnost ne smeju da se “uprljaju politikom”, koju povezuju sa neuspehom, korupcijom i nasiljem. Traži se nezavisnost, a ne angažovanost. Ja nisam takav!

Mario Vargas Ljosa 1982. godina

Pripadam generaciji u kojoj je bilo nezamislivo da pisac ne učestvuje, na bilo koji način, u društvenim debatama. Smatram da umetnici i intelektualci imaju određenu odgovornost da nešto urade, makar da razjasne neke društvene i političke teme. Naročito sada kada vlada tolika kriza i kada se ceo svet pita šta će biti sutra. Intelektualci ne smeju da ćute, moraju da reaguju na ovoliku zabrinutost ljudi.

Mi danas doslovno živimo u društvu spektakla. Na narod ne utiču “misleći ljudi”, već fudbaleri, sportske zvezde, komičari, pevači… Oni su dokaz površnosti koja karakteriše današnju kulturu. Ovo je kultura medija – važna je slika, a ne ideje i razum. To nosi velike opasnosti za društvo.

Ljudima ne treba zabraniti zabavu, naprotiv! Ali, ako se kultura svede samo na zabavu i provod, biće degradirana i ponižena i nestaće jedan od važnih izvora kritičke svesti prema onome što nas okružuje. To je ozbiljan problem savremenog društva.

Važno je da reagujemo odmah i izbegnemo budućnost koju će činiti mašine, veliki ekrani i građani pretvoreni u zombije, koji rade po automatizmu. Nažalost, čini mi se da je ovakva budućnost vrlo izvesna. Zato moramo da je sprečimo, da se mobilišemo, da kulturu vratimo na ono što je tradicionalno i bila – izvor kritike i oruđe protiv rezignacije, apatije i konformizma.“

INTERVJU: Mario Vargas Ljosa, Večernje novosti, 23. jun 2013.

Ceo intervju sa Ljosom možete pročitati ovde >>

Autor: Ana Popadić
Izvor: Večernje novosti

____________________________________________________________________________________________________

Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade.

Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine.

Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Markos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine.

____________________________________________________________________________________________________

 

OVO MOŽEŠ, A ONO NE MOŽEŠ…

tamoiovde-logo

POHOD NA MJESEC

Tek mi je peta godina, a već se svijet oko mene počinje zatvarati i stezati. Ovo možeš, a ono ne možeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ono ne smiješ.

Foto ilustracija: Bora*S

Niču tako zabrane sa svih strana, jato ljutitih gusaka, hoće i da udare.
— Dobićeš ti, mali, po glavi, pa će te proći tvoje budalaštine.

Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.

Stega popušta tek onda kad se pred našom kućom pojavi stari samardžija Petrak, neumorna skitnica. Još nije ni ušao u avliju, a već grakće na mog djeda:
  — Jesi li živ, Rade, stari moj paripe?! Vidi ga, vidi.

Ihi, počelo je! Kad on već djeda smije nazvati paripom, šta li će tek biti sa ostalom čeljadi. Na mene će, vjerovatno, svi u kući i zaboraviti, moći ću da odmaglim preko potoka u ljeskar.

Kad je samardžija kod nas u gostima, onda je meni mnogo štošta dozvoljeno. Penjem se po drveću, zavirujem na tavan, švrljam oko potoka, odem čak i do malog mlina zavučenog podno našušurena gaja. Zgodio bih tako i u Ameriku samo da znam put i da se ne bojim pasa.
— Čekaj ti samo, otići će stari Petrak — prijete mi u kući kad već sasvim prekardašim.

Foto ilustracija: Bora*S

A ti „Petrakovi dani“ u ranu jesen obično su uvijek bili praznični, sjajni i puni šapata, pa me tako povuku i ošamute da ne znam kud bih prije: kroz kukuruze, niz potok, uz brijeg. Čučim tako na vrbi i zurim u nijem svjetlucav riblji roj, a onda se pred mojim zasjenjenim očima odjednom razgrana gusta krošnja pitomog kestena s raskokanim prezrelim čaurama: ih, u kestenar, šta će mi ribetine!
 
Šijem tako čitav dan tamo-amo, a kad me suton opkoli i pritjera kući, evo ti opet nove napasti — mjeseca.

Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem, zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske nade:

— Možda bih ga nekako mogao dohvatiti?!
Noću se iznenada trgnem iza sna: viri mjesec kroz prozor, gori čitavo dvorište, a blještavi posjetilac unosi mi se u lice i šapuće:
  — Hajdemo!
Dižem se, lak, opsjednut, ali me već na prvom koraku otrijezni glas vječito budnog djeda:
— Baja, kuda ćeš? Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje, kad neko podvikne, a ja — coc! — o tvrdu ledinu.

Sva sreća što jednom u godini dodju i Petrakovi razvezani dani kad se mnogo štošta može.
Dodje tako jednom na red i mjesec.

Pekla se kod nas rakija od nekih ranih šljiva pa se poslom zašlo i u noć. Dušu dalo za mene! Prosinula pod kazanom vatra, stric Nidžo zarana se napio i zaspao, a uz ognjište, pod kolnicom, ostali samo djed i Petrak. Djed pazi na kazan, a samardžija mu samo pravi društvo, jer neće da se petlja ni u kakav posao neposredno vezan za ljude. Da konji piju rakiju, hajde de.

Ja se motam oko njih dvojice, više odmažem nego pomažem, prisluškujem njihov razgovor, pa se najzad toliko osmjelim da sjednem sasvim blizu, već gotov i da zapitkujem. Pomenuše mjesec.
— Djede, bi l se mjesec mogao dohvatiti grabljama? — iznenada se oglasih ja.
— Heh, šta njemu pade na um! — dočeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego samardžiji. — Hoće da dokuči mjesec.

Branko Ćopić

Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše.
— Pa neka, ima dječak pravo.
— Šta ima pravo?
— Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, možda bi mi druge tice danas pjevale.
— Ma šta tice, šta… Ti se već napio ko moj veseli Nidžo.
— Jok, pobratime — tmurno dočeka starac. — Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k njemu. Kuda? — drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za… ne bira čime će. Zatuče me tako, utuca, izgubih dušu još od malih nogu. A da sam se jednom oteo i pošao. Rade, brate moj…
— Eno ga sad vidi. Ma nemoj mi tu kvariti unuka.
— E, Rade, Rade … ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka. Hajde ti, dušo, ustaj, traži grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda.

Bacam se u ćošak po one naše najduže grablje, a stari samardžija polako ispravlja noge, ispravlja ledja, vrat i okreće se djedu, sjedećivom i začudjenom.
— Nas dva odosmo, a ti čuvaj kazan, staro mlinarsko kljuse.

Djed je toliko zabezeknut da već ne umije ni da se pokrene ni da štogod upita. Drži u ruci praznu čašu i gleda za nama dvojicom: šale se, valjda, šta li.
Sporo napredujemo uz mračan zašaptan brijeg. Nad nama razgoreno nebo najavljuje blizinu najtajanstvenijeg putnika, mjeseca. Ha, tu su grablje, samo ga zakvačimo i povučemo, evo ga začas u krilu.

Iz nizine, od malene tužne djedove vatre, odjekne povik:
— Ehej, budale, vraćajte se!
Žao mi te vatrice u dolini, žao mi vikača, ali požar nada mnom sve je rujniji i širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno rugalicom:
— Umukni, ti dolje, kenjac jedan.

Durašno guramo dalje. Ja se već pomalo i pribojavam kako će to biti, licem u lice s onolikačkim mjesecom, a kao za pakost odozdo se opet čuje dozivanje:
— Ehej, magarci, vantazije, ozepšćete, bog vas ubio!
— U štalu, sivonjo stari, pa tamo njači — vraća mu samardžija.

Još mi u srcu kljuca tuga za dolinom i ostavljenim djedom, ali kad mi kroz krošnjato drveće bukne u susret, sasvim izbliza, ogroman mjesečev požar, ja sve zaboravljam i uzbudjeno protepam:
— Evo ga?
— Aha, vidiš li?

Starac me prima za ruku i sad zajednički savladjujemo posljednju kratku uzbrdicu, a kad stignemo do samog vrha, mjesec iznenada odskače iza drveta pred nama i ukaže se blistav, smanjen i nevino miran iznad susjedne brdske kose.
— Aha, uteče li, je li! — pobjedonosno kliče starac. — Prepao se grabalja, a, lolo jedna.
Samardžija me čvrsto prigrli, ne da mi da se rastužim i kaže sokoleći me:
— Uteko lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nadji dolje u selu dječaka od koga je mjesec klisnuo tako brzo. Nema ga. To si ti, samo ti, a i ja s tobom.
  Hm, nema?! … Pa zaista nema takvog dječaka u čitavoj našoj dolini. Nit sam ga vidio ni čuo za njega. Ta ne dolazi džabe Petrak baš našoj kući. Ja sam tu, ja …
— Delija naša — dodaje Petrak kao da je konačno našao onu pravu, završnu riječ za čitavo moje opčarano mjesečarsko tkanje, od koga mi je glava tako puna da i sama počinje da zrači i svijetli kao žuta bundeva zaostala u požnjevenu kukuruzištu.
— Pametna djedova glava!

Stojim tako u obasjanoj noći, pred hladnjikavim nezemaljskim vidikom kakvi se javljaju samo u snu, pomalo je i strašno i tužno… Dalje se ili ne može ili se ne ide, ako već putnik nije budala i „vantazija“, što bi kazao moj djed, predobri duševni starac čija me ljubav grije i ovdje, na ovoj opasnoj granici gdje se kida sa zemljom i tvrdim svakodnevnim životom.

Pa ipak … ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gundjalo, koji će do kraja tugovati i pominjati me ako se izgubim u svom čudesnom pohodu.
— Ðede Petrače… — zaustim kroz stegnuto grlo, a stari potukač, pogadjajući moju neizrečenu dječju tugu, spremno nadovezuje:

— Idemo, delijo, idemo. Opet ćemo mi ovamo doći, ima kad.

Nogu pred nogu, naniže, po mjesečini! Kako je drag i pun svaki korak povratka. I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put.
— He-he, ipak nas čeka stara paripina — rakoli se Petrak. — Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije.
— Evo ih, vraćaju se budalaši! — dočekao nas je djed Rade, čak nam i u susret izlazeći kao da stižemo bogzna odakle, možda čak iz Amerike. — Šta je, dohvatiste li mjesec?
— To tebe ne budi briga — otresa se samardžija. — Ti samo sjedi pod tom tvojom kolnicom i peci rakiju, a nas dvojica znamo svoj posao.

TAMOiOVDE- Mesec je plovio

Foto ilustracija: Bora*S

Znamo li — ne znamo, to mi baš nije jasno, ali, onako uzbudjen i premoren od čudesnog noćnog doživljaja, brzo sam zadrijemao medju djedovim koljenima, ja, velika delija, smjeli lovac na mjesec, naoružan grabljama triput duljim od mene. Posljednje što mi je od te večeri ostalo u očima bio je razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i tamo se razrastao u moćan i stravičan mjesečev požar.

Djed me je, kažu, na rukama odnio u krevet (kakva bruka za velikog putnika!). Tamo sam svu noć bulaznio, vrtio se i budio brata, svoga suložnika. Djed je grdio Petraka i „njegov benasti konjski mjesec“, mama me je umila ledenom vodom, a kad to nije pomoglo, prišila mi je dvije-tri uz obraze, pa sam se primirio i slatko zaspao.

Sjutradan, u golubije sunčano jutro, sve je već bilo iza mene kao san, samo san. Nit mi se pričalo ni zapitkivalo o tome. Tako je, kanda, bilo i s djedom i Petrakom. Sjedili su kod kazana, a kad sam se ja pojavio, oni ni po čem ne pomenuše sinoćni doživljaj. Kao da im je bilo zazorno da se podsjećaju na nešto daleko od svjetlosti, dana i zdrave pameti, u čem se nije lijepo naći ni kao saučesnik ni kao svjedok.

Jedini stric Nidžo, koji nit je šta vidio ni čuo, nagazio je, onako mamuran, na one moje grešne osvajačke grablje, pa se nadovezao brondati, nikako da sjaše: te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta trebaju grablje oko rakije, te znaju li „oni, rasipnici“ (koji to oni?) kako je teško nabaviti dobre grablje, te ova se kuća raskućava, te ovo, te ono… Najzad je toliko dosadio svojim zvocanjem da je Petraku prevršilo i on, kao gost i star čovjek, nadje se pobudjen da ga uruži:
  — Daj se već jednom smiri, konjska muvo! Šta smo radili? Skupljali mjesečinu i djeli u stogove, eto šta smo. Mogao si i ti s nama da se nijesi naljoskao.

Odgundja stric kako baš ni „mjesečari“ nijesu bogzna koliko pametniji od pijanaca pa se brzo nekud izgubi. (— Ode da spava — primijeti Petrak.) Ostadoh ja sam, nekako kao ravnopravan i treći, uz dvojicu zavjerenika koji su znali za minuli noćni doživljaj s mjesecom.

I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet izmedju smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato.
Pa se onda, katkad, žalovito upitam, kao da sam nagazio na one stričeve vile iz djetinjstva:

— Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?

Branko Ćopić

Iz knjige: Bašta sljezove boje

Ovde – TUGA DA TE UHVATI…

________________________________________________________________________________________

KAO RANIJE, VIŠE NEĆE BITI…

tamoiovde-logo

Podeliću s vama ono što odavno znam – kako se odvija proces svake krizne situacije. Ako vam je trenutno loše, ili ste utučeni i preopterećeni promenama koje se dešavaju sa vama, moguće je da će vam ovo pomoći da shvatite gde se nalazite na karti kriznog ciklusa. Moja omiljena Virdžinija Satir je opisala devet etapa te spirale. Svaki zdravi sistem, bio to čovek ili organizacija, menjajući se, prolazi ih sve i to čini neprestano.

Prva etapaSTABILNOST

Sve je u redu i niko ništa ne želi da menja. Sve je idealno, sve vas raduje, i svima je sve potaman. Sistem je u tom trenutku stabilan, udoban, čvrst.

Druga etapaNOVI ELEMENT ili POGORŠANjE

Ni jedan zdrav sistem nije hermetički zatvoren. Ni jedan otvoreni sistem ne postoji bez novih elemenata. Takav element može biti neki događaj, odluka, nije obavezno da to bude nešto loše – npr. par koji je dugo vremena živeo u građanskom braku odlučio je da se venča; u porodici se rađa dete; na posao uzimaju nekog novog; uvodi se novo pravilo. Čak i težnja da se brižno čuva stabilnost, na paradoksalan način na sistem deluje kao destruktivni element, jer u svakom zastoju postoji zrno krize.

I kada nastupi druga etapa, sve kao da se pogoršava, usporava, kvari. Ako ste se ranije odmah posle svađe mirili, sada se mirite posle dva sata ili posle tri dana. Ako ste ranije na svaki uloženi evro imali 40 centi zarade, sada dobijate 30 pri istim uslovima. Početak te etapa liči kao da idete ispod brda i na vas se odranjaju kamenčići. Kraj te etape ponekad, pri određenim uslovima, liči na lavinu.

Osnovni simptom te etape jeste gledanje unazad s mišlju: „Kako je ranije sve bilo lepo“. Kako sve vratiti nazad? Da li je moguće vratiti nazad? Šta treba učiniti, da bi bilo kao pre?

Treća etapaDEPRESIJA, UTUČENOST

Na toj etapi postaje jasno da se više ne može vratiti na staro. Više nikad neće biti kao ranije. Kod težih kriznih situacija ima se osećaj da ste izgubili sve. Ili da ste izgubili veoma mnogo: ranije odnose, ranije materijalno stanje, ranije resurse.

Glavni simptom ovog stanja jeste ujutro zauzimanje poze embriona, kada nemate snage da se ispružite i rastegnete, želite samo da se sklupčate još više i uopšte ne želite da ustajete, u depresivnom ste stanju.

Četvrta etapaNADA

Ako kao ranije više neće biti, i nemam šta da izgubim, možda mogu nešto da uradim, da bi mi bilo bolje? Takva misao obično stidljivo dolazi u glavu čoveku koji budeći se jednog jutra shvata da hoće da živi dalje. Prosto disati, gledati kroz prozor, živeti. Nešto raditi. Nešto menjati. Možda još mogu da budem srećan – razmišlja on. Na toj etapi se obraćaju za stručnu pomoć. Nešto slabo pokušavaju, mada za to nemaju dovoljno snage. Puštaju u svoj život nove ljude ne nadajući se nekim posebnim promenama.

Jednostavno pristaju na to da probaju nešto novo. Ja sam upravo na toj etapi pošla u školu tango plesa, s osećanjem da svakako nemam šta da radim, i svejedno mi je čime ću se zanimati.

Peta etapaNOVI SMISAO

To je najzanimljivija, najlukavija i veoma sablažnjiva etapa. Ovde se kod vas već pojavljuje snaga. Pojavljuju se novi ljudi. A što je najvažnije – ovde se pojavljuju pitanja, postavljena sebi samom i svetu. Koji je trenutno moj glavni smisao? Šta mi odgovara i od čega mi biva loše? Kakav sam trenutno? Šta je za mene važno? Koga imam oko sebe i koga želim da vidim oko sebe? Često se na ovom mestu menja krug ljudi sa kojima se družimo, pravila života, i pojavljuje se ili novi hobi, ili novi posao, ili novo partnerstvo, ili novo viđenje sebe. Čovek žedno upija novo, u glavu mu dolaze odgovori na mnoga pitanja. To je etapa znakova i simbola koji se lako čitaju i pomažu da se pomera dalje.

Jedna moja klijentkinja na toj etapi, dolazeći na prijem sa pitanjem da li da menja nešto kod sebe ili ne, odjednom je videla bilbord na kojem je velikim slovima bilo napisano „Menjaj se!“. Taj bilbord je tamo bio i ranije, ali ga je ona pročitala kao poruku upućenu njoj upravo u tom momentu, kada je podsvesno sazrela za novu etapu. Dok nije imala snage – nije ni videla natpis.

Lukavstvo te etape se sastoji u tome što, dok smo u njoj, naš život nam opet izgleda kao osmišljen, ispunjen, iako i težak. Postoji veliko iskušenje i ostati tako u njoj zauvek. Onaj ko ceo život traži sve novi i novi smisao, nalazi sebi nove i nove gurue i nova učenja. Onaj ko se sve vreme mota u potrazi za novim otkrovenjima, i pritom u njegovom životu osim tih nema novih dešavanja, nema novih događaja u njegovoj biografiji, a odnosi sa ljudima, odnos prema svom životu i socijalnom statusu ostaje isti – moguće da je zaglavio na toj etapi, zato što ga sledeća etapa plaši.

Šesta etapaZONA PRAKSE

To je zaista najopasnija etapa krize koje se mnogi plaše. Sve što ste shvatili, saznali o sebi i životu – treba da se primeni u praksi, da se pretvori u životni opit. Ako ste saznali nešto novo o ljudima o i sebi, vi ne možete govoriti „da“ tamo gde želite reći „ne“. Vi ne možete da otkažete ono što odavno želite da prihvatite. Vi jasno slušate sebe. Vi više ne možete tako lako da obmanete sebe. I sve to ne daje garancije da ćete početi ta nova znanja da ovaploćavate u život. To je ipak rizik!

Svaki peti čovek ne rizikuje, tako i ostaje na prethodnim etapama. Probati novo, reagovati na drugačiji način, prestati činiti nešto samo po navici, već po novom, čak i ako nam se čini da je osuđeno na propast – to je zadatak šeste etape.

Ovde kao koplja (u odbranu) ustaju sve vaše psihološke zaštite. One vas zaštićuju od bola, ali i od razvoja, takođe. One govore – šta ti je, nisi lud da uzimaš na sebe odgovornost? Nećeš valjda ti prva da pokažeš inicijativu? Na toj etapi panika nas hvata i želeli bismo da se negde sakrijemo.

Ali postoji i ta euforija, kada pokušamo nešto novo – i uspe nam nešto što je izgledalo neverovatno! Na početku te etape, mi od deset puta, devet reagujemo po starom. A na kraju – devet od deset reagujemo po novom.

Dozvoliti sebi da steknemo novo iskustvo je jedinstvan način da se istinski menjamo.

Sedma etapaISKUSTVO

Opit, novo iskustvo je ono što nas zaista menja. Nikakvo shvatanje bilo kakvih procesa nas ne menja tako kako nas menja proživljavanje tih procesa. Drugačiji osećaj. Drugačiji odnosi. Drugačije stanje.

Doktor Haus govori – „Ljudi se ne menjaju“, i ja se s njim slažem, s malom ispravkom: ako ne dozvoljavaju sebi novo iskustvo. Na toj etapi mi žedno pokušavamo da činimo sve na nov, drugačiji način.

Etapa osmaINTEGRACIJA

Mi se ovde okrećemo unazad i govorimo sebi: opa, kakav put sam prošao. Sve te greške, sve nezgode, svi uspesi – sve je to moje. Ja sam to učinio! Bravo za mene.

Molim vas samo, nalazeći se na toj etapi, nemojte da dirate ljude koji se nalaze na drugim etapama svojih kriza. Možemo upasti u iskušenje da kažemo: „To je tako jednostavno, ustani i idi! Ja sam to uradio!“ Setite se sebe na etapama utučenosti, depresije, beznađa. Jedva da ste se mrdali tada. A vi ste imali drugačije resurse. Zato, ogledajući se unazad na pređeni put, usvojite sve vaše iskustvo, to sa čime ste se izborili i živite dalje. To ste vi uradili!

Deveta etapaSTABILNOST – 2

Isto što i u prvoj etapi. Proživljeno, zasluženo, prorađeno.

Naslađujte se tim što imate, jer je to spirala, i sve što je živo će početi da se menja, i vama će izgledati da je sve opet loše, ali to nije istina.

ČESTO POSTAVLjANA PITANjA

Koliko vremena traje svaka etapa? – Neizvesno je. Zavisi od toga o kakvoj se krizi radi, kakve su okolnosti prisutne, koliko imate resursa itd. Nemoguće je predskazati.

Da li će svaki put biti tako loše? – Ne. Iskusni ljudi se s vremenom prestaju bojati da se spuštaju u te nizine i doline, i daju sebi dovoljno vremena da prođu sve etape. A oni što su uznapredovali, kao surferi se koriste kriznom situacijom kao načinom da se u svom životu izbave od suvišnog i sve preuređuju kod sebe.

Da li je moguće menjati se bez tih užasnih padova? – Moguće je, ako ne budete smatrali vašu zonu komfora jedinstvenim mogućim svojim obitavalištem i sami se budete kretali u potrebnom prvcu; tako npr. oni što se uče i osvajaju nova znanja u svojoj profesiji, obično prolaze bez zametnih padova. Ali nisu svi spremni da žive u toj ne baš komfornoj zoni večnog učenika.

A šta ako ja nemam snage? – Prema tome se treba odnositi sa uvaženjem i dati sebi neophodno vreme na to, da bi se snaga povratila.

A šta ako ja ne želim ništa da menjam, niti da se kuda krećem? – Ništa strašno, nemojte se ni menjati, to je isto normalno.

Mogu li etape da se naslanjaju jedna na drugu, da se vraćamo unazad? – Mogu da prelaze iz jedne u drugu bez jasno izraženih granica ili da nam dodaju snage ili oduzimaju.

Može li sve odjednom da se sruši ili kao efekt domina, jedno za drugim? – Može. A to znači da se dugo ignorisala neophodnost da se nešto menja. A i ko je od nas tako smeo da se menja preventivno?

Može li se desiti da smo na različitim etapama za razne segmente života? – Obično tako i biva. Što se tiče posla, tu smo na drugoj etapi, a lični život nam je na petoj. Biva  zanimljivih kombinacija.

– Znači, nema šanse da se naslađuješ spokojem, čim se jedan ciklus završi, počinje nova spirala, i sve je izgubljeno? – Veoma je važno to da, prelazeći iz jedne promene u drugu, vi ne gubite sve. Revizija svojih resursa je veoma važna. Veoma je važno uzeti sa sobom sve nakupljeno iz starog života u novi, ne obescenjivati to što ste stekli. Koristiti se plodovima svog truda i razvoja je velika stvar.

Želim sada još da podržim sve one koji se nalaze unutar bilo koje etape. Znam koliko vam je potrebno hrabrosti da biste išli napred. Nemojte da se predajete. Obraćajte se za pomoć ljudima oko vas. Čuvajte sebe. Uvažavajte sebe.

U zoni komfora nema razvoja; bez zone komfora nema resursa; bez resursa nema koračanja napred. Sve je uzajamno povezano i ne može da postoji zasebno; nema dobrih i loših koraka na putu, na svakoj grešci stičemo iskustvo, čak postajemo i eksperti. Kvalitet vašeg napredovanja ne zavisi od brzine napredovanja.

Uvažavajte sve etape svog života, sva svoja stanja, nemojte da upoređujete sebe i svoj tempo napredovanja sa drugima. Koristite svoje padove da bi se orijentisali i napravili reviziju.

Ja, kao čovek koji radi sa kriznim situacijama, znam da svako od nas ima onoliko vremena koliko mu je potrebno da bi prošao taj put s maksimalnom koristi za sebe i svoj život.

Autor: Julija Rubljova, psiholog

Јулија Рубљова

https://psychologyjournal.ru/public/tak-kak-ranshe-uzhe-ne-budet/


Izvor: poznajsebe

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

 

OD ZLOČINA LJUDI ZBUNI SE PRIRODA…

tamoiovde-logo

ZNAŠ LI DETE MOJE?

Zašto se zatvaraju oblaci onda kada su polja žedna kiše, a otvaraju onda kada polja kišu ne žele?
Od zločina ljudi zbuni se priroda, i napusti red svoj.

Foto ilustracija: Bosa*S

Znaš li, dete moje, zašto njive ponesu teški plod u proleće, a u leto daju jalovu žetvu?
Zato što i kćeri ljudske omrzoše na plod utrobe svoje i ubijaju ga u cvetu.

Znaš li, dete moje, zašto izvori presušuju i plodovi zemaljski nemaju više slasti one koje imadoše?

Zbog greha ljudskog, od koga uđe nemoć u svu prirodu.

Znaš li, dete moje, zašto pobedonosni narod trpi poraze od svoje nesloge i razdora i jede hleb zagorčan suzama i pakošću?
Zato što pobedi krvnike oko sebe, a ne pobedi ih u sebi.

Znaš li, dete moje, zašto majka hrani i ne može da nahrani decu svoju?
Zato što dojeći ih ne peva im pesmu ljubavi no pesmu mržnje prema susedu.

Znaš li, dete moje, zašto ljudi postadoše ružni i izgubiše lepotu svojih predaka?
Zato što odbaciše lik Božji što iznutra iz duše delja lepotu lika i navukoše obrazinu zemlju.

Znaš li, dete moje, zašto se bolesti umnožiše i pomori strašni?
Zato što ljudi počeše smatrati da je zdravlje otmica od prirode, a ne dar od Boga.
A što se otima s mukom, s dvojnom mukom se mora braniti.

Znaš li, dete moje, zašto se ljudi bore za zemlju i ne stide se svoga ravenstva s krticama?

Zato što im zemlja proraste kroz srce, te oči vide samo ono što u srcu raste.
I zato, dete moje, što ih greh suviše onemoća za borbu za nebo.
Ne plači, dete moje, skoro će Gospod doći i urediće sve.

Vladika Nikolaj Velimirović

_________________________________________________________________________________________

NAĆI PUT, MOGUĆNOST SVAKODNEVNE REALNOSTI…

tamoiovde-logo

R. M. RILKE, Postoji preda mnom taj jedini zadatak: naći put, mogućnost svakodnevne realnosti…

Rim [13. novembar 1903]

Draga Lu, neobično me dira činjenica da sad oko tebe postoji zavičaj, kuća ispunjena tvojim prisustvom, vrt koji živi od tebe, prostor koji ti pripada. Da, razumem da je sve to sporo nastajalo i moglo samo sporo da nastane, jer tvoj svet iziskuje realnost i ima snage da iziskuje. Prvo je, i u daljini,Lufrid[1] bio maltene kao san, veoma krhak i pun predviđenih stvari.

No, on se držao za tebe, i kad si došla, kuća je bila velika i vrt beskrajan. To sam osetio tada, i danas znam da je ta upravo beskrajna realnost, koja te je okruživala, sazdala za mene najdublji događaj iz onog neizrecivo dobrog, ogromnog i toplog doba.

Proces preobražaja koji me je tada zahvatio sa hiljadu strana istovremeno je poticao iz tvoje neizrecivo realne egzistencije. Nikad, u svojim plašljivim pipanjima, nisam toliko osećao biće, toliko verovao u sadašnjost i toliko prihvatao budućnost.

Ti si bila antiteza svim sumnjama i, za mene, dokaz da sve što dodirneš i pogledaš postoji. Sve je za mene izgubilo svoj magloviti karakter, taj lebdeći način u oblikovanju i raspadanju, kakav je bio stil i siromaštvo mojih prvih stihova. Stvari počeše da nastaju, životinje da se izdvajaju, cvetovi da postoje. Naučio sam se jednostavnosti; naučio sam sporo i tegobno da je sve jednostavno i stekao zrelost da bih govorio o jednostavnim stvarima.  

A sve se to odigralo zato što mi je bilo dato da te sretnem u trenutku kad sam prvi put bio suočen sa opasnošću da se prepustim bezobličnom. I ako ta opasnost ne prestaje da se vraća, na ovaj ili onaj način i u sve zrelijoj formi, sećanje na tebe, svest o tebi, raste ipak u meni do ogromnih razmera.

U Parizu, tokom onih izuzetno teških dana, kad su se sve stvari povlačile iz mene kao iz čoveka koji slepi, kad sam drhtao od straha da neću biti u stanju da prepoznam lice svog bližnjeg, uhvatio sam se za činjenicu da ti postojiš, prepoznavao sam te još u svom unutrašnjem ognjištu, da mi tvoja slika nije postala tuđa, da se nije udaljila od mene kao sve ostalo, nego se održava sama u tuđoj praznini u kojoj sam bio prinuđen da živim.  

A i ovde, usred raspinjanja s kojim sam se ponovo orodio, bila si sigurno mesto na kojem mi je pogled ostajao ukotvljen.

Dobro razumem da ti stvari dolaze kao što se ptice vraćaju u daleko gnezdo kad počne da se smrkava. Hiljadu zakona, velikih i malih, ostvarili su se s kućom koja je sazdana oko tebe. Srećan sam što ona postoji, i imam utisak da njena blagotvorna dejstva dopiru do mene dovde.   

Moja borba, Lu, i opasnost koja se nadvija nada mnom sastoje se u tome da ne mogu da postanem realan, da uvek postoje stvari koje me nište, događaji koji me gaze, realniji od mene, kao da ne postojim. Nekada sam verovao da bi mi bolji svanuo dan kad bih imao kuću, ženu i dete, sve stvari realne i nepobitne.

Verovao sam da bi me to učinilo vidljivijim, opipljivijim, konkretnijim. Vidiš, postojao je Vestervede, bio je realan, jer ja sam sazidao sam kuću i sredio je unutra. Ali, to je bila realnost izvan mene, nisam bio integrisan u nju, niti stopljen s njom. A sad ta kućica, sa svojim lepim tihim sobama, ne postoji više.[2]

Činjenica da znam da postoji još jedno biće vezano za mene i negde malo dete koje nema nikog bližeg od tog bića i mene – to mi, nesumnjivo, pruža izvesnu sigurnost i daruje iskustvo mnogih jednostavnih i dubokih stvari – ali to mi ne pomaže da dospem do osećanja realnosti, do te jednakosti u životnom stanju kojoj toliko stremim: biti neko realan usred realnog.  

Jedino tokom dana kad radim (veoma retkih) postajem realan, postojim, zauzimam prostor poput neke stvari, imam težinu, padam, a zatim se neka ruka ispruža i podiže me. Ugrađen u zdanje velike realnosti, imam tada osećaj da sam noseći element, postavljen na duboke temelje, uokviren sa desne i leve strane drugim nosećim elementima. Ali, svaki put, posle tih trenutaka ugrađivanja, ponovo bivam kamen daleko odbačen, inertan poput travke. A činjenica da se ti trenuci odbacivanja nikako ne proređuju, već bivaju, naprotiv, sve stalniji, zar ne bi trebalo da me plaši?

Počivam li tako, potpuno onemoćao, ko će me naći ispod svega toga što me pokriva? I nije li moguće da sam ja već odavno pretvoren u prah, gotovo nalik zemlji, gotovo izravnan s tlom, i to tako dobro da već preko mene prelazi neki sumorni drum?  

Postoji, dakle, neprestano preda mnom taj jedini zadatak na koji do sad nisam prilegao, iako bi to trebalo da učinim: naći put, mogućnost svakodnevne realnosti…

Pišem ovo, draga Lu, kao u nekom intimnom dnevniku, sve to zato što ne mogu sada da pišem pismo, ali to ne znači da nisam manje željan da ti govorim. Bezmalo sam izgubio običaj pisanja, i oprosti mi što je ovaj način pisanja pisma tako nesređen i grozan. Možda u tome nećeš čak ni videti koliko je u njemu radosti na pomisao o tvojoj kući, pa ti ga dopunjujem s hiljadu najboljih želja. Hiljadu. Svega.

          Rajner


R. M. Rilke, Čisto protivrečje: pisma Lu Andreas-Salome, preveo Nebojša Zdravković, Službeni glasnik, Beograd, 2008, str. 50–54.


[1] Loufried. To je naziv koji je bračni par Andreas – Salome dao svojoj kući, kontrahujući imena Lu i Fridrih. Par se smestio blizu Getingena. Rilke nije viđao Lu još od februara 1901. godine, kad je ona stanovala u Berlinu, u četvrti Šmargendorf. Ponovo će je videti tek 1905.

[2] Klara i Ruta stanuju kod Klarinih roditelja, u Obernojlandu.

Objavio Marija Jeftimijević Mihajlović decembar 24, 2018


Izvor:santamarijadellasalute.blogspot.com

FRANSISKO GOJA I KAJETANA DE SILVA…

tamoiovde-logo

Fransisko Goja, veliki španski slikar, crtač, portretista, grafičar, poslednji među starim majstorima i prvi među modernim, umro je na današnji dan, 16. aprila 1828. u Bordou.

Parasol (Suncobran), 1777. g.

Tokom dugogodišnje karijere predstavljao je istaknutog hroničara i komentatora svoje ere, te ga otud smatraju za najvažnijeg španskog umetnika s kraja 18. i početka 19. veka.

Fransisko Hose de Goja i Lusijentes, svoj životni put počeo je 30. marta 1746. godine u skromnoj porodici u zabačenom aragonskom selu Fuendetodos u Španiji.

Detinjstvo provodi u Saragosi gde dobija prva znanja o slikarstvu od lokalnog slikara Hozea Luzana. Njegovi „rani“ radovi su uglavnom imitacija radova velikih slikara poput Rembranta i Velaskeza. Nakon toga se preselio u Madrid gde uči i radi sa braćom Baje u njihovom studiju. Rad sa Frensiskom i Ramonom   pored napredovanja u slikarstvu, omogućava mu i susret sa Hazifom, njihovom sestrom i budućom suprugom, kojom se oženio 1775. godine. Te godine dobija i poziv da radi za kraljevsku porodicu. 

Goja je postao dvorski slikar na španskom dvoru  i ta rana porcija njegove karijere je obeležena portretima španske aristokratije i kraljevske porodice, i rokoko stilom tapiserijskih slika dizajniranih za kraljevsku palatu.

U privatnom životu, za razliku od slikarskog ne odvija se sve kako valja. U braku sa Hazifom rađaju se deca, ali i umiru jedno za drugim, njih šestoro. Tek jedno, sedmo po redu, sin Ksavier preživljava detinjstvo. Goja se teško razboleo 1792. godine, a posledica bolesti je bila potpuna i trajna gluvoća, koja opet donosi bitne promene u načinu života, ali i u izboru tema i stila slikanja.

______________________________________________________________________________________

Francisko Goja i Kajetana de Silva

(Ovde) PLATONSKA LJUBAV OŽIVLJENA U SLIKAMA…

Francisko Goja bio je dvorski slikar španskog kralja Karlosa IV i njegove žene, kraljice Marije Luize. Kraljevski dvor u ono vreme posećivala su mnoga poznata lica španske države, među kojima je bila i Kajetana de Silva, 13. vojvotkinja od Albe.

 

STARO, STARO MI DAJTE..

tamoiovde-logo

Pripovedačromansijer, dramatičar, jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma, Borisav Bora Stanković  rođen je na današnji dan, 31. marta 1876. godine u Vranju. Rano je ostao bez roditelja pa je odrastao uz majku njegovog oca babu Zlatu,  i njene priče o starim vremenima.

Bora Stanković

Svoju najpoznatiju dramu Koštana”, Bora Stanković objavljuje 1902, a roman Nečista krv”  1910. godine, koji je odmah proglašen za remek delo srpske književnosti.

Umro je  22. oktobra 1927. godine u Beogradu.


VREME U DELU BORE STANKOVIĆA

[Odlomak]

… Književnim ostvarenjima Bore Stankovića srpska narativna proza se obogatila u mnogom pogledu. U estetskom se dometu digla do svoje dotadašnje najveće visine, a svojom unutrašnjom strukturom postala je složenija u nekoliko pravaca.

Zato je njegovo delo predmet istraživanja i kritičke analize od svoga nastojanja pa sve do danas, dakle nekih 70-tak godina. Pa ipak, kao da sve bogatstvo Stankovićevog književnog ostvarenja nije još otkriveno, a ono što je kritička misao evidentirala nije još uvek pokazano u svoj svojoj složenosti i raskošnom sjaju reinkarniranog života. Tako je književno delo Bore Stankovića nužno i neizbežno i danas predmet i književnoistorijskog i kritičarskog interesovanja, a nema sumnje da će ono to još dugo biti.

Ako je Bora Stanković za života stvorio delo koje je nadživelo njegov fizički život i koje svojom umetničkom vrednošću još uvek traje i predstavlja našu književnu klasiku, on je time stvorio i povod da se stvara i raste i literatura o njemu i njegovom delu.

U tom bogatstvu interesovanja za osvetljavanje Stankovićevog umetničkog doživljavanja i vizije čovekovog života i sveta ne bi trebalo zanemariti ni pitanje odnosa čoveka i vremena, o kome će ovde biti reči, razume se bez iluzija da će se ono u kraćem izlaganju iscrpnije predstaviti ili čak do kraja u svakom pogledu rasvetliti.

 Srpska proza pre Stankovićevog javljanja imala je kao jedno od svojih bitnih obeležja na kojima je počivala njena struktura: pričanje događaja i događanja u njihovim spoljašnjim vidovima i manifestacijama. Događaji i događanje predočavali su se uglavnom u vremenskim dimenzijama njihovog trajanja i neposrednim reagovanjima njihovih učesnika. Date situacije, odnosi i sukobi, životni tokovi i sudbine ljudske objašnjavane su jednostavnom kauzalnošću bez koordinata koje upućuju u dubinske složenosti ljudskih egzistencija. Drugim rečima, pisci su se najčešće ograničavali na gornje, površinske slojeve života u njihovim vizuelnim, akustičkim ili sličnim projekcijama ne prodirući do dubljih delova preseka ljudskog života i bitisanja.

Zadržavajući se na tim slojevima životne egzistencije čovekove, uzročne veze tražene su prvenstveno u trenucima zbivanja, dakle u vremenskim dimenzijama tokova događaja. Međutim, „ljudi prave svoju sopstvenu istoriju, ali oni je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene.

Tradicija svih mrtvih generacija pritiskuje kao mora mozak živih. I upravo kad izgleda da su ljudi zauzeti time da sebe i stvari preokrenu… oni bojažljivo prizivaju u svoju službu duhove prošlosti…“1, ma koliko god to izgledalo na prvi pogled neadekvatno, treba ukazati na to da je Bora Stanković u svojim delima otkrio baš tu dimenziju u dubinskim slojevima ljudskog bitisanja u kojoj je izrazito pokazao da mrtve generacije pritiskuju svest živih, da se obaraju na ove kao mora. I jedna od komponenata književne veličine Borisava Stankovića i njegovog proznog dela jeste u tome što je u svojim ličnostima otkrio kako, a često i koliko mrtvi pritiskuju ne samo svest nego i egzistenciju živih da su ovi poslednji, u većoj ili manjoj meri, njihovi zarobljenici, da ono proteklo, već odmaklo vreme, da prošlost živi u sadašnjosti određujući ovoj na izvestan način granice i životnu sadržinu.

Razume se da nije to jedina crta, jedina osobina kojom ovaj pisac određuje životnu situaciju svojih ličnosti. Stankovićeva vizija je znatno kompleksnija, ali komponenta o kojoj je reč jedna je od bitnih. No ni ona nije data u jednolikom ponavljanju i monotonskoj varijaciji nego sa bogatom raznolikošću i tonskom polifonijom.

 U nekim, ali pre svega u umetničkom pogledu značajnijim delima Bore Stankovića motivacija predstavljenih životnih situacija i sudbina sadržana je u snazi prošlog da u velikoj meri odredi i ograniči sadašnjost ljudske jedinke, da spreči ostvarenje njene iskonske želje za srećom, za punim životom, za razmahom vitalnosti, za lepotom življenja. Nije to, možda, uvek i sasvim evidentno na površini naracije, ili pri površnom čitanju, ali je sadržano u dubljim slojevima piščeve vizije, slike života koju je satkao u svome delu.

 Kako se Nečista krv i inače svojom umetničkom snagom i značajem nameće na prvo mesto u književnom stvaralaštvu Borisava Stankovića, treba početi s ovim delom. Ono i inače zaslužuje svu pažnju zbog mnogih svojih komponenata izvanredno značajnih za stvarni napredak i razvitak srpske umetničke proze, jer je tim delom proširen prostor za mnoge nove i moderne sadržine i stvaralačke postupke prozaista u srpskoj književnosti.

Navedimo samo jedan primer takvog značaja na koji se malo ili nimalo ukazivalo: na razređivanje gustine događaja u naraciji, što je bilo malo zapaženo i na šta je malo ukazivano. A baš to je otvaralo prostor viziji unutrašnjeg sveta čovekovog. To je dovelo u Stankovićevom delu do neke vrste ravnoteže između slikanja spoljašnjeg i unutrašnjeg života, do ravnomernije njihove uloge u predstavljanju čovekovog bića i njegovog bitisanja.

 Mnogostruko isprepleteno i složeno u svojoj unutrašnjoj strukturi, ovo Stankovićevo delo, značajno ne samo u celokupnom stvaranju Bore Stankovića nego i u razvitku srpskog romana i narativne proze uopšte, izazvalo je nekoliko, često isključivih i međusobno suprotnih mišljenja u pogledu osnovne motivacije ovog romana, a i u nekim drugim objašnjenjima.

 Jedno od tih mišljenja bilo je i ono koje je ukazivalo na Zolin postupak u motivaciji istorije cele jedne porodice kao na mogući uzor i početnu inspiraciju za nastanak „Nečiste krvi“. I poređenje se zaista nametalo Stankovićevim vraćanjem do Sofkinih predaka, biološki osobenih, i izuzetnih, a etički nesraslih sa sredinom, izdvojenih nekako od nje. Međutim, ovako postavljena teza o motivaciji ovog romana nije opšteprihvaćena, jer je celina romaneskne strukture ne potvrđuje u dovoljnoj meri.

Sofkina sudbina, tok njenog života, nisu određeni biološkom, fiziološkom deformacijom i degeneracijom. Naprotiv, ova ličnost puna te fizičkog i psihičkog zdravlja, jedrine i bujne snage i nije cvet iznikao na bunjištu iz gnoja i rana. Nešto drugo je daleko presudnije za njen život, srušene snove, izjalovljene želje, nedostignute čežnje. To je prošlost koja određuje njen životni trenutak, koja je prisutna i presudna u njenoj sudbini.

 Ta prošlost oličena je prvenstveno u njenom ocu, efendi Miti i njegovom tragičnom upinjanju da zaustavi vreme ili da ga ignoriše, što je samo iluzija njegove svesti i opsesija njegove sujete. U toj prošlosti vidi se široka sloboda Sofkinih predaka zasnovana na društvenoj i životnoj poziciji koja se efendi-Miti izmiče, koja za njega prestaje da postoji, a on hoće po svaku cenu da je zadrži. Tragična situacija Sofkina je, pored ostalog, i u tome što cenu za tu efendi-Mitinu iluziju, za tu očevu opsesiju, za tu njegovu samoobmanu, treba da plati ona; što ona treba da bude žrtvovana za to da prošlost produži svoj život, da otac njen, efendi Mita, živi onako kako se nekad golemaški živuvalo, da uživa u blesku i sjaju jednog bogastva koga više nema.

I Sofka, koja je i karakterom i temperamentom i celim svojim bićem satkana od iste materije i na isti način kao i njeni preci, teži i čezne za istim slobodnim razmahom življenja kao i oni, ali joj to život ne daje, uskraćuje joj. Ona je žrtvovana i ona sama sebe žrtvuje na žrtvenik života da bi prošlost i dalje živela, a nesvesna je ili je nedovoljno svesna obmane i iluzionističkog privida da je to zaista i moguće. Tako je jedna od bitnih crta osnovne motivacije Stankovićevog romana „Nečista krv“ težnja prošlosti u čovekovoj svesti da što duže bude sadašnjost i prelamanje u Sofkinom životnom putu nastalo zbog toga, što donosi njenu tragiku. Za efendi-Mitinu sreću mora Sofka žrtvovati svoju, odreći se svoje vizije života i svojih snova. I to uzalud, besmisleno, za nešto što se ne može zaista ponoviti, za nešto što ne može biti, za iluziju teško plaćenu životom bez sreće, svirepo ugaslom lepotom.

 Motivacija Gazda Mladena u svome jezgru i u svojoj biti sličnog je karaktera kao i ona u Nečistoj krvi, ali ipak data sa manje životnog intenziteta, sa nešto manje poetične lepote. Motivacija Pokajnikove žene data je u narativnom prostoru pripovetke u kome nema mesta za romaneskni razmah široke vizije života. Pripovetka u celini, a njena motivacija posebno, nose u sebi nešto od one nigde zapisane a ipak svuda prisutne i presudne, bezuslovne i neopozive sile patrijarhalnog reda i odnosa po kojima je udovica zatočenik pokojnikov. Po njima ona je uhvaćena kandžama prošlosti u nerazmrsive spletove tih nepisanih normi življenja.

 Majstorstvo Stankovićevo je i u dimenzionisanju odnosa između dobrovoljnosti i obaveznosti tog robovanja pokojnikove žene prošlosti, tog potčinjavanja nekome koga nema, a ipak je prisutan kao senka prošlosti koja je zaklonila sunce života, pa je nebo večno sivo.

 Drukčiju motivaciju dao je Bora Stanković za ličnost Mitka u „Koštani“. U ovom piščevom junaku živi vizija sopstvene prošlosti, koju on neprestano dočarava, želi njeno prisustvo, ulepšava je. Njegova žal za mlados’ vapaj je njegovih snova o životu, čežnja je, bezmerna i beskrajna, a silno intenzivna da prožima celo njegovo biće, određuje ga i daje mu smisao. Njegova žal za mlados’ težnja je za večnim trajanjem mladosti, za prevladavanjem vremena i njegovog neminovnog toka.

 Drugom prilikom trebaće ovaj odnos čoveka i toka vremena pokazati još i u nekim drugim Stankovićevim delima u sličnim varijacijama ali i u novim relacijama. Motiv prošlosti u svesti i sudbini čovekovoj u pomenutim i u nepomenutim delima ovog pisca jedno je od Stankovićevih objašnjenja i osvetljavanja ljudske egzistencije.

 Međutim, Stankovićev odnos prema prošlosti ne iscrpljuje se samo time. Vreme staro, prošlo, proteklo, neka je vrsta opsesije ovog srpskog prozaiste; opsesije u sebi protivrečne, ali u toj protivrečnosti umetnički plodonosne.

 Usklikom, mnogo puta već navođenim: „Staro, staro mi dajte, što miriše na bosiljak…“ Bora Stanković kao da vrši neki ritual prizivanja prošlog, davnog, da bi ono dalo sadržinu sadašnjem. Pisac kao fetišizuje staro, kao da hoće da ga učini intaktnim. Ali, ponirući u njega, u to prošlo, on razotkriva njegovu razornu moć i silu u odnosu na život i sudbinu čovekovu i od njegovog prisustva tka tragične ornamente i gradi sliku tragičnog toka života i življenja.

 Ni u jednog našeg pisca do njega nije sa toliko stvaralačke snage i sa tolikim estetskim dometom pokazano kako se međusobno prepliću prošlo i sadašnje, koliko je vreme u ljudskim životima ispreturano, kako ono ne teče u njihovoj svesti uvek paralelnim tokom i u istim dimenzijama kao u fizičko-astronomskom vidu njegovom, ali da čovek ne može ni van tog fizičkog vremena i njegovog neumitnog toka.

Međutim, čovek u datom trenutku ne živi samo u sadašnjosti nego, često, isto toliko u prošlosti i snovima o budućnosti. To prisustvo više vremena u tako reći istom trenutku, tu zavisnost čovekove egzistencije i od prošlosti, Bora Stanković je veoma intenzivno ne samo osetio nego i uobličio poetskom ekspresijom velike umetničke snage, pa je i to mnogo doprinelo da postane klasik nove srpske književnosti…

Dimitrije Vučenov | O srpskim realistima i njihovim predhodnicima | Beograd, 1970

Izvor: riznicasrpska.net

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S


 

MIT O PTICI…

tamoiovde-logo

Ako vam mnogo puta kažem da vas volim,

jeli to više ljubavi, ili je ista, jedna jedina?

Ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste živi,

je li to više zivota, ili je ovaj, jedan jedini?

Može li da se rodi pet miliona nečega,

a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?

Tu umetnost pretakanja iz jedne vrste nečega

u drugu vrstu nečega zovemo naše sad i ovde.

Zar vam je važnije da preživite ma i nekako,

nego da dokučite šta je zivot?

Doživljaj ovog sveta kod vas je, na žalost, samo

doživljaj vaše vrste sveta.


Liričar eruptivne snage, ali mekog štimunga, Miroslav Antić, rođen je 14. marta 1932. godine u Mokrinu.

Mit o Ptici 

Ko u ramenima oseća zemljinu težu

kao prikriveni bol,

pripada potomstvu onih što su u drevna vremena

znali za veštinu lebdenja:

onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,

ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,

već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja

usnama zlatnim kao večnost.

To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili

neizlečivo mučenje da mislimo.

I u amanet dobili zenicu što ne sabira

i ne odašilje utiske,

nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.

Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke

obrasle vetrom i svetlošću.

Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju

na njihov način letenja.

Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi

mogućnost da stvaramo takve oblike

iz kojih – kad se primakne uho i oslušne –

dopire lepet krila.

Ako se i znalo za postolja u njihova doba,

to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.

U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone

ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija

koje nas dovode na samu ivicu panike.

Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.

U znak sećanja na te predivne, jake ljude,

pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke

da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.

Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote

koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.

Pokušao sam da naučim svoje delo da misli.

Da ima belu radoznalost.

Usudio sam se da nađem odgonetku

da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe

ili smo sebi vraćeni.

Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja

valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,

suprotno klube svesti.

Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije

ili rođenje jeste

obična senzacija premotavanja živog.

Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.

Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja

i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak

baš tako – na početku.

Bio sam na putu da otkrijem

poslednju slobodu bezazlenosti:

razmak između pripadanja i pripadanja,

između izdvajanja-od i izdvajanja-u.

Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,

da više ne činim nasilja,

jer nemam razloga da primoravam stvari

na nešto drugo no što oduvek jesu,

prevazići cu pravljenje i razumeti stvaranje.

Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz

gde je početak i kraj kugle.

Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci.

Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.

Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje

o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,

a ipak žive i ipak su od nečega?

Možda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,

jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno?

Možda smo mi njima: ništa.

Možda smo mi njima: prazno?

Koliko puta su prošli kroz nas,

a i ne znamo njihovu nameru?

Koliko puta smo prošli kroz njih,

a i ne znaju našu nameru?

Da li je oblik oblik, ili je nešto drugo oblik?

Poklonio mi se vatar. Poklonila se tišina.

I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:

Kako da nađete granice i pročitate krajeve,

ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?

Svako je dno – svemir nečemu ispod njega.

Svako je nebo – plićak nečemu iznad njega.

Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?

U provinciji barskog bilja

i trska je primer za ogromno.

Kome je oko – okean, i kitovi su mu – trunje.

Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.

Treba presaviti um.

Možda vi i znate da letite,

ali još niste probali na sve moguće načine.

Poklonio sam se vetru. Poklonio se tišini.

Mislim da sam razumeo.

Čitava stvar je, znači, u vatrometu hitrine

kojom se emituje i prima um u povratku.

Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo

do – prepoznavanje sopstvene poruke.

Zato se kaže da je prostor: iskustvo

kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir

kad nam se vratio iz budućnosti.

Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku:

bio sam čudno smiren, sa riđim oreolom kose.

Bio sam spreman za stvaranje.


Samoća

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju
da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
na ivicama svemira.
Sitne i zbujene
sabijaju se u galaksijama.

Seme sekvoja bira čistine
sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikada nije imao potrebu
da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepozaćeš po tome
koliko si u stanju
da prebrodiš trenutak,
jer trenutak je teži
i strašniji i duži
od vremena i večnosti.


Oči

U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke.

Primetiš to po igrama koje polako počinju da se sapliću.

Primetiš to po iskraćalom odelu, koje ostavljaš mlađem bratu.

Primetiš i po bajkama, koje smo do sad tako lepo izmišljali.

Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom, Ti si nada koju on gleda iz svog sveta.

Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.

Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode.

Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.

”Ne zidaj vrata veća od kuće”, kažu Eskimi.

To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.

Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis.

Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.

Ovako sam to čuo: ”Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću.”

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: ”Niko me na svetu nije pokorio sem mene.”

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

 


Žeđ

Reka bi mogla da bude
okean, ako se zgrči
toliko ima u sebi
ogromne, večite vode.

Al ako ikada zapne
i umori se dok trči
umreće bez daljine,
umreće bez slobode.

Umreće u njoj vetar.
Umreće šume i žita.
Umreće bokori sunca
što se uz obalu pletu.

Zato ne sme da stane
i zato večito hita,
sa usnama od vode,
najžednija na svetu!


Jastuk za dvoje 

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja
I pogled crn.
Zavoli me
Kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
Da napravim jun.

I nemam obične sreće
I nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti
i zdravlja.
Zavoli moju senku
Što se tetura niz mokri dan.

Sutra nas mogu sresti ponori
ili uzglavlja.
Svejedno: lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor.
Uputi
telegram mome ocu:
„Postoji tužna divota
vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,
on, znate, spasava od – života…“

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše,
na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica
koje sigurno nekuda vode.

Čak i kad ti se čini
da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago
i nekuda nas vode.

Bićemo tamo negde
možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni,
ili javno prokleti.

Budi uz mene kad odem.

Miroslav  Antić

_________________________________________________________________________________________

 

NEŠTO JE NAČETO I OPUSTOŠENO…

tamoiovde-logo

NEKO

To je bilo jednog utorka oko četiri časa posle podne
meseca februara
u kuhinji
neko je ponizio služavku

Ranio je u dubinu njenog bića
nešto što je bilo još netaknuto
upravo je načeto
i opustošeno
Nešto što je još bilo živo
i što se smejalo ćutke
Ali
neko je ušao
rekao neku tešku reč
jer je razbila nešto
i to što se u njoj još moglo radovati
prestalo je zauvek da se smeje
Služavka je ostala ukočena
ukočena pred kantom za smeće
i onda je počela da drhti
Ne sme nikako sada da počne da plače
Jer ako počne da plače
služavka za sve
dobro zna
da neće nikako umeti
da se zaustavi
Ona u sebi nosi toliku bedu
već vrlo dugo je nosi kao zamrlo dete što još daje neke znake života
Ona zna dobro
čim prva suza krene
sve druge će za njom
i to će napraviti takvu buku
koju niko živ neće moći podneti
oteraće je
to zamrlo dete u njoj onda će potpuno umreti

Ućuta šta je drugo mogla.

Žak Prever


 

PLETENJE JE KAO JOGA…

tamoiovde-logo

HOBI KOJI IMA NAJVIŠE BENEFITA ZA MOZAK: “Pletenje je nova joga” tvrde neurolozi

 Sećate se kako su naše bake bile smirene i spokojne u razgovoru sa nama dok bi u rukama držale igle i klupko?

Printscreen: Youtube

Naučnici su došli od zaključka da ritmički tempo pletenja radi svoj posao: za vreme ovog zanimljivog posla, čovek kao da upada u trans, pa je zato smiren.

 Ruke zauzete, glava oslobođena od nepotrebnih misli, svest je u stabilnom stanju ravnoteže.

Pletenje se ispostavilo kao misaona praksa, tačnije kombinacija meditacije i koncentracije, a ovaj hobi primenjuju milioni žena širom sveta.

Nova joga, kako je pojedini naučnici nazivaju, zbog toga što na zaljubljenike u ovaj zanat deluje okrepljujuće i smirujuće.

Jedna studija u kojoj je učestvovalo više od 4000 pletilja iz celog sveta, dokazala je da se dok se plete, vrlo često javlja stanje sreće. Relaksacija, otklanjanje stresa, samorealizacija, postaju dostupni ljudima koje se bave ovim hobijem.

Tri puta nedeljno posvetiti pletenju značajno bi smanjilo nivo stresa, kažu u istraživanjima.

Postoje nekoliko benefita koje pletenje može dati čoveku tvrde naučnici:

1. Poboljšava se mentalno stanje

2. Pažnja i koncentracija se vežbaju i pospešuju

3. Razvoj finih motoričkih sposobnosti doprinosi da svari radite bolje i u drugim poslovima koji se rade rukama

4. Razvija se kreativnost

5. Imaćete osećaj postignuća za lepo urađeni posao, i samopouzdanje u rad koji obavljate

6. Razvija se strpljenje i istrajnost

7. Memorija se poboljšava i mozak brže radi

Potpuna predanost koju daje pletenje, ne može se uporediti ni sa čim što pružaju ostali hobiji. Mnogi naučnici veruju da pletenje pomaže starijim ženama da ostanu prisebne i produže život.

Tvrdnje su i te da se depresija i anksioznost mogu pobediti uz pomoć pletenja, a u teškim vremenima ovaj hobi može postati spas od raznih uznemirenja.

Izvor: ekspres.net


TAMOiOVDE-FotoPlus


_________________________________________________________________________________________

SIMBOL PLODNOSTI I ZAŠTITNIK DOMA…

tamoiovde-logo

ŽIVOTINJE U VEROVANJIMA SRBA (4)

U vreme paganstva brojni narodi verovali su da vode poreklo od neke životinje i da one imaju natprirodne moći. Bez obzira na to što je to vreme davno prošlo i danas su se zadržala neka od tih verovanja. Izuzetak nisu ni Srbi.

“S kolena na koleno sačuvala su se naivna verovanja da između životinja i ljudi može biti srodničke veze. Takva verovanja našla su izraz najčešće u legendama i mitovima – Međedovićev otac bio je medved, Miloša (K)Obilića rodila je kobila po jednoj legendi a po drugoj – zmaj..,” pisao je etnolog Veselin Čajkanović u knjizi “Mit i religija u Srba”.

U delu “Država i društvo u srednjevekovnoj Srbiji” češki istoričar Konstantin Jireček navodi da postoji verovanje “da je svaki narod vezan za neku životinju i da se poistovećuje sa njom”. Primera radi mitski srodnik i predak Nemaca je orao, Grka lisica, Bugara bik, Turaka zmija, a Srba – vuk! Osim vuka značajno mesto u mitologiji i verovanjima Srba imaju i zmija, konj, petao, medved, koza…

U verovanjima Srba petao je najčešće personifikacija htoničnih, to jest natpriodnih sila i božanstva koja su u vezi sa zemljom i njenim plodovima. U prilog tome i podatak da su se petlovi sa kokoškama okupljeni u jato i okruženi konopcem na Božić hranili mrvama sa trpeze pripremljene za Badnje veče i pomešanim sa kukuruzom i zrnevljem pšenice otpalim od slame ispod badnjančke sofre.

To se radilo da se umilostive natprirodne sile i pomognu da plodovi zemlje budu berićetni i obezbede sigurnost članovima porodice.

Za uspešnu žetvu

Petao je, osim toga, bio simbol plodnosti pa je često žrtvovan da bi se oživela snaga žita u semenu. Primera radi u nekim krajevima su ratari po završetku vršidbe zaklali petla tako da mu krv istekne na zrna pšenice, a od mesa bi pripremili ručak za one koji su u njoj učestvovali. Tokom naredne setve ili su prvo u brazdu bacali zrna pšenice sa petlovom krvlju ili su na dan setve iznosili iz ambara malo žita, zapalili sveću a zatim zaklali petla čiju bi krv cedili na žito. Onaj ko seje žito natopljeno petlovom krvlju pomešao bi sa ostalim semenom a glavu petla bi zakopao u prvu brazdu. Tog dana za ručak na njivu nosili su jelo spremljeno od tog petla.

Osim toga petao je žrtvovan i da se oteraju zle sile u slučaju bolesti a tokom gradnje i pre useljenja unosio se živ petao u sve prostorije nove kuće, posebno u mračnije delove, gde su, verovalo se, boravile duše predaka. Petao je bio žrtvovan i u slučaju da je neko počinio veliki greh kao i da se “otera smrt” ako je u kraćem vremenskom periodu bilo nekoliko tragičnih događaja u porodici. Otuda i termin “potrećiti” što znači sprečiti treću smrt u porodici sahranjivanjem živog petla ili ritualnim klanjem.

To je trebalo da budezamena, takozvana “treća glava”, ako je dvoje iz kuće već umrlo za nepunu godinu dana. U tom slučaju se u istočnoj Srbiji žrtvavao petao i priređivao se kompletan ritual sahranjivanja – pravio se mali sanduk, kopao se grob uz onaj drugog umrlog, postavljala se “krstača” i odavala su se sva “podušja petlovoj glavi“ koja je zamenila nekog iz porodice.

Ritualno klanje petla najčešće se odvijalo dva puta godišnje – uoči Svetog Ilije (2. avgusta) i na Mratindan (24. novembra). Za Ilindan se klao najstariji petao da se ovaj svetac umilostivi da ne odapinje munje i gromove na kuću, stoku i letinu.Veruje se da, ako se to ne uradi, preti smrt ili domaćinu ili nekom detetu.

A, kada je reč o ritualnom klanju petla na Svetog Mratu, što se radilo pre sunca ili po njegovom zalasku, birao se petao bez belega, crna kokoška ili crno pile (“mratinče”).

To je radila najstarija žena u domaćinstvu na kućnom pragu kao kultnom mestu porodice i mestu gde borave duhovi predaka a potom je od mesa spremila ručak. Perje, noge i vrat se kačilo o verige a posle 40 dana se koristilo za isterivanje zlih sila iz sobe u kojoj su novorođenče i porodilja ili zapaljeno perje za kađenje plašljive dece.

U nekim krajevima su se petlu, kokoški ili piletu crvenim koncem vezivali kljun da tokom rituala ne daje glasa od sebe. Etnolozi ističu da žrtvovanje petla u vreme Svetog Mrate ima htonski karakter (u vezi sa zemljom i njenim plodovima) jer petla kolje žena pri čemu se prepoznaju i ostaci matrijarharnog principa. A, u žrtvovanju petla uoči Svetog Ilije prepoznaje se patrijarhat jer petla kolje domaćin.

Anđeli pod krilima

S obzirom na to da se verovalo da je petao i otelovljenje plodnosti imao je značajnu ulogu i u svadbenim običajima. Osim toga mislilo se da petao donosi sreću pa gotovo da nije bilo domaćinstva bez petla.

Smatralo se da tamo gde petao ne peva, nema ni života ni ljudi ali i da đavo može da navede ukućane na zlo. Ova pernata živina imala je, takođe, ulogu stražara i moćnog zaštitnika doma. Jer, verovalo se da tokom noći svetom “hode i brode” nečastive sile – veštice, đavoli, vampiri.., a petao zaštitinik jutarnjim oglašavanjem signalizira da su one otišle. Posle njegovog kukurikanja ukućani su mogli da odahnu, da izađu iz domova i bez bojazni počnu da obavljaju svakodnevne poslove.

Verovalo se da je petlovo kukurikanje božanskog porekla i da se oni oglašavaju po božjoj zapovesti. Bog je, smatralo se, naredio da anđeli pevaju na nebu, a petlovi – na zemlji! U nekim delovima Srbije mislilo se da petlovi pevaju po zapovesti belog petla sa neba koji je, inače, kralj svih petlova ali i da anđeli noću dolaze pod krilo zaspalom petlu i da ga bude da se oglasi tokom noći.

Prvo petlovo oglašavanje je u gluvo doba (oko ponoći), drugo oko 2 sata noću a treći put se oglasi da nagovesti dolazak zore i peva dok ne svane. A, ako to uradi pre ponoći, smatra se, nagoveštava dolazak zla u kuću ili selo pa čak i nečiju smrti. Kad se to dogodi žene bacaju žar iza vrata, udaraju rukom o prozor ili gvožđem o gvožđe da ne bi nevolja ušla u kuću i šapuću “u goru, u vodu, ovde ti mesta nema”.

Verovalo se i da petlovi imaju moć da predskažu dolazak gosta, odlazak na put, neku radosnu vest ali i bolest, smrt… Ako petao zakukuriče na kućnom pragu može da dođe putnik namernik na počinak a u slučaju da to uradi u sedećem položaju ili dok odlazi na spavanje nagoveštava promenu vremena.

On može čak i da “meri vreme” i da ukaže koliko je, posle kratkodnevice, dan duži. Ne kaže se bez razloga “od Božića do Svetog Save dan oduža koliko pevac može da skoči sa kućnog praga”.

Crven, beo i crn

U ritualima petao je uvek crven jer ta boja, veruje se, odbija uroke, zle poglede i štiti od demona. Osim toga, crveno simboliše zdravlje i pospešuje borbenost karakterističnu za petla.

Beli petao je, veruje se atribut bogova slovenskog panteona a crni ima demonsku prirodu i verovalo se da je postao od đavola. Crn petao, pošto je pod uticajem demona, najčešće zakukuriče van uobičajenog vremena. Njega nazivaju “krivac” i ako on tri puta “zapeva van satnice” završi u loncu. Kao i onaj, bez obzira na boju perja, koji se oglasi kao kokoška ili kokoška koja zakukuriče. U nekim krajevima, međutim, gaje crne petlove, jer su oni “od đavola” i štite od njega.

Petao zmaj

Verovalo se da petao može da bude i silan zmaj a posebno u slučaju da mu niknu i zmajeva krila. U prilog tome podatak da se u jednom delu Srbije veruje da petao – zmaj čim se nebo naoblači, odlazi pod prag gde mu ostaje telo a duh mu odlazi da se bori sa alama koje predvode oblake.

Pratilac Svetog Save

Narodne legende kazuju da je Sveti Sava blagoslovio petla i uvek ga nosio sa sobom. U jednoj od tih legendi se navodi da je svetitelj pohodio u Srbiju i došao u Vlasotince.

Nosio je, kao i obično, petla koji mu je kukurikanjem “kazivao” koliko je sati. U trenutku nepažnju neko mu je petla ukrao, Sveti Sava se zbog toga naljutio i izrekao kletvu da u tom mestu petlovi pevaju i danju i noću.

Ima onih koji tvrde da petlovi u Vlasotincima zaista češće pevaju nego u ostalim drugim mestima.

Karlo Kubiček

Izvor: zov.rs

____________________________________________________________________________________________

ZA TEBE GOVORIM…

tamoiovde-logo

Ako jednom staviš na gramofon moje srce
čućeš ono što sam izmislio samo zato da bih tebi rekao:

Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zemlji.
Da li je tamo već i mozak čovečanstva?

Foto ilustracija: Bora*S

Javno iznosim rečenice kojima sam te osvojio,
govoreći o drugim stvarima govorio sam o tebi,
pucajući u plafon izjavljivao sam da te volim
i sve što sam lepo rekao o drugima, tebi je namenjeno,
dok sam s tobom govorio telefonom
moja krv je tekla žicom do tvojih usta
i telefonska mreža se pretvarala u krvotok,
kao što se bolest pismom prenosi iz države u državu
kao što stotine koža ubijenih životinja čine tvoju bundu
kao što je u mojoj glavi prostor ništa manji od ovog izvan nje
tako je i u mojoj utrobi sapeto nešto veće od mene.
Ja, sin ženin, kćeri čovekova, tebi sam to ovako govorio:

Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
izleteće iz nje kamenje veće od naše planete,
oko bivše zemlje ostaće kao kavez nagoreli meridijani
kao konstrukcije porušenih hangara
kao kosturi konja na nekoj visoravni.
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
hoću da ispaštam, hoću da pokažem šta mogu učiniti za tebe.
Neka mi na leđa natovare betonsku kuglu,
hoću da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kuću!
Neka poštari odbiju da ti uruče moja pisma
neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobraćaja i telefona.

Sve što je rečeno o budućnosti
da je rečeno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono što je uzidano u hramove
sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono što se govori tuđim ženama
ja sam govorio tebi,
iz punih pluća pod šlemom i pod punom ratnom spremom.
Jer ništa ne zaslužuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato što me voliš ja volim sve ostalo,
i nikome ne želim zlo.

Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
da i kada bih pao – do zemlje bih se naživeo!
Dižem primitivnu buku kao sneg što grmi i dimi se u klanicama,
da si muškarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruči u tebe,
neka niče drveće koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridržava svojih oblika i granica,
neka trešnje, neka jabuke ne budu okrugle,
nego kakve god hoće i kolike hoće,
neka se slonovi uvuku u mišje rupe!

Neka moju dušu grubo istovare na prvom đubrištu,
neka najjači glasovi sruše ove plafone,
neka se nebesa otarase snega i kiše,
neka sve ostane čisto i slobodno,
neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
i neka se proglasi ludakom
svako ko pomisli da te više voli!

Matija Bećković

________________________________________________________________________________________

 

ZAJEDNO SU ČITALI I TUMAČILI…

tamoiovde-logo

Balada o džambasu i krčmarici

U Šapcu bila mala krčma
U krčmi lepa krčmarica
imala muža na robiji
sa robije dobijala nežna pisma

Foto ilustracija: Bora*S

Vraćao se džambas iz Sremske Mitrovice
jahao neku ostarelu ragu
padala kiša duvao pasji vetar
ledilo se srce skitačko

Stigao u Šabac ušao u krčmu
seo pored peći poručio rakiju
milicajac iza šanka sumnjičavo ga pogledao
bila noć decembarska prvi sneg padao

Sutradan bio pazarni dan raga bila za prodaju
otimarena doterana otišla je za lepe pare
ponovo džambas u krčmu došao
krčmarica ga prepoznala

Donela mu sela pored njega upitala za bratski život
pričao džambas o putevima bez kraja
o kobilama mađarskim o vlaškim ciganima
dopalo se krčmarici zavolela patnju džambasku

Sutradan stiglo pismo iz Požarevca
Putovalo pismo preko snežne zemlje
lepa krčmarica suzu pustila
čitajući pismo iz Požarevca

Spazio džambas suzu u očima
zaigralo njegovo srce lopovsko
zajedno su čitali i tumačili
nije lako sestro lepa njemu tamo na robiji

Video džambas njegovu fotografiju
gledale ga bratske oči nepoznate
u ruci posle držao njenu ruku
tako da je tu ostao da zanoći

Izjutra poranio nacepao drva
uneo u naručju založio vatru
bila mećava sneg stresao sa cokula
gledale ga najlepše oči u Šapcu.

Brana Petrović

_______________________________________________________________________________________