ŠTA OSTAJE OD OCA…

tamoiovde-logo

„Današnja deca su hedonisti bez pokrića.“ Predrag Opačić

Knjigu Šta ostaje od oca“ napisao je italijanski psihoanalitičar, esejista i pisac Massimo Recalcati (1959- ) u cilju novog promišljanja očeve figure.  Kod nas je izašla 2014. godine u izdanju Akademske knjige.

Foto: akademskaknjiga.com

Ovde su neki meni interesantni delovi u svetlu nemogućnosti vaspitanja, pa time obrazovanja u školi.

Metamorfoza porodice

Savremena porodica nam izgleda bez gravitacionog centra, kao raslojena, bez reda, bez jezgra i sklona različitim organizovanjima: usvajanje dece, porast bračnih razvoda i s tim povezana višestruka raslojavanja u vezama među različitim porodičnim grupama, surogat majke, porodice sa jednim roditeljem, usvajanje kod homoseksualnih parova, veštačka oplodnja – sve su to hipermoderne pojave koje su raščlanile model zapadne porodične ćelije.

Porodica sačinjena od hetereoseksualnog para, sa jednim detetemo, uspostavljena bračnom vezom i namerna da traje ceo život više nije dovoljann model da bi se objasnila aktuelna konfiguracija porodične veze. Ako je porodica kao kulturalna institucija podvrgnuta istoriji i njenim preobražajima, vaspitna funckija porodice, naime, ne nestaje jer je porodićnoj vezi dodeljeno prihvatanje života i njegove humanizacije. Čisti nagon očistva i materinstva ne postoji. Telo fabrikuju simbolički zakoni kulture.

Kako pretvoriti čisto biološki događaj – rođenje života – u ljudski događaj? Kako se humanizuje život? Porodična veza pre svega odgovara na ovo veliko pitanje. Porodična veza postoji tamo gde se javlja čin simboličkog preuzimanja.

Pripadnost i lutalaštvo

Porodična veza je kuća, savez, koren. Ona odgovara potrebi za pripadanjem koja odlikuje ljudsko biće. Ali ova potreba je uvek praćena i drugom, isto tako snažnom potrebnom za lutanjem, porivom ka onome joše neviđenom, nesaznanom i neisprobanom.

Pripadanje i lutalaštvo su dve duše koje oživljuju porodičnu vezu.

Sukob i nasilje

Nije moguće obrazovanje koje ne prolazi kroz tesnac sukoba.  Ako nema prepreke, zapreke, drugosti, ne postoji obrazovanje, prenos, želja.

Kakva je razlika između sukoba i nasilja? Sukob je zapravo način da se simbolizuje nasilje, da se nasilje upiše u govor, dok je nasilje slom svake diskurzivne barijere i uvek je, doslovce, „van govora“. Drugim rečima sukob je simboličko uređenje realnog nasilja i kao takav prestavlja sprovođenje sile da bi se postigla nova i naprednija forma veze (između roditelja i dece ili institucija i kolektivnih pokreta).

Generacijska razlika

Dovoljno dobra porodična veza je veza koja zna da obezbedi dovoljnu izvesnu oscilaciju između pripadništva i lutalaštva, između porekla i budućnosti. Dakle veza koja zna da ponudi smisao zajednice (identifikacije) te istovremeno zna da podnese dimenziju borbe, opreke i sukoba koju potreba za odvajanjem fatalno uključuje. Ali sukob nije izraz čiste agresivne reakcije, nego kulturalno kanalizovanje nasilja, njegov simbolički izraz. Tamo gde ima sukoba, ima i priznanja drugosti, ima suočavanja s nemogućnošću da se drugi redukuju na sličnoga.

Deci su potrebni roditelji koji su u stanju da podnesu sukob, prema tom, u stanju su da i dalje predstavljaju generacijsku razliku. Homogenost hipermoderne porodice uvodi nas u situaciju u kojoj dominira sličnost-homogenost, samo naizgled lišena sukoba. Deca jednaka roditeljima, mejke ćerkama, očevi sinovima. Čini se da je sam odnos dece prema roditeljima (filijacija) u korenu preokrenut: ako je nekad dete pripadalo porodici podređujući se njenoj hijerarhijskog organizaciji i zakonima njenog funkcionisanja, u naše vreme porodica, kada još postoji, teži da se organizuje i zakone svog funkcionisanja podredi potrebama svog boga-deteta i njegove apsolutizacije volje.

Sa ove tačke gledišta, takozvana „dečija hiperaktivnost“ je zaista paradigmatični simptom hipermodernog doba, jer ističe teškoću vaspitnog diskursa (ne samo porodičnog) da donese Zakon za želje.

Nestankom generacijskog sukoba, ponestaju i razlike u pozicijama i odgovornosti unutar porodice. Sve se poravnava u lažnoj retorici dijaloga, u praznoj priči koja zbori o svemu, a da se, naime, ne podrazumeva ničija odgovornost prema onome što govori. To nosi sa sobom jednu vrstu prikrivanja generacijskih razlika i odgovornosti koje ove razlike podrazumevaju. Na primer, odraslome pripada to da uspešno podnese teret simboličke zabrane. Potreban je, naime, singularni čin koji ume da podnese sukob koji uvođenje jednog „Ne!“ povlači za sobom.

Ljudska egzistencija nije samodovoljnost, ne zavisi jedino od sebe same.

Biti roditelj danas: nemoguća misija?

Problem koji obeležava naše vreme sastoji se u pitanju kako uspeti sačuvati vaspitnu funkciju svojstvenu porodičnoj vezi pred sve radikalnijom i opštijom krizom vaspitnog diskursaKako vaspitanje -te dakle i obrazovanje– može postojati ako se imperativ koji orijentiše društveni diskurs perverzno artikuliše kao jedno „Zašto ne?“ koje čini besmislenim svako iskustvo granice? Kako se može uvesti vrla i plodotvorna funkcija granice – funkcija koja odricanju dodeljuje mogući smisao i koja omogućava jedinstvo Zakona i želje– ako sve teži ka tome da se podstiče cinična apologija potrošnje i zadovoljenja bez odlaganja? Kako da porodična veza ne odustane od svoje vaspitne funkcije ako vladajući društveni diskurs uzdiže zaobilaženje kastracije (zabrane) kao stožera novog hiperhedonističkog modela? Kako je moguće podržati obrazovnu funkciju odricanja i granice kada odsustvo ili propast normativnih referencija na Ideal na kraju sve više obesmišljavaju odricanje od neposrednog nagonskog uživanja.

Teškoća u koju upada svaki vaspitni diskurs je dvostruka: s jedne strane, to je teškoća da se odgovorno prihvati generacijska razlika uz uvođenje simboličke moći zabrane. S druge strane to je teškoća da se prenese želja sa jedne generacije na drugu; teškoća da se da svedočanstvo o tome šta znači želeti.

Nelagodnost mladosti, proizvod diskursa kapitaliste, jeste nelagodnost povezana sa učinkom zagušenja i intoksikacije koju izaziva višak uživanja i opadanje simboličke funkcije kastracije (zabrane). Klinike takozvanih novih simptoma savremenog doba (anoreksija, bulimija, narkomanija, depresija, napad panike, patološka zavisnost) dobro pokazuje kako je problem aktuelne nelagodnosti mladosti ne toliko problem sukoba između programa nagona i programa civilizacije, između imaginacije želje i pritiskajućeg tereta stvarnosti, između razloga dece i razloga očeva – nego problem toga kako pristupiti iskustvu želje.

Ova teškoća da se pristupi žellji sigurno ima veze s neospornom hegemonijom diskursom kapitaliste i sa isparavanjem oca koja iz toga izvire. Ali takođe ima mnogo veze sa odsustvom odraslih, sa brisanjem generacijeske razlike i dogovoronosti koju ona povlači za sobom.

Dve velike strepnje današnjih roditeljaPrva stoji u vezi s potrebom da se osete voljenim od strane svoje dece. Ova potreba je dosad nepoznata i obrće dijalektiku priznanja: nisu više deca ta koja zahtevaju da ih roditelji prizanju, nego roditelji zahtevaju da deca njih priznaju. Biti voljen- za to je nužno uvek izgovarati „Da!“, eliminisati nealgodnost sukoba, delegirati sopstvene vaspitne odgovornosti. Na taj način se proizvodi patogeno šurovanje između stalnog „Da!“ i onog perverznog „Zašto ne?“ koje nadahnjuje dominantni društveni diskurs.

I to je problem prenosa: jedna generacija mora darivati drugoj, zajedno sa smislom za granicu, mogućnost budućnosti, želju kao veru u budućnost.

Druga velika strepnja današnjih roditelja povezana je sa načelom postignuća. Neuspeh, propast, promašaj sopstvene dece sve se manje toleriše. Pred preprekom, hipermoderna porodica se mobilizira kako bi je uklonila bez davanja potrebnog vremena detetu da iskusi prepreku. Narcistička očekivanja roditelja odbijaju da se odmere sa ovom granicom dodeljujući deci planove za obaveznu realizaciju. Ali, kako piše Sartr, ako roditelji prave planove za svoju decu, deca će neizbežno imati sudbinu … i skoro nikad srećnu.

To je novi mit naše civilizacijedati deci sve da bi se bio voljen; negovati njihovo biće kao sposobno da postigne rezultate  kako bi izbeglo iskustvo promašaja.  Iz toga sledi da naši mladi više ne podnose neuspehe, jer oni koji ga ne podnose su pre svega njihovi roditelji.

Pohvala promašaju

Mladost je doba promašaja, ili bolje, doba gde bi promašaj trebalo dopustiti. To je doba kojem treba promašaja, greške, bluđenja, gubitka, poraza, predomišljanja, sumnje, neodlučnosti, pogrešnih odluka, entuzijazama koji se raspršuju i pretvaraju u razočarenja… doba izdajstava i zaljubljivanja. Mladi su izloženi promašaju, zato što je autentični put obrazovanja put promašivanja.

Ko se nikad nije izgubio, ne zna šta znači pronaći se.

Pohvala promašaju drstično podriva iluziju diskursa kapitaliste. Stati na stranu promašaja jeste tek mogućnost da pokušamo da ponovo iznedrimo želju i njen Zakon.

Umeti smenjivati delotvornost Zakona sa njegovom suspenzijom jeste jedna moguća definicija očinske funkcije.

Rečnik manje poznatih reči:

Apologija – Odbrana jedne nauke ili jedne pozicije-stanovišta. Odbrambeni govor ili spis u korist nekog čoveka ili učenja.

Paradigma – skup osnovnih predpostavki koje uzimamo zdravo za gotovo u cilju poimanja određenih stvari. Paradigma znači primer koji, pored sebe, pokazuje i ono što ga konstituiše kao primer. Može se koristiti i u značenju predrasuda.

Diskurs – govor, razgovor, raščlanjivanje, analiza. Diskurs predstavlja u ovom slučaju stil nečijeg govora, odnosno način izlaganja u odnosu na temu. U humanističkim i društvenim naukama, termin diskurs opisuje formalni način razmišljanja koji se može izraziti kroz jezik; diskurs je društvena granica koja definiše šta se može reći o datoj temi.

Kastracija – u ovom kontekstu znači zabrana želje, odsecanje želje.

Izvor::daniloborovnica.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________

 

Advertisements

NEZAINTERESOVANOST MLADIH…

tamoiovde-logo

Šta je hikikomori?

U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih

Foto: Pixabay

Pojam Millennials označava generaciju koja je postala punoletna početkom 21. veka. Odrastanje ove generacije pratio je munjeviti razvoj tehnike. Proizvodi, kao izvor zabave, smenjuju se vrtoglavom brzinom, svet se praktično preko noći digitalizuje, internet uklanja sve barijere između protoka informacija i komunikacije. Učenje novih programa i aplikacija ne predstavlja im problem budući da su odrasli uz računare, a tolerancija i otvorenost ka novom i drugačijem je opšteprisutna. Površno gledano, deluju superiornije u odnosu na roditelje, ali novi milenijum ima i svoje mračne strane.

Globalizacija, pored povezivanja sveta, iznedruje i oblik društvene otuđenosti, hikikomori. Ovaj termin se koristi za ponašanje adolescenta ili mlade osobe koja izbegava kontakt sa okolinom i povlači se iz socijalnih aktivnosti. Fenomen je prvi put opisan u Japanu devedesetih godina 20. veka gde se navodi da su mladi ljudi nezainteresovani da zauzmu svoje mesto na tržištu rada i u opštem društvenom doprinosu. Kuriozitet ovog fenomena je i to da nema statistički značajne razlike između stepena obrazovanja pojedinca.

Podjednako su ovim stanjem pogođeni i visoko obrazovani i slabo edukovani, a razlike nema ni u odnosu na to da li je reč o  uzornim ili problematičnim učenicima. Pojedinac prekida svaki kontakt sa društvom, svoj život zasniva na sopstvenom, zatvorenom svetu u porodičnoj kući ili sobi. U ekstremnim slučajevima odbija komunikaciju sa  članovima porodice, retko kad napuštaju sobu i to isključivo zbog fizioloških potreba, danju spava, a noć koristi za aktivnosti koje su uglavnom u vezi sa internetom.

Hikikomori, kao oblik ponašanja kod omladine, predstavlja socijalni problem u poslednje tri decenije, a prepoznat je i u drugim zemljama, uključujući i one na evropskom kontinentu. Moderna psihijatrija nije otkrila tačan uzrok ove pojave, ali u nekim slučajevima joj mogu prethoditi depresija, anksioznost ili poremećaj ličnosti. Takođe, u vezu sa ovom pojavom dovodi se zavisnost od interneta, porast nezaposlenosti mladih, otuđenost kao posledica promene načina komunikacije u novom milenijumu, mediska prezasićenost fikcijom, nametanje nerealnih kriterijuma umne i fizičke savršenosti.

Međutim, ovaj fenomen se ne posmatra kao oboljenje, već kao stanje u kojem se pojedinac nalazi, ali samo ako je pojava izolovana i nisu joj prethodile druge psihijatriske dijagnoze. Prema kriterijumima prve epidemiološke studije Ministarstva zdravlja Japana 2003. godine, osoba koja se može smatrati hikikomorijem vreme uglavnom provodi kod kuće, nije u stanju da obavlja elementarnu društvenu interakciju kao što je odlazak u školu ili na posao, stanje izolovanosti traje duže od  šest meseci, nema bliske prijatelje i prethodno se kod osobe nije dijagnostikovalo nijedno psihijatrisko oboljenje. Ovom studijom, u koju je bilo uključeno 4134 ispitanika, starosti između 20 i 49 godina, procenjeno je da je ukupan broj hikikomorija u Japanu u tom trenutku bio veći od 600.000.

Da bi se ovaj fenomen lakše pratio i razumeo, ovaj vid društvenog delovanja se može podeliti na primarni i sekundarni oblik. Primarni predstavlja pojavu opisanog ponašanja kod pojedinca kod koga se prethodno nisu ustanovile manifestacije poremećaja ličnosti ili raspoloženja, drugi mentalni poremećaji ili mentalna retardacija. Sekundarni predstavlja pojavu ovog poremećaja ponašanja udruženog sa nekim od mentalnih oboljenja.

Definisanje primarnog hikikomorija je od izuzetne važnosti za prepoznavanje i tretiranje ovog stanja kao zasebnog fenomena za čiji nastanak nije neophodno prisustvo drugog mentalnog poremećaja, već on može postojati izolovano kao stanje pojedinca. Izučavanjem ovog fenomena mogu se bolje sagledati socijalni problemi, kako mladih u Japanu tako i u svetu, i pravilno se tretirati. Međutim, kod sekunarnog hikikomorija prvenstveno se mora tretirati primarno oboljenje.

Foto: PxHere

Suva i Suzuki sa Univerziteta Nakoja opisuju karakteristike koje su uočljive kod stanja hikikomori. Kao prvo navode javljanje simptoma „Prihvatanje poraza bez borbe“. Osoba izbegava svaki vid kompeticije, odustaje od svojih ciljeva iako je prethodno radila na njihovom ostvarenju. Mada lako odustaju od ideja i želja, svesni posledica, ovaj vid neuspeha donosi im frustraciju i nezadovoljstvo. Građenje idealne slike sebe na osnovu očekivanja okoline nastaje kao posledica nemogućnosti da zadrže svoje ideje i želje zbog čega padaju pod uticaj okoline koja im nameće ideal kojem bi trebalo da teže.

Istovremeno, nastoje da tu sliku očuvaju, što im povećava nezadovoljstvo, jer se vremenom ta slika sve više razlikuje od realnosti, što dovodi do povlačenja pojedinca sve više. Vrlo često je podstrek roditelja prisutan, oni veruju da i dalje postoji način da njihova deca postignu dosta u životu, pružaju im podršku, kako emotivnu tako i finansijsku. Na kraju, izbegavaju kontakt sa okolinom kako bi što duže očuvali pozitivno mišljenje o sebi izbegavajući situacije u kojim bi pričali o svom životu, svojim ciljevima, idealima i planovima.

Prema japanskom sociologu Miti, srž ovog problema može se naći u socijalno-kulturološkoj pozadini Japana nakon Drugog svetskog rata. Period nakon rata se može podeliti na tri dekade: vreme ideala, vreme snova i vreme fikcije. Za stvaranje društvenog fenomena hikikomori veruje se da je ključna sociološka pozadina perioda koji se označaba kao „vreme fikcije“, a to je period koji je trajao od početka osamdesetih godina do sredine devedesetih godina 20. veka.  U ovoj dekadi odrastanje mladih je obeleženo prisustvom vršnjačkog i porodičnog nasilja, izraženim buntom prema autoritetima poput  roditelja i profesora, kao i učestalo narušavanje javnog reda i mira od strane omladine.

Na početku novog milenijuma dolazi do velikih interpersonalnih promena. Vreme fikcije nastaje posle perioda koji se označava kao „vreme snova“, koje je bilo obeleženo društvenom interakcijom poznatom kao konformizam, koji je podrazumevao društveni poredak u kojem se negovalo kolektivno dobro, favorizovao se timski duh, društvena zajednica se organizovala tako da svaki pojedinac u okruženju u kojem radi i boravi doživljava kolektiv kao širu porodicu. Nakon ovog perioda nastaju nagle promene u međuljudskim odnosima unutar društvene zajednice. Konformizam, kao oblik društvene interakcije, naglo gubi na značaju.

Individualizam u tom periodu još nije u potpunosti formiran. Najveće žrtve ovog perioda tranzicije su upravo generacije koje će trpeti posledicu sudara globalizacije sa konformističkim društvom. Odnosi između Japanaca će se definisati kao rapidna promena u japanskom društvu koja vodi ka društvenoj situaciji koja nije orijentisana ka grupnoj pripadnosti. Novi oblik individualizma je sklonost kao mentalnoj i društvenoj izolovanosti, koju prati česta nezainteresovanost pojedinca za dešavanja i ljude u njihovoj okolini, ali sa hiperfokusom na daleke izvore informacija i osobe sa kojima održavaju kontakt putem mobilnih telefona i interneta.

Pored svega navedenog ne treba zaboraviti i da je od početka devedesetih godina pa do sada, kako u  svetu tako i u Japanu, u porastu neregularna zaposlenost, kojom su posebno pogođeni mladi naraštaji. Nesigurnost zaposlenja i zarade doprinosi povećanju nesigurnosti pojedinca kao i nemogućnosti planiranja života. Sve navedene društvene pojave se uzimaju kao ključni socijalno-kulturološki faktori u nastanku fenomena hikikomori.

Činjenica koja sve više zabrinjava je ta da je oblik ovog fenomena, pored  Japana, registrovan i u drugim zemljama kao što su Severna Koreja, SAD, Engleska, Italija, Španija. Posle 11. septembra i Lehmanovog šoka u SAD primećena je značajno teža interakcija mladih ljudi u društvu i povećana sklonost ka izolaciji. U Evropi je nazaposlenost mladih u porastu, stoga se i ovo gleda kao jedan od ozbiljnih faktora za danji razvoj fenomena otuđenosti. Stoga postoji opravdani strah da će se ovo stanje socijalne izolovanosti uskoro proširiti i na druge zemlje i da će fenomen, koji se rodio u Japanu, postati  globalni problem.

Tekst: Ivana Branović

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________

 

KAKO OSTAJEMO ZAGLAVLJENI U ISCRPLJUJUĆIM RELACIJAMA

tamoiovde-logo

ZAGLAVLJENOST – KAKO OSTAJEMO ZAGLAVLJENI U ISCRPLJUJUĆIM RELACIJAMA?

ZAGLAVLJENOST

Zaglavljenost možemo opisati kao pritisak usled stajanja u mestu. Istovremeno osećamo potrebu da nešto uradimo ali i ne preduzimamo nikakvu akciju. U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Photo by Street Wanderlust

ISCRPLJUJUĆE RELACIJE

Iscrpljujuće relacije su one u kojima naše potrebe za kontaktom i međusobnom razmenom nisu zadovoljene i u kojima se osećamo frustrirano. To su relacije u kojima osećamo nelagodu, neprijatnost, netrpeljivost, dosadu ili konstantni oprez u odnosu na ono šta govorimo i kako se ponašamo. To su relacije sa ljudima sa kojima ne bismo voleli da odemo na letovanje ili zimovanje, da istražujemo tvrđave i otkrivamo stare gradove i nove kontinente. U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Iscrpljujuće mogu da budu sve relacije koje ljudi međusobno uspostavljaju – porodične relacije, prijateljstva, poznanstva, emotivne veze, relacije u školi, na fakultetu i na poslu. Neke relacije mogu da postanu iscrpljujuće u određenom trenutku, a neke su iscrpljujuće od samog početka.

U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

Sama reč iscrpljivanje upućuje na trošenje do krajnjih granica – dok ne ostane ništa. Trošenje bez obnavljanja. U praksi to znači da ulažemo svoje vreme i energiju u relaciju u kojoj za nas nema ništa hranljivo i podsticajno. To je relacija koja nema razvojnosti, koja stagnira ili od koje je ostala samo manje ili više uglancana fasada. To su relacije u kojima nema uzajamnog poštovanja i prihvatanja. Činjenica, koja bi sa aspekta mentalnog zdravlja, bila dovoljna da se jedna iscrpljujuća relacija prekine.

KATASTROFIČNA OČEKIVANJA I ČEKANJE DEDA MRAZA

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja. Najčešće to činimo na dva načina – tako što zastrašujemo sebe katastrofičnim očekivanjima ili tako što čekamo Deda Mraza.

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja.

Katastrofična očekivanja možemo da opišemo kao našu strepnju da će nam se dogoditi nešto strašno, nešto čega se mnogo plašimo, ukoliko izađemo iz određene iscrpljujuće relacije. Da ćemo biti odgovorni za nesreću i katastrofu koja će uslediti kao posledica našeg ponašanja. Ostajanjem i trpljenjem, odustajanjem od promene, stvaramo sebi iluziju da kontrolišemo situaciju i da preveniramo katastrofu.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

Čekanje Deda Mraza je naše naivno verovanje da će se nešto promeniti u željenom smeru za nas. Da će neko videti i ceniti naše kvalitete i adekvatno uslišiti naše potrebe. A taj neko u našoj kulturi je najčešće Deda Mraz, koji dobroj deci ispunjava želje i donosi poklone u određeno doba godine. Ovakvo verovanje je naivno, jer je bazirano na našim željama, a ne na našem iskustvu i realnoj proceni druge osobe i prirodi relacije sa njom. A želja je najčešće jedna – da druga osoba i relacija budu ono što nisu i da imaju kvalitete koje ne poseduju.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

PSIHOTERAPIJA I ISTRAŽIVANJE OČIGLEDNOG

Svaki veliki napredak postignut je putem istraživanja očiglednog, smatra Fritz Perls, osnivač Geštalt terapije. Psihoterapija je jedan od konteksta u kome imamo priliku da istražujemo očigledno i da postanemo svesni kako ostajemo u iscrpljujućim relacijama. Tako sebi dajemo šansu da preuzmemo odgovornost za sebe. U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

Kristina Pota Radulović, magistar specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut

Izvor: gestalt.org.rs

_____________________________________________________________

 

SA IZLOŽBE “ U SUSRET RUSKOM CARU, ROMANOVI-CARSKO SLUŽENJE“

tamoiovde-logo

Izložba fotografija „U susret Ruskom Caru, Romanovi carsko služenje “ koja je posvećena carskoj porodici Romanov, otvorena je u četvrtak, 23. marta u galeriji borskog Muzeja rudarstva i metalurgije.

Foto: B. Stankovic

Na samom početku otvaranja izložbe, Igor Jovanović, v. d. direktora Muzeja rudarstva i metalurgije  pozdravio je  prisutne, potom je Velimir Pejčić, profesor istorije govorio o carskoj porodici Romanov, a nakon toga je usledila beseda oca Saše.

Foto: Muzej rudarstva i metalurgije Bor

Sa kompozicijom postavke posetioce je upoznala Milica Sredović.

Više od dve stotine posetilaca prisustvovalo je svečanom otvaranju ove izložbe, što govori o izuzetno velikom ineresovanju Borana.

Dinastija Romanovih, je poslednja carska i imperatorska porodica koja je vladala Rusijom od 1613. do 1917. godine.

ReFoto: B. Stankovic

Izložba crno belih fotografija iz istorijskih arhiva i ličnih albuma porodice Romanov podeljena je u četiri celine.

Jednu čine portreti članova carske porodice, drugu fotografije vojne tematike, treću dela milosrđa, a četvrti deo su spontane fotografije koje su načinili lično članovi porodice, zabeleživši zajedničke momente u šetnji, razgovoru, dečijim igrama…

ReFoto: B. Stankovic

ReFoto: B. Stankovic

Izložba ima za cilj da približi srpskoj publici lik i delo poslednjeg ruskog cara, Nikolaja II, carevića Alekseja, carice Aleksandre i velikih kneginja Olge, Tatjane, Marije i Anastasije.

Pored razgledanja izloženih fotografija iz porodičnih albuma dinastije, kao i arhivskih fotografija, posetioci su imali priliku da povodom otvaranja izložbe uživaju u upriličenom za tu prigodu muzičkom delu večeri u čast svetog Nikolaja Romanova i njegove porodice.

Gradski hor „Feniks“ je otpevao najpre „Oče naš“, potom Heruvimsku pesmu Arhangelskog i “Tebe pojem” Stevana Mokranjca. Hor „sveti Haralampije“ je upotpunio program sa par vizantijskih pesama, dok je  Milica Sredović na završetku svečanog otvaranja otpevala narodnu rusku pesmu „Konj“.

ReFoto: B. Stankovic

Izložba će biti otvorena do kraja marta, a istu su organizovali Muzej rudarstva i metalurgije „Bor“, Sretenjski manastir i studio „Ruski Car“.

Priredio: B. S.

___________________________________________________________________

FotoPlus

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

___________________________________________________________________

***

Izložba fotografija „U susret Ruskom Caru. Romanovi – carsko služenje“ posvećena je poslednjem Ruskom imperatoru Nikolaju II i njegovoj porodici.

Projekat je nastao sa željom i ciljem da se srpskoj publici približi lik i delo članova poslednje dinastije. Pored toga, da se probudi sećanje na porodicu Romanov, bliže upozna sa životom i žrtvenim služenjem porodice poslednjeg Ruskog cara. Pri tome su se organizatori potrudili da fotomaterijal odaberu polazeći od želje da pre svega prikažu lepotu porodice Romanov, njihov svakodnevni život i služenje za dobrobit Otadžbine i svog naroda.

Upravo mučenik car Nikolaj i njegova porodica uživaju posebnu ljubav kod srpskog naroda. Buđenje sećanja na carske mučenike nosi poseban značaj u dolazećoj 2017. godini, kada se navršava 100 godina od početka velike ruske tragedije, a 2018. godine 100-godišnjica mučeničke končine poslednjeg Ruskog imperatora i njegove porodice, koji su u Ruskoj i Srpskoj Crkvi pribrojani liku svetitelja.

 Izložbu čine crno-bele fotografije iz istorijskih arhiva i ličnih albuma porodice Romanov. Izložba je tematski podeljena na celine. Jednu celinu čine portreti članova carske porodice. Među njima se posebno izdvajaju paradni portreti. Psihološki portreti donose svu lepotu slovenskog lika, a gledaoci takođe imaju uvid u modu i stil oblačenja sa kraja 19. i početka 20. veka.

Druga celina su žanr fotografije. U okviru ove celine izvajaju se fotografije iz ličnih albuma porodice Romanov. To su spontane fotografije, neformalne. Zabeleženi su momenti u šetnji, razgovoru, odmoru, dečijim igrama. Ove fotografije su retkost jer su ih radili lično članovi porodice. Poznato je da su Romanovi posebno voleli fotografiju.

Sledeće su fotografije vojne tematike. Na njima car blagosilja vojsku pred odlazak u rat, isprobava novo oružje, daje vojsci naređenja, uključuje prestolonaslednika u tajne vojevanja.

Carica i velike kneginje su se bavile humanitarnim radom. Obilazile ranjenike, pomagale bolesnim vojnicima i delima i rečima. Iz njihovih dnevnika se zna da su asistirale i prilikom najtežih operacija. Zabeležene su dok neguju vojnike.

Posebno je važan i citat ̶ reči koje je izgovorio naš Vladika Nikolaj Velimirović, 1932. godine, o Caru Nikolaju.

Projekat realizuju Sretenjski manastir iz Moskve, portal Pravoslavie.ru u saradnji sa studiom „Ruski Car“.

Od avgusta 2016. godine izložba je održana u mnogim gradovima i mestima:

Beograd – Hram Vaznesenja Gospodnjeg, Aleksanda Nevskog, Srpskih Svetitelja, hram svetih apostola Petra i Pavla, crkva svetog Trifuna, hram Rođenja Jovana Krstitelja

Užice – Narodni muzej Užice

Čačak ̶ Narodni muzej u Čačku

Banja Luka – kulturni centar «Banski dvor»

Berane (Budimljansko-Nikšićka eparhija)

Nova Varoš (Mileševska eparhija)

Zrenjanin ̶ Ruska Crkva Svetoarhangelski hram.

Priboj ̶ galerija „Spirala“. (Mileševska eparhija)

Prijepolje – Narodni muzej u Prijepolju (Mileševska eparhija)

Trebinje – Muzej Hercegovine (Eparhija Zahumsko-hercegovačka)

Gacko – JU „Kulturno-sportski centar“ (Eparhija Zahumsko-hercegovačka)

Batajnica ­– Hram Rođenja Presvete Bogorodice u Batajnici ((Sremska eparhija)

Orahovac

Izvor: pravoslavie.ru

__________________________________________________________________

 

KO JE ZAPRAVO BIO ČIKA LJUBA…

tamoiovde-logo

Mala ulica velikog rodoljuba: Beograđani, svakodnevno prolazite ovuda, a ni ne znate KO JE ZAPRAVO BIO ČIKA LJUBA

U najstrožem centru grada, ušuškana i u „debelom“ hladu, mirna i tiha, a opet užurbana i urbana, „čuči“ uličica, koju uvek biramo kada hoćemo da izbegnemo metež i vrevu… Koliko ste samo puta prošli Čika Ljubinom, „galopom“ ili sitnim koracima, zaokupljeni različitim mislima, a nikada se niste zapitali po kome zapravo nosi ime? Ko je uopšte bio čika Ljuba?

Beograd se dostojno odužio Ljubomiru Ljubi Nenadoviću, profesoru, diplomati, novinaru, akademiku, poeti, dodeliviši ulici u samom centru gradu njegovo ime. Zapravo, nadimak… Jer Nenadovića, tog intelektualca blage narave i junačkih porodičnih korena, svi su iz milošte zvali Čika Ljuba. 

Ljubomir Nenadović rođen je u Brankovini kod Valjeva u jednoj od najuglednijih i najznamenitijih porodica u Srbiji, koja je zadužila domovinu kroz generacije i pokolenja… Sin je čuvenog vojvode iz Prvog srpskog ustanka, prvog Karađorđevog diplomate i pisca „Memoara“, Prote Mateje Nenadovića, a unuk kneza Alekse, kojeg su dahije pogubile u seči srpskih knezova početkom 1804. godine.

Ljubu Nenadovića krasilo je evropsko obrazovanje i kosmopolitski duh, pripadao je prvom naraštaju mladih Srba koji su se školovali u inostranstvu, govorio je nekoliko svetskih jezika i bio intelektualni div svog vremena. Njegovo pero bilo je britko, ali nadasve puno vedrine, dosetljivosti i humora, sa glavnim ciljem da zabavi i pouči dušu čitaoca… Stvaralaštvo čika Ljube obojeno je jednostavnošću, pitkošću i srdačnošću.

Znameniti Srbin sebe je prevashodno smatrao pesnikom, ali se lako kretao kroz različite žanrove – pisao je poučne priče za narod, basne, satirične i humorističke poeme, stihovane pripovetke, besede, putopise, a neretko je radio i kao prevodilac. Danas ga znamo kao jednog od najčitanijih pisaca srpskog romantizma i čoveka koji je umnogome uticao na razvoj masovne čitalačke publike. Nenadović je najviše uživao u ulozi pesnika – on je izjednačavao život sa stvaranjem poezije; stihovi su bili njegova duhovna i životna biografija – sve što je mislio, želeo i video on je prenosio na papir. 

Profesor, diplomata, pa ministar 

Za života Ljubomir Nenadović zadužio je srpski narod ne samo bogatim književnim stvaralaštvom, već i društvenim uticajem i boravkom na visokim funkcijama. On je predavao na Liceju u Beogradu, potom je službovao u ministrastvu prosvete i unutrašnjih dela, a na kraju oprobao se i kao diplomata – postavljen je za sekretara Srpskog poslanstva u Carigradu.

Deset godina je bio i načelnik Minisatrstva prosvete, nakon čega je zatražio penziju i povukao se u rodnu Brankovinu. Takođe, vredi napomenuti da ga je knez Milan Obrenović, koji će kasnije postati i kralj, imenovao za redovnog člana Srpske kraljevske akademije.

 Zanimljivo je, međutim, da je najveći trag u istoriji srpske književnosti ostavio kroz svoje putopise, pet knjiga pisanih u obliku pisama. To su: „Pisma iz Švajcarske“, „Prva pisma iz Nemačke“, „Pisma iz Iitalije“, „Druga pisma iz Nemačke“ i „Pisma o Crnogorcima“. Ona nemaju toliko umetnički, koliko kulturološki i istorijski značaj, a kako je i sam Nenadović istakao stvorena su tako da „svaki čitatelj ima utisak kao da su baš njemu pisana“.

Za nas su svakako najinteresantija „Pisma o Crnogorcima“, koja su nastala kao rezultat prepiske sa knezom Danilom. Ljuba Nenadović bio je donekle opčinjen Crnom Gorom i tamošnjim narodom, divio se njihovom čojstvu i junaštvu. Dragocena su i „Pisma iz Italije“, koja svedoče o prijateljstvu i zajedničkom putovanju kroz Italiju sa Njegošem. 

Nenadović je pokrenuo i časopis „Šumadinka“, koji je sa povremenim prekidima izlazio sedam godina. Međutim, kako se stalno podsmevao cenzuri, neretko i kritikujući vlast, list je zabranjen s obrazloženjem da „prkosi praviteljstvu našem“.

Ono što je za srpsku književnost, prosvetu i kulturu Ljubomir Nenadović učinio nemerljivo je – on je „naslednik“ Dositeja Obradovića čiju je tradiciju nastavio i osigurao joj mesto u budućnosti.

Danas, Čika Ljubina ulica se ugnezdila između trga na kome je spomenik Knezu Mihailu i Ulice Kneza Mihaila, što je pomalo simbolično – na ovaj način dva velika prijatelja ostala su povezana i nakon smrti. Naime, knez Mihailo i Ljuba Nenadović gajili su blizak odnos, i važili su za dobre prijatelje. Nakon ubistva kneza, književnik je dugo, dugo bolovao i patio u tišini, posebno jer je u atentatu učestvovao jedan od njegove braće. 

Platonska ljubav čuvene Milice Stojadinović  Srpkinje

Čuvena pesnikinja Milica Stojadinović bila je očarana Ljubomirom Nenadovićem, koji je do kraja života, ostao njena jedina ljubav, nažalost neostvarena… Ipak, naklonost je bila obostrana – i Ljuba je cenio i iskreno se divio Milici, veličao ju je u svojim stihovima, slavio njene „lepe pesme“ i „čustva prava“.

Upoznali su se u Beogradu 1851. godine, što je svakako bio trenutak koji je odredio dalji Miličin ljubavni život. Od tog trenutka ona je lebdela između romantičnih emocija i prijateljstva, ipak, nikada se nije usudila da dozvoli da njene čežnje isplivaju na svetlost dana…  Ljuba je bio najprisutniji čovek u njenom životu, i kako je smatrala najbolji srpski pesnik. Pesme koje je želela da objavi uvek bi prvo slala njemu na čitanje. Na njenom stolu uvek su mogle da se vide Nenadovićeva „Šumadinka“ ili „Putnička pisma“ kao i njegova fotografija u crnom plaštu. 

Čak je i Vuk Karadžić provodadžisao da se Milica uda za Nenadovića, a nju je, kako je zapisala, posle toga bilo stid da se prema pesniku „ponaša sestrinski“.

Na koncu svega njena ljubav je zanavek ostala platonska. Milica se nikada nije udala, a isti slučaj bio je i sa Čika Ljubom – ostao je neženja.

Autor: S. Pavlović                                 Foto: Dnevno.rs/Kolaž

Izvor: dnevno.rs/Vreme: 06. mart. 2017.

_____________________________________________________________________

NEMOJTE BITI NAJBOLJI RODITELJ, BUDITE TO ŠTO JESTE…

tamoiovde-logo

 SVETOMIR BOJANIN  : Sve ide iz porodice – osmesi, pogledi, fizionomija i ostalo što ide uz to

Profesor Svetomir Bojanin, dečji psihijatar, poznat je široj javnosti kao autor knjige Škola kao bolest u kojoj je prvi argumentovano otvorio bolna pitanja neprikladnog odnosa savremene škole prema mentalnom zdravlju dece i omladine koja ih pohađa. Kasnije u knjizi Tajna škole, kao odgovor na prethodno postavljena pitanja, predstavlja široj javnosti model – školu kakva bi ona trebala da bude, kao i celovitu analizu stanja u savremenom, pre svega domaćem, školstvu. Ostao je aktivan i nakon završetka radnog veka na Beogradskom univerzitetu i Institu za mentalno zdravlje u Beogradu, pa je u poslednjih nekoliko godina objavljeno više njegovih knjiga, a zapaženi su i njegovi javni nastupi.

svetomir-bojanin-768x472Na Aranđelovdan 2016. godine, imao sam čast da razgovaram sa profesorom Bojaninom o uzorima, identitetu, drugarstvu, učenju, ljubavi i drugim pitanjima koje odrastanje postavlja deci, kao i njihovim roditeljima.

  • Profesore, kako vas je ponašanje vaših roditelja prema vama definisalo kao roditelja?

Dok sam došao do uloge roditelja prošlo je 36 godina. Bio sam sav pometen od svih tih psihijatrijskih teorija koje su besmislene uglavnom, pa sam se jedva izvukao od svih tih “Frojdova i Jungova” i trebalo mi je vreme, a sve je to uticalo na moj odnos sa detetom. Imao sam neki strah da moram stalno da učim i radim i da drugo ništa ne znam… I ja sam štošta učio, ali nisam primenjivao, živeo sam kako su moji živeli, živeo sam po imitaciji mog oca i majke.

Treba se čuvati četiri stvari: Deci ne treba davati ništa previše, niti ništa prebrzo, ništa što ona ne vole i što ne razumeju.

Kad god me pozovu da držim predavanje i da poučavam nekog kako se ponašati sa decom ili rešavati psihijatrijske probleme, uvek sam u strahu od dve velike opasnosti. Od jedne neistine da je život već prošao i da kada nešto ne ide treba pogledati knjige starostavne da vidimo kako bi to rešili. Malo mi je u tim knjigama “starostavnim” o “staroistinama”, ali i o ostalim istinama.

Druga opasnost je da se povedem za tim da je novo samim tim što je novo i vredno. Niko ne istražuje ono što je jedino moguće, tj. istinu o životu. Istina o životu je ono što smo i pričali “Upoznaj samoga sebe”. Povremeno sevnu istine o životu, znamo i sretnemo ih, ali ih ne koristimo. Uzmimo na primer Komenskog. On je bio značajan vladika u Husitskoj državi u 17. veku. Habzburgovci rasele Čehe po Evropi. U Holandiji su, recimo, imali veliku koloniju. I taj vladika češki obilazi koloniju i vidi da se deca gube, da se narod gubi u svom identitetu u svojim osnovnim kulturološkim obrascima. I tada pokušava da napravi tzv. pansofiju (svemudrost) kojoj će da uči decu češku, da se deca drže ljudskog u tom svom civilizacijskom napredovanju. Ta knjiga je napisana 1628. godine za učitelje Čehe, da spasavaju identitet češkog naroda koji je u rasejanju. A onda je to ispalo toliko sjajno da se 1638. prevodi na latinski i to postane velika didaktika koja se i danas studira. Tu imate naravno opterećenje vremena, ali on je dao nekoliko fantastičnih stvari. Rekao je da deci ne treba davati ništa previše, niti ništa prebrzo, da bi naučili. Ništa što ona ne vole i što ne razumeju. I kada neko ne zna ta pravila onda on pada na ispitu učiteljskom, na pedagogiji… I kad taj pedagog danas dođe u školu niko ga više ne pita šta je sa tim, nemoj previše, nemoj previše, vidi šta deca vole i vidi da li to mogu njihove godine. To više niko ne zahteva pa sam čak i čuo pre neki dan kako neki profesor iz srednje škole kaže kako je odzvonilo Komenskom. Ne da nije odzvonilo, nego se Komenski još nije ni rodio! Nije to što je novo odmah i dobro, nego je dobro ono što je dobro. Istina je to što je istina, bilo Sokratova istina, bilo istina Komenskog.

Upoznaj samoga sebe. Ta Sokratova tvrdnja i danas je poslednja istina koju znamo o čoveku. Upoznati sebe, dakle, pa onda ući u ulogu tate ili mame.

  • U današnje vreme u ponudi je na hiljade pravaca roditeljstva, od kojih onima koji tek stupaju na taj put, može samo da bude loše. Kako da budemo sigurni da postupamo ispravno, naravno prvo kao roditelji, a onda i u ostalim sferama života?

Jednog dana, jednom čoveku, ne znamo kako i zašto, došlo je da uzme u ruke dleto i čekić, i u kamen ureže: “Upoznaj samog sebe”. Upoznaj samog sebe – ja sam doživeo kao nekakakv usklik. I sad ima taj razgovor sa sinom, njegovim sinom. On nije uzeo prut, pa da tog adolescenta uči redu. I nije mu rekao: “Ja sam tvoj tata i ja znam kako treba živeti, mene treba da slušaš”. I nije se bavio autoritetom niti autoritarnošću, nego je jednostavno pričao sa njim o životu. Onda su naišli na temu da pričaju kakvi sve ljudi postoje. Ima svakojakih ljudi, ali ima i dobrih ljudi. Ti dobri ljudi, po čemu su oni dobri? Po čemu je pošten čovek pošten? Pa pošten čovek je po tome pošten zato što vraća dugove. Ono što duguje on vrati na vreme. Prema tome, zaključak bi bio da čovek nosi u sebi vrlinu koja mu je data, mogućnost vrline, i ako se ponaša tako da se njegova vrlina poklapa sa onim što on radi, on je zadovoljan i srećan. Ako se ne poklapa vrlina sa onim što on radi, tu počinje zlo, konflikti, nesreća.

Ta Sokratova tvrdnja i danas je poslednja istina koju znamo o čoveku.

I sada imate priču – ljudi koji svako u svojoj ruci drži po kamen, bludnica koju treba kamenovati i Hristos, i čekaju da se zadovolji pravda. On kaže da prvi baci ko je bez greha. I oni spuštaju kamenje, razišli se, i on ostaje sa onom ženom. A ona kaže: “Šta sad da radim”. A On kaže: “Idi i ne greši više.”

Roditelj se detetu uvek nudi!

Ni grmljavine, ni smrti, ni partijske kazne, ništa od zla koje mi svaki dan vidimo u našim nadmudrivanjima i poslovima. Šta se tu događa, šta je to s tim: idi bez greha. On nama govori u stvari da mi treba da smo stalno na osmatračnici. Da li ovo što ja vama govorim ide iz moje neke sujete, da se pokažem pametnim, ili iz toga da se nađemo nekako u dogovoru o životu o onom što pričamo. Da li mi razgovaramo sa drugima da bi nešto čuli što ne znamo ili nismo znali, da li mi idemo u dijalog iz ravnoteže i da tu ravnotežu podignemo na viši nivo, ili idemo da mu dokažemo da sam ja u pravu.

I ostalo je to da upoznamo sebe, da spoznamo šta osećamo, šta smo, i ako iz te pozicije budemo mame i tate onda je sve u redu.

  • Na kampovima koje pravimo, mi izbegavamo suvišnu priču i biramo takve aktivnosti da deca jednostavno što više materije sama “pokupe” iz ponašanja odraslih. Šta možete da nam kažete o vaspitanju primerom?

To što vi radite sa vašim kampovima to je jako lepo. Jako lepo i zbog toga što sada imate jednu drugu vrstu problema. Mi znamo da dete nije prohodalo iz radne navike, nije progovorilo iz radne navike, nego od sebe jer se trudilo, otimalo. Sećam se sebe kada sam gledao svoju decu oni su uvek radila ono što ne mogu i taman savladaju to nešto, a onda kreću opet nešto što ne mogu. Dakle dete ima potrebu da bude kao mi, ono ima potrebu da govori kao mi, njega podiže imitacija nas odraslih ako nas voli.

E sad i taj tata i ta mama moraju znati da kada su sa detetom oni se uvek detetu nude i da nije samo vreme zabave i valjanja po tepihu to kad mi vaspitavamo decu, nego vaspitavamo decu i kada sedimo ispred televizora i onda kada vi kao tata popravite česmu, a ono malo od dve godine uz vas, pa mu kažete dodaj mi onaj šraf ili čekić, pa mu kažete “Odličan si”. Ili mame… znam jednu malu Milenu, ona stane pored majke dok ova pere sudove, i kao i ona pere, više smeta i nešto brlja. I majci kažu “skloni je da ti ne smeta”, a ova kaže “Neka je. Nek’ se uči”. Treba ih pustiti da se uče. Dakle imitacija na nižem uzrastu je osnovno pedagoško i vaspitno sredstvo. Mama kaže detetu idi spremi igračke, ono neće, a kad ona kaže detetu za brlog od igračaka “Idem ja da pokupim velike igračke, a ti male”, dete odmah kreće da joj pomogne.

Naš je cilj ne da bude red, nego da dete zna za red.

A mi smo lukavi pa kažemo hajde da se igramo, da igrom dođemo dao cilja i da tako podižemo našu decu. To je identifikacija, pa umesto da mama kaže “Idi napravi red”, treba da kaže “Hajde zajedno ćemo da napravimo red.”

Deci do desete godine ne treba reći idi sredi nego hajdemo da sredimo, ne da uči, već hajdemo da učimo.

Kad nešto nije dobro u školi onda hajde da vidimo šta to nije dobro i dopustiti detetu da vodi u traženju greške. Marija Montesori to fenomenalno je kazala još pre 100 godina (a mi za to kao da nikad čuli nismo). Ili dete ima pismeni, pa dobije jedinicu, znači idemo u klasifikovanje. Ne klasifikovanje, ne ordenje ni unapređivanje, već život i otkrivanje tajne. Kad dete otkrije da se tu i tu zabunilo, i da nije dobilo zbog toga ni šamar ni jedinicu, nego su popravili on i učiteljica ili roditelj zajedno to, pa će sutra drugo, pa treće. I kad ide iz toga “hajdemo zajedno” da naučimo, da uradimo, da napravimo, to je onaj poziv koji prati simbiozu roditelja i deteta, a onda se ta simbioza postepeno razgrađuje pa postajemo ja, Pera, Steva, Mira i svako ima neku svoju individualnost. Tako se i ta simbioza razgrađuje, ali se zdravo i postepeno razgrađuje, ne puca, a mi se zdravo razvijamo.

Ono što su vaši skupovi, to mi se od prve sviđa zato što deca gledaju kako tate rade. I kako rade u kući, ali to sada da tate ne rade u kući, a da samo mame rade u kući, to je jedan mit. Ako su dobri drugovi, tata i mama, to se neće dogoditi.

  • Deluje da danas u školi nema drugarstva kao nekad, i da se to nekako tendenciozno nameće takmičarskim mentalitetom.

Drugarstvo i prijateljstvo je postalo smešno među decom, ne dobija se za to ni ocena ni nagrada, nego sprdnja, ”Eno onaj pomaže onoj budali, biće isti ko on”. Znači osnovni problem, da bi tate i mame bili dobri prijatelji i dobri drugovi, je da se drugarstvo i prijateljstvo neguju u školi. Mi idemo na seksualno vaspitanje i pravimo od toga jedan skandal. Niko to seksualno vaspitanje ne odbacuje i ne negira, ali šta je seksualno vaspitanje za devojčice ili dečake? Pa to da dečaci igraju fudbal, a devojčice balet. To je razlika, a to je isto i zašto se devojčice do nekih godina ne bi družile sa dečacima i bile drugovi sa njima, i pričali o drugarstvu i svi bili požrtvovani jedno za drugo. Da zajedno rešavaju neke probleme, a posle kad oni sami ispune kapacitete i ćelije drugarstvom, onda će doći i ta polna zrelost oko jedanaeste dvanaeste godine. I onda polako i postepeno idemo u seksualno vaspitanje. I tu se prijatelji i drugovi seksualno vaspitavaju, a ne neprijatelji i protivnici i ko će koga od prvog ili nultog dana. U tome je veliki problem. Još je Jung govorio da je vrlo opasno u nevreme bilo šta učiti decu. Ne možete dete u 5 godini da učite da drži pištolj ili učiti seksualnosti – kao u ovom filmu koji sam gledao nedavno o jednom školskom izletu na Mlavu, gde su učili decu kako se ljubi u usta, i to decu sa 7 godina, to je pervezno i odvratno.

Prvi zadatak oca je da mamu učini sigurnom u ljubav koja je jedan od stubova toga malog života.

  • Da li se razlikuje uloga majke i oca u životima dece?

To sve zavisi od ličnosti majke i oca. Imate i muške majke, imate i nežne tate. Sve u svemu, onaj klasični princip je da estetika ide iz majke, a etika, hrabrost, snaga, ide od tate. E sad pošto smo mi u civilizaciji kada nema toliko razlike između lovca i kuvarice, taj nivo identifikacije je možda sad tu manje važan, ali u svojoj suštini dete ima potrebu da bude privrženo, do treće četvrte godine ide uz vas. Tu je mama ta koja je važnija, ono je iz njenih ruku izraslo i ono se vraća u njene ruke. To nema nikakve veze sa seksualnošću i sa polom to su gluposti, već je ono izašlo iz tela majke. To telo je bilo detetov zagrljaj i onda je glas majke bio tu, a onda polako ulazi neko drugi. To je otac i njegov prvi zadatak je da mamu učini sigurnom u tu ljubav koja je jedan od stubova toga malog života. To je zadatak roditelja jer svi mi i muški i ženski imamo potrebu da budemo u sigurnom, i svako dete ima potrebu da je voljeno i da bude neko nekom.

  • Ali jednog dana vršnjaci postanu uticajniji nego roditelji?

Da, vršnjačka grupa je kasnije važnija za dete nego roditelj.

Do treće godine je važnija porodica. Identiteti su veoma važna stvar. Jedan Mirko i Milena, on pet godina, ona nešto mlađa, došli su kod nas da spavaju, da bi se njihov tata odmorio jer noću trebaju putovati na more. Uveče ih moja supruga vodi da spavaju, a mali Mirko ide sa njom pa joj kaže “Ali mi nismo vaši, mi smo mamini i tatini”. Detetu je da se identifikuje sa porodicom. Sve ide iz porodice – osmesi, pogledi, fizionomija i ostalo što ide uz to.

Svako dete ima potrebu da je voljeno i da bude neko nekom.

Ali posle treće godine dete se interesuje za vanporodičnu sredinu, drugove… i uči se druženju i igri sa drugarima. U parku baka izvede malog od četiri godine i on se uvek potuče sa decom, ali jedva čeka da ponovo izađe, jer on voli decu. On bi ih zagrlio kad se onome drugom ne grli i treba vremena dok se ne nauče kako se to voli, kako se to druži.

Sa četiri godine dete se identifikuje sa sredinom oko sebe i tu ono bira. Ja mislim da je vrlo bitno da dete zna šta je lepo, a šta ružno, u petoj, šestoj godini da zna da je muško ili žensko, i da se vole jer su drugovi, nisu muž i žena (ono kako se deca igraju muž i žena mačka pečena) nego drugovi. Iz toga se mi polako identifikujemo sa sebi srodnim pa ćemo i sa tatom i sa mamom. Ako su mama i tata srodni, važno je da deca budu sa mamom i tatom da se ne bi srodili sa dadiljom, crtaćima, u moje vreme kaubojima i indijancima ako tata nije bio dovoljno junački tip…važno je da dete zna šta je ružno, a šta je lepo, šta je dobro, šta nije dobro, šta je prijatno, šta je neprijatno pec pec, šta se može jesti i voleti, a šta se može voleti na drugi način. I kada smo definisali šta je dobro, a šta loše, u šestoj sedmoj godina se javlja logičko mišljenje i sve se stavlja na svoje mesto. To se dešava mimo nas, i u džungli, i u školi i na fakultetu… Što smo mi pre ispratili tu identifikaciju i diferencijaciju emocija i deteta na dete, i čoveka na čoveka, to ćemo biti zreliji u svojim ponašanjima i seksualnim i socijalnim i svim ostalim.

Uvek je bitno imati muški identifikacioni uzor, da može dete uz njega da se usplete.

  • Kakvo je bilo vaše detinjstvo i odnos sa vašim ocem?

Moj otac je bio trgovac. Mladost je proveo u austrougarskoj vojsci, pa se posle bavio politikom. Delovao je nekako hladno, ali kad sam bolestan znao je da bude vrlo topao. Kada smo išli na more ili negde ja sam voleo ići svugda pored njega, i to mu nije smetalo, nego je i pričao o tome. Imao sam neku distancu, ali sam mu se izdaleka divio. On je uvek bio nešto važan za okolinu. Imali smo neku nežnost koja nije bila svakodnevna nego kad treba. Sa druge strane imao sam jednog rođaka kojem je mati umrla na porođaju, on je prosto obožavao tatu.

  • Možemo da primetimo da očevi više odsustvuju zbog posla od kuće. Kako taj nedostatak deluje na dečake i devojčice?

Uvek deluje kao nedostatak, ali očekuje se da uvek postoji neki ujak, stric, neki deda koji je čvrst i uvek je bitno da imamo taj muški identifikacioni uzor. Da može dete uz njega da se usplete. Može i uz komšiju ako je neki dobar sused sa nama. Mi smo imali u porodici jednog čika Acu, koji je bio jak i krupan, divan jedan čovek, i kad dođe čika Aca sva deca su uz njega, on je bio autoritet. Treba imati taj autoritet, jer mi smo zajedno i u svečanim prilikama i u pidžami i u najvećoj privatnosti. Zajedno smo i u našim neraspoloženjima, pa i mi smo ljudi, nismo mi nikakvi vaspitači. A taj naš prijatelj kome se mi svi divimo, njemu se prirodno i deca dive. I to dođe uvek kako treba. Tako da je važno je da se porodice druže, da postoje tate koje će povesti petoro-šestoro dece u prirodu i mame koje se igraju sa pet-šest devojčica, da postoje identifikacioni uzori koji privlače dete. I naravno da ih nećemo gurati ni u jednom ni u drugom smeru, ali ih nećemo ni ometati.

  • Hvala vam puno.

Ma hvala vama.

  • Mnogo mi je žao što nismo ovako pričali pre nego što sam postao roditelj, sigurno bih bio mnogo bolji.

A nemojte to. Nemojte biti najbolji! Nemojte biti vukovci i nemojte biti najbolji, već budite to što jeste. Vi imate kvalitete. Dozvolite da ne budete apsolutno pravedni. I nemojte biti najbolji roditelj, budite čovek normalan.

Za portal Prvi put s ocem, Mirko Mitrović

Izvor: zelenaucionica.com/januar 20. 2017

_______________________________________________________________________________

NJIH DVOJE PRAVE KOLIBE, KAO ONE U BAJKAMA…

tamoiovde-logo

 SPREMITE SE DA ZAVIRITE UNUTRA ! OVO NIJE REALNO!

Dan Pauly je već četvrta generacija stolara u svojoj porodici, a proslavila se praveći fantastične bajkovite kolibe izrađene od recikliranog drveta.

Danov pradeda je krajem 1800-ih izgradio mnoge kolibe u Minesoti, a neke od njih su preživele čak i do danas.

Dan često koristi isto drvo koje je koristio i njegov pradeda, te reciklira njegove stare građevine. 

Zavirite u njihova umetnička dela…

Magično! A još kada bi bile izgrađene od čokolade… mmm!

Foto: http://www.dailymotion.com

Izvor: kutaknet.com/ (Likemag.com/ Maja Mihajlović)

_________________________________________________________________________________

SANITARCI REKA I JEZERA…

tamoiovde-logo (1)

Divlje plovke, iz porodice gusaka, sa prilično impozantnim gabaritima

Divlje plovke naseljavaju područja pored malih jezera i bara. S pravom ih nazivaju sanitarcima reka i jezera. U narodu divlju plovku mnogi nazivaju kvaka. Ova ptica pripada porodici gusaka, a poznata je kao ptica sezonskih migracija.

dikaja_utkaOpisujući divlju plovku, posebnu pažnju treba obratiti na njene spoljašnje osobine i karakteristično oglašavanje koje se menja prema godišnjem dobu. Divlja plovka ima prilično impozantne gabarite: veliku glavu i kratak rep.

Dužina tela ženke i mužjaka kreće se u rasponu od 50 do 65 centimetara. Polno zrela jedinka ima raspon krila od 85 do 100 centimetara. Dužina krila kod plovke i plovana je različita. Kod ženki dužina je od 26 do 29 cm, a kod mužjaka od 28 do 31 centimetar. Divlja plovka nema veliku težinu, koja ima vrednosti od 800 grama do dva kilograma.

Plovan i plovka nemaju istu boju kljuna. Kod plovana u sezoni parenja kljun je hrapav i ukrašen znatno tamnijim bojama. Kod odrasle jedinke boja kljuna takođe može biti različita: tamnosiva s narandžastim obrubima na krajevima ili sasvim narandžast. Ženke imaju nekoliko karakterističnih flekica na kraju kljuna.

Kod plovana, kao i kod mnogih drugih vrsta divljih ptica, boja perja se menja u periodu parenja. Radi privlačenja pažnje ženki, perje mužjaka dobija blistav sjaj. Na glavi ono poprima smaragdni preliv, a vrat je uokviren belom ogrlicom. Leđa su mrko-sive boje s neznatnim tamnim nijansama. Perje prema repu postaje tamnije, a rep je sasvim crn. Stomak plovki je sive boje a grudi imaju braonkast odsjaj.

Krila divljih plovaka takođe imaju blistavo perje. Sa gornje strane uočljiviji su sivi prelivi, a na krajevima siva boja prelazi u tamnoljubičastu. Unutrašnji deo krila je sasvim beo. Rep čini mali broj pera za kormilarenje čija boja postaje tamnija kad ptice dostignu polnu zrelost. Ostalo perje na repu je sivo.

Plovani se mitare u letnjem periodu kada njihovo i perje ženi nalikuju jedno drugome. Tokom leta, perje svih ptica postaje mrko. U to vreme plovan od plovke se razlikuje po izrazito blistavom kljunu i upadljivo braon grudima. Noge plovana su crvene, sa plavnim kožicama na krajevima.

Za razliku od mužjaka, ženke tokom godine ne menjaju boju perja. Kod njih preovladava mrka, riđa i crna boja kojima je pokriveno celo telo. To je standardna boja svih predstavnika rečnih ptica. Perje iznad repa i ispod njega je riđe-belo. Grudi su zlataste boje, a iznad očiju se proteže svetli pojas. Njihove noge nisu upadljivo obojene kao kod mužjaka, već su bledo-narandžaste. Svi mladi divljih plovki po boji su slični majkama.

U prirodi divlje plovke tiho gaču i na taj način ne privlače pažnju. Ženke se oglašavaju kao i domaće plovke, a mužjaci se umesto gakanja oglašavaju šištanjem. Kada je ptica uznemirena njeno oglašavanje je prodornije, a kada uzleće, glas joj je tih i ubrzan. 

Tokom perioda parenja, ženka se oglašava glasnije i na taj način doziva mužjaka, a ovaj se odaziva prodornim zviždanjem. Ove ptice, kao i mnogi drugi predstavnici rečne faune, brzo se prilagođavaju uslovima sredine. Hrane se pored vodenih površina i na njima. Hranu pribavljaju tako što kljunom iz vode filtriraju razno rastinje, sitne vodene insekte i ljuskare. Osnovna hrana im je različito rastinje u okruženju, a ne odbijaju ni sitne insekte, ribe, punoglavce i ljuskare.

Divlja plovka u prirodi je u prilici da bira čime će se hraniti. Često se može videti kako duboko gnjuraju glavu u vodu podižući pritom rep naviše. Na taj način plovka nalazi omiljenu hranu na dnu jezera ili bare.

U rano proleće, divljim plovkama je teško da hranu nalaze u ledom okovanim vodenim površinama. U tom periodu nema insekata i plovke se hrane rastinjem koje se pojavljuje na zemlji posle otapanja snega. Početkom zime se hrane stabljikama i semenjem biljaka. Sredinom leta, osim trava, ljuskara i žaba, plovke svoj dnevni obrok obogaćuju jagodastim voćem i plodovima sa obližnjeg drveća i grmlja.

Živeći na jezerima u blizini ljudskih naseobina, divlje plovke često dobijaju hranu i od ljudi.

Treba istaći da su plovke u divljoj prirodi veoma korisne ptice. Njihova životna aktivnost i način ishrane igra veoma važnu ulogu u formiranju ekobalansa naše planete. Tokom leta, osim rastinja i hrane životinjskog porekla koju divlje plovke nalaze u prirodnim vodnim rezervoarima, one u ishrani koriste i veliku količinu larvi komaraca. Zahvaljujući tome komarci se ne razmnožavaju u ogromnom broju. Na taj način plovke pomažu ljudima i prirodi.

U prirodi divlje plovke naseljavaju stepska i šumsko-stepska područja. U severnim oblastima, gorskim i pustinjskim predelima, divlje plovke je teško naći. Predstavnici porodice divljih plovki naseljavaju uglavnom područja pored malih jezera okružena gustim rastinjem. Pored bistrih reka ili jezera sa obalama bez rastinja divlje plovke se ne mogu naći.

U periodu gnežđenja divlje plovke biraju plitke slatke vodene površine obrasle tršćarom. U šumsko-stepskim zonama pronalaze močvarna staništa i upravo su ona najprivlačnija za život svim vrsta divljih plovki. Ne plaše se ljudi što dokazuje veliki broj ovih ptica u gradskim i prigradskih vodenim površinama. Živeći s ljudima, divlje plovke rado prihvataju hranu koja im se nudi.

Ljubiša Ž. Petrović 

Izvor: zov.rs

______________________________________________________________________________

IGRAMO IGRU „JA TEBI TI MENI“…

tamoiovde-logo
Kontrola. Šta je to?

Ponekad to što mi nazivamo spasavanjem, pomoći, dobrotom – jeste način upravljanja drugim ljudima.

imagesNeretko se interesujemo kod svog partnera „kako ide?“, „Kako je prošao dan?“, pritom nas na to često pokreće ne iskrena želja biti sa njim u tom momentu, nego želja da znamo šta se, gde i kako događa sa meni bilskim čovekom, da li sam u toku svih dešavanja u vezi sa njim. Neizvesnost često izaziva nemir.

Sazavisan čovek zna dobar način kako da ga se otarasi, a to je – prekontrolisati drugog. To pomaže ne na dugo, jer glavni problem, problem sa sopstvenom uznemirenošću čovek ne rešava.

Od preterane kontrole
izumire poverenje

Sazavisan čovek ne ume da pita direktno. Mi igramo igru «ja tebi, ti meni». Ljutimo se i vređamo kada zauzvrat ne dobijamo to što su, kako se nama činilo, bili prosto obavezni da nam daju. Svoj bonus, nagrada za «dobrotu», «milost», sastradavanje, ustupanje.

Mi počinjemo da pomažemo tada kada od nas ne traže pomoć, i opet zauzvrvat tražimo blagodarnost. Jer, predlagati svoju pomoć – to je način da se nešto dobije (uzvratna briga, blagodarnost, osećanje da sam «dobar čovek»). Ili se smućujemo da drugi ne vide, komentarišemo kako je svet nepravedan prema nama.

«Ja za vas sve, a vi meni ništa!» možda ste slušali takvu frazu, ili ste je sami ne jednom koristili u odnosu prema svojim bliskim. Za željom da spasemo ceo svet, i da ga učinimo boljim mi zaobravljamo da je kontrola (makar se ona projavljivala u vidu brige), u svakom slučaju pritisak (na druge).

Iza kontrole stoji naša, često nesvesna grandiozna želja da upravljamo drugima. Iz nekog razloga, sazavisnom čeveku se čini da je on iskusniji i da bolje zna kako drugi ljudi treba da žive. Sazavisne često nazivaju „načelnicima lutkarskog teatra“ gde su ceo svet – marionete, koje je jednostavno potrebno samo postaviti na pravilna mesta, pravilna po našem mišljenju.

Imajući takve „štitnike za oči“ mi zaboravljamo, da kontrola – kao i bilo koji drugi pritisak, izaziva protest i izbegavanje kontakata sa nama. A to između ostalog izaziva uvređenost pomoću koje isto tako možemo veoma dobro kontrolisati druge ljude. Jer čovek na koga smo se uvredili je prosto obavezan da se oseća uvređenim.

Da li je kontrola svagda zlo?

Verovatno bi, dok čitate te redove, hteli da izrazite nesaglasnost, jer postoje situacije kada su briga, upravljanje i kontrola neophodni. I to je zaista tako, postoje malena deca, ljudi koje se nalaze u neadekvatnom stanju, npr. halucinaciji, koji ugrožavaju svoj život i bezopasnost okoline, ili početnici u nekom poslu koji se bez nas ne bi snašli. Ne mogu da prežive bez naše pomoći. Taj primer i jeste taj signal koji razdeljuje prirodnu/zdravu kontrolu od nametljive želje za upravljanjem drugim pomoću brige o njemu.

Prozba o pomoći je prvi kriterijum da je naša pomoć umesna. Češće je sazavisan čovek sam nameće, ne ostavlja mogućnost drugom da ga zamoli, ubrzava proces, žuri se da «prostre slamu», i samim tim ne daje mogućnost drugom (svom partneru, mužu, detetu) da snosi odgovornost za svoj život i svoje greške.

Mi sebe obmanjujemo kada smatramo da drugi ima potrebu za našom podrškom. Mi gubimo vezu s realnošću, nama se čini da su unaokolo svi mali i bespomoćni. Bez naših instrukcija i saveta oni će «haos napraviti», i mnogo će se napatiti.

Kontrolišući život drugih mi gubimo kontrolu nad svojim životom.

Važno je shvatiti to da je oštra potreba držati sve i svja oko nas pod kontrolom, mehanizam koji se zarodio veoma davno. Sazavisni ljudi proishode iz disfunkcionalnih porodica. Iz porodica gde je nešto narušilo običan hod razvića deteta. Moguće je da je neko od bliskih bolovao (zavisnost, psihičke bolesti), ili su fizičke kazne bila norma, ili je neko od roditelja bio emocionalno hladan. Možda su u porodici bile veoma žestoke mere vaspitavanja.

U svakom slučaju mehanizam je bio adaptirajući i obezbeđivao je čoveku u tamo nekom momentu mogućnost da preživi, a kasnije je to postao scenarij, jedinstveni način življenja i uzajamnog odnosa sa sobom i drugima.

Prirodno je da su mogućnosti čoveka ograničene, nemoguće je istovremeno živeti dva života, zato, zanimajući se drugim ljudima, mi prestajemo upravljati sopstvenim životom. Sazavisan čovek, podržavan sopstvenim perfekcionizmom, ignoriše sopstveni umor i od toga se razboljeva. U prvom redu se narušava san, to je signal da se čovek nalazi u teškom stresnom položaju. Njegov sopstveni, lični život strada, on gubi mogućnost svog pomeranja po karijernoj lestvici, zato što se zanima problemima drugih ljudi, a ne svojim. Iza svega toga stoji neophodnost u tome, da ništa ne osećamo.

Pošto smo navikli da se naša obična preživljavanja tiču negativnog spektra preživljavanja (bol, usamljenost, tuga, očajanje). Umesto toga da radimo nešto sa svojim bolom u duši, sazavisan čovek se «baca» da spasava drugog. Tada kod njega postoji iluzija da će spoljašnja dešavanja koja ga okružuju ispraviti njegovo, i bez toga, teško diševno stanje.

Potrebno je samo se malo više nego obično napregnuti i ovaj put ću dobiti to potrebno zadovoljenje od toga kako ja dobro pomažem drugom. Pri svemu tome – ja sam sam zaboravljen, usamljen, samom sebi nepotreban čovek. Bio, jesam i ostaću takav. Sve dok mi ne želimo ili ne možemo da organizujemo svoj život, mi ćemo se zanimati životima drugih.

Način kontorle u porodici pomoću osećanja.

«Ako ne uradiš tako kako ja govorim, naljutiću se!», «Ne govori babi, uznemriće se», «Kako se to ponašaš, ti si loše dete», «Treba da se stidiš svog ponašanja, bezobrazniče». Poznate su vam te fraze? Ako da, onda Vam je moguće poznato i takvo stanje kada se ne želi ništa osećati. Zato što se ta osećanja sa oštrim bolom zabadaju u srce, njih je nemoguće preživeti, nepodnošljivo je teško sa njima živeti.

Veoma često roditelji koriste osećanje krivice i stida, kao instrument u procesu vaspitanja. Žalosno je to kada roditelj ima samo taj način da bi uticao na dete. Tada ta osećanja izlaze iz reda običnih preživljavanja, neophodnih svim ljudima. Postaju bič, način upravljanja malenim čovekom, jedinstveni način uticanja na njega. «Mama će se naljutiti na tebe, ako ne sakupiš igračke», – takva fraza postaje svakodnevni instrument manipulacije malenim čovekom.

Ukratko rečeno, tu glavna poruka mame zvuči tako: «Ja ću prestati da te volim, ako ne budeš radio tako kako ja kažem». I naravno detetu je strašno da prihvati odbacivanje od strane mame, ono nije spremno da bude odbačeno od čoveka od koga u datom momentu zavisi njegov život. Svi ljudi se uče odnosima sa svetom kroz prvi kontakt, kontakt sa svojim bliskim (značajnim ljudima, po pravilu to su njegovi roditelji). Čemu se uči dete u toj situaciji? Tome, da su njegova osećanja i želje nevažni, postoji strah, koji ga tera da dejstvuje. Da dejstvuje tako kako od njega očekuje okruženje.

Veoma često se u svojoj praksi susrećem sa situacijom da je već poodrastao čovek «pogružen u samokontroli». Pod kontrolom su njegove misli, osećanja i telesna projavljivanja. Razmišljati je «loše», osećati je «neprijatno», plakati «stidno». Pritom sve to živo i istinsko, sve prirodne projave se probijaju napolje, i sudaraju se sa socijalnim stereotipima «muškarci ne treba da plaču», očekivanjima bliskih «on/ona je snažan čovek, on/ona će da se izbori».

Verovatnoća da će dete koji je odraslo u situaciji, kada se njime upravljalo pomoću uvreda, pokušavati da svojim partnerom upravlja na isti takav način (kroz uvredu), je veoma velika. Sebe će da kontroliše, gušiće svoju prirodnost, da ne bi kojim slučajem izazvao prema sebi gnev ili ljutnju drugih, za njega važnih ljudi.

Mnogolika kontrola

Mnogo se može govoriti o tom kako se projavljuje kontrola, i primera te projave u različitim situacijama može biti mnoštvo. Radi lakšeg shvatanja forme kontrolirajućeg ponašanja se mogu razdeliti u dve kategorije. Kontrola odozgo i kontrola odozdo.

Kontrola «odozgo».

1. – osuđivanje («ti uvek», «ti nikada»).

2. – spasavanje, pomoć, hiperzaštita, instrukcije, saveti.

3. – trebovanja, pitanje «A zašto ti ne bi?» – to će staviti čoveka u odbranbenu poziciju.

4. – odlazak (iz sobe ili kuće).

5. – korišćenje novca-potkupljivanje.

6. – laskanje, darivanje poklona s podtekstom, ciljajući na nešto.

Kontrola «odozdo».

1. – govoriti «ne znam», ne odgovarati na pitanja, iza toga stoji neželjenje da se nosi odgovornost za svoj život.

2. – čekati suviše podrobnih instrukcija od drugih ljudi.

3. – kontrola pomoću uvrede.

4. – nalaziti se u poziciji «žrtve».

5. – teško uzdisati i ne govoriti ništa/ ne tržiti direktno.

6. – biti slab(a)/ malen(a)/ zavisan(na).

Savršeno je očigledno da i jedan i drugi način daju mogućnost da se sačuva vlast nad situacijom. Plata za vlast može da bude različita. Možemo veoma mnogo da se umaramo, da budemo nezadovoljni zato što drugi ljudi ne žele da postupaju tako kako smo mi «za sebe» odlučili da oni treba da postupaju.

Ogorčenje, bes, nemoć – su večni pratioci onog ko pokušava da kontroliše ne svoj, nego tuđi život.

Načini da se kontrola pobedi

Ovakve načine predlaže DŽ. B. Uanhold u svojoj knjizi «Oslobođenje iz zamke sazavisnosti».
Načini da se izbavimo od težnji za kontrolisanjem

1. Pre nego što pristupite da pružate pomoć, uverite se da li je ona zaista potrebna. Tu će biti umesno pitanje upućeno vašem partneru, «Šta ti želiš od mene da uradim?»

2. Ostavite tu naviku da mislite, kako su drugi bespomoćni i kako neće moći bez Vas. Snosite sopstvenu odgovornost i nemojte smetati drugom da snosi svoju. «Ja znam da ti možeš rešiti taj problem. Da li želiš da podrobno razmotrimo?»

3. Predlažite podršku ljudima koji se osećaju bespomoćni, raskrivajte njihov sopstveni potencijal. «Razmisli najpre sam o mogućim načinima da rešiš problem, a potom ćemo zajedno da razmotrimo».

4. Ne ispunjavaj više od polovine posla nad nekim problemom ili zadatkom. Zaključite s Vašim partnerom dogovor o tom, da će on da ispunjava najmanje polovinu posla. «Ja mogu da uradim to i to, a šta si ti spreman da uradiš?»

5. Budite pažljivi prema svojim osećanjima, ne činite to što zaista ne želite. Budite časni prema sebi samima: «Ne želim to da radim».

6. Izbagavajte ponašanje koje će Vas staviti u položaj prevashodstva (ne dajte savete bez prozbi za njih, nemojte da prekidate čoveka dok govori).

7. Ne budite u ulozi žrtve (u 100% slučajeva tražite to što želite, namojte da prećutkujete).

Smelяnec Юliя Andreevna-Porodični psiholog micro_user_5876
Izvor: b17.ru

Izvor: poznajsebe

____________________________________________________________________________________

PRENOŠENJE MLADE PREKO PRAGA…

tamoiovde-logo

 Stari običaj

Nekada se podrzumevalo da mlada menja mesto prebivališta kada se uda, odnosno da se seli u kuću svog supruga. Ovaj običaj je uspeo da se održi sve do danas, jer se iza nega krije jedna vrlo zanimljiva simbolika koja za mnoge mladence i danas ima važno značenje i vrednost.

bf78fd510073011d9858780140bc3334_LIsorija koja se krije iza običaja

Iza ovog običaja koji se poštuje već vekovima, krije se verovanje naših predaka. U tom periodu su se izuzetno poštovale porodične vrednosti i običiji, a jedan od njih jeste upravo ovaj, koji vezujemo za bračnu zajednicu.

Mlada je nekada, pa sve do skoro, živela u roditeljskoj kući, a tek posle udaje je prelazila u kuću svog supruga. Nekada se jako pazilo na to ko potiče iz koje porodice, jer su se brakovi sklapali i po ugledu i čuvenju između istih.

Ako je devojka odlazila u kuću koja se smatrala imućnijom i uglednijom, vrednost njene porodice je rasla u društvenim okvirima. Mlada je udajom stupala pod zaštitu mladoženjinog sveca, njegovog krsnog imena i porodične slave.

Verovalo se da duše umrlih predaka aktivno učestvuju u životima živih i da na neki način zauvek „žive“ u porodičnim kućama i to na samom kućnom pragu. Iz tog razloga se izuzetno pazilo da mlada, koja još nije uvedena u novu porodicu, ne zgazi prag svoje nove kuće, kako ne bi nagazila na duše predaka.

Verovalo se da su njene stope precima još uvek nepoznate i zato ju je mladoženja morao prenositi, kako bi izbegao njihovu eventualnu ljutnju.

Poštovanje ovog običaja danas

Danas je situacija dosta drugačija kada je u pitanju porodica, zajednički život i venčanje. Često se dešava da mladenci dugo žive zajedno i pre venčanja, u domu koji su zajednički osnovali ili u domu svojih roditelja. I pored ovakvih promena, ovaj običaj je uspeo da se nekako održi i dan danas primenjuje.

Njegovo pravo značenje mnogi ne znaju, ali verujem da se mladoženja seti običaja koji iziskuje da svoju suprugu prvi put prenese preko praga. Sam čin je vrlo zabavan i omogućava vam da ispoštujete tradiciju naših predaka.

Izvor: srbijuvolimo.rs

_________________________________________________________________________________

SNAJA I ZET KAO NOVA DECA…

tamoiovde-logo
Kao jedan od najčešćih razloga za razvod braka u našoj zemlji navodi se „mešanje roditelja” druge strane. Ovu pojavu porodični terapeuti nazivaju „problem sa granicama” i smatraju je posledicom što roditelji ne gledaju na novu zajednicu u koju je stupila njihova ćerka ili sin kao na odvojenu celinu, već kao na produžetak njihove već postojeće porodice. Zato ne priznaju postojanje granice između roditeljske, primarne porodice i novonastale, sekundarne porodice.

formule-zivljenja

(Ilustracija Srđan Pečeničić)

Jedan od razloga za nastanak ovog problema jeste u tome što naši roditelji – uostalom kao i većina roditelja u južnoj Evropi – teško priznaju svojoj odrasloj deci da su zaista odrasla.

Definicija deteta je da je to osoba do svoje napunjene 18. godine, a nakon toga ona jeste nečiji odrasli sin ili ćerka. Za razliku od deteta, odrasla osoba je sposobna za samostalni život tako da nije zavisna od roditelja.

Međutim, mnogi roditelji gledaju na osamostaljivanje sina ili ćerke kao na neku vrstu emotivne izdaje, kao na napuštanje, kao na poruku da su postali beskorisni. Zato često upućuju psihološku zabranu odvajanja: Šta ti fali kod nas? Da te nismo nečim uvredili?

Kada odraslo „dete” stupa u brak, roditelj sa ovakvim stavom vidi priliku da svoju porodicu proširi za jedno novo „dete” – snahu ili zeta. Tako roditelji sami sebi dodeljuju pravo da se „mešaju” za dobro dece ili deteta.

Mladi su često u konfuziji uloga: postojećim ulogama sina ili ćerke, pridodate su uloge muža ili žene, kao i oca ili majke. Pojavljuju se situacije u kojima osoba koja je u različitim ulogama treba da izabere da li će biti dobra ćerka ili dobra žena.

Kada nastanu transgeneracijski konflikti pravilo je da svako treba da uredi odnose sa svojom primarnom porodicom i tako odbarani „granicu” sekundarne porodice. Greška je kada on pokušava da bude podjednako dobar sin i dobar muž, pa se povlači i zahteva da konflikt rasprave ona i njegova mama. U toj situaciji će se mama osećati nepoštovano od snaje, a snaja nezaštićeno od strane muža.

Nekada je potrebno odabrati stranu jer se ne može biti istovremeno i dobar sin (ili ćerka) i dobar muž (ili žena). Ukoliko su odnosi između supružnika dovoljno dobri, sasvim je razumljivo da će se prednost dati sekundarnoj porodici, a ne primarnoj.

Svaki dobar roditelj treba da prihvati kao prirodnu i ispravnu činjenicu da će njegovom voljenom, sada već odraslom detetu, neko drugi postati važniji od roditelja. Mudar roditelj pristupa novonastaloj zajednici poštujući njenu privatnost i već uspostavljene odnose u njoj. Test roditeljske mudrosti je stepen tolerantnosti prema odlukama koje mladi donose, a koji se ne sviđaju roditeljima.

Autor: Zoran Milivojević

Izvor: politika.rs/nedelja, 31.01.2016.

__________________________________________________________________________________

PALJENJE BADNJAKA I LOMLJENJE ČESNICE…

tamoiovde-logo

SREĆNI VAM BOŽIĆNI PRAZNICI! HRISTOS SE RODI!   Bora*S

_________________________________________________________________________________

Šta se radi na Badnje veče, a šta na Božić?

Za prvi veliki hrišćanski praznik u godini vezana su mnoga verovanja, ali i običaji koje valja ispoštovati.

Za najsrećniji hrišćanski praznik, rođenje Isusa Hrista, vezani su mnogi običaji.

475050_cesnica2-fonet_f

Fonet/D. A. Sutra se mesi česnica i obavezno u nju stavlja novčić

Badnji dan proslavlja se dan uoči Božića i predstavlja poslednji i najstrožiji dan božićnog posta, ali i veliku sreću jer prethodi danu Hristovog rođenja.

Glavno obeležje Badnjeg dana je badnjak, po kojem je ovaj praznik dobio ime. Ranije, na ovaj dan, domaćini su ranom zorom išli u šumu i sekli granu hrasta. Danas to nije slučaj, i u ovom urbanom dobu gotovo svi kupuju badnjake na pijaci.

Na Badnje veče, domaćin kuće sa sinovima unosi badnjak, slamu i pečenicu. Slama se posipa po čitavoj kući, a naročito tamo gde će se služiti večera, najčešće ispod stola.

Badnjak se polaže na ognjište, gde se pali i sveća. Tada članovi porodice jedni drugima čestitaju praznik, očitaju molitvu, nakon čega se pristupa posnoj večeri i uživa u porodičnom miru.

475052_cesnica4-fonet_f

Fonet/D. A. Ko nađe novčić tome će cele godine pare same dolaziti

Međutim, svake godine se ispred crkvi organizuje paljenje badnjaka. Tako se svake godine ispred hrama Svetog Save okupljaju stotine ljudi kako bi prisustvovali dočeku Božića, najradosnijeg praznika.

Inače, veruje se da do Badnjeg dana treba vratiti sve pozajmljeno i pomiriti se sa svima sa kojima ste bili u zavadi, kako bi cela naredna godina protekla u miru i slozi.

A sa novim danom dolazi nam Božić, najradosniji praznik koji se slavi tri dana. Jutro, kod svih vernika, počinje uz zvuk crkvenih zvona tada svi oblače najsvečaniju odeću i odlaze na crkvenu liturgiju.

U rano božićno jutro običaj je da domaćica mesi česnicu – pogaču u koju umesi novčić, odozgo se izbocka grančicom badnjaka i ispeče.

Kada je pečena, česnica se iznosi za sto, okreće se kao slavski kolač, preliva vinom i na kraju lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. Veruje se da će onaj ko dobije deo česnice sa novčićem biti srećan tokom čitave godine. Nakon lomljenja, sledi čestitanje praznika i ručak, koji je prvi mrsni obrok nakon dugog posta.

Naravno, i ovaj praznik mnogi građani čekaju ispred hrama Svetog Save, gde lome veliku česnicu.

Takođe, na Božić, ujuru u kuću dolazi specijalni gost (koga izabere domaćin), koji se zove položajnik ili polažajnik. Običaj je da on džara vatru u ognjištu, a zatim posipa kuću žitom i parama sa željom da u njoj cele godine bude zdravlja, sreće i berićeta. Posle toga, položajnika domaćica daruje kolačima, a domaćin novcem, ili nekim poklonom.

Smatra se da položajnik cele naredne godine donosi sreću u kuću.

Izvor: vesti-online.com

___________________________________________________________________________________

SREĆAN BOŽIĆ Hristos se rodi!

Crkve koje se pridržavaju julijanskog kalendara Božić obeležavaju 7. januara. Božić po julijanskom kalendaru slave Srpska pravoslavna crkva, Jerusalimska patrijaršija, Kopti i neki manastiri na Svetoj gori u Grčkoj.

2e7e09f230b133d63e49896ae6be1ce9

Foto: Wikimedia / RAS Srbija

Prema Bibliji, Isus Hristos je Sin Božji, kojeg je rodila Devica Marija u gradu Vitlejemu.

Vernici Božić vide kao najradosniji hrišćanski praznik koji se obeležava tri dana. Božić je u Srbiji od jula 2001. godine i jednodnevni državni praznik.

Običaj je da se na današnji dan mesi kolač – česnica i u njega stavlja novčić, lomi se na delove, a onaj ko nađe novčić biće srećne ruke tokom cele godine.

4449a13f0bafea0bc044b91963c1e35b

Foto: D. Milenković / RAS Srbija

Božić je porodični praznik i obeležava se u kući i u crkvama. Pod kuće se po tradiciji posipao slamom da bi se dočarao skromni ambijent pećine u Vitlejemu u kojoj se, po Bibliji, rodio Hrist.

Ljudi se na Božić pozdravljaju sa „Hristos se rodi“, a odgovor je „Vaistinu se rodi“.

Svim vernicima koji danas slave rođenje Hristovo redakcija “Blica” želi Srećan Božić. Hristos se rodi!

Izvor: blic.rs/07. 01. 2016 | Foto: RAS Srbija

___________________________________________________________________________________

 

MUŠKA MARIJA: PISMA SOLUNSKIH BORACA…

tamoiovde-logo

HEROINA IZ VELIKOG RATA: Krijumčarila pisma  solunskih boraca

Leskovčanka Marija Rajković, koju su zbog neustrašivosti zvali Muška Marija, bila je jedina veza solunskih ratnika sa jugom Srbije. Ona je krijumčarila njihova pisma.

0fb44c0083b5da0fa861fe2fbdd1bc16

Rizikovala je svoj i živote svoje petoro dece: Muška Marija (prva sleva u donjem redu). Foto: Privatna arhiva

Žena Trajka kazandžije i majka petoro dece rizikovala je svoj i život svoje porodice i sa skromnim znanjem bugarskog i nemačkog jezika probijala se kroz barikade do Kruševca, gde je bilo sedište Crvenog krsta iz Ženeve, i u džakovima sa pasuljem i brašnom prenosila poštu.

Savremenici je opisuju kao preteču partizanskih kurira, ali i kao Čučuk Stanu, kao ženu koja je svirala duduk, pucala iz pištolja, pušila cigare i onako visoka i lepa igrala kao retko ko.

Umrla je 1938, a trag o njenim delima ostao je zapisan jedino u tadašnjem „Leskovačkom glasniku“.

20e3312f2bc4ce55722e81ab7ea0a986

Foto: Privatna arhiva

– Baka je nosila crninu do kraja života jer je žalila svog prvenca Petra koga su Bugari ubili u internaciji, ali je govorila da žali i sve pobijene Leskovčane od strane Bugara – priseća se njena unuka Marija Rajković Nanović, koja, kao i ostali potomci, živi u Beogradu.

Leskovac i jug Srbije je kao ratni plen pripao Bugarima, koji su uništavali poštu izbeglih srpskih ratnika iz Grčke, a novac prisvajali.

– Kako šest meseci nije stigao glas od ratnika, Muška Marija je odlučila da se probije do Kruševca, koji je bio pod austrougarskom okupacijom i uz poznavanje stranih jezika uspela da uspostavi kontakte. Na svakih 15 dana je donosila poštu i noću je delila po kućama. Bugari su je više puta privodili i potom presekli sve kanale – priča istoričarka Mira Ninošević.

Diplomatskim veštinama uspela je da uspostavi kontakte i sa bugarskim vojnicima, pa su oni direktno radili za nju. Bugari su te kanale otkrili, uhapsili je i internirali u Pirot gde je u zatvoru provela devet meseci i u Leskovac se vratila sa oslobodiocima.

– Niko se nikada nije setio da joj postavi ni spomen-ploču, ni penziju nije imala, a odbili su i njen zahtev da joj dodele mali plac u Sijarinskoj Banji, a posle Drugog rata je i zaboravljena – priča njena unuka.

Milica Ivanović |
Izvor:blic.rs

____________________________________________________________________________________

UPOZNAJTE PORODICU RASEL…

tamoiovde-logo

 Mama i tri ćerke koje se nikada u životu nisu ošišale

Jedna od najlepših bajki je svakako „Zlatokosa“, a Diznijeva junakinja ima sjajnu konkurenciju u stvarnom svetu. Upoznajte Taru Lin Svetlesik Rasel i njene tri ćerke koje se nikad nisu šišale i sada zajedno imaju neverovatna četiri metra kose!

45153_996131397076464_3563193767720731231_nTara Lin (43) ima petoro dece, od kojih su tri devojčice – a ćerke zajedno sa mamom od najranijih dana puštaju i neguju kosu. One se nikad nisu šišale, a ponosna mama kaže da prilikom svakog pranja kose devojčice potroše po četvrtinu boce balzama za kosu.

– One peru kosu u kadi, a ja stojim pored sa sprejem za kosu. Međutim, ja kosu nikad ne perem u kadi. Probala sam jednom, pre nekoliko godina, ali kosa je postala toliko teška kad se nakvasila da sam morala na kraju da je spustim na pod – priča Tara Lin. Ona zato kosu svaki put pere klečeći.

Tara dodaje da je upravo zbog dugačke i negovane kose privukla svog supruga dok su još bili tinejdžeri.

12371045_996131400409797_722420597582659604_oMama ima kosu dužine 180 centimetara, a najstarija ćerka Lin ima 92 centimetra kose. Srednja ćerka Sendalin ima 90 centimetara vlasi, dok najmlađa Česni ima kosu dužine oko 67 centimetara.

Zahvaljujući neverovatnoj dužini kose, njih četiri su poznate kao Zlatokose iz Ilinoisa, gde žive. Redovno idu na takmičenja i Tari niko ne može da bude konkurencija, te joj je kuća puna nagrada.

Iako su takoreći opsednute kosom, nijedna od njih četiri nikad nije bila u frizerskom salonu. Ali, sada su posetile frizera prvi put u životu, a žene koje tamo rade su ostale u šoku zbog dužine i kvaliteta kose.

– Nikad nisam videla ovoliko duge kose na jednom mestu – rekla je jedna od frizerki. Tara Lin i njene ćerkice nisu se ošišale, već su odradile nekoliko tretmana i iz salona su izašle sa lepim frizurama.

Najmlađa ćerkica Česni već oseća potrebu da malo skrati kosu, ali za sada nema hrabrosti da to i uradi. Majka kaže da ih neće terati da zauvek puštaju kosu i da mogu da se ošišaju ako to zaista žele – ali da bi trebalo da budu dovoljno zrele da donesu takvu odluku.

1277_996131470409790_8335883246492749057_nNezgode sa kosom

Kada imate 1.8 metara kose na glavi, očekivano je da vam ona ponekad zasmeta. Tako Tara Lin kaže da joj se često dešava da vratima priklješti kosu ili da je slučano usisa usisivačem kad sređuje kuću.

Deca joj često stanu na kosu – ali ona je odlučna da zadrži svu dužinu jer njen suprug Čip jednostavno luduje za njenom kosom.

Izvor:facebook.com/HIZUPlaneta/

______________________________________________________________________________________