CITATI VESNIKA NOVOG DOBA…

tamoiovde-logo

Oldos Haksli – citati vesnika novog doba

Predodređen da bude lekar, rođen u porodici poznatih naučnika i pisaca, Oldos Hakslije imao utabanu stazu koja ga je vodila do akademskih vrhunaca, sve dok nije saznao da boluje od keratitisa, koji će ga neko vreme učiniti praktično slepim.

Ispalo je da je bolest inicirala ispunjenje nekih drugih kapaciteta koje je Haksli posedovao – upisao je i završio fakultet engleskog jezika i književnosti. Nakon toga počinje da se razvija karijera jednog od najblistavijih umova svetske književnosti XX veka.

Oldos Haksli je najviše prepoznatljiv po distopijskom romanu Vrli novi svet, u kome opisuje budućnost čovečanstva pod vlašću tehnokratskih elita i kapitalista, aludirajući imenima likova na političke i ekonomske vladare vremena u kojem je pisao ovu knjigu. Ovim romanom proročki je opisao načine manipulisanja društvom koji su danas uveliko prisutni.

Pored ovog dela, on je autor i romana Kontrapunkt i Ostrvo, filozofskog dela Večna filozofija, neke vrste njegovog duhovnog pogleda na svet, kao i Vrata percepcije po kome je slavna muzička grupa Dors dobila ime.

Oldos Haksli je bio radoznalog duha, svestran, erudita, interesovale su ga razne oblasti od prirodnih nauka i književnosti preko parapsihologije, religije i filozofije. U želji za što većim saznanjem ekpreimentisao je sa psihodeličnim drogama i upoznavao sa sa dalekoistočnim duhovnim konceptima.

Ovim citatima možemo samo upoznati delić onoga šta predstavlja Oldos Haksli i njegovo delo.


Svaki čovek koji zna da čita ima moć da sebe učini boljim, da umnoži načine svog postojanja i da svoj život učini ispunjenim, značajnim i zanimljivim.


Intelektualac je osoba koja je otkrila nešto interesantnije od seksa.


Niko ne traži od vas da budete išta drugo sem čovek. Čovek, utuvite. A ne anđeo ili đavo. Ljudsko biće koje na zategnutom konopcu korača oprezno, uravnoteženo, sa umom, svešću i duhom na jednom kraju motke za održavanje ravnoteže i telom i instinktima i svim onim što je nesvesno, zemaljsko i tajanstveno na drugom kraju. A biti uravnotežen je đavolski teško.


Nema slobode na ovome svetu, postoje samo pozlaćeni kavezi.


Što je kod nekoga veća moć i originalnost uma, to on više naginje religiji i samoći.


Treba da saznaš istinu i istina će od tebe napraviti ludaka.


A logika je, u svetlosti žive istine, samo besmislica. Možete izabrati što vam je volja, logiku ili život. To je stvar ukusa. Neki ljudi više vole da budu mrtvi.


Kroz umetnost čovek se najviše približava Bogu.


Što čovek duže živi, utoliko sa više zla neminovno dolazi u dodir. Niko ne dolazi neminovno u dodir s dobrim. Čovek ne nailazi na više dobra samim tim što duže živi. Ljudi su uvek obraćali pažnju samo na problem zla, isključivo, kao da je priroda dobra nešto očevidno. Ali ona nije nimalo očevidna. Postoji problem dobra koji je težak bar koliko i problem zla.


Osetljiv čovek ne može obići svet i vratiti se sa istom životnom filozofijom s kojom je krenuo.


Prava ljubav, bezmerna i beskrajna ljubav, može da postoji samo u večnosti. Ljubav je nespojiva sa životom. Želja istinskih ljubavnika nije da žive zajedno, već da umru zajedno.
Nije rđavo biti ciničan ako čovek zna kada da se zaustavi.


Sve velike istine su očigledne istine. Ali nisu sve očigledne istine velike.


Ako mladi umetnici zaista žele da iznesu dokaz svoje hrabrosti, neka napadnu čudovište očiglednosti i poraze ga, neka ga svedu na stanje pripitomljene domaće životinje, a neka ne beže od njega.


Žudi li čovek za spasenjem, to spasenje treba da bude sada i ovde. Spasenje nije na onome svetu, ono je ovde.


 Spasa Vidljinović

Izvor: kultivisise/22/05/2017

_____________________________________________________________

ZAROBLJENE NA OSTRVU…

tamoiovde-logo

KRAVE PREŽIVELE RAZORAN ZEMLJOTRES 

Dve krave i jedno tele ostali su zarobljeni na malom zelenom ostrvu nakon zemljotresa jačine 7.5 stepena po Rihterevoj skali. Oko ostrva je bukvalno ostala samo provalija, ali srećom životinje su spašene.

krave-zeland2Zemljotres jačine jačine 7,5 stepena po Rihteru koji je pogodio Novi Zeland i odneo dva ljudska života, preživeli su dve krave i tele igrom sudbine. Neverovatan prizor zabeležen je helikopterom. Naime, porodica krava ostala je nakon zemljotresa zarobljena na malenom zelenom ostrvu oko kojeg je ostala prava provalija.

Jak zemljotres čiji je epicentar bio 91 kilometar od grada Kristčrča na Južnom ostrvu, dogodio se u poslednjeg ponedeljka nakon ponoći. Iza sebe je ostavio pustoš. Uništeni su putevi i druga infrastruktura, a nastale su velike pukotine i klizišta koja onemogućavaju pristup mestima oštećenim zemljotresom.

Zmljotres je uzrokovao i prekid snabdevanja strujom i telekomunikacionim uslugama, piše boingboing.net, a srećne kravice su spašene!

Foto i video: ZCC VID/Youtube

Autorka Željka Rački-Kristić

13218Željka je diplomirani agronom sa dugogodišnjim iskustvom u novinarstvu. Urednik je portala Agroklub i donosi najnovije vesti iz sveta poljoprivrede!

Izvor: agroklub /Datum: 20. 11. 2016. 

_________________________________________________________________________________

SEMETEŠKO JEZERO -ČUDO PRIRODE U SRCU KOPAONIKA…

tamoiovde-logo (1)

Semeteško jezero na Kopaoniku – jezero koje u sebi krije jedan zanimljiv prirodni fenomen – jezero po kojem ostrva plove.

f8105376cf5755840c470ee55123426d_lOvde možeš da uradiš ono što su samo bogovi mogli: da budeš, bar za kratko, gospodar ostrva i da ga pomeriš gde god želiš, zajedno sa sve travama na njemu, desetak ne baš malih stabala, i stazom dugom petnaestak metara, koliko je i veliko ovo malo čudo prirode.

Na Semeteškom jezeru, u srcu Kopaonika, ostalo je od većih samo ovo i još nekoliko manjih ostrva; neka su kupači već uništili.

Pomera ih vetar. Sad brže kad su grane pune lišća – objašnjava Zoran Sekulić dok staje na ostrvce i sprema se da ga motkom i mišicama odgurne od obale i prepusti vodi i vetru. Na vrhu sela Semeteš, četiri-pet kilometara od puta iz Raške za Leposavić, na jezeru, možda dugom sedamdesetak metara, plutaju zatravljena i korenjem drveća učvršćena ostrvca, zasad daleko od očiju radoznalaca. Jer, ovde malo ko dolazi. Preko brda su hoteli, skijaške staze, sjaj koji mami turiste. Ovde je tiho, sem ptica i retkog dozivanja seljaka ništa ne remeti planinski mir i teško je poverovati da je Raška tek nekoliko kilometara iza brda.

Dok oko drugih jezera kruže bajke o zmajevima i čudnim stvorenjima, spremnim da krhko ljudsko biće uvuku u dubine, Semeteškom jezeru meštani veruju, u njemu se kupaju, a ono, kažu, nikada nije uzelo žrtvu, ni čoveka, ni stoku koja u njemu utoljava žeđ. Ono je uvek isto, i kad se na planini tope snegovi i kad se spuste kiše. U njega ništa ne uvire, a izlazi mali potočić, pitom, dobar za zalivanje u vreme leta i kao da selu, dole niže, donosi neki blagoslov.

Jezero je poribljeno tek pre nekoliko godina. Doneli su šarana, babušku, ali od tog nimalo čudno jezero nije postalo lepše, ni ljudi oko njega nisu osetili korist.

Pre poribljavanja je jezero bilo bistro, kao oko. Sada ribe mute vodu. Da je Bog hteo da ovde ima ribe, bilo bi je mnogo ranije – kaže meštanin Milić Leštanin.

Uz jezero je vikendica, sada iznajmljena za kafić, vlasništvo sina Rada Petrovića, čoveka koji je godinama sanjao da ovo malo čudo prirode vidi što više ljudi. Pričao je, predlagao, pisao, radio i umro pre nego što je Semeteško jezero prigrlilo kupače i ljubitelje prirode.

semetesko_jezero_2Jezero je dugo mirovalo u nedrima Kopaonika i ne baš uzbudljivim pričama meštana, a kad su ljudi sa strane videli ostrva koja ‘hodaju’, u Semeteš su počeli da stižu i radoznalci, da gledaju, pitaju, snimaju, merkaju i mere.

Stigli su i ronioci iz Kraljeva. Posle njihovog oduševljenja, boravka pod vodom i svega što je nudilo ovo ‘gorsko oko’ Kopaonika, ostao je podatak da je dubina jezera do desetak metara, da su ploveća ostrva debljine do metar i po, ali i da u jezeru ima jedan otvor, ili rupa, gde ronioci nisu bili voljni da provere dubinu.

I zašto bi, možda je tako i bolje, da traže nešto ispod malog čuda prirode, plovećih ostrva koja šetaju na čudnom jezeru u nedrima Kopaonika.

Legenda o popu

Pričali su stari da se ovde spremio nekakav pop da vrše i uveo konje u gumno.“Nemoj, pope, danas je sveti Ćurik“, rekli su mu seljani. „Neka Sveti Ćurik ćuriče, ja moram da vršem“, rekao im je pop. Odjednom se zemlja prolomi. Ode i pop i žito i gumno. Na tom mestu se stvorilo jezero. Dole kod Rudnice su našli popovu kapu i to se sad zove Popovo polje

Autor: Srbiju volimo

__________________________________________________________________________________

USAMLJENA DAGLASOVA JELA…

tamoiovde-logo

Usamljeno drvo na površini jezera

Malo više od sto kilometara od kanadskog lučkog grada Viktorije, na ostrvu Vankuver, nalazi se „Jezero vila“, a na njemu se može videti jedan sasvim čudesan prizor. Jedno malo, usamljeno drvo, uprkos svim zakonima prirode, pronašlo je svoj dom na stablu koje viri iz ovog kanadskog jezera.

Drvo_na_povr__ini_jezera_780906624

Foto: Profimedia

Jezero vila nalazi se, kako mu samo ime kaže, u udaljenom i nezagađenom predelu, blizu gradića Port Renfrju. Iz mira i spokoja kojim odiše jezero, izvire samo jedno duboko zaronjeno stablo.

Životom vezano za njega, na samom vrhu je tanko „drvo Daglasove jele“ .

S obzirom da je uronjeno stablo jedini izvor podrške i hrane zakržljalom drvetu, ceo prizor odaje utisak plemenite žrtve jednog skoro mrtvog starog drveta zarad opstanka mlađeg koje na njemu raste.

Za turiste, planinare i lađare, ova slika predstavlja jedinstven prozor u svet prirode i ponovnog rađanja.

Malo „bonsai“ drvo privuklo je mnoge fotografe koji su želeli da ovekoveče njegovu borbu za opstanak, a među njima i osvajača nagrade Nacionalnog istorijskog muzeja za najboljeg fotografa divljine.

Međutim, bez obzira na nagrade, svaka slika ovog drvceta, odanog svom mrtvom stablu, priča sopstvenu priču o simboličkom pregnuću za opstankom.

Izvor:nationalgeographic.rs

________________________________________________________________________________

GOLGOTA I VASKRS…

tamoiovde-logo

Albanska golgota i krfski vaskrs

U ratnoj 1915. i 1916. godini odigralo se nešto sasvim neuobičajeno u istoriji Evrope i sveta. Jedna država napustila je svoju teritoriju, da bi se, preko dve susedne zemlje, sklonila na teritoriju treće. Priča o golgoti i vaskrsu Srbije u sebi ima sve odlike istinske epike. Značenje Krfa u istoriji Srba kao da nije dovoljno prepoznato i jasno protumačeno.

87840_vest_rusija-vesti-vostokOno što se dogodilo sa Srbijom i Srbima od oktobra 1915. do septembra 1918. nezabeleženo je u istoriji Prvog svetskog rata, pa i u istoriji Evrope. Jedna država – kralj i regent, vlada, Narodna skupština, Vrhovna komanda, vojska, banka i blagajna, sve ključne ustanove – napustila je svoju teritoriju da bi se, preko dve susedne (Crna Gora i Albanija), povukla na tle treće zemlje (Grčka).

Tu, na ostrvu Krf, ona je, uz pomoć saveznika, obnovila svoje snage. Srpska vlada i državne ustanove ostaće sve do kraja rata, a preporođena srpska vojska ostrvo će konačno napustiti sredinom maja 1916. godine. Vojska će odatle biti prebačena na Solunski front, odakle 15. septembra 1918. kreće u pobedonosnu ofanzivu i oslobađanje otadžbine.

 

Foto 7

Kolona srpskih vojnika u povlačenju 1915. godine

Za vreme egzodusa, usred masovnih stradanja, preovladavalo je osećanje sloma i poraza. Bilo je traganja za krivcima u sopstvenim redovima, međusobnih optuživanja i obračuna. Proboj Solunskog fronta, oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, dali su, međutim, albanskom stradanju i krfskom preporodu naknadni, dublji istorijski smisao.

To je učinila i Vidovdanska, Kosovska ideja, obnovljena još uoči Prvog svetskog rata, snažno prisutna i u kulturi Kraljevine SHS, zahvaljujući pesmama Milana Rakića, skulpturama Ivana Meštrovića, prozi Nikolaja Velimirovića, Isidore Sekulić, Miloša Đurića. Povlačenje preko Albanije i preporod na Krfu sagledavani su kao izraz kosovskog opredeljenja srpskog naroda. Nazivani su „raspećem“ i „vaskrsom“, ili „golgotom i vaskrsom Srbije“.

Istoričari već ceo jedan vek pokušavaju da razumeju i protumače ono što se dogodilo 1915. i 1916. godine. Neverovatno, ali istinito – o golgoti i vaskrsu Srbije nije snimljen nijedan igrani film. Fotografi i dokumentaristi su, međutim, dostojno odužili svoj dug. Konačno, književnost je, možda, učinila najviše za uobličavanje sećanja i znanja o 1915. i 1916. godini.

foto 5

Vojnici nose mrtvog druga ka „plavoj grobnici“

Dovoljno je samo setiti se onih pisaca koji su u ovim događajima učestvovali i o njima neposredno svedočili, poput Branislava Nušića, Stevana Jakovljevića, Rastka Petrovića, Dragiše Vasića, Stanislava Krakova. U kolektivnom sećanju, koje čini temelj srpskog nacionalnog identiteta, golgota i vaskrs Srbije, kao središnji deo ratova od 1912. do 1918, imaju ključno mesto, zajedno sa Nemanjićima, Kosovskom bitkom, Karađorđevim ustankom, Drugim svetskim ratom, Jasenovcem, „Olujom“ i „Milosrdnim anđelom“.

Srpski istoričari se uzalud trude da o golgoti i vaskrsu Srbije 1915-1916. pišu hladno i objektivno. Nije reč samo o tome da će se srce svakome stegnuti kada vidi fotografije dečaka sa šajkačama, u poderanim opancima, sa pletenim torbicama o ramenu, kako, bez roditelja, sa srpskom vojskom, pešače preko Kosova polja i umiru, napušteni i zaboravljeni, u zavejanim bespućima albanskih planina, u dalekom Fijeru ili na obalama Vojuše. Ili o tome da će svako ko dođe na Vido – „ostrvo smrti“, tu posetu, bez ikakve sumnje, pamtiti do kraja života.

Screenshot0011Priča o 1915. i 1916. godini ima, naime, sve odlike epskog, nečega što podstiče i pokreće dubinske, junačke i stradalničke slojeve u zbunjenoj duši današnjeg čoveka. U oktobru 1915, Srbi su se tukli sa vojskama tri carstva – Nemačke, Austrougarske i Bugarske (čak se i Bugarska, naime, 1908. godine, proglasila za carstvo). Nemci, najopasniji neprijatelj, koji je probio srpske redove na Savi i Dunavu, na glavnom pravcu nastupanja, u dolini Morave, čudili su se silini otpora srpske Treće armije, pod komandom generala Pavla Jurišića Šturma. Trupama Odbrane Beograda, pod komandom generala Mihaila Živkovića Gvozdenog, usred borbe pomagali su građani srpske prestonice – deca, žene i starci. Neprijatelj ih je, zarobljene, streljao. Vojvoda Stepa Stepanović je, sa svojom Drugom armijom, držao front prema svojim starim znancima, Bugarima.

Tek kada je Bugarska, pošto je sačekala da Nemci probiju srpski front na severu, udarila u leđa Srbije, srpska vojska je krenula u povlačenje koje će se okončati na Krfu. Čak i posle bugarskog napada 14. oktobra, Prva srpska armija vojvode Živojina Mišića ostala je neporažena. Ona je sve do tada uspešno držala front prema Austrougarima. Na dramatičnim sastancima srpskih vojvoda i generala u Peći, 29. i 30. novembra, vojvoda Mišić će tražiti da srpska vojska izađe na Kosovo polje i tu primi odsudnu bitku sa neprijateljem, umesto da se povlači u Crnu Goru i Albaniju.

Za vreme egzodusa, sve do Skadra i Lješa, Mišićeva Prva armija štitiće odstupnicu srpske vojske i civila i voditi neprekidne borbe u odstupanju. Vrhovno starešinstvo nad svima imalo je nekoliko staraca, sređenih životnih iskustava i čvrstih uverenja – kralj Petar Karađorđević, predsednik vlade Nikola Pašić i načelnik Generalštaba vojvoda Radomir Putnik. Kralj Petar i regent, mladi Aleksandar Karađorđević, koji je uoči rata stao na očevo mesto, nalazili su se u prvim borbenim redovima, da bi ohrabrili svoje vojnike. Dubina nerazumevanja između Srba i osvajača videla se i po tome što su prisustvo Karađorđevića na borbenim položajima tumačili kao pripremu za predaju.

Foto 6

Kralj Petar sa Nikolom Pašićem i članovima vlade u Nišu

Potpuno nerazumevanje vladalo je, međutim, i između Srba i njihovih saveznika. Rusija, Britanija i Francuska su, u septembru 1915, sprečile Srbiju da napadne Bugarsku i da tako na vreme spreči njen udarac u leđa srpske vojske. Zauzvrat su Srbima obećavali da će im iz Soluna priteći u pomoć. Na tome se zasnivao srpski ratni plan kada je počeo napad neprijatelja. Srpska vojska, međutim, nije uspela da se spoji sa saveznicima, koji su 5. oktobra počeli da se iskrcavaju u Solunu. Te francuske i britanske trupe bile su preslabe da bi odbranile dolinu Vardara od Bugara, i da bi se probile kroz njihove redove. Za epsku priču potreban je i motiv izdaje.

Srbi su 1915. verovali da su ih saveznici izdali i prepustili sudbini. U jednom trenutku, sredinom novembra 1915, srpski kralj, regent, vlada, narodni poslanici, sva srpska vojska i izbeglice slegli su se na Kosovu polju. Mnogi su se tada pitali da li će tu, na Kosovu, propasti i obnovljena srpska država, baš kao nekada srednjovekovno srpsko carstvo? Da li je sve što se događalo još od 1804. bio samo san o slobodi, pre povratka u tuđinsko, vekovno ropstvo? Čak i rasulo koje je Srbe konačno zahvatilo u Prizrenu i Peći imalo je u sebi nečeg epskog.

Foto 22

Deo artiljerijskog naoružanja srpske vojske ostao je na Kosovu i Metohiji

U Peći su, pre pokreta ka crnogorskim planinama, usred masovnih dezertiranja, uništavanja municije, spaljivanja dokumenata i ogromnih vatri i eksplozija, srpski artiljerci plakali dok su „sahranjivali“ svoje topove koji su im čuvali glave još od 1912. godine. Oni koji tada nisu pobegli, krenuli su ka snežnim visovima koji su se kao zidine uzdizali iznad Peći i Prizrena, bili su rešeni da se ne predaju, da se bore do kraja.

U planinskim, snežnim bespućima Crne Gore i Albanije, mraz, glad, rane, bolesti i umor desetkovali su srpske kolone. Glavnini vojske i izbleglica, koji su prošli kroz Crnu Goru, tamošnje srpsko stanovništvo neretko je davalo poslednje rezerve hrane; ljudi su, međutim, u opštoj nemaštini i nesreći, morali da misle i na svoju decu i porodice. U Albaniji je Srbe čekalo neprijateljsko i ravnodušno stanovništvo.

U pljačkaškim napadima Albanaca naročito su stradale trupe Novih oblasti, koje su se povlačile putem kojim su 1912. godine Srbi već ulazili u Albaniju, preko Puke i Orošija ka Lješu i Skadru. Najviše su stradali komora i civilno stanovništvo, deca i žene, koje su Albanci bespoštedno otimali i odvodili. Jedan oficir je opisao kako je sa svojim vojnicima krenuo za napadačima, da bi ušao u njihovo selo i oslobodio veliki broj zarobljene dece, žena, pa i vojnika.

foto 2

Iscrpljeni i gladni srpski vojnici na ulicama Skadra

Pošto su, u prvoj polovini decembra 1915. izbili na albansku obalu, u Skadar, Lješ i Drač, Srbi su ponovo morali da se suoče sa sporošću i ravnodušnošću saveznika. Ruski car, sada predaleko da bi mogao da pomogne, zahtevao je od Pariza, Londona i Rima da Srbima hitno priteknu u pomoć. Francuzi su pomogli najviše i najbrže. Britanci su bili ravnodušni, iako su njihovi inžinjerci mnogo toga učinili da olakšaju položaj i kretanje Srba. Italijani, zabrinuti da će im Srbi ugroziti posede u Valoni i Draču, bili su neprijateljski raspoloženi.

Sporadične evakuacije iz Svetog Jovana Medovskog i prečesta potapanja brodova koji su donosili hranu, pokazali su da je ova luka bila previše opasna za evakuaciju cele srpske vojske i civila. Okršaji britanskih, francuskih i italijanskih flota sa ratnim brodovima i podmornicama Austrougarske u Jadranu bili su skoro svakodnevni; najveća bitka odigrala se kod Drača, 29. decembra 1915. godine.

Sabijeni na obalama Albanije, Srbi su svakog časa, prodorom Bugara sa istoka i Austrougara sa severa, mogli da budu uhvaćeni u klješta i konačno uništeni. Pošto je pala Crna Gora, 12. januara 1916, trupama Austrougarske otvoren je put ka Skadru i Albaniji. Srpska vojska je morala da krene na novi marš, ka Draču i Valoni. Pokret kroz nepregledne vode i močvare, pod kišom i vetrovima, bio je još ubitačniji od prelaska zaleđenih planina.

foto 3

Na jadranskoj obali u iščekivanju savezničkih brodova

Prava, masovna evakuacija srpske vojske iz Drača i Valone počela je tek krajem januara i trajala je do 19. februara. Poslednji delovi srpske Konjičke divizije na Krf će biti prebačeni tek 5. prila 1916. Bila je to najveća pomorska operacija ovog tipa u Prvom svetskom ratu. I docnije, ona će po svojim razmerama, biti uporediva samo sa evakuacijom Britanaca i Francuza iz Denkerka 1940. godine.

Uprkos neprijateljstvu i međusobnim sumnjičenjima, mora se reći da je glavni teret masivne i rizične operacije spasavanja Srba sa albanskih obala podnela italijanska ratna flota. Na Krfu će ih sačekati italijanske, ruske i britanske misije, ali će im glavnu pomoć pružiti Francuzi. Oni će Srbe hraniti, snabdeti naoružanjem i reorganizovati njihovu vojsku. Francuska će primiti najveći deo srpskih civilnih izbeglica i školovati najviše srpske izbegličke dece. Francuska ratna flota prebaciće srpsku vojsku, počevši od 18. aprila, sa Krfa na Solunski front.

foto 4

Groblje srpskih vojnika na Krfu

Ubedljiva većina srpskih vojnika nikada ranije nije videla more. Njegove modre dubine, oko Vida i Krfa će, međutim, primiti posmrtne ostatke preko 5.000 ovih junaka. Takav završetak njihovog ratnog puta prevazišao je čak i epsku maštu.

Egzodus iz 1915. i 1916. odneo je živote 77. 455 srpskih vojnika i preko 140.000 civila. Kada se tome pridodaju umrli u epidemijama, od posledica gladi, bolesti i iscrpljenosti, u neprijateljskoj najezdi i koncentracionim logorima, onda je, prema nekim proračunima, 1915. i početkom 1916. godine umrlo oko četiri petine od ukupnog broja stanovnika Srbije stradalih u Prvom svetskom ratu – čak oko 1.050.000 ljudi, žena i dece.

Vido je upamćeno kao „ostrvo smrti“, ali Krf je za Srbe bio „ostrvo vaskrsa“. Mesto i značenje Krfa u istoriji Srba kao da još nije dovoljno jasno prepoznato.

4

Put kroz Albaniju vodio je preko planinskih vrhova pokrivenih snegom

Tu je, 1916. godine, vaskrsla Srbija. Sred vekovnih maslinovih šuma, pod blagim mediteranskim suncem, okrepljena krfskim vinom i dobrotom Krfljana, ovde je oživela srpska vera, preporođena srpska vojska i obnovljena srpska država.

Odatle će Srbi krenuti u pobedu i slavu, ka svojim kućama, ka otadžbini.

 

 

Tekst je deo dokumentarnog filma „Srbi na Krfu“ koji Radio-televizija Srbije realizuje u koprodukciji sa Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije. Realizaciju filma su pomogli Ministarstvo odbrane RS i Ambasada Velike Britanije u RS. Autor RTS projekta „Srbi na Krfu“ je Slađana Zarić.

dr Miloš Ković
RTS

Izvor: vostok.rs

___________________________________________________________________________________

 

BARDSEJ, MALO OSTRVO 20.000 SVETACA…

tamoiovde-logo

Bardsej je nekada bio centar moći i jedno od najsvetijih mesta u Velikoj Britaniji, a danas je dom svega četiri stanovnika, koja na ostrvu žive bez električne energije, automobila i toaleta.

bardsejaps_143952272

Foto: Profimedia

Populaciju ostrva čini 200 sivih foka, 300 ovaca i samo četiri čoveka koja posete ovo ostrvo u toku godine. Na ostrvu Bardsej je odnos ljudi i ovaca veći čak nego i na Novom Zelandu. 

Telefonski signal, ukoliko možete da ga uhvatite, dolazi iz Irske, koja se nalazi 88 kilometara zapadno preko Irskog mora.  

Međutim, godinama unazad ovo malo ostrvo nije bilo zabačeno i zaboravljeno mesto, već je bilo superiornije u odnosu na kopno. Ovo ostrvce, površine nešto manje od dva kvadratna kilometra je tokom istorije bilo fascinantno mesto, piše BBC.

Smešteno 3,1 kilometra na istočnoj obali Velsa, u okrugu Llŷn Peninsula, Bardsej je danas poznato kao ostrvo 20.000 svetaca, koji predstavljaju najveću populaciju ostrva koja počiva na njemu. 

Brojne legende kažu da je Bardsej bio sveto mesto keltskih druida, kao i da je kralj Artur sahranjen upravo na ovom ostrvu. U šestom veku, kraljevi velških okruga Llŷn i St. Cadfan su započeli izgradnju manastira na ovom mestu. Potom su došli do sjajne ideje, da svako ko umre na ovom ostrvu, neće otići u pakao.

Već do srednjeg veka, Bardsej je postao jedno od najsvetijih mjesta u Britaniji, a mnogi su, jednom kad bi postali svesni da im se bliži kraj, na sve načine pokušavali da dođu do ovog ostrva. 

Zajedno sa verskom, došla je i politička važnost, jer su moćnici na ostrvu shvatili koliko je Bardsej važan hodočasnicima. Ubrzo su izgrađene i prve značajnije institucije, a kako je vreme odmicalo, počele su se graditi i obrazovne institucije.

Dokazi o naseljenosti ostrva sežu i do 7.500 godina p.n.e. Arheolozi su pronašli tragove 45 praistorijskih naselja na ostrvu, uključujući i primitivna oružja, sahrane i zemljane radove, koji su možda okruživali kuće.

Onda su došli sveštenici. Ostrvo je uskoro postalo poznato i kao britanski Rim, a tri posete Bardseju su vredela kao jedna poseta Rimu.

Nakon što je ostrvo praktično proglašeno svetim, godinama su se tela preminulih na njegovoj površini tu i ukopavala. Pretpostavlja se da na ostrvu od svega 1,79 kvadratnih kilometara površine ima više od 20.000 ukopanih ljudi.

Četiri preostala stanovnika ostrva se često šale da ne smeju da kopaju nigde na ostrvu iz straha da bi mogli da iskopaju neki skelet. Dešava se da zbog loših vremenskih prilika, kiše i jakih vetrova, stanovnici moraju da provedu na ostrvu i po nekoliko nedelja, ali priznaju da im mir, tišina i potpuno prekid komunikacije sa ostatkom sveta prija s vremena na vreme i da svoj život na ostrvu ne bi menjali.

„Bardsej je mesto jednostavnosti i daleko je od 21. veka“, kaže Ričard Farmer, predsednik Bardsey Island Trust, koje je kupilo ostrvo 1979. godine.

Ovo verovatno predstavlja izazov za sve koji žive ovde, na otuđenom strvu. Ali to ga takođe čini i spektakularnim mestom, koje morate da posetite, jer je Bardsej sveto mesto gde se mir, tišina i prirodna lepota susreću.

Pogledajte ostale fotografije

Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________