Crtanje olovkom na papiru je nešto što se danas sve ređe viđa.
Crtež rukom u smislu prezentacije arhitekture skoro da se i ne koristi. Računarske tehnike su preuzele potpuni primat u prezentaciji, što samo po sebi nije za osudu zbog svih prednosti koje nam one pružaju.
Ali, da li je dugoročno moguće zadržati stvaralački osećaj bez upotrebe olovke i njenog zvuka koji je sastavni deo projektovanja? Da li je moguće doći do kvalitetne forme objekta ili inovativnog detalja? Najverovatnije nije.
Namera nam je da vam prikažemo pojedine crteže arhitekata koji su predavali na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu sredinom prošlog veka, i da kroz njih pokušamo da se vratimo unazad kako bismo kvalitetnije dočekali ono što nas očekuje u budućem bavljenju arhitekturom.
Smatralo se da crtanje može biti samo od koristi svakom arhitekti. Da ono pomaže u razvijanju ukusa i umetničkog smisla uopšte. Ovo stoji i danas, ali da li se praktikuje? Nekada su bile podsticane redovne izložbe studenata, a postojala je i određena takmičarska atmosfera među nastavnim osobljem fakulteta.
Ostaje utisak da danas domaća, pa i svetska nastava arhitekture upada u procep između ručnih i računarskih tehnika, gde se ručne tehnike neguju više kao tradicija ili nasleđe, a ne kao integralna tehnika bez koje se ne može.
Opravdanje za ovo se ne može naći u činjenici da je nekadašnja saradnja sa slikarima i vajarima pri izradi arhitektonskog dela zamenjena potpunom saradnjom sa investitorima.
Linija crteža ne mora biti tu samo da pomogne iluziji predstavljenih oblika, rekao je neko… njena egzistencija može biti opravdana i njenim sopstvenim životom… dobar crtež ima tačno onoliko i onakvih linija koliko treba… ne treba nikada sebi dozvoliti tri crte bačene na hartiju dok se ne oseti da su baš te tri crte i baš jedine, takve moguće.
Aleksandar Deroko, Zoran Petrović, Samojlov Grigorije, Nikola Dobrović, Milan Zloković su samo neki od članova nastavnog osoblja fakulteta u Beogradu iz prošlog veka kojima je crtež bio nešto bez čega se ne može u arhitekturi.
Parče hartije, olovka, ugalj, tuš. Otkrivanje izražajne moći linije, volumena, igra senke i svetla. Iz viđenog izdvojiti suštinu, uhvatiti trenutak, maštati, u isto vreme biti najobjektivniji i najsubjektivniji – ali treba znati šta hoćeš. Arhitekta crta kako vidi svet arhitekture: konstruktivno, misaono.
Crtati nikako ne znači precrtavati, prepričavati, crtati znači – stvarati. Ovde ćemo prikazati izabrane crteže u želji da bar malo podgrejemo potrebu za crtanjem olovkom ili tušem, i u inicijalnom smislu stvaranja ideje napravimo razliku i damo ručnoj tehnici prednost u odnosu na kompjuterski miš ili kompjutersku tablu za crtanje.
Ako vam ovi crteži izazovu neki otpor – to je cilj, ako vam pokrenu emociju – to je želja.
Najlepše selo u Jaroslavskoj oblasti – Vjatskoje je postalo prvi član Asocijacije najlepših sela Rusije.
Staro trgovačko selo se nalazi u Nekrasovskom rejonu, jednom od ekološki čistijih i istorijski značajnih rejona Jaroslavske oblasti, udaljeno 300 km od Moskve.
Zanimljiva istorija tih krajeva, pogodan geografski položaj, bogati prirodni resursi čine ovaj kraj privlačnim za turiste. Priroda srednjeruske ravnice je zadivljujuće lepote i blage klime.
Selo Vjatskoje predstavlja jedinstveni građevinski kompleks 18 -19. veka sa više od 50 registrovanih spomenika arhitekture, nekada, u prošlosti, trgovačkim i seoskim kućama, čajdžinicama i krčmama. Osnovu istorijsko-kulturnog nasleđa sela čini planska struktura sela, koja se praktično u potpunosti odnosi na 18. vek.
Do danas je u selu restaurirano više od 30 spomenika kulturno-istorijskog nasleđa, koji su dobili novu funkcionalnu namenu.
Selo Vjatskoje je pretvoreno u savremeni kulturno-istorijski kompleks sa desetinom muzeja, tri hotela, restoranom,bioskopskom i koncertnom salom sa odgovarajućom turističkom infrastrukturom. Svaki objekat odražava jedinstvene osobenosti regiona, svojevrsnost i bogatstvo lokalne kulture.
U muzejima Vjatskog se sprovode interaktivni programi, održavaju se tradicionalni praznici. U okviru priprema za obeležavanje 200-godišnjice od rođenja velikog ruskog pesnika N. A. Nekrasova, koja će biti 2021. godine, u Vjatskom se organizuje Sveruski Nekrasovski praznik poezije, festival „Dani Nekrasova u Vjatskom“dečije ekskurzije.
Ovde se svake godine organizuje festival „Provincija je duša Rusije“, čiji je idejni tvorac poznata operska pevačica Ljubov Kazarnovska.
Kulturno-istorijski kompleks Vjatskoje je 2015. godine proglašen na glavnom muzejskom festivalu zemlje „Intermuzej 2015“ za najbolji muzej godine u Rusiji.
Venci se svijaju od raznog cveća i zimzelenog bilja, i najčešće su okrugli da bi nosili magijsku moć kruga, ili lučnog oblika, kao slavoluci i svadbeni venci na kapijama, ispod kojih se prolazi.
Đurđevdan je jedan od najlepših i najomiljenijih praznika, koji razdvaja leto od zime, predstavlja dobar dan za početak novih poslova, a u narodu je praćen raznovrsnim, bogatim i živopisnim običajima. Gotovo svi običaji su vezani za buđenje proleća, posvećeni su mladosti i ljubavi i praćeni prazničnim urankom, umivanjem biljnom vodom, kupanjem u rekama i pletenjem venaca od cveća.
Mladi odlaze na uranak još u zoru i dan dočekuju viteškim odmeravanjem, plivanjem i pletenjem venčića od đurđevdanskog cveća. Venčići se puštaju niz vodu ili se njima kite izvori, vrata kuća, štala, bunara, dvorišne kapije, ili se venčići odnose u njive, da bi bile plodne i zaštićene od nevremena.
Pletenje đurđevdanskih venaca rasprostranjeno je u svim krajevim, a taj običaj se i do danas održao. Cveće se bere na „Biljani (biljni) petak uoči Đurđevdana, pa se stave na skriveno mesto da tu dočekaju Đurđevdan. Vence pletu devojke i mlađe žene, pevajući u polju, jer pesma pojačava simboličko dejstvo bilja, a momci i mladi ljudi ih nose u polje. Na svaku zgradu u dvorištu, nabacivani su ili kačeni venčići, a na kapiju se postavljao „izjutra“, rano pre sunca, kada se išlo na bunar po vodu, da momci devojkama iz kuće, sa venčićem ne ukradu srce.
Uoči Đurđevdana domaćica kuće bi u jedan sud potopila crveno uskršnje jaje, dren, zdravac, đurđevak, čuvarkuću, đul, jorgovan, koprivu, bršljan i miloduh, pa se tom vodom koja je prenoćila ispod ružinog grma u dvorištu, ukućani ujutru umivaju. Simbolika biljaka je da porodica bude složna, zdrava kao dren, da snahe budu privržene porodici i da se momci grabe za devojke iz te kuće. Potom se i te biljke upletu u venčiće od vrbovog i grabovog pruća trave hvatanac i mlečike, a Uskršnje jaje se vraća da čuva kuću do sledećeg Uskrsa.
Venčići se poput krune, nose na glavi da bi njihova moć, i upleteno bilje doprinelo sreći zdravlju, napretku, ljubavi i venčanju, onoga ko nosi venčić!
Autor teksta: Jasmina Marković Milenković
Foto: Jovan Živanović
Smatra se da je frula najstariji i najmnogobrojniji instrument na svetu. U raznim varijantama, veličinama i oblicima, nalazimo ih gotovo kod svih naroda planete. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument. Društveno uređenje i zanimanja kojim se naš narod bavio ostavili su duboke tragove, pa ne samo što su uticali na organizaciju svakodnevnog života našeg naroda, već i na umetnost i muzičko stvaralaštvo.
Frula je u Srbiji u svoje vreme predstavljala centar društvenog, javnog života u seoskim sredinama. Čim bi se pojavila frula ljudi bi pevali. Frula je bila u upotrebi u svim slobodnim, javnim prostorima, u prirodnom okruženju među pastirima, na seoskim saborima, prelima, mobama.
Ona je nudila mogućnost ljudima da obogate svoj život. Ona je bila svojevrsni simbol srpskog naroda, sve do nedavnih vremena.
Osnovno zanimanje prosečnog Srbina pre svega je bilo stočarstvo, koje je doprinelo očuvanju i razvitku muzičke tradicije kod nas. U patrijarhalnim sredinama popularni instrumenti su bile gusle i svirale, jer je narod bio vezan za epske junačke pesme.
Umetnik Bora Dugić, zvanični srpski kralj frule, objasnio je poreklo ovog instrumenta u našoj tradiciji:
“Mnogo puta ljudi me pitaju da li je frula samo srpski instrument. Odgovaram da nije, jer postoji u gotovo svim zemljama sveta. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument. Srbi su je doneli sa sobom kad su došli na Balkan i nikada se od nje nisu odvajali. I kada nam je bilo lepo, i kada nam je bilo teško, frula je bila uz nas da podeli i radost i tugu.
Srbi su kroz svoju istoriju gubili i dobijali teritorije, gubili i dobijali ratove, ali taj mali instrument nikada nisu izgubili. Kad je bilo ratno vreme, u ropstvu, daroviti Srbi su na frulici svirali u poluglasu, ali su zato znali i da sviraju kad su bili srećni i slavili pobedu. Ni sreća, ni tuga nisu naš narod odvojili od frule.
Kad sam počeo da nastupam, primetio sam da mala deca koju majke dovedu na koncerte od svih instrumenata zapaze najpre frulu. To nije slučajno. Neki su to pokušali da objasne da malo dete koje još nije prohodalo logično zapaža najpre frulu, jer je i ona mala. Međutim, to nije tačno. Naučno je dokazano da dete ne razlikuje veliki i mali instrument, ono samo prepoznaje zvuk, a to nam je došlo kao kolektivno nesvesno nasleđe. To je Karl Gustav Jung u svojim psihoanalitičkim radovima sjajno objasnio: sve jedinke jednog istog kolektiva prepoznaju iste stvari na sličan način.
“Dato nam je da kroz frulu govorimo. Sve ono što nosimo u sebi, sve ono što je utkano u naše biće, frula zvukom dočarava. Ona je spojila nebo i zemlju, živo i mrtvo, muško i žensko, dušu i telo, i takva, čarobna, ne može da dosadi nikome na svetu,”zaključio je sa sigurnošću naš veliki frulaš Bora Dugić.
Krajem 19. i početkom 20. veka, sa dolaskom modernizacije, frule i gusle ustupaju mesto zanatskim i fabričkim instrumentima poput trube, harmonike i violine.
U nove muzičke sastave danas se, od tradicionalnih instrumenata, uklapaju samo svirale, frule i dvojnice.
Mit kaže da je frula zaveštanje šumskog i pastirskog božanstva Pana, koji je od nimfe Siringe preobražene u trsku sačinio prvu frulu i odsvirao svoj prvi zvučni san.
Frula se pravi od gotovo svakog drveta, najčešće je u pitanju šljiva ali i dren, bagrem jasen, trešnja… Drvo za frulu treba biti što starije, oko dvadeset godina. A ako je dren u pitanju oko trideset godina. Najpoznatiji graditelj frule u Srbiji je Mitar Vasić.
Svirale i dvojnice izrađuju se ponajviše u okolini Užica, Zaječara i u Banatu.
Sastoji se iz čepa (dance) kojim je instrument zatvoren sa gornje strane, uskog proreza za uduvavanje vazduha (pisak ili labina), otvora sa oštrim bridom koji se naziva vetrilo. Na dnu svirale nalazi se rupa koja se naziva oduška. Na prednjoj strani svirale nalazi se šest rupa koje se pokrivaju prstima i jedna na poleđini pomoću kojih možemo izvesti sedam tonova u dve oktave. U Srbiji se, pored ovakve frule, prave i frule dvojnice – dve spojene svirale — frule.
Jedan od najboljih frulaša Srbije bio je legendarni Sava Jeremić.
Koliko je ovaj instrument popularan i koliko se frulaška tradicija do danas očuvala u Srbiji najbolje svedoče brojne manifestacije posvećene fruli (selo Jagnjilo kod Mladenovca), Dani Save Jeremića (Ražanj), sabori frulaša (Lelić kod Valjeva, Prislonica kod Čačka), takmičenja frulaša (selo Iđoš kod Kikinde), Frula fest (Kruševac)…
Kuća slikara na Kosančićevom vencu 19, neizostavni je deo ambijentale celine najpoznatije po mestu na kome je nekada do temelja izgorela bombardovana Narodna biblioteka Srbije. Kosančićev venac, nekadašnji beogradski Šanac, kao celina danas je pod prvostepenom zaštitom grada.
Od septembra 2016. u toku je rekonstrukcija stare i jedine sačuvane autentične gradske kaldrme. Najavljeno je da će posle tih obimnih radova biti uređene i fasade, a na jednom delu ulice planira se i izgradnja Gradske galerije.
Istorija i sadašnjica na Kosančićevom vencu žive u simbiozi, a pomalo mitski junaci ove ulice, stanovnici, prolaznici, vlasnici nekadašnjih reprezentativnih zdanja, tu rođeni ili tu doseljeni, a uz njih i književni junaci, povremeno izađu u stvarnost, zajedno sa današnjim stanarima. Tu na obroncima Tvrđave događale su se smutnje i promene vlasti, tu su se negde graničili Srbi i Turci, tu su se mešala evropska stremljenja i orijentalne navike.
Kuća slikara, razglednica napravljena povodom izložbe 2016.
Jedna kuća, na broju 19, koja zvanično pripada Poslovnom prostoru Grada, a nezvanično nosi naziv „Kuća slikara“ već 70 godina postoji kao posebna umetnička celina. Ona je dom i pribežište likovnih umetnika, kojima je ULUS ustupljivao na korišćenje nevelike prostorije za slikarske ateljee. Ne postoji logičnije mesto u Beogradu gde bi umetnici trebalo da borave od Kosančićevog venca koji je bio dom i Prve crtačke i slikarske škole Kirila Kutlika.
O zdanju na broju 19 ne mogu se utvrditi ni osnovni podaci. Po nekim tvrdnjama zidana je krajem 19. veka, a po nekim drugim svedočenjima, u ovom današnjem obliku završena je 1911 godine. Preživela je bombardovanje Narodne biblioteke u neposrednoj blizini. Između dva rata ova je zgrada bila deo Državne štamparije čija se lavna zgrada nalazila u susednoj Pop Lukinoj ulici. Posle rata, zahvaljujući umetniku Branku Šotri, u kuću su pristigli prvi umetnici. I tako je do danas.
Detalj iz ateljea Aleksandra Tomaševića, Kosančićev venac 19
Kada bismo nabrojali sve umetnike koji su tu imali svoj mali atelje, a zatim i one koji su boravili ili koji su dolazili u posete, ostali bismo zapanjeni ovom nenapisanom istorijom srpske i jugoslovenske umetnosti. Ovde su, neko na kratko a neko čitavog stvaralačkog veka, radili i stvarali Petar Lubarda, Branko Šotra, Jovan Bijelić, Anton Huter, Mirko Počuča, Dušan Ristić, Stojan Aralica, Franjo Mraz, Jovan Kukić, Dušan Mišković, Slobodan Petrović, Milan Popović Krompir, Olja Ivanjici, Nikola i Rada Graovac, Sveta Samurović, Kosta Bradić, Majda Kurnik, Kosta Hakman, Miodrag B. Protić, Franjo Radočaj, Zuko Džumhur, Zora Petrović, Aleksandar Tomašević i mnogi drugi.
Tu je uz Aleksandra, živela i njegova supruga Gordana Tomašević, zaslužna za prva arheološka istraživanja prostora nekadašnje biblioteke, koji u svojim obrušenim i danas zapuštenim „katakombama“ krije i jednu rimsku palatu. Danas u Kući slikara takođe stvaraju umetnici, tu su Zoran Purić, Mirjana Krstevska, Nenad Nikolić, Mira Jovanović, Ljubica Mrkalj, Ilija Kostov, Dijana Kožović, Marijana Karalić, Nevenka Stojsavljević, Zoran Petrović.
Kuća je dom i najstarije galerije – Prodajne galerije Beograd, kao i jedne od najstarijih radionica za uramljivanje, koja se nalazi u podrumu zgrade.
Jedan od hepeninga Olje Ivanjicki organizovan na Kosančićevom vencu 19, tokom šezdesetih godina XX veka
Jedan od najpoznatijih ateljea bio je atelje Olje Ivanjicki, u kome su se susretali i umetnici i ljubitelji umetnosti, i strani gosti i diplomatski predstavnici, u kome su se jednom prilikom sreli i ruski i američki kosmonaut, koji je bio mesto okupljanja članova Medijale koji su u beskrajnim dogovorima i raspravama tragali za integralnom umetnošću. Ostalo je zapisano da je Mediala u dvorištu ove kuće stvorila i jedinu zajedničku sliku.
Olja Ivanjicki je od ateljea koji je bio i njen jedini životni prostor, stvorila jedinstveno mesto. Enterijer je ukrasila kolekcijom slika i predmeta koje je godinama sakupljala, a koji su, zajedno sa neobičnom lličnošću njihove vlasnice, dodavali nešto od mistike, neobičnosti i glamura. Od 1960. godine kada se uselila u svoj atelje, pa do 2009. godine kada je iz istog tog prostora krenula u bolnicu, Olja Ivanjicki nikada nije poželela da se odatle odseli.
Govorila je da je to mesto sa najlepšim zalascima sunca, da nebo i ptice delimo sa svima onima koji su vekovima pre nas upravo na isti nain, sa tog brega posmatrali onu drugu obalu i daljine ravnice. Danas, njen atelje je prazan jer je zbog nerešenih pitanja oko zaostavštine celokupna imovina na čuvanju u Istorijskom muzeju Srbije. Najavljeno je da će ova velika i prva rekonstrukcija Kosančićevog venca upravo obuhvatiti i uređenje ateljea Olje Ivanjicki i pretvoriti ga u spomen-dom, koji bi svakako privlačio i ljubitelje umetnosti i brojne strance.
Detalj iz ateljea Olje Ivanjicki, Kosančićev venac 19
Nažalost, od drugih umetnika koji su boravili u samoj kući, osim sećanja i ponekog imena na starim poštanskim sandučićima, nema mnogo tragova. Tu gde je imao ko da ostane, od porodice, sačuvano je življe sećanje. Takav je slučaj sa porodicom Koste Bradića, čija deca su sva rođena u ovoj kući i koja čuvaju uspomenu na svog oca. O nekim drugim umetnicima na primer, više se ne zna gde su završile stvari i umetnička dela koja su ostala posle smrti.
Možda bi, otvaranjem jednog ateljea kao spomen-doma, mogla da se otvori i mogućnost jednog kolektivnog obnavljanja sećanja i na druge značajne umetnike ove kuće. To bi bio svojevrsni sabirni centar svih onih duša koje su neki atom sebe ostavile i na Kosančićevom vencu, posmatrajući kroz prozore ruševinu stare biblioteke ili sa druge strane susret Save i Dunava.
Svetozar Samurović u svom ateljeu na Kosančićevom vencu
O Kući slikara do sada se nije mnogo čak ni govorilo. Kustosi Prodajne galerije Beograd, Zdravko Vučinić i Mile Tomović, koji su sa umetnicima iz kuće imali i poslovni i prijateljski odnos, napravili su svojevremeno jednu izložbu radova umetnika iz ove kuće.
Reditelj i kompozitor Arsenije Arsa Jovanovićje tokom devedesetih godina objavio knjigu razgovora sa umetnicima koje je tada zatekao u zgradi i to bi danas moglo biti i jedino svedočanstvo o ljudima iz ove kuće.
Tokom muzejske manifestacije 2016. godine, Fond Olge Olje Ivanjicki koji je Olja osnovala upravo u svom ateljeu, organizovao je izložbu u hodnicima kuće koja je prvi put predstavila sve umetnike koji su tu boravili i time je obeleženo i 70 godina „umetničkog“ života ove kuće. Tokom muzejskih dana 2016, umetnici koji danas borave u kući, otvorili su vrata svojih ateljea za publiku. Takvu akciju umetnici pripremaju i za maj ove godine. Ta izložba i danas stoji na zidovima ovog zdanja, i svako ko poželi može da uđe i upozna ovo zdanje koje je više od kuće i više od galerije.
Suzana Spasić
Tekst je nastao u okviru projekta “Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda – Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština“, koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje. (UNS Press Centar i Avant Art magazin)
Malo je poznato da je Grocka jedinstvena po broju i značaju istorijskih i kulturnih dobara.Narodi koji su je naseljavali još od neolita, ostavili su brojne tragove – danas kulturno-istorijska dobra, arheološka nalazišta i lokalitete, značajne za grad Beograd i Srbiju, ali i svetske okvire.
Gročanska čaršija, foto Zorica Atić
Prve naseobine na prostoru današnje Grocke, koja je zbog svojih prirodnih lepota u 20. veku nazvana “Mala Kalifornija”, nastale su 6.000 godina pre nove ere. Kao naselje se u spisima prvi put spominje još u devetom veku (878), pod slovenskim imenom Gardec.
Već u turskim popisima iz 16. veka, ovo staro naselje kraj Carigradskog druma imalo je status varošice, da bi u 18. i 19. veku bilo središte istoimenog sreza i nahije, sa carinarnicom i pratećim uredima.
Teritorija Grocke je tada obuhvatala i veliki deo današnjeg Beograda – Mladenovac, Sopot i Lazarevac, Jajince, Kumodraž, Resnik, Rušanj, deo Voždovca, čitav podavalski kraj, Mirijevo, Višnjicu… Bile su to plodne gročanske njive, koje su urbanizacijom postepeno prerastale u gradska naselja i opštine. Nekoliko istorijskih detalja potvrđuje ove teritorijalne granice: Vasa Čarapić iz voždovačkog Belog Potoka, čuveni Zmaj od Avale, bio je gročanski vojvoda, a mladi Ilija Garašanin, znameniti Gročanin i državnik, tvorac Načertanija, prvu državnu službu dobio je u gročanskoj carinarnici, i to kao carinik na “udaljenoj” rečnoj granici gročanskog sreza – u selu Višnjici na Dunavu.
Gročanska čaršija između dva rata, foto: Centar za kulturu Grocka
Izgled Gročanske čaršije pred Drugi svetski rat, foto: Centar za kulturu Grocka
Gročanska čaršija posle Drugog svetskog rata, foto: Centar za kulturu Grocka
Spisak vrednih lokaliteta, spomenika kulture i značajnih nalaza je poduži, budući da Grocka “leži”najednoj od najvažnijih srednjovekovnih saobraćajnica na Balkanu, Carigradskom drumu. Istom trasom protezao se i antički Vojni put (Via Militaris), kojim su stari Rimljani putovali do Male Azije, a Grocka je upisana kao Mutatio ad sextum militare – utvrđena postaja na tom putu.
U Grockoj je na arheološkom lokalitetu Dubočaj otkrivena prva antička villa rustica u Srbiji, kao i neolitsko naselje starčevačke kulture.
Posebno se ističe Arheološko nalazište “Belo brdo” u Vinči iz doba neolita, koje predstavlja ne samo lokalitet od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju, već je i središte prve evropske civilizacije. Kao takvo, deo je evropskog i svetskog kulturnog nasleđa.
Vinča, foto Zorica Atić
Vinča, foto Snežana Negovanović (preuzeto od: Centar za kulturu Grocka)
Vinča, Foto Zorica Atić
Naselje Brestovik opštine Grocka poznato je po vinogradarima i grobnicama iz doba antike.Ističe se Kasnorimska grobnica otkrivena krajem 19. veka, i to kao jedina antička grobnica na teritoriji Beograda koja je u toj meri očuvana, da u nju i dan-danas može da se uđe.
U Grockoj se nalazi najviše sačuvanih starih varoških kuća zaštićenih kao spomenici kulture, izvanrednih primeraka narodnog neimarstva, starijih od većine monumentalnih zdanja u centru prestonice. Zaštićeni pojedinačni stambeni objekti u nekadašnjim čaršijskim sokacima nose nazive po porodicama kojima su generacijama pripadali: Rančićeva kuća (Majevička 9),Karapešićeva kuća (Zlatiborska 9), Teomirovića kuća (Zlatiborska 11), Cincarska kuća(17. oktobra 9), Vlajkovićeva kuća (17. oktobra 8), Popovića kuća (17. oktobra 4), Božića kuća(Hajduk Stanka 33), Topalovića kuća (Hajduk Stanka 30), Markovića kuća (Hajduk Stanka 16),Panića kuća (Bulevar revolucije 29), Smiljanića kuća (Dimitrija Tucovića 17).
Panorama Grocke, foto Vladan Živančević (preuzeto od: Centar za kulturu Grocka)
Uže jezgro stare varoši, Bulevar oslobođenja, predstavlja prostornu kulturno-istorijsku celinu „Gročanska čaršija“, uz koju se formiralo prvobitno naselje. “Čaršija” je srce stare varoši kraj Dunava i najstarija gročanska ulica, po svojoj važnosti u rangu sa Kosančićevim vencem i starim jezgrom Zemuna, i to kao zaštićena ambijentalna celina.
Značajnija je po svojim karakteristikama, primera radi, od čuvene beogradske Skadarlije, koja takođe ima status zaštićene prostorne celine, ali ne i kategoriju “veliki značaj”. “Gročanska čaršija” je od 1966. godine pod patronatom Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, i to kao druga po redu zaštićena prostorna celina na teritoriji grada Beograda (PKIC2), odmah nakon Knez Mihailove ulice (PKIC1).
Proces formiranja i afirmacije Grocke kao trgovačkog i privrednog centra vidan je i danas kroz njeno očuvano urbanističko i arhitektonsko nasleđe iz 18. i 19. veka – najrečitiji materijalni dokaz istorijskog razvoja i trajanja varošice.
“Gročanska čaršija” u dužini od 300 metara svojom arhitekturom i vizurama pruža mogućnost doživljavanja ambijenta koji je i značajno dostignuće narodnog neimarstva. Poput ostalih varoši i varošica, i Grocka je bila uređena na orijentalni način, sa prometnom čaršijom u središtu naselja oko koje su se nizali dućani i sokaci.Da je od samog svog nastanka bila trgovački i poslovni centar varošice, svedoči karakter i namena očuvanih starih kuća, od kojih najstarija potiče iz sredine 18. veka. Osim poslovnih zgrada sa dućanima, zanatskim radnjama i kafanama, u “Čaršiji” je bilo i par stambenih kuća varoškog tipa, čiji su vlasnici bili imućni trgovci i zanatlije.
Značajniji sačuvani objekti u okviru zaštićene ambijentalne celine su Apostolovićeva kuća iz sredine 18. veka, za koju se priča da je bila han, Nišlićeva kuća i Savića mehana s početka 19. veka, kao i vizuelno dominantna crkva Sv. Trojice, podignuta 1883. godine na temeljima starijeg sakralnog objekta iz 1828. godine, građenog podrškom kneza Miloša Obrenovića. U okviru “Čaršije” se nalazi i biblioteka “Ilija Garašanin“ u čijoj će galeriji od 2017. godine biti izložena stalna arheološka postavka, nalazi sa lokaliteta „Dubočaj“ u Grockoj – zaboravljeni legat prof. dr Aleksandra Kostića.
Akvarel Gročanske čaršije, autor Stojan Nikolić, oko 1880, Galerija Matice srpske NS
Ove kuće, stare preko 200 godina, pokazuju veštinu narodnih graditelja koji su od drvenih konstrukcija, bez ijednog eksera stvarali zdanja koja traju do danas. Starije su od većine sačuvanih građevina u srcu Beograda, iako su zidane od laganih, “ekoloških” materijala sa podneblja – hrastovih greda povezivanih pleterom (bondruk), pri čemu su zidovi ispunjavani mešavinom slame i blata. Pokrivene su četvoroslivnim krovovima od ćeramide, veoma širokih streha, poput zaštitnih šešira sa obodom.
Prostrane varoške kuće sa više prostorija, podrumom, pristupnim tremom i istaknutim drvenim doksatom, predstavljaju karakterističan tip stambenog objekta u staroj arhitekturi varošice. Neimari su svoje znanje prenosili s kolena na koleno i imali razvijen osećaj kako za funkcionalnost i solidnost gradnje, tako i za lepo – vidljivi delovi konstrukcije (poput stubova i greda) i detalji enterijera skulptoralno su oblikovani, ukrašavani i rezbareni.
Gročanske kuće od bondruka svojim arhitektonskim i etnografskim vrednostima predstavljaju najveće domete građevinske, stambene i likovne kulture u našoj narodnoj arhitekturi.
Sam centar naselja je osamdesetih godina 20. veka delimično obnovljen u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada Beograda uz poštovanje tradicionalne arhitekture, godine 1994. je delom postao pešačka zona, a 2016. godine je “Čaršija” u potpunosti rekonstruisana, kada su u ulicu vraćeni i nekadašnji drvoredi.
Grocka je od 1955. godine jedna od 17 beogradskih opština, u čijem je sastavu 15 razuđenih naselja. I dalje je čuveni voćarski i vinogradarski kraj pored Dunava, osobeni gradić-varošica na obodu velikoga grada, čarobnih panorama, prirodnih i kulturno-istorijskih lepota. To znaju svi koji su je ikada posetili, a mnogi među njima su poželeli da se ovde vrate, o čemu svedoči više hiljada vikend-kuća.
Zorica Atić, dipl. istoričar umetnosti
direktor Centra za kulturu Grocka
Tekst je nastao u okviru projekta “Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda – Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština“, koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje. (UNS Press Centar i Avant Art magazin)
Sajam pirotske peglane kobasice biće održan 28. i 29. januara ove godine, a za učešće su se prijavila 44 izlagača.
Direktor Turističke organizacije Pirota (TOP) Bratislav Zlatkov rekao je agenciji Beta da je pred stručnom komisijom ozbiljan zadatak da izabere najkvalitetnije proizvode koji su poslati na Institut za mikrobiologiju u Nišu, gde će biti obavljene organoleptičke analize.
– Novina ovog Sajma je da će svaki proizvod biti jasno obeležen markicom i QR kodom, odnosno, imaće jasno obeležje da je prošao sve analize. Samo oni proizvodjači koji imaju ove markice biće u mogućnosti da izlažu svoje proizvode i da se takmiče – kazao je Zlatkov.
On je rekao da TOP stalno zovu turisti iz Srbije, ali i Bugarske i Makedonije.
– Prošle godine su na Sajmu bila 42 takmičara i više od 100 izlagača suvenira i proizvoda domaće radinosti. Tokom dvodnevnog trajanja kroz halu Kej je prošlo nekoliko hiljada ljudi – rekao je Zlatkov.
Peglana kobasica je uz ćilim i kačkavalj jedan od brendova Pirota. Proizvodi se tokom zime od najkvalitetnijeg kozjeg, junećeg i ovčijeg mesa sa dosta belog luka i paprike, ali bez aditiva, konzervansa i dodatnih masnoća i bez termičke obrade.
Vlasnik kafane „Boem“ Dalibor Tošić rekao je da se porodično proizvodnjom peglane kobasice bave skoro pola veka.
„Imamo radionicu u kojoj peglanu kobasicu pravimo tokom cele godine. Najveće tržište je u Beogradu, a kupci su prepoznali kvalitet“, rekao je Tošić.
Poznati pirotski ugostitelj Predrag Stanković Mrnjak kazao je da je receptura za pripremu peglane kobasice tajna, ali da odlučujuću ulogu igra kvalitet mesa stoke koja pase na pašnjacima Stare planine.
– U mojoj porodici se peglana pravi više od 100 godina, a ja je proizvodim više od 40 godina. S pravom je zovu pirotska vijagra – rekao je Stanković.
Promoteri Sajma, koji će ove godine biti održan peti put, bili su svetski putnik Slobodan Mićić, popularni glumac Milan Lane Gutović, satiričar Zoran Kesić i muzičar Rambo Amadeus.
Još jedno priznanje TOS-u za film „Dunav u Srbiji“
Promotivni film Turističke organizacije Srbije (TOS) „Dunav u Srbiji – 588 utisaka“ nagrađen je sa dva prestižna priznanja na osmom Međunarodnom festivalu turističkog i ekološkog filma „Silafest“ 2016 u Velikom Gradištu.
RTV (Jan Valo)
U konkurenciji od 180 filmova, od kojih je žiri odabrao 46 iz 22 zemlje, 33 u kategoriji turističkog i 13 u kategoriji ekološkog filma, „Dunav u Srbiji“ proglašen je za najbolji domaći turistički film i dobio nagradu za najbolji scenario.
Ta priznanja usledila su nakon velikih uspeha na međunarodnim festivalima u Berlinu, Varšavi, Velikom Trnovu, Iru Fushi (Maldivi) i Los Anđelesu, saopšteno je iz TOS-a.
U toj organizaciji navode da, kako tek predstoje takmičenja na međunarodnim festivalima u Karlovim Varima, Kanu i Zagrebu, sa velikim optimizmom mogu da očekuju da to neće biti konačan broj nagrada koje će film osvojiti.
TOS je za ovogodišnju glavnu temu promocije turizma izdvojila Dunav i vodeno bogatstvo zemlje,a film o Dunavu deo je te promotivne kampanje i prikazuje lepote tog evropskog koridora na svom toku kroz Srbiju.
Snimanjem filma su kroz kameru „uhvaćeni“ čarobni detalji reke koja spaja 10 zemalja i preko 100 miliona ljudi, prikazuje raznolikost predela i istorijskih lokaliteta, kao i turističke adute jedne od najvećih i nesumnjivo najlepših reka u Evropi i to na njenom 588 kilometara dugom toku kroz Srbiju.
Putovanje Dunavom je kao poseta muzeju evropske istorije, ispunjena „izložbama“ prirodnih dragocenosti i retkosti, dubokim slojevima kulturnog nasleđa, šarolikim životnim stilovima, živopisnim kulturama, događajima i turističkim sadržajima, atrakcijama, stoji u saopštenju.
Dunav je svedok vremena, on je stalan i stalno se menja, Dunav je nit koja spaja, poručili su iz TOS-a.
Čuvenoj bečkoj Španskoj dvorskoj školi jahanja početkom juna je i zvanično uručena povelja Uneska kojom je ova nadaleko poznata institucija decembra 2015. godine uvrštena na spisak nematerijalne svetske baštine.
Primopredaja povelje Uneska priređena je u bečkom Burgartenu, parku na bečkom bulevaru Ringštrase, u koji će jahači Španske dvorske škole jahanja ubuduće svakodnevno u periodu od 7 do 10 časova ujutru izvoditi svoje lipicanere u šetnju i rastrčavanje.
Lipicaneri će smeti da koriste asfaltne površine u parku, kao i jedan deo travnatih površina koje će biti rezervisane samo za njih. S druge strane posetiocima parka će biti dozvoljeno da posmatraju lipicanere, ali ne i da ih pomaze i hrane.
Prilikom svečanog uručenja povelje najavljeno je da će UNESKO komisija za Austriju ove godine po prvi put preuzeti pokroviteljstvo nad manifestacijom „Fête Impériale“ – letnjim balom Španske dvorske škole jahanja, koji će ove godine biti održan 24. juna.
Takođe je objavljeno da će, kao i u prethodne tri godine, tokom julskih dana u Burggartenu biti moguće posmatranje ždrebadi lipicanera sa kobilama tokom njihove šetnje u kasnim popodnevnim satima.
Lipicaneri imaju poseban tretman kako bi ostali u formi. O njima danonoćno brine stručno osoblje, poje se specijalno osveženom vodom, imaju ishranu koja je prilagođena specijalno njima, po potrebi mogu uživati u aromatičnoj terapiji ili čak dobiti i uslugu kiropraktičara, a tokom četiri meseca u godini obezbeđen im je boravak u prirodi u trenažnom centru Heldenberg u Donjoj Austriji.
Na listi nematerijalne bašte UNESKO trenutno se nalazi više od 300 tradicionalnih vrednosti iz svih delova sveta, kao što su na primer tradicija Pekinške opere ili iranska tehnika vezenja tepiha.
Na krajnjem istoku zemlje, na obroncima Stare planine i 30 kilometara udaljeno od Pirota, nalazi se selo Gostuša. Duh minulog vremena i tradicija čuvanja stoke, pravljenja gastronomskih specijaliteta i autentična arhitektura, samo su neki od razloga koji su uticali na moju posetu krajem marta prošle godine
U pratnji članova Turističke Organizacije Pirota, krenuli smo obilaznicom oko Zavojskog jezera, do sela Gostuša.
Put Pirot – Gostuša, nekada je bio kraći za desetak kilometara, međutim 60-ih godina XX veka, došlo je do urušavanja zemlje, nestanka nekoliko sela i brda iznad reke Visočice, što je uslovilo nastanak prirodne akumulacije Zavoj. Dugo oko 20 kilometara, a široko oko 3 kilometara, jezero je godinama predstavljalo prepreku stanovnicima na pomenutoj relaciji.
Mapa puta Pirot- Gostuša
Obilaznica je dužine oko 30 kilometara, a asfaltirani put novost je i za meštane. Lokalna samouprava je njegovom izgradnjom poboljšala povezanost stanovnika ovog kraja. Na nekadašnjem rimskom putu, selo Gostuša brojalo je oko 1.500 stanovnika od kojih je ostalo stotinak, uglavnom starih.
Šetnja uskim, krivudavim putevima, okruženih sa svih strana urušenim kućama, za koje sam na prvi pogled mislila da su prazne, učinila je da se zainteresujem za ovaj kraj zemlje.
Zemljani put kroz selo. Izvor fotografije:www.b92.net
Podignute na nizbrdici, bez savremenih materijala, oronule trošne kuće od kamena i blata, prekrivene kamenim blokovima, prepuštene su zubu vremena.
Meštani koji u njima žive, bili su prinuđeni da ih obnove, pa u masi ravnih kamenih blokova, poneki visoko izdignut crep narušava specifičan naziv – Kameno selo.
Nadmorska visina od 700 metara pogoduje razvoju jedinstvene mikro-klime.
Pašnjaci iznad sela, vekovima su od sredine maja do kraja oktobra bili preplavljeni sa preko 15 hiljada grla stoke.
Pašnjak. Izvor fotografije:www.turistplus.hr
Danas trojica čobana, čuvaju svega 1.500 grla koza, ovaca i goveda, pa se tradicija bavljenja stočarstvom ipak održala.
Zahvaljujući pašnjacima i povoljnoj klimi, mleko odličnog kvaliteta koristi se za pravljenje čuvenog pirotskog kačkavalja. Već decenijama predstavlja specijalitet trpeza, čak u Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, a način promocije je od usta do usta. Ne pravi u velikim količinama a njegova jedinstvena receptura sačuvana je u ovom kraju.
Zalaganje studenata Arhitektonsko-građevinskog fakulteta u Nišu i stručnjaka niškog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, učinilo da se stvore predispozicije da Kameno selo postane zaštićena ambijentalna celina i kulturno dobro.
Svetska banka finansirala je obnovu, a Turistička organizacija Pirota podržala je ideju meštana da se okrenu razvoju turističke delatnosti. Podignuta su kategorisana turistička domaćinstva i etno-kuće.
Boravak u njima, idealno je rešenje sve češćim turistima, koji će uz tradicionalne specijalitete domaće kuhinje i život sa meštanima, moći da spoznaju lepote autentičnog sela. U letnjim mesecima, mogu se spustiti i do obližnjeg Zavojskog jezera i brčkati se do popodnevnih sati, a ukoliko ne mogu bez grada, neke potrebe zadovoljiće Pirot.
Nekoliko sati provedenih u prirodi i boravak u jednom od domaćinstava ispunila su moja očekivanja, a nadam se da će Kameno selo postati stanica svim turistima pri poseti parka prirode Stara planina. Ukus kafe, meda i domaće rakije učinio je da iz sela krenem zadovoljna, a posetu severnoj obali jezera, upotpunio je zalazak prvog prolećnog sunca.
Studiju zaštite sela na Staroj planini je uradio tim arhitekata – konzervatora Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Niša
„Kameno selo“ Gostuša na Staroj planini (Foto Evropa nostra)
Evropska komisija i Evropa nostra izabrale su 28 laureata iz 16 zemalja u oblasti nasleđa za 2016. godinu i nagradile ih za dostignuća u oblasti konzervacije, istraživanja, posvećene službe i edukacije, treninga i podizanja svesti.
Nezavisni stručni žiri pregledao je 187 aplikacija, među kojima je i upravo nagrađena studija zaštite sela Gostuša na Staroj planini koju je uradio tim arhitekata–konzervatora Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Niša.
„Studija zaštite ugroženog narodnog graditeljstva u ovom malom, ali jedinstvenom selu, predstavlja dokaz da posao može da se obavi uz primenu visokih standarda zaštite, zahvaljujući čvrstoj posvećenosti i odlučnosti, uprkos ograničenim sredstvima. Istraživanje u svrhu konzervacije je bilo izrazito temeljito i sprovedeno je sa jasnim akcionim planom i vizijom”, napisao je član žirija o ovom projektu u Gostuši.
Među nagrađenima su: obnova pešačke rute građene na strmim obroncima kanjona koja danas omogućava posetu ovoj prirodnoj lepoti (Španija); razvoj digitalizacije koji je rezultirao u digitalizaciji gotovo devet miliona životinjskih, biljnih i geoloških vrsta Evrope i šire, koji je od neizmernog značaja za istraživače (Holandija); posvećenost zaposlenih nacionalnom muzeju kroz neplaćeni rad tokom tri godine kako bi održali muzej otvorenim u teškim političkoj situaciji (Bosna i Hercegovina); projekat podizanja svesti koji ohrabruje građane da brinu o spomeniku od kulturnog i istorijskog značaja u svojoj zajednici i da ga stave u upotrebu (Finska). Prvi put nagrada se dodeljuje projektu sa Islanda: rehabilitaciji i konzervaciji Francuske bolnice u Faskrudsfjorduru i pretvaranju u muzej.
„Kulturno nasleđe ujedinjuje ljude, stvara mostove između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Istovremeno, generiše ekonomski rast, promoviše održivi razvoj i podstiče društvenu participaciju i inkluziju – koje su danas važnije nego ikada. Zato podržavamo nagradu i druge projekte u oblasti nasleđa kroz program Kreativna Evropa i nastavićemo sa ovom vrstom podrške”, izjavio je Tibor Navračić, evropski komesar za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport.
„Nasleđe je pokretač održivog ekonomskog razvoja i kohezivni faktor naših multikulturalnih društava, kao što je pokazano od strane institucija Evropske unije i jasno demonstrirano kroz skorašnji izveštaj `Kulturno nasleđe vredi za Evropu`. Drago mi je što će se ovogodišnja ceremonija dodele nagrada održati u mom rodnom gradu Madridu, u tako posebnom mestu kao što je pozorište Zarzuela,” dodao je Plasido Domingo, operski pevač i predsednik Evrope nostre.
Pobednici Evropske nagrade za nasleđe 2016. slaviće svoj uspeh 24. maja u istorijskom pozorištu Zarzuela u Madridu kada će ih ugostiti komesar Evropske unije Tibor Navračić i maestro Plasido Domingo.
Dobitnici nagrada predstaviće svoja dostignuća tokom Sajma izvrsnosti 24. maja u centralnoj zgradi Arhitektonskog koledža u Madridu i učestvovaće u aktivnostima tokom Evropskog kongresa iz oblasti nasleđa u Madridu (22–27. maja), u organizaciji Evrope nostre u okviru projekta ‘Mainstreaming Heritage’, podržanog od strane Evropske unije kroz program Kreativna Evropa.
Selo Gostuša na Staroj planini, koje zbog činjenice da su skoro sve kuće u selu vekovima unazad pravljene isključivo od kamena nazivaju i „kamenim selom“, sve je interesantnije turistima iz zemlje, ali i inostranstva upravo zbog jedinstvenog izgleda i očuvane arhitekture.
Gostuša / Facebook
Zbog posebne arhitekture koja karateriše selo stiče se utisak da je ovde vreme stalo pre par stotina godina. Selo je bilo osuđeno na nestajanje, ali je zahvaljujući Svetskoj banci u okviru projekta razvoja seoskog turizma i oživljavanja pasivnih krajeva selo najzad dobilo asfaltni put, izgrađen je most u selu koga je pre par godina odnela bujica a u selu već ima i nekoliko kategorisanih seoskih domaćinstava koja se bave seoskim turizmom.
Gostuša je tridesetak kilometara udaljena od civilizacije ali je proteklih godina zbog katastrofalnog puta do nje bilo moguće doći isključivo terenskim vozilom, što više nije slučaj.
Jedan od začetnika seoskog turizma u Gostuši Dragan Vidanović kazao je Tanjugu da je upravo zahvaljujući pomoći Svetske banke potpuno preuredio staru dotrajalu kuću ali uz uslov da zadrži svoju autentičnost.
„Krovovi su ovde od kamenih ploča, kako se vekovima unazad pravilo, dimnjak je od kamenih ploča, a fasadu smo „okrečili“ običnom zemljom, a ne krečom. Zemlju za krečenje kopali smo tu blizu sela pa je ona drevnim postupkom „okrečena“ tako da se u potpunosti uklapa u ceo ambijent“, kaže Vidanović.
Istakavši zadovoljstvo gostima koji su posećivali drevno selo, Videnović navodi da su to uglavnom doktori, ozbiljni ljudi koji ostaju bez daha kada dođu ovde, probaju pravi staroplaninski med, probaju staroplaninsku hranu, jagnjetinu, čisti ovčiji sir koji se može probati samo ovde.
„Dolaze ljudi iz Beograda, Niša, bili su i Izraelci ovde u selu. Oni su ostali bez daha kada su videli kuće i kako je sve građeno od kamena. Bili su ljudi koji su obišli dosta interesantnih sličnih destinacija u svetu i rekli su da su slična sela videli još samo u Turskoj“, navodi Vidanović.
Prema njegovim rečima od kako je asfaltiran put do sela osetno je veća posećenost, a samo u proteklih godinu dana deset porodica se vratilo u selo.
„Renoviraju se kuće, obrađuje se zemlja, sade se bašte i tako ljudi ‘krpe’ kućne budžete i proizvode zdravu hranu, tako da tokom leta ovde boravi i do 200 ljudi. Život se vratio u selu koje je do pre samo par godina osuđeno na siguran nestanak“, kaže Vidanović.
Direktor Turističke organizacije Pirot Bratislav Zlatkov potvrđuje da je za boravkom u seoskim kategorisanim gazdinstvima sve veće interesovanje.
„Osim Gostuše turisti se najviše interesuju za Zavojsko jezero, zatim sela Dojkinci, Rsovci, kao i za srednjovekovne manastire u ovom kraju. Ova sezona će sigurno biti rekordna jer smo već na početku sezone 15. maja premašili broj noćenja od cele prošle godine“, kaže Zlatkov.
Nekada se podrzumevalo da mlada menja mesto prebivališta kada se uda, odnosno da se seli u kuću svog supruga. Ovaj običaj je uspeo da se održi sve do danas, jer se iza nega krije jedna vrlo zanimljiva simbolika koja za mnoge mladence i danas ima važno značenje i vrednost.
Isorija koja se krije iza običaja
Iza ovog običaja koji se poštuje već vekovima, krije se verovanje naših predaka. U tom periodu su se izuzetno poštovale porodične vrednosti i običiji, a jedan od njih jeste upravo ovaj, koji vezujemo za bračnu zajednicu.
Mlada je nekada, pa sve do skoro, živela u roditeljskoj kući, a tek posle udaje je prelazila u kuću svog supruga. Nekada se jako pazilo na to ko potiče iz koje porodice, jer su se brakovi sklapali i po ugledu i čuvenju između istih.
Ako je devojka odlazila u kuću koja se smatrala imućnijom i uglednijom, vrednost njene porodice je rasla u društvenim okvirima. Mlada je udajom stupala pod zaštitu mladoženjinog sveca, njegovog krsnog imena i porodične slave.
Verovalo se da duše umrlih predaka aktivno učestvuju u životima živih i da na neki način zauvek „žive“ u porodičnim kućama i to na samom kućnom pragu. Iz tog razloga se izuzetno pazilo da mlada, koja još nije uvedena u novu porodicu, ne zgazi prag svoje nove kuće, kako ne bi nagazila na duše predaka.
Verovalo se da su njene stope precima još uvek nepoznate i zato ju je mladoženja morao prenositi, kako bi izbegao njihovu eventualnu ljutnju.
Poštovanje ovog običaja danas
Danas je situacija dosta drugačija kada je u pitanju porodica, zajednički život i venčanje. Često se dešava da mladenci dugo žive zajedno i pre venčanja, u domu koji su zajednički osnovali ili u domu svojih roditelja. I pored ovakvih promena, ovaj običaj je uspeo da se nekako održi i dan danas primenjuje.
Njegovo pravo značenje mnogi ne znaju, ali verujem da se mladoženja seti običaja koji iziskuje da svoju suprugu prvi put prenese preko praga. Sam čin je vrlo zabavan i omogućava vam da ispoštujete tradiciju naših predaka.
Alberobelo je veoma neobičan i slikovit gradić u provinciji Bari u Italiji, poznat po svojim jedinstvenim trulli građevinama, koje se od 1996. godine nalaze na popisu UNESCO-ve svetske baštine.
Alberobelo – gradić kao iz bajke
Ovaj gradić, koji ima oko 11.000 stanovnika, sa bajkovitim kućicama podseća i na selo iz crtanog filma „Štrumfovi“.
To je danas popularno turističko odredište koje posetioce vrati više od 200 godina nazad kroz vreme. Bez obzira na to što su mnoge kuće uređene u suvenirnice, muzeje ili restorane, ovo turistički atraktivno mesto nije se pretvorilo u kamenu kulisu. Tamo živi čak 11.000 stanovnika, na ulicama se igraju deca, na prozorima se suši veš, dok se psi izležavaju na pragovima.
Neobične kućice u Alberobelu, koje su izgrađene od nepravilnih komada krečnjačkog kamena i bez maltera, datiraju iz 17. veka, tačnije od 1644. godine, kada je kralj Napulja poslao sakupljače poreza do regije Apulija, u blizini grada Alberobelo.
Iako je bila pod vlašću Španaca, Kraljevina Napulj je u to vreme bila moćna sila u Italiji, te jedan od najvećih gradova u celoj Evropi. Kad kmetovi ne bi na vreme platili porez u pšenici, kraljevi izaslanici bi im srušili domove.
Bojeći se Kraljevstva i velikih poreza, lokalni grof Akvaviva je došao na ideju da stvori feudalno naselje koje bi se moglo brzo srušiti i ponovo izgraditi kako bi se izbeglo plaćanje poreza.
Stanovnici su uskoro počeli graditi kućice bez veziva, isključivo od nepravilnih komada krečnjačkog kamenja iz okolnih polja, karakterističnog piramidalnog oblika, kupolastih ili kupastih krovova prekrivanih krečnjačkim pločama.
Po potrebi, ove kuće su se mogle demontirati brzo, a kada kraljevi poreznici odu, nove bi se preko noći stvorile na njihovom mestu.
Ovo turistički atraktivno mesto nije se pretvorilo u kamenu kulisu. Tamo živi čak 11.000 stanovnika, a na ulicama se igraju deca.
Nakon nekoliko godina feudalnog nadzora od strane pomenutog grofa, građani Alberobela su ga napokon uspeli zbaciti s vlasti i dobiti kraljevski status grada od strane kralja Napulja.
Iako više nisu morali slediti grofovu ideju za trullo kuće, stanovnici su ipak sačuvali stil gradnje do današnjeg dana.
U gradiću se izdvajaju dve četvrti – Monti i Aia Pikola. Četvrt Monti je izgrađena na prilično strmom terenu, prostire se na površini od 15 hektara i uključuje 1.030 trulla.
Predstavlja prvu veliku, jasno prepoznatljivu grupu trulla u gradu. Otvara se prema brdu poput lepeze, a od ostatka grada razdvaja je šetalište Martelota. Svi putevi niz brdo spajaju se na jednom mestu kako bi omogućili odliv voda.
Četvrt Aia Pikola sa svojih 590 građevina druga je, manje homogena grupa trulla. Njene kućice gravitiraju zajedničkom gumnu na kojem su u prošlosti, od kraja feudalnog razdoblja, seljaci morali javno mlatiti žito.
Na nekim krovovima se nalaze simboli religioznog ili praznovernog značenja. Kućice su dvokrevetne s vrlo malim prozorima. Kamena peć udubljena je u zid. Ima sopstvenu ventilaciju kroz kamene ploče koje podsećaju na savremene nape. Neki trulliji su čak dvospratnice.
Leti se u ovom gradiću događaju brojni festivali, a do njega se iz Barija može stići vozom za sat i po ili automobilom za manje od sat vremena. Jasna Dragojević
Prvi srpski bukvar napisao je Inok Sava, a štampan je kod mletačkog štampara Đ. A. Rampaceta u Veneciji 1597. godine, posle čega ga je pratila huda sudbina zaborava i nemara.
Prvi srpski bukvar
O Savi Inoku ne zna se ništa više nego da je bio rodom iz Paštrovića i jeromonah manastira Dečani.
Na prvoj stranici bukvara je štampana azbuka, slede samoglasnici, zatim slogovi, imena svih slova (az, buke, vede…).
Bukvar Inoka Save je nastao u doba kada je malo koja evropska zemlja i kultura raspolagala sopstvenim učilima, pismenima, abecedarima, azbučnicima.
On najviše fascinira svojom metodikom, jer je prvi put u Evropi primjenjen fonetski princip čitanja.
No, ostao je zaboravljen.
Dok su se zlopatili učeći se pismenosti iz tuđih pismenoslova, Srbi, na nesreću svoje kulture, nisu znali da već više od dva veka imaju sopstvenu knjigu po kojoj se moglo učiti srpski – čitati i pisati.
„Prvi srpski bukvar“, ostao je potpuno nepoznat sve do 1893. godine, a u srpsku kulturnu baštinu uvršten je, veoma stidljivo, tridesetak godina kasnije, kada ga je Ljuba Stojanović stavio u Katalog Narodne biblioteke.
Plavo se nebo zna preslikati u vodi rečnoj i morskoj, prozirno u očima devojčice, a tmurno i sivo na zidu kazamata i u očima samotnog čoveka, baš kao što se sada preslikavalo na zidu požarevačkog kazamata i u očima jednoga kralja, koji je bio više tužan nego vedar — kralja Milana, koji se upravo beše proglasio kraljem Srbije, a bio u poseti zatvoru.
— Da li je moj narod čekao trenutak moga proglašenja, ili, kako izgleda, baš i nije, kad mi je samo Franja Josif čestitao? — grmnu kao iz topa na prema njemu hladnokrvne službenike zatvora, tresnu vratima i izjuri iz kancelarije na zatvorsko dvorište, kojim će se uputiti sâm, bez pratnje, do kapije gde su ga čekali. Istrčaše službenici, ali ih on mahom ruke udalji od sebe. Koračao je pokraj zida u kojem se zaista ogledalo jednako hladno i sivo nebo, kao što je bilo i njegovo srce.
Ali najednom kraljevo lice poče da prima blažen izgled i korak da mu pokazuje da zastajkuje, jer iz neke od mnogih ćelija, kroz omaleni zatvorski prozor, bejaše u njegove uši dolazila tako zadivljujuća arija, da bi i najsmrknutiji čovek morao da se opusti. Tad dozva službenike u luk savijenim kažiprstom, kako bi mu odgovorili ko to svira. Rekli su:
— Ima tu jedan lakši osuđenik koji svakoga dana uz violinu peva svoj roman, koji ga je i doveo u zatvor — i odmah tu primiše naredbu da pevača dovedu smesta u zasebnu kancelariju, gde ga je čekao samo kralj.
— Aleksandar Dišković se zovem, Vaše veličanstvo, zovu me i Šanko, a služio sam vašu vojsku u vranjanskom kraju i 66. i 67-me. Znam, pitaćete me zašto sam osuđen — to Vam mogu reći samo kroz pesmu, koju pevam o sebi, kao da sam neko treći, a ne ja lično, ovaj kojega vidite. Eto:
— Šanko si Bonka zalibi?* — započe dramatično Šanko i tu mu se, odmah, kod prvih nota navirčiše oči suzama, kao da kulminacija drame neće doći tek kasnije, ali je prisutnost kralja navela pevača na brzo iznošenje prvog osećanja — tuge, zato je gotovo već zaplakao, i produžio:
— Libi ja Šanko, grli ja/ godina i polovina — no, četvrti stih, zagrcnut, gotovo jedva razumljivo i teško izgovori: ali ga Bonka izvara.
— Nali se Bonka zalibi/kroz devet sela deseto/u toa pusti Negotin/vikale Šanka na svadba — iskaza i drugu strofu, i oporavi se od stegnutosti i stresa, tako da je kralj vrlo razgovetno čuo i treću (strofu):
— Da sviri, Bonka da isprati/Šanko si kolo zasviri/Bonka si oro povede/Šanko si nož izvadi/zabi ga Bonki u srce — i tu, zbunjen stade:
— Vaše veličanstvo, da Vam objasnim: ovo je tako samo u pesmi, za narod, koji ma otkuda dolazio, voli tragedije, i Srbi, kao i mi Jermeni, pa sam ja to tako ostavio. A lakši sam zatvorenik, zato što se sve malo drugačije dogodilo: dok sam tri godine služio Vašu vojsku, da zlato ne gledam, ona je obećana starom bogatom negotinskom trgovcu. Para na paru ide. Taman kad sam se vratio priređena je najveća svadba u Zaječaru. Subotnji gosjani u kući mladinoj behu se okupili. Mene su pozvali da Bonku ispratim violinom. Htela je kolo, i da ga vodi. Nadnosio sam se violinom nad njeno lice, pa je uspela da mi došapne da prekinem kolo i dođem kod nje u sobu. Da se ne bi dosetili gosti, zavih cigaru i iz avlije krenuh preko praga da tražim kibrid, vatru. U sobi sam izvukao nož i, dao joj ga, rekavši joj da me ubije jer bez nje ne mogu da živim, ali ona mi ćupi sečivo i zari ga sebi u srce, govoreći da od moj nož oće da gina, i mlada da se pogubi. Pobegao sam, krio se i ne bi me ni uhvatili da nisam na sahrani izišao pred povorku i molio da je otkriju da je još jednom celivam. Na sudu sam ispričao moju priču, a ne ono što su ljudi smislili i što pevam, i odredili su mi manju kaznu, jer su veštaci pronašli da je trag sečiva na srcu bio vodoravan, kad ide iz desne joj ruke, a ne uspravan, kakav bi bio da sam joj ga ja zario.
— Ti dušmani ne dadoše da se uzmemo — izusti i klonu od duge priče koju je kralj veoma strpljivo slušao, i, koji je znao šta su to ti dušmani, jer ih je i on imao, od rođenja u Jašiju, pa do rane smrti u Beču, i koji uz to, kad ču da Šanko i to što je pričao zna takođe da peva, zamoli da još jednom čuje prvu kraću verziju, pa pođe. I kao da je drugi, veseliji, opet prođe pokraj onoga zida koji mu se sada učini svetlim i blistavim kakvo je, činilo mu se, bilo i nebo.
Sedajući u kola, gde ga je čekao i sekretar, dade naredbu da se ovaj dobri čovek i umetnik Šanko oslobodi daljeg služenja kazne, i tad se posveti tihom, bezglasnom razmišljanju o tome zašto su, i kako, svi ljudi tako jednaki kao njih dvojica u toj baladi, da li ih je tuga sjedinila, to jest, kako to da su i Srbi i Jermeni gotovo jednaki kao narod, kao da imaju isto srce, jer Šanko bejaše objasnio kralju kako su njegovi stigli iz Jermenije i naselili Veliki Izvor, pored koga se nalazio manji Zaječar. * Silazeći niz Čestobrodicu, Šanko pogleda ka Krivome Viru i pihnu, kao da je slutio šta će se te 83. godine dogoditi protiv njegovog dobrog kralja od strane timočkih bundžija. Nešto ga žacnu posred tankog srca, ali on produži put. Već u Zvezdanu, sačekala ga je svita najboljih drugara i muzičara, a mnogi su mu se pridružili već još diljem doline Crnoga Timoka, prepoznajući jasnog lautara, jer svoju popularnost on bejaše stekao i pre ovih događaja.
Kad su ulazili u Zaječar i prolazili gradskim ulicama, ljudi su izlazili na kapidžike i otvarali pendžere da vide čudo koje se valjalo putem u vidu grupe lautara koji su pevali roman svakog Timočanina, iako je naslovno to bio Šankov roman za pevanje.
Prolazeći pokraj glavne mesne kafane, Šanko je napravio neobjašnjiv čin: nije želeo da uđe i da ga vide obožavaoci. No, svima je ipak sve bilo jasno kad je izustio:
— Ništa u ovoj tragičnoj varoši neću učiniti i ni za čim posegnuti dok najpre ne obiđem grob one što se tu sas duša razdeli, a kojoj sam ja pomogao da to učini — i ujutru, ranom zorom, najpre je na humku položio buket ruža, a potom u ruke uzeo ćemane. Da li je tad Bonka s neba videla buket koji je mogla smatrati obećanim cvećem, jer joj je u prvom pismu vojno bio napisao: Krećem se sa vojskom ka jugu, ako stignem do Carigrada, doneću ti otuda čuvene hrizanteme. Jedno od mnogih zaječarskih grobljanskih svitanja imalo je priliku da se ulepša tonovima najtužnije balade koju je ovaj kraj iznedrio, jer Šanko ju je odsvirao celu. Celi nemi svet je plakao tiho milionom jecaja koji su se utišavali u proplamsajima dana koji se najavljivao, samo su lautar i carigradske hrizanteme plakale, jer su im se suze na svetlosti jutra mogle i da vide.
Tek posle posete grobu i tek posle nekoliko poseta istom grobu, Šanko je zašao u publiku, vidno gnevan i ucveljen. Ali toga dana, a buna je već uveliko pokazivala svoje lice, planirano i najavljeno okupljen narod u „aščinici i kafani Lugomerskih“ mogao je da čuje celovitu i neokrnjenu baladu u originalnom izvođenju od strane njenog autora, jer Šanko je uživo pevao svoj roman, od početka do kraja, javno za građane.
Izvodiće Aleksandar Dišković svoju baladu, pevaće svoj roman do kraja života, kao da je to moglo da oživi Bonku, ali će se uvek tokom pevanja sećati one jedne i po godine kad mu je u životu bilo najlepše. * Svi se mi sećamo te godine i po, kad smo bili najsrećniji, ili nam se bilo samo tako učinilo, i to je ono zbog čega smo i bili rođeni. Možda je Šanko tako neprekidno i svirao — da ne bi prekinuo neprekid toka misli na mladost. Zbog toga će i sav bakšiš, i pare od lumperajke, koje će sve do duboke starosti zaraditi svirajući, i imajući bolju kapelu od Cicvarića, upravo potrošiti na jelo i naročito piće za pokoj duši njegove Bonke. Nikada ništa nije doneo kući. Njegov brak sa znatno mlađom ženom smatrao je tuđim, zato se i porodici i potomcima zamerio, jer je on bio ostao sa carigradskim hrizantemama na jednoj zaječarskoj humci još i mnogo pre nego što je u 78-oj godini izdahnuo, kao siromah, kakav je bio i kad je upoznao bogatu Bonku.
Još jednom se pokazalo da čistoj ljubavi može zasmetati razlika u materijalnom stanju zavoljenih (zalibenih), što je svakako jedna od grešaka prirode. Ta greška je i proizvela tako tragičnu baladu, koja nije naročito zaživela posle Šankove smrti, iako su i opere, pa i scenski prikazi pokušani sa njom. Opstrukcija porodice zbog svih predrasuda u palanci učinila je svoje, a najpre i zbog toga što je autor preuzeo zločin na sebe, sve misleći da je i to malo za onoliku ljubav u koju je uložio sve, a dobio ništa.
Ipak, o Zaječarskoj Karmen i danas se snimaju muzički nosači zvukova, jer carigradske hrizanteme, kažu, nikada ne venu, dok ima ljudi koji vole tako strasno ko što su se voleli Šanko i Bonka pod šam-dudom, iliti, poljskim dudom koji sam sebe rasađuje po poljima (champs), posebno u Zapadnoj Evropi, Francuskoj, kao što verujemo da je i pesma Šanko si Bonka zalibi takođe rasad za ono što će tek izniknuti u našem narodu, koji je domaćinski prihvatao dolaznike iz drugih nacija, ako su imali poput njega i jednako ljudsko srce. Izniknuće nove pesme na jednakim temama koje nikada ne umiru, kao i tragičari koji ih doživljavaju.
12. april 2012., Pariz Vlasta Stanisavljević Šarkamenac
Šanko sa svojom violinom uveseljava zaječarske trgovce i boeme u dvorištu jedne od tadašnjih kafana u Zaječaru
________________________________________________________________________________________
*) Stihovi pesme (a slede i dalje) koju je Šanko komponovao i pevao na „velikoizvorskom“ dijalektu, na kome su dalje date još neke reči (u italiku)
ŠANKO SI BONKA ZALIBI Aleksandar Dišković – Šanko
Šanko si Bonka zalibi, Libi ja Šanko, voli ja, Godina i polovina. Kuga sa Bonka isprosi, Isprosi more za drugog, Prez devet sela i deseto, U toa pusti Negotin. Šanko si Bonći dumaše: „Zašto ma, Bonće, izvara, Vara ma, Bonće, laga ma, Godina i polovina Pa sa za druđi isprosi?“ Ali mu Bonka dumaše: „Nesam te Šanko varala, Varala, Šanko, lagala, Nego ma majka ne dava, Majka mi opšte bašta mi, Za tebe Šanko da ida.“ Kuga je bila s’bota, S’bota sproti nedelja. Teška se svadba podigla, Svadbata ošte svatove, Te Bonka da mi odved’t, U toa pusti Negotin. Najni sa Šanka viknale, Bonći na svadba da sviri, Da sviri da ja isprati. Kuga e bilo v’ nedelja, Šanko mi rano porani, Bela si riza premeni, Zapasa poes do grdi, Zabode oštro nožlence, I ze si jasna lauta, Bonći na svadba da sviri, Da sviri da ja isprati. Rano na svadba utide, Gospodsko oro zasviri. Dorde si Šanko sviriše, Bonka si oro vodeše, Pa si na šanka dumaše: „Libe le, Šanko, mlad zelen, Kuga mi oro razvališ, Po mene v’ soba da vlezneš, Sas tebe da sa oprosta, . I da ta, Šanko, daruvam, Če as šta, Šanko da ida, U toa pusti Negotin.“ Šanko mi oro razvali, Pa si kutija izvadi, Cigara da si napravi, Pa v’ soba trgna da vlezne, Cigara da si zapali, Orata da se ne setat. Kuga mi v’ soba toj vlezna, Ubava Bonka sagleda, Bonka mi stoji i plače, Kato plačeše, dušmane: „Što stojiš, Šanko, što gledaš, Zašto ma mlada ne gubiš Od tvoja ruka da gina, Svatove da ma ne vodat, U toa pusti Negotin.“ Šanka mi žalba napadna, S ljava je r’ka prigrna, Basna mu r’ka vaf pojas, Izvadi pštro nožence, Pa toj si Bonka ubode, Na ljava strana v srceto. Bonka mi pisna, zaplaka, Zaplaka, bolno produma: „Male le, majko, prokleta, Zašto ma, majko, ne dade, Za Šanka mlada da ida, Nali sam nego libila, Godinu i polovina. Šanko ma, mamo, ubode, Raf ljava strana v srceto, Aze šta, majko, da umra, Bog da ta, mamo, ubije,“ Kuga si tova izreče, Ća sa sas duša razdeli. Zarana v’sveta nedelja, Nejin si Bonka zimale, Odnele pa sa raevale, A Šanko more ostana, Okovan, Šanko, zatvoren, Dvaes godin osuden, Zaradi Bonka ubava.
Zapisao Sergije Kalčić
Tekst, stihovi pesme i fotografija preuzeti iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu „BUKTINJA“ Broj 34 | glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač „Krajinski književni klub“ Negotin, 2012. Izvor:riznicasrpska
Žena je bila direk u kuću, i ne orati se džabe da kad deca ostanu bez baštu da su pola siročetija, a ka ostanu bez maću, sasvema su siročetija.
Dizala se sabale, ka ispoju prviti petlovi, dok još neje s`vnulo, pa se slušala do gluvo doba. Jutram, ka se digne, prvo zavane oganj, pa sprema jedenje da ponesu mužjeti na rabotu, pa sprema na decata da doručkuju. Dok tova sprema, turila je jed`n kot`l na šporetat da se greje voda, da popari trice za svinjete.
Pa se počnu dizaju mužjeti, pa da im poljaje da se omiju, da im dade obleklo, da im natura u torbe ili jendž`ci jedenje za ruč`k. Pa ka se izdizaju decata, i njim da dade čisti i zakrpeni čorapci, da im dade da jedu, pa da đi isprati da puštaju goveda ili da idu u školu.
Pa ka đi rasprati, nosi da sipe na svinjete, da vrlji na kokošćete, pa ako se seti, uzne malko da jedne. Posle, ako nema leb, ide da odseje brašno, pa da podmladi kvas`c, da zamesi leb. Ako si imaju leb, uzne koj kvo je sturil od dreje da propere.
Dok tova raboti, misli kvo da sprema za obed ili večeru. Uzne pa olupi kompire i turi, ako je leto, uz ognjišteto, ako je prolet, jesen ili zima, turi u šerpu na šporetat da se vari.
Ako je prolet, ide u gradinu da rasadžuje ili da poljaje. Kad se vrne, ako se jeloto neje još svarilo, uzne kudelju i vreteno da povrtka ili da poprede, ili uzne iglete da poplete dok dojde vreme za zapršku. Ako je leto i ima rabota na njivu, ona uzne leb, turi ga u cedilo, jeloto nasipe u rukatku, pa i nju vrže sas trakoveti napred, a u ruće uzne igle i dok stigne na njivutu, ona plete. Ka stigne na njivutu, prostre na zemi boščutu, turi jedenjeto i obeduju.
Kad završe s obedat, ona sabere praznetinete, prevrže cediloto i zakači u drvo. Posle uzima srp, matiku ili grebulju, pa raboti dok ne počne da zaodi slnceto. Ka bude slnceto na zaod, naskube mleč, trosak i govnjar, i turi u cediloto da ponese za svinjete, i ka si pojde doma, putničći si pa raboti u ruće.
Kad stigne doma, zavača og`njat, ide na vodu, tura vodu u kot`l za svinjete, ali predi tova, dok još neje ulezla u ižu, vrlji na svinjete travicu da ne grdu, a na kokošćete vrlji žice da pokljucaju dok si nesu legle.
Ka donese vodu, počne da tumara, da sprema nešta za večeru. Otide do kokošarnikat da vidi da li ima nekoje jajčence; otide do gradinutu te otćine nekoje perce luk, da smuti nešta za večeru.
Ka počne da se smrečava, pali lambutu i počne da tumara po sobu. Ka se priberu drcata i mužat, ona na trpezutu natura jedenjeto i oka đi da prijdu da večeraju. Ka se navečeraju, ona razdiza jedenjeto, premete trošicete, premije sudoveti i seda s ostale žene, ako đi ima, da porabote u ruće.
Sa, il če krpi na decata i mužatoga pantalone, košuljeulje, dreje, ili če prede i plete nove. Za tova vreme, decata i mužat si polegaju, a ona, dok raboti u ruće, misli kvo če jutre da raboti, kvo če gotvi za jedenje, če mesi li leb, če pere li dronjci, i nekoj zaman si legne.
Žena koja je imala malečko, svete si je teja rabote rabotila i još je trntuvala i na bebeto. I ka je nosila jedenjeto na njivu, bebeto je bilo na grbinu, lebat i s lebat napred, i pa si je u ruće rabotila, dok stigne na njivutu. Ali neje bilo tova sva rabota što je žena rabotila. Ona je bila i žena, maća, snaa, svekrva i domaćica. Prela, činila, tkala, plela, šila i krpila.
Žela, kopala, plastila seno, brala i lupila moruzu, sadila gradinu, turala turšiju; sejala, brala, topila i trljala grsnice. Varila, mesila, bučkala i sirila.
Žena je za slave spremala, gosje dočekuvala i u crkvu išla. Bila je i kumica i starosvatica, na bebe je kravaj mesila i nosila. Na čerće je darove spremala. Ona je i pojala, igrala i rovala. Kuću je čistila, odrove nameštala. Čuvala je svekra i svekrvu i saranjuvala đi. Ona je žalila svekra, svekrvu, iznosile im na grobišta, i na glas za nji rovala. Karala se sas muža, svekrvu, komšiće i deca tepala.
Ali je umejala i da miluje muža i deca. Ona je pazila ovce i goveda, ranila svinje i kokošće. Umejala je i da se premeni, đitku na uvo da zakači, muža pod ruku da ulovi i na oro da idu. Crepnje gazila i rogože plela. I pokre tolće rabote, bila je zdrava, obrazi njoj bili crveni, a lice nasmejano.
Kad je nekoja ostapa bez domađina, rabotila je pokre žensćete rabote i mušće. Pcuval đu je muž i svekar, svekrva đu je klela i ogovarala, a neje im ni ona ostanjuvala dužna.
Za nekog imalo rabota ili nemalo, za ženu je imalo rabota preko glavu. Tova je bila žena, ali ni ona neje ugodila na svi.
Meštani Zabrege, nedaleko od Paraćina, godinama spasavaju srednjovekovnu srpsku baštinu. U kanjonu ostaci pet manastira i pet crkava koje su gradili monasi izbegli sa Sinaja i Atosa
Selo Zabrega sa 150 živih kuća i 800 duša čuva bez ičije pomoći dragocenu srednjovekovnu baštinu „male Svete Gore“ u klisuri reke Crnice!
Foto: ucionicaistorije.wordpress.com
U njoj se nalaze ostaci pet manastira i pet crkava koje su vešto sagradili u 14. i 15. veku na malim proširenjima uskog kanjona monasi sa Sinaja i Atosa, izbegli pred Osmanlijama.
Naseobine kaluđera sinaita posvećenih tihovanju i prepisivanju knjiga štitila je moćna tvrđava Petrus, srce Petruškog krajišta, granične oblasti srpske države od vremena Nemanje.
Tu je bilo sedište petruškog vojvode Crepa Vukoslavića, koji je slomio tursku invaziju 1381. i koga knez Lazar u poveljama naziva bratom. Pretpostavlja se da su zajedno poginuli u Kosovskom boju.
Uspomene na veliku prošlost čuvaju žitelji Zabrege, ugnežđene u proširenju klisure pod obroncima Kučajskih planina, na 18 kilometara od Paraćina. Skriveno selo je ušlo u legendu u Velikom ratu, kad austrougarski vojnici nisu uspeli da ga nađu pa su raportirali štabu: „Zabrege na karti ima, a na zemlji je nema“.
Meštani kažu da bi selo bilo kraj sveta da nema Društva za negovanje tradicije, kulturu i umetnost „Petrus“, koje je uz pomoć skromnih sredstava i truda Zabrežana uspelo da očisti Stazu petruških monaha i organizuje umetničke kolonije i smotre narodnog stvaralaštva.
Osnivači „Petrusa“ Dragan i Vladan Vučković su entuzijasti koji pored svakodnevne borbe za preživljavanje nalaze vremena da čuvaju i promovišu srpsku nacionalnu baštinu. Ipak, brine ih da li će i u budućnosti imati šta da pokažu.
– INSTITUCIJE zadužene za zaštitu baštine ne haju za naša upozorenja i molbe – kaže Vladan Vučković. – Ne samo što neke crkve i manastiri nikad nisu istraživani, već i one koje su otkrivene a nezaštićene, pa ih uništavaju kiše i snegovi. U Zavodu za zaštitu spomenika kulture kažu da nemaju para, pa su Zabrežani predložili da petruške svetinje sami stave pod krov. Iz Zavoda su upozorili da će u tom slučaju podneti krivične prijave protiv nas zbog uništavanja spomenika kulture.
Ostaci kule nad klisurom Crnice. Foto: sr.wikipedia.org
Zabrežani se vajkaju da su njihove svetinje ni na nebu ni na zemlji: zakonom zaštićene od onih koji bi da ih sačuvaju, ali ne i od vlage koja ih razara. Da bi nam pokazali lepotu petruške Svete gore i nebrigu koja je ugrožava domaćini su nas poveli drevnom stazom kroz klisuru.
– Narod je vekovima čuvao sećanje na petruške svetinje, a retki naučnici koji su dolazili u naš kraj potvrdili su istinitost predanja – kaže Vučković.
Tako se od srednjeg veka održala tradicija saborovanja kraj ostataka manastira Petruše posvećenog Ognjenoj Mariji, podignutog na ogromnoj steni u podnožju tvrđave Petrus.
Do njega se stiže uskom stazom pribijenom uz liticu klisure i gaženjem kroz reku. Iako je u divljini, u crkvi Petruši često gore kandila koja pale meštani okolnih sela. Oni dolaze da se mole na mestu kome pripisuju isceliteljske moći, kao i okolnim izvorima.
– PETRUŠU nazivaju i „malim Hilandarom“ zbog njene arhitekture specifične za Atos – kaže Vučković. – Crkva, zaštićeni spomenik kulture, nije se videla od šikare dok je Zabrežani, od najstarijih do dece, nisu sami očistili.
Manastir Petruša Posvećeno Ognjenoj Mariji. Foto: paracin.autentik.net
Od Petruše vodi strema staza do vrha brda kroz žbunje koje krije tvrđavske zidine debljine i do 2,5 metra. Put se završava na platou gde se nalazi divovski megalit zvani Krstata stena okružen ostacima kula stražara nad ponorom. Na samom vrhu brega su ostaci velike vlastelinske citadele, zarasle u šipražje i pune rupa koje su iskopali tragači za blagom.
O ovoj važnoj tvrđavi, koja je čuvala granicu srpske države od upada iz moravske doline, malo je pisanih podataka, a sistematska arheološka istražovanja nikada nisu obavljena. Prvo sigurno svedočanstvo je povelja cara Dušana koji poklanja „Petrušku pustinju“ na upravu vlastelinu Vukoslavu i njegovim sinovima Držmanu i Crepu, koga docnije Knez Lazar imenuje za vojvodu. Vukoslavići su od nesigurne krajiške oblasti stvorili bezbedan prostor gde su utočište našli monasi sinaiti koji obnavljaju i grade manastire i isposnice.
– Srednjovekovni grad prekopavaju divlji arheolozi, a i ono malo obavljenih pravih istraživanja napravilo je mnogo štete, jer otkriveni zidovi nisu konzervirani i ruše se – kaže Vučković. – Najveća šteta što malo Srba zna za grad vojskovođe Crepa koji je na Božić 1381. kod Dubravice porazio Turke u njihovom prvom pohodu na Srbiju posle Maričke bitke.
NAJVEĆI deo sinaitskih naseobina formiran je u bezbednoj klisuri uzvodno od tvrđave, kojoj je najbliži Manastir Jovana Glavoseka, kako narod naziva Svetog Jovana Preteču. Utemeljen je još u doba ranog hrišćanstva, a od njegove crkve raškog stila danas su ostali samo zidovi pocrneli od čađi bezbrojnih sveća koje vekovima pale vernici.
– Sećanje na ovu svetinju takođe je vekovima održavao sabor – kaže Vučković. – Društvo „Petrus“ je 2010. našlo donatore i zajedno s opštinom Paraćin dalo novac Zavodu za zaštitu spomenika u Kragujevcu da iskopa ostatke manastira – Želeli smo da ga potpuno obnovimo i stavimo pod krov, ali sad kažu da ne može, jer je reč o spomeniku kulture.
Pogled na Krstatu stenu i pećinu ispod Petrusa. Foto: sr.wikipedia.org
Zabrežani su, čekajući institucije, sami uredili manastirski plato i sagradili mostić preko Crnice, pa iz sela sad lako stiže do Petrusa.
Obnovili su i srednjovekovnu seosku crkvu Petkovicu raškog stila, od koje se zabreški amfiteatar među bregovima ponovo sužava u klisuru koja počinje kod ruševina manastira Namasije, velikog srednjovekovnog duhovnog i zanatskog centra. Od njega su ostali samo delovi zidova, crkvica posvećena Svetom Nikoli i poslednji sačuvani srednjovekovni mutvak – višenamenska peć visine jednospratnice, koju opasno ugrožava vlaga.
– Ipak mi ne odustajemo, posle nekoliko vekova probili smo staru monašku stazu kroz gornji deo klisure – naglašava Vučković. – Ona vodi pored ostatka još nekoliko crkava koje uopšte nisu istraživane do manastira Sisojevca, gde je iguman bio Sveti Sisoje sinait, po predanju duhovnik kneza Lazara.
VATRE ZA UZBUNU
Petrus je podignut na brdu gde se od gvozdenog doba podizana utvrđenja sa zadatkom sprečavanja vojski koje su marširale dolinom Morave da kanjonima prođu ka crnorečkom kraju ka Zaječaru ili dolinom Mlave stignu do Dunava.
Reč je o jednoj od najvećih brdskih tvrđava srednjovekovne Srbije, bio je praktično nepoznat široj javnosti dok entuzijasti iz Zabrege nisu sami raščistili šumske staze i počeli da dovode goste koji su ostajali bez daha na ostacima kula koje se nadnose nad ponorom klisure.
Legende kaže da su plamenovi paljeni na njima bili signal za uzbunu koji se prenosio preko Gradine na planinini Babe, kule Todora od Stalaća i grada Koznika dižući Srbiju na oružje.
Nedaleko od Ražnja, u selu Poslon, 13. januara 1904. godine, u kući Jeremića rođeno je jedanaesto dete.
Dadoše mu ime Sava, nadajući se da će, kao i sva tadašnja deca iz sela ostati tu da prevrće zemlju, ore, kopa i livade kosi.
Ali, sudbinu njegovu odrediće trenutak kada mu je kao dečaku, otac kafexija, poklonio frulu, koja će ga proslaviti. Po nagovoru rođaka, ostavio je pinterski posao, po kome se pročuo po okolini, i 1936. godine obreo se na audiciji u Radio Beogradu.
Pred Mihajlom Vukdragovićem i Vlastimirom Pavlovićem – Carevcem svirao je Sava, izvlačio iz malene frule polutonove za koje se dotle verovalo da se na fruli ne mogu odsvirati, a oni, oduševljeni njegovom svirkom, primiše ga odmah u orkestar, i tu on ostaje kao stalni član sve do penzionisanja 1958. godine.
Nastupao je sa mnogim orkestrima u zemlji i inostranstvu, a najčešće sa Radojkom i Tinetom Živkovićem. Uvek obučen u narodnu nošnju, bio je misionar naše lepe izvorne narodne muzike i naše tradicije. Njegov najveći uspeh bio je 06. jula 1953. godine kada je na Međunarodnom festivalu folklora u Langolenu kraj Londona sa kolom „Paraćinka“ osvojio prvo mesto, iako su tu sjajnu titulu očekivali mnogi, u to vreme, poznatiji umetnici.
A sa „Deninim kolom“ i „Vlajnicom“ na koncertu zabavnih, narodnih i operskih melodija u Stokholmu, on i Radojka Živković, pobrali su najviše aplauza. Država mu u znak zahvalnosti dodeli orden sa srebrnim zracima…
Umro je 21. aprila 1989. godine i sahranjen u Beogradu.
Starije generacije i sada pamte njegovo „Ražanjsko“ i „Kruševačko kolo“, „Palilulku“ i mnoga druga koja i sada sviraju mnogi narodni orkestri širom Srbije.
SABOR FRULAŠA „DANI SAVE JEREMIĆA“
Kulturno umetničko društvo „Sava Jeremić“ iz Ražnja, koje sa ponosom već deset godina nosi ime poznatog umetnika, i Skupština opštine Ražanj, kao pokrovitelj, svakog jula organizuju tradicionalnu manifestaciju „Dani Save Jeremića“ na kojoj nastupaju brojna kulturno umetnička društva i, revijalno, najbolji frulaši na svim prethodnim takmičenjima frulaša u Srbiji, a najboljem od najboljih, Opština Ražanj dodeljuje plaketu sa imenom ovog velikog umetnika.
SPOMEN — KUĆA U POSLONU
Shvatajući značaj i doprinos koji je Sava Jeremić podario srpstvu svojom svirkom, trajno sačuvajući tradiciju i duh tople srpske duše za generacije koje dolaze, Vlada Republike Srbije, svojom Odlukom 05 br. 633-15053/2002 od 31. oktobra 2002. godine proglasila je njegovu kuću za spomenik kulture, zaštitila okolinu i utvrdila mere zaštite ovog spomenika kulture. („Službeni glasnik RS“ br.73/02).
To je jedina kuća nekog od naših narodnih umetnika koji uživa ovakvu zaštitu. Inače, kuća je podignuta oko 1930. godine, u kojoj sada niko ne živi, prepuštena je zubu vremena koji je na njoj ostavio vidljive tragove, pa, prema proceni stručnjaka iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Niša, postoji opasnost od urušavanja.
FOND „SAVA JEREMIĆ“ — POSLON
Radi očuvanja imena i dela velikog srpskog frulaša, obnove njegove rodne kuće i uređenja spomeničkog kompleksa, brige o njegovoj duhovnoj zaostavštini kroz prikupljanje pisanih, tonskih i video zapisa o njemu, radi negovanja tradicionalnih vrednosti u oblasti narodne muzike i narodnog stvaralaštva, te radi promocije umetničkih dostignuća inspirisanim muzičkim nasleđem srpskog naroda organizovanjem naučnih skupova i istraživanja u oblasti narodnog stvaralaštva, a posebno sviranja na fruli, zaljubljeiici u Savinu umetnost osnovali su Fond „Sava Jeremić“ sa sedištem u njegovoj kući u Poslonu. Stanimir Jeremić iz Beograda, sin Save Jeremića, ugovorom overenim kod Opštinskog suda u Ražnju dao je Fondu na korišćenje ovu kuću.
________________________________________
Fond je registrovan kod Ministarstva kulture broj 415-00-00108/2007-14 od 13.09.2007.
Organi Fonda su Skupština, Upravni i Nadzorni odbor, a u zemlji i inostranstvu predstavlja ga predsednik Upravnog odbora Kaja Nikolić – Stojanović iz Ražnja (tel.037/841-190; 063/72-616-44).
Prioritetan zadatak Fonda jeste obnova rodne kuće umetnikove. Sredstva Fonda su skromna, skoro neznatnna- uložena od strane osnivača, a očekivana sredstva su – sredstva donatora.
Ako vam srce zatreperi sećajući se nežnih zvukova koje je virtuozno na fruli izvodio veliki umetnik SAVA JEREMIĆ, molimo da, prema Vašim mogućnostima, bespovratna sredstva uplatite na sledeće ŽIRO RAČUNE koji se vode kod KOMERCIJALNE BANKE AD BEOGRAD, FILIJALA KRUŠEVAC EKSPOZITURA RAŽANJ i to:
205-132613-46 — dinarski 00-708-0003125.5 IBAN RS35205007080003125559 — devizni FOND „SAVA JEREMIIĆ“ — POSLON sa naznakom „ZA OBNOVU KUĆE SAVE JEREMIĆA U POSLONU“
U ime muzike koju nam je Sava Jeremić podario i zaveštao za budućnost, unapred HVALA.
U Poslonu, januara 2009. godine Za Upravni odbor Fonda, Predsednik
ČAROBNI ZVUCI ZAVIČAJA. MUZIKA NASTALA IZ NARODA. DA NIJE BILO NJE, NE BI BILO I NAS
U rodnom selu legendarnog frulaša SAVE JEREMIĆA Poslonu, nedaleko od Ražnja, održana je kulturna manifestacija koja je okupila poštovaoce njegovog dela i frulaše amatere. Na tribini posvećenoj muzičkom umeću ovog instrumentaliste, pod nazivom „Srpska narodna muzika i doprinos Save Jeremića u njoj“ su pored ostalih, govorili Mile Bogdanović i jedan od najboljih frulaša današnjice, Tihomir Paunović.
Za beogradskog književnika Branislava Bojića, Sava Jeremić je autentični umetnik, jedinstvena ličnost naše etno muzike. Mile Bogdanović kaže da je Sava svirao nemoguće stvari, dok majstor Tihomir Paunović, tvrdi da nije bilo Jeremića, ne bi bilo ni njega, ni mnogih frulaša. Priča se odvijala po scenariju nekog holivudskog filma sa srećnim krajem. Sava Jeremić se rodio u Poslonu, kraj Ražnja, 13. januara 1904. godine kao 11. dete, a sa pet godina, nakon što mu je otac na vašaru u Deligradu, kupio frulu, počeo je da u svojoj dečačkoj glavi, tu ispod Mojsinjskih planina, stvara zvuke zavičaja poput čarobnjaka.
Prvi svetski rat, prekida Savino školovanje i sa tri razreda škole odlazi na pinterski zanat, čime se bavi sve do 1937. godine, kada se pojavljuje na audiciji Radio Beograda, pokazujući svoje umeće ispred legendarnog Vlastimira Pavlovića — Carevca. Carevac nije mogao da veruje da se tako nešto može izvesti na fruli i viknuvši: Ti si čudo, pravo čudo“. Od toga trenutka, život čobanina i pintera Save se menja. Svoje zvezdane trenutke doživljava na Internacionalnom festivalu u Langolenu 1953. godine kada osvaja prvo mesto nadsviravši i jednog Jehudina Menjuhina. Aplauz evropske publike Sava je u duetu sa Radojkom Živkovićem pobrao i na koncertu ozbiljnih, zabavnih i operskih melodija. „Muzika na Jelisejskim poljima“ u Stokholmu, na kome su učestvovali i francuski pijanista Žak Dijeval, i italijanski pevač Viko Torijani. U takvom društvu, nastup našeg dueta bio je najuspešniji.
Kola „Paraćinka“, „Denino kolo“ i „Vlajnica“ u interpretaciji čuvenog Save, širom Evrope su prenela muzički duh našeg naroda čineći misionarsku ulogu u tom nadmenom zapadnom svetu.
Zato je i razumljivo uzbuđenje frulaša iz Srbije i poštovaoca Savine muzike, koji su se proteklog vikenda okupili ispred njegove trošne rodne kuće u selu Praskovce, odakle se ovaj virtuoz otisnuo u svet muzike prenoseći svetu zvuke rodnog podneblja. Skup je bio i prisećanje na vreme kada je muzika nastajala iz narod a bila je posvećena njemu, i kada je narod voleo i cenio svoje umetnike. Na vremena kada novac nije bio najvažnija stvar za snimanje pesama. Uspomenu, na taj deo naše etno kulture čuvaju „Dani Save Jeremića“ ali i istoimeno Kulturno-umetničko društvo u Ražnju, s jedinstvenom porukom: „Da nije bilo Save, ne bi bilo ni ovolikog broja frula, frulaša i numera napravljenih za nju“. ______________________________________________________________________________
NAJBOLJE OD ŠLJIVE
Frula se najkvalitetnije pravi od šljivovog drveta. Takvu jednu na početku Drugog svetskog rata, bežeći od Nemaca, razbio je Sava. I kako je bio neraskidivo vezan za ovu sviralu, skupljao je deo po deo, stavljajući metalne okove od šatorskog krila. Verujući da okovi daju bolji zvuk, mnoge mlađe Savine kolege stavljale su ove ukrase na svoje frule. Sava je to komentarisao na sebi svojstven način: „Zvuk daje duša frulaša, a ne instrument“.
Piše: N. Miljković _________________________________________________________________________________
SAVA J E R E M I Ć
Frulaš iz Poslona čijoj tehnici mogu da pozavide mnogi školovani muzičari
Fotografija 1: Sava Jeremić, 1951. godine
Mnogo puta su obrazovani ljudi bili iznenenađeni i zbunjeni pred znanjem i umenjem onih ljudi iz naroda iz koji bez škole i tuđe pomoći dostignu i prestignu svoju braću iz gradova. Naši seljaci lekari, seljaci književnici, veliki pronalazači — čija je služba zbunila strane novinare iz Beogradskog sajmišta — dokaz su velike ne samo neistrošene nego i nenačete stalne snage širokih narodnih slojeva.
Jedan od takvih neznanih narodnih ljudi jeste tridesetogodišnji Sava Jeremić iz sela Poslona u srezu Ražanja.—
…On svira i durske i molske skale, što postiže nejednakim poklapanjem rupa a delimično i zatvaranjem vodoravnog otvora koji vodi ka ustima. Na taj način snižava i povišava osnovni ton frule, prema već naštimovanim instrumentima tako da nije potrebno da frulu menja.
Jeremić namešta usta na frulu kao najškolovaniji svirač, a njegovom odličnom sluhu, brzini pamćenja melodije, i izvanrednoj tehnici prstiju mogu da pozavide mnogi flautisti i klarinetisti u pozorišnim orkestrima.—
Fotografija 2: Sava Jeremić, 1978. godine
Jeremić je zemljodelac, sa dva razreda osnovne škole i celog je života čuvao stoku i obdelavao zemlju. Nekiput je slušao preko radija narodne pesme i frulaše i pre kratkog vremena kad i drugovi na njega navališe, ne izdrža već sede na voz da okuša sreću na radiju.—
Njegova tehnika prstiju zapanjila je mnogobrojne prisutne u radio stanici, koji ga, na kraju probe, obasuše toplim aplauzom. Jeremić ostavlja vrlo simpatičan utisak malog, čvrstog i zdravog brđanina koji se ni pred mikrofonom nije zbunio već je svirao samopouzdano i mirno kao da je tu već deset godina.
Naša, vojvođanska kuća, mora da bude niska i dugačka poput barke koja plovi Panonskim morem.
Mora da bude napravljena od zemlje jer sve što je rođeno u Panonskoj ravnici, rođeno je iz zemlje i Sunce nam se u Vojvodini iz zemlje rađa i u zemlju po počinku odlazi.
Naša, vojođanska kuća, mora da ima visok i veliki odžak poput jarbola na brodu koji priziva ptice selice i savija gnezda rodama. Streha mora da bude dovoljno duboka da prihvati lastavice koje istu kuću od zemlje prave.
Mi mirišemo na zemlju, zemlja je duboko pod našom kožom i zato sve što je vezano za zemlju nameće nam se kao sudbina.
Poštujući Panonsku ravnicu gradimo domove koji su tromi, teški, životni i inspirativni, domove koji liče na mače koje spava pored ognjišta.
Narav nam je ista takva, mi lale volimo da je sve oko nas sporo, nigde ne žurimo ali uvek stižemo, radimo temeljno i sa smehom na brku i ljubavlju u srcu.
Prihvatamo promene otvorenog srca, ali u duši ipak su nam draže naše dedovine.
Naše kuće, od slame i blata, grade ljudi svojim rukama i dahom a ne superobučeni preduzimači, mi pletemo trsku i pričamo priče, okrećemo leđa najjačim vetrovima i ušuškavamo se u toplinu paorske peći.
Volimo hladovinu, onako kada se u sred leta ogrnete dunjom, jer je u sobi od naboja uvek sveže. Sve nam je nekako stabilno, mi ne gradimo zidove od 15 cm sa super izolacijom od stiropora, mi gradimo prave zidove od pola metra, tada smo samo sigurni da nas košave neće produvati, zima ohladiti a topla leta previše ugrejati.
Naše kuće imaju kong, gonak, gonk, sve jedno je reći, zavisi u kom delu Vojvodine ste se našli.
To je mesto okupano svetlom, koje čuva zid naše kuće od preterane vlage, blago uzvišen kao pozivnica za ulazak u dom.
To je mesto, ponekad otvoreno, ponekad zastakljeno gde nam počinje i završava se dan, na njegove zidove stavljamo stare šerpe u koje sadimo muškatle, petonije i zevalice i puštamo čuvarkuću da izraste iz pukotine na zidu od zemlje, tu sušimo paprike, krompir i luk sveže ubran iz bašte, i gonku sve miriše na selo.
Naše kuće imaju klupu ispred kapije, to nije obična klupa, to je klupa istoriskog nasleđa, mesto mobe kad čistimo grašak ili predemo vunu.
Klupa ispred kuće je mesto odakle posmatramo svatove koji prolaze kroz selo, to je mesto gde po noći šapuću mladi zaljubljeni parovi, to je mesto gde se krišom ostavljaju poruke i cveće za devojke, to je mesto gde nedeljom popodne sedimo i grickamo štrudle, jer se nedeljom odmaramo i ogovaramo.
Klupa ispred kuće je naš, seoski, psihijatar.
Pitate se šta još tako čarobno imaju naše, vojvođanske, kuće, rećiću vam, u poverenju. Imaju prozore i senike.
Prozori su uvek dvostruki ili trostruki, veličine taman onolike da možete da vidite šta se dešava na sokaku, veličine da vas čuva od spolja a priziva unutra, veličine da vam da dovoljno svetlosti a malo hladnoće i preterane toplote.
A senik je mesto na tavanu, prozračno i čisto, to je mesto gde se gricka komadić slame i mašta, mesto gde sve miriše na otavu, na livadu i snove, gde vam se čini da je svet, čitav, ravan, poput vaše zemlje.
U tu našu, vojvođansku, kuću ulazite preko kapije, kapije je uvek velika, ona glavna, kad se otvori čitav svet ulazi u vaše dvorište, onako velikodušno slobodno, a u dvorištu paorska prašina (ko po njoj nije tapkao teško da će razumeti šta ona znači).
Otvorena ili zatvorena kapija je znak da ste spremni da u svakom trenutku prihvatite plodove vaših njiva, goste i veselje.
Naše, vojvođanske kuće, vredne su, vrednije nego što iko od vas može da zamisli i zato čuvajte ih ili gradite nove, onako od blata iz inata, čuvajte ih za vašu decu, jer iako su poslednjih decenija bile zapostavljene, njihovo vreme ponovo dolazi.
One su besmrtne poput naše tradicije i zato čuvajmo ih, te naše Vojvođanske kuće.
Običaj nošenja nakita kod Srba imao je u prošlosti dvojaku ulogu: estetsku i simboličnu. Nakit je korišćen kako da ulepša osobu koja ga nosi, tako i da ukaže na njen položaj, stalež i religioznu pripadnost. Simbolika nakita kod žena imala je naročito značenje u periodu njene pripreme za udaju, kada se značajno menjao njen društveni status.
Sklapanje braka predstavlja jedan od najvažnijih momenata u životnom ciklusu svakog pojedinca. Bračna ceremonija kao obred prelaza iz jednog životnog perioda u drugi, za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa.
U prvoj fazi, kada žena ima status udavače morala je o tome da „obavesti“ zajednicu. Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja.
Udavača se tada oblači lepše od drugih mladih devojaka, kiti se cvećem i nosi bogatiji nakit nego ostale žene. To traje do veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga faza prelaznog stanja koje za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajalo je do rođenja deteta, pa i duže.
Posebnost položaja neveste naročito se izražava lepotom i bogatstvom nakita. Naime, ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji. Količina i vrednost nakita koji se priprema za svadbu jasno govori o značaju samog čina udaje i statusa neveste, kada svaka žena možda najviše u životu blista od sreće i zadovoljstva.
Najvažniji deo srpskog nevestinskog nakita tokom 19. i prve polovine 20. veka je oglavlje ili ukras za glavu, koji mlada prvi put stavlja na dan venčanja, a zatim ga nosi u svečanim prilikama za sve vreme trajanja statusa neveste. Rođenjem prvog deteta nevesta skida sa oglavlja jedan deo nakita i tim činom stavlja do znanja da se zauvek odvaja od svoje dotadašnje uloge. Time započinje treća faza, kada nevesta stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše ceni.
U 19. veku na širem području Balkana, gde žive Srbi, oglavlja se odlikuju velikom raznovrsnošću oblika i načina ukrašavanja. Najpoznatija vrsta nevestinskog ukrasa za glavu je „smiljevac“. Ovaj ukras, koji ima oblik kape bio je obavezan deo nošnje neveste u Šumadiji, Beogradskoj Posavini, Levču, Resavi, Temniču, Timoku, Pomoravlju, okolini Jagodine, zatim u užičkom, čačanskom, rudničkom i valjevskom kraju. Zajedničko svim smiljevcima je da se prave od cveća i novca, a razlikovali su se samo po obliku i veličini.
Glavni ukras smiljevca bio je napravljen od raznovrsnog cveća. Za ukrašavanje je korišćen bosiljak, kičica, majčina dušica, nana, rudača i najviše smilje, po kome je ova svojevsna kapa dobila ime. Sveže nabrano cveće prišivano je na osnovu kape, a zatim je ta „cvetna bašta“ ukrašavana perjem iz krila i repova petlova i ćurana, a kod bogatijih devojaka i perjem pauna. Paunovo perje bilo je posebno cenjeno, jer se verovalo da okca na njemu odvraćaju zle poglede i štite nevestu od uroka.
Odmah po venčanju neveste su menjale oglavlje, pa su tako prve godine o blagdanima nosile velike vence, načinjene od kupovnog cveća iskićene raznim perjem. Druge godine, ili po rođenju prvog deteta, neveste su nosile tzv. podsmiljke, koji imaju izgled manjeg venca na kome nema više smilja, već drugog cveća, a posle tog perioda mlada udata žena počinje da nosi manje dekorativno oglavlje pod nazivom „konđa“. Običaj je bio da se sa smiljevca poskida novac koji su žene čuvale kao dragocenost, ili su njime ukrašavale oglavlja koje su nosile kao udate žene.
U istočnoj Srbiji su neveste osim smiljevca često nosile oglavlje pod nazivom „trvelji sa prevezom“. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune, ili tuđe kose. Te pletenice su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku.
Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih uticaja.
Krajem 19. i početkom 20. veka, pod uticajem građanske nošnje, venčana kapa postaje fes, ves ili vesić. Fes je bio sašiven od crvene čoje, a oko njega su se obavijale vitice i preveza, odnosno uvrnuta tanka marama sa prstenom u sredini. Preko fesa se nosila tanka prozirna crvena marama, duvak, koja je pokrivala lice, glavu i leđa. Za pričvršćivanje fesa korišćene su igle sa različitim ukrasima, a imućnije mlade stavljale su iglu od srebra, ili pozlaćenu u obliku hrastovog lista pod nazivom „čelenka“.
Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi, u vidu teške kape zvane „naniz“, sa svih strana iskićene srebrnim novcem. Ova kapa produžavala se niz pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Dan posle venčanja mlade u Mačvi su nosile oglavlja pod nazivom „konđa“ i „obradač“, bogato dekorisana kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke. Ukov se sastojao od tri ili pet ukovica, ili okruglih filigranskih pločica spojenih lančićem u vidu girlandi, a kuka od tri spojene pločice sa alkama na krajevima kroz koje su se provlačile dve igle.
U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape „kofire“ pravljene od kartona i obložene veštačkim cvećem i trešnjama. Na vrhu ove kape stajalo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesta, bila je i kapa zlatara ili zlaćanka. Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile, atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama.
U nevestinski nakit za glavu spadale su i naušnice, ili minđuše koje su bile različitih oblika i dekoracije. Minđuše su rađene u tehnici filigrana i ukrašene raznim vrstama poludragog kamenja. Minđuše, kao obavezan deo nakita nevesti, osim ukrasnog karaktera imale su i magijska svojstva, naime verovalo se da mogu da zaštite onoga ko ih nosi.
Neveste u Srbiji nekada su obavezno kitile vrat i grudi ogrlicama poznatim pod imenom gerdani, đerdani ili nanizi. Posebno omiljeni bili su đerdani ili dukati sa nanizanim austrijskim, turskim i srpskim srebrnim ili zlatnim novcem, nanizani na vuneni gajtan, tekstilnu i kožnu traku, pa i srebrni lanac. Ovakve oglice od novca imale su ponekad i okvir u sredini za veću paru, koja je predstavljala lepo ukrašeni privezak. Svrha nakita za vrat i grudi bila je prikazivanje materijanog stanja devojke, što je bio jedan od osnovnih kriterijuma u izboru bračnog partnera.
Veoma značajan i dekorativan deo ženskog nevestinskog nakita bile su različite vrste pojaseva sa kopčama, paftama, koje su u 19. veku bile takođe obavezan deo narodne nošnje. Veoma popularne su badem kopče, koje, kako sam naziv kaže, imaju oblik badema. Ove i kopče drugih oblika, izrađene su u tehnici filigrana i granulacije, a među njima su poznate pirotske kopče u obliku ploče od srebra ukrašene biljnim motivom i pticama. Lep detalj nevestinske odeće činili su i kožni pojasevi ukrašeni metalnim pločicama, ili okovanim poludragim kamenjem, najčešće ahatom. Ovaj pojas u narodu se zvao „okovanik“.
Srpske neveste nosile su narukvice i prstenje, koji su imali značenje amuleta. Naročitu magijsku snagu imao je prsten, koji je po narodnom verovanju štitio od zlih duhova. Kroz prsten je nevesta trebalo da pogleda svog mladoženju kada je sa svatovima dolazio po nju, kako bi joj bio veran u braku. U ceremoniji venčanja mlada i njen supružnik stavljaju burmu jedan drugom na ruku, koju potom nose celog života, kao simbol trajne, neraskidive veze. Izvor: srbijuvolimo.rs
Tematski program „Libade i krinoline – Beograđanke u prošlosti (1830-1914)“, koji se već tri meseca odvija u Konaku kneginje Ljubice (Muzej grada Beograda) u martu donosi novi ciklus priča.
Venčanje Danice Paligorić i majora Nikole Jorgovanovića u Nišu 1911. Mlada nosi haljinu koju je kreirao i sašio salon Berte Alkalaj u Beogradu
Ovog puta o tome kako su se oblačile i doterivale beogradske dame u 19. veku.
– Pričali smo o načinu života jedne žene unutar njenog doma, o balovima i poselima, ljubavima i ljubavnim aferama, pa je spontano došao red na kozmetiku, modu i fitnes, da upotrebimo jedan savremeni izraz – kaže autorka ovog programa, istoričarka umetnosti i književnica Tamara Ognjević.
I zaista, nabaviti nove modele haljina ili bolji parfem, skupu pomadu ili korset, predstavljalo je u kneževini Srbiji pravi podvig.
Međutim, dovitljive pomodarke su uvek nalazile načina da prate svetske trendove, a priča o shvatanju lepog, nastojanju da se sruše predrasude vezane za šminku i moral, ali i da se dođe do skupih negližea i haljina prava je poslastica martovskog izdanja „Libada i krinolina“.
Novi ciklus počinje u nedelju 1. marta.
Sve informacije mogu se naći na sajtu Artis centra.
LIBADE I KRINOLINA – BEOGRAĐANKE U PROŠLOSTI 1830 – 1914
Tematski program LIBADE I KRINOLINA – BEOGRAĐANKE U PROŠLOSTI 1830 – 1914, čiji je autor istoričarka umetnosti i književnica, Tamara Ognjević, realizuje se u saradnji sa Muzejom grada Beograda.
Zamišljen kao serijal priča iz kulturne istorije, koje povezuju nematerijalno, primenjeno i likovno nasleđu sa epizodama iz života konkretnih ličnosti, ova program im za cilj da osvetle žene srpske prestonice u jednom tranzitnom, burnom i nadasve zanimljivom vremenu.
Kako su živele, šta ih je interesovalo, koje su obaveze imale, kako su sticale određena prava, kako su se oblačile i negovale, gde su nabavljale kućne potrepštine, šta su i kako kuvale, gde su sticale obrazovanje, kako su se udavale i rađale decu, te čitav niz drugih detalja iz takozvane istorije privatnog života.
Broj posetilaca je ograničen na 30 osoba. Cena ulaznice ~ 350 dinara. Obavezno prijavljivanje! na telefon 065 864 38 00 ili mail : office@artiscenter.com
Ali, da li je dugoročno moguće zadržati stvaralački osećaj bez upotrebe olovke i njenog zvuka koji je sastavni deo projektovanja? Da li je moguće doći do kvalitetne forme objekta ili inovativnog detalja? Najverovatnije nije.
Opravdanje za ovo se ne može naći u činjenici da je nekadašnja saradnja sa slikarima i vajarima pri izradi arhitektonskog dela zamenjena potpunom saradnjom sa investitorima. 
Shvatajući značaj i doprinos koji je Sava Jeremić podario srpstvu svojom svirkom, trajno sačuvajući tradiciju i duh tople srpske duše za generacije koje dolaze, Vlada Republike Srbije, svojom Odlukom 05 br. 633-15053/2002 od 31. oktobra 2002. godine proglasila je njegovu kuću za spomenik kulture, zaštitila okolinu i utvrdila mere zaštite ovog spomenika kulture. („Službeni glasnik RS“ br.73/02). 
TAMOiOVDE 