MOŽETE SE DUGO DIVITI…

tamoiovde-logo

Narodna umetnost Rusije

Matrjoška – Okruglog lica, punija vesela devojka sa maramom i ruskom narodnom nošnjom osvojila je srca ljubitelja narodnih igračaka i lepih suvenira širom sveta.

Sada matrjoška nije samo domaća igračka, čuvar ruske kulture, već i suvenir za turiste.

Matrjoška je postala dragoceni  predmet za kolekcionare, koji može da košta i nekoliko stotina dolara.

 Emajl – Starinski broševi, narukvice, privesci koji su naglo „ušli” u modu, nisu ništa drugo do ukrasi urađeni tehnikom emajla. Ova vrsta primenjene umetnosti nastala je u 17. veku u Vologodskom regionu.

Majstori su oslikavali na belom emajlu cvetne šare, ptice, životinje pomoću mnoštva boja. Zatim je umetnost višebojnog emajla nestala, a zamenio ju je jednobojni emajl: beli, plavi, zeleni. Sada se uspešno kombinuju oba stila.

 Pavloposadske marame – Svetle i lake, ženske pavloposadske marame su uvek moderne i aktuelne. Ovaj zanat se pojavio krajem 18. veka u radionicama sela Pavlovo, iz kojih se kasnije razvila proizvodnja marama.

U njima su se proizvodili vuneni šalovi sa štampanim crtežom, veoma popularnim u to vreme. Sada se originalni crteži dopunjuju različitim elementima, kao što su rese, napravljene u raznim bojama.

 Hohloma je jedan od najlepših ruskih filigranzanata, nastao u 17. veku, u blizini Nižnjeg Novgoroda. Ovo dekorativno slikarstvo nameštaja i drvenog pribora vole ne samo ljubitelji ruske starine, već i stanovnici drugih zemalja.

Možete se dugo diviti neobično isprepletanim šarama sa jarko crvenim bobicama i zlatnim listovima na crnoj pozadini. Zato, čak i tradicionalne drvene kašike, poklonjene za manje važne povode, ostavljaju najlepše i najduže sećanje na onoga ko ih je poklonio.

Filigran je jedan od najstarijih oblika umetničke obrade metala.

Elementi filigranskih šara su najrazličitiji: u obliku kanapa, trake, pletenja, jele, staze, punjenog veza.

Pletenje se izrađuje od veoma tankih zlatnih ili srebrnih žica i zato izgleda lako i krhko.

 Paleh – paleška minijatura je najfinije, najpoetičnije viđenje sveta, koje je osobeno ruskim narodnim legendama i pesmama. U slikarstvu se koriste braon-narandžasti i modro-zeleni tonovi.

Nema sličnog slikarstva u svetu. Minijatura se izrađuje tehnikom papir mašea i tek onda se prenosi na površinu kutijica svih mogućih oblika i dimenzija.

 Uralski malahit – Poznata nalazišta malahita su na Uralu, u Africi, Južnoj Australiji i SAD, međutim, po boji i lepoti šara ne može se nijedan porediti sa uralskim.

Zbog toga se malahit sa Urala smatra najvrednijim na svetskom tržištu.

Izvor: http://www.adme.ru

Izbor i prevod s ruskog Marijana Erić, IV-3

Autor: ruskikutak /Objavljeno 29. novembra 2015.

Nadnaslov: Bora*S

___________________________________________________________________________________________

Advertisements

PORTRETI ŽIVOTA I SKULPTURE LJUBAVI…

tamoiovde-logo

U čast Svetog Trifuna, zaštitnika vinogradara, vina i ljubavi i današnjeg Sretenja, Dana državnosti Srbije, sinoć, 14. februara, u Galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, otvorena je zajednička izložba „Portreti života“ vajara Milorada Antića Pirketa i „Skulpture ljubavi“ vajarke Daliborke Marković Dali.

Autori su crnim vinom nazdravili publici koja je uživala u razgledanju izložbe

Za ovu izložbu autori su odabrali 22 skulpture u drvetu, metalu i kamenu.

Prisutni posetioci su uživali u razgledanju izloženih eksponata, 

Stihovi o vinu

ali i u stihovima o vinu i zaštitiniku vinogradara Svetom Trifunu, koje je na otvaranju govorila Simonida Gavrić kao i nadahnutom tekstu o umetnosti i dobroti Pirektovoj crnogorskog književnika iz Kotora, Slavka Mandića.

Pirke u svojoj bogatoj kolekiciji poseduje više od 300 dela. Ostavio je dva legeta, sa ukupno 8o skulptura u drvetu, kamenu i metalu- jedan Boru, gradu gde živi i stvara, drugi rodnom Pirotu.

Njegove skulpture danas krase mnoge privatne galerije u Evropskim zemlama: Grčkoj, Švajcarskoj, Francuskoj ili u prekookeanskom Urugvaju.

No, čini se da je  najponosniji na jedan od najlepših krajolika Borskog jezera, „Dolinu mira”, svojom rukom kreiranu, izgrađenu i oplemenjenu prirodnu, duhovnu, stvaralačku oazu i jedinstvenu galeriju na otvorenom prostoru , gde izlaže dela iz svog opusa, od početka maja do kraja jeseni.

 

Plodnost

Daliborka je stvaralac koji za kreiranje svojih skulptura najčešće koristi kamen peščanik.

Ona oslikava život oko sebe i svog Majdanpeka, ali kulturno istorijsko nasleđe ovih krajeva.

Ovo dvoje zavićajnih stvaralaca spaja i krasi skromnost, neiscrpni stvaralački duh, ali i vredan kreativan rad koji retultira visokim umetnićkim dometom  urađenih dela i mnogobrojnim iložbama u zemlji i inostranstvu.


Iz, sa ukusom kreiranog izložbenog kataloga


Milorad Antić Pirke
je rođen 20.10.1940. godine u Pirotu.

Do sada je imao 46 samostalnih i više od 150 zajedničkih izložbi. Učesnik mnogih kolonija.

Za svoje stvaralaštvo dobio je niz priznanja od kojih izdvaja: Nagradu grada Bora za skulpturu 1973. godine, Specijalnu nagradu za skulpturu amatera Jugoslavije 1981.godine i Veliku plaketu za vajarstvo u Majdanpeku 2001.godine.

Ostavio je dva legata i to Muzeju Ponišavlje u Pirotu i Muzeju rudarstva i metalurgije u Boru.


Nadahnuti tekst iz kataloga o umetnosti i dobroti Pirektovoj crnogorskog književnika iz Kotora, Slavka Mandića

Pirke, vajar otvorene duše i širokog srca

Ima na svijetu mirnih, dobrih ljudi, što kroz život nečujno i tiho gaze kao da nogom stupaju po pamuku, a naše oči nikada ne opaze ni njih ni njinu tihu radost ili muku, pjevao je znameniti crnogorski pjesnik Aleksandar Leso Ivanović. Nekako mi se čini, dok sam po hiljaditi put čitao pjesmu o ljudima kojima dobrota iz očiju lije, da je ispred sebe imao i blagost i topli lik umjetnika koji je postao jedna od nezaobilaznih kulturnih znamenitosti grada Bora i njegove okoline.

Pirke je možda potonji predstavnik vrste sa gotovo svim ljudskim vrlinama sa spiska tvorca, koje su, očigledno je, u nestajanju. On je jednostano umjetnik sa srcem. Onaj kome inspiraciju daje nesebična ljubav prema svemu što mu u očinji vid stati može.

U njegovom kutu životne impresije i stvaračke ekspresije, osjeća se neka čudna snagu iz koje izviru i postrojavaju se priče, jedna za drugom.

Glave ljudske u brojnim transformacijama izazovno svjedoče poetsku snagu vajara, njegov nemir i potrebu da odluta u onovremenost gdje se srijeće sa likovim za kojima mu je tragao stvaralački nerv. U tom je društvu sigurniji i ljepše se osjeća njegova zdrava misao koja će, u tišini Doline mira, nadomak Borskog jezera tragati iznova za podsticajima. Biće potreban treptaj u toj bijeloj izmaglici jutra, koji će ga odvesti u san iz koga će se buditi dok traje.

Drvo i kamen, najčešći su družbenici vajara koji zna da oni imaju dušu, široku poput njegove. Oni će mu se prepustiti da ih oblikuje i da tvori oblike koji su tako duboko smješteni u njegovu lirsku unutrašnjost. Pirke će ispisati vajarskim rukopisom i sklad i nesklad, tumačeći upravom tim, na oko neskladom, zajednički život različitosti.

Nije slučajno što ovaj pjesnik skulpture izlaže svoju umjetničku raznovrsnost u Dolini mira, u i oko kuće, koja je utočište vajara i njegovih posebnih emocija.

Skulpture su tu slobodne, sigrurne i svoje na svome. Otići će u neki drugi prostor kada priroda od njih zatraži kratak odmor do proljeća.

Doživljaj koji sam imao u Pirketovoj Dolini mira, njegovo bezrezervno davanje i prihvatanje, pružena ruka i neskrivena radost što može da nas gosti i poji duhovnim sokovima iz njegove bašte skulptorske, ostavili su dojam za sjećanje.

Lijepa je misao, kao da čujem umjetnika, voljeti ljudsko u ljudima. To je privilegija umjetnosti i umjetnika, onih iskrenih čiji izrazi nijesu naručeni niti se stvaraju po receptu. To je potvrda i zahvalnost onima koje je sila nebeska odredila da biju bitke mira i nemira, sklada i nesklada u izrazima koji ostaju i koji će nas sve, bez izuzetka, nadživjeti.

Jedan od onih odabranih je svakako Milorad Antić Pirke, vajar sa djetinjom dušom, umjetnik od znanja i stalne potrebe da stvara i da poetiku stvaranja dijeli sa svima koji to umiju da prime.

Ja sam imao tu privilegiju i na tome mu zahvaljujem,

Slavko Mandić, književnik

Kotor, 29. novembar 2017. godine


Daliborka Marković Dali je rođena u Majdanpeku, 12. 01. 1972. godine.

Do sada je imala 10 samostalnih i 20 zajedničkih izložbi.

Učesnica je mnogih radionica i kolonija u zemlji i inostranstvu.


________________________________________________________________________________________

Foto: katalog i facebook.com/milorad.antic.

Priredio: Bora*S

HTEDOH SE SLIKATI S TOBOM LELO…

tamoiovde-logo

ALI TI ODGODI. ŽAO MI JE.

  U Drugom svetskom ratu izvršen je jedan od najvećih i najmonstruoznijih pokolja nad civilnim stanovništvom u jednom mestu i u jednom danu. Kragujevački pokolj.

Muzej 21.oktobar


„U dokumentaciji Spomen-muzeja „21. oktobar“ sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno.

 Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije:  21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi.

Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi.“- Jovana Gligorijević


Foto: Bora*S

_______________________________________________________________________________________

JUNACI U OPANCIMA…

tamoiovde-logo

Džinovski opanak-muzej u čast Soluncima

Povodom veka od proboja Solunskog fronta i završetka Velikog rata, na Trgu oslobođenja u centru Požarevca postavljen je džinovski opanak koji su pre četiri meseca napravili članovi nacionalne asocijacije za stare i umetničke zanate i domaću radinost „Naše ruke“ iz Beograda.

Foto: FB stranica Naše ruke

U ovom svojevrsnom eksponatu s kojim krstare Srbijom otvorena je i izložba pod nazivom „Junaci u opancima“, a postavku čine autentična obuća ratnika iz tog slavnog doba i fotografije vojnika koji su porazili znatno opremljenijeg neprijatelja.

Ova nesvakidašnja limena atrakcija je dugačka šest i po, široka tri i po metra, a teška je čitavu tonu. Ipak, na samo nekoliko kvadrata je uspešno predstavljena vojna istorija ondašnje Srbije…

– Svi eksponati su autentični, uključujući i vojničku trubu, a izložba ukazuje i na to da opanci nisu bili samo obuća, već neretko i hrana solunaca, koji su ih jeli da ne bi umrli od gladi. Ovde su i panoi sa izjavama neprijateljskih oficira koji hvale hrabrost i izdržljivost srpske vojske – kaže kustos mini-izložbe Danica Veselinović i naglašava da, zbog izumiranja ovog starog zanata, centralno mesto zauzima figura opančara Milovana, iza kojeg je postavljena tezga sa autentičnim alatom.

Ovaj nesvakidašnji opanak-muzej, u koji se ulazi kroz vrata postavljena na peti, prethodno je bio postavljen u Guči, Beogradu, Smederevu, Tršiću i Valjevu, a projekat nacionalne asocijacije „Naše ruke“, koju predvodi opančar Dejan Milosavljević se realizuje od juna i – uz podršku Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija – trajaće do novembra.

Izvor: TuristickiSvet/ Novosti


 

PROVINCIJA JE DUŠA RUSIJE…

tamoiovde-logo

Selo Vjatskoje

Najlepše selo u Jaroslavskoj oblasti – Vjatskoje je postalo prvi član Asocijacije najlepših sela Rusije.

Staro trgovačko selo se nalazi u Nekrasovskom rejonu, jednom od ekološki čistijih i istorijski značajnih rejona Jaroslavske oblasti, udaljeno 300 km od Moskve.

Zanimljiva istorija tih krajeva, pogodan geografski položaj, bogati prirodni resursi čine ovaj kraj privlačnim za turiste. Priroda srednjeruske ravnice je zadivljujuće lepote i blage klime.

Selo Vjatskoje predstavlja jedinstveni građevinski kompleks 18 -19. veka sa više od 50 registrovanih spomenika arhitekture, nekada, u prošlosti, trgovačkim i seoskim kućama, čajdžinicama i krčmama. Osnovu istorijsko-kulturnog nasleđa sela čini planska struktura sela, koja se praktično u potpunosti odnosi na 18. vek.

Do danas je u selu restaurirano više od 30 spomenika kulturno-istorijskog nasleđa, koji su dobili novu funkcionalnu namenu.

Selo Vjatskoje je pretvoreno u savremeni kulturno-istorijski kompleks sa desetinom muzeja, tri hotela, restoranom, bioskopskom i koncertnom salom sa odgovarajućom turističkom infrastrukturom. Svaki objekat odražava jedinstvene osobenosti regiona, svojevrsnost i bogatstvo lokalne kulture.

U muzejima Vjatskog se sprovode interaktivni programi, održavaju se tradicionalni praznici. U okviru priprema za obeležavanje 200-godišnjice od rođenja velikog ruskog pesnika N. A. Nekrasova, koja će biti 2021. godine, u Vjatskom se organizuje Sveruski Nekrasovski praznik poezije, festival „Dani Nekrasova u Vjatskom“dečije ekskurzije.

Ovde se svake godine organizuje  festival „Provincija je duša Rusije“, čiji je idejni tvorac poznata operska pevačica Ljubov Kazarnovska.

Kulturno-istorijski kompleks Vjatskoje je 2015. godine proglašen na glavnom muzejskom festivalu zemlje „Intermuzej 2015“ za najbolji muzej godine u Rusiji.

Izvor: ruskikutak


 

Izvor: krasaderevni.ru

_______________________________________________________________________________________

ČAROBNI GLAS MELANIJE BUGARINOVIĆ…

tamoiovde-logo

Melanija Bugarinović, prva Srpkinja u Bečkoj operi

Melanija Bugarinović (1903-1986) je 40 godina suvereno vladala operskim scenama širom Evrope. Bila je prva je Srpkinja sa stalnim angažmanom u Bečkoj operi i prva koja je nastupala na Bajrojtskim svečanostima, gde pravo učešća imaju najeminentniji solisti i dirigenti. Priča o njoj otkrivena je [ove godine] u Noći muzeja u okviru interaktivne postavke „Čarobni glas Melanije Bugarinović“ u Banatskoj sobi u Beloj Crkvi.

Melanija je rođena 29. juna 1903. u Beloj Crkvi i već sa šest godina je pevala u tadašnjoj crkvi i školskom horu. Hteli smo da vratimo sećanje na nju, slušanjem njenih kompozicija i muzike i razgovorom sa posetiocima o tome koliko znaju o njoj. Želja nam je da pokažemo da posedujemo umetnike od neprocenjivog bogatstva i da treba da inspirišemo mlade generacije u duhu tog umetničkog stvaranja – kaže za „Blic“ Jasmina Turturea, autorka izložbe i predsednica Škole plus „Dositej Obradović“.

Operski repertoar Melanije Bugarinović bio je izuzetno bogat, i po broju operskih uloga i po broju zastupljenih kompozitora. Bila je Karmen u istoimenoj operi, Kabanjiha u „Kaći Kabanovoj“, Končakovna u „Knezu Igoru“, Koštanu, Acučenu u „Trubaduru“, Urlika u „Balu pod maskama“, Groficu u „Pikovoj dami“, Friku u „Prstenu Nibelunga“, Ortrud u „Loengrinu“, Amneris u „Aidi“… Gostovala je u Nemačkoj, Španiji, Čehoslovačkoj, Italiji, Francuskoj, SSSR-u, Švajcarskoj, Austriji, Grčkoj, Izraelu, Egiptu…

Isticala je da voli svaku svoju ulogu: „Zavolim je u radu, inače je ne bih ni pevala, jer moja fraza, moja muzika, ono što moram da donesem leži u mom srcu. Volim svaku ulogu, jer i ona najmanja nosi u sebi lepotu“, citirala je Melaniju Bugarčić teatrolog dr Vesna Krčmar u monografiji o ovoj operskoj divi.

Prilikom svakog od svojih brojnih gostovanja Melanija je kupovala detalje kojima je opremala svoju vilu u Beogradu. Naročito je volela austrijsko i rusko srebro, staklo iz Venecije, porcelan iz Beča, studijske kopije značajnih evropskih slikara.

U Beograd se vratila posle Drugog svetskog rata i to kao zvezda po koju su naročito slali auto u Beč. Iz javnosti se povukla 1968. govoreći da je „bolje otići dok je još snage i glasa i tako ostati u lepoj uspomeni“.

Imala je ćerku jedinicu, Mirjanu Kalinović-Kalin, takođe prvakinju Bečke opere koja je zbog bolesti morala da prekine karijeru 1957. Umrla je 1975. Melanija je zato govorila da joj je najteža uloga bio život.

Nakon ćerkine smrti Melanija je 1978. u Novom Sadu osnovala Fond za unapređenje vokalne umetnosti mladih u svoje i ćerkino ime. Fondom je predviđeno da se sva pokretna i nepokretna imovina Melanije i Mirjane daruje novosadskoj opštini u cilju školovanja mladih talenata vokalnog i klavirskog odseka iz SMŠ „Isidor Bajić“ i Akademije umetnosti u Novom Sadu.

Melanija je umrla 1986. a iza nje su ostale dve vile u Beogradu, vredna numizmatička i filatelistička tbirka, raskošan nakit. Jedna kuća je u međuvremenu prodata, a najvredniji deo zbirki i zlatnog nakita je nestao.

Život primadona u zelenilu mirnog Senjaka danas je moguće videti samo na nekoliko filmskih traka i fotografija koje se čuvaju u Muzeju grada Novog Sada.

– Lokalna sredina veoma malo zna o Melaniji i zato smo iz njenog Fonda u Novom Sadu pozajmili fotografije i druge predmete. Shvatamo da naši sugrađani malo znaju o njoj a osećamo se dužnim da ih podsetimo, ponajviše mlade, da ih podsetimo da je u njihovom gradu rođena ova čarobna diva sa karijerom koja se može porediti sa najvećim svetskim zvezdama i verovatno je bez premca i do danas u Srbiji – istakla je Jasmina Turturea.

U Beloj Crkvi ništa od Melanijine imovine nije ostalo, kuća u kojoj je rođena sada je privatna kuća, ali je važno napomenuti, podeća Turturea, da je Bugarinovićeva prema statutu svog Fonda naglasila da prioritet za stipendije imaju deca iz Bele Crkve.

Izvor: odknjigedoduse

_____________________________________________________________________________________

U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA PROMOVISANA KNJIGA O MELANIJI BUGARINOVIĆ

Promocija knjige prof. dr Vesne Krčmar „Melanija Bugarinović – primadona čarobnog glasa“, održana je u sredu 12. decembra u Muzeju Narodnog pozorišta.

O knjizi, kao i o karijeri i životu Melanije Bugarinović pored autorke, govorili su muzikolog Marija Adamov, primadona i profesor emeritus Radmila Bakočević, profesor Zvonimir Krnetić i primadona Breda Kalef. 

Na promociji je trebalo da učestvuje i profesor dr Svetlana Stefanović član upravnog odbora Fonda za unapređenje vokalnih umetnosti mladih „Melanije Bugarinović i ćerke Mirjane Kalinović – Kalin“ iz Novog Sada, ali je ona bila sprečena da dođe u Beograd zbog vremenskih nepogoda. U pismu, koje je pročitao kustos Muzeja Narodnog pozorišta Dragan Stevović, ona je, između ostalog, ocenila da je Melanija Bugarinović „srpska Karmen, bila žena neverovatne snage, vanserijskog talenta, jakog duha i plemenite prirode“.

– Ostavila je za sobom neporeciv trag u umetnosti i napretku srpske kulture. Bila je pevačica sa imperesivnom biografijom, umetnica evropskog renomea, anđeoskog glasa i neumorna u želji da svaku ulogu proživi i osmisli do perfekcionizma – napisala je gospođa Stefanović.

Adamov je kazala da je Vesna Krčmar u ovoj knjizi obelodanila brojne činjenice, od kojih i neke sasvim neobične i potpuno nepoznate podatke o stvaralačkom i životnom opusu, kao i kreativnom razvoju te osobene, po mnogo čemu, a naročito po sasvim specifičnom raritetnom glasu ogromne izražajnosti, čudesne i fascinantne operske i koncertne pevačice. 

Ovu prvu monografiju o našoj velikoj operskoj pevačici, inicirao je 2006. godine kompozitor Stevan Divjaković, predsednk Upravnog odbora Fonda za unapređenje vokalne umetnosti „Melanije Bugarinović i kćerke Mirjane Kalinović- Kalin“, a ideju su do konačne realizacije podržale aktuelna predsednica Fonda Marina Jaško i članica Odbora, Gabrijela Teglaši-Velimirović. 

Od smrti Melanije Bugarinović (1903-1986), solistkinje Beogradske opere i Bečke državne opere prošlo je 26, a od njenih početaka na domaćoj sceni, 81 godina. 
S pozornicom i našom publikom oprostila se 1968. ulogom Marfe u Hovaščini izvedenom povodom njenog ličnog četrdesetogodišnjeg jubileja i stogodišnjice postojanja Narodnog pozorišta u Beogradu. 

Tokom karijere koja ju je s „prtljagom“ od stotinak uloga vodila širom sveta, nastupala je najviše u Nemačkoj, Čehoslovačkoj, Španiji, Italiji, Francuskoj, a 1952. i 1953. godine i u Bajrojtu, kao treća Jugoslovenka i prva Srpkinja, pozvana da učestvuje na čuvenim Svečanim igrama u počast Vagneru. 

Pevala je s najvećim operskim zvezdama i pod vođstvom najznačajnijih dirigenata, snimala za domaće i strane radio i televizijske stanice, a s ansamblom Beogradske opere, za kuće „Decca“ i „His Master’s Voice“, zabeležila dela ruskih kompozitora. U Operi Srpskog narodnog pozorišta gostovala je 1959. i 1960, a posle smrti ćerke Mirjane, mecosoprana slične tamne, altovske boje, i bolešću prekinute, obećavajuće sjajne karijere, rešila je da Novom Sadu, gradu kojem je zaveštala svu imovinu, ponudi i osnivanje Fonda za razvoj mladih vokalnih talenata, koji u svojoj osnovnoj funciji uspešno deluje već dvadesetak godina, a zvanično je ustanovljen 1978. godine.

M.B.

Izvor: narodnopozoriste.rs/objavljeno:10.12.2012.

______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

 

MUZEJ ŠIBICA – SREMSKI KARLOVCI…

tamoiovde-logo

U Muzeju šibica u Sremskim Karlovcima izložena je kolekcija koju je oformila Jasna Novak (Zagreb, 1. jun 1925 – Beograd, 10. maj 2002.), koju poslednjih 15 godina Jovana Popović Benišek nastavlja da nadograđuje.

Od 2013. godine deo kolekcije stalno je izložen u prvom privatnom Muzeju šibica u Srbiji. Muzejske prostorije nalaze se u okviru adaptirane porodične kuće Jovane Popović Benišek.

Kolekcija danas sadrži preko 25 000 eksponata, koji potiču iz raznih zemalja i kontinenata. Izložene su kutijice različite po formi, veličini, dizajnu pa čak i materijalima – tu su cilindrična, zlatasta italijanska pakovanja ukrašena reprodukcijama slika umetnika svetskog renomea, remek dela japanske strpljivosti izrađena na peliru i svili, francuske šibice sa pikantnim motivima i predstavama.

Na temeljima brižljivo čuvanog materijala i dugotrajne studiozne analize, oblikovan je koncept postavke. Ova bogata kolekcija šibica, uz informacije o istorijatu šibica, kolekcionaru i samoj kolekciji omogućava uvid u promene koje su se desile u istoriji dizajna proteklih 170 godina, ali ona predstavlja i svojevrsnu hroniku društvenih promena.

Ova filumenistička kolekcija poseduje veliki broj nalepnica za kutije šibica.Neke od njih su došle pravo sa fabričke trake i još su u tabacima.

 

Adresa: Mitropolita Stratimirovića 72 Sremski Karlovci

Telefon: +381 (0)21 884 147

E-mail: info@muzejsibica.com

Web: www.muzejsibica.com

Facebook: www.facebook.com/pages/Muzej-%C5%A1ibica/175431802664680?fref=ts

 

Izvor: vojvodinaonline.com


Zahvaljujem na preporuci gospodinu Blagoju Stojanoviću iz Negotina.

Bora*S

_____________________________________________________________________________________________

HIDROCENTRALA NA ĐETINJI…

tamoiovde-logo

Hidrocentrala na reci Đetinji nalazi se ispod užičkog Starog grada, a napravljena je 1900.godine i jedan je od simbola grada Užica. To je prva električna centrala podignuta po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druga u svetu, svega pet godina posle podizanja iste takve na reci Nijagari u Americi.

A kako je sve počelo? Kad se u Užicu javila ideja da se koriste vodene snage Đetinje?

Po zabeleženim podacima iz 19. veka, sve je krenulo od pekara koji su parnom mlinu u Čačku skupo plaćali brašno, pa su rešili da sagrade svoj parni mlin. Savet su potražili od svog zemljaka Stevana Čađevića, prvog inženjera među Užičanima, koji je u to vreme radio u Ministarstvu građevina Kraljevine Srbije.

Odgovor je bio zanimljiv. “Nikakav parni mlin! Uglja nemate, a parne mašine su sklone kvaru.Treba da sagradite mlin koji će goniti vodena turbina. Za pokretanje turbine imate vode u Đetinji više nego što vam treba!” Užički pekari su procenili da je podizanje industrijskog mlina skupa i neizvesna rabota i gradnju su odložili za neka bolja vremena. Đetinjom je proteklo dosta vode dok njena snaga nije počela da se koristi u industrijske svrhe. Zasluga za to pripala je užičkim tekstilcima.

Godine 1891. u Užicu je otvorena, ili, kako zapisi kažu, ustanovljena je Državna tkačka škola. Tada se rodila i ideja o gradnji tkačke fabrike. Na narodnom zboru, 14. novembra 1897. osnovano je Akcionarsko društvo za izgradnju tkačke fabrike. Usvojena su pravila Akcionarskog društva, od  Ministarstva narodne privrede, shodno Zakonu o potpomaganju domaće radinosti, dobijene su povlastice, upisano prvo kolo akcija i gradnja Tkačke radionice je mogla da počne.

Da bi obezbedili jeftin i siguran energetski izvor, akcionari su rešili  da za pokretanje mašina u tkačkoj radionici iskoriste vodenu snagu Đetinje. Kao izaslanik Ministarstva narodne privrede, 1898. u Užicu je boravio ugledni profesor Velike škole i pionir elektrifikacije u Srbiji Đorđe Stanojević. Obišao je klisuru Đetinje i mesto na kom je trebalo da se gradi fabrika i našao da u koritu Đetinje ima dovoljno vodene snage za pokretanje turbina i proizvodnju električne energije koja bi pokretala tkačke razboje, a pri tom i osvetljavala grad, a onda je odlučeno da se hidrocentrala gradi.

Kamen temeljac za gradnju hidroelektrane na Đetinji postavio je kralj Aleksandar Obrenović, 15. maja 1899. godine. Po ondašnjim običajima kamen temeljac za podizanje kuće je polagao kum. Polažući kamen temeljac za elektranu, kralj Aleksandar je postao njen kum. Projekat za izgranju hidroelektrane na Đetinji izradio je inženjer Aćim Stevović, rodom iz Mokre Gore (u to vreme radio je u Železničkoj radionici u Nišu). Opremu koja će omogućiti primenu Teslinih principa u radu elektrane i prenos električne energije odabrao je Đorđe Stanojević. S obzirom na veliku težinu opreme koju je trebalo dopremiti iz Beča do Užica, rabadžijska kola vuklo je šest pari volova. Tako nešto, do tada, u Srbiji nije viđeno.

Radovi na montaži opreme u elektrani i najvećem delu električne mreže u gradu bili su završeni krajem jula 1900. godine. Elektrana je svečano puštena u rad 2. avgusta, na Svetog Iliju, na dan rođenja Njegovog Veličanstva. Građani su te večeri uživali “u moru svetlosti u kojoj se grad kupao”.

Za proslavu stogodišnjice od izgradnje, Centrala je potpuno obnovljena i na Ilindan 2000. godine. opet osposobljena za rad. Stare Simensove mašine ponovo proizvode struju. U ovom lepom zdanju je Muzej tehnike.

Radno vreme: 09-17h radnim danom i subotom (potrebna najava)
Lokacija: Gradska plaža
Info telefon: 031 521 360
Staralac: Narodni muzej Užice
www.nmuzice.com
info@nmuzice.com

Izvor:turizamuzica.org.rs

_____________________________________________________________

FOTOPLUS-TAMOiOVDE

_____________________________________________________________________________________________

 

NEŠKIJEVE ČETIRI DECENIJE UMETNIČKOG STVARALAŠTVA…

      tamoiovde-logo   

U galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, 5. aprila,  pred velikim brojem umetnika, poštovalaca umetnosti i prijatelja otvorena je 5. samostalna izložba slika Nenada Vasiljevića – Neškita, koji je i posle četiri decenije umetničkog rada, ostao veran realizmu.

Na retrospektivnoj izložbi prikazana su  44 dela iz širokog opusa ovog slikara.

Na otvaranju izložbe: Dragana Ignjatović, Veljko Đurđević, Nenad Vasiljević-Neški i Slađana Đurđekanović Mirić

foto: sa naslovne strane kataloga

U katalogu priređenom povodom ove izložbe Neški je napisao:

“ Nenad Vasiljević je rođen 1959. godine u Šatri kod Kuršumlije, a od druge godine detinjstvo, mladost, školski, radni, sportski kao i porodični život, poklonio je Boru.

Porodičnim doseljenjem šezdesete, od prvih koraka u parku na drugom kilometru, učenja prvih slova u O.Š. „Branko Radičević“, plivanja na Ćirinim bazenima počinje da se rađa dečija ljubav prema ovom gradu koja je uporedo  sa njegovom izgradnjom i razvojem u moderan grad prerasla u trajnu ljubav gde i počinje moj porodični život u adaptiranom delu porodične kuće roditelja na Novom selištu.

Foto: iz Kataloga

Sa povećanjem životnog standarda i željom da porodici stvorim dodatni prostor za odmor i uživanje, a sebi radni prostor gradim vikend kuću na Borskom jezeru čime se definitivno i trajno vezujem za ovaj grad i okolinu. Većina sugrađana me pamti iz ranijih dana po dugogodišnjem bavljenju fudbalom i radom sa knjigom, kao i doslednim bavljenjem slikarstvom što i danas radim.

 

Ne menjajući svoj stil i ljubav prema realizmu koji nosim u sebi, opčinjen delima Jovanovića, Predića, Šiškina, Gerasimova, Martija, Tapija, Jeremije i naročito sugrađanina Sokolovića sa kojim radeći formiram sebe kao umetnika. Na dalji uspešniji rad i dokazivanje podstiče me saradnja sa mladim Veljkom Đurđevićem kao i dela Radovanovića, Đukarića, Jankovića kao i mojih prezimenjaka.

Prvi put samostalno izlažem daleke 1982. godine. Nakon duže pauze sledi povratak, uspešnom izložbom 2008. godine, kada postajem član Udruženja Vane Živadinović i sa njim jednom zajednički izlažem.

Daljim radom uspevam da podignem kvalitet radova na nivo dostojan da budem primećen od strane Milenka Jankovića, tvorca veoma cenjenog umetničkog Udruženja Barti iz Beograda čiji postajem član i sa ovim Udruženjem koje okuplja veliki broj naših najkvalitetnujih akademskih slikara predstavljam se svojim Boranima kako ovom zajedničkom, tako i samostalnim izložbama 2011, i 2015. godine kojima se potvrđuje kao umetnik vredan poštovanja.

Drago mi je da su moje slike našle put do srca mojih ljudi kako obožavaoca i poznavaoca, tako kritike i samih umetnika čija me podrška ohrabruje i motivše da još više vremena provodim za štafelajem i četkicom u ruci.

Dodatno me inspiriše izuzetno velika poseta na svim dosadašnjim izložbama, naročito poslednje Boru i Boranima pa još odgovornije pripremam ovu petu samostalnu koncepcijski zamišljenu sa dve odrednice: jubilarnu i retrospektivnu.


Unapred se neizmerno zahvaljujem prvenstveno porodici, prijateljima i kolegama na podršci, a posebno svim sponzorima koji svojim iznosima ne opterećujem sebe meni mnogo pomažu u realizaciji izložbe kako sam je zamislio. Nadam se da će ova izložba biti moja najuspešnija i da ću svima na otvaranju prirediti umetničko veče za pamćenje uz skromni poklon katalog kao uspomenu i zahvalnost za poštovalje i dolazak.

  Nenad Vasiljević

 

                                                                                                                  

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________

BORSKI PUDING…

tamoiovde-logo

U sredu, 22. novembra 2017. godine, u 19 sati, u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije biće otvorena izložba akvarela Milice Ružičić pod nazivom Borski puding.

 U fokusu izložbe Borski puding je produkcija radova Milice Ružičić koja u kontekstu savremene umetničke prakse istražuje i analizira kulturno-istorijske i ideološke aspekte kulturnog nasleđa, kao i njegove međusobne relacije sa lokalnim društvenim okruženjem. Cilj ove izložbe je da predstavi i preispita različita umetnička i kritička promišljanja o postojećim društvenim i socijalnim modelima u okviru današnjih sistematskih struktura. 

Borski puding pripada savremenoj praksi angažovane umetnosti koja teži i koja ima za cilj preispitivanje društveno-istorijskog i političkog identiteta kroz upotrebu društvenih i kulturnih artefakata.

Produkcija radova Milice Ružičić Borski puding nastala je u Boru tokom 2014/15. godine u okviru projekta Eskamotaža-striptiz slobode. Projekat je zamišljen kao reaktuelizacija i umetnička reinterpretacija poznate mape grafika Krvavo zlato Đorđa Andrejevića Kuna koja se danas nalazi u umetničkoj zbirci Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru.

Produkcija radova Milice Ružičić Borski puding ima za cilj da podstakne kritičko promišljanje i ukaže na preispitivanje odnosa pojedinca i društva, a istovremeno i da ukaže na sistematsko urušavanje i promenu društvenih vrednosti u Srbiji počev od devedesetih godina XX veka. Inicirana određenim društvenim događajem i sredinom u kojoj boravi autorka kreira svoju “mapu” u kojoj delimično ponavlja “spoljašnju strukturu” Kunovog rada. U Borskom pudingu Milica Ružičić na vizuelan način dokumentuje priču radničke klase koja se u današnjoj Srbiji suočava sa realnošću društva u tranziciji.

Autor izložbe: Danijela Matović, viši kustos

Izvor: muzejrudarstvaimetalurgije

IZLOŽBA „OD ČIKA PAJE“…

tamoiovde-logo

Izložba slika Paje Jovanovića u Domu Jevrema Grujića, od 01. novembra 2017. do 04. marta 2018. godine

U Domu Jevrema Grujića u sredu, 01. novembra, u 19.00 časova biće otvorena izložba jednog od najvećih srpskih slikara Paje Jovanovića, pod nazivom „Od čika Paje”.  Izložba će trajati do 04. marta.

Na izložbi će biti predstavljeno 38 remek-dela od kojih će neka prvi put biti prikazana našoj javnosti.

Dela koja će biti izložena čine mozaik Pajinih radova iz različitih istorijskih perioda: portreti građanske klase, srpskih i autrijskih vladara, orjentalističke slike Balkana, mitološke teme, idealizovane ženske alegorijske figure i raznovrsni prikazi umetnikove supruge Hermine-Muni Dauber, kao njegove neiscrpne inspiracije.

Izložena dela su ustupljena iz kolekcija Muzeja grada Beograda, Narodnog muzeja Pančevo, Istorijskog muzeja Srbije, kao i tri privatne kolekcije.  Izložba je organizovana u saradnji sa Muzejom grada Beograda, a uz podršku Ministarstva kulture i informisanja.

Radno vreme Doma Jevrema Grujića kada se može posetiti izložba je četvrtkom i petkom od 15.00 do 20.00 časova i subotom i nedeljom od 11.00 do 16.00 časova, sa vođenim turama i video-predavanjem prof. dr Igora Borozana na svakih sat vremena.

Izvor: srbija.travel/Oktobar 2017

______________________________________________________________

Paja Jovanović – Realnije od realizma

Prvi srpski slikar koji je stekao svetsku slavu, majstor za detalje, umetnik na čijim platnima ljudi oživljavaju, Pavle Paja Jovanović, rođen je 1859. godine u Vršcu.  Jedan od najboljih slikara svih vremena je u svom životu dugom 98 godina naslikao neverovatan broj slika, a gotovo svaka se može nazvati remek-delom. Oslikavao je običan balkanski narod i njegove običaje, ali i ugledne ljude čiji portreti odišu gospodstvenošću. Te dve strane svoje ličnosti je umeo da pomiri Paja Jovanović. Bio je i veliki gospodin i čovek iz naroda pa je umeo da predstavi ono najbolje iz oba načina života.

Reprodukcija iz lista Nova iskra

Još kao dečak je zavoleo crtanje. Satima je sedeo u crkvi, posmatrao ikone a zatim ih crtao. Pajin otac, koji je bio fotograf, nije želeo da njegov sin postane slikar smatrajući da od tog posla neće moći da živi. Međutim, kada je shvatio kakav talenat ima njegov sin, Stevan Jovanović se više nije protivio njegovoj želji već mu je pomogao da ostvari svoje snove.

Kada je Paja imao 14 godina, za vršačku crkvu je naručeno novo zvono iz Beča pa je trebalo poslati crteže ikona koje će ukrasiti zvono. Sveštenici su ovaj posao poverili dečaku koji je stalno posmatrao ikone i crtao ih.

Majstori iz Beča su bili oduševljeni crtežima, raspitvali se ko je autor ne verujući da je  to samo dečak. Otac dobija pismo kojim mu poručuju da je dečak rođen za slikara i da bi trebalo da se školuje za ovaj poziv na bečkoj akademiji. Porodica je skromno živela, ali otac je želeo da pomogne svom sinu pa ga odvodi u Beč.

Paja Jovanović nije odmah primljen na Akademiju zbog svojih godina ali je celu godinu proveo marljivo radeći pa sledeće godine postaje jedan od bečkih studenata slikarstva. Tu godinu je proveo onako kako je proveo  ceo život, danonoćno radeći, učeći, usavršavajući svaki pokret, večito nezadovoljan svojim delima želeći uvek bolje. Nesigurnošću dolazi do savršenstva.

Studije slikarstva je završio za tri godine kao jedan od najboljih studenata u klasi profesora Kristijana Gripenkerla, a kasnije nastavlja da se usavršava u oblasti istorijskog slikarstva. Za vreme studija je živeo veoma skromno, sa malo novca ali i malo materijalnih potreba,  a kasnije tokom života ljudi daju čitavo bogatastvo za slike velikog majstora. Imao je 21 godinu kada je njegova slika „Ranjeni Crnogorac“ dobila prvu nagradu bečke Akademije i carsku nagradu u vidu stipendije. Za mladog sliakra, ovo je bila velika čast. A nekoliko godina kasnije sklapa ugovor sa londonskom galerijom Frenč po kome je u obavezi da za ovu kuću slika motive iz života balkanskih naroda.

Tako počinje njegova prva slikarska faza koju su obeležile žanr scene. Slike iz ovog perioda su jedne od najživopisnijih, pune boja i ljudi u narodnim nošnjama. Prikazani su Balkanci kako rade, zabavljaju se, sukobljavaju se, uče da koriste oružje, ili jednom rečju kako žive.  Veliki perfekcionista je svaku scenu  prvo proučio pa je tek onda preneo na platno. U ovom vreme je dosta putovao, posmatrao narod, proučavao je običaje, nošnje, tradiciju, oruđe, a pre svega mentalitet i narav ljudi. Svaku sliku je detaljno pripremao tražeći od sebe uvek još.

Odlazio je često u rodni Vršac gde je i dobio inspiraciju za čuvenu sliku „Čas mačevanja“. Engleski kritičari su ovu sliku proglaslili remek-delom tvrdeći da je ona dovoljna da Paja Jovanović postane najbolji slikar svog vremena. Išao je na brojna studijska putovanja, ne samo po Balkanu već je obišao i  Afriku, Kavkaz, Maroko, Španiju, Egipat i uvek se vraćao sa gomilom skica i crteža. Najpoznatije slike iz prve faze su: Guslar, Pričanje o Boju na Kosovu, Arnautska straža, Povrtatak Crnogorca iz čete, Krvna osveta kod Kuča, Igrač s mačevima, Crnogorska krčma, Arnautski dvoboj, Kićenje neveste, Boj petlova, Hercegovačka švalja, Boško Jugović…

 Paja Jovanović nije voleo da svojim slikama daje nazive verujući da slika sama treba da nam prenese priču. Govorio je: „Teško onoj slici kojoj slikar mora da napiše naslov. Ta slika ne valja. Ona je slika dobra s koje gledalac bez naslova čita šta ona priča“. A njegove slike su upravo takve. Većinu svojih slika je radio po porudžbini ali i sa ljubavlju. Na slikama iz prve (žanr scene) i druge faze (istorijske slike) dolazi do izražaja njegova ljubav prema narodnoj poeziji kojoj se diivio još od dečačkih dana.

Slikar kome se ceo svet divio, bio je priznat i u svojoj rodnoj zemlji što i nije tako čest slučaj među velikanima. Voleo je Srbiju i čitav Balkan, a Srbija je pratila njegov rad. Domaća šampa je redovno prenosila članke i kritike iz strane, a 1888. godine dvadesetdevetogodišnji Paja Jovanović postaje član Srpske kraljevske akademije (današnja SANU) i najmlađi član u njenoj istoriji. Ubrzo nakon toga napušta London i odlazi u Minehn, zatim Pariz i Beč u kome je proveo najveći deo svog života. Između dve faze stvaralaštva nastaje njegovo najčuvenije delo vezano za rodni grad, „Vršački triptih“ na kome su predstavljene tri najznačajnije privredne delatnosti ovog mesta: vinogradarstvo, ratarstvo i trgovina.

Druga faza u njegovom stvaralaštvu počinje slikom „Seoba Srba“ a ovu fazu karakterišu istorisjke slike rađene u stilu akademskog realizma. Imao je 27 godina u vreme kada je pripremana tradicionalna Milenijumska izložba u Budimpešti. Tom prilikom je Crkveni sabor od njega poručio ovu čuvenu sliku kako bi bio zastupljen i srpski narod i kako bi bila poslata poruka da je ovaj narod došao u Vojvodinu pod vođstvom Arsenija Čarnojevića na poziv asutrougarskog cara da brani granice njegovog carstva. Međutim, umesto ove slike izložen je „Vršački triptih“. 

Najpre je Karlovački sabor imao primedbu na prvu verziju slike „Seoba Srba“ jer Srbi nisu jasno predstavljeni kao vojna sila već kao običan narod koji može izgledati kao da se povlači pred Turcima. „Briši one ovce i žene“ bile su reči patrijarha Georgija Brankovića nakon kojih slikar počinje da radi drugu verziju ove slike na kojoj je izmenjen deo kompozicije i jasno se vidi pozivna diploma cara koja garantuje Srbima određene slobode, prava i privilegije. Međutim, ova verzija nije završena do izložbe. Do kraja Jovanovićevog života nastale su još dve verzije ove slike jer je za vreme Drugog svetskog rata do njega došla netačna informacija da je slika uništena, pa je on ponovo slika. Ovo je njegova prva slika velikog formata pa se na njoj uočava problem prvog plana i pozadine kao i veličine likova i njihovog odnosa.

“Seoba Srba”

Povodom Svetske izložbe u Parizu 1900. godine vlada Srbije naručuje od Paje Jovanovića sliku „Proglašenje Dušanovog zakonika“ („Krunisanje cara Dušana“). Slika je na izložbi nagrađena zlatnom medaljom a do danas je sačuvano 7 njenih verzija od kojih se najveća nalazi u Narodnom muzeju, a jedna se nalazi u Muzeju Paje Jovanovića. Pre nego što je počeo da radi na ovoj slici, obišao je stare srpske prestonice (Prizren i Skoplje) i manastire (Gračanica, Žiča…) kako bi prikupio autentičan materijal i kako bi došao do detalja o životu cara Dušana. Nakon izložbe, francuska vlada Paji Jovanoviću dodeljuje titulu Officer d’academie što je bilo najveće odličje koje je mogao dobiti umetnik tog vremena. Slika je prvi put izložena u Beogradu 1904. godine, a tom prilikom je Nadežda Petrović zapisala „… Paja Jovanović svojom pesničkom dušom pravog umetnika, nadahnut narodnom poezijom, dade nam u slici to narodno blago, našu narodnu poeziju“.

Druga faza stvaralaštva Paje Jovanovića je bila najuspešnija, a u to vreme je dobio najviše nagrada a još neke od slika iz ove faze su: Ženidba cara Dušana, Sveti Sava kruniše Prvovenčanog, Takovski ustanak (dve verzije) , Sveti Sava izmiruje braću.

“Proglašenje Dušanovog zakonika”

Treća faza počinje 1905. godine i traje do kraja slikarevog života (1957). Ovu fazu čine portreti koje su od njega naručivale mnoge ugledne ličnosti. Na svojim platnima je ovekovečio državnike, naučnike, vojskovođe, umetnike, članove kraljevske porodice. Pre početka ove faze radio je ikonostase za crkve širom sveta. Tako dolazi u SAD gde nastaje čuveni portret Mihajla Pupina. Kasnije je često putovao po Evropi kako bi naslikao naručene portrete koji se danas nalaze u muzejima širom sveta i privatnim kolekcijama. Radeći porterete mnogo pažnje je poklanjao detaljima uspevajući da verno naslika različte materijale od kojih je napravljena garderoba, nakit ili nameštaj. Neke od slika iz ove faze su: Portret princeze Milice, Portret Franje Josifa, Gospođa Kaufman, Sofija Dunđerski, Kraljica Marija, Milutin Milanković, a među njima je i više portreta njegove supruge Muni.

“Muni u salonu”

Svetski priznati slikar je govorio pet jezika , bio je vanserijski talenat, stalno je učio i obrazovao se a odlikovao se i skromnošću. Do kraja života je ostao „Paja moler“ kako je sam sebe nazivao. Prvi svetski rat ga je zatekao u Beču ali u to vreme nije mogao da radi jer je bio pod stalom prismotrom austrougarske policije zbog svog srpskog porekla. Prvi put je došao u Beograd 1910. godine, ali je voleo ovaj grad u kome je često boravio između dva svetska rata kada je radio portrete mnogih uglednih ličnosti i kraljevske porodice. U Beogradu je proveo i čitav Drugi svetski rat i nekoliko godina nakon rata.

Na svoj devedesti rođendan je odlikovan od jugoslovenskih vlasti Ordenom zasluga za narod prvog reda. Vraća se u Beč 1950. godine. U ovom gradu je započeo svoje slikarske korake, proveo najveći i najelpši deo svog života, ali nakon povratka zatiče opljačkan svoj velelepni atelje. Srećom, susedi su spasili veći broj njegovih dela i deo nameštaja i pribora. Nakon ovog događaja Paja Jovanović svu svoju imovinu zaveštava Muzeju grada Beograda, a deo ovog bogatstva se može videti u Muzeju Paje Jovanovića koji se nalazi u ulici Kralje Milana. Nažalost, još uvek ne postoji dovoljno veliki prostor na kome bi mogla biti izložena sva zaostavština velikog slikara, ali u ovom muzeju možete upoznati jedan deo njegovog stvaralaštva. Pored slika i skica, u muzeju se nalazi i deo nameštaja iz njegovog bečkog ateljea  pored koga su često pozirale ličnosti sa slika.

Paja moler, najmlađi sprski akademik, jedan od najpriznatijih slikara sveta, dobitnik mnogih priznanja, ostavio je veliko blago našem narodu. Da li ćemo umeti da ga čuvamo i cenimo?

 Jovana Nikolić

Izvor: portalmladi.com

______________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PRED POČETAK 51. GITARIJADE…

tamoiovde-logo

Organizatori su uveliko spremni za početak 51. Gitarijade, koja će se održati od 29. juna do 1. jula na stadionu Kraljevica u Zaječaru.

Ulaz na Gitarijadu, kao i boravak u Rock kampu sa obrokom, besplatan je.

PROGRAM

ČETVRTAK, 29.06.2017

21:00h – BAJAGA/RIBLJA ČORBA

22:00h – PRVO POLUFINALNO VEČE GITARIJADE

23:00h – BAJAGA/RIBLJA ČORBA

00:30h – PSIHOBILJE

 

PETAK, 30.06.2017

21:00h – HADŽI PRODANE DUŠE

22:00h – POLUFINALISTI GITARIJADE

23:00h – THE CULT

00:30h – DEJAN CUKIĆ & SPORI RITAM BEND

 

SUBOTA, 01.07.2017

21:00h – GENERACIJA 5

22:00h – FINALISTI GITARIJADE

23:00h – NAZARETH

00:30h –  HUTI OTA TRE

_________________________________________________________________

NIKOLIĆ PREVOZ BESPLATNO PREVOZI PUTNIKE ZA 51. GITARIJADU!

Nikolić prevoz sponzor je ovogodišnje Gitarijade.

Ovaj autobuski prevoznik će za vreme trajanja 51. Gitarijade, 29. juna, 30. juna i 1. jula besplatno prevoziti putnike do Zaječara iz tri mesta, iz Knjaževca, Negotina i Bora.

Iz Knjaževca se polazi u 19:30 isped hotela „Timok“.

Iz Negotina autobus polazi u 19:30 sati ispred Pedagoške akademije.

Iz Bora autobus kreće u 19:30 sati ispred Doma kulture.

Izvor: gitarijada.org/sr/

________________________________________________________________

MANASTIR TRONOŠA…

tamoiovde-logo

U podnožju Tronoške planine, koja se prostire između Boranje i Gučeva, na 17. kilometru od Loznice, nalazi se MANASTIR TRONOŠA.

Podignut je početkom 14. veka (1317.), kao zadužbina kralja Dragutina i njegove supruge, kraljice Katarine; posvećen je Vavedenju Presvete Bogorodice.

Prema narodnom predanju, manastir su podigli braća Jugovići, što je našlo odraza u narodnoj poeziji: pa se u pesmi „Miloš u Latinima“ kaže:

„…da vidite lijepu Tronošu, kod Loznice na rjeci Tronoši, zadužbinu braće Jugovića…“

Međutim istorijska je činjenica da je kralj Dragutin podigao manastir Tronošu. On je bio oženjen Katalinom (Katarinom), ćerkom mađarskog kralja Stefana. Dobio je Srem, Mačvu i ovaj deo Podrinja kao miraz. Kada je podizao manastir Tronošu on nije bio kralj Srbije,već je to bio njegov brat Milutin.

Dragutin je zadržao vlast nad delovima svoga miraza, sa prestonicom u Debrcu kod Obrenovca. Imao je titulu „mali sremski kralj“. Tada podiže manastire sa obe strane Drine. To su manastiri: Rača kod Bajine Bašte; u Bosni manastir Papraću, Tavnu , Lovnicu i Ozren, a pred kraj svog života počinje da zida manastir Tronošu. Umire 1316. Godine. Godinu dana kasnije kraljica Katarina dovršava izgradnju manastira.

Braća Jugovići su po predanju 1388. godine boravili u manastiru i podigli česmu kod manastira. Zato im je narod kasnije pripisao i podizanje samog manastira.

Takav izgled manastira ostao je do Kosovske bitke (1389.), tj. do konačne propasti srpskog carstva. Turci su došli u manastir i srušili ga do temelja. Manastir je ostao u ruševinama sve do 1599. godine, kada je prvi put obnovljen na starom crkvištu.

Oko 1814. godine Turci su ponovo došli u manastir, zapalili ga i srušili mu krov i kube. U ruševinama je ostao do 1834. godine kada je za vreme kneza Miloša Obrenovića po drugi put obnovljen i živopisan freskama. Freske su radili čuveni majstori onoga vremena: Mihailo Konstantinović iz Bitolja i Nikola Janković iz Ohrida. Tada je dograđen zvonik uz crkvu u baroknom stilu tako da od tada čini jednu celinu.

Manastir više nije rušen, mada je za vreme Prvog svetskog rata stradao od Austrijanaca. Za vreme Prvog svetskog rata ovde je bilo smestilište srpske vojske, tj. ukazivana je pomoć povređenima u borbi, tako da su mnogi tu umrli i sahranjeni, kao što su čuveni kapetan prve drinske divizije Dušan Šikoparija, poručnik Žarko Diković i mnogi drugi.

Austrijanci su bili ljuti na manstir zbog učinjenih usluga srpskoj vojsci i zato su pokupili sve znamenitosti veće vrednosti i odneli ih u Beč. Među njima je i čuveni Tronoški rodoslov- jedna od prvih srpskih pisanih istorija. Rodoslov se i danas nalazi u Beču.

Tadašnji starešina manastira arhimandrit Tihon Ivančević sklonio se u manastir Jošanicu kod Jagodine. Austrijanci su ga pronašli, uhvatili i doveli u Beograd gde su ga držali dve godine u tamnici. Posle dugog mučenja zimom i glađu obesili su ga u Beogradu 1917. godine. Ovaj plemeniti  rodoljub prenet je u manastir Tronošu 1926. godine i sahranjen u porti.

Za vreme Drugog svetskog rata manastir je stradao od Nemaca. Jedna kaznena ekspedicija Nemaca je  12. oktobra 1941. godine došla u manastir i činila ista zlodela kao i njihovi prethodnici. Ono što je bilo od veće vrednosti su pokupili i odneli sa sobom, a ostalo su skupili u crkvi i zapalili. Unutrašnjost manastira je izgorela. Freske su počadile i potamnele tako da se skoro nisu ni videle. Konak manastira je zapaljen i porušen. Sve je bilo u ruševinama do 1964. godine.

Dolaskom oca Antonija Đurđevića za starešinu 1961. godine počela je obnova manastira. On je sa svojom bratijom, uz blagoslov i podršku tadašnjeg episkopa šabačko-valjevskog Jovana, neumorno radio na podizanju porušenog manastirskog konaka i ostalih ekonomskih zgrada, kao i porušene kapele Svetog velikomučenika Pantelejmona-česme devet Jugovića.

Povodom 100 godina od smrti Vuka Karadžića i povodom njegovog boravka i učenja u manastiru, zavod za zaštitu spomenika iz Beograda je radio jedno vreme na čišćenju i uređenju freski. Freske su očišćene i nikakva boja im nije dodavana, tako da su do danas ostale orginalne.

Vuk Karadžić je kao dečak učio i boravio jedno vreme u manastiru Tronoša. To je jedna od njegovih prvih škola. Sam Vuk je pisao: „kada sam ja bio dečak, ni u sto sela nije bilo ni jedne škole, nego ko je hteo da nauči da čita i piše, išao je u manastir.“

Vukov učitelj je bio čuveni arhimandrit Stefan Jovanović, veliki rodolju i jedan od najprosvećenijih ljudi toga doba.

On je učinio presudni uticaj na malog Vuka- koji se kasnije uključuje u sva istorijska i kulturna kretanja u Srbiji. Sav u službi svoga naroda, arhimandrit Stefan je za bolju budućnost svoga roda i život dao. Turci su ga otrovali u Zvorniku 1799. godine kada je išao da ih moli da pozajme Srbima neku proju koja je zaostala u kulama još od Mađara. Sahranjen je pored crkve manastira.

Od 2001. godine manastir je ženski. Revnosni otac arhimandrit Nikolaj i vredno sestrinstvo nastavili su obnovu i uređenje ove svetinje.

Manastir Tronoša godinama ima jednu posebnu tradiciju. To su ratarske ili oračke sveće- dve velike sveće koje se nalaze ispred oltara. Kada počne vaskršnji post, vernici ovoga kraja skupljaju prilog u vosku i novcu, koliko ko ima. Za taj novac kupuje se čist vosak. Na Veliku sredu seljaci, koji to već godinama rade, izliju te sveće, a na Veliki četvrtak, posle podne, donesu ih i postave pored oltara.

One gore cele godine, svake nedelje i praznika za vreme službe. Ostane nešto malo, a to se pretopi sa novom voskom, tako da uvek u novoj sveći ima stare sveće. Desnu sveću pravi Vukovo selo Tršić i selo Korenita, a levu sveću Zajača, Paskovac, Gornja Borina i drugi priložnici. Jedna je  sveća teška preko 50 kilograma, a visoka je 1,5 metara.

Ovo je jedinstvena tradicija u srpskoj crkvi i nigde je nema sem u manastiru Tronoša.

Sveta liturgija se obavlja svakodnevno sa početkom u 6 časova, a nedeljom i praznicima u 8.30 časova.

Kontakt telefon: 015 846 003

Izvor teksta: Brošura „Manastir Tronoša posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice“

Foto: Bora*S

___________________________________________________________________

 

SA IZLOŽBE “ U SUSRET RUSKOM CARU, ROMANOVI-CARSKO SLUŽENJE“

tamoiovde-logo

Izložba fotografija „U susret Ruskom Caru, Romanovi carsko služenje “ koja je posvećena carskoj porodici Romanov, otvorena je u četvrtak, 23. marta u galeriji borskog Muzeja rudarstva i metalurgije.

Foto: B. Stankovic

Na samom početku otvaranja izložbe, Igor Jovanović, v. d. direktora Muzeja rudarstva i metalurgije  pozdravio je  prisutne, potom je Velimir Pejčić, profesor istorije govorio o carskoj porodici Romanov, a nakon toga je usledila beseda oca Saše.

Foto: Muzej rudarstva i metalurgije Bor

Sa kompozicijom postavke posetioce je upoznala Milica Sredović.

Više od dve stotine posetilaca prisustvovalo je svečanom otvaranju ove izložbe, što govori o izuzetno velikom ineresovanju Borana.

Dinastija Romanovih, je poslednja carska i imperatorska porodica koja je vladala Rusijom od 1613. do 1917. godine.

ReFoto: B. Stankovic

Izložba crno belih fotografija iz istorijskih arhiva i ličnih albuma porodice Romanov podeljena je u četiri celine.

Jednu čine portreti članova carske porodice, drugu fotografije vojne tematike, treću dela milosrđa, a četvrti deo su spontane fotografije koje su načinili lično članovi porodice, zabeleživši zajedničke momente u šetnji, razgovoru, dečijim igrama…

ReFoto: B. Stankovic

ReFoto: B. Stankovic

Izložba ima za cilj da približi srpskoj publici lik i delo poslednjeg ruskog cara, Nikolaja II, carevića Alekseja, carice Aleksandre i velikih kneginja Olge, Tatjane, Marije i Anastasije.

Pored razgledanja izloženih fotografija iz porodičnih albuma dinastije, kao i arhivskih fotografija, posetioci su imali priliku da povodom otvaranja izložbe uživaju u upriličenom za tu prigodu muzičkom delu večeri u čast svetog Nikolaja Romanova i njegove porodice.

Gradski hor „Feniks“ je otpevao najpre „Oče naš“, potom Heruvimsku pesmu Arhangelskog i “Tebe pojem” Stevana Mokranjca. Hor „sveti Haralampije“ je upotpunio program sa par vizantijskih pesama, dok je  Milica Sredović na završetku svečanog otvaranja otpevala narodnu rusku pesmu „Konj“.

ReFoto: B. Stankovic

Izložba će biti otvorena do kraja marta, a istu su organizovali Muzej rudarstva i metalurgije „Bor“, Sretenjski manastir i studio „Ruski Car“.

Priredio: B. S.

___________________________________________________________________

FotoPlus

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

___________________________________________________________________

***

Izložba fotografija „U susret Ruskom Caru. Romanovi – carsko služenje“ posvećena je poslednjem Ruskom imperatoru Nikolaju II i njegovoj porodici.

Projekat je nastao sa željom i ciljem da se srpskoj publici približi lik i delo članova poslednje dinastije. Pored toga, da se probudi sećanje na porodicu Romanov, bliže upozna sa životom i žrtvenim služenjem porodice poslednjeg Ruskog cara. Pri tome su se organizatori potrudili da fotomaterijal odaberu polazeći od želje da pre svega prikažu lepotu porodice Romanov, njihov svakodnevni život i služenje za dobrobit Otadžbine i svog naroda.

Upravo mučenik car Nikolaj i njegova porodica uživaju posebnu ljubav kod srpskog naroda. Buđenje sećanja na carske mučenike nosi poseban značaj u dolazećoj 2017. godini, kada se navršava 100 godina od početka velike ruske tragedije, a 2018. godine 100-godišnjica mučeničke končine poslednjeg Ruskog imperatora i njegove porodice, koji su u Ruskoj i Srpskoj Crkvi pribrojani liku svetitelja.

 Izložbu čine crno-bele fotografije iz istorijskih arhiva i ličnih albuma porodice Romanov. Izložba je tematski podeljena na celine. Jednu celinu čine portreti članova carske porodice. Među njima se posebno izdvajaju paradni portreti. Psihološki portreti donose svu lepotu slovenskog lika, a gledaoci takođe imaju uvid u modu i stil oblačenja sa kraja 19. i početka 20. veka.

Druga celina su žanr fotografije. U okviru ove celine izvajaju se fotografije iz ličnih albuma porodice Romanov. To su spontane fotografije, neformalne. Zabeleženi su momenti u šetnji, razgovoru, odmoru, dečijim igrama. Ove fotografije su retkost jer su ih radili lično članovi porodice. Poznato je da su Romanovi posebno voleli fotografiju.

Sledeće su fotografije vojne tematike. Na njima car blagosilja vojsku pred odlazak u rat, isprobava novo oružje, daje vojsci naređenja, uključuje prestolonaslednika u tajne vojevanja.

Carica i velike kneginje su se bavile humanitarnim radom. Obilazile ranjenike, pomagale bolesnim vojnicima i delima i rečima. Iz njihovih dnevnika se zna da su asistirale i prilikom najtežih operacija. Zabeležene su dok neguju vojnike.

Posebno je važan i citat ̶ reči koje je izgovorio naš Vladika Nikolaj Velimirović, 1932. godine, o Caru Nikolaju.

Projekat realizuju Sretenjski manastir iz Moskve, portal Pravoslavie.ru u saradnji sa studiom „Ruski Car“.

Od avgusta 2016. godine izložba je održana u mnogim gradovima i mestima:

Beograd – Hram Vaznesenja Gospodnjeg, Aleksanda Nevskog, Srpskih Svetitelja, hram svetih apostola Petra i Pavla, crkva svetog Trifuna, hram Rođenja Jovana Krstitelja

Užice – Narodni muzej Užice

Čačak ̶ Narodni muzej u Čačku

Banja Luka – kulturni centar «Banski dvor»

Berane (Budimljansko-Nikšićka eparhija)

Nova Varoš (Mileševska eparhija)

Zrenjanin ̶ Ruska Crkva Svetoarhangelski hram.

Priboj ̶ galerija „Spirala“. (Mileševska eparhija)

Prijepolje – Narodni muzej u Prijepolju (Mileševska eparhija)

Trebinje – Muzej Hercegovine (Eparhija Zahumsko-hercegovačka)

Gacko – JU „Kulturno-sportski centar“ (Eparhija Zahumsko-hercegovačka)

Batajnica ­– Hram Rođenja Presvete Bogorodice u Batajnici ((Sremska eparhija)

Orahovac

Izvor: pravoslavie.ru

__________________________________________________________________