EVO, SILAZI SUMRAK, I SVET POSTAJE HLADNIJI…

tamoiovde-logo

KROJ

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog.  Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.

TAMOiOVDE-BoraS-IMGP1970

Foto ilustracija: Bora*S

Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.
Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.
Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

Miroslav Antić


 

OD LJUBAVI NEKO NAS SPASAVA…

tamoiovde-logo

PROBUDI SE

Probudi se
nešto se dešava
nemoj reći da to nisi znao
i tvoja se sudbina rešava
moglo bi ti jednom biti žao.

Foto ilustracija Bora*S

Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava.

Probudi se nešto se dešava
ne mogu ti jasno reći šta je
ni laž nije ni istina prava
al’ osetim dugo će da traje.

Probudi se nešto se dešava
u prostoru izvan naše volje
od ljubavi neko nas spasava
i govori da je tako bolje.

Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava.


Duško Trifunović


 

NI ONI SAMI NE ZNAJU…

tamoiovde-logo

„Neprestano otkrivam da nikako ne mogu da otkrijem ljude.

Foto ilusracija: Bora*S

Ono što kažu, nije ono što čine, da li je ono što misle?

Možda to ni oni sami ne znaju.“


Meša Selimović (Tvrđava)



 

SIMPTOMI DANAŠNJEG STANJA ČOVEKA…

tamoiovde-logo

Kako ne biste imali dileme o onome o čemu ćemo ovde govoriti, kao i to da li je cela priča odgovarajuća za vas, navešću vam jednu “malu” listu problematičnih stanja (kažem “malu” jer problema ovakvih i sličnih ima mnogo više) tipične osobe kojoj je namenjen ovaj tekst.

Ne morate imati sve navedeno da biste se “kvalifikovali” za ovo što sledi, ali ukoliko se u većini tačaka pronalazite, onda je na ovom putovanju imate obezbeđeno mesto.

Ilustracija: autentikon

Dakle, evo liste tipičnih problema čoveka koje imamo u vidu za ovo izlaganje:

-Preterana osetljivost na kritiku
-Auto “guilt-trip” (često okrivljavanje sebe)
-Emotofobija (strah od negativnih emocija)
-Osećaj odgovornosti za tuđa stanja i ponašanje
-Toksični sram i stid
-Preterani self-monitoring
-Nestabilne “propustljive” ego-granice (veoma osećate ono što drugi oko vas osećaju)
-Strah od vezivanja i intimnosti – ili prevelika potreba za intimnošću
-Jaka separaciona anksioznost i strah od promena
-Manjak vere u sebe i svoje sposobnosti
-Manjak motivacije i ambicije, mentalna blokada
-Opšte sniženo samopouzdanje
-Prokrastinacija (odlaganje obaveza)
-Snižena mogućnost donošenja odluka i često traženje tuđe pomoći
-Izbegavanje snošenja odgovornosti
-Generalna hipersenzitivnost i emocionalna osetljivost
-Privlačenje emocionalnih vampira
-Osećaj konstantnog umora, iscrpljenosti, nevoljnosti
-Optužuju vas da ste “naporni” (ili emocionalni vampir)
-“People-pleaser” sindrom (trudite se da stalno ugađate drugima)
-Kompenzatorno-projektivna agresivnost i bes prema ljudima
-Strah od autoriteta ili pobuna protiv autoriteta
-Izbegavanje konflikata ili konstantno “traženje svađe”
-Nemogućnost da se kaže “ne” – ili izrazito negativistično-kritički nastrojeno ponašanje
-Čest osećaj “hodanja po ljuskama jajeta” sa određenim ljudima
-Preterana zavisnost od tuđeg mišljenja
-Fizičko izolovanje od ljudi i povlačenje u sebe
-Mentalna izolacija (prečesto fantaziranje i povlačenje u svet mašte)
-Socijalna anksioznost i socijalna fobija
-Osećaj da smo “lažni”, izveštačeni, itd.
-Invertovani narcizam (privlačenje narcisoidnih osoba i traženje kritike)
-Odbrambeno narcisoidno ponašanje i egocentričnost
-Potisnut bes i agresivnost
-Emocionalni flashback-ovi
-Regresija i infantilnost
-Paranoidne misli i strahovi
-Depresija, anksioznost, psihosomatske tegobe
-Zloupotreba supstanci (alkohol, tablete za smirenje i slično).

Neki koji ovo čitaju će sada reći “da li je moguće da se ovde pronalazim skoro 100%?” kao i “da li je moguće da postoji veoma veliki broj osoba koji imaju skoro identične probleme poput mojih?”. Odgovor je: moguće je, zato što je ovo sindrom tzv. neautentičnog života.

Ovakav sklop ličnosti i stanja je u ogromnoj većini proizvod jednog globalnog stanja bića, za koje možemo upotrebiti termin “rascepljenost“. Na površini bića formira se jedna maska, persona, koja je sistematski izgrađivana tokom dugog perioda socijalizacije i vaspitanja, a koju mi tokom velikog dela svog života pogrešno nazivamo „sobom“ i govorimo „to sam ja“.

Identifikujemo se sa ovom lažnom slikom o sebi koju imamo i koja nam je na neki način nametnuta od strane okoline. Međutim, to samo po sebi ima za posledicu podelu u biću, gde jedan deo biva postavljen na kormilo, a drugi biva potisnut i skrajnut u stranu.

Upravo taj potisnuti deo nam sve vreme govori da to što mi trenutno jesmo, nije ono što mi zapravo autentično jesmo i da ne živimo život kakav bismo želeli. Taj deo nas nam te poruke najčešće šalje kroz osećaje anksioznosti, depresije, krivice, pa i napade panike, košmarne snove, ali neretko i kroz otvoreni unutrašnji dijalog, situacije gde zapravo čujemo taj unutrašnji glas koji nam govori da nešto nije u redu i da ovakva egzistencija nema konkretnog smisla.

Osećamo bazično nezadovoljstvo sobom i životom. Taj deo nas je naše autentično ja, pravo ja, koje je godinama bilo potiskivano na uštrb formiranja te spoljašnje maske koja zadovoljava tuđe potrebe i očekivanja, ili se pak otvoreno buni protiv njih. Zatvoreno je u ljusku i izolovano od ostatka bića, jer je u jednom trenutku tako želela okolina.

Anksioznost koja je proizvod vapaja autentičnog “ja” se naziva autentična ili egzistencijalna anksioznost. Termin „egzistencijalna“ se ovde ne odnosi na materijalni domen nego na metafizičko i psihološko pitanje smisla egzistencije, odnosno postojanja i svrhe naših života na ovom svetu. Ono što najviše pokreće čoveka je ostvarivanje njegovih potencijala i smisla postojanja, što podrazumeva ostvarivanje adekvatnih intelektualnih, emocionalnih i duhovnih potreba.

Usled toga što je biće rascepljeno na više delova, od kojih je većina lažna, spoljašnja maska izgrađena usled nužnosti interakcije sa okolinom – koja je takođe masovno neiskrena, lažna i neautentična – glavni osećaj koji leži u dubini egzistencijalne anksioznosti je osećaj besmislenosti, praznine, nepripadanja, nesvrsishodnosti, beskorisnosti.

Jasno nam je sada da je ovaj osećaj besmisla prisutan zato što je to „ja“, sa kojim se u datom trenutku identifikujemo, zapravo formirano na premisama udovoljavanja tuđim očekivanjima u našoj prošlosti ili u našoj trenutnoj sredini koja, po svemu sudeći, u većini slučajeva nisu bila adekvatna, realna, iskrena i nisu polazila od tačke autentične komunikacije. Duboko u sebi osećamo nezadovoljstvo sa samim sobom; ali, ako malo bolje pogedamo, to nezadovoljstvo je zapravo usmereno ka onom lažnom i površinskom identitetu.

Naravno da će život koji se živi na premisama koje nisu realne i autentične i gde se naše pravo biće sputava, ne dolazi do izražaja, naše prave želje, ambicije i potrebe skrajnute i potisnute, delovati manje ili više besmisleno i prazno. Potreba za iskrenom i autentičnom interakcijom sa svetom je u dubini naših bića, ali većina nas je to potisnula – čak je očigledan i strah od toga, bežanje u svetove još veće laži, obuzimanja raznoraznim aktivnostima, supstancama, površnim odnosima, a sve radi izbegavanja odgovornosti življenja autentičnog života i suočavanja sa svojim pravim „ja“.

Naravno, strah je u ovom smislu prirodna posledica sistematskog uslovljavanja na određen način života, ukalupljivanja u već spremne modele ličnosti i dimenzije komunikacije sa okolinom, a često i kažnjavanja usled pokušaja ispoljavanja svojeg autentičnog bića i iskrenih potreba, želja, stavova, mišljenja i emocija.

Strah od autentičnog je usađen u nas i čak smo naučeni da sami sebe vraćamo sa puta istine u svet laži, svesno ili nesvesno. Dubinski osećamo da nešto tu nije kako treba. Pitanje koje sada trebamo postaviti je zašto i kako dolazi do ovakve situacije? Odgovor je kompleksan i višestran, a mi ćemo se truditi da pokušamo da proniknemo u srž problema, jer nemamo drugog izbora ukoliko želimo da promenimo naše živote.

S jedne strane, ta rascepljenost je istovremeno i uzrok i simptom jednog veoma specifičnog seta mehanizama u našim umovima, koji je prisutan u nama od našeg detinjstva i koji u velikoj meri oblikuje različite osobe u isti kalup. Ovaj paradoksalni skup mehanizama se naziva “unutrašnji kritičar” i predstavlja deo nas koji nas kažnjava, usmerava, govori šta je dobro a šta loše, koliko smo vredni a koliko ne, itd. Ali zašto paradoksalni? S jedne strane zato što nas on kritikuje i izaziva osećaj nezadovoljstva sobom, tera nas na promenu.

Međutim, njegova kritika je ogromnim delom usmerena ka našem autentičnom biću, a u korist one maske i persone na površini. On je prirodan i po svemu sudeći, nužan deo uma osobe koja želi da funkcioniše u civilizaciji i može da nas usmeri u smeru veće autentičnosti i nalaženja smisla, ali kada je razvijen kako ne treba, unutrašnji kritičar postaje toksičan i patološki – postaje naš progonitelj i neprijatelj.

On je deo nas koji nas konstantno kontroliše i kritikuje, pružajući nam osećaj da nešto radimo ili da smo uradili pogrešno ili nedovoljno dobro u najboljem slučaju. On je “policajac” koji drži autentično “ja” u ćeliji duboko u nama i ne dozvoljava našem pravom, iskrenom biću da se ispolji u punoj meri (ili mu ne dozvoljava uopšte). Disfunkcionalan unutrašnji kritičar nas tera da se osećamo neadekvatno sami sa sobom i učestvuje u stvaranju negativne slike o sebi, koja dalje parališe čitavo biće i tiranijom ga saterava u mentalni ćošak.

Ovako predstavljen, on je takođe odvojen (“otcepljen”) deo našeg uma, ali ga percipiramo kao deo nas tokom “unutrašnjeg dijaloga” (kada se obraćamo “sami sebi”) i samim tim je, kao što smo rekli, i simptom unutrašnje neitegrisanosti i podeljenosti. Kao što ćemo videti kasnije, ovaj mehanizam se oblikuje tokom vaspitanja i interakcije sa okolinom.
(Nastavak u sledećem tekstu.)

Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.
Izvor: autentikon


 

ČOVEK BITI, VREDI LI…

tamoiovde-logo

Da li ste znali da je najskuplji konj na svetu Fusaiči Pegazus (Fusaichi Pegasus) prodat na aukciji za neverovatnih 70 miliona dolara, tako postavši najvredniji konj ikada.

Cenu konja diktira genetika, ali i predispozicije, te osvojene titule. Prevedeno, zarada.

Čak i ako konj završi svoju takmičarsku karijeru, parenje se isto naplaćuje i prodaje po visokim cenama, stotinama hiljada evra, ukoliko se od dobrih roditelja očekuje šampionsko grlo.

Fusaiči Pegazus zaradio je dva miliona dolara u dobicima pre svog petog rođendana, ali do tada je njegova trkačka karijera bila gotova.

Cena od 70 miliona dolara plaćena je u očekivanju da će proizvesti potomstvo koje pobeđuje na trkama i da će postati velika imena u industriji uzgoja konja.

Jelena Sajić
Izvor: agroklub.rs


Naslov: Bora*S


 

A U MEĐUVREMENU…

tamoiovde-logo

Da li bi ljudi mogli biti bolji?

Mogli bi, ali niko neće prvi da počne.
Svi imaju loša iskustva. Nismo li se malo puta zaklinjali da ćemo biti bolji?

I neki stvarno postanu bolji, pa ispadaju naivni.
Jer su oni drugi – postali još gori.

Duško Radović


 

ŽIVOT NE IDE NATRAŠKE…

tamoiovde-logo

Vаšа deca пisu vaša deca.

Опа su siпovi i kćeri Života koji čezne za sobom.
Опа dolaze kroz vas, ali пе od vas,
I mada su s vama, опа vam ipak пе pripadaju.

Foto ilustracija Bora*S

Možete im dati svoju ljubav, ali пе i svoje misli,
Јer опа imaju vlastite misli.
Možete udomiti пjihova tela, ali пе i пjihove duše,
Jer пjihove duše obitavaju u domu sutrašпjice koji vi пе mozete posetiti,
čak ni u sпovima.

Mozete stremiti da budete poput пjih, ali пе nastojte
da ih učiпite sličпima sebl,
Јer zivot пе ide пatraške, пiti se zadržava па
jučerašпjici.
Vi ste lukovi iz kojih se vaša deca kao žive strele оdарiпјu.

Neka stezaпje u vašoj šaci strelca bude па radost.

Kalil Gibran

(Iz knjige Slobodna deca Samerhila, autora Aleksandra S Nila)


„Teško dete jeste dete koje je nesrećno. Ono je u ratu sa samim sobom, pa otuda i u ratu sa svetom.“

„Funkcija deteta je da živi svoj život-ne život kojim njegovi anksiozni roditelji smatraju da bi trebalo da se živi, i ne život u smislu koji je odredio stručnjak za obrazovanje smatrajući šta je najbolje“.

„Deca su mudra. Na ljubav će odgovoriti ljubavlju, a na mržnju mržnjom“.

„Svi zločini, sve mržnje i svi ratovi mogu se svesti na nesreću. Ova knjiga je pokušaj da se prikaže kako nastaje nesreća, kako ona uništava ljudski život i kako deca mogu da se odgoje tako da do nesreće uopšte ne dođe…“

Aleksandar S Nil


 

OKRENUTI PREMA PONORU…

tamoiovde-logo

„Postoji dakle osećaj da živimo u vremenu neobične nesigurnosti. U proteklih stotinu godina slomile su se tolike davno uspostavljene tradicije – tradicija porodičnog i društvenog života, vladavine, ekonomskog poretka i verskih uverenja.

Foto ilustracija: Bora*S

Kako godine prolaze, čini se da imamo sve manje i manje uporišta za koje bismo se mogli uhvatiti, sve manje stvari koje bismo mogli smatrati apsolutno ispravnim i istinitim, pouzdanim za sva vremena.

Za neke je to dobrodošlo olakšanje od ograničenja koje nam nameću moralne, društvene i duhovne dogme. 

Za druge je to opasan i užasavajući prekid sa razumom i pameću , jer nastoji da sroza ljudski život u beznadežni haos.

Foto ilustracija: Bora*S

Možda je većini trenutni osećaj olakšanja dao kratak predah, da bi nakon toga usledila najdublja anksioznost.

Jer, ako je sve relativno, ako je život tek bujica bez oblika ili cilja, u čijim poplavama ne može potrajati apsolutno ništa što bi se spasilo, osim same promene, čini se da je to nešto u čemu “nema budućnosti”, a samim tim ni nade.”

Alan Vots
 Mudrost nesigurnosti: Poruka iz doba anksioznosti


 

MOŽDA BI I NOĆ DA SVANE…

tamoiovde-logo
Uspavanka

Svet ovaj,
u stvari, i nije
tako rđav i zao,
mada poneko plače,
i samuje,
i brine.

Ilustracija: Ulje na platnu/ Autor Bora*S

Možda je suton s krova
sasvim slučajno pao.
Možda bi i noć da svane,
možda bi i noć da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato
da čovek lakše diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.
I kad se umoriš gorko,
i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je ovo,
važnije od najprečeg:
kad se toliko lepote
u sebi čuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadić tog nečeg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoće,
i plača,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,
ličiće jutro na tebe
više nego na druge.

Miroslav Antic


 

SVETLA, SVETLOSTI…

tamoiovde-logo

Može li slabašna svetlost da nadvlada tamu?

Ulje na platnu (340×420) Autor: Bora*S

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

DUŠA STEPSKOG VUKA…

tamoiovde-logo

Bio jednom neko po imenu Hari, nazvan Stepski Vuk. Išao je na dve noge, nosio odelo i bio čovek, ali je u stvari ipak, eto, bio stepski vuk.

Foto ilustracija: Bora*S

Naučio je mnogo od onoga što bistri ljudi mogu da nauče i bio je prilično razuman čovek. Ali evo šta nije naučio: da bude zadovoljan sobom i svojim životom. To nije bio u stanju da nauči, jer je po prirodi bio nezadovoljan čovek. Verovatno je to proisticalo otuda što je u dnu svoje duše oduvek znao (ili mislio da zna) da on u stvari uopšte nije čovek, već vuk iz stepe.

Neka se mudri Ijudi prepiru da li je odista bio vuk, da li je možda još pre svog rođenja nekom čarolijom pretvoren od vuka u čoveka, ili je rođen kao čovek, ali sa dušom stepskog vuka, kojom je opsednut, ili je pak verovanje da je on u stvari vuk bilo samo neko njegovo uobraženje i bolest.

Na primer, bilo bi, najzad, mogućno da je taj čovek u svome detinjstvu bio divlji, neukrotiv i neuredan, da su njegovi vaspitači pokušali da ubiju zver u njemu, pa su mu baš na taj način stvorili uobraženje i verovanje da je on u stvari zver, obavijena samo tankom prevlakom vaspitanja i čovečnosti.

O tome bi se moglo govoriti nadugačko, a i zanimljivo, mogle bi se o tome čak pisati i knjige, ali Stepskom Vuku to ne bi bila nikakva usluga, jer je njemu bilo sasvim svejedno da li je vuk ušao u njega magijom, ili batinama ili je to, naprosto, samo uobraženje njegove duše. Šta su drugi o tome mislili, a i šta je on sam o tome mislio, za njega nije bilo ni od kakve važnosti, jer od toga vuk nije izišao iz njega.

Stepski Vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajuci zbog toga naročitih teškoća.

Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih Ijudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato.

Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak.

Naš Stepski Vuk je, doduše živeo osećajući se čas kao vuk čas kao čovek, kako je to slučaj kod svih polutana, ali kada je bio vuk, uvek bi ga vrebao čovek, posmatrajući, ocenjujući i osuđujući, a u vreme kada je bio čovek, to isto je činio vuk.

Na primer, ako je Hariju kao čoveku dolazila neka lepa misao, neko prefinjeno, plemenito osećanje, ili ako bi izvršio kakvo, takozvano, plemenito delo, tada bi vuk u njemu iskezio zube, smejao se i pokazivao mu sa surovom ironijom kako smešno i rđavo pristaje ovakvo plemenito pozorište stepskoj životinji, vuku, koji u svojoj duši sasvim tačno zna šta mu prija, naime: da usamljen kaska stepama, da se povremeno naloče krvi ili da juri za nekom vučicom.
Sa gledišta vuka svaka čovečja delatnost postajala je strahovito komična i neprilična, glupa i sujetna.

Ali je bilo isto tako i kada se Hari osećao i ponašao kao vuk, kada bi iskezio zube na druge, kada bi osećao mržnju i smrtno neprijateljstvu prema svim ljudima i njihovom lažnom i izopačenom ponašanju. Tada bi, naime, vrebao u njemu onaj Ijudski deo prirode, osmatrao vuka, nazivao ga stokom i zveri, i tako kvario svaku radost jednostavnog, rđavog i divljeg vučjeg stvora.

Takve su bile osobine Stepskog Vuka, i, sudeći po njima, Hari nije imao baš ugodan i srećan život. Ali time nije rečeno da je bio naročito nesrećan (iako se njemu samom tako činilo, kao što svaki čovek svoje patnje smatra najvećim). To ne bi trebalo reći ni o jednom čoveku. I onaj ko ne nosi vuka u sebi ne mora zbog toga da bude srećan. I najnesrećniji život ima svojih šuntanih časova i, pod peskom i kamenjem, svoje sitne cvetiće sreće.

Tako je to bilo i kod Stepskog Vuka. Obično je bio veoma nesrećan, to se ne može poreći, a mogao je da unesreći i druge, naime, ako ih je voleo, a i oni njega. Jer svi oni koji bi ga zavoleli videli su samo jednu njegovu stranu.

Neki su ga voleli kao prefinjenog, mudrog i neobičnog čoveka, pa bi bili zgranuti i razočarani kada bi odjednom morali da otkriju vuka u njemu. A do toga je moralo doći, jer je Hari, kao svako biće, želeo da bude voljen kao celina i baš zbog toga nije mogao da krije i da lažima uklanja vuka ispred očiju onih do čije mu je ljubavi bilo mnogo stalo.

Ali je bilo i takvih koji su u njemu voleli baš vuka, baš ono slobodno, divlje, neukrotivo, opasno i snažno, i ovi su, opet, doživljavali veliko razočaranje i jad kada bi odjednom divlji, zli vuk ipak postao čovek, koji u sebi nosi čežnju za dobrotom i nežnošću, koji hoće da sluša Mocarta, da čita pesme i da ima ljudske ideale.

Baš su ovi Ijudi obično bili naročito razočarani i ljutiti, i tako je Stepski Vuk svoju dvojakost i podvojenost unosio i u sudbine drugih sa kojima je dolazio u dodir.

Herman Hese

( Stepski vuk)


 

IDEJA O ŽIVOTU VEĆA NEGO ŽIVOT…

tamoiovde-logo

6. O sreći

Život je jedna neizmerna logika i harmonija, a pošto su priroda i život jedno isto, ne postoje ni u životu apsurdumi i anomalije. Sve je na svetu vezano jedno za drugo, pa su vezane i sreća i nesreća u ljudskoj sudbini.

Foto ilustracija Bora*S

Kao iz korpe rumenih trešanja što se ne da izvući samo jedna trešnja, a da se prstom ne zakači i izvuče odjednom više njih, tako idu i sreće i nesreće uvek u serijama – trešnje zdrave i trešnje otrovane, stavljene zajedno u jednoj kobnoj korpi.

Svaki je čovek po nekoliko puta u životu dobijao osećanje konačne propasti, kao da su ga izneverili tlo pod nogama, krma na brodu, uzde na besnim konjima. Ali se svaki uverio u to da je posle serije sreća dolazila serija nesreća, i obrnuto. U samim momentima očajanja, čovek ne misli da pored njegove nesreće skoro u korak ide i sreća.

Sreće i nesreće, to su beli i crni konji koji trče u istom pravcu, blisko i naporedo, tako da čas promaknu beli pored crnih, a čas crni pored belih. Tako ide celog života, koji je sav sazdan od takve utakmice belog i crnog.

Zato čovek istovremeno preživljuje sreću i nesreću, i onda kad za to i ne zna. Nema apsolutne nesreće ni apsolutne sreće, i zato ih obe istovremeno proživljujemo. Zbog ovog su, i u najvećoj bedi, mogući uteha i ohrabrenje.

Ako si siromah, teši se što si mlad; ako si bolestan, teši se što si častan i poštovan; ako si ružan, teši se što si uman; ako si izgubio novac, teši se što nisi izgubio zdravlje i čast. Ovo je način da se sve nesreće umanje i prezru.

Ali i u velikoj sreći treba sve nesreće ponoviti u pameti, kako bismo se očeličili za dane kad jednom crni konji izmaknu ispred belih. Treba ovde reći: ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat. Postoji dakle način da se čovek nikad u nevolji ne oseti izgubljen, kao ni u sreći preterano gord.

– Neosporno, čovek, i kad misli da je konačno propao, ne zna da ima još jedan neotkriven zlatan rudnik u svom životu. Niko nema prava da bude očajnik; očajanje nije nikakvo uverenje, nego samo fizička nemoć, bolest ili najčešće glupost. Nesreća nam izgleda mnogo manja kad o njoj ćutimo nego kad o njoj govorimo. Govoreći o nesreći, ona samo postaje sve dublja i sve crnja. Ko o njoj govori sto puta, on je tim samo povećao za sto puta.

Ćutanje je najbolji lek protiv nesreće; ono je i najdostojanstveniji čovekov otpor i odmazda sudbini. Često je smešno šta mnogi ljudi nazivaju srećom. Uostalom, svaki to čini više po tuđem merilu nego po sopstvenom osećanju. Mecena je imao genija da bude veliki besednik, ali se zadovoljio da bude samo bogat kurtizan; međutim, Seneka je bio isto tako bogat, ali se smatrao srećan samo što je bio filosof. Katon je bio veliki bogataš, ali nije uživao u raskoši nego u vrlini, za koju je uostalom i umro.

– Mnogi ljudi nisu ni život smatrali glavnom srećom. Epiket priča kako je Vespazijan poručio jednom senatoru stoiku da će ga ubiti ako ode taj dan u senat i bude tamo besedio. Ovaj mu je odgovorio da će ipak otići taj dan u senat i govoriti, dodavši: „Tvoje je da me ubiješ, a moje je da umrem bez straha“.

Stoicizam je doktrina filosofa Zenona, ali je, kao oseća- nje, ta doktrina Sokratova. Ovaj božanstveni čovek, osuđen na smrt, rekao je pre presude za svoje tužitelje glumce i sofiste: „Anit i Melit me mogu ubiti, ali mi ne mogu naškoditi“.

Dve su prave i najveće čovekove nesreće: nemati zdravlja i nemati prijatelja. Međutim, i iz jednog i drugog ima izlaza: čovek ili prezdravi ili umre, a sa prijateljima ili se izmiri ili dobije nove prijatelje. Čast je najteže ponova zadobiti ako se jednom izgubi.

Zato su svi drugi gubici samo lični, a ovaj pogađa porodicu i zemlju, a ako je posredi veliki čovek, onda pogađa i njegovu ideju. Sokrata su posle presude hteli da otkupe učenici, ili da mu pomognu da pobegne, ali je on radije ispio otrov, govoreći svoje poslednje pobožne reči: „Treba žrtvovati jednog petla Eskulapu„. Drugim rečima: smrt je ozdravljenje.

Što je najčudnije: mladi se ljudi osećaju nesrećnijim nego stariji. Mladićko je očajanje naglo i ogorčeno, jer ne znaju koliko posle prvih poraza ostaje u životu još novih puteva sreće i pobede; zato je i najviše samoubistava među mladima.

Mladim ljudima je teško biti srećan i zasićen, jer je njihov život preterano bogatiji u željama nego u sredstvima. Čak kada vrše i samoubistva, oni to češće čine iz nerazumne sujete i romantičke parade nego iz očajanja, jer je očajanje i tako nerazumljivo kod mladih i zdravih.

Mladi ne znaju šta imaju i zato potcenjuju život. Šekspir stavlja u usta mladog Romea ove reči: „Obesite svoju filosofiju ako ona ne može da napravi jednu Juliju, i premestite jedan grad s nekog mesta na drugo mesto...“

Kod mnogih ljudi je ideja o životu veća nego život. Svakako, prosti duhovi sve uproste, a inteligentni sve komplikuju; istina je po sredi i za srednje. Hrabrost je jedan veliki uslov sreće; bez hrabrosti se ne može biti srećan. Za svaku akciju treba hrabrosti, i što čovek ima više hrabrosti, utoliko je šira i potpunija njegova akcija. Hrabar čovek podnosi mirno svoje bolove, i sličan je samo u velikom mudracu.

Hrabrost se ogleda najpre u merama čovekovim prema samom sebi: neenergičan čovek i kukavica pre bi osudio Rim na požar, i ceo jedan narod na smrt, nego sebi pričinio kakav težak slučaj.

Čovek koji nije hrabar ne može biti ni pošten, jer za poštenje su potrebne žrtve kakve kukavica ne ume da podnese; i potrebna je velikodušnost, koju on ne može ni razumeti.

Kukavištvo je čak i krvoločno: najveći tirani i ubice bili su plašljivci. Samo je heroj hrabar, a samo je razbojnik plašljiv; jer je heroj duhovno čist, o zločinac duhovno poremećen.

Hrabrost se ne ogleda samo u krupnim pitanjima časti i opstanka, nego i u vrlo sitnim odnosima, i gde se god traži nesebičnost i dobrota. Tvrdice su obično veliki plašljivci. Tvrdice nisu tvrde samo u pitanju novca, nego i u pitanju prijateljstva i dobrote. One su sitničari i zavidljivci; i kao što teško nekome pruže zlatnu monetu, isto su tako uzdržljive i da drugima učine uslugu, makar i rečju. Čovek tvrdica, to je inkarnacija ne samo jednog poroka, nego je to zbir nekoliko poroka, od kojih je njegova škrtost samo njihova najvidnija manifestacija.

Za ceo naš unutrašnji život treba da postoji nešto što je van pokreta i promene, nešto stalno, i rešeno, i centralno.

Život se ne da drukče zamisliti nego kao zatvoren krug, ni čovek drukčije nego kao središna tačka u tom krugu. Ali i u samom čoveku ima opet jedan krug unutrašnjeg zbivanja sa nečim usred toga kruga koje je centralno: bilo jedno centralno osećanje, ili centralna strast ili centralni događaj, ili centralna navika. A to centralno u nama, to je čovekova celokupna priroda i povest; i ko to nema, on je neodređen, bez ličnosti, lutalica.

On se gubi u hiljadu protivurečnih misli i osećanja i događaja, kao čovek bez karak tera, bez namere, bez misije. Hrabri ljudi imaju tu centralnu silu izvanredno izraženu, i zato uvek pogađaju put kojim idu; kukavice uvek idu stranputicom.

Jovan Dučić (Blago cara Radovana)


 

PEHAR ŽIVOTA…

tamoiovde-logo

Pijemo pehar sav svoj vek s mrenama preko zene,
dok suze naše, pale tek, sred pozlate se pene.

Foto ilustracija Bora*S


A kada nam, u smrtni čas, s očiju spadne mrena,
tad sve što plenilo je nas, nestane istog trena.

I vidimo, kad dođe dan, da prazna je ta čaša,
da piće iz nje, beše – san, i ona sama – nije naša.

Mihail Ljermontov


 

SREĆA, TO JE IPAK SAMO JEDNA FIKCIJA…

tamoiovde-logo

O SREĆI

2

Oduvek su ljudi smatrali da su sreće, velike i nesrazmerne čoveku, božanskog porekla, a da su i velike nesreće samo kazne proviđenja.

Foto ilustracija Bora*S

Jedino su male sreće smatrane za delo čovekovo, a i male nesreće su smatrane samo čovekovim sopstvenim pogreškama. Jer u dnu svakog velikog slučaja leži jedno čudo, a nijedno pravo čudo nije čovek umeo da pripiše samom sebi.

– Ni nesreća ne ide na svakog čoveka, kao što bolest ne ide na svaku krv. Zatim, mada je vrlo malo ljudi istinski srećnih, isto je tako malo ljudi koji se smatraju istinski nesrećnim. Izgledalo bi kao da se ceo život i ne sastoji jedino od sreća i nesreća, nego kao da po sredini ima još jedno naročito stanje koje čoveka podiže iznad svih sreća i iznad svih nesreća.

Jer je nesumnjivo: nema nijedne velike sreće bez jedne velike obmane. Orijentalci idu za sudbinom, a zapadnjaci za idealom. Ali je svaki čovek, bez razlike, uveren da ne može izbeći svojoj sudbini, bilo da nju pripisuje samo slučaju, kao fataliste, ili volji božjoj, kao ljudi koji veruju u proviđenje.

Svaki čovek može da uvidi kako treba da se odrekne hiljadu malih sreća pa da dođe do jedne velike sreće. Kao da je srce čovekovo stvoreno za jedan veliki udarac; jer, neosporno, ima samo jedna velika sreća u životu.

Svaki čovek može naći jedan jedini svoj dan kada je odista osetio najvišu sreću koju čovek ikad može doživeti. – Za velike duhove i za velike duše nema sreće bez veličine; ali nema ni veličine bez svog sopstvenog dela. Svaka sreća bez našeg dela, to je samo veliko čudo, i to božje a ne čovekovo.

Je li ikad bilo silnijeg krika obične ljudske sreće nego krik Ksenofontovih vojnika: More! More! Ali naročito je li bilo potpunijeg usklika jedne više sreće nego uzvik Kolumbovih mornara: Zemlja! Zemlja!

Zlato i talenat ne mogu se smatrati srećama u čovekovom životu; jer je zlato često bilo povod za nesreće mnogih bogataša, za izvor mnogih njihovih zločina; a i čoveku je njegov talenat često učinio isto toliko zla koliko i dobra. Čak je bilo nekoliko velikih talenata u istoriji koji su bili prava nesreća za čovečanstvo.

Svakako, čovek nosi sve svoje u sebi, što je bila još i rimska ideja. Katon je ostavio ponosnim stoicima ovu sjajnu i gordu izreku: „Ono što nemaš, zajmi samom sebi„. Čovek i ne zna šta je prava sreća ni prava nesreća.

Svako o sreći ima različito mišljenje, prema dobima života, prema svojoj kulturi, ili prema svom staležu; a nesreće su opet toliko neizbrojne da nijedan čovek nije u stanju da ih zamisli sve ujedno. Čovek zna samo za dubinu i gorčinu nesreće koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesreće ni bolesti koje drugi podnose.

Darvin je govorio da čovek ne bi imao nijedan dan zadovoljstva kad bi znao šta je smrt, toliko bi ideja smrti bila poražavajući užas za ljudsku pamet i srce. Moglo bi se reći i da čovek ne bi imao nijedan dan sreće kad bi znao za sve nesreće kakve postoje oko njega i od kojih pate drugi ljudi.

Za mene je najveća slika nesreće jedan čovek istovremeno star, bolestan i siromašan. Starost i bolest i sirotinja, ujedinjene, to su neosporno najveća i konačna katastrofa jedne ljudske sudbine.

Niko ne bi mogao klasifikovati sve nesreće. Ima zdravih ljudi koji su nesrećni zbog bolesti svojih bližnjih; a ima zatim ljudi odista večno ubogih i večno zapostavljenih, i ljudi koji slabo ili nikako ne ostvare u životu ono što hoće. Ima i ogroman broj sveta koji celog života radi samo za druge, bilo za tuđince ili za svoje, i to radi više nego što ima snage i zdravlja.

Postoje i večito bolesni, i večito proganjani. Postoje, najzad, i žrtve svojih sopstvenih poro- ka: preterane ambicije, ogorčene sujete, krvoločne zavisti, bezumne ljubomore, odvratne ćudi, i naravi svakom dosadne.

Dve ovakve nesreće u životu jednog čoveka, to je već čitav pakao na zemlji. Žena ima da, i pored svog eventualnog zla, podnese još i tiraniju muža; i još teže, tiraniju dece, čak kad su ta deca i najmudrija i najlepša.

Sve knjige na svetu trebalo bi da budu knjige utehe, toliko ima nesrećnih na zemlji.

Osim stvarnih nesrećnika, postoje i nesrećnici samo po temperamentu; a to su melanholici, koji su mnogobrojni. Stari su govorili da je melanholija osobina velikih duhova. Aristotel kaže da su Sokrat, Platon i Lisandar bili melanholici.

Jovan Dučić
Blago cara Radovana


 

PREPOZNAVANJE POZNATOG…

tamoiovde-logo

Savršenstvo vatre

Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.
Nevolja je u tome što ne znam da prepoznam
Gde sam udešen tako neverovatno nesrećno
Da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost

Foto ilustracija Bora*S

I svemu pristajem da sam posuda,
Da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
Da sam ikona koju varaju da je boja
Da sam boja kojoj pretskazuju da je smisao,
I da sam smisao koji, na kraju ne zna šta je.
Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
Što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

Ako te uprlja blato i otruje gorčina
Oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.
Moralni zakon vode je:da udavi.
A vatre : da sagori sve što joj je u zagraljaju.
Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.
Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.
Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš,
I zato, sve što ti je strano posmatraj
Blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.


Miroslav Antić


Napomena: Naslov objave nije i naslov ove pesme.


 

KADA KAŽEŠ…

tamoiovde-logo

„Kažeš da voliš kišu, ali koristiš kišobran da bi hodao po kiši.

Kažeš da voliš Sunce, ali tražiš hlad kada ono sija.

Kažeš da voliš vetar, ali kada duva zatvaraš prozor.

Zato sam i uplašen kada kažeš da me voliš.”

Bob Marli


 

ČOVEK JE SATKAN OD EMOCIJA…

tamoiovde-logo

“Ako ti je dobro, ne uznosi se, ne oholi, jer pad dolazi iznenada, ako ti je loše ne uništavaj se, ne ništi se u zlu, jer i sreća dođe iznenada.

Foto ilustracija Bora*S

Nikada ne idi u krajnost, jer moraš biti spreman za uspone i padove, niti gledaj druge s visoka, niti saginji glavu pred svima, jer ti si samo deo čovečanstva, nit nešto iznad, nit nešto ispod, i što god da te snašlo prihvati to kao čovek, ponesi se kao čovek, budi čovek.

Čovek je satkan od emocija, da plače, smeje se, raduje, ljubi, a ne da bude iznad svih i ponižava dok ga drži trenutno prolazno dobro ili da se samouništava u trenutno prolazno lošoj situaciji.“

Meša Selimović


 

BOL NEVOLJENE DECE…

tamoiovde-logo

„Ako zvezde sijaju – znači, to je nekome potrebno? Znači, neko hoće da one postoje?“

A šta, ako ne? Ako su se zvezde upalile, a one ne trebaju nikome?

Nina se brzo kretala i brzo je govorila. Obično je govorila mnogo i vatreno, reči kao da je ispaljivala. Njene oči bi tada gorele. Gorele su sve vreme dok smo pričali u mom kabinetu. A juče je došla kod mene prazna. Kao da su iz nje istresli apsolutno sva osećanja, ostavivši u njoj samo tugu i ravnodušnost. Nina je sela u fotelju i procitirala gore navedene reči Majakovskog.

I upitala je: „Recite mi, može li čovek voleti – i prestati da voli? Biva li tako, uopšte? Pošto mi se to ne dešava prvi put. Sviđa mi se osoba, veoma. Kada ga vidim naježim se. Osećanja narastaju, postaju sve jača i jača, a onda, odjednom, se sve gasi i čovek, prema kome je bila usmerena sva ta bujica osećanja, najedanput mi izgleda toliko tuđ, da se čak i blizak odnos s njim čini nemoguć. Osećam u sebi razočarenje, prazninu i krivicu. Neću nove odnose – zato što znam da, ili će mi osoba od samog početka biti neprivlačna, ili će se s moje strane sve prekinuti na pola puta. Tako je bilo i sa mojom prvom ljubavlju. Tako je bilo i sa mojim bivšim mužem. A sada evo i sa njim… Recite mi, jesam li ja normalna?

Odgovor je u stvari bio na samoj površini. Odgovor se nalazio u samom njenom pitanju, u navedenom citatu. Ali, psiholog nije enciklopedija koja daje gotove odgovore. Samo onaj odgovor „će odgovarati“, koji čovek sam sebi da.

Mi pričamo. Crtamo na papiru tri linije – tri scenarija njenih odnosa, sa tri potpuno različita, nimalo slična jedan na drugog, muškarca. Scenariji koji su jednako počinjali i jednako se završavali. Nina se seća pojedinosti iz svojih prvih odnosa. Zatim – drugih, zatim – trećih.

Ne, ta tri muškarca nemaju ništa zajedničko. Oh, stani, imaju! Prvi i treći liče spoljašnje. I ne samo to – bože, koliko među sobom imaju zajedničkog. Uzrast, vole isto, navike, uverenja, način kako govore, oči… Oči, kao kod mog oca… Da, kao rođene, dobre oči…

A muž – ne, ne liči na njih nimalo. Sasvim druga osoba. On je stariji od mene i na početku se ponašao tako brižno, uvek sam se osećala kao dete pored njega, kao devojčica… Bože, ponovo – tata? Kako to? Zar sam zato u njima videla sebi bliske ljude i tako se jako vezala za njih?

„A s ocem, kakav ti je odnos?“ – pitam ja.

Ma nikakav. Obožavala sam ga. Divila sam muse. A on me nije ni primećivao. Bila sam veoma usamljena u detinjstvu, i on i mama su bili tako hladni, zauzeti samo sobom. U nekom trenutku osetila sam se potpuno nepotrebnom i na sve sam zaboravila. Umesto ljubavi pojavila se ravnodušnost i, nekako, sve mi je svejedno postalo. Odrasla sam, pojavili su se drugovi, drugarice, udvarači, nikog posebno nisam volela, uopšte, malo mi se ko sviđa od muškaraca. Družim se s njima, mnogi pokušavaju preći iz prijateljske zone u bliskije odnose – ali, meni to ne treba, meni je sve svejedno. Samo ta tri muškarca su me nečim zainteresovali i mislim da sam sad shvatila, čime.

A osećanja, zašto se oni gase?

Pričamo o osećanjima. Izvlačimo ih na površinu, imenujemo ih, istražujemo njihovu dinamiku, razgledamo kao pod lupom. Važno nam je da uočimo na kom mestu nastupa taj „prekid“. I evo šta vidi Nina.

Bilo joj je tako bolno, tada, kada je bila odbačena, nevoljena ćerka. Tako bolno da čak sećanja na to izazivaju suze. Nina je morala još u detinjstvu da isključi sve svoje emocije, da ne bi osećala bol. Mala Gerda koja je u svojoj trideset i nekoj postala – Snežna Kraljica.

Srećući te ljude (koji je zaintresuju, izgledaju kao „rođeni“, „svoji“, od prvog susreta i pre pravog poznanstva), kod Nine se zapali ceo taj plamen osećanja koji je ona nekad ugasila u sebi. I Snežna Kraljica počinje da se „otapa“ u zagrljaju voljene osobe. I odvozi ga na svojim saonicama u svoje odaje da ga tamo „ljubi do smrti“. Tog trena na njenom nebu „neko pali zvezde“. I Nina počinje da veruje, nekako jedva – jedva se nada da je to „nekome potrebno“. I tada, na vrhuncu svojih sopstvenih emocija, Nina odjednom naglo oseti da to – nikom ne treba. Obezvređivanje: „Što će to onda meni?“ Razočarenje: „Znači, to nije taj čovek.“ I finalna tačka. Poznata hladnoća unutra, udaljavanje i samoća.

U sva tri slučaja nije bilo ponovljenih situacija – u odnosima sa svakim muškarcem razočaravale su je različite stvari.Tako je njena prva ljubav bio suviše ljubomoran i to ju je uznemiravalo, gušilo, vređalo, pošto je Nina bila maksimamalista, „ako voli – onda voli do kraja, ti si ljubomoran, znači ne veruješ mi, znači da čak i ne razumeš koliko sam tvoja!“ Muž je obezvređivao njena osećanja, nije bio dovoljno brižan s njom, u nekom momentu se probudila sa osećajem praznine u sebi. A treći muškarac… Ona se kao vosak topila u  njegovim rukama . Ona je drhtala kao ptica od svakog njegovog dodira. A on je bio tako otvoreno ravnodušan prema njoj da se i s njim uskoro ugasila kao sveća. „Osetila sam odjednom da je sve uzaludno. Sve što ja osećam, preživljavam, delim s njim. Ja sam nepotrebna…

Tako su se tri različita scenarija, sa tri različita čoveka, završili sa jednakim „gašenjem“ po uobičajenoj šemi za Ninu: „Mene ne vole onako kako je meni potrebno – doviđenja.“

Psiholog Viktorija Sando

Mili, dragi roditelji… Zar Vi mislite da se deca mogu iskvariti ljubavlju i prihvaćanjem? Koliko nam samo u kabinet dolazi ljudi – velikih, jakih, dostojanstvenih upravnika i sportista, sigurnih u sebe biznis-lejdi na visokim štiklama, zrelih muškaraca i žena sa prosedom kosom na slepoočnicama. Kad biste Vi samo mogli zamisliti kako izgleda njihov bol – bol nevoljene dece, koji su nekad davno osetili da vam ne trebaju. Nisu od oca ili od majke osetili da su prihvaćeni.

Odrasli su osećajući se kao siročići i skitaju se sada velikim svetom sa malom nadom da će se ogrejati u nečijem naručju, sresti se sa rođenom dušom, da će biti nekom potrebni, primećeni, važni, za nekog posebni. Oni sami, ne shvatajući to, ruše svoje odnose u korenu zbog straha i neznanja kako da se zbliže, zbog straha da će se osetiti odbačenim i nevoljenim. Zbog svog povišenog osećaja ranjivosti i povređenosti.

Mili, dragi, odrasli „dečaci i devojčice“. Verujte mi. Ako se na nebu zvezde pale – znači to je nekome potrebno. Znači to je potrebno – u prvom redu, Vama!

A zašto? Odgovora može biti hiljadu. I svi oni su samo unutar Vas.

Želim vam mnogo ljubavi obostrane.

https://www.b17.ru/article/117887/

Izvor: poznajsebe


 

I BILO JE U NJOJ NEČEG…

tamoiovde-logo

PJESMA O INGE BARČ

Inge Barč, glumica posle prevrata izgubljena

u tajanstvenim okolnostima…

Ovo je slovo o Inge Barč,

u svoj prostoti,

namijenjeno potomcima.

Ona je bila riđa, ali ne sasvim – neki sjaj je na kosi

bujao –

živjela je s Finkom. Fink je bio režiser. Iz snobizma

se komunizma igrao

(ima takvih i kod nas na Mazovjeckoj).

A Inge? Inge je imala u sebi neku draž njemačku,

onaj akcenat u riječi „Mond“ – mjesec…der Mond,

im Monde…

A Fink je bio glupak i blondin.

Istorija prosta: upravo sam bio stigao iz Poljske…

Berlin…Berliiiin…dažd…

Gvozdeni Fridrih kao mora srce mi davio ludo…

Dosada – i odjednom čudo!

Malo pozorište! Malo srce u podzemlju!

Čuje se pjesma: autor, Kurt Tuholski.

Vidim Inge sjedi za klavirom,

pjeva i svira: ah, kakva mora biti kad ustane!

Ustala je. Grudi je imala male, savršene

i – oprostite molim – trbuh

tako joj se divno pod haljinom ocrtavao

da počeh vikati bravo i drečati: – Živio trbuh!

a neki Englez na to progunđa: – He’s gone mad –

Ovaj je lud.

Prošlo je ljeto, jesen i zima,

i još proljeće, i još neko ljeto,

i opet jesen puna magle i dima.

(Ja volim jesen – eto.)

Dok jednog dana čujem ja –

državni udar. Coup d’etat.

Državni udar, uzgred, imao je u sebi nečeg od zvijezde

vitlejemske

za kojim se vuklo 3 000 000 mađioničara.

I sve je bilo kao spremljeno za scenu:

sjedim ja sa Ingom u Tirgartenu,

a jesen u Berlinu, u Tirgartenu,

to su, gospodo moja, takve strune…

Sa drveća magla se dimi,

vjetar nizak kao bas –

i odjednom Inge: – Wiffen Sie waf?

(Ona je uvijek govorila nekako preko zuba.)

Wassen Sie was? Meni je

dosadilo da živim.

-Hm…

Pogledah u nju, cigaretu pušim –

nisam Vispanjski, ali ipak u duši

ne mogah ovu njenu izjavu da primim.

Prekasno: Revolver nije bio veći od ruže:

Pik! I njene oči počeše da kruže

au – dela, po metafizici njemačkoj.

Neki debeljko je sjedio, pivo pio,

nije ni zadrhtao, niti se začudio

jer takvo pik! To se moglo ubiti najviše kakvo dijete.

A zatim je imala još duže trepavice;

leš je mirisao na jesen, na crnu kafu, na gljive

i besmislice.

Barč Inga!

Šteta!

Tvoj talenat je mogao vrijedjeti mnogo sterlinga.

Inge Barč!!!

Vratih se u hotel.

40 lula za jednu noć – soba sva crna od dima…

Ne, to ne može tako; to je suviše prosto: dosadno,

tu treba, da se tako izrazim,

dopisati nekakve komentare –

da, šta ja znam, da krvavi zločini režima,

da je osumnjičena zbog semitizma,

da…mrtva…u logoru…gnjila…

Biće to sjajan članak od 300 redova.

(U Poljskoj zvani „kobila“).

Recimo da je to bilo jedne jeseni,

na primjer, prije jedno tri godine.

No, i ako urednik ne izmijeni,

biće ovako:

„Nije izdržala u zagušljivim stegama režima

Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala u sumnjivim

okolnostima…“

A na kraju možda nešto od Rilkea,

o ljubavi,

o samoći koja davi,

a naslov običan: Inge Barč.

Šteta.

Lijepa.

Mlada.

Pleća kao somot persijski.

I bilo je u njoj nečeg…

ženskog,

neuhvatljivog,

dalekog,

nečeg što treba hvatati noktima.

K. I. Gałczyński


Izvor: kljucnekosti.wordpress.com