CRTEŽ NAS RAZOTKRIVA…

tamoiovde-logo

Većina nas nesvesno nešto crta dok priča telefonom ili sedi na sastanku.

Bilo da su to jednostavni crteži, bilo da su geometrijski oblici, ne bacajte ih. Oni otkrivaju mnogo toga pre svega o vašem trenutnom raspoloženju, ali i o karakteru, tvrde psiholozi.

○●○ Spirale, krugovi, talasaste linije

 USMERENI STE NA SEBE
Tuđi problemi vas u ovom momentu ili ne interesuju ili sasvim malo marite za njih. To što počinjete da crtate spirale ili kružiće znači da vam je u datoj situaciji neophodno da se usmerite na sebe i napravite distancu od okruženja. Tako pronalazite način da savladate agresiju i odolite iskušenju da planete i uvredite sagovornika.

○●○ Cvetići, sunce, ukrasi
USAMLJENI STE
U duši vam uopšte nije tako vedro kako na crtežu izgleda. Pre će biti da je suprotno. Nedostaju vam bliskost i nežnost, i to nesvesno prenosite na papir. Crtate ono o čemu maštate, a vaša poruka glasi: „Obratite pažnju na mene!“ Dakle, čim vaša ruka počne da crta sunce, pozovite prijatelje i družite se.

○●○ Mreža
MAZOHISTA STE
Nalazite se u nezgodnoj situaciji. Svaka odlučna, debela linija simbolizuje napad u koji nećete krenuti. Ako na kraju uokvirite crtež, znači da je problem izglađen. Nije rešen, već je samo stavljen pod tepih. Niste borbene prirode, već ste skloni da gutate uvrede. A to krije opasnost nagomilanog razočaranja.

○●○ Ornamenti
DOSADNO VAM JE
Oštri uglovi i zaobljene linije spajaju se u ukrasni motiv koji se ponavlja. Takva šara govori o tome da vam je dosadno, da želite da prekinete telefonski razgovor ili odete sa sastanka. Ako uvek crtate takve šare, to može da znači da vam se život pretvorio u rutinu. Zato prekinite monotoniju koja vas guši i promenite nešto.

○●○ Krstići
IMATE OSEĆAJ KRIVICE
Ljudi ih često crtaju, s tim što su ženski krstići uglavnom ukrašeni, a muški jednostavnih i strogih linija. U oba slučaja crtanje krstića nagoveštava osećaj krivice koja je nastala kao posledica situacija u kojoj se trenutno nalazite. Nešto vas muči: ili sami sebi nešto zamerate ili vas je prekorio sagovornik.

○●○ Čovečuljci
BOJITE SE ODGOVORNOSTI
Njihov veseli izgled vara. Čovečuljci su znak bespomoćnosti ili želje da se izbegne odgovornost. Čovečuljke crtamo kad treba da kažemo konačno „ne“ ili kad treba da donesemo i saopštimo odluku koja možda neće biti prihvaćena s odobravanjem, pa nikako ne možemo da se nateramo da to uradimo. Čovečuljke u svom blokčetu shvatite kao upozorenje. Presecite i prihvatite odgovornost kako se posle ne biste osećali kao slabić.

○●○ Kvadratići, trouglovi, geometrijski oblici
HRABRI STE
Jedno je sigurno – vas niko neće prevesti žednog preko vode. Imate jasne ciljeve i uverenja, gotovo nikad ne skrivate svoje mišljenje i ne uzmičete pred neprijateljima i konkurencijom. Što su oštriji geometrijski oblici koje crtate, to ste vi agresivniji, mada to nije primetno na prvi pogled.

○●○ Pčelinje saće
PORODIČNI STE TIP
Volite mir i harmoniju i vodite uredan život. Ako već nemate porodicu, ovakav crtež može da signalizira vašu potrebu za svijanjem porodičnog gnezda. Vaš problem je verovatno u tome što odbijate da priznate koliko vam je brak važan i koliko maštate o njemu.

○●○ Šahovska polja
PATITE OD KOMPLEKSA
Očigledno se nalazite u veoma komplikovanom i neprijatnom položaju. Intenzivno tragate za efikasnim načinom da prevaziđete situaciju. U ovom je najbolje da ništa ne prećutkujete i ne krijete. Ako često crtate šahovska polja, verovatno imate skrivene komplekse.

Izvor: Žena +


 

DAN KADA JE OTIŠAO AUTOMOBIL SA KARAKTEROM…

tamoiovde-logo

Na današnji dan, 18. novembra 1985. godine u Srbiji-kragujevačkoj fabrici „Zastava“  prestala je proizvodnja popularnog i legendarnog automobila, „Zastava 750“, od milošte nazvanog „fića“.

Licenca je nakon završetka proizvodnje prodata turskoj fabrici „Tofas“ u kojoj se „fića“ proizvodio sve do devedesetih godina 20 veka.

Tako je maleni automobil i definitivno postao bitan deo automobilske istorije, ali se pasionirani ljubitelji ovog četvorotčkaša  trude da i dalje ostane na drumu.

Foto: magazinauto

Popularnost “fiće” ne prestaje ni posle više od tri decenije od kada je prestao da se proizvodi.

O tome  govore  podaci da u većini država nastalih na prostoru nekadašnje SFRJ postoje klubovi ljubitelja ovog automobila koji organizuju okupljanja širom bivše Jugoslavije.

U Kragujevcu postoji Udruženje ljubitelja fiće koje broji više od 170 članova iz desetak zemalja i koje svake godine se organizuje Fića fest.


„Proizvodnja automobila “zastava 750”, popularnog “fiće” u kragujevačkoj “Zastavi” počela je 18. oktobra 1955. godine. Bio je to mali jugoslovenski putnički automobil koji se proizvodio u Zavodu “Crvena Zastava” po licenci italijanskog “Fijata”.

U periodu od 30 godina proizvedeno je 923.487 vozila koje je nezvanično proglašeno za “nacionalnu klasu”.

Snaga motora bila je 23 KS (na početku proizvodnje) do 27 KS (u poslednjoj godini proizvodnje).

Poslednji proizvedeni automobil bio je model “Z-750 LE” koji se čuva u Muzeju “Zastava”.

Ukupno je u svetu proizvedeno 4.921.626 vozila, od toga u fabrici u Fijatu 2.695.197, u Zastavi 923.487, u Seatu (Španija) 814.926, Sevelu (Argentina) 304.016, u Nemačkoj (Fijat Nekter) 172.000 i u Čileu (Fijat) 12.000 automobila.

Početkom 50-ih godina 20. veka u Jugoslaviji se počelo razmišljati o proizvodnji putničkih automobila. Da bi fabrika bila rentabilna, trebalo je da proizvede i proda 10.000 automobila godišnje. Kako je u to vreme u Jugoslaviji standard bio nizak, a kupovna moć stanovništva mala, postavilo se i pitanje opravdanosti čitave investicije.

Vojni vrh je od rukovodstva preduzeća „VTZ“ u Kragujevcu tražio da se za potrebe vojske otkupi licenca za terensko vozilo Džip Vilis overland koja su bila prva vozila koja su 1953. montirana u Zastavi. Rukovodstvo Zastave je insistiralo i na proizvodnji civilnih putničkih vozila.

Započeti su pregovori sa italijanskim Fijatom, uprkos političkim tenzijama. Pregovori sa Fijatom vođeni su u vreme Tršćanske krize, vodio ih je inženjer Branko Nikolić, a uspešno su završeni nakon četiri meseca. Godine 1954. u Zavodu je započeta montaža vojnog terenskog vozila Fijat AP-55 (kampanjola) kao i putničkih vozila Fijat 1400 BJ i 1100 B.

Istorija Fiće počinje 1955. na sajmu automobila u Ženevi. Nekoliko godina ranije, Dante Đakoza, glavni Fijatov inženjer (1905—1996), dobio je zadatak da konstruiše malo vozilo za četiri putnika (za razliku od Fijata 500 Topolina, konstruisanog 1936. i koji je bio uzor mnogim proizvođačima malih automobila), prestao da se proizvodi 18. novembra 1985. godine.“

Fotografije: Nezavisne, arhiva Glas Šumadije

Referenca:glassumadije.rs


Foto galerija TAMOiOVDE

____________________________________________________________________________________________

 

PRIČA O SEVERNOMERIČKIM INDIJANCIMA…

tamoiovde-logo

  V DEO

„Mudar čovek duboko veruje u tišinu – znak savršene ravnoteže. Tišina je potpuna uravnoteženost tela, uma i duha. Onaj ko uspe ostati miran i netaknut olujama postojanja – da mu list ne zatreperi na stablu, niti se mali talas pokrene na površini sjajnog  jezera- ima po shvatanju mudraca savršen način života. Tišina je temelj karaktera.

Tišina i strpljenje, ljubav prema prirodi i sam način bitisanja – kao vrhunske životne mudrosti koje donose unutrašnji mir, usklađenost sa sobom, drugima i okolinom, te jedinstveni etički kod – prepun milosrđa, empatije, poziva na poštenje, iskrenost, poštovanje prema svemu i svima, miljama daleko od sveta razularene pohlepe, sebičnosti, laži i nasilja, činili su bit i lepotu jednog jedinstvenog naroda koji je težio miru, ljubavi, ravnoteži i pomirenju, prateći u tišini i čistoti srca svoj unutrašnji glas mudrosti predaka. Njihovi običaji, mitovi i legende, način na koji su se ophodili prema sebi, svojim precima, mrtvima, svim živim bićima i svemu što uopšte postoji, govore nam o njihovoj autentičnosti, neponovljivosti, iskrenosti, poštenju i specifičnom pogledu na život i svet.

„Sve što Indijanac radi je u krugu, a to je zato što snaga sveta uvek deluje u krugovima, i sve pokušava biti okruglo. Nebo je okruglo, a čuo sam i da je Zemlja okrugla, a takve su i sve zvezde. Vetar, kad je najmoćniji, vitla. Ptice grade gnezda u krugovima, jer njihova je vera isto kao i naša. Čak i godišnja doba u svojoj smeni čine veliki krug i uvek se ponovo vraćaju tamo gde su bila. Čovekov život je krug od detinjstva do detinjstva. I tako je u svemu u čemu se kreće snaga”.

Kada su Indijanci davali imena – bilo ljudima, mestima ili pojavama, činili su to sa čudesnom merom, kreacijom i suptilnošću, pogađajući direktno u suštinu stvari. Svakim nazivom dobijali ste u par reči suštinu čoveka ili pojave na koje se ime odnosilo, punu deskripciju njegovih osobina i karaktera, na najsažetiji i najpronicljiviji mogući način. Vreme je pokazalo da je jedna od najvećih i bitnih indijanskih zaostavština bio upravo njihov jezik. Prvi evropski kolonisti usvojili su mnogo reči iz preko 20 jezika algonkinske grupe naroda: naziva raznih vrsta hrane i životinja (akun, oposum).

U druge poznate indijanske reči spadaju: kokus (politički skup), mokasine (obuća), tobogan, totem i tomahavk (sekira). Najuočljiviji su indijanski toponimi- u koje spadaju i nazivi 26 od 50 američkih država. Na primer ime Teksas potiče iz jezika Kado i znači prijatelj, saveznik. Tenesi je dobio ime po selu plemena Čiroki, a Ohajo je reč Irokeza za dobru reku. Masačusets je ime plemena koje je živelo u okolini istoimenog zaliva, a Vajoming potiče od algonkinskih reči koje znače u velikoj ravnici. Ime grada Čikaga na jeziku algonkina znači mesto na kome raste luk, a Mississippi na jeziku plemena Čipeva znači Velika reka.

Reč tomahavk je verovatno iz pohatanskog – tamaham, što znači on seče. Tomahavk je bio hladno oružje, sekira, izvorno Algonkina. Što se nekih od autentičnih indijanskih običaja tiče, interesantno je spomenuti da su koristili dim za čišćenje duha. Sagorevanje biljaka za emotivno, psihičko i duhovno očišćenje je običaj u mnogim religijama i duhovnim grupama. Čuvena indijanska „lula mira” je svojevrsni ceremonijal koji su praktikovali nakon sukoba i sklapanja primirja. Skalpiranje neprijatelja kao vrsta trofeja je običaj koji se pripisuje obično Indijancima, međutim, zanimljivo da su oni taj običaj preuzeli upravo od belih doseljenika iz Evrope. U vezi sa tim se još jedanput postavlja ključno pitanje: ko su u stvari bili divljaci?

U legendu, zajedno s Indijancima, otišle su i njihove perjanice, lukovi, strele i koplja, odeća sa resama od jelenske kože (jedan od simbola njihovog sveta slobode, neustrašivosti i nesputanosti njihovog nepokorivog duha), šatori- wigwami, kanui, duge kose ukrašene trakama i perima, dimni signali kojima su se sporazumevali, ratne sekire i ratničke boje, njihovi vračevi – šamani, kišni ples i magični tam-tam ritam bubnjeva, totemi, prerije i divljina, mustanzi, divlji konji i bizoni – bafali koje su ispratili u „večna lovišta”, kao i sve svoje poštovane pretke, a na kraju, nažalost, i sebe same.

Indijanci su se trudili da žive u skladu s prirodom, njenim pravilima i menama. U indijanskom horoskopu znakovi su bili vezani za životinje čije su karakteristike i način života idealni za simbolizovanje ljudskih osobina. Večni krug ponavljanja i vraćanja svega otvara horoskopski znak DIVLJA GUSKA (22. decembar- 22. januar), a slede ga: VIDRA, PUMA, CRVENI ORAO, DABAR, JELEN, DETLIĆ, MORUNA, MRKI MEDVED, GAVRAN, ZMIJA i IRVAS.

Što se godišnjih doba tiče, simbolika i suština priče je ista kao i za horoskop, ili uopšte pogled na prirodu i način življenja. Prvo godišnje doba počinjalo je kod Indijanaca 22. decembra Mesecom dubokog sna zemlje. Slede ga Mesec odmora i Mesec Velikog Vetra, koji sežu do 20. marta. Zajedničko ime za prvo godišnje doba je Doba Duha Vaboose i to je vreme kada OTAC SUNCE započinje putovanje ka jugu, ispitujući prošlost i predviđajući budućnost. Drugo godišnje doba počinjalo je 20. marta Mesecom pupoljka, sledi ga Mesec povratka žaba, a završava 21. juna Mesecom setve kukuruza. Drugo doba se naziva Duhom Vabuna. Tada Otac Sunce sve više otkriva svoje lice i sva priroda buja. Treće godišnje doba – doba Duha Svanodese kada čitava Zemlja buja, biljke i žitarice daju plodove, a reke su pune riba, počinje 21. juna Mesecom najjačeg sunca, nastavlja se Mesecom punog zrna, a završava 23-eg avgusta Mesecom žetve. Poslednje godišnje doba je doba Duha Muđakevisa i to su meseci mira i ispitivanja sopstvenog rada. Ovo doba počinje Mesecom divlje plovke, nastavlja Mesecom prvog mraza i završava Mesecom dubokog sna…

Duhovni život Indijanaca zasebna je priča, jedan čudesni svet koji ih do u beskraj suštinski odvaja od današnje duhovne praznine i licemerja, prikrivenih tehnološkim čudesima i lažnom pobožnoću…

„Bog belih ljudi uklesao je svojim gvozdenim prstom svoje zapovesti u kamene ploče da ih ljudi nikada ne zaborave. Crveni čovek tako nešto ne razume. Naša vera je poštovanje predaka. Ona se sastoji od snova koje je Veliki Duh u tihim noćima velikodušno darivao izabranima. Ona je satkana od vizija svetih ljudi i zapisana je u srcima našeg naroda.“

Indijanci su gajili svest da su sva živa bića podjednako važna Velikom Duhu, Stvoritelju, i da čovek ne sme u svojoj obesti da uništava biljni i životinjski svet. Samu srž vere severnoameričkih Indijanaca čine mitovi i legende iz davnih vremena koje su nazivali „vreme pre velike promene“. To je bilo vreme kada su ljudi, životinje i prirodne sile imale moć da međusobno razgovaraju. Indijanske legende su izvor verovanja da svaki čovek ima svog duha zaštitnika koji bdi nad njim i pomaže mu u teškim trenucima. Mitovi su se prenosili usmenim putem na mlade indijanske naraštaje, uz logorske vatre. Igre vatre i senki pod zvezdanim nebom Amerike pojačavale su utisak magijskog i natprirodnog sveta mitova i legendi.

„Bog Hagajho je stvorio svet ni od čega, stvorio je stvari i živa stvorenja, ali psa nije bilo potrebno da stvori, jer je pas postojao oduvek. Psa nikada nisu smatrali običnom životinjom, i čovek jeu svojim pričama i legendama ustupio psu. U istočnim državama je postojala legenda o nastanku Borzoja: Jednom je car Solomon dobivši naređenje od Boga poručio svim životinjama da se okupe na sastanku, na kome je svako jutro svaka životinja mogla da iskaže svoje želje i potrebe i da dobije savet tvorca kako da se ponašaju jedni prema drugima. Okupile su se sve životinje osim ježa. Naljutivši se, tvorac se obratio sa pitanjem da li neko hoće da pođe u potragu za ježom? Našlo se samo dva dobrovoljca: konj i pas. Konj je rekao: „Ja ću da ga nađem i ja ću ga isterati iz jame, ali ja nisam u stanju da ga uzmem, jer sam visok, a i moj nos nije zaštićen od njegovih igala“. A pas je rekao: „Ja se ne plašim njegovih igala, ali moja glava je previše široka i ja neću moći da izvadim ježa iz rupe ako se tamo sakrije“.

Čuvši to, Solomon reče: „Da, vi ste u pravu, ali ja neću da uništim izgled konja i da smanjim njegovu visinu, jer to bi bilo jako ružna nagrada za njegovu pokornost i odanost. Bolje je da dodam lepotu psu kao nagradu za njegovu pokornost“. I razmislivši, car je uzeo u obe ruke glavu psa i mazio je dok ona nije postala potpuno tanka i špicasta. Tada su sve životinje videle da se pas pretvorio u elegantnog i tankog Borzoja. Tako su konj i pas krenuli za izbeglim ježom i doveli ga pred cara. Car Solomon je bio zadovoljan, ježa je kaznio da će se celog života vući po zemlji, a psa i konja nagradio rekavši: „Od sada ćete vi celog života biti čovekovi saputnici i prvi posle njega, pred licem Boga.

Sva plemena istočnog dela šumskog pojasa veruju u vrhunsko božanstvo Velikog Duha. Ono je stvorilo svet i sav život. Veliki Duh je nematerijalan i nevidljiv, nalazi se izvan čulnog sveta i nije određena osoba o kojoj bi se pričale priče. Ponegde ga nazivaju Manitu. Svet većine tamošnjih plemena čini nebo, sa četiri do dvanaest slojeva. U najgornjem sloju egzistira Veliki Duh. Moćna božanstva takođe žive i pod zemljom, te pod površinom reka i jezera. On je taman i suprotstavljem silama svetlosti, višeslojan. Najdublje u njemu žive najmoćnija božanstva – Podvodni panteri ili Divovske rogate zmije. Bit cele priče o indijanskoj duhovnosti i veri je iskrenost i poštovanje prema svim ostalim živim bićima, njihova duboka saosećajnost i njihova plodonosna dela, bez trunke gramzivosti, materijalizma i zlobne dvoličnosti onih koji su ih sistematski uništavali nekoliko stotina godina – do istrebljenja.

Indijanci su kroz brojne obrede iskazivali svoja verovanja i poglede na svet, upućujući bogovima svoje molbe i nadanja, uspostavljajući na taj način vezu sa celokupnom Prirodom. Indijanac je nastojao kroz celi život gajiti skladan odnos sa svimšto ga okružuje, a to nije zaboravljao ni u trenutku smrti, trenutku susreta sa najvećom tajnom postojanja čoveka na ovom svetu. Nastojao je uvek živeti časno, a obredi su ga u tom smislu podsećali na one vrednosti koje čovek ne sme nikad zaboraviti.

Živi svoj život tako da strah od smrti nikad ne uđe u tvoje srce.

U duhovnom životu severnoameričkih Indijanaca duvan je simbolizovao čudo stvaranja, a njegovim pušenjem (čuvena je indijanska „sveta lula“, „lula mira“ ili „calumet“) ljudi pokazuju svoje poštovanje prema Velikom Duhu, stvoritelju svega. S dimom koji se uzdiže iz lule, uvis se prema Velikom Duhu uzdižu i ljudske molitve, misli i osećanja. Ako vlasnik lule živi dobrim i religioznim životom, biće mu uzvraćeno čašću i snagom koju će dobiti.

Indijanski Ples duhova predstavljao je mesijanski pokret koji se pojavio među Indijancima (sedamdesetih godina 19. veka), koji je izražavao očajničku žudnju za povratkom bolje prošlosti, za povratkom života bez gladi, bede, bolesti, rata i indijanske podeljenosti koju je pratila potčinjenost belcima. Bio je to pokušaj Indijanaca da prihvate hrišćansko učenje o spasenju. Nakon svih poraza i patnji trebalo je na duhovnom planu dati smisao i nadu svojoj patnji. Njihov mesija – zvani Vovoka se nazivao Božijim sinom i Hristom koji je u obličju Indijanca sišao po drugi put na zemlju da bi preneo poruku Velikog Duha.

Pokret je započeo vrač (šaman) Vovoka. On je imao viziju velikog potopa koji će se obrušiti na zemlju i zbrisati sve doseljenike. Neposredno pred potop grom – ptice će se spustiti na zemlju i poneti sve Indijance koji su ostali verni svetom putu. Kada se voda povuče, bizoni i Indijanci će biti vraćeni na zemlju i sve će biti kao nekad. Odeća Plesa duhova je napravljena da zaštiti Indijance od metaka belaca. Bila je ukrašena crtežima biljaka i životinja zaštitnika. Pripreme za ples su se izvodile da bi duh predaka ušao u telo onih koji plešu i učinio ih besmrtnima. Indijanci su plesali u krugovima pevajući svete pesme.

Za vreme bitke kod Ranjenog kolena 1890. godine američka vojska je ubila mnogo Sijuksa. Mnogi od njih su nosili odeću ukrašenu orlom, bizonom ili jutarnjom zvezdom, verujući da će ih ti simboli zaštititi od povreda. Nakon tog tragičnog događaja, Vovoka se povukao – tragedija je označila kraj Plesa duhova. Stotinak godina kasnije, ples je postao način da se preživeli Indijanci povežu sa svojim precima. Ples duhova je nastao u rezervatima, gde su Indijanci (poraženi, prevareni i obespravljeni na sopstvenoj zemlji) umirali od gladi i beznađa.

WINTU ŽENA – 19.vek

„Kada mi Indijanci ubijamo meso, mi sve pojedemo. Kada kopamo korenje, kopamo male rupe. Kad gradimo kuće, kopamo male rupe. Mi tresemo kukuruz i druge plodove sa biljaka, mi ne iščupamo stablo, Mi koristimo samo mrtvo drvo. Ali beli ljudi buše zemlju, ruše drveća, ubijaju sve. Beli ljudi ne obraćaju pažnju ni na šta. Kako može duh zemlje voleti Belog čoveka? Gde god je beli čovek dotakne, to je bol”.

POGLAVICA MAQUINNA, NOOTKA

„Jednom sam bio u Viktoriji i video sam veoma veliku kuću. Rekli su mi da je to banka i da beli ljudi tu stavljaju novac na čuvanje i da vremenom dobijaju korist. Mi Indijanci nemamo takve banke: ali kada imamo mnogo novca ili ćebadi, mi ih dajemo drugim poglavicama i ljudima i vremenom oni im donose korist i naša srca se osećaju dobro. NAŠ NAČIN DAVANJA JE NAŠA BANKA”.

CRVENI OBLAK – Makhpiya-luta (1870)

„Godine 1868, beli je čovek došao i doneo neke papire. Nismo mogli da ih pročitamo i oni nam nisu rekli šta je zaista bilo unutra. Mi smo mislili da je dogovor da se pomeri tvrđava i da prestanemo da ratujemo. Ali kada sam stigao u Vašington, Veliki Otac mi je objasnio da su me prevodioci PREVARILI. Ja sam siromašan i go, ali sam poglavica svog naroda. Mi ne želimo bogatstvo, ali želimo da podižemo svoju decu ispravno. Bogatstvo nam dobro neće doneti. Ne možemo ga poneti na onaj svet. MI NE ŽELIMO BOGATSTVO. MI ŽELIMO MIR I LJUBAV”.

VILIJEM KOMANDA – Mamiwinini, Kanada (1991)

“Indijanci vide dva puta sa kojima se suočava bledoliki, kao put tehnologije i put duhovnosti. Mi osećamo da put tehnologije vodi moderno društvo ranjenoj i sprženoj zemlji. Može li biti da put tehnologije predstavlja žurbu u uništenje, dok put duhovnosti predstavlja sporiji put, kojim su Indijanci putovali i koji sada ponovo traže?”.

 A nakon Meseca dubokog sna, Kolumbovog „otkrića” i dolaska prvih bledolikih kolonista i osvajača.

Od ranih kolonijalnih vremena evropska politika je imala za cilj da od indijanskih plemena dobije teritorije na osnovu zvaničnih ugovora. Oko 370 ugovora potpisano je između 1787. i 1871, ali je većina prekršena, izmenjena ili ignorisana pošto je zemlja bila sve otvorenija za naseljavanje belaca.

Indijananci su se pomerali sve dublje ka zapadu, da bi Uredba o preseljenju Indijanaca, usvojena 1830. omogućila predsedniku SAD da ih preseli u indijanske rezervate. Doseljenici, tragači za zlatom i železnica rasparčavali su plemenske teritorije uzrokujući ratne sukobe. I ne samo to.

Naseljavanjem belog čoveka u Americi dolazi do naglog uništavanja prirode. Uzaludna su bila upozorenja i apeli američkih starosedelaca. Vekovima kasnije, greh prošlosti stigao je na naplatu u vidu globalnih klimatskih promena i katastrofa u vidu razornih tornada, suše, poplava i zemljotresa koji tutnje modernom Amerikom. Američki predsednik Endrju Džeferson potpisao je 1830. godine zakon o deportaciji pet velikih Indijanskih plemena u rezervate, koje su im kasnije takođe (suprotno ugovoru) ili oduzeli ili smanjili. Tako je sproveden prvi „demokratski“ genocid, podržan od američkog Senata.

Tako je na brutalan način „overena“ priča koja je počela 1492. godine „otkrićem“ Amerike („Indije“?) od strane Evropljana, priča o konvikstadorima, „misionarima“ i krvnicima koji su uništavali i pljačkali sve pred sobom, ubijajući starosedeoce, američke Indijance (pogrešno imenovane jednom od evropskih zabluda i laži) i oduzimajući njihovu rođenu zemlju. Tako je počeo krešendo, krvava završnica genocida nad jednim narodom i rasom, perfidna i cinična prevara, istorijom „pobednika“ pretvorena u „demokratski“ trijumf „civilizacije i hrišćanstva“, „dobrobit“ za starosedeoce, „divljake“.

Pripremljen, razrađen i sproveden sarkastičnom brutalnošću taj zakon je imao za cilj običnu pljačku Indijanske zemlje, zemlje starosedeoca koji su tu živeli hiljadama godina, u skladu sa Bogom i Prirodom. Pet velikih Indijanskih plemena: Čiroki, Čikasau, Koktau, Krik i Seminole proterani su sa područja najplodnije zemlje, koja je obuhvatala teritoriju veličine Zapadne Evrope. Indijanci, a posebno pleme Čiroki (narod visoke kulture, koji je tada imao svoje pismo, novine i literaturu) nazvali su progon, tj. „preseljenje“ Stazom Suza.

Indijanci su bili proterani vojskom SAD sa svog vekovnog staništa, dovedeni su u sabirne logore (zvuči poznato!) a onda pod pratnjom sprovedeni iz logora do suve i puste prerije srednje Amerike. Tokom zimskog puta od preko 2000 km bili su i ubijani (samo Čirokija je stradalo preko 4000). Ispostavilo se vremenom, bila je to samo „blažena pokazna vežba“ za sve nepokorne i nepodobne narode koji će se u budućnosti drznuti da se odupru blagodeti sile „demokratije“ (vladavine naroda, ma šta to značilo ili ma gde to čudo postojalo), primer primene „slobodarske tzv. hrišćanske kulture“ i uvod u priču o tome kako završavaju oni koji „ugrožavaju“ američke interese diljem Univerzuma. Bio je to prećutni trijumf zla i licemerja, pogrom koji je gotovo uništio jedan narod. Od zla potpunog uništenja spasio ih je samo njihov izuzetno jak duh (njihov Veliki Duh, Wakan Tanka), kultura i bogata tradicija, usmeno prenošena sa kolena na koleno.

Evropski osvajači i kolonizatori su doneli i niz bolesti na koje Indijanci nisu bili otporni (ovom prilikom ne mislim na psihičke i mentalne!). Bile su to pre svega male boginje koje su epidemijski kosile starosedeoce. I danas, u rezervatima, Indijanci se bore sa dijabetesom, srčanim obolenjima i mentalnim poremećajima.

„Demokratskim“ preseljenjem, uvodom u genocid, počela je lagano, ali sigurno odumiranje i nestajanje čitavog jednog naroda i njegove civilizacije, civilizacije koja je pre svega vodila računa o Prirodi, Majci Zemlji i suživotu sa njima – vremenom su nestajali bizoni, divlji konji, šume, ostale životinje i biljke, pred naletima „napredne“ civilizacije modernih varvara, konkvistadora i ubica. Počelo je doba „života“ u rezervatima, prethodnici budućih koncentracionih logora (valjda mesta za „koncentrisanje“ nepodobnih, ako kojim slučajem počnete da mislite vlastitim srcem i glavom). Ograđen, pregrađen i odvojen od vlastite slobodarske, lutalačke prirode, zaliven pošastima „vatrene vode“ i boleština belog čoveka, Indijanac je počeo da vene i tiho se gasi, iznutra.

Na Grand river teritoriji, koja se danas nalazi u južnom Ontariju stotinak kilometara zapadno od Toronta, nalazi se rezervat „Šest nacija“ u kome „živi“ šest plemena Irokeza: Mohavk, Oneida, Onondaga, Kajuga, Seneka i Tuskarora. Ovom zemljom „nagradila“ ih je britanska kruna zbog lojalnosti koju su pokazali za vreme građanskog rata u Americi, boreći se na strani Engleza (postoje li veći cinici i zlotvori!). Tokom godina veći deo poseda im je ponovo otet, te je ovaj rezervat sveden na jedva 186 hektara, dok se recimo, zoološki vrt u Torontu prostire na 282 hektara!!!

Na ovako brutalan podatak u šta je pretvoren „život“ Indijanskog slobodarskog naroda nakon upliva „civilizacije, demokratije i kulture“ belaca, nadovezuju se još gore činjenice vezane za Indijance smeštene po rezervatima Kanade (ili SAD, svejedno): postali su narod sa najvećom stopom samoubistava, uvučeni u blagodeti kriminala, droge i alkohola, sa prosečnim životnim vekom od oko 40 godina. Uglavnom su nezaposleni (procenti se kreću i do stope od 90% nezaposlenih, konkurišući žestoko belim „indijancima“ Srbije, sklonim neobičnim rekordima) i žive od socijalne pomoći (koja je, uzgred, ipak neuporedivo veća od zvaničnih – potrošačkom korpom preživljavanja merenih primanja u pomenutoj zemlji bez granica, na rubu nestanka). Na kraju, nizom suptilnih metoda genocida broj Indijanaca je danas sveden na „podnošljivih“ oko 1% stanovništva SAD! Ništa bez demokratije i iluzija…

I kada čovek pomisli da ništa gore nije moglo da zadesi Indijance, starosedelački narod Amerike, čiju zemlju je oteo beli šljam „hrišćanske“ Evrope (pritom naravno ne mislim na iskrene, istinske i milosrdne Hrišćane!), „demokrate, misionari i mirotvorci“ koji su ubijali, varali, palili i silovali sve na šta su naišli tokom gotovo četiri veka pogroma, život ga demantuje i pokaže da negativnoj gradaciji jednostavno nema kraja.

Naime, niko danas u Kanadi neće istaći činjenicu da je prvi slučaj biološkog rata u istoriji zabeležen sredinom kobnog 19. veka u Britanskoj Kolumbiji (postoji li nešto a da nije „britansko“) i da je primenjen upravo nad Indijancima. Crkva je pod plaštom humanitarne pomoći isporučila narodu Irokeza velike količine ćebadi koju su pre toga koristili oboleli od malih boginja. Potpuno neotporni na ovu vrstu bolesti, bili su pokošeni talasima smrti. Početkom 20. veka misionari osnivaju (iz „humanitarnih“ razloga, naravno) škole i internate, koji su zvanično služili za obrazovanje i brže uključivanje indijanske dece u kanadsku državu. Međutim, oni su bili sve samo ne to.

Sve do sredine 60-ih godina među njihovim zidovima odigravale su se prave drame u kojima su glavne uloge igrali sveštenici zaduženi za vaspitanje indijanske dece. Psihička i fizička zlostavljanja, a pogotovo seksualna iskorišćavanja (sve nekako poznato zvuči, čovek bi pomislio da se istorija neprestano ponavlja), bila su svakodnevna pojava. Mnogo je onih koji to nisu preživeli, a oni koji su uspeli da izađu odatle ostali su da se bore sa teškim traumama koje su ih pratile do smrti, vezani za drogu i alkohol, jedine stvari koje su tamo mogli da dobiju u neograničenim količinama. Ono što nisu uspeli da unište i pobiju „crveni mundiri“ i „sveštenici“, uspela je „vatrena voda“ kao blagotvorni „lek za dušu“ poniženih Indijanaca. Efekat izolacije i unutrašnjeg prevaspitavanja, tzv. „civilizovanja“, bio je vremenom poguban…

Priča o Indijanskoj „Stazi Suza“, pogromu ili „preseljenju“ čitavog jednog naroda simbolična je priča o savremenom svetu i jednoj civilizaciji, svoj njegovoj brutalnosti, zlu i licemerju, priča o mnogima od nas – o narodima Afrike i Azije, pre svega, koji su proterivani i pljačkani, a neki od njih i odvođeni u roblje, put Amerike (mada je vremenom pojam robova relativizovan, jer ih je na sve strane u najrazličitijim formama modernog robovlasništva i fašizma), a potom „oslobađani“ naslaga „divljaštva“ cinizmima „visoke kulture i rasne superiornosti“, o australijskim starosedeocima Aboridžinima, o mnogim narodima sveta koji su kao nepodobni i suvišni jednostavno uklonjeni, o narodu Srbije koji je (između mnogih drugih po celom svetu) proteran iz dela svoje istorijske kolevke – Kosova i Metohije, oprobanim „demokratskim“ tehnikama tj.  „osiromašenim“ bombama „milosrdnog anđela“ i vladavinom ljudskih „prava“ koja sprečavaju efikasnom silom ugrožavanje tuđih interesa i prava?!? Savremeni demokratski recept: ućutkaj, uništi i ukloni, pa potom „nagradi“ kao „humanitarac“ (tabletama za apetit gladnima) pokazao se kao veoma „suptilan“ i „bogougodno“ delotvoran, nekad davno isproban.

Staza Suza životni je put, „sudbina“, za sve one obespravljene ljude koji se ne uklapaju i priklanjaju opštoj trci za profitom i nova vizija sveta zasnovana na laži, nepravdi, nasilju i licemernoj „veri“ predodređenoj samo za manjinu „bogatih“ i silnih. Ništa više nije bitno osim novca, moći, profita, sile i činjenice da li se uklapate (ili ne) i da li prihvatate „ponudu koja se ne odbija“!

Indijanska Staza Suza samo je utrla glavni, „vizionarski“ put konkvistadorima sveta, u međuvremenu preobučenima i namazanim novih slojem licemerja… Pet velikih Indijanskih plemena postalo je u međuvremenu pet velikih svetskih kontinenata, svih naseljenih područja Majke Zemlje koje treba „osloboditi“ i pretvoriti u rezervate za nepodobne i neposlušne, bez obzira na rasu, naciju, veru ili bilo kakvo drugo obeležje, osim naravno količine novca koji dotični poseduju…

Godine kolonizacije, američke revolucije i širenja ka zapadu donele su mnogim indijanskim plemenima razaranje celih sela i masovne seobe. Plemena su na kraju desetkovana i saterana u rezervate-logore.

Punih dve hiljade godina izvorna Isusova ideja o čistoti srca, bratstvu i jednakosti svih ljudi izvrgava se ruglu i nastoji prikazati u sasvim drugom svetlu, suštoj suprotnosti od autentične jednostavnosti, hrabrosti, revolucionarnosti i lepote. Idući beskonačnom Stazom Suza, čovečanstvo sa početka priče nestaće u beskraju usamljenosti duha…

 „Kad saseče poslednje drvo i isuši poslednju reku belac će shvatiti da ne može da jede pare“.

SANTANA – Poglavica Kiowa

„Čujem da nameravate da nas preselite u rezervate blizu planina. Ja neću da se selim. Ja volim da lutam prerijom. Tada se osećam slobodno i srećno a kada se negde trajno naselimo mi bledimo i umiremo. Pre mnogo vremena ova zemlja je pripadala našim očevima, ali kada sam ja išao na reku video sam kampove vojnika na njenim obalama. Ti vojnici su sekli drveće i ubijali moje bizone i kada sam to video, moje srce se osećalo kao da će da izgori”.

VELIKI SAVET AMERIČKIH INDIJANACA (1927)

„Beli ljudi, koji pokušavaju da nas naprave po sopstvenoj slici, hoće da budemo, kako to oni zovu ’asimilovani’, uvlačeći Indijance u mejnstrim i uništavajući naš način života i naše kulturne obrasce. Oni veruju da bi smo trebali biti zadovoljni, kao oni čiji je KONCEPT SREĆE MATERIJALISTIĆKI I POHLEPAN, što je veoma različito od našeg puta. Mi hoćemo slobodu od belog čoveka radije nego da budemo integrisani.

MI NE ŽELIMO MOĆ, MI NE ŽELIMO DA BUDEMO KONGRESMENI ILI BANKARI, MI HOĆEMO DA BUDEMO SVOJI. Beli čovek kaže, postoji sloboda i pravda za sve. Mi smo dobili ’slobodu i pravdu’ i zbog toga umalo ne bejasmo istrebljeni. Mi to nećemo zaboraviti”.

Zemlju koju su SAD namenile za život Indijanaca – rezervate, je ustanovio Kongres 1786.godine. Zakon o preseljenju Indijanaca, iz 1830, imao je za posledicu da se narodi Krik, Semiole, Čikaso, Čokto i Čiroki presele u rezervate koji su se nalazili na tzv. indijanskoj teritoriji, u današnjoj Oklahomi. Oko 200 rezervata je napravljeno u više od 40 država SAD, većinom na siromašnoj zemlji, što je samo dodatno osiromašilo Indijance.

Bledolika kuga, zalutali, zabludeli i nezvani gosti tako su indijanskom narodu uzvratili na gostoprimstvu, „poklanjajući” im na kraju komadiće njihove vlastite, nasiljem otete zemlje… Na neki volšeban, tj. morbidan način, tako je nastao čuveni Američki san ili bolje rečeno noćna mora.

Tokom 16. i 17. veka evropske sile su uspostavile vojno prisustvo u Severnoj Americi, kako bi mogli napredovati i i odbraniti svoje PRAVO – pravo na otkriće, kolonizaciju ili pravo na osvajanje ogromnih delova kontinenta naseljenog Indijancima. Kao odgovor na progon, nasilje i pljačku mnoga indijanska plemena kreću ratnom stazom u želji da se odupru evropskoj kolonijalnoj ekspanziji.

Tokom 17. veka, Powhatan Konfederacija je zapretila opstanku prve  britanske kolonije Virdžinije, napadajući je tokom 1622. i 1644. godine. Sledile su pobune Algonkina i Pueblo Indijanaca. U nizu krvavih sukoba (sve do kraja 19.veka) mnoge grupe Indijanaca predlagale su ujedinjenje – tzv. pan indijanski Savez protiv kolonizatora. Nažalost, oni nikad nisu zaživeli, što je razjedinjena i često međusobno zavađena plemena učinilo još slabijima, pogotovo u odnosu na znatno brojniju, vojno-tehnički opremljeniju i superiorniju vojsku, kao i bledolike krvnike svih mogućih vrsta – od tzv. kauboja, odmetnika, evropskih kažnjenika i prognanika, do svakojakih avanturista u potrazi za zlatom i brzim bogaćenjem. U najvećem delu pomenutih sukoba evropski doseljenici su imali i indijanske saveznike (potkupljene raznoraznom robom, drangulijama i povrh svega alkoholom tzv. „vatrenom vodom”, koja ruši sva moralna načela).

Interesantna je priča o američkom predsedniku Linkolnu i indijanskom poglavici plemena Sijetla, iz sredine 19. veka, koja možda najrečitije govori o suštini krvavog sukoba nezvanih gostiju i domaćina starosedeoca, o suštini dva sveta, koncepta, viđenja života, njegovog smisla i sistema vrednosti.

Naime, kada je predsednik SAD Abraham Linkoln (otac nacije), 1854. godine ponudio da država kupi veliki deo indijanske zemlje, a indijanskom narodu je ponuđen smeštaj u rezervate (logorski pun pansion), na tu ponudu je dobio odgovor poglavice plemena Sijetla. Pismo se ubraja među najdublje i najlepše misli koje su ikad izrečene o čovekovoj okolini:

„Kada veliki poglavica iz Washingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju, previše od nas traži. Kako možete kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta ideja nam je strana. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Ako mi ne posedujemo svežinu vazduha i bistrinu vode, kao Vi to možete kupiti?

Svaki deo te zemlje sveti je za moj narod. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnoj obali, svaka maglica u tami šume, sveti su u mislima i iskustvu mog naroda. Sokovi koji kolaju kroz drveće nose sećanja na crvenog čoveka. Mrtvi beli ljudi zaboravljaju zemlju svog rođenja kada odu među zvezde u šetnju. Naši mrtvi nikad ne zaboravljaju ovu lepu zemlju jer je one majka crvenog čoveka. Mi smo deo te zemlje i ona je deo nas! Mirisno cveće naše su sestre, Jelen, Konj i Veliki Orao, svi su oni naša braća. Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplina tela ponija i čovek, svi oni pripadaju istoj porodici. Tako kad veliki poglavica iz Washingtona šalje svoj glas da želi da kupi našu zemlju, traži previše od nas. Veliki poglavica šalje glas da će nam sačuvati mesto, tako da ćemo mi sami moći živeti udobno. On će nam biti otac i mi ćemo biti njegova deca.

Ta sjajna voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate se sećati da je to sveto i morate učiti vašu decu da je to sveto, da svaki odraz u bistroj vodi jezera priča događaje i sećanje ovog naroda. Žubor vode glas je moga oca. Reke su naša braća, one nam utoljuju žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Mi znamo da beli čovek ne razume naš život. Jedan deo zemlje njemu je isti kao drugi, jer je on stranac koji dođe noću i uzima od zemlje sve što želi.

Zemlja nije njegov brat nego njegov neprijatelj i kad je pokori on kreće dalje. On za sobom ostavlja grobove otaca i ne brine se. On otima zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih očeva i zemlja što mu decu rađa zaboravljeni su. Odnose se prema majci zemlji i prema bratu nebu kao prema stvarima koje se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegov apetit prožderati će zemlju i ostaviće samo pustoš!

Naš način je drugačiji nego Vaš. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. A možda je to jer je crveni čovek divlji i nerazume. Nema mirnog mesta u gradovima belog čoveka. Nema mesta gde se čuje otvaranje listova u proleće ili drhtaj krila leptira. Možda je to jer sam divlji i ne razumem. Indijanac više voli blag zvuk vetra kada se poigrava licem močvare, kao i sam miris vetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom. Vazduh je skupocen za crvenog čoveka jer sve živo deli jednak dah – životinja, drvo, čovek. Beli čovek ne izgleda kao da opaža vazduh koji diše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupeo na smrad. Ali ako vam prodamo našu zemlju morate se sećati da je vazduh skupocen za nas, da vazduh deli svoj dah sa svim životom koji podržava. Vetar što je mom dedi dao prvi dah takođe će prihvatiti i njegov zadnji uzdah. I ako vam prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao i mesto gde će beli čovek moći da dođe i da okusi vetar što je zaslađen mirisom poljskog cveća. Tako ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju.

Ako odlučimo da prihvatimo postaviću jedan uslov: beli čovek mora da se odnosi prema životinjama ove zemlje kao prema braći. Ja sam divljak i ne razumem neki drugi način. Video sam hiljade raspadajućih bizona u preriji što ih je ostavio beli čovek ustrelivši ih iz prolazećeg voza. Ja sam divljak i ne razumem kako dimeći železni konj može biti važniji od bizona koga mi ubijamo samo da ostanemo živi. Šta je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu čovek će umreti od velike usamljenosti duha. Šta god se dogodilo životinjama, ubrzo će se dogoditi i čoveku. Stvari su povezane. Morate naučiti vašu decu da je tlo pod njihovim nogama pepeo njihovih dedova, tako da bi oni poštovali zemlju, recite vašoj deci da je zemlja sa vama u srodstvu. Učite vašu decu kao što mi učimo našu da je zemlja naša majka… Šta god snađe nju, snaćiće i sinove zemlje. Ako čovek pljune na tlo, pljuje na samog sebe. To mi znamo. Sve stvari su povezane kao krv koja sjedinjuje porodicu. Šta god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje.

Čovek ne tka tkivo života, on je samo nit u tome. Šta god čini tkanju čini sebi samome. Čak i beli čovek čiji Bog govori i šeta sa njime kao prijatelj sa prijateljem ne može biti izuzet iz zajedničke sudbine. Mi možemo biti braća posle svega, videćemo. Jedinu stvar znam koju će beli čovek jednog dana otkriti: naš Bog je isti Bog. Vi sada možete misliti da ga Vi imate kao što želite imati našu zemlju, ali to ne možete. On je Bog čoveka i njegova samilost ista je, za crvenog čoveka kao i za belog. Ta zemlja je draga Njemu i škoditi zemlji jeste prezirati njenog Stvoritelja. Zaprljajte vaš krevet i jednog dana ugušićete se u vlastitom smradu. Ali u vašoj propasti svetlećete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je doneo na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao Vam vlast nad njome kao i nad crvenim čovekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i divlji konji pripitomljeni, tajni ćoškovi šume teški zbog mirisa mnogih ljudi i pogled na zrele brežuljke zabrljan brbljajućom žicom. Gde je orao? Otišao je. To je kraj življenja i početak borbe za preživljavanje.”

Ako su Evro-Amerikanci počinil genocid bilo gde na kontinentu nad Indijancima, onda je to bilo u Kaliforniji, atraktivnoj tih godina zbog tzv. zlatne groznice. Između 1850. i 1860. godine rat, bolesti i glad smanjili su populaciju Indijanaca Kalifornije sa 150 hiljada na svega 35 hiljada. Godine 1876. u svrhu samoodbrane od uništenja i progona, plemena Sijuksa i Čejena  ujedinila su se pod vođstvom legendarnih poglavica – Bika Koji Sedi i Ludog Konja,  odnevši slavnu pobedu nad generalom Kasterom u bici kod Litl Big Horna. Do zadnjeg sukoba došlo je 1890. kod mesta Vundin Ni. Godine 1887. Dosov zakon je američkim starosedeocima koji su se odrekli pripadnosti plemenu dodelio državljanstvo SAD i 41400 hektara zemlje u rezervatima. U ratu protiv prerijskih Indijanaca (1854-1890) vojnici su imali za cilj obezbeđenje naselja i puteva, ograničavajući Indijance u rezervatima. Indijanci iz ravnica suočili su se sa velikim brojem doseljenika, jer je razvoj železnice pod belim čovekom vojnicima omogućio efikasan prevoz do spornih teritorija. Na kraju, kao da masakr i poniženje nad severnoameričkim Indijancima nije bio dovoljan, te je usledio još jedan masakr – masakr nad indijanskim glavnim izvorom hrane i života – bizonima. Naime, pre 1830. godine u preriji SAD je paslo najmanje 30 miliona grla (neki autori tvrde da je bilo i do 60 miliona) bizona. Sa krdima bizona su na visoravni živela plemena Indijanaca. Lovili su bizone lukom i strelom i dobijali od njih gotovo sve što im je trebalo. Meso za hranu, kožu za odeću, rogove za čaše, kosti za oruđe. Užad, torbe, saonice, šatori – sve su dobijali od bizona. Indijanci su u bizonu nalazili i lik i duh svojih bogova. Premda su Indijanci iskorištavali bizona tako potpuno, uzimali su samo toliko koliko im je trebalo za neposrednu upotrebu.

Beli doseljenici nisu se tako ponašali. Rešiti se bizona bio je neposredan put da se otarase nepoželjnog Indijanca koji bi se, bez njih, teško održao. Tako je bizona trebalo uništiti. Pokolj je počeo oko 1830. Doseljenici nisu ubijali bizone zbog hrane. Pucali su u bizone samo da ih se reše. Godine 1865. izgrađena je pruga preko kontinenta, od istoka na zapad, presecajući populaciju bizona na dvoje. „Slavni” lovac Buffalo Bill je sam za 18 meseci pobio više od 4000 bizona. Železničke putnike su poticali da iz voza za zabavu pucaju na bizone. Od 1870. niz godina je ubijano dva i po miliona bizona godišnje. Pri kraju 19. veka u celoj Severnoj Americi ostalo je manje od 1000 (hiljadu!) bizona.

General Šerman, jedan od najkrvoločnijih ubica Indijanaca, u pismu Bafalo Bilu rekao je sledeće: „Koliko mogu da procenim, 1862. godine, u preriji između Misurija i Stenovitih Planina, bilo je oko 9,5 miliona bizona. Svi oni su nestali, ubijeni zbog njihovog mesa, kože i kostiju. U isto vreme, na tom istom području, bilo je oko 165000 Ponija, Sjua, Čejena, Kajova i Apača. Svi oni su takođe nestali i bili zamenjeni dvostruko ili trostruko većim brojem muškaraca i žena bele rase, koji su ovu zemlju pretvorili u vrt i koji se mogu popisati i oporezovati i kojima se može upravljati u skladusa zakonima prirode i civilizacije. Reč je o sveobuhvatnoj promeni, koja će se sprovesti do kraja“. Do kraja, kada više ne bude ničeg što bi se moglo promeniti!

„Nacija nije pokorena dok god ima srca njenih žena na zemlji. Onda je gotovo, bez obzira koliko su ratnici hrabri i koliko je njihovo oružje moćno”.

Danas, od ukupnog broja stanovnika SAD, Indijanci čine svega 1% (nešto preko 2 miliona), predstavljajući uglavnom siromašnu, neobrazovanu, bolesnu, obespravljenu i populaciju sa veoma kratkim životnim vekom (oko 44 godine).

Godine 1883. Vlada SAD zabranila je upotrebu indijanskih jezika, praktikovanje njihove kulture, religije i običaja, uklanjajući lagano tragove zločina, ruke umrlane krvlju jedinih pravih Amerikanaca. Prema podacima američkog Nacionalnog instituta za zdravlje, više od 50% Indijanaca starijih od 45 godina su dijabetičari. Opština Šenon, u kojoj se nalazi rezervat Pajn Ridž, najsiromašnija je opština U SAD. Samo Haiti ima niži standard u zapadnoj hemisferi. Nezaposlenost u rezervatu je 90%, a pored velikog broja obolelih od dijabetesa  i bubrežnih bolesti, opština je opterećena i drugim socijalnim problemima – siromaštvom, alkoholozmom i narkomanijom. Glavni uzroci ovih pošasti su promena indijanskog načina života: od nekadašnjeg nomadskog do današnjeg nepokretljivog, statičnog, kao i loša hrana prepuna šećera. U indijanskim rezervatima SAD često postoji samo jedna prodavnica hrane, u kojoj se mogu kupiti samo prerađevine, gazirana pića i alkohol, bez svežeg voća i povrća.

Posledice svega su lagano, neprimetno, sitematski podržano i tiho izumiranje američkih starosedeoca – Indijanaca, pretvorenih u vlastitu parodiju i karikaturu, atrakciju za turiste i besmislenu statistiku, reda radi. Manitua je zamenila Virtuelna stvarnost, dok je Veliki Duh pretvoren u Wall street magiju prevare i Velike Praznine koju izumirući konzumiramo…

EPILOG: Indijanska legenda o kraju sveta

„Kada svet bude umirao porodiće se novo pleme svih boja i svih vera. To pleme će se zvati Ratnici Duge i staviće svoju veru u akciju, a ne reči.

U prošlom veku jedna stara mudra Indijanka zvana Oči Od Vatre imala je viziju budućnosti. Prorekla je da će jednoga dana, zbog pohlepe belog čoveka, doći vreme, kada će zemlja biti opustošena i zagađena, šume uništene, ptice padati sa neba, vode će biti potamnele, ribe potrovane u potocima, a drveća neće biti, čovečanstvo koje znamo prestaće da postoji. Doći će vreme kada će čuvari legenda, priča kulturnih rituala i mitova i svih Drevnih Plemenskih Običaja, biti potrebna da nas povrate u zdravlje, čineći zemlju ponovo zelenom. Oni će biti ključ čovečenstva za opstanak, oni su dugini ratnici. Doći će dan buđenja kada će svi ljudi svih plemena formirati Novi Svet Pravde, Mira, Slobode i prepoznavanja Velikog Duha. Dugini ratnici će ljude učiti drevnoj praksi o Jedinstvu, Ljubavi i Razumevanju.

Oni će učiti harmoniji među svim ljudima na sve četiri strane sveta. Kao drevna plemena, oni će učiti ljude kako da se mole Velikom Duhu sa ljubavlju koja teče kao prelepi planinski potok i utiče stazom u okean života. Oni će biti slobodni od jadne zavisti i voleti čovečanstvo kao svoju braću, bez obzira na boju, rasu i religiju. Osetiće kako im sreća ulazi u srca i postaće jedno sa čitavom ljudskom vrstom. Njihova srca biće čista i zračiće toplinom, razumevanjem i poštovanjem za čitavo čovečanstvo, Prirodu i Velikog Duha. Oni će još jedanput napuniti svoje umove, srca, duše i dela najčistijim mislima. Tragaće za lepotom Oca Života – Velikog Duha! Naći će snagu i lepotu u molitvama i usamljenosti života. Siromašni, bolesni i sa potrebama biće paženi od braće i sestara sa Zemlje. Ova potreba postaće ponovo deo njihovog svakodnevnog života. Onaj koji će voditi ljude biće odabran na stari način – ne po političkoj struji, ili ko govori najglasnije, ko se hvališe najviše ili po blaćenju, već prema tome čija dela govore najviše. Taj dan će doći, nije daleko…

Šta je ostalo nakon svega?

Da li je neko pronašao svoj mir, svog Boga i put ka sreći, sećajući se snova predaka koji su nekad davno krenuli sa znatiželjom put neistražene Indije? Priča o pravdi, pravima, slobodi, prosperitetu, nezavisnosti i demokratiji – nije li sve to samo šarena laža za mase, jedna od mnogih u igri zvanoj „hleba i igara”? Graditi sreću na nesreći drugih, pravdu nasiljem, pravo silom, slobodu otimanjem i poniženjem drugih, vlast naroda bezočnom manipulacijom obogaćene i obesne manjine – prijatelju  moj, daleko im bilo svo to „blago”!

Opravdati celu priču o genocidu nad jednim narodom nekakvim „napretkom” – tehnološkim i civilizacijskim napretkom, širenjem brutalne i lažne vere koja postoji samo kao isprazna i licemerna forma, „humanim” pogromom tzv. divljaka u ime višeg cilja širenja „demokratije i hrišćanstva” ciničan je pokušaj za nižerazredne udžbenike sa istorijom pobednika…

Poglavica Tecumseh, pleme Shawnee:

Živi svoj život tako da strah od smrti nikad ne uđe u tvoje srce. Ne opterećuj nikoga zbog njegove vere, poštuj tuđa mišljenja i traži da oni poštuju tvoje. Voli svoj život, usavršavaj ga i ulepšavaj sve oko sebe. Nastoj živeti dugo i u službi svog naroda. Pripremi uzvišenu pesmu smrti za dan kada ćeš preći na drugu stranu.

Poglavica Geronimo, Chiracahua Apache:

Znam da jednom moram umreti

ali ako će i nebesa na mene pasti

želim raditi ono što je ispravno

samo je jedan Bog koji gleda dole na sve nas

svi smo mi deca jednog Boga

Bog me čuje

sunce, tama, vetrovi

svi oni čuju

šta mi sada govorimo

Poglavica Seattle, Sequamish

Ne postoji smrt. Postoji samo promena svetova.

Sedim na obali Velike reke i posmatram njen večni tok koji sve pamti i beleži. Iza mene se prostiru izbledeli ostaci nekadašnjeg sveta divljine, nevinosti božanske prirode i duše predaka što lutaju, poneki usamljeni mustang koji svedoči o neukrotivosti nekadašnje prirode – Manitua, soko što se uzdiže u visine i osmatra žrtvu nekim drugim očima, ostaci wigwama, kanua, slomljene strele i lukovi, koplja, tomahawci, perjanice čije ostatke raznosi vihor đavoljeg vremena po obodima megapolisa betona, čelika, asfalta i stakla…

Vidim lososa i pastrmku koji to zapravo više nisu, sav taj smrad otpada ljudskih stremljenja, zagađene i osakaćene prirode, prodane i osakaćene duše, svu tu buku i haos onih što ne umeju da slušaju, čuju, razumeju, posmatraju i saosećaju, svu tu prazninu prepunu gomile nebitnih stvari i šarenih laža, urlik šakala i vuka u slobodi zatvora i poslednjeg, oronulog poglavicu i ratnika čiji pogled isijava prazninu i tugu bezdušnog sveta i sećanje koje seže vekovima unazad, tražeći izgubljenu nit sa duhovima predaka, Manituom i Velikim Duhom i sveta, koji to više nije.

Osvrćem se, uznemiren i rezigniran, osluškujući zvuk nadolazećeg uragana. Vapaji duša, krvlju natopljenog tla i raskomadanih kostiju predaka najavljuju zloslutnost apokaliptične oluje, odgovora koji pristiže kao eho prošlosti, spreman da počisti i prečisti svo nataloženo zlo i nepravdu sveta „slobode, demokratije, prava i pravde, Američkog sna, napretka i nezvanih gostiju.”

Prijatelju moj, tamo gde smo prevareni!

INDIJANSKA MOLITVA – pleme Sijuksa

Izoštri moje uvo da čuje tvoj glas

Učini me mudrim kako bi spoznao nauk koji si Ti tajnovito stavio u svaki list, u svaki kamen

Tražim snage, ali ne da bi nadjačao svoju braću nego da bi nadvladao svog najvećeg neprijatelja- sebe samog

Bože, daj mi mirnoću da podnosim stvari koje ne mogu promeniti

Daj mi mudrost da razlikujem jedno od drugoga

Neka ne molim za smirenje moga bola, već za jako srce da ga savlada

Neka ne tražim saveznike u životnoj borbi već da se oslonim na vlastite snage

Neka ne preklinjem za spas od straha već za nadu da osvojim svoju lepotu

Možeš da budeš loš čovek, da imaš sve, a da opet nemaš ništa; da si iznutra prazan, da su ti duša i srce pusti, okruženi gomilom nepotrebnih stvari, tuđom nesrećom i lažnim sjajem, sa kojima jednostavno ne znaš šta bi. Da se jednoga dana osvrneš iza sebe  i osetiš puku prazninu, usamljenost i zlo koje te izjeda dok sasvim ne izblediš.

Možeš, s druge strane, da budeš dobar čovek, da nemaš ništa, a da opet imaš sve; da si iznutra ispunjen, da ti je srce ispunjeno radošću i srećom drugih, da ti je duša čista i otvorena u saosećanju i ljubavi, da ne robuješ glupostima i nepotrebnim stvarima, lažnom sjaju kao obmani koja bledi. Da se jednoga dana osvrneš iza sebe i shvatiš da je ono što si dao i podelio sa drugima sva sreća i bogatstvo ovoga sveta, put u večnost kroz sećanja nekih dragih osoba za koje si živeo.

Naše je verovanje da je ljubav prema posedovanju slabost koju treba nadvladati. Ona privlači materijalni deo, a ako joj dozvolimo, vremenom će poremetiti čovekovu duhovnu ravnotežu. Zbog toga deca rano moraju naučiti lepote poklanjanja. Treba ih učiti da daju ono što najviše vole kako bi mogla osetiti radost darivanja.

Priča o severnoameričkim Indijancima, priča je o jednom naizgled izgubljenom svetu pravih vrednosti i ideala u koje je vredelo verovati i za njih se boriti živeći pošteno i iskreno, priča o istinskoj veri koja sve privide, zlo, gluposti i poraze pretvara u konačnu pobedu. Bila je to priča o snovima u koje je vredelo verovati, za njih živeti i otići u legendu kao čovek , kao neko i nešto što je u suštini i najteže biti i ostati, uprkos svemu. Na putu istine, vere, mira, poštenja i ljubavi naići ćete na trenutak gde će vam se možda ukrstiti život sa svetom mitova i legendi nekadašnjih Indijanaca, na trenutak gde Božiji dodir pomiluje i blagosilja samo one čistoga srca, ispunjenog nesebičnom ljubavlju… Samo one koji su istinski živeli, verovali i svoju sreću podelili sa svima.

Hej-a-a-hej! Hej-a-a-a-hej! Hej-a-a-hej! Deda, Veliki Duše, još me jednom pogledaj na zemlji i prigni se da čuješ moj slabašni glas.

Autor: Dragan Uzelac

Izvor: casopiskult.com


 

HTELA JE NEŠTO DA KAŽE, ALI…

tamoiovde-logo

Mlitavost 

Pre neki dan sam u svoju kancelariju pozvao guvernatu svoje dece Juliju Vasiljevnu. Trebalo je da napravimo obračun.

– Sedi, Julia Vasiljevna! Rekoh joj – hajde da sračunamo. Verovatno vam treba novac, a vi ste toliko fini, da ne biste nikada sami upitali… Dakle, gospođice… Dogovarali smo trideset rubalja mesečno…

– Četrdeset …

– Ne, trideset… Kod mene stoji zapisano… Uvek sam po trideset plaćao guvernante. Dakle, živeli ste kod nas dva meseca…

– Dva meseca i pet dana…

Tačno dva meseca… Tako kod mene stoji zapisano. Znači, vama sleduje, šezdeset rubalja… Oduzimamo devet nedeljnih dana… nedeljom niste imali časove s Koljom, već ste samo išli da šetate… da, plus još tri praznika…

Julija Vasiljevna se uznemirila, samo što ne eksplodira i htela je nešto da kaže, ali…ni reči!..

– Devet nedelja i tri praznika… dakle, ukupno dvanaest rubalja… Četiri dana Kolja je bio bolestan i nije imao časove… Radili ste samo sa Verom… Tri dana su vas boleli zubi, i moja žena vam je dozvolila da ne radite posle večere… Dvanaest i sedam – ​​devetnaest. Oduzimamo to… i ostaje… hm… četrdeset i jedna rublja… Je li tako?

Levo oko Julije Vasiljevne je pocrvenjelo i ispunilo se vlagom. Donja vilica joj je zadrhtala. Nervozno se zakašljala, obrisala nos, ali – ni reči!..

– Za novogodišnju noć ste razbili šoljicu od čaja i tanjirić. Koštaju dve rublje… Šolja je skuplja, porodična je, ali… Bog s vama! Kakvih sve šteta nije bilo! Zatim, gospođice, pod vašim nadzorom Kolja se popeo na drvo i poderao košulju… Deset rubalja… Sluškinja je takođe ukrala Varine cipelice zbog vaše nepažnje. Morate na sve da pazite. Za to dobijate platu. Dakle, još pet rubalja manje… Desetog januara ste uzeli od mene deset rubalja…

– Nisam ih uzela, – prošaptala je Julia Vasiljevna.

– Ali, kod mene stoji zapisano!

– Neka bude… u redu.

– Oduzmemo li dvadesetsedam od četrdesetjedan – ostaje četrnaest…

Sada su već oba oka bila puni suza… na dugačkom, lepom nosu su se pojavile kaplje znoja. Jadna devojka!

– Uzela sam, jednom, – rekla je drhtavim glasom. – Uzela sam tri rublje od vaše žene… Nisam više uzimala…

– Da? Vidite, to nije ni zapisano kod mene! Oduzmemo li od četrnaest tri, ostane jedanaest… Evo vam vaš novca, mila moja! Tri… tri, tri… jedan i jedan… Izvolite, gospođice!

Dao sam joj jedanaest rubalja… Uzela ga je i drhtavim prstima ga stavila u džep.

– Mersi[1], – šapnula je.

Skočio sam i počeo da hodam po sobi. Obuzeo me gnev.

– Za šta mersi? – Pitao sam.

– Za novac…

– Ali, ja sam vas pokrao, dođavola, opljačkao sam vas! Ukrao sam vam! Za šta mersi?

– Na drugim mestima mi uopšte nisu platili…

– Nisu? Nije ni čudo!… Šalio sam se s vama. Očitao sam vam surovu lekciju… daću vam svih vaših osamdeset rubalja! Tamo su u koverti spremljeni za vas! Ali, kako čovek može biti tako kiseo? Zašto ne protestvujete? Zašto ćutite? Zar je moguće na ovom svetu ne biti zubat? Zar neko može biti tako mlitav?

Kiselo se nasmešila, a ja sam joj na licu pročitao: „Može!“

Zamolio sam je za oproštaj, zbog tako surove lekcije i dao sam joj, na njeno veliko iznenađenje, svih osamdeset rubalja. Sramežljivo se udaljila i izašla… Pogledao sam je i pomislio: lako je na ovom svetu biti jak!

A. P. Čehov

[1] francuski – hvala

Izvor: poznajsebe

______________________________________________________________________________________________

 

 

KARAKTERISTIKE SAMOOSTVARENIH LJUDI…

tamoiovde-logo

HUMANISTIČKA PSIHOLOGIJA: Karakteristike samoostvarenih ljudi

 Psiholog Abraham Maslov (Abraham Maslow) smatra da je cilj obrazovanja razvoj samoostvarene osobe. Samoostvarenje je najviši nivo ljudskog razvoja u kojem su ljudski potencijali u potpunosti ostvareni. Dakle, to je ideal ljudskog postignuća.  Na osnovu istraživanja evo kako je on opisao karakteristike samoostvarenih ljudi:

Prihvatanje sebe, drugih i prirode –

Samoostvareni ljudi prihvataju sebe i sopstvenu prirodu bez mnogo jadikovanja i negodovanja, a često i ne razmišljaju mnogo o njoj. Vide ljudsku prirodu onakvom kakva jeste, a ne kakvom bi oni želeli da bude.

Prihvatanje sebe i drugih čini da ovi ljudi nemaju potrebe da se pretvaraju pred drugima. Kod njih se gotovo uopšte ne mogu uočiti izveštačenost i pokušaj da se na konvencionalan način ostavi utisak.

Spontanost, jednostavnost i prirodnost – Impulsi, misli i svest izrazito su im nekonvencionalni , spontani i prirodni. Ipak, uvidjaju da ljudi oko njih to ne mogu uvek da prihvate. Stoga se, ne želeći da povrede  ljude s kojima žive ili da se snjima sukobljavaju, ponašaju konvencionalno u svim stvarima koje im nisu bitne. No, kad je u pitanju nešto što smatraju zaista važnim u stanju su da odbace sva pravila i ponašaju se prema svom uverenju.

Usmerenost na problem – Samoostvareni ljudi imaju neki zadatak u svom životu koji zaokuplja veliki deo njihovog vremena i energije. Često su to nesebični zadaci koji nisu u vezi s njima lično , nego s čovečanstvom, nacijom ili članovima porodice. Rade vrlo mnogo i uobičajena razlika između posla i privatnog života kod njih se gubi.Za njih je rad uzbudljiv i zabavan a posvećenost nekom značajnom poslu glavni uslov napredovanja, razvoja i sreće.

Izdvojenost i potreba za samoćom – Samoostvarene osobe mogu biti same, bez osećanja nelagodnosti. Štaviše, vole samoću i povučenost više nego prosečni ljudi. Iako uživaju u društvu drugih, ne zavise od njih jer se mogu u potpunosti osloniti na svoje sopstvene kapacitete.

Autonomija – Odrednice  njihovog zadovoljstva i dobrog života naleze se u njima samima, a ne u društvu. Dovoljno su jaki da ne zavise od dobrog mišljenja drugih, niti od njihove naklonosti. Počasti, položaji, nagrade, popularnost i ljubav koju mogu dobiti od drugih njima su manje važni od sopstvenog napredovanja i razvoja.

Svežina doživljaja – Svakodnevne stvari, koje su za druge ljude odavno izgubile vrednost, samoostvarenim osabama još uvek predstavljaju izvor zadovoljstva. Zalazak sunca, muzika, čak i običan radni dan i svakodnevni životni poslovi  mogu kod njih izazvati uzbuđene, sreću i radost.

Vrhunski doživljaji – U životu postoje trenuci u kojima nam se čini da se otvaraju bezgranični vidici, osećamo se istovremeno moćniji i bespomoćniji nego ikad pre; osećamo  ekstazu, zadivljenost i strahopoštovanje, gubimo osećaj za vreme i prostor i uvereni smo da nam se dogodilo nešto izuzetno značajno i dragoceno. Samoostvareni ljudi u svom životu imaju mnogo više takvih trenutaka nego drugi.

Osećanje zajedništva – Uprkos povremenoj ljutnji i nestrpljenju, takvi ljudi osećaju prema ljudskim bićima simpatiju i naklonost. Iskreno žele da pomognu ljudskoj vrsti i doživljavaju sve ljude kao jednu veliku porodicu. Alfred Adler nazvao je takav stavstavom starijeg brata. Iako se ponekad ljute  na slabosti i gluposti prosečnih ljudi, takve osobe posmatraju ih pokroviteljski , svesne da mnogo toga mogu uraditi bolje, da mogu videti ono što drugi ne mogu , te da je istina koja je njima dostupna ostalima najčešće nejasna i skrivena.

Odnosi s drugim ljudima – Takve osobe stvaraju dublja i čvršća prijateljstva nego što je to slučaj kod prosečnih ljudi. Njihovi prijatelji su takođe stabilniji i zreliji od proseka. No, krug njihovih prijatelja uglavnom je mali. Oni iskreno vole malo ljudi, jer biti blizak sa nekim na ovakav način zahteva dosta vremena i energije. Odanost nije stvar trenutka. Ova isključivost u prijateljstvu i odanosti postoji kod njih istovremeno sa čovekoljubljem i osećanjem zajedništva za celo čovečanstvo. Skloni su tome da budu ljubazni ili bar strpljivi s gotovo svim ljuima, ali prijatelji samo sa odabranima.

Demokratski karakter – Nijedan od takvih pojedinaca nije bio autoritarna ličnost. Ponašaju se prijateljski prema svakom, bez obzira na klasu, obrazovanje, političko uverenje, rasu ili naciju. Često uopšte nisu svesni tih razlika kojje su prosečnim ljudima tako očigledne i značajne. Njima je bitan elitizam karaktera, sposobnosti i talenta, a ne elitizam po rođemju, rasi, imenu, porodici, godinama, mladosti, bogatstvu, slavi ili moći.

Razlikovanje dobra i zla – Nijedan od tih ljudi ne dvoumi se kada treba razlikovati ispravno od neispravnog, dobro od zla. U njihovom svakodnevnom životu retka je zbrka, nedoslednost, ili konflikt koji su tako česti u etičkim postupcima prosečnog čoveka.

Humor – Svi samoostvareni ljudi imali su specifičan smisao za humor. Ali oni se ne smeju agresivnim šalama (u kojima se vredjaju drugi ljudi) niti šalama nadmoćnih osoba (ismevanja tuđih nedostataka). To što oni smatraju humorom bliže je filozofiji. Njihov humor je spontan, vezan za situaciju i teško ga je ponoviti.

Stvaralaštvo – Spontani su, fleksibilni, otvoreni, ali i hrabri i spremni za greške. Njihova kreativnost slična je kreativnosti dece pre nego što nauče bojati se ismejavanja drugih i još uvek gledaju na svet sa svežinom i bez predubeđenja. Reč je o osobini koju ljudi odrastanjem postepeno gube. Samoostvareni ljudi zadržavaju taj sveži i naivni pristup, ili ga kasnije u životu ponovo stiču.

Humanistički usmereni psiholozi imaju dakle, sledeće postavke:

  • ponašanje pojedinca primarno je određeno njegovim posmatranjem sveta oko sebe;
  • ljudi nisu isključivo proizvod svoje sredine;
  • ljudsko ponašanje određeno je iznutra i ljudi su motivisani da ostvare svoje najveće potencijale.

Izvor: Vizek-Vidović, V., Rijavec, M., Vlahović-Štetić, V., Miljković, D. (2014)Psihologija obrazovanja. Beograd: Klett

Izvor: nadgradnja

___________________________________________________________________________________________

 

ŽIVOTNA PREKRETNICA…

 tamoiovde-logo

  (…) Veliki životni problemi nisu nikada zauvek rešeni. Ako i jesu jednom naizgled rešeni, onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha ne leže u njihovom rešenju, već u tome da mi na njima neprekidno radimo. To nas čuva od zaglupljivanja i okamenjenosti. 

Takvo je i rešavanje problema u mladalačkom dobu, ono je samo privremeno, uz ograničavanje na dostižno, i nije dugog veka. U svakom je slučaju priličan uspeh sebi izboriti socijalnu egzistenciju i svoju iskonsku prirodu tako preobraziti da više-manje uklopi u ovaj oblik egzistencije. 

To je unutrašnja i spoljašnja borba koja se može porediti sa borbom dečjeg doba za uspostavljanjem Ja. Bilo koja borba  se za nas svakako najčešće odvija u tami, ali ako pogledamo sa kakvom  se tvrdoglavošću dečje iluzije, pretpostavke, egoistične navike itd., kasnije još čvrsto drže, možemo proceniti kakva je snaga ranije morala biti utrošena kako bi se oni izgradili.

 Isto se dakle događa sa idealima, ubeđenjima, vodećim idejama, postavkama itd., koje nas u mladalačkom dobu uvode u život, za koje se mi borimo, patimo i pobeđujemo: oni srastaju sa našim bićem, mi sebe naizgled identifikujemo sa njima i stoga nastavljamo sa njima ad libitum kao da se podrazumeva sa kojim stavom mlad čovek svome Ja, nolens volens, pridaje značaj pred svetom ili pred samim sobom.

Što se čovek više približava sredini svog života i što mu više uspeva da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, to će mu se više činiti da je otkrio prave ideale i principe ponašanja. Stoga se pretpostavlja da su oni zauvek važeći i od njih se pravi vrlina, bez mogućnosti za ikakvo odvajanje od njih. Pri tome se previđa bitna stvar – da postizanje socijalnog cilja ostvaruje na račun totaliteta ličnosti. Mnogo, suviše mnogo života koji je mogao biti proživljen ostaje možda u ostavi prašnjavih sećanja, no ponekad to ipak bude užareno ugljevlje, zapreteno pod sivim pepelom.

Statistika pokazuje da su depresije kod muškaraca učestalije u dobu oko četrdesete. Kod žena se neurotične tegobe javljaju po pravilu nešto ranije. U ovoj se životnoj fazi, između trideset pete i četrdesete, priprema značajna promena čovečje duše. To svakako na početku nije svesna niti upadljiva promena, više se radi o indirektnim naznakama promena koje svoj početak izgleda imaju u nesvesnom. Neki put je to neka lagana promena karaktera, drugi put izlaze ponovno na videlo osobenosti koje su od vremena detinjstva nestale, ili dotadašnje naklonosti i interesovanja počinju da jenjavaju, a na njihovo mesto stupaju druga, ili – što je vrlo često – dotadašnja uvrenja i principi, naročito oni moralni, počinju da bivaju čvršći i krući, što postepeno, oko pedesete, može narasti do netrpeljivosti i fanatizma – kao da bi principi mogli biti egzistencijalno ugroženi pa stoga moraju biti posebno potencirani.

Ne razbistri se uvek vino mladosti u odraslom dobu, ponekad se i zamuti. Sve ove pojave se mogu najbolje posmatrati kod nešto jednostavnijih osoba. Ponekad one nastupe ranije a ponekad kasnije. Češće se dešava, čini mi se, da njihovo pojavljivanje biva odgođeno činjenicom da su roditelji dotične osobe još živi. Tada to izgleda kao da je mladalačka faza neprimereno dugo produžena. To sam naročito zapazio kod muškaraca čiji je otac dugo poživeo. Njegova smrt tada deluje kao strmoglavo sazrevanjee, takoreći katastrofalno.
…..
Svi veoma česti neurotični poremećaji odraslog doba imaju nečeg zajedničkog: da psihologiju mladalačke faze prenesu preko praga zrelih četrdesetih. Ko još ne poznaje onu dirljivu gospodu koja moraju da stalno podgrevaju sećanje na studentsko vreme, na homerska junačka vremena i samo pogledom unazad mogu raspiriti plamen života, dok su zapravo odrvenjeni u beznadežnom filisterstvu. Oni svakako imaju izvesnu prednost koja nije za potcenjivanje, a to je da nisu neurotični, već samo za običan svet dosadni i stereotipni.

Neurotičar je najpre onaj čovek kome nikada ne uspeva u sadašnjosti onako kako bi želeo, pa se stoga ne može radovati ni zbog prošlosti. Kao što ranije nije mogao da se odvoji od detinjstva, tako ni sada ne može da se oslobodi mladalačke faze. Kako izgleda, on ne sagledava sebe u sivim razmišljanjima starenja i kao u grču gleda unazad jer je pogled u budućnost nepodnošljiv. Kao što se detinjast čovek užasava pred nepoznanicama sveta i života, tako uzmiče i odrastao čovek pred drugom polovinom života, kako da ga tamo čekaju nepoznati opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne može da preuzme na sebe, ili kao da mu se dotadašnji život čini tako lepim i skupocenim da ga se ne može lišiti.

Da li je to možda u krajnjem strah od smrti? To mi se ne čini mnogo verovatno , pošto je smrt još daleko i stoga nešto apstraktno. Iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, značajna promena duše. Da bih ovo okarakterisao, poslužiću se poređenjem sa sunčevim dnevnim hodom. 

Zamislite sunce oduhotvoreno ljudskim osećanjem i ljudskom trenutnom svesti. Ujutru se rađa iz noćnog mora nesvesnog i baca pogled na daleki šareni svet koji se sve više širi što se ono više na svodu diže. U svom usponu, šireći krug uticaja, prepoznaće sunce svoj značaj i najviši cilj u zenitu i time svoj najviši domet napretka.

Sa takvim uverenjem doseže sunce nikad ranije viđenu podnevnu visinu – ranije nikad viđenu, jer njegovo individualno postojanje nikada ranije nije moglo znati za njegovu kulminaciju. U dvanaest časova podneva počinje zalazak. A zalazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosledno. Kao da svoje zrake uvlači. Svetlost i toplota se smanjuju sve do konačnog gašenja.

Sva su poređenja klimava. Ovo poređenje ne hramlje ništa više od ostalih. …. Na sreću, mi smo ljudi a ne sunce, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. No, ipak ima nečeg sunčevog u nama; i jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalna priča, već psihološke istine, pa čak i  više, one su psihološke činjenice, jer podnevni preokret menja čak i fizička svojstva. Posebno kod južnih naroda se sreće pojava da se kod starijih žena razviju hrapav, dubok glas, brkovi, oštre crte lica i u raznom drugom pogledu muške osobine. Obrnuto, muški habitus postaje blaži kroz ženske crte, kao što su sklonost ka debljanju i mekši izraz lica.

Postoji u etnološkoj literaturi interesantan izvešaj o nekom indijanskom poglavici i ratniku kome se oko sredine života u snu pojavio Veliki Duh i poručio da od sada mora sedeti sa ženama i decom, da mora nositi žensku odeću i jesti ženska jela. On je poslušao ovo lice iz sna bez gubitka reputacije. Ova vizija je veran izraz podnevne revolucije, početka smiraja. Vrednosti, pa čak i telo, preobražavaju se u svoju suprotnost, makar u nagoveštaju.

Mogu se, na primer, zajedno muška i ženska duševna svojstva uporediti sa nekim zalihama supstanci, koje se u prvoj polovini života u izvesnoj meri neravnomerno troše. Muškarac troši veliku zalihu svoje muške supstanece, a samo mali deo ženske, koja sada preostaje za dalju upotrebu. Obrnuto, žena svoju do tada neupotrebljenu količinu muškosti sada pušta da dela.

Još više no u fizičkom, ove promene važe u psihičkom pogledu. Koliko se često desi, na primer, da čovek digne ruke od posla i da tada žena navlači pantalone, otvara neku malu prodavnicu gde muž radi možda samo kao pomoćni radnik. Ima puno žena čije se društvena odgovornost i socijalna svest bude tek nakon četrdesetih godina života.

Na primer, u modernom poslovnom životu, posebno u Americi, takozvani break-down, nervni slom, posle četrdesete je neobično česta pojava. Ako se žrtve pažljivije ispitaju, vidi se da je ono što se slomilo upravo dotadašnji muški stil, a da je ostao oženstvenjeni muškarac. Obrnuto, u istom okruženju se vide žene koje u tim godinama razviju neobičnu muškost i čvrstinu oštroumlja, koje potiskuju srce i osećanja u drugi plan. Često su ove promene praćene bračnim katastrofama svih vrsta, jer nije teško predstaviti šta biva kad muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.

Najgore u svim ovim stvarima je  činjenica da pametni i obrazovani ljudi žive sa tim, a ne znaju za mogućnost ovakvih promena. Potpuno nespremni stupaju u drugu polovinu životaIma li gde školâ, ne mora visokih, bar viših škola, za četrdesetogodišnjake koje ih pripremaju za njihov budući život i njegove zahteve, kao što redovne i visoke škole uvode naše mlade ljude da upoznaju svet i život? Ne, potpuno nespremni stupamo u popodne života,  što je još gore, činimo to sa pogrešnim pretpostavkama naših dosadašnjih istina i ideala. Ne možemo živeti popodne života po istom programu kao jutro, jer čega tokom jutra mnogo ima, biće ga uveče malo, i što je izjutra važeće, uveče će biti nevežaće. Lečio sam mnogo starih ljudi i zavirio u tajne odaje njihove duše, pa ne mogu da ne budem potresen istinitošću ovih osnovnih pravila.

Čovek koji stari mora znati da njegov život ne ide naviše i da se ne širi, već da jedan nemuoljiv, unutrašnji proces prisilno deluje na sužavanje života. Za mladog čoveka skoro je greh ili bar opasnost da se bavi suviše sobom, dok je za čoveka koji stari obaveza i nužnost da posveti pažnju svome celovitom biću. Sunce uvlači zrake da sebe samo osvetli, nakon što je svoje svetlo rasipalo po svetu. Umesto toga, mnogi stari ljudi radije bivaju hipohondri, cicije, principijelci i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići, što je tužna zamena za osvetljavanje svoje ličnosti, no to je neizbežna posledica sumanute ideje da se mora vladati drugom polovinom života po istim principima kao u prvoj polovini.

Ranije rekoh da nemamo škole za četrdesetogodišnjake. To i nije sasvim tačno. Naše su religije od davnina zapravo takve škole ili su nekad to bile. Ali za koliko ljudi one to još jesu? Koliko je nas starijih ljudi istinski odgojeno za tajnu drugog dela života za starost, smrt i večnost?

Čovek svakako ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu godinu života da to ne odgovara njegovoj vrsti. Stoga mora i popodne života imati nekog smisla i svrhe i ono ne može biti samo žalostan privezak prepodneva. Smisao jutra je bez sumnje razvoj individue, njeno utemeljenje i razvoj u spoljašnjem svetu, kao i briga za potomstvo. To je očigledno prirodni cilj. No kada je ovaj cilj ispunjen, bogato ispunjen, da li je potrebno da se i dalje nastavlja prikupljanje novca preko svakog razumnog smisla, dalje osvajanje, širenje egzistencije? 

Ko bez nužde u popodne života prenese zakone jutra, inače po sebi smislene, biće primoran da to plati psihičkim gubitkom, baš kao što mladić koji hoće da prenese svoj dečji egoizam u odraslo doba, mora svoju zabludu platiti socijalnim neuspehom. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica, potomstvo jesu čista priroda, ali nisu kultura. Kultura leži sa one strane svrhe prirode. Da li bi možda kultura mogla biti ta svrha i cilj druge polovine života?

Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su čuvari misterija i zakona skoro uvek starci i da se upravo preko njih izražava kultura plemena. Kako stoje stvari u tom pogledu kod nas? Gde je mudrost naših staraca? Gde su njihove tajne i vizije iz snova? Kod nas bi se stariji radije poredili sa mladima. U Americi je takoreći ideal da otac bude brat svome sinu, a majka, po mogućstvu sestra svojoj kćeri.

Ne znam u kojoj je meri ova zabluda reakcija na ranije preterivanje u dostojanstvenosti a koliko su to pogrešni ideali. Ovo poslednje svakako postoji: cilj ovih ljudi  se ne nalazi ispred njih, već iza njih. Stoga oni streme unazad. Čovek se sa njima mora složti – teško je sagledati koje bi drugačije ciljeve trebalo imati u drugoj polovni života od onih u prvoj – proširenje života, korist, uticaj, dobar utisak u društvu, smišljeno guranje naslednika u prigodne brakove i zaposlenja; sasvim dovoljno ciljeva! Nažalost, nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo opadanje života, dok ranije ideale osećaju kao izbledele i istoršene. 

Da su ovi ljudi još  ranije svoju životnu posudu bili dobro ispunili, pa je do dna ispraznili, sigurno bi se u starosti drugačije osećali, ništa ne bi zadržavali, sve što bi htelo da gori već bi izgorelo, a mir starosti bi im dobrodošao. Ali ne smemo zaboraviti da ima jako malo ljudi koji su umetnici življenja, a da je pri tome umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština – ceo pehar izliti u lepotu, kome bi to uspelo? Velikom broju ljudi tako ostaje mnogo neproživljenog, često su tu i one mogućnosti koje nisu i pored najbolje volje mogli proživeti, pa tako zakoračuju preko praga starosti sa neispunjenom zahtevom (života), što im onda i nevoljno upravlja pogleda unazad.

Posebno je za ovakve ljude, pogubno da se osvrću unazad. Oni bi nužno morali da gledaju unapred, bio bi im potreban jedan cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju onostrana obećanja, cilj iznad i izvan ovoga sveta koji smrtnom biću pruža mogućnost da drugu polovnu života proživi sa istom težnjom ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko bili današnjem čoveku prihvatljivi ciljevi širenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja o nastavku života posle smrti.

Pa ipak, kraj života, naime smrt, može biti razuman cilj samo onda ako je život, ili tako bedan da se čovek raduje što on uopšte prestaje, ili kada postoji uverenost da sunce istom konsekventnošću kojom se uspinje do podneva teži svom zalazku, „da obasja daleke narode“. Ali sposobnost verovanje danas je postala tolika umetnost da je obrazovanom delu čovečansta skoro nepristupačna. Čovek se isuviše navikao na mišljenje da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje  najrazličitija suprotstavljena mišljenja a nikavi ubedljivi dokazi. Pošto savremena, često isticana, reč „nauka“ ima naoko bezuslovnu moć ubedljivosti, čovek hoće „naučne“ dokaze. Međutim, među onim obrazovanima koji misle tačno se zna da takav dokaz spada među filozofske nemogućnosti. Čovek o tome, naprosto, ne može ništa znati.

Da li uz to smem da primetim da iz istih razloga čovek ne može znati da li se ipak nešto ne dešava posle smrti? Odgovor je non liquet, ni pozitivan, ni negativn. Jednostavno, mi o tome ništa ne znamo da je naučno potvrđeno, pa smo u istom položaju kao i na primer sa pitanjem da li je Mars naseljen ili ne; pri tome je stanovnicima Marsa, ako ih uopšte ima, potpuno svejedno da li ih poričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje.

No ovde se budi moja lekarska savest koja ima nešto da kaže po tom pitanju. Uočio sam, naime, da je život sa ciljem, uopšte uzev, bolji, bogatiji i zdraviji od besciljnog i da je bolje s vremenom ići napred nego protiv vremena ići unazad. Starina koji ne može da se odvoji od života psihijatru izgleda isto tako slabašno i bolesno kao mladić koji nije u stanju da ga izgradi. I zaista se u velikom broju slučajeva radi o istoj detinjastoj čežnji, istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, u jednom kao i u drugom slučaju. 

Kao lekar ubeđen sam da je takoreći higijenskije u smrti videti cilj kome treba stremiti, a da je opiranje tome nešto nezdravo i nenormalno, jer ono potkrada drugi deo života. Zbog toga nalazim da su sve religije sa onostranim ciljem veoma razumne sa tačke gledišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koju znam da će mi pasti na glavu u sledećih četrnaest dana, sve će moje funkcionisanje u životu biti pod uticajem ove misli; no ukoliko se, naprotiv, osećam sigurnim, onda u njoj mogu da natenane živim. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli misliti da je smrt samo prelaz, jedan deo nepoznatog i dugog životnog procesa.

Isto daleko najveći broj ljudi ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, svi je zbog instinktivne potrebe žele. Tako je i sa stvarim duše. Dakleko najveći broj ljudi oduvek oseća potrebu za produženim trajanjem. Zbog toga ne zastranjujemo sa našom konstatacijom, već smo usred velikog glavnog toka života čovečanstva. Mi stoga u pogledu života ispravno razmišljamo i onda kada ne razumemo to što mislimo.

Da li uopšte ikada razumemo ono što mislimo? Mi ne razumemo samo ono mišljenje koje nije ništa drugo do poređenje iz kojeg ne proizilazi ništa više od onoga što smo u njega uneli. To je intelekt. Sasvim mimo njega, međutim, postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima koji su stariji od istorijskog čoveka, a koje su, čoveku urođene od pradavnih vremena, koje trajući kroz sve generacije, ispunjavaju dubine naše duše i uvek su žive. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima.

 U stvarnosti se ne radi ni o veri niti o znanju, već o usklađenosti našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog; te slike su nezamisliva majka svake misli koju je ikada u stanju da iščeprka naša svest. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja o životu s one strane smrti. Nauka je nesamerljiva sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su jednostavno tu i čiju svrhu i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitaste žlezde, koja se  pre devetnaestog veka isto tako mogla sa pravom proglasiti za organ koji nema svrhu. Praslike su za mene isto što i duševni organi o kojima vodim računa pa sam stoga prinuđen da nekom starijem pacijentu kažem: „Vaša slika Boga ili vaša ideja o besmrtnosti je atrofična, te se zbog toga i poremetio metabolizam vaše duše.“….

Dozvolite mi da se na kraju za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka deli se u četiri dela. Prvi istočni deo je detinjstvo, što znači ono stanje bez problema, u kojem smo mi problem za druge, ali još nismo svesni sopstvene problematike. Svesna problematika se prostire kroz drugu i treću četvrtinu, dok u poslednjoj četvrtini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje u kojem, bez obzira na našu svest, opet postajemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su različiti, ali imaju jedno zajedničko, naime uronjenost u nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog, tako se i sa njegovom psihlogijom starca, koji ponovo tone u nesvesno gubeći se sve više u njegovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema zbog čega ih ovde nisam ni razmatrao.

Karl Gustav Jung, ARHETIPOVI I RAZVOJ LIČNOSTI (odlomak iz eseja Životna prekretnica, str. 32-42), Prosveta, Beograd, 2006

Prevod: Branislav Milakara

Izvor teksta: srodstvopoizboru


Foto ilustracija: Bora*S

___________________________________________________________

___