„BELAZ 4“ U RUKAMA DAME…

tamoiovde-logo

Mira Adamović Njagojević,  prva žena vozač teških vozila u RBM-u

U grupi novoprimljenih vozača teških vozila u RBM-u prvi put i jedna žena. – Miru je vožnja oduvek privlačila, a želja iz detinjstva bila je da upravlja damperom

Dvadesetsedmi septembar veliki je dan za pamćenje za Miru Adamović (39), prvu ženu vozača teških vozila u majdanpečkom Rudniku bakra.

Upravljajući moćnim „belazom 4“ nosivosti 220 tona, prvi put sama u kabini grdosije teške oko 120-130 tona, u prvoj smeni po vremenu idealnom za vožnju, završila je radni dan na poslovično muškom, odgovornom i teškom poslu.

– Za mene je ovo stvarno veliki dan, budući da je prvi, kako samostalno upravljam teškim vozilom. Osećaj je divan, teško objašnjiv, jer se u isto vreme osećam srećno i ponosno. Tu je i uzbuđenje i odgovornost, ma, sve – kaže ova dama koja je upravljajući moćnom grdosijom do pauze za doručak tokom koje smo je „ukrali“ na par minuta, odvezla pet tura raskrivke na radilištu Istok 1 Južnog revira, tako da je moglo da se kaže da za sobom ima prvu hiljadu tona na površinskom kopu.

Kolege i pretpostavljeni Mire Adamović su puni hvale za njen rad. Kažu da ni po čemu ne zaostaje za svojim kolegama, kao i da je puna odgovornosti za povereni posao i činjenicu da joj je na upravljanje poverena moćna i više od dva miliona evra vredna mašina.

– Ovo nije posao koji se radi jednostavno, ali je lepo. Koliko god izgledali ogromni, ovi kamioni su pogodni za vožnju, zahtevni koliko i sva druga veća vozila, pritom i udobna, a opet ponosom ispunjava osećaj da upravljate vozilom velikim kao kuća – nedostaju reči Miri da izrazi radost i oduševljenje poslom koji je oduvek privlačio i koji je njen izbor, budući da je do nedavnog zaposlenja u rudniku radila i kao taksi vozač, a kao Majdanpečanka oduvek priželjkivala da upravlja i moćnim damperom.

– Želja mi se ostvarila, a volela bih da mojim primerom krenu i druge pripadnice lepšeg pola, pa da u RBM-u ne budem jedina žena vozač teških vozila – ispričala nam je Mira koja za sobom ima 11 godina vozačkog staža, a i diplomu rukovaoca mehanizacije u površinskoj eksploataciji.

Ona je, inače, samohrana majka 11-godišnjeg Nikole koji kao i većina dečaka tog uzrasta u ovoj sredini, kada odraste, želi da bude vozač teških vozila i krstari rudarskim saobraćajnicama majdanpečkog rudnika.

Autor: Silvija Vukašinović   

Izvor: kolektiv.co.rs/septembar 29, 2017 

_______________________________________________________________

 

 

Advertisements

PLOČNIK, ARHEOLOŠKI LOKALITET VINČANSKE KULTURE…

tamoiovde-logo

Pločnik

Pločnik je arheološki lokalitet Vinčanske kulture u istoimenom selu kraj obale Toplice, nedaleko od Prokuplja. Pločnik je lokalitet s bogatim kulturnim slojem i kontinuitetom naseljavanja, od samih početaka vinčanske kulture. Analizama ugljenikovog izotopa dobijeni granični datumi idu od 5300/5200. do 4600. godina pre nove ere. Kompleks naselja iz mlađeg kamenog doba se prostire na površini od oko 110 hektara, a otkrića iz prve decenije XXI veka ukazuju da je reč o najstarijem metalurškom centru na svetu.

plocnikLokalitet

Lokalitet je otkriven prilikom izgradnje pruge 1927. godine, kada je pronađena jedna ostava bakarnih predmeta. Neolitsko naselje je otkrio Miodrag Grbić, tadašnji kustos Narodnog muzeja u Beogradu, koji je vršio arheološka istraživanja na trasi pruge Prokuplje-Kuršumlija. Samo naselje je činilo nekoliko celina, koje su se prostirale na površini, od oko 110 hektara, ograničenoj sa tri strane vodotokovima (Toplicom sa juga, Backom rekom sa istoka i Paljevskom rekom sa zapada).

Poljoprivreda i stočarstvo su jedne od glavnih privrednih grana u životima neolitskih stanovnika Pločnika. Za ovaj period karakteristični su i lov i ribolov, kao i sakupljanje divljih biljaka. Koristili su razne materijale u proizvodnji svakodnevnih predmeta.

plocnik-figurinePronađeni su predmeti od kosti, roga životinja, okresanog i glačanog kamena, školjki, bakra, ali je ipak najveći procenat onih od keramike (neki stručnjaci neolit nazivaju i dobom gline). Najbrojniji su ostaci keramičkih posuda čija je funkcija raznovrsna, ali ima i tegova za razboj, za ribarske mreže, nakita, pršljenaka, glačalica i drugih artefakata.

Najatraktivniji predmeti od gline su verovatno oni koji su služili u ritualne svrhe – žrtvenici, ritualne posude, figurine – antropomorfne, zoomorfne ili kombinovane (sa odlikama i ljudi i životinja). Zanimljiv je nalaz glave keramičke figurine velikih dimenzija. Njena visina je oko 30 cm, tako da se pretpostavlja da bi u punoj veličini, pod uslovom da predstavlja celu ljudsku figuru, bila visine 150-160 cm.

Lokalitet Pločnik je značajan i po pronađenim ostacima keramike i primercima figuralne plastike.

Metalurški centar

plocnikJoš od najranijih istraživanja, Pločnik je poznat u evropskoj arheologiji po značajnom metalurškom sadržaju. Tokom ranijih istraživanja, pronađene su četiri ostave, sa oko 50 predmeta od bakra. Novim istraživanjima pronađeno je još bakarnih predmeta. Repertoar je izrazito širok – sekire, dleta, igle, narukvice, komad bakarnog lima, pa čak i ingot (polugotov proizvod koji je uglavnom spremljen za transport i izradu predmeta na nekom drugom mestu).

U Pločniku su tokom ranijih istraživanja, pored bakarni predmeta, pronađene i rude azurit i malahit, koje se tope na 700°C i iz kojih se dobija bakar. Ranije su se ovi nalazi tumačili slučajnim ukopavanjem u arheološki sloj koji odgovara neolitu. Istraživanja vođena od 1996. do 2008. godine, kojima su rukovodili arheolozi Dušan Šljivar i Julka Kuzmanović-Cvetković, kustos Narodnog muzeja Toplice, dokazali su da nalazi nisu slučajno dospeli u neolitski sloj.

Njihov tim je tokom 2007. i 2008. godine pronašao dve zemljane peći kvadratnog oblika, za koje se pretpostavlja da su služile za topljenje metala. Peći su smeštene unutar većih građevina, a uz njih su otkrivene i duvaljke napravljene od pečene zemlje. Pored njih su pronađeni bakarni limovi, koji ukazuju da je tu obavljana proizvodnja bakra. Otkrivene su i rupe dubine 2.5 i prečnika 8 metara u kojima nije pronađen arheološki materijal. Smatra se da su u pitanju tzv. metalurške jame, a u njima su pronađeni pepeo i gar, koji nastaju usled sagorevanja na visokim temperaturama, na osnovu čijeg sastava se može zaključiti da se na tom mestu topio bakar.

272484_101429s2_origh

Metalni predmet

Dosadašnjim istraživanjima još uvek nisu pronađeni korišćeni kalupi, odbačena šljaka, kao ni rudnici iz kojih je dobijana ruda. Ležišta azurita i malahita postoje oko Toplice, Kosanice i Banjske reke u blizini Pločnika, a pretpostavlja se da su neka od njih otkrili stanovnici ovog naselja u potrazi za kamenom pogodnim za obradu.

Otkriće metalurških peći u Pločniku, menja dosadašnja shvatanja o početku ljudskog rudarstva i metalurgije. Sam Pločnik, kao središte južnovinčanske kulture, postao je najstariji metalurški, a samim tim i industrijski centar, pronađen na svetu. 

„Sve ovo nesumnjivo dokazuje da je ljudska civilizacija ovog područja proizvodila metal u 5. milenijumu p.n.e.“, kaže arheolog Dušan Šljivar.

Pre toga se smatralo da je Bakarno doba počelo oko 4. milenijuma p.n.e u jugoistočnoj Evropi i na Bliskom Istoku. Pločnik je deo vinčanske kulture, najveće evropske praistorijske civilizacije, koja je cvetala u današnjoj Srbiji između 6. i 3. milenijuma p.n.e.

Izvor:arheo-amateri.rs

________________________________________________________________________________

BLAGO VAMA, VI IMATE VINČU…

tamoiovde-logo

Na tlu Vinče živela je najstarija i najmodernija ljudskoj istoriji znana civilizacija, stara više od 8000 godina!

Naše naivne pretpostavke da stalno napredujemo, često demantuju svakodnevni događaji, ali i naučnici koji nas vraćaju u prošlost. Ovoga puta krećemo u legendarnu Vinču, beogradsko prigradsko mesto gde je rođena istoimena kultura po kojoj smo poznati u svetu.

grad-drevno-3Sagovornik nam je kustos Dragan Janković, arheolog koji sa mnogo ljubavi priča o svojim Vinčancima koji su postojali na ovom prostoru u doba neolita, pre više od sedam hiljada godina. Kada ga pažljivo slušamo, čini se da smo u mnogim svojim navikama znatno lošiji od njih…

KUĆE I KOMFOR

– Ostaci kuća koje iskopavamo na nalazištu pokazuju da su u neolitu ljudi imali vrlo visoku kulturu stanovanja – kaže Janković.

– To potkrepljujemo ostacima kuća koje su imale površinu od 20 do 80 kvadratnih metara, imale su od dve do pet soba, a na zidovima termoizolaciju. Malterisane su smesom od lesnog blata i pleve. To je danas „hit materijal“ u gradnji ekskluzivnih kuća. Tako se ispostavlja da su Vinčanci pre toliko mnogo milenijuma koristili materijal kojim se danas grade najskuplje kuće.

Žitelji ovog naselja su na kućnom podu imali drvene grede, između kojih su, opet, nanosili sloj blata i pleve, a završno, iznad njega stavljali su sloj gline koju bi dodatno uglačali. Tako bi dobijali ispolirane patose koje su lako održavali.

bg0– U kućama pravljenim u doba od 5.300. do 4.300. godine pre nove ere nismo nalazili ognjišta, što znači da su oni još u to vreme imali zatvorene peći – dodaje Janković sve neverovatnije podatke.

– U svakoj kući smo pronašli po jednu peć, a u nekima čak i u svakoj sobi po jednu, što govori da im nisu služile samo za spremanje hrane, već i za grejanje.

Kuće su pravljene u nizovima, stvarajući svojevrsne ulice, i sve su imale istu orijentaciju, od severoistoka ka jugozapadu. Zanimljivo je da su između njih postojali samo uski prolazi, široki oko 1,5 metara, odnosno da kuće nisu imale okućnice, niti dvorišta.

Ova činjenica, uz druge detalje ukazuje na to da je Vinča u neolitu bila prvo gradsko naselje. Njeni žitelji bavili su se i trgovinom.

Ostaju nam pitanja koja Janković niže jedno za drugim: zašto su ljudi u neolitu imali višu kulturu stanovanja nego u neka kasnija vremena, pa čak i u srednjem veku, iako su živeli hiljadama godina ranije?

– To je za mnoge zbunjujuća činjenica. Zašto je došlo do tolikog pada kod kasnijih kultura – pita se naš sagovornik i nudi odgovor.
– Objašnjenje je da tokom celog neolita nije bilo većih sukoba, odnosno ratova, i da je ceo taj period poznat po najdužem trajanju mira u istoriji ljudske civilizacije. To je doba od 6.500 do 4.300 godine pre nove ere. Oko 2.000 godina nije bilo rata!

Arheolozi ovo potkrepljuju činjenicom da su sva naselja iz tog vremena građena na otvorenim prostorima, bez ikakvih ozbiljnijih odbrambenih fortifikacija. Takođe, tokom arheoloških iskopavanja nisu naišli ni na kakve ostatke oružja.

– U srednjem veku, pet hiljada godina kasnije, kada gradi kuću, čovek prvenstveno razmišlja o zaštiti. On je sve podređivao odbrani od eventualnog agresora. A u neolitu, on je prvenstveno razmišljao o komforu.

bg-vincGovoreći o vinčanskoj kulturi, ne pričamo samo o ovom jedinstvenom naselju, kao i naseljima koja su se prostirala na značajnom delu površine današnje Srbije, već i o jednom sasvim nestvarnom vremenu, koje mnogima nije poznato, a još manje im je jasno.

– Upravo to vreme veliki rimski pesnik Ovidije nazvao je „zlatnim vekom ljudskog roda“ – podseća Janković. – Prosto je fantastično da je u Antičko doba postojala svest o tom, njima dalekom vremenu. Vinčanska kultura postojala je milenijumima pre Ovidija, a pisanih tragova koje bi Rimljani mogli da koriste – nije bilo. Ipak, postojala je jasna svest o tome da je nekada postojalo takvo vreme tokom kojeg ljudi nisu vojevali i međusobno se ubijali.

DUHOVNA KULTURA

Prastari Vinčanci su bili vrlo razvijena duhovna civilizacija. Prema mišljenju naučnika, imali su svoju mitologiju, a na osnovu arheoloških nalaza ne može da bude uočena bilo koja vrsta dominacije. Nije bilo ni matrijarhata ni patrijarhata, odnosno nije postojala institucionalna dominacija jednog pola.

– Ljudi iz neolita su osvojili sve vrednosti kojima savremena civilizacija teži: životu bez rata i bez dominacije! Zato priča o njima nije samo priča iz daleke prošlosti, već i priča naše budućnosti.
Naš sagovornik otvoreno zaključuje da „mi tek treba da usvojimo neke vrednosti koje su oni već tada osvojili“.

– Meni je to na neki način „dirljivo“ – koliko savremeni čovek uopšte ne prihvata čak ni mogućnost života bez rata i dominacije. Tako nešto moderni čovek smatra utopijom.
– Međutim, ako je jednom nešto postojalo, onda to nije utopija – izričit je Janković.- To je nada da je moguće da nešto slično ponovo zaživi.

bg1Logično je da se zapitamo zašto su ljudi u neolitu živeli bez ratnih sukobljavanja, a naš sagovornik navodi više razloga za to. Vinčanci su počeli da se bave i poljoprivrednom proizvodnjom hrane, pa su lovišta prestala da budu strateški prostor, odnosno više nisu bila ograničeni prirodni resurs koga treba braniti.

Ko god da je hteo da se bavi poljoprivrednom proizvodnjom, mogao je da iskrči određenu površinu i da od nje napravi obradivu. Postojali su neograničeni prirodni resursi, pa nije bilo potrebe za borbom za prevlast nad njima.

– Pojavljuju se viškovi hrane i drugih proizvoda, a oni omogućavaju razvoj trgovine. Logika onog vremena bila je da onaj čovek preko brda, kao i onaj preko reke, nije mogući neprijatelj, već je potencijalni kupac. I apsolutno je dobrodošao.

Dabome da bi bilo pogrešno idealizovati to vreme, i tadašnjeg čoveka, ali su u tom i takvom društvu očigledno postojale neke vrednosti koje su danas nama nedokučive.
– Jasno je da je i u to doba bilo nasilnih ljudi, jer je to u biti čoveka kao vrste – objašnjava naučnik.

bg6– Međutim, u njihovom sistemu vrednosti nasilje je bilo gotovo neprihvatljivo i oni su uspevali da marginalizuju sve one koji bi nasiljem hteli da dođu do onog što im ne pripada. A pogledajte naš današnji sistem. I danas je u našem sistemu vrednosti nasilje zvanično neprihvatljivo, međutim nisam baš siguran da je tako. Danas su ratovi postali legitimno sredstvo za ostvarivanje ciljeva.

NOVO, LOŠIJE DOBA
ŠTA se dogodilo sa ovom kulturom i šta ju je odagnalo sa istorijske scene? Jedno novo doba koje je usledilo posle neolita.

– Nosioci vinčanske civilizacije su prvi u svetu topili bakar. A on je, opet, bio toliko vredan i skupocen, da se njime isključivo trgovalo. Vičanci su ga posmatrali kao trgovci, a ne kao tehnolozi. I tada su otvorili Pandorinu kutiju. Prostori na kojima se nalaze rudnici bakra postaju strateški prostori, a bakar ogroman prirodni, ali i strateški resurs. To je dovelo do potrebe da se kontrolišu prostori na kojima se nalaze rudnici. Tako nastaju sukobi, ali i pomeranja, odnosno seobe ondašnjih plemena.

Polako kreće bakarno, a za njim i bronzano doba i na svetu je sve više oružja. Metal i njegova masovna proizvodnja omogućavaju stvaranje ogromne količine oružja i oruđa.
A mučeno čovečanstvo shvata da su otimačina i rat mnogo brži način zarade. I eto, tako ostade do dana današnjeg… A stručnjaci se ipak nadaju da ćemo jednom da dosegnemo do onih vrednosti vinčanske kulture koje su jednom davno postojale.

Blago vama…
Pre nekoliko godina stručna grupa italijanskih arheologa posetila je nalazište u Vinči, i tada su dugo razgovarali sa Jankovićem. Razmenjena su mnoga stručna znanja, pa ipak jedna rečenica je ostala urezana u pamćenje našeg sagovornika.

– Zamislite, Italijani, na čijem prostoru se nalaze najvažniji ostaci starog Rima, ljudi čiji arheolozi uvek imaju prepune ruke posla, posle posete našem lokalitetu rekli su mi: „Blago vama, vi imate Vinču! Zavidimo vam.“

SVETSKI PUTNICI

bg5Trgovački putevi naših predaka iz neolita danas izgledaju neverovatno. Naš Vinčanac odlazio je do Karpata, tamo uzimao obsidijen, vulkansko staklo, koji je veoma oštar i koji je, kada se razlista, bio izuzetno oštro sečivo. Sa njime je odlazio pešice niz Moravu do Egeja i donosio nakit, čije ostatke danas arheolozi iskopavaju na nalazištu, baš kao i predmete iz Srednje Evrope.

– Sa Avale su donosili cinabarit, koji je produkt rude žive i od njega su dobijali crvenu boju kojom su farbali tkanine. A takva boja bila je u ono vreme izuzetno dragocena.

NEOLITSKI OSTACI

VINČA nije jedino nalazište iz doba neolita u Srbiji. U Beogradu i njegovoj okolini „uspomene“ na žitelje iz ovog doba, oko pet milenijuma pre Hrista, ostale su „posejane“ na Kalemegdanu, Banjici, u okolini Mladenovca i u Barajevu. Arheolog Adam Crnobrnja locirao je izuzetno nalazište u Stublinama kod Obrenovca, koje je vredno posebne priče, a sa druge obale Save, ovakvih mesta ima i u okolini Jakova.

– Naši preci iz Vinče su prvi topili bakar – dodaje Janković. – To otkriće govori da prva metalurška revolucija nije nastala na Bliskom istoku, kako se donedavno mislilo, već upravo na ovom, našem prostoru.

RAŠIRENE RUKE

bg4FIGURINE koje su tokom proteklih sto godina iskopane na nalazištu u Vinči izuzetne su zbog mnogo razloga. Sve one prikazuju likove sa velikim očima, što označava pažnju i brigu, a gotovo sve imaju raširene ruke.

U doba kada ratovi nisu postojali, raširene ruke simbolizovale su srdačnost i dobrodošlicu prema svima koji bi „ušli u vidokrug“ naših Vinčanaca.

VASIĆ, HAJD I „LEJDI“

MILOJE Vasić je naš prvi školovani arheolog koji je titulu doktora ove nauke stekao u Nemačkoj. Upravo on je odlučio da u Vinči započne iskopavanja 1908. godine, gde je otkrio ovo spektakularno nalazište.

Vasić upoznaje Britanca Čarlsa Hajda, koji početkom 20. veka u Birmingemu vodi svoj časopis i koji u to vreme slovi kao veliki pobornik slobode štampe. Budući da je bio dobrostojeći, zainteresovao se za Vasićev rad i rešio da mu pomogne finansijski kako bi mogao da dopre do beogradskog neolita.

Posrednik u ovom poslu bila je Ketrin Braun, Engleskinja koja je slovila kao veliki prijatelj Srba, pa je ostalo predanje da je jedna od najlepših figurina koje je Vasić iskopao upravo zbog nje ponela ime „Lejdi“.

„RANA“ VINČA
Jedan deo u okolini ovog podunavskog naselja još je Miloje Vasić, pre više od jednog veka, nazvao Mlada Vinča. To je bilo mesto gde su stizale prve voćke i gde je blagotvorna klima donosila prve zrele plodove. Upravo to mesto izabrano je za deponiju na koju se danas istovaruje prestoničko smeće.
(Novosti)
Izvor: srbijanskiglas.in.rs (08. februar 2014 )

______________________________________________________________________________________

SKRETNICA KA BOLJEM SUTRA…

tamoiovde-logo1Hoće li uskoro ovaj dimnjak postati samo zasluženo i neminovno “penzionisani” svedok i simbol za višedecenijsku industrijalizaciju i ekonomski prosperitet, ali i nemilosrdno trovanje ljudi, biljnog i životinjskog sveta, zagađenje vazduha, zemljišta, voda…?

110_5630Hoće li postati i ostati tek, svedokom jedne epohe, vredan industrijsko- istorijski spomenik, zašto ne i turistička atrakcija?

Hoće li Ovde nebo biti plavetnije, rastinje bujnije i zelenije, zemlja rodnija, vode bistrije a ljudu zdraviji?

Sudeći po viđenom i izrečenom, juče, 23. decembra 214. godine, od strane Aleksandra Vučića, predsednika Vlade Republike Srbije i Blagoja Spaskovkog, generalnog direktora RTB-a Bor, na svečanom obeležavanju završetka izgradnje nove Topionice i fabrike sumporne kiseline u Boru, nema sumnje da treba, mora i hoće.

110_5676U Boru je tako obeležen završetak izgradnje nove Topionice i fabrike sumporne kiseline, čime je, posle tri i po godine radova, počela nova etapa u razvoju metalurgije i proizvodnji bakra u Rudarsko topioničarskom basenu Bor.

U novoj topionici proizvodiće se 80 hiljada tona bakra godišnje i biće prerađivano 400 hiljada tona koncentrata po znatno nižoj ceni.

Modernizacijom topionice u Boru emisija štetnih materija u vazduhu, vodi i zemljištu biće ispod zakonom propisanih vrednosti, a u isto vreme sumpor-dioksid i bakar biće iskorišćeni 98 procenata, što će zadovoljiti ekološke standarde koji važe u Srbiji i Evropskoj uniji.

110_5651Novoizgrađena topionica u koju je uloženo 250 miliona evra, najveći je projekat koji je realizovan uz podršku vlade, izjavio je danas generalni direktor RTB Bor Blagoje Spaskovski istakavši da je reč o najmodernijem postojenju koje je dobila naša zemlja.

“Uspeli da uradimo ovako veliko postrojenje i da realizujemo grinfild investiciju”, istakao je Spaskovski i dodao da je “veliko čudo” izgraditi nešto tako veliko u vremenima krize.

Spaskovski je istakao da je izgrađena i energana snage 1,6 megavata, tako da se ne baca energija i ta energana proizvodi 30 odsto energije za potrebe same topionice i fabrike sumporne kiseline.
Zarađivaće se 12 miliona evra godišnje sa uvoznim koncetratom, a za dve i po godine koristićemo svoj koncentrat rude, kada budu gotovi Krivelj, Majdanpek i borska Jama.

110_5672Aleksandar Vučić koji je rekao da je u borskom basenu napravljeno “naše malo čudo”, što je na ponos Srbije i što će građanima Bora osigurati budućnost.

Podsetio je da je u Topionicu ugrađeno osam hiljada tona čelika, 200 km kablova, 30 km cevi,15 hiljada kubnih metara betona…

“Dakle, ovo je za nas veliki dan. Mi smo u našoj zemlji naučili uglavnom da se bavimo kritikama i nikada nam ništa ne valja.

110_5723Ja sam danas srećan što sam video i na mnogim licima ovde, ove dece koja znaju da i njima to znači budućnost, da će Bor u narednim godinama biti bogatiji, da će ljudi biti bogatiji, da će živeti bolje i da će Srbija od svega imati koristi”.

“I pogledajte kakvo smo čudo uspeli da napravimo”, obratio se premijer mnogobrojnim prisutnim zvanicama, zaposlenima u RTB-u i građanima.
Bora*S

______________________________________________________________________________

KRVAVO ZLATO…

TAMOiOVDE-logo

Izložba „Đorđe Andrejević Kun u Boru“

Izložba grafika „Đorđe Andrejević Kun u Boru“, otvorena je u četvrtak, 4. septembra u Galeriji borskog Muzeja rudarstva i metalurgije.

172_4736-TamoiOvde

Otvaranje izložbe: Suzana Mijić, Mira Kun i Slađana Đurđekanović Mirić

Izložbu je otvorila Suzana Mijić, direktor Mizeja, o životu i stvaralaštvu umetnika sa posebnim naglaskom na njegov boravak i rad u Boru, govorila je Slađana Đurđekanović Mirić, viši kustos, istoričar umetnosti a otvaranju izložbe prisustvovala je Mira Kun, ćerka ovog majstora slikarstva.

– Izuzetno sam počastvovana i uzbuđena što se nalazim po četvrti put među vama uvek prezadovoljna vašim gostoprimstvom. Izložba mape grafika „Krvavo zlato“ je ovoga puta obogaćena reprodukcijama dveju slika, a ja sam se trudila da obogatim dokumentaciju Muzeja materijalom koji je u vezi sa nastankom grafike i uopšte sa biografijom moga oca. Želim kolektivu Muzeja da bere plodove uspeha i dalje, da radi na dobrobit mladih generacija, a onoliko koliko naša porodica može pomoći, mi smo tu – rekla je prisutnima Mira Kun, filolog, bibliograf i istraživač.

Tako su posetioci pored razgledanja, sagledavanja segmenta grafičkog opusa i upoznavanja sa  biografijom i stvaralaštvom Đorđa Andrejevića Kuna, imali ekskluzivnu priliku da se upoznaju i razgovaraju sa, ljubaznom i prijatnom gospođom Mirom.

______________________________________________________________________________________________

Autor: Bora*S ___________________________________________________________________________________________________

172_4745

Đorđe Andrejević Kun, autoprtret

Razlozi za ponovni susret, sagledavanje i čitanje segmenata grafičkog opusa Đorđa Andrejević a Kuna, majstora slikarstva, profesora, rektora Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i dopisnog člana Jugoslovenske znanosti i umjetnosti u Zagrebu, su mnogobrojni. Za ovaj čin, nije manje ni povoda u ovoj 2014. godini:

– 110 godina od rođenja u Vroclavu u Poljskoj, – 100 godina od preseljenja porodice u Beograd, –  80 godina od prve grafičke izložbeu Beogradu, – 80 godina od boravka i rada u Boru na materijalu buduće mape grafika „Krvavo zlato“, – 50 godina od smrti, – 10 godina od poslednje izložbe u Boru.

Izdvajanje nekoliko jubileja iz kratkog, ali veoma bogatog i sadržajnog života Đorđa Andrejević a Kuna dato je umesto uobičajenih bibliografskih podataka. Organizovanje izložbe predstavlja davanje omaža umetniku,koji je, osim kao autor, učinio i ljudski napor pomogavši da likovna zbirka muzeja u osnivanju u Boru dobije umetničko delo, koje je bilo jedno od obeležja stvaralaštva četvrte decenije 20. veka socijalne orjentacije u Jugoslaviji.

IMGP6991U istoriji umetnosti prihvaćeno je da 1934. godina predstavlja prelom u stvaralaštvu Đorđa Andrejević a Kuna, kada od poetskog realizma i intimizma, slikanja portreta, mrtvih priroda, pejžaža i sl. se okreće socijalnim temama, a kao sredstvo izražavanja slikanje zamenjuje grafičkim tehnikama. Počela je je organizacijom i učešćem na Prvoj grafičkoj izložbi u beogradu, održanoj od 04. Do 15. februara u Umetničkom paviljonu, na kojoj je izloženo šest drvoreza (Kosmajska ulica br. 13, Testeraši, Harmonikaš, Prosjak i Ulica) i dva linoreza (Podne i Fragmenti) a autor je i izložbenog plakata. Iste godine osnovana je i umetnička grupa „Život“, koja je, iako bez formalnog idejno-organizacionog programa, odigrala značajnu ulogu u razvoju socijalne umetnosti u Srbiji između dva rata.

IMGP6999-TAMOiOBDE-Bor-Kun

Borski rudnik, 1955. Ulje na kartonu kaširano na lesonitu. Otkupljena od autora 1956.godine

Preokretu u stilskom i idejnom stvaralaštvu Đorđa Andrejević a Kuna doprineo je i jednomesečni boravak u Boru, koji je tada bio najveći proizvođač rude bakra u Evropi i sedmi u svetu, a u vlasništvu Francuskog društva Borskih rudnika- Kompanija „Sveti Đorđe“. Cilj umetnikovog boravkau Boru bio je da zbeleži uslove života i rada rudara, ali lokalnog stanovništva. Dragocene podatke o Kunovom vremenu provedenom u Boru nalazimo u intrvjuu autora iz 1958, ali i izjavi supruge Nade Kun, date borskom novinaru tokom prisustvovanja otvaranju izložbe „Krvavo zlato“ 1979. godine u borskom muzeju.

Đorđe Andrejević Kun došao je u Bor bez najave i prethodne saglasnosti uprave rudnika za obilazak i rad u rudničkom krugu. Prvih nekoliko dana ulazio je sam u rudarske pogone, ali njegov blok i skice koje je pravio na terenu izazvale su interesovanje radnika, ali i podozrenje nadzornika, policije i uprave rudnika. Poznanstvo i odmah stečeno prijateljstvo sa bravarskim radnikom Krstom Petrovićem u pogonu drobilice olakšalo mu je izbegavanje kontrola prilikom ulaska u fabrički krug kao i susreta sa ljudima iz uprave.

172_4728Radio je svakodnevno, sve do prijave upravi od strane jednog nadzornika da bez dozvole obilazi pogone. Sutradan je Kun priveden u policijsku stanicu, saslušan i naređeno mu je da napusti Bor. Uz izjavu da je „Bor grad kao i svi ostali“ i da on kao slobodan građanin može da boravi gde hoće, Đorđe Andrejević Kun je ostao u Boru, ali je nakon narednog zahteva policije da napusti Bor bio primoran da zatraži saglasnost rudničke uprave dozvolu za obilazak rudnika u cilju slikanja. Dobio je jednodnevnu dozvolu, pa je u pratnji nadzornika posetio jamu i druge pogone. Posle toga napustio je Bor na tri dana prešavši u Zaječar, nakon čega se krišom vratio u Bor, smeštivši se kod prijatelja Krste Petrovića.

Taj drugi boravak u Boru u suštini je bio ilegalan, jer je izlazio jedino noću kada je sa Krstom Petrovićem obilazio rudnik da bi završio planirane crteže i skice. Za njega, kao slikara, najupečatljiviji su bili upravo ti noćni obilasci, kada su boje iz topioničarskih peći ili livačkih lonaca najupadljivije i naiupečatljivije.

172_4739malaU takvim uslovima neizvesnosti , policijskih privođenja, ilegalnih ulazaka u krug kompanije, promena mesta stanovanja, prekida u radu prelaskom u Zaječar, Kun je u periodu od oko mesec dana uspeo da uradi skice i crteže prepunjene tehnoloških i ambijentalnih detalja, grupa ljudi ili pojedinačnih figura i likova sa insistiranjem na psihološko stanje, gest ili detalj. Dramaturške preokrete postiže svedenijim kompozicijama, ili čak prikazivanjem iz ptičje perspektive.

Nakon povratka u Beograd, crteže i skice preneo je u drvene klišee, koje je u tiražu od 10 primeraka otisnuo u svom stanu u jesen 1936. na finoj japanskoj hartiji, jer je za tako očigledan kritički sadržaj, koncipiran po sistemu „romana u slikama“, zbog cenzure, nije se mogao lako naći štampar spreman da rizikuje kazne ili zatvaranje.

….. 172_4752Bor je delovao inspirativno na Đorđa Andrejevića Kuna, jer je već 1935. godine na Prolećnoj izložbi u Beogradu izlagao sliku rađenu uljanom tehnikom „U rudokopu“ (90 x 130 cm.). Sliku je kupio Dvor, ali se nakon toga ne zna njena sudbina. Takođe je 1955, po narudžbini Vlade nastala slika „Borski rudnik“ čija se sudbina, takođe, ne zna. Jedna slika Borskog rudnika nalazi se u Modernoj galeriji Narodnog muzeja Crne Gore na Cetinju.

Levičarsko opredeljenje i slobodarski duh Đorđa Andrejevića Kuna uticali su na njegove životne odluke, koje su opredeljivale njegovo stvaralaštvo. Po izbijanju Španskog građanskog rata 1936. godine, želeo je da se priključi borbi protiv fašizma. U Španiju je otišao ilegalno 1937. Naime, jula meseca iz Beograda je sa suprugom Nadom otputovao u Pariz na Svetsku izložbu, odakle je ilegalno prešao u Španiju. Po dolasku, prvo je bio u borbama na barikadama, a potom je priključen štabu 129. brigade kao kulturni radnik, gde je davao idejna rešenja za plakate.

Kada je maja 1938. dobio naređenje da se vrati u zemlju, ponovo je ilegalno prešao špansko-francusku granicu, u Parizu je oko mesec dana čekao zajednički pasoš sa suprugom, kojim je i doputovao u Francusku i legalno se vratio u zemlju. Skice i crteže, koje su nastale u Španiji, poslao je drugim kanalima u Beograd.

172_4765Već početkom 1939. iz štampe je izašla mapa „Za slobodu“ sa 20 drvoreza inspirisanih borbom španskog naroda. Međutim, rasturen je samo deo tiraža, a ostale i klišee zaplenila je policija. Mapa je zabranjena, a Kun uhapšen. U zatvoru je ostao skoro mesec dana, ali nije priznao da je bio u Španiji. Nakon oslobođenja, povodom Kongresa španskih boraca Jugoslavije, 1946. štampao je mapu „Za slobodu“ u tiražu od 350 primeraka. Mapa je već u julu ponovo štampana i to: 20 specijalnih primeraka, 1000 primeraka kartonirano, a 4000 popularno izdanje.

172_4761

Mira Kun, nakon otvaranja izložbe

Muzej rudarstva i metalurgije u Boru poseduje peto izdanje mape, kompjuterski skeniranih 12 drvoreza. Mapa je štampana uz pomoć vlade Kraljevine Španije u tiražu od 330 primeraka.

U muzejskoj zbirci nalazi se od 2008. godine zahvaljujući poklonu Udruženja španskih boraca i prijatelja (1936/39), a posredstvom ćerke Đorđa Andrejevića Kuna, Mire Kun.

Slađana Đurđekanović Mirić

Foto: Bora Stanković

___________________________________________________________________________________________________

LJUDI KOJI TRČE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

NAJBOLJI TRKAČI NA SVETU: BOSONOGI INDIJANCI IZ PLEMENA TARAHUMARA

305690_tarahumara-02_f

Član plemena Tarahumara jezdi prostranstvima Sijera Madre

U Kanjonu bakra, koji preseca planinski venac Sijera Madre Oksidental u Meksiku, živi indijansko pleme Tarahumara, čiji pripadnici sebe nazivaju “Raramuri”, tj. “ljudi koji trče”.

305695_tarahumaras1_ff

Život pripadnika plemena Tarahumara nije se menjao vekovima

Osim po tome što su izbegli španske osvajače u 16. veku i sačuvali kulturu stanovanja u pećinama, poznati su po smirenosti i nadljudskoj izdržljivosti, zahvaljujući kojoj trčeći prelaze velike razdaljine na negostoljubivom terenu.  Zabeležen je slučaj jednog istraživača koji je 10 sati na mazgi jahao planinom Sijera Madre, dok je pripadnik plemena Tarahumara istu razdaljinu pretrčao za svega 90 minuta.

U čemu je tajna ovih ljudi? Kako uspevaju da pretrče tolike razdaljine, a da se ne povrede i umore?

Jedan od razloga što u obući malo čvršćoj od „japanki“ mogu da pretrče toliko kilometara po stenovitom terenu, jeste što su istrenirani da ne štede svoja stopala, tvrde naučnici.

– Postavljena obuća s vazdušnim jastucima apsorbuje udar, umesto da se to događa prirodnom kompresijom zglobova.

Tako naše noge postaju ukočene i neelastične – kaže dr Nikolas Romanov, specijalista za tehnike trčanja koji je trenirao britanske olimpijce.

Tarahumarosi jačaju stopala od malena

305693_tarahumara-05_f

Trkači iz plemena Tarahumaros trče ili u improvizovanim sandalama…

305692_tarahumara-04_ff

… Ili sasvim bosi

   Tarahumare jačaju svoja stopala odmalena tako što, trčeći kroz šumu, jedni drugima nogama dodaju drvenu loptu. Svaki dan kada napuste pećine, odrasle Tarahumare odlaze u nepoznato jer nikada ne znaju koliko brzo će morati da trče jureći zeca, koliko će drveta za ogrev doneti kući ili kakve ih opasnosti vrebaju dok se pentraju za vreme zimske oluje.

Ali, među njima nema obolelih od dijabetesa, vaskularnih bolesti i raka creva, za šta je delom zaslužna i njihova ishrana.

Žive u svetu bez ubistva, samoubistva i surovosti

305694_tarahumara-06_f

Naučnici traže odgovor na pitanje: Koja je tajna najboljih trkača na svetu?

Toni Ramirez, američki stručnjak za hortikulturu, decenijama je istraživao ishranu Tarahumara.

– Sve što oni jedu i vi lako možete da nabavite. Pretežno se hrane pasuljem, voćnim sokovima, ljutim papričicama, divljim zelenim povrćem, kukuruzom i čijom – kaže Ramirez.

Pored domaćeg piva, omiljeno piće Tarahumara je napitak koji se dobija rastvaranjem semena čilija u vodi, uz dodatak šećera i malo soka od limete. Ove minijaturne semenke su bogate omega-3 masnim kiselinama, belančevinama, vlaknastima materijama i antioksidansima.
Njihova prirodna nepovredivost, međutim, nije isključivo posledica fizičkog zdravlja.

Tarahumare su ovladale tajnom sreće i žive u svetu bez krađe, ubistva, samoubistva i surovosti – navodi se u studiji „Nešnel džiografika“ iz 2008.

VIDEO >http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=FnwIKZhrdt4#!

izvor:www.blic.rs

NAJDUŽA PRIČA O SRPSKOM BAKRU…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________

UZ 65. ROĐENDAN „KOLEKTIVA“

 Šezdeset pet godina tog mukotrpnog posla opisano je u 2.227 brojeva lista koji od 1. novembra 1947. godine izlazi pod imenom „Kolektiv“. Kao i RTB Bor o kome piše, stvarale su ga generacije novinara (preko 50), fotoreportera (tri), tehničkih urednika (pet) i urednika (14). Broj odštampanih primeraka se meri milionima (preko 20), informacije i fotografije stotinama hiljada. Počeo je da izlazi na četiri, a dostizao i preko trideset strana, nedeljno, polumesečno, mesečno (u  danima kad je spao na samo dvoje novinara i – tromesečno). Informacije koje petočlana redakcija sada štampa mesečno, zahvaljujući sajtu, dnevno su dostupne. Tiražom od 2.500 primeraka „Kolektiv“ je usmeren na svakog drugog zaposlenog u Basenu. Pritom nastoji da, pre svega, predstavi dimenziju njihovog učešća u kreiranju sadašnjosti i budućnosti kompanije, boljeg standarda, boljeg upoznavanja, a i boljeg razumevanja sa poslovodstvom.

Redakcija „Kolektiva“: Gorica Tončev, Ljubiša Aleksić, Jasmina Stanojević i Miloljub Milošević

 Pričajući tu najdužu priču o borskom, odnosno srpskom bakru, srebru i zlatu, list je svojim napisima pratio spiralu uspešnosti Basena, koja se nakon političkih, ekonomskih i svih drugih previranja dvehiljadite strmoglavila na najniže grane. Poslednje četiri godine „Kolektiv“, na sreću, beleži vaskrsnuće i preobražaj posrnulog diva u modernu kompaniju kojoj ne fali ime, već rezultati. Oni su posle pola decenije beznađa, ponovo tu. Zahvaljujući podršci države obnovljeni rudnici krče put ka bakru kroz milione tona (dugo zaobilažene) jalovine, a nova topionica i fabrika sumporne kiseline rastu nagoveštavajući novu eru industrije bakra koja će ovom kraju naredne godine vratiti nebo bez sumpornog dima.

Uređivački orijentisan na proizvodne planove i sve što prati njihovo ostvarivanje, na rudare i metalurge koji se bore da to postignu, na stručnjake pred izazovima novih tehnologija, na mlade koji treba da „nose“ kompaniju u novom stoleću, „Kolektiv“ nastoji da prati i tu već nezaobilaznu nit održive proizvodnje metala koja će im donositi hleb, ali neće otimati čist vazduh, vodu i zdravlje. Prati i sve brojnije akcije društveno odgovorne kompanije koja je, sem pristojnih zarada za oko pet  hiljada zaposlenih, donela, i doneće, Boru i Majdanpeku još mnogo toga  što život u njima ponovo čini dostojnim čoveka u novom veku.

 Glavni urednici* Mileva Milentijević  * Nikola Račić  * Miodrag S. Milosavljević  * Miroslav Marićević  * Miodrag Valjević  * Dragoš Žunić  * Momčilo Stanković  * Radoslav Terzić  * Miroslav Mihajlović  * Slaviša Petrović  * Jasmina Stanojević  * Ljiljana Golubović  * Miloljub Milošević i  * Ljubiša Aleksić.

   Nagrade i priznanja *Nagrada“Inženjer Šistek“  *Povelja Veća Saveza sindikata Srbije  *Povelja oslobođenja grada  *Orden Republike sa bronzanim vencem  *Oktobarska nagrada Bora  *Velika povelja UNS i KNUPS  *Zlatna plaketa Majdanpeka  *Povelja Udruženja novinara Srbije  *Plaketa Veća Saveza sindikata Srbije .

Redakcija „Kolektiva“

OVDE, GDE TEKU BAKAR I ZLATO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

FOTOPIS – BELEŠKE KROZ OBJEKTIV KAMERE. RETKA PRIVILEGIJA- MOJE VREME U  PROIZVODNIM POGONIMA RTB-a BOR


 


____________________________________________________________________________________Autor: Bora Stanković


___________________________________________________________________________________________27.novembar 2011.