JABUKE KOJE NE MIRIŠU…

tamoiovde-logo
Umesto starih sorti, posebnog ukusa i arome, prevladale su nove hibridne, pogodnije za intenzivnu sadnju

Voće je nekada bilo mirisnije i slađe, a da se to nostalgija za prošlim vremenima ne poigrava sa čulima, potvrđuje mr Karlo Slavić, agronom.

jabuke--------novo

Foto A. Isakov

Izučavajući prošlost agrara na terenu severne Bačke, u arhivima je pronašao brošure i reklame za nekadašnje rasadnike i u njima začuđujuće veliku ponudu voćnih sorata.

Prvi rasadnik u Subotici otvoren je 1861. godine, a već cenovnik rasadnika iz 1872. godine donosi spisak od 43 sorte jabuka, a posebno se reklamiraju noviteti sa dodatnih 13 sorata. Krušaka ima čak 54 sorte, plus 14 noviteta. To je daleko više nego što danas u ponudi imaju rasadnici voća – navodi Slavić.

Na nedavno završenim „Berbanskim danima” na Paliću, Slavić se kao član žirija založio da nagradu dobije proizvođač Ferenc Marki, koji je pred kupce izneo carsku krušku, jednu od sorata koje nestaju sa ovog područja, jer smatra da na ovakvim manifestacijama treba posebno da se vrednuju proizvođači starih voćnih sorata. Međutim, strahuje da se za neke već zakasnilo te da su nepovratno nestale sa ovog područja.

Izbor sorte je stvar mode. Danas se traže jabuke sorte ajdared ili greni smit, sortiment je ograničen, a nekada nije bilo tako. Da li danas iko zna za funtaču? Bez nje se nekada nije pravila čuvena bečka štrudla sa jabukama. Subotica je izvozila 100 vagona te jabuke u Beč. To je, kako joj ime kaže, velika jabuka teška i funtu, odnosno pola kilograma, mirišljava i kašasta. Da li se neko još seća petrovača? Jabuka kojima smo se prvo radovali jer sazrevaju oko Petrovdana, 12. jula – navodi Slavić.

Nekada se voće sadilo nasumično raspoređeno po vinogradu, voćnjaci su „ušoreni“ tek kada je počela konjska obrada zasada. Na ceni je bilo bujno drvo jabuke koje je sve svoje sokove usmeravalo u miris i ukus ploda. Danas se, nasuprot tome, vrednuju i sade hibridne sorte koje daju plod ujednačene veličine, sposobne za intenzivnu proizvodnju neophodnu da se brzo napuni šleper.

Mr Karlo Slavić i njegov kolega Sava Turanov su još 1986. godine, dok su radili u velikim firmama „Peščara“ i „Agros“, pokrenuli akciju očuvanja starih sorata. Namera je bila da uzmu pelcere i od svake sorte zasade bar po pet stabala. Nažalost, sa raspadom „Peščare“ sav ovaj trud otišao je u nepovrat.

Na ovom terenu pronašli smo stabla 36 ranih jesenjih i zimskih sorata. To su bila aktivna stabla a zanimljivo je da smo najviše očuvanih sorata našli u pojasu od 100 metara od granice, jer uredbom nije bilo dozvoljeno da se tamo menja zatečeni zasad. U voćnjacima smo našli sorte kao što su srčika, koja se ovde toliko gajila da je dobila pridev subotička, zlatna pramenka ili devojačke grudi – priča Slavić, objašnjavajući kako su bogatu aromu pratila i živopisna imena jabuka.

Prema svim analizama, jabuka sa peska ima sastav čiji hemijski ekvivalent stvara ukus nedostižan jabukama sa drugih podloga. Slavić primećuje da se danas ipak voćnjaci sele ka crnici, ostavljajući pesak nebranjen od dalje erozije.

Postoji zbirka sorata na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu i na Institutu za voćarstvo u Čačku, ali mislim da ni jedna od njih nije celovita. Poneko još iz entuzijazma skuplja i gaji stare sorte, ali ova svojevrsna banka gena je osiromašena i sužena, pa su pojedine osobine jabuka, krušaka ili drugog voća, sa njihovim mirisom, ukusom i drugim kvalitetima, zauvek izgubljene– kaže Karlo Slavić.
Aleksandra Isakov
Izvor:politika.rs

__________________________________________________________________________________________

Preporuke: JABUKA IZ RAJA IZAŠLA

                          DONEĆU TI DEST KILA

NOVAC (NI)JE NAJVAŽNIJI…

tamoiovde-logoNajskuplja privatna škola na svetu

U Švajcarskoj se nalazi privatna škola čiji studenti zime provode na ski stazama, a leta na obali živopisnog Ženevskog jezera.

332113_1Godišnja školarina za institut Le Rosei je veoma velika i uopšte ga nije lako upisati.

One koji uspešno prođu težak i rigorozan proces upisa čeka život pun privilegija, prenosi news.com.au.

Institut star 135 godina nudi najbolja predavanja iz umetnosti sa najboljom opremom, koncertnu halu sa 1.000 sedišta i konjički centar sa 30 konja.

Studentima je na raspolaganju i velika jahta na Ženevskom jezeru, kao i spa centar u kome mogu da se opuste.
Iako najstarija privatna škola u Švajcarskoj naglašava da novac nije glavna stvar pri upisu, godišnja školarina tvrdi suprotno jer iznosi 175.000 dolara.

Predavanja su na engleskom ili francuskom jeziku, a studenti uče i dodatna 3 jezika.

Što se tiče objekata, škola poseduje prostorije za kompjuterske nauke, veliku biblioteku i zgradu sa 179 soba od kojih skoro svaka ima zasebno kupatilo.

Za spoljašnje aktivnosti na raspolaganju su teniski teren, bazen i golf teren.

Poznati i imućni studeti zahtevaju i visok nivo zaštite koji obuhvata pokrivenost cele škole kamerama i čuvare koji stalno patroliraju.

Humanitarne akcije su nešto što je veoma zastupljeno u ovom institutu jer uprava škole smatra da je veoma važno da imućne osobe pomažu onima koji nisu materijalno obezbeđeni.

Neki od slavnih studenata ove škole bili su i: Ranier-princ Monaka, bivši CIA direktor Ričard Helms, deca Elizabete Tejlor i mnogi drugi.

Izvor: rtvbn.com/01. Feb 2015/ B 92

___________________________________________________________________________________

HADŽI JOVAN DOLETEO KUĆI…

tamoiovde-logoSup „lutalica”, koji je pet godina boravio na Bliskom istoku odlučio da se gnezdi u Uvcu

Beloglavi sup Hadži Jovan koji je pet godina svog detinjstva i mladosti proveo u Izraelu vratio se kući – u koloniju u Uvcu.

H82-Izraelski-prsten-na-nasoj-ptici-koja-se-gnezdi-na-Uvcu-oznakama.png

Beloglavi supovi se gnezde u Uvcu

Hadži Jovan je u Izrael „doputovao” decembra 2011, to jest iste godine kad se izlegao. On je 36. iz grupe „izraelsko-srpskih” supova i pokazatelj koliko su ovi lešinari važni ne samo na prostoru Balkana, već je njihovo prisustvo dragoceno i na Bliskom istoku.

– Hadži Jovan je boravio u Nacionalnom parku Gmala udaljenom 1.815 kilometara od Uvca. Za njega se zainteresovao kolega Ido Šaked koji je kretanje Hadži Jovana zabeležio preko 40 puta tokom boravka u Gmali. Sup je iz Gmale nestao krajem 2012. godine i Ido je pomislio da se vratio kući ili da je negde stradao, pa se raspitivao da li ga je neko zabeležio u Srbiji – priča dr Saša Marinković, iz Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković”.

Krajem 2013. godine Jovan se ponovo pojavio u Nacionalnom parku Gmala, na opšte oduševljenje svih zaposlenih. Ovaj povratak ga je učinio najpoznatijim srpskim supom u Izraelu, jer su pomislili da će biti prvi sup iz Srbije koji je odlučio da se gnezdi kod njih.

– Početkom septembra prošle godine Hadži Jovan se ponovo izgubio iz Gmale, pa nas je Ido zamolio da mu javimo da li se možda vratio kući bezbedno. Ovog supa „lutalicu” na našim prostorima prvi je 11. januara ove godine, ugledao Brano Rudić iz Požege, saradnik Fondacije za zaštitu i fotografisao ga. Ta fotografija je odmah otišla u Izrael do Jovanovog brižnog prijatelja Ide – objašnjava Marinković.

Hadži Jovan nije prvi sup koji se vratio iz Izraela, ali svakako je najpoznatiji. Zabeležen je povratak samo 32 odsto naših beloglavih supova koji su se vratili iz Izraela, ali stručnjaci procenjuju da je taj procenat daleko veći.
– Kvalitet kontrole beloglavog supa, nažalost, pao je u poslednje tri godine. Do toga je došlo zbog nerazumevanja i osporavanja istraživanja od strane upravljača Rezervata „Uvac” – kaže Marinković i ističe da je nebriga države naterala stručnjake da napuste dostignute standarde praćenja beloglavog supa i ostanu bez značajnih informacija.

– Satelitsko praćenje otkazano, jer nema više novca za plaćanje satelita. Zbog toga više i ne kontrolišemo beloglavog supa Konstantina. Satelitski uređaj na leđima ptice i sada odašilje signal i podatke o njegovom kretanju, ali mi nismo u mogućnosti da ih više primamo – kaže Marinković.

Takođe je ugrožen i najuspešniji program u zaštiti biodiverziteta na Balkanu koji je vodio Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković”, a to je naseljavanje beloglavog supa na Staru planinu i u Republiku Srpsku.
B. Vasiljević

Izvor:politika.rs (objavljeno 09.02.2015.)

Vidi još: tamoiovde.wordpress.com/Avanture beloglavog supa/

_________________________________________________________________________________

NIŠTA NIJE BEZ OTROVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

PET VELIČANSTVENIH

SLAVOLJUB-TASIC-1612-2013-0U Srbiji raste blizu 4.000 različitih biljnih vrsta i vrlo je teško, u stvari nemoguće reći koje su od njih lekovite, a koje nisu, ili koje su više ili manje otrovne, više ili manje bezbedne.

U 16. veku čuveni švajcarski lekar Paracelzus dao je možda najbolju definiciju leka, ali i otrova, rekavši da su sve stvari otrovne i da ništa nije bez otrova. Samo je doza ono što čini da nešto nije otrov.
Ovako razgovor za „Bilje i zdravlje“ počinje farmaceut Slavoljub Tasić, rukovodilac Kontrole kvaliteta Instituta za lekovito bilje „Josif Pančić“ u Beogradu. Naučnici i travari često nekim biljkama daju prednost u odnosu na druge, više ih proučavaju i primenjuju, pa je teško izdvojiti najlekovitije.

Pozivajući se na reči osnivača Instituta prof. Jovana Tucakova da se „u terenskom radu, u kontaktu sa prirodom kriju dragocena saznanja i iskustva“, Tasić je odabrao nekoliko biljaka, koje su prihvaćene i u nauci i u narodnoj medicini.

Uva (Arctostaphylos uva ursi)

Priča o uvi počinje pre skoro 2.000 godina, kada čuveni rimski lekar ovu biljku uvodi u terapiju. U Srba je poznata i kao medveđe grožđe, medvetka ili planika. Raste u severnoj i srednjoj Evropi, na nadmorskim visinama iznad 1.800 metara, a vrlo često obrasta same vrhove planina, gradeći guste i prostrane „tepihe“. U terapeutske svrhe upotrebljava se list, sakupljen preko leta, osušen u hladu, očišćen od grančica i drugih nečistoća. List uve je poznati uroantiseptik i koristi se kod cistitisa, uretritisa, pijelitisa. Drugim rečima, čaj pripremljen od listova medvetke je nezaobilazan u terapiji infekcije mokraćnih kanala. Preporučuje se uglavnom u kombinaciji sa drugim drogama, koje deluju sinergistički, upotpunjavajući i pojačavajući ukupni efekat.

SAVET PLUS: Primena čaja od „čiste“ medvetke ne preporučuje se na duži vremenski period, ali se mogu piti čajne mešavina sa uvom zbog sprečavanja pojave recidiva. Za delovanje planike neophodna je alkalna reakcija urina, pa se pacijentu savetuje odgovarajuća dijeta i pola kašičice sode bikarbone uz čaj.

Hajdučka trava (Achilleamillefolium)

Malo je biljaka koje se mogu pohvaliti slavnijim imenom od hajdučke trave. Jer, hajdučica je dobila ime po grčkom junaku Ahilu, Hironovom učeniku. Prema legendi, Ahil je svoje vojnike predvodio u svim borbama, a ranjenike lečio. Kažu da mu je omiljena trava za vidanje rana bila upravo hajdučica.
Nekada se tokom čitavog leta sakupljala, pa nijedna kuća nije bila bez ove lekovite biljke. Koristila se za kađenje, a melem od sprašene bokvice i hajdučke trave imala je svaka domaćica, pa kada bi neko kretao na duži put, poneo Bi malo ovog melema. Prilikom povrede, prah bi se posuo po rani.
Koristi se nadzemni deo biljke u cvetu. Sadrži flavonoide, etarsko ulje, alkaloid ahilein, poliacetilene, triterpene, sterole… Deluje protivupalno, poboljšava varenje, dobbra je protiv nadutosti i gasova u stomaku, pospešuje izlučivanje žuči, ublažava grčeve. Pomaže kod otežanog varenja, proliva, dizenterije, bolova i grčeva u stomaku, za apetit. U narodnoj medicini koristi se spolja u kupkama kao antiseptik. Zbog snažnog protivupalnog delovalja omiljeni narodni melem za ublažavanje posledica prekomernog sunčanja je ulje od hajdučice. Drevne tradicionalne medicine uče da hajdučka trava oštri opažanje, povećava budnost, izdržljivost.

Bokvica muška i ženska (Plantago lanceolata i Plantago major)

Svako će vam reći da je na ranu ili posekotinu najbolje priviti list bokvice, da deluje protiv upale kože i sluzokože, da pomaže iskašljavanje, a koristi se od pamtiveka. Kažu da je Aleksandar Makedonski glavobolju lečio bokvicom, a grčki lekar Dioskorid zapisao je da ova biljka smiruje, hladi, zaceljuje i omekšava. Indijci su zapazili da mungos nakon borbe sa kobrom koristi bokvicu da neutrališe otrov, dok su je Arapi koristili protiv dezinterije i za lečenje kožnih bolesti. U anglosaksonskoj medicini smatraju je jednom od devet svetih biljaka, koja ulazi u sastav melema za lečenje devet poznatih otrova.
Lekoviti deo je list, koji sadrži iridoidne glikozide, sluzi, tanine, amino kiseline, fenolne kiseline, flavonoide. Deluje stežući i antibakterijski, interno se koristi protiv upale organa za disanje i upale sluzokože usta i grla, a oblozi od sveže isceđenog soka bokvice efikasno ublažavaju sve vrste upalnih reakcija na koži ili sluzokoži. Pospešuje mokrenje i zaustavlja krvarenje, a u narodnoj medicini upotrebljava se protiv hemoroida koji krvare, krvi u mokraći, hroničnog bronhitisa, čira u želucu, gastritisa, bolova u želucu.

U monografiji o bokvici, čuveni srpski farmakognosta, akademik Jovan Tucakov zapisao je recept za pastile od bokvice: po 5 grama soka od bokvice, mlevenog rizoma perunike, tragakante i ekstrakta slatkog korena se pomeša, doda se 50 grama vode i postepeno, uz mešanje crni šećer, dok se ne napravi gusta masa nalik testu. Od mase praviti pastile veličine manjih bombona. Odličan su lek za organe za varenje(čir i gastritis) i za lečenje disajnih organa (bronhitis).

Kantarion (Hypericum perforatum)

Kantarion je višegodišnja zeljasta biljka, lepih zlatno-žutih cvetova, i spada u jednu od najviše proučavanih biljnih vrsta. Sadrži antrahinonske i floroglucinske derivate, biflavonoide, ksantone, etarsko ulje, tanine, amino kiseline. Deluje antidepresivno, a preparati od njega spadaju u grupu najcenjenijih biljnih lekova. Mnogobrojna klinička ispitivanja utvrdila su da farmakološka aktivnost nimalo ne zaostaje za klasičnim tricikličnim antidepresivima.
Deluje protiv čitra(antiulkusno), antimikrobno, protiv ulapa(antiinflamatorno), a najnovija istraživanja ukazuju da je delotvoran u tretiranju viralnih i retroviralnih infekcija.
U narodnoj medicini čuveno je kantarionovo ulje: sveži cvetovi potapaju se u maslinovo ulje, ostave da stoje na suncu do dva meseca, potom se crvena tečnost odlije i koristi za opekotine i rane.

SAVET PLUS: Kantarion je fototoksičan, pa se ne sme koristiti čaj ni preparati kantariona ukoliko izlazite na sunce.

Neven (Calendula officinalis)

images

Foto:panoramio.com

Kad su u 4.v.p.n.e. Grci osvojili Egipat, usvojili su tradicionalnu medicinu, a jedna od biljaka koja ih je posebno opčinila bio je neven. Od tada do danas neven je najzastupljenija biljka u lečenju bolesti kože, sistema za varenje, raznih upala i infekcija. U farmaciji se koristi cvet koji sadrži do četiri odsto hemolitički aktivnih bisdezmolidnih saponozida, flavonoide, triterpenske alkohole, poliacetilene, polisaharide, etarsko ulje. Dobar je protiv upala i krvarenja, protiv grčeva glatke muskulature, kao antiseptik i imunostimulans, pri zaceljivanju rana. Koristi se u terapiji čira na želucu, amenoreje, dismenoreje, hemoroida, proširenih vena, analnih ekcema, upalnih procesa na koži, a ekstrakt nevena pokazuje citostatičku i antitumorsku aktivnost. Ulje se sprema od svežih cvetova, regeneriše i neguje kožu.

Danijela Kljajić

Izvor:biljeizdravlje.rs


POŠALJITE GA SV. PETRU…

TAMOiOVDE____________________________________________________________

Pismo Napoleonu vraćeno uz napomenu „proslediti sv. Petru“

napoleon_310x186Iako je umro pre gotovo dva veka, francuskom imperatoru Napoleonu Bonapartu izgleda i dalje stiže pošta.

Da li je reč o kompjuterskoj greški ili o nepoznavanju nacionalne istorije, te francuski Nacionalni institut za statistiku i ekonomske studije (Insee) poslao je nedavno popisni obrazac slavnom francuskom vojskovođi na adresu u Ajaču, na Korzici, a tamošnja pošta je pošiljku vratila uz napomenu: „Umro 1821. Molim, proslediti pismo svetom Petru“.

Neobičan slučaj, koji je ubrzo osvanuo i na internetu, preneo je list „Kors Maten“ koji savetuje institutu da hitno proveri svoje podatke kako ne bi ponovo bio predmet sprdnje na društvenim mrežama.

Insee je barem mogao da pismo adresira na Dom invalida, gde se danas nalazi Napoleonov grob“, zaključuje ne bez šale korzikanski list.

Istine radi, samo nekoliko koraka dalje od broja 3. u ulici Sen Šarl u Ajaču, na koji je pismo poslato, nalazi se muzej Bonaparte, smešten u kući u kojoj je Napoleon rođen i u kojoj su izloženi predmeti i nameštaj koji je pripadao bivšem imperatoru.

Izvor:novosti.rs/Tanjug

__________________________________________________________________________________________

POTOPLJENA ISTORIJA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Otkriven izgubljeni egipatski grad na dnu mora

TamoiOvdeArheolozi su otkrili drevni grad koji je Mediteransko more progutalo i zatrpalo tonama mulja, stena i peska pre 1.200 godina.

Originalno nazvan „Herakleon“ od strane Grka, a potom preimenovan u „Tonis“ od strane Egipćana, postojanje ovog drevnog grada po prvi put je potvrđeno 2000. godine kada je dr Frank Godio, podvodni arheolog, napravio jedno od najznačajnijih otkrića 21. veka.

Zajedno sa svojim timom sa Evropskog instituta za podvodnu arheologiju, Godio je otkrio „izgubljeni grad“ u Aleksandriji.

Poslednjih 13 godina istraživači su mukotrpno iskopavali ovaj grad, podižući davno zaboravljene komade istorije na površinu.

Kako se na površini sakupljao materijal, Godiov tim je bio u stanju da napravi virtudelni model grada – onako kako je mogao da izgleda pre hiljadu godina.

Popularno gledište jeste da je ovaj grad bio luka zbog lokacije na kojoj se nalazio, a otkriveni predmeti idu u prilog ovoj tvrdnji.

Iako je jedna velika misterija rešena, postoji još jedan veliki znak pitanja kada je ovo otkriće u pitanju.

Vrlo malo stručnjaka sa potpunom sigurnošću može da kaže kako je ovaj grad završio na dnu mora. Šta je izazvalo njegovo potonouće? Da li se sam urušio? Da li je u pitanju bila prirodna katastrofa?

Godio je proveo brojne sate pokušavajući da sklopi sve delove ove slagalice kako bi došao do odgovora.

Njegova teorija?

Masivno kamenje korišćeno u izgradnji vrlo lako je moglo da potone kroz mekanu glinu koja je temelje držala na svom mestu, a u slučaju zemljotresa, ceo grad je mogao da „sklizne“ i izgubi se u morskim dubinama.

B92 /glassrpske.com

SVETLOSNO SLIKARSTVO ALEKSANDRA MARANOVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Da li je moguće sa konvencionalnim uljanim bojama naslikati svetlost?

MIRANOV-300x300Kako na platnu predstaviti nevidljive zrake kosmičke energije, misli i osećanja?

Umetnik Aleksandar Maranov pronalazi magiju našeg sveta i njenu lepotu poklanja okruženju. 

Aleksandar Miranov je rođen u Taškentu. Crtanje, hobi iz detinjstva, preraslo je u profesiju – klasično obrazovanje je dobio u Taškentskoj umetničkoj školi i na Taškentskom pozorišno-umetničkom institutu, gde je savladao tradiciju akademskog realizma. 
Umetnik kaže:

Sve ove godine radio sam mnogo. Pored obaveznih studija, skica, pronikavao sam u tančine umetničke tehnike majstora moderne i prošlih vekova, pokušavajući otkriti tajne boja, eksperimentišući. 

Radovi Aleksandra Maranova su zadivljavali učitelje i kolege, koji se nisu prestajali diviti slikarskom majstorstvu umetnika i prefinjenoj realističnosti njegovih radova. Početkom 90-ih, umetnik se seli u Moskvu. Tamo, posle mnogo razmišljanja o smislu života i istinskom pozivu umetnika, došao je do zaključka kako bi trebalo da izgleda njegova nova slika. Aleksandar Maranov se priseća: 
Znao sam da raditi po starom više nije moguće. U okviru akademskog slikarstva, moj razvoj je bio završen. Jednom sam ležao i gledao običnu 60-vatnu sijalica. I u jednom trenutku, u svetlu te sijalice, video sam neverovatan sjaj i shvatio da je to ono što treba da slikam. 

Zajedno sa otkrićem toga šta slikati, postavilo se pitanje, a kako naslikati to šta je video, kako predstaviti svetlost? Jer se, pre svega, radi o čistoj apstrakciji. Na redu je došlo treganje za formom, koja bi pomogla da lepotu svetlosti približi publici.  Rd1-300x300Shvatio sam da se sve što nas okružuje – drveće, voda, oblaci – sastoji iz tih sjajnih linija. Mi često vidimo stvari koje nisu onakve kakve su u stvarnosti. Oblaci, na prvi pogled, beli i paperjasti, sastoje se upravo od sjajnih linija i crtica. I ako ih prihvatimo na ovaj način, oni postaju ne samo lepši, već i mnogo bliži ljudskoj duši.

 
Na takav način se pojavio prvi „novi“ rad Aleksandra Maranova, koji je nazvao „Sijanje“ – neverovatan ples, u čijem ritmu se ljudske figure pretvaraju u sjajne linije. Ili se to radi o samim svetlosnim zracima koji se prepliću u nekom ritmu i pretvaraju u pulsirajuće ornamente, fascinirajuće za posmatrača. 
Trenutno, Aleksandar Maranov radi na novom ciklusu slika, pod nazivom „Postanak“. 
RD4-150x150Spremajući se za započinjanje nove slike, ja meditiram, vraćajući se opet u trenutak iz 1992, kada sam prvi put ugledao lepotu sjajne linije. Ulazeći u meditativno stanje, ja u punom mraku vidim svetlosne objekte. Svaki od njih je lep, ali neki – ne nalaze odjeka u duši, dok drugi, evociraju prijatna osećanja. Tako, na primer, pojavio se rad „Formula okeana.“

To je moja percepcija vode. 

RD2-150x150Posetioci izložbe Aleksandra Maranova podležu pod neizrecivi šarm njegovih radova.

Knjiga komentara umetnika je puna oduševljenih poruka.

Većina posetilaca se slaže da je njegove slike nemoguće opisati ili nekako objasniti, jer je umetnik uspeo da proviri iza granice svakodnevnog života i na slikama materijalizuje energetsku misao.


RD1-150x150RD3-150x150Rd5-150x150RD7-150x150


Izvor: ruskidom.rs/sr/svetlosno-slikarstvo/

____________________________________________________________________________________________

SVET JEDNE ŽENE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 NI NAUČNICI SA HARVARDA NIKADA NISU VIDELI SLUČAJ KAO NJEN

Ona piše s desna na levo, naopakim slovima, tako i čita, kuca SMS poruke na telefonu, a pre nego što je prohodala, puzala je unazadTo je za njunormalno„.

news_109504

Ona je fenomen u prostornoj orijentaciji

 „Svet jedne žene doslovno je    okrenut naglavačke zbog retkog medicinskog fenomena zbog kojeg sve vidi naopako“, piše britanski „Dejli mejl“ o Užičanki Bojani Danilović (28).

  Ova radnica gradske uprave sve vidi naopako zbog izuzetno retke greške u načinu na koji njen mozak obrađuje slike, zbog čega je postala zanimljiva i svetskim medijima.

  List opisuje neobičnu svakodnevicu devojke iz Užica koja kod kuće ima poseban televizor okrenut naopako, dok ostali ukućani imaju drugi aparat.

Ona je fenomen u prostornoj orijentaciji. Piše s desna na levo, naopakim slovima, tako i čita, kuca SMS poruke na telefonu. Pre nego je prohodala, tek u trećoj godini, puzala je unazad. Do petog razreda osnovne škole nije mogla sama da ode i vrati se iz škole, zbog problema s orijentacijom.

– Meni je levo-desno, gore-dole. To nekome može da deluje čudno, ali za mene je to potpuno normalno – kaže Bojana.

Naučnici sa Instituta za tehnologiju Masačusetsa i sa Harvarda u SAD njeno stanje su opisali kao „fenomen prostorne orijentacije“.

– Rekli su mi da su videli slučajeve ljudi koji pišu onako kako ja vidim stvari, ali da nikad nisu videli slučaj poput mog – kaže Bojana Danilović.

Izvor:www.smedia.rs/foto: printscrn Daily mail

____________________________________________________________________________________________

MIHAJLO PUPIN: SA PAŠNJAKA DO NAUČNIKA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________

Moj učitelj u seoskoj školi u Idvoru nikad nije bio u stanju da na mene ostavi tako dubok utisak kao ljudi na komšijskim poselima koji su putovali po svetu i tako aktivno sudelovali u svetskim borbama. Čitanje, pisanje i računanje ličili su mi na sredstva za mučenje koja je učitelj, po mom mišljenju neznalica, izmislio da bi uskratio moju slobodu i igranje sa drugovima. No, moja majka me je ubrzo ubedila da sam na pogrešnom putu. Ona nije znala ni da čita ni da piše pa mi je govorila da se oseća slepa kod zdravih očiju. Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da krene ni van granica našeg sela. Koliko se danas sećam, ona mi je govorila: “Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju – oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”. „Sa pašnjaka do naučenjaka“ M. Pupin

Na današnji dan,12 marta 1935. godine umro je Mihajlo Pupin, naučnik svetskog glasa, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD.

imagesMihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine u selu Idvor (opština Kovačica), u Banatu, od oca Konstantina (Kosta) i majke Olimpijade, zemljoradnika, koji su  imali desetoro dece. 

Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom Idvoru, u Srpskoj  osnovnoj školi, a potom u  osnovnoj školi u Perlezu.  Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu, gde  se isticao kao talentovan i darovit učenik,  odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija.

No, zbog  aktivnosti u pokretu Omladine srpske, koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom, morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u inostranstvo, u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda.

U svojoj dvadesetoj godini života, nakon očeve iznenadne smrti, zbog finansijskih teškoća prekida  školovanje u Pragu marta 1874. odlazi u Ameriku.

„Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.“ „Sa pašnjaka do naučenjaka“ M. Pupin

Oldcolumbiasfield

Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina

    Matematiku i teorijsku fiziku Pupin je studirao u Kembridžu, a nakon odbranjene doktorske disertacije  postao je profesor matematičke fizike na Kolumbija univerzitetu. Profesurom se bavio punih 40 godina, radeći istovremeno i kao upravnik Elektrotehničkog instituta, na kome je došao do svojih najvažnijih naučnih otkrića.

Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike.

Njegovo najvažnije, najslavnije otkriće su bili Pupinovi kalemovi zbog čega se njemu u čast proces korištenja tih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama nazvan pupinizacija.

250px-Pupin_coil

Pupinovi kalemovi

Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj, a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj.

Pupin je patentirao ukupno 24 pronalaska. Prvi 1894. godine, a poslednji 1923. godine.

Zadužbine Mihajla Pupina

Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin.

Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini.

Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru.

Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi  Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara.

U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba – Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (eng. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (19091926).

Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (eng. Serbian National Defense) koju je predvodio i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata.

Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad.

U znak priznanja i zahvalnosti za njegovu naučnu i rodoljubivu delatnost, u Srbiji ime Mihaila Pupina nose: jedan veliki institut u Beogradu (sa preko 300 istraživača), jedna fabrika iz oblasti elektronike i više škola, kao i ulice u mnogim mestima.

imagespupPočasti-Mihajlo Pupin je bio:

Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD

Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 19251926.

Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke

Predsednik Njujorške akademije nauka

Član Francuske akademije nauka

Član Srpske akademije nauka

Titule

Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904)

Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915)

Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924)

Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924)

Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924)

Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925)

Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925)

Doktor nauka Union Koledž (1925)

Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926)

Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926)

Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926)

Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926)

Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926)

Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927)

Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927)

Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928)

Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929)

Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)

Medalje

Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902.

Herbertova nagrada Francuske akademije 1916.

Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919.

Počasna medalja američkog Radio instituta 1924.

Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924.

Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928.

Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929.

Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929.

Medalja Džona Frica četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.

 U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin.

Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom..

Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime.

800px-Pupin_Hall

Pupinova zgrada na Columbia University.
Foto: Wikipedija

Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade.

Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom.

Posebno priznanje

U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje “ Medalja Mihajla Pupina“, koja se dodeljuje svake godine za posebne zasluge, za doprinos nacionalnim interesima Amerike. Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI)

 Svoj životni put Pupin je opisao u delu koje je kod nas objavljeno pod naslovom „Sa pašnjaka do naučenjaka„(eng. From immigrant to inventor). Za  ovo autobiografsko delo dodeljena mu je 1924. godine  „Pulicerova nagrada“.

Reference: Knjiga „Sa pašnjaka do naučenjaka“, wikipedia, rts, e-novine

m.p(OVDE možete čitati knjigu- PDF)

Priredio: Bora*S

POMOĆ U NEVOLJI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________

DELFINI NAPRAVILI  „SPLAV“ OD SVOJIH TELA POKUŠAVAJUĆI DA SPASU BOLESNU DRUGARICU 

304109_delfini-afp_fOdavno je poznato da delfini važe za izuzetno inteligentne životinje, koje su često bile spasioci mnogih davljenika.

Koliko su ove životinje požrtvovane pokazuje i snimak napravljen u jednom nacionalnom parku u Južnoj Koreji kada je grupa delfina napravila „splav“ od svojih tela kako bi pomogli svojoj drugarici u nevolji.

Neverovatni snimak načinjen je u Kjum parku Ketacean istraživačkog instituta u Ulsanu u Južnoj Koreji.

 Grupa od 12 delfina plivala je kada je jedan od njih počeo da se čudno ponaša. Jedna ženka iznenada je počela da se prevrće sa strane na stranu, očajnički pokušavajući da se održi na površini usled paralize grudnih peraja.

 Videvši da im je drugarica u nevolji, drugi delfini su se skupili oko nje. Napravili su splav od svojih tela i zaronili ispod nje kako bi je držali na površini.

Priča, ipak, ima tužan kraj. Pet najpožrtvovanijih delfina se uzaludno trudilo da nesrećnu ženku spasu od davljenja.

Kada je prestala da diše, a njeno telo počelo da tone, ostali delfini su i dalje pokušavali da je dotaknu i pomognu joj, ali je bilo prekasno.

www.blic.rs

A,  OVDETokom noćnog ronjenja u blizini obala Havaja grupi ronilaca je prišao delfin koji nije mogao normalno da pliva.

 Tek kada je delfin uporno nastavio da kruži oko ronilaca, instruktor Keler Laros je shvatio da životinja nije samo znatiželjna, već da traži pomoć.

Delfin nije mogao normalno da pliva jer se zapleo u ribarsku mrežu, a kuka mu se zabila uz prsno peraje.

Čudno je bilo i što se delfin „nameštao“ svoje telo kako bi ga Laros lakše oslobodio.

Priredio: Bora*S

AVANTURE BELOGLAVOG SUPA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

NA ŠTA NAUČNICIMA UKAZUJU UČESTALI IZLETI ŠTIĆENIKA IZ REZERVATA UVAC

Poslednjih godina beloglavi supovi iz kanjona Uvca viđani su i po nekoliko hiljada kilometara daleko od rodnog mesta.

Najčešće se radi o mladim pticama, starim godinu-dve, mada ima i starijih jedinki. Ipak, činjenica je da je na ovim putovanjima svega par supova starijih od pet godina, jer kad ih posle ovog uzrasta prođe „pubertet“, teže da sviju gnezdo. A zašto mlade ptice kreću na daleka putovanja, nauka još nije odgonetnula. Nedavno smo na neke ptice iz kanjona Uvaca pričvrstili satelitske odašiljače da bi se omogućilo nesmetano praćenje njihovog kretanje na velikim razdaljinama, pa očekujemo da će nam pomoći da odgonetnemo i kuda lete i kojoj brzinom pređu razdaljine od više hiljada kilometara.
Ovako o „avanturama“ beloglavog supa govori dr Saša Marinković, ornitolog Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ u Beogradu.
– U okviru demografskih istraživanja beloglavog supa, 1986. godine, stručnjaci Instituta za biološka istraživanja počeli su obeležavanja jedinki – podseća dr Marinković. – Ptice su obeležavane plastičnim i aluminijskim prstenovima u raznim bojama i krilnim markicama sa slovima ili brojevima. Jedino se na ovaj način sa sigurnošću može potvrditi identitet, starost i poreklo ptice bez potrebe njenog ponovnog hvatanja. Prstenovane ptice poseduju evidencioni karton u kojem su zabeleženi svi važni događaji iz njenog života. To je jedini način da sazanamo neke njihove tajne – dodaje naš sagovornik i naglašava da su naučnici na ovaj način dobili odgovor na pitanje koliko mladunaca uspešno prebrodi pubertet, procenu broja mladunaca koji odlaze na putovanja, kao i da li se svi vraćaju kući.
– Znalo se da mlade ptice zimi odlazile iz Srbije u primorje gde nema mnogo snega i lakše nalaze hranu da prezime. Ali, otkada je u Rezervatu „Uvac“, zimi otvoreno hranilište, tj. ”restoran za supove”, većina mladunaca ostaje tokom cele zime. Neki su, istina, sjeseni odlazili, ali nismo znali kuda. Zato smo od 2004. godine intenzivirali obeležavanje beloglavih supova u Rezervatu „Uvac“ uz pomoć Fondacije za zaštitu ptica grabljivica i Akademskog speleološkog kluba u Beogradu kao i Rezervata „Uvac“. Do danas je obeleženo 170 ptica koje su više od hiljadu puta ponovo „zabeležene“ u prirodi. Neke su beležene često, dok su druge jednostavno nestale – objašnjava dr Marinković i podseća da je međunarodni program „Balkanski akcioni plan za lešinare“ omogućio elektronsko umrežavanje svih organizacija na ovom prostoru koje se bave markiranjem i praćenjem beloglavog supa.
– Povezanost i brza razmena informacija između stručnih organizacija Balkana, Evrope i Izraela, omogućila je prikupljanje informacija o kretanjima markiranih supova na celom području. Usavršavanje foto tehnike, video nadzora i rad volontera omogućili su prikupljanje obimne fotodokumentacije markiranih ptica. Nismo pretpostavljali da ptice sa Uvca u tolikom broju odlaze u Izrael i vraćaju se u rodnu koloniju da sviju gnezdo. Prvi zabeleženi posetilac Svete zemlje je Hadži-sup 4, koji se pojavio u Izraelu 25. decembra 2005. godine. Od tada je još šest ptica viđeno na hodočašću u Svetoj zemlji. Hadži-supu Vladi na proputovanju je pozlilo, pa je dospeo u bolnicu za životinje u Tel Avivu. Posle oporavka, u prisustvu predstavnika ambasade Srbije, ptica je vraćena u prirodu.
– Nažalost, nisu svi bili te sreće. Tako je sup Drakula uhapšen u Luganju za vreme ptičjeg gripa i završio je iza rešetaka u nekom zoološkom vrtu u Rumuniji – podseća dr Marinković i objašnjava da i u koloniju u kanjonu Uvca dolaze ptice iz Izraela i da je do sada registrovano osam ptica sa izraelskim markicama.
– Većina naših ptica, pak, leti do Grčke i u rezervatu Dadia na Marici zimuju i provode mladalačke dane. Neki supovi zimuju u Bugarskoj u rezervatu „Studen Kladenec“ u Ardi, ili u Rezervatu „Krasna gora“ u Strumici. Jedan sup iz Uvca zalutao je 1.760 km i otišao na sever, do Estonije. Niko ne zna šta je tamo tražio i kuda je potom nestao. Beloglavi sup Lala je 2008. godine sletao na krovove u Nikincima, obišao je Despotovo i Elegir, pa je dospeo u Centar za oporavak u Rezervatu „Uvac“. Dve sedmice pošto je pušten, odleteo je do Andrijevice gde ga je meštanin pronašao promrzlog u snegu. Trebalo je dva meseca da izvadimo neophodnu dokumentaciju kako bismo Lalu vratili preko granice, nekoliko desetina kilometara severnije u Srbiju u uvačku koloniju.
Među poznatim supovima avanturistima su i Hrvoje sa Cresa, Njegoš iz Gusinja, kao i Živka iz Trešnjice koja se posle oporavka pripitomila i postala zvezda Rezervata „Uvac“ – svedoči dr Marinković i dodaje:
– Rekord je ipak oborio beloglavi sup Alibaba koji je fotografisan u Arabijskoj pustinji, čak 3.400 kilometara od Uvca.

Sveta ptica
– Do današnjih dana održalo se narodno verovanje u natprirodne moći ove mitske ptice. Veruje se da beloglavi sup živi 300 godina, pa i više, može da predvidi budućnost, zna gde će uginuti životinja i zato se brzo sjati oko hrane. Ove ptice, po verovanju, mogu da utiču i na vreme, da rasteraju oblake, te ih ne bi trebalo proterivati niti prebrojavati. Pretpostavljamo da ih je još Sveti Sava „sretao“ u Svetoj zemlji, pa se možda zato našao na grbu Nemanjića – objašnjava dr Marinković.

Piše: J. Matijević/ZOV

*** Beloglavi supovi su visokoletači koji često dosegnu visinu od oko tri hiljade metara. Tehniku leta su, tvrde ornitolozi, doveli do savršenstva i jedreći na toplim vazdušnim strujama često znaju da prevale i po par stotina kilometara.

Ove ptice su svojevrsni čistači prirode, i oni su od davnina leteli iznad naših prostora. Međutim, pre samo tridesetak godina bili su na ivici istrebljenja.

Priredio: Bora*S

KIŠA OTKRILA FOSIL DŽINOVSKOG JELENA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________

Provala oblaka nad Kostolcem otkrila fosil džinovskog jelena iz poslednjeg ledenog doba. Nađeni mamutska kljova od 3,85 metara i jelenski zubi dugi pet centimetara

Nezapamćeni pljusak koji se sručio u noći između utorka i srede na Stari Kostolac otkrio je nove fosile na groblju mamuta na brdu Nosak.

To je nova zagonetka za stručnjake Arheološkog instituta SANU i holandske paleozoologe iz Lajdena, koji su se ovih dana priključili istraživanjima.

 Iz nanosa lesa na površinu je izbila još jedna ogromna kljova runastog mamuta duga 3,85 metara, ali i ostaci džinovskog jelena, koji je imao raspon rogova veći od četiri metra.

  Holandski stručnjaci su prepoznali fosilizovane ostatke jelenske glave koji su se nalazili ispod mamutskih kostiju, a to po mišljenju arheologa, upućuje na neku munjevitu prirodnu katastrofu koja je ove divove sahranila u brdu lesa tokom poslednjeg ledenog doba.

– Ponavlja se priča koja je viđena kod mamutice Vike, kraj čijeg smo fosila u površinskom kopu Drmno takođe pronašli ostatke jelena, ali stepskog, koji je živeo u njeno doba – kaže prof. dr Miomir Korać, direktor arheološkog parka Viminacijum.

– Vika i njen jelen živeli su u Kostolcu pre najmanje milion godina, kad je ovde vladala vrela sutropska klime. Fosili na brdu Nosak pripadaju runastom mamutu i njegovom savremeniku džinovskom jelenu, koji su živeli mnogo kasnije, u subpolarnim uslovima hladne tundre.

Sagovornik „Novosti“ ističe da pronalazak fosila mamuta i jelena koji su živeli na istom mestu u razmaku od najmanje nekoliko stotina hiljada godina dokazuje pretpostavku da je naš prostor oaza u kojoj život opstaje i kad u drugim delovima sveta nestaje.

– Velika Vika i njen drugar jelen živeli i stradali su, najverovatnije u megapoplavi pra-Morave u vreloj kostolačkoj savani sa bujnom i visokom travom – kaže prof. Korać. – Gotovo na istom mestu, oko milion godina kasnije, žive i stradaju njihovi daleki rođaci koji su za to vreme evoluirali i prilagodili se klimatskim promenama koje su pretvorile ovaj kraj u hladnu tundru. Suštinska važnost ovih otkrića jeste da se na našim prostorima nit života nikada nije prekidala.

B. Subašić,  26. jul 2012. /novosti.rs