CRTEŽ NAS RAZOTKRIVA…

tamoiovde-logo

Većina nas nesvesno nešto crta dok priča telefonom ili sedi na sastanku.

Bilo da su to jednostavni crteži, bilo da su geometrijski oblici, ne bacajte ih. Oni otkrivaju mnogo toga pre svega o vašem trenutnom raspoloženju, ali i o karakteru, tvrde psiholozi.

○●○ Spirale, krugovi, talasaste linije

 USMERENI STE NA SEBE
Tuđi problemi vas u ovom momentu ili ne interesuju ili sasvim malo marite za njih. To što počinjete da crtate spirale ili kružiće znači da vam je u datoj situaciji neophodno da se usmerite na sebe i napravite distancu od okruženja. Tako pronalazite način da savladate agresiju i odolite iskušenju da planete i uvredite sagovornika.

○●○ Cvetići, sunce, ukrasi
USAMLJENI STE
U duši vam uopšte nije tako vedro kako na crtežu izgleda. Pre će biti da je suprotno. Nedostaju vam bliskost i nežnost, i to nesvesno prenosite na papir. Crtate ono o čemu maštate, a vaša poruka glasi: „Obratite pažnju na mene!“ Dakle, čim vaša ruka počne da crta sunce, pozovite prijatelje i družite se.

○●○ Mreža
MAZOHISTA STE
Nalazite se u nezgodnoj situaciji. Svaka odlučna, debela linija simbolizuje napad u koji nećete krenuti. Ako na kraju uokvirite crtež, znači da je problem izglađen. Nije rešen, već je samo stavljen pod tepih. Niste borbene prirode, već ste skloni da gutate uvrede. A to krije opasnost nagomilanog razočaranja.

○●○ Ornamenti
DOSADNO VAM JE
Oštri uglovi i zaobljene linije spajaju se u ukrasni motiv koji se ponavlja. Takva šara govori o tome da vam je dosadno, da želite da prekinete telefonski razgovor ili odete sa sastanka. Ako uvek crtate takve šare, to može da znači da vam se život pretvorio u rutinu. Zato prekinite monotoniju koja vas guši i promenite nešto.

○●○ Krstići
IMATE OSEĆAJ KRIVICE
Ljudi ih često crtaju, s tim što su ženski krstići uglavnom ukrašeni, a muški jednostavnih i strogih linija. U oba slučaja crtanje krstića nagoveštava osećaj krivice koja je nastala kao posledica situacija u kojoj se trenutno nalazite. Nešto vas muči: ili sami sebi nešto zamerate ili vas je prekorio sagovornik.

○●○ Čovečuljci
BOJITE SE ODGOVORNOSTI
Njihov veseli izgled vara. Čovečuljci su znak bespomoćnosti ili želje da se izbegne odgovornost. Čovečuljke crtamo kad treba da kažemo konačno „ne“ ili kad treba da donesemo i saopštimo odluku koja možda neće biti prihvaćena s odobravanjem, pa nikako ne možemo da se nateramo da to uradimo. Čovečuljke u svom blokčetu shvatite kao upozorenje. Presecite i prihvatite odgovornost kako se posle ne biste osećali kao slabić.

○●○ Kvadratići, trouglovi, geometrijski oblici
HRABRI STE
Jedno je sigurno – vas niko neće prevesti žednog preko vode. Imate jasne ciljeve i uverenja, gotovo nikad ne skrivate svoje mišljenje i ne uzmičete pred neprijateljima i konkurencijom. Što su oštriji geometrijski oblici koje crtate, to ste vi agresivniji, mada to nije primetno na prvi pogled.

○●○ Pčelinje saće
PORODIČNI STE TIP
Volite mir i harmoniju i vodite uredan život. Ako već nemate porodicu, ovakav crtež može da signalizira vašu potrebu za svijanjem porodičnog gnezda. Vaš problem je verovatno u tome što odbijate da priznate koliko vam je brak važan i koliko maštate o njemu.

○●○ Šahovska polja
PATITE OD KOMPLEKSA
Očigledno se nalazite u veoma komplikovanom i neprijatnom položaju. Intenzivno tragate za efikasnim načinom da prevaziđete situaciju. U ovom je najbolje da ništa ne prećutkujete i ne krijete. Ako često crtate šahovska polja, verovatno imate skrivene komplekse.

Izvor: Žena +


 

NA DOHVAT RUKE…

Daljine

Daljina ništa nije ona uzalud mami

ako na kraju puta opet živimo sami.

 Vekovi ništa nisu samo slojevi praha

ako je ljubavi bilo uvek manje od straha.

Ilustracija: photo by Bora*S

Daljine ništa nisu do znatiželje puke

jer

sve što je moje na ovome svetu

 to je na dohvat ruke.

Vekovi neka teku po svome tajnom planu

a sve što je moje

može da se desi

samo u jednom danu.

Duško Trifunović


 

„TEATAR NA ĐUMRUKU“- PRVO POZORIŠTE U BEOGRADU…

tamoiovde-logo

Predstavom“ Smrt Stefana Dečanskog“ Jovana Sterije Popovića, na današnji dan, 4. decembra 1841. godine u Beogradu je otvoreno prvo pozorište – „Teatar na Đumruku“


Teatar na Đumruku – prvo beogradsko profesionalno glumište

Foto: Narodna biblioteka Srbije

Sve je započelo sredinom devetnaestog veka preseljenjem Dvora iz Kragujevca u Beograd, novu prestonicu Kneževine Srbije.

Sa njim su stigle i najznačajnije institucije kulture i kulturni poslenici poput Atanasija Nikolića, Jovana Sterije Popovića, Petra Radovanovića, Jozefa Šlezingera i drugi. Dolaskom srpskih intelektulaca, snažnije je pokrenut i kulturni život Beograda. Ogroman doprinos, i očekivan prirodan sled dešavanja bilo je otvaranje i prvog profesionalnog pozorišta u Beogradu.  

Ono je počelo da radi, po nalogu kneza Mihajla Obrenovića, 16. decembra (po novom kalendaru) 1841. godine u magacinu carinarnice (đumrukana, na turskom) na savskom pristaništu, današnjoj Savamali, tada jednoj od najvećih beogradskih građevina. U staroj turskoj carinarnici adaptirana je sala sa 250 mesta i od decembra 1841. do kraja avgusta 1842. godine odigrano je pedeset pet domaćih i stranih dramskih dela.

Osnivanje pozorišta na Đumrku predstavljalo je deo šire državne, prosvetiteljsko-obrazovne strategije uspostavljanja institucija važnih za istoriju modernog razvoja Srbije. Potom je usledilo osnivanje Društva srpske slovesnosti (preteče Srpske akademije nauka i umetnosti), Narodnog muzeja, Narodnog pozorišta i drugih institucija. I na taj način Beograd i Srbija se približavaju Evropi uz osnivanje institucija koja temelje državnosti kneževine.

Foto: Wikipedia – Anastasije Nikolić

Po nalogu kneza, i uz državne subvencije, utemeljivači i rukovodioci Teatra na Đumruku bili su Atanasije Nikolić, profesor matematike i „zemljemerenja“, Petar Radovanović i naš poznati komediograf, i jedna od centralnih pozorišnih ličnosti u Srba, Jovan Sterija Popović. 

Postavkom Sterijine drame Smrt Stefana Dečanskog, odigrane kako govore istorijski podaci samo jednom, počeo je rad Teatra na Đumruku koji će, za manje od godinu dana postojanja, izvršiti značajan uticaj na razvoj pozorišta u Srba, formiranje publike, repertoarske politike, pozorišne kritike, uopšte na razvoj nacionalnog pozorišta i dramske književnosti.

Foto: SkyscraperCity – Zgrada Đumrukane početkom 20. veka

Teatar na Đumruku praktično je bio nastavak Sterijinog i Nikolićevog rada započetog u Kragujevcu 1840. godine. Od početka brigu o teatru vodilo je Popečiteljstvo prosveštenija (Ministarstvo prosvete), koje je za upravnika imenovalo Petra Radovanovića, jednog od najznačajnijih srpskih kulturno-prosvetnih i školskih poslenika u prvoj polovini 19. veka.

Atanasije Nikolić je takođe imao zvanje upravnika i bavio se poslovima iz umetničkih oblasti, dok je Radovanović bio zadužen za finansijsko i organizaciono poslovanje i funkciju upravnika obavljao je celim tokom postojanja.

Od početka rada do 25. februara 1842. glumački ansambl su činili amateri. U februaru je oformljen profesionalni glumački ansambl. U „Novinama Srbskim“ raspisan je konkurs za stalne glumce. Na oglas su se javili članovi srpsko-hrvatske družine iz Zagreba (koji su bili okupljeni u „Domorodnom teatralnom društvu“ iz Zagreba, nekadašnjem „Letećem diletantskom pozorištu“, nastalom u Novom Sadu). Uprava pozorišta ih je  angažovala i oformljen je profesionalni ansambl, koji je 26. februara izveo komad „Miloš Obilić“, Jovana Sterije Popovića. Tako je Teatar na Đumruku postao prvo profesionalno pozorište u Srbiji u kojem  su predstave redovno izvođene četvrtkom i nedeljom.

Slika: Jovan Sterija Popović – Jedan od osnivača prvog beogradskog teatra

Teatar na Đumruku prestao je da radi krajem avgusta 1842, za vreme bune ustavobranitelja. Poslednja predstava odigrana je 16. (ili 19) avgusta. Ubrzo je Toma Vučić Perišić podigao bunu tokom koje je sa vlasti svrgnut Mihailo Obrenović, čest posetilac Teatra na Đumruku.

Ovo je bilo pozorište sa društvenom misijom, da pored zabave održava u pameti dela naših predaka i sudbinu njihovu… da ponavlja na daskama narodni život radi pouke u utvrđivanju u patriostvu.

AUTOR: Petar Minić

Izvor: www.011info.com


 

LJUBAV I VOLJA…

tamoiovde-logo

SARGY MANN – SLEPI SLIKAR

Život kroji čoveka, ali i čovek kroji svoj život.

Fotografija od Philip Sinden-a

Zapamtite ime Sargy Mann, jer spada u neverovatne ljude, borce, koji se ne predaju, ma kakve nevolje da ih zadese.

Sa samo 36 godina dijagnostifikovana mu je katarakta na oba oka, i ubrzo nakon toga ostao je potpuno slep. Pre katarakte bio je slikar i nije mogao da zamisli život bez četkice u rukama, zato je osmislio tehniku svojstvenu njemu i njegovom problemu.

Posle 25 godina slikanja u „mraku“ njegovi radovi dostižu vrtoglave cifre i svetsku popularnost. Ogromnu podršku ima od svoje supruge Elizabeth Jane Howard. Ovaj čovek spada u heroje od kojih treba da učimo šta nam svima u životu treba. Ljubav i volja.

Sve ostalo su prolazne stvari.


 

 

BBC je snimio i kratak video o ovom slikaru, pa ako želite možete da ga pogledate ovde.

Izvor: otkacenaplaneta

____________________________________________________________________________________________

ŽIVIMO U DRUŠTVU SPEKTAKLA…

tamoiovde-logo

Mario Vargas Ljosa: Opasno je kad razum zaćuti

„Većinu intelektualaca danas ne interesuju društveni problemi i politika. Umetnici je preziru, štaviše, veruju da umetnost i književnost ne smeju da se “uprljaju politikom”, koju povezuju sa neuspehom, korupcijom i nasiljem. Traži se nezavisnost, a ne angažovanost. Ja nisam takav!

Mario Vargas Ljosa 1982. godina

Pripadam generaciji u kojoj je bilo nezamislivo da pisac ne učestvuje, na bilo koji način, u društvenim debatama. Smatram da umetnici i intelektualci imaju određenu odgovornost da nešto urade, makar da razjasne neke društvene i političke teme. Naročito sada kada vlada tolika kriza i kada se ceo svet pita šta će biti sutra. Intelektualci ne smeju da ćute, moraju da reaguju na ovoliku zabrinutost ljudi.

Mi danas doslovno živimo u društvu spektakla. Na narod ne utiču “misleći ljudi”, već fudbaleri, sportske zvezde, komičari, pevači… Oni su dokaz površnosti koja karakteriše današnju kulturu. Ovo je kultura medija – važna je slika, a ne ideje i razum. To nosi velike opasnosti za društvo.

Ljudima ne treba zabraniti zabavu, naprotiv! Ali, ako se kultura svede samo na zabavu i provod, biće degradirana i ponižena i nestaće jedan od važnih izvora kritičke svesti prema onome što nas okružuje. To je ozbiljan problem savremenog društva.

Važno je da reagujemo odmah i izbegnemo budućnost koju će činiti mašine, veliki ekrani i građani pretvoreni u zombije, koji rade po automatizmu. Nažalost, čini mi se da je ovakva budućnost vrlo izvesna. Zato moramo da je sprečimo, da se mobilišemo, da kulturu vratimo na ono što je tradicionalno i bila – izvor kritike i oruđe protiv rezignacije, apatije i konformizma.“

INTERVJU: Mario Vargas Ljosa, Večernje novosti, 23. jun 2013.

Ceo intervju sa Ljosom možete pročitati ovde >>

Autor: Ana Popadić
Izvor: Večernje novosti

____________________________________________________________________________________________________

Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade.

Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine.

Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Markos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine.

____________________________________________________________________________________________________

 

OVO MOŽEŠ, A ONO NE MOŽEŠ…

tamoiovde-logo

POHOD NA MJESEC

Tek mi je peta godina, a već se svijet oko mene počinje zatvarati i stezati. Ovo možeš, a ono ne možeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ono ne smiješ.

Foto ilustracija: Bora*S

Niču tako zabrane sa svih strana, jato ljutitih gusaka, hoće i da udare.
— Dobićeš ti, mali, po glavi, pa će te proći tvoje budalaštine.

Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.

Stega popušta tek onda kad se pred našom kućom pojavi stari samardžija Petrak, neumorna skitnica. Još nije ni ušao u avliju, a već grakće na mog djeda:
  — Jesi li živ, Rade, stari moj paripe?! Vidi ga, vidi.

Ihi, počelo je! Kad on već djeda smije nazvati paripom, šta li će tek biti sa ostalom čeljadi. Na mene će, vjerovatno, svi u kući i zaboraviti, moći ću da odmaglim preko potoka u ljeskar.

Kad je samardžija kod nas u gostima, onda je meni mnogo štošta dozvoljeno. Penjem se po drveću, zavirujem na tavan, švrljam oko potoka, odem čak i do malog mlina zavučenog podno našušurena gaja. Zgodio bih tako i u Ameriku samo da znam put i da se ne bojim pasa.
— Čekaj ti samo, otići će stari Petrak — prijete mi u kući kad već sasvim prekardašim.

Foto ilustracija: Bora*S

A ti „Petrakovi dani“ u ranu jesen obično su uvijek bili praznični, sjajni i puni šapata, pa me tako povuku i ošamute da ne znam kud bih prije: kroz kukuruze, niz potok, uz brijeg. Čučim tako na vrbi i zurim u nijem svjetlucav riblji roj, a onda se pred mojim zasjenjenim očima odjednom razgrana gusta krošnja pitomog kestena s raskokanim prezrelim čaurama: ih, u kestenar, šta će mi ribetine!
 
Šijem tako čitav dan tamo-amo, a kad me suton opkoli i pritjera kući, evo ti opet nove napasti — mjeseca.

Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem, zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske nade:

— Možda bih ga nekako mogao dohvatiti?!
Noću se iznenada trgnem iza sna: viri mjesec kroz prozor, gori čitavo dvorište, a blještavi posjetilac unosi mi se u lice i šapuće:
  — Hajdemo!
Dižem se, lak, opsjednut, ali me već na prvom koraku otrijezni glas vječito budnog djeda:
— Baja, kuda ćeš? Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje, kad neko podvikne, a ja — coc! — o tvrdu ledinu.

Sva sreća što jednom u godini dodju i Petrakovi razvezani dani kad se mnogo štošta može.
Dodje tako jednom na red i mjesec.

Pekla se kod nas rakija od nekih ranih šljiva pa se poslom zašlo i u noć. Dušu dalo za mene! Prosinula pod kazanom vatra, stric Nidžo zarana se napio i zaspao, a uz ognjište, pod kolnicom, ostali samo djed i Petrak. Djed pazi na kazan, a samardžija mu samo pravi društvo, jer neće da se petlja ni u kakav posao neposredno vezan za ljude. Da konji piju rakiju, hajde de.

Ja se motam oko njih dvojice, više odmažem nego pomažem, prisluškujem njihov razgovor, pa se najzad toliko osmjelim da sjednem sasvim blizu, već gotov i da zapitkujem. Pomenuše mjesec.
— Djede, bi l se mjesec mogao dohvatiti grabljama? — iznenada se oglasih ja.
— Heh, šta njemu pade na um! — dočeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego samardžiji. — Hoće da dokuči mjesec.

Branko Ćopić

Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše.
— Pa neka, ima dječak pravo.
— Šta ima pravo?
— Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, možda bi mi druge tice danas pjevale.
— Ma šta tice, šta… Ti se već napio ko moj veseli Nidžo.
— Jok, pobratime — tmurno dočeka starac. — Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k njemu. Kuda? — drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za… ne bira čime će. Zatuče me tako, utuca, izgubih dušu još od malih nogu. A da sam se jednom oteo i pošao. Rade, brate moj…
— Eno ga sad vidi. Ma nemoj mi tu kvariti unuka.
— E, Rade, Rade … ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka. Hajde ti, dušo, ustaj, traži grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda.

Bacam se u ćošak po one naše najduže grablje, a stari samardžija polako ispravlja noge, ispravlja ledja, vrat i okreće se djedu, sjedećivom i začudjenom.
— Nas dva odosmo, a ti čuvaj kazan, staro mlinarsko kljuse.

Djed je toliko zabezeknut da već ne umije ni da se pokrene ni da štogod upita. Drži u ruci praznu čašu i gleda za nama dvojicom: šale se, valjda, šta li.
Sporo napredujemo uz mračan zašaptan brijeg. Nad nama razgoreno nebo najavljuje blizinu najtajanstvenijeg putnika, mjeseca. Ha, tu su grablje, samo ga zakvačimo i povučemo, evo ga začas u krilu.

Iz nizine, od malene tužne djedove vatre, odjekne povik:
— Ehej, budale, vraćajte se!
Žao mi te vatrice u dolini, žao mi vikača, ali požar nada mnom sve je rujniji i širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno rugalicom:
— Umukni, ti dolje, kenjac jedan.

Durašno guramo dalje. Ja se već pomalo i pribojavam kako će to biti, licem u lice s onolikačkim mjesecom, a kao za pakost odozdo se opet čuje dozivanje:
— Ehej, magarci, vantazije, ozepšćete, bog vas ubio!
— U štalu, sivonjo stari, pa tamo njači — vraća mu samardžija.

Još mi u srcu kljuca tuga za dolinom i ostavljenim djedom, ali kad mi kroz krošnjato drveće bukne u susret, sasvim izbliza, ogroman mjesečev požar, ja sve zaboravljam i uzbudjeno protepam:
— Evo ga?
— Aha, vidiš li?

Starac me prima za ruku i sad zajednički savladjujemo posljednju kratku uzbrdicu, a kad stignemo do samog vrha, mjesec iznenada odskače iza drveta pred nama i ukaže se blistav, smanjen i nevino miran iznad susjedne brdske kose.
— Aha, uteče li, je li! — pobjedonosno kliče starac. — Prepao se grabalja, a, lolo jedna.
Samardžija me čvrsto prigrli, ne da mi da se rastužim i kaže sokoleći me:
— Uteko lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nadji dolje u selu dječaka od koga je mjesec klisnuo tako brzo. Nema ga. To si ti, samo ti, a i ja s tobom.
  Hm, nema?! … Pa zaista nema takvog dječaka u čitavoj našoj dolini. Nit sam ga vidio ni čuo za njega. Ta ne dolazi džabe Petrak baš našoj kući. Ja sam tu, ja …
— Delija naša — dodaje Petrak kao da je konačno našao onu pravu, završnu riječ za čitavo moje opčarano mjesečarsko tkanje, od koga mi je glava tako puna da i sama počinje da zrači i svijetli kao žuta bundeva zaostala u požnjevenu kukuruzištu.
— Pametna djedova glava!

Stojim tako u obasjanoj noći, pred hladnjikavim nezemaljskim vidikom kakvi se javljaju samo u snu, pomalo je i strašno i tužno… Dalje se ili ne može ili se ne ide, ako već putnik nije budala i „vantazija“, što bi kazao moj djed, predobri duševni starac čija me ljubav grije i ovdje, na ovoj opasnoj granici gdje se kida sa zemljom i tvrdim svakodnevnim životom.

Pa ipak … ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gundjalo, koji će do kraja tugovati i pominjati me ako se izgubim u svom čudesnom pohodu.
— Ðede Petrače… — zaustim kroz stegnuto grlo, a stari potukač, pogadjajući moju neizrečenu dječju tugu, spremno nadovezuje:

— Idemo, delijo, idemo. Opet ćemo mi ovamo doći, ima kad.

Nogu pred nogu, naniže, po mjesečini! Kako je drag i pun svaki korak povratka. I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put.
— He-he, ipak nas čeka stara paripina — rakoli se Petrak. — Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije.
— Evo ih, vraćaju se budalaši! — dočekao nas je djed Rade, čak nam i u susret izlazeći kao da stižemo bogzna odakle, možda čak iz Amerike. — Šta je, dohvatiste li mjesec?
— To tebe ne budi briga — otresa se samardžija. — Ti samo sjedi pod tom tvojom kolnicom i peci rakiju, a nas dvojica znamo svoj posao.

TAMOiOVDE- Mesec je plovio

Foto ilustracija: Bora*S

Znamo li — ne znamo, to mi baš nije jasno, ali, onako uzbudjen i premoren od čudesnog noćnog doživljaja, brzo sam zadrijemao medju djedovim koljenima, ja, velika delija, smjeli lovac na mjesec, naoružan grabljama triput duljim od mene. Posljednje što mi je od te večeri ostalo u očima bio je razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i tamo se razrastao u moćan i stravičan mjesečev požar.

Djed me je, kažu, na rukama odnio u krevet (kakva bruka za velikog putnika!). Tamo sam svu noć bulaznio, vrtio se i budio brata, svoga suložnika. Djed je grdio Petraka i „njegov benasti konjski mjesec“, mama me je umila ledenom vodom, a kad to nije pomoglo, prišila mi je dvije-tri uz obraze, pa sam se primirio i slatko zaspao.

Sjutradan, u golubije sunčano jutro, sve je već bilo iza mene kao san, samo san. Nit mi se pričalo ni zapitkivalo o tome. Tako je, kanda, bilo i s djedom i Petrakom. Sjedili su kod kazana, a kad sam se ja pojavio, oni ni po čem ne pomenuše sinoćni doživljaj. Kao da im je bilo zazorno da se podsjećaju na nešto daleko od svjetlosti, dana i zdrave pameti, u čem se nije lijepo naći ni kao saučesnik ni kao svjedok.

Jedini stric Nidžo, koji nit je šta vidio ni čuo, nagazio je, onako mamuran, na one moje grešne osvajačke grablje, pa se nadovezao brondati, nikako da sjaše: te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta trebaju grablje oko rakije, te znaju li „oni, rasipnici“ (koji to oni?) kako je teško nabaviti dobre grablje, te ova se kuća raskućava, te ovo, te ono… Najzad je toliko dosadio svojim zvocanjem da je Petraku prevršilo i on, kao gost i star čovjek, nadje se pobudjen da ga uruži:
  — Daj se već jednom smiri, konjska muvo! Šta smo radili? Skupljali mjesečinu i djeli u stogove, eto šta smo. Mogao si i ti s nama da se nijesi naljoskao.

Odgundja stric kako baš ni „mjesečari“ nijesu bogzna koliko pametniji od pijanaca pa se brzo nekud izgubi. (— Ode da spava — primijeti Petrak.) Ostadoh ja sam, nekako kao ravnopravan i treći, uz dvojicu zavjerenika koji su znali za minuli noćni doživljaj s mjesecom.

I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet izmedju smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato.
Pa se onda, katkad, žalovito upitam, kao da sam nagazio na one stričeve vile iz djetinjstva:

— Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?

Branko Ćopić

Iz knjige: Bašta sljezove boje

Ovde – TUGA DA TE UHVATI…

________________________________________________________________________________________