BOTANIČKA BAŠTA „JEVREMOVAC“

Botanička bašta „Jevremovac“ je jedinica Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Osnovana je 1874. odlukom Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije, na predlog Josifa Pančića, koji je bio i njen prvi upravnik.

Godine 1889. kralj Milan Obrenović poklonio je imanje (koje je nasledio od svog dede Jevrema) Velikoj školi u Beogradu za Botaničku baštu, ali pod uslovom da se zove „Jevremovac“.

 Na tom mestu i pod tim imenom nalazi se i danas.

Botanička bašta se prostire na površini od oko 5 hektara, gde se na otvorenom prostoru nalazi preko 250 vrsta drveća i žbunja, domaćih, evropskih i egzotičnih biljaka, a ukupan biljni fond danas čini oko 500 drveta, žbunja i zeljastih biljaka.

Botanička bašta obuhvata pored otvorenih površina, Staklenu baštu i prostorije Instituta za botaniku (upravna zgrada, herbar, biblioteka, slušaonica, laboratorije).

Staklena bašta, podignuta 1892. godine, pokriva prostor od 500 m². U vreme kada je građena predstavljala je jednu od najvećih i najlepših staklenih bašti u ovom delu Evrope. U Staklenoj bašti se gaje brojne tropske i suptropske vrste biljaka od kojih treba pomenuti: Phoenix Canariensis, Chamaerops Humilis, Cereus Peruvinianus…

Herbarijum sadrži bogatu zbirku biljaka sa Balkanskog poluostrva i čitave Evrope koja broji oko 120.000 herbarijumskih tabaka i preko 300.000 eksikata.

Biblioteka jedna je od najstarijih i najbogatijih na ovim prostorima. Pored 200 naučnih i stručnih časopisa sadrži i preko 6.000 knjiga.

Otvorena je za posetioce tokom godine od 1. maja do 1. novembra (09.00-19.00).

Izvor:beograd.rs

BIOLOŠKI FAKULTET – INSTITUT ZA BOTANIKU
BOTANIČKA BAŠTA „JEVREMOVAC“
Takovska 43, tel. 3244-847, 3244-498

______________________________________________________________________________

MOJE VREME U BOTANIČKOJ BAŠTI „JEVREMOVAC“

_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

_________________________________________________________________________________

Preporuka: NASLEĐE KOJE NE ZASTAREVA

MOLITVA ZA INTELEKTUALCE…

Mirko Kovač: Žao mi je onih ljudi koji bi htjeli biti slobodoumni, a po prirodi su svojoj kukavice

Žao mi je svih oni intelektualaca koji gledaju na jedno oko,
koji primaju počasti a prave se da im nije do njih.

Žao mi je svih onih neslobodnih ljudi koji strahuju nad svojom egzistencijom, koji su postali robovi sopstvene sudbine.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji cijeloga života pribavljaju sebi alibi.

Žao mi je svih onih koji se slijepo drže jednog mjesta, jer nijesu za neko drugo.

Žao mi je intelektualaca koji vjeruju da su miljenici vlasti.

Žao mi je svih poltrona, svih onih koji primaju mito laskavaca.

Molim se za one nesrećne dostavljače da se što prije vrate svome Ja.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji tuđe mišljenje saopštavaju kao svoje.

Žao mi je ljudi pohlepnih na vlast, žao mi je svih karijerista, svih materijalista.
Žao mi je svih onih koji vjeruju da znače nešto u očima onih koji ne znače ništa.

Žao mi je koji nemaju snage reći: Ne, kada se ne može kazati: Da!

Žao mi je onih nesretnika koji za slobodoumnost odmah traže nagradu.

Žao mi je svih onih koji ništa ne znaju o istini, i onih koji nikad neće otvoriti oči, nikada izaći iz svog lunarnog vrta.

Žao mi je onih za koje je efemerna slava – vječnost.
Žao mi je onih skorojevića koji sebi pribavljaju maske snobova.

Žao mi je svih onih koji idu na premijere, koji za trpezom žude za prvim mjestima.

Žao mi je svih onih koji zavide drugima, koji su tašti i koji se ne mogu izliječiti od oholosti.
Žao mi je i onih ljudi koji misle da je njihova šutnja principijelnost.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji cijelog svog života ne mogu rizikovati,
svih onih slabića koji drhte nad sobom, koji njeguju svoj strah,
svih onih intelektualaca koji se lako odriču svog mišljenja.

Žao mi je svih onih koji žele uspjeti na tuđu štetu.

Žao mi je onih ljudi koji bi htjeli biti slobodoumni, a po prirodi su svojoj kukavice.

Žao mi je svih onih koji mrze ljude sposobnije od sebe.

Molim te, Gospodine, za sve nesretnike koji su sami uzrokom svoje nesreće.

Izvor: filozofskimagazin.wordpress.com

---

 

POSEBNE I PRELEPE…

 RUŽE PENJAČICE

Jedna od traženijih vrsta ruža na tržištu su svakako ruže penjačice. A šta treba da znate o ovim lepoticama!

Izvor fotografije:rosemai

Prvenstveno da postoje dve vrste ruža penjačica i u mnogočemu se razlikuju. To su :

1. Rambler penjačice – ruže penjačice mekanih grana, sitnijih listova i cvetova koje se same mogu penjati ili po plotu ili po drvetu ili im pak grane povezujemo uz zidove i slično. Grane su im podatnije pa ih možemo i svijati oko šipke. Cvetaju u sitnim cvetovima u grupi .

Postoje sorte koje cvetaju jednom u sezoni (Amnerican Pillar, Dorothy Perkins, Bonny i sl.) i njihov rast je jako bujan i brz, a postoje i sorte koje cvetaju tokom cele sezone (Martha, Super Dorothy, Elmshorn) i njihov rast nije tako bujan i brz.

Rambler penjačice koje cvetaju jednokratno u sezoni tokom godine dosežu visinu i do 5 m, dok sorte koje obiluju cvetanjem cele sezone dosežu visinu od oko 2-2,5m.

2. Climbing penjačice – odlikuju se dugačkim ravnim granama koje su debele i čvrste, a cvetaju u srednje velikim ili velikim cvetovima, pojedinačno ili u grupi zavisno o sorti. I kod ovih ruža ima sorti koje cvetaju jednom u sezoni (tzv. «majske ruže»), ali danas obilujemo sortama koje cvetaju od maja do novembra.

Njihova je karakteristika da im grane moramo voditi i povezivati, nisu savitljive kao kod rambler penjačica, ali su puno robusnije i dosta su krupnije od rambler penjačica.

Kod odabira sorte penjačice, ljubitelji ruža svakako moraju znati šta žele jer je izbor sorti dosta bogat, ali nećete sa svakom postići željeni efekt.

Postoje sorte penjačica koje su napravljene baš za sadnju uz lukove (Sympathie, Golden showers, Parure d’or, itd ), kao i one koje stvaraju lepe, ali ne prerobusne grmove i bujno cvetaju pa kao takve idealno služe za prekrivanje ograda (Handel, Schwanensee, Gruss an Heidelberg, itd).

Postoje i sorte koje rastu uspravno i od njih je najlakše napraviti cvetne stubove (Freisinger morgenrote, Westerland, Grandhotel, itd).

Foto: canalblog.som BAGATELLE PARIZ

 Navedene sorte su naravno ,samo primeri jer postoji još puno sorti, a i malo mašte može učiniti čuda. Ako ste imali sreće i našli se u jednom od najlepših i najpoznatijih ružičnjaka na svetu – Le Bagatelle u Parizu, znate o čemu je reč. Malo mašte, a rezultat kao iz bajke!

Zato su ruže penjačice posebne jer nam pružaju puno mogućnosti. Takođe je od njih najlakše napraviti živu ogradu i odvojiti svoje dvorište od neželjenih pogleda. Ako se pravilno posade, prekriće celu ogradu ne ostavljajući nimalo slobodnog prostora. Kao samostalno postavljeni cvetni stubovi svojim cvetanjem od zemlje pa do samog vrha biljke ostaviće svakog posmatrača bez daha.

Ako se odlučimo saditi penjačice kao živu ogradu, preporučuje se sadnja u više boja tako da nam se na ogradi uvek nešto događa. To, naravno, ponajviše zavisi od vešeg ukusa.

Često se ljudi pitaju za sadnju penjačica uz drvo. Ako je drvo živo i vegetira, ne preporučuje se saditi ružu ispod njega. Ruži je potrebno direktno sunčevo svetlo i neće biti srećna ovako posađena. Pustiće duge grane, boreći se za svetlost pa će eventualno cvetati na granama koje su se probile kroz krošnju. Svakako nam tako posađena ruža neće imati prilike pokazati ni upola od svoje lepote ni bujnog rasta. Ali, kad je reč o drvetu koje je odumrlo ili staroj voćki kojoj smo odsekli krošnju, moći ćemo joj grane vezati uz postojeće drvo i tako posađena ruža će takvo stablo ,,obući,, i imaćete predivan ukras uz malo truda.

Ponavljamo, ruže penjačice zaista su posebna priča među ružama i stvarno nam pružaju svakakve mogućnosti. Kod sadnje ruža penjačica važno je znati da, kao i sve vrste ruža uostalom, vole mesta sa što više sunčevog svetla. Minimalno je da imaju 6 sati direktne svetlosti dnevno. Razmak kod sadnje je minimalno 120 cm jedne od druge. Kod sadnje uz stubove, lukove i sl. sadnicu moramo odmaći minimalno 30 – 40 cm, a kod sadnje uz zidove 40 cm i više.

Prve tri godine, u doba vegetacije, pazimo da grane pravovremeno usmeravamo u željenom smeru pa samo sklanjamo ocvale cvetove nakon cvetanja. U 4. godini i svake sledeće godine, ružu u proleće obavezno čistimo od starih grana i ostavljamo samo kvalitetne mlade grane. Na taj način postižemo da nam je ruža uvek u dobroj formi, a to znači da bujno cveta od dna pa do vrha grma , pa se na taj način pomlađuje. Kao i kod drugih ruža, najveća je greška žaliti i ne orezati ružu.

Ruže penjačice sade se i na stablo I tako stvaraju posebnu sortu ruža stablašica – pendulaste ruže stablašice. U ovom slučaju se sade kao dominantni, samostojeći soliteri, na sredini vrta ili travnjaka, a grane puštamo da slobodno padaju prema zemlji i tako naprave prekrasnu formu. Neke od najzahvalnijih sorti pendulastih ruža stablašica su Bonny, Super Dorothy, Sympathie, Rosarium uetersen i sl.

Uživajte u vašim ružičnjacima!
Izvor: srbijuvolimo.rs

___________________________________________________________________________________

Saznajte Ovde: JA SAM OGGOVORAN ZA SVOJU RUŽU…

GRANDIOZNOST PREDSEDNIČKIH PALATA…

Grandiozne palate domovi predsednika

Predsedničke palate predstavljaju dom predsednika svake države na svetu i često reflektuju moć i bogatstvo država. Često su to grandiozna zdanja sa jedinstvenom arhitekturom i stilom.

Osim grandiozne palate u koju se nedavno uselio turski predsednik Redžep Tajip Erdogan tu je i nekoliko predsedničkih palata koje predstavljaju izuzetno sedište svetskih lidera.

Foto:workandtravel.iskustvo.org

 Jedna od najgrandioznijih predsedničkih palata je palata američkog predsednika Baraka Obame, poznata kao Bela kuća. Zgrada izgrađena u neoklasičnom stilu načinjena je od belog akva škriljca. Izgradnja je trajala osam godina i završena je 1800. godine. Palata ima 132 sobe, 35 kupatila i šest spratova. Kuhinja Bele kuće može posluživati više od 140 gostiju, a da bi je okrečili potrebno je 2.100 litara farbe. Bela kuća ima oko 6.000 posetilaca svaki dan.

Foto:rewadventure.com

Impozantna predsednička palata, napravljena u neoklasičnom stilu nalazi se i u Dušanbeu, prestonici Tadžikistana.

Palata ima 64 ogromna dorska stuba i ispred nje se nalazi najviši stub na svetu predviđen za državnu zastavu, čija visina iznosi 165 metara. Na njoj se vijori zastava veličine 1.800 metara kvadratnih, zbog čega je palata uvrštena u Ginisovu knjigu rekorda. Izgradnja palate koštala je oko 300 miliona dolara i u njoj trenutno boravi predsednik Emomali Rahmon.

Predsednička palata/Foto: rts.rs

U najlepše predsedničke rezidencije spada i Ak Orda, palata Nursultana Nazarbajeva u Kazahstanu, koja je visoka 80 metara i u kojoj se nalazi sva predsednička administracija. Palata izgleda odlično sa svojom plavo-žutom kupolom, na čijem vrhu se nalazi zlatna statua sunca i stepskog orla.

Palata ima sedam spratova na kojima se nalaze prostorije različite namene, kao što je velika centralna sala za prijem stranih zvaničnika i sala sa kupolom, u kojoj se održavaju sastanci kazahstanske vlade.

Palatom dominira zlatna boja, a za pokrivanje podova korišćen je 21 tip mermera.

Foto:fantinimosaici.it

Predsedničku palatu u Abu Dabiju dizajnirala je kompanija „Vilson asošijets“ i prema nekima procenama to je najskuplja predsjednička palata na svetu, čija je izgradnja koštala 490 miliona dolara.

Glavna zgrada ima oko 180.000 kvadratnih metara, dok se oko nje nalaze manje vile i palate.

Važno je pomenuti i sedište češkog predsednika Miloša Zemana, čiji dom se nalazi u pravom dvorcu.

Dvorac Prag je najveći antički dvorac na svetu i pronašao je svoje mesto u Ginisovoj knjizi rekorda. Napravljen je u devetom veku i bio je sedište rimskih imperatora, kraljeva Bohemije i predsednika Čehoslovačke.

Smešten je na području od 45 hektara, a dug je oko 570 metara, dok mu širina iznosi 130 metara. Njegove zgrade bukvalno predstavljaju primer svakog arhitektonskog stila u poslednjih hiljadu godina. U njemu se nalazi nekoliko crkava, velike sale i bašte.

Kremlj/Fot:opusteno.rs

Među najgrandioznijim palatama na svetu sigurno je i Kremlj, sedište ruskog predsednika Vladimira Putina.

On je u stvari smešten u Velikoj kremljskoj palati, koja je napravljena da bi se predstavila grandioznost ruske autokratije. Palatu je 1849. godine napravio Konstantin Ton, majstor cara Nikolaja Prvog i služila je kao carev moskovski dom. Palata ima 25.000 kvadratnih metara, visoka je 47 metara i ima oko 700 soba. U sklopu nje nalazi se devet crkava, manja palata Terem, kao i pet sala za prijeme koje su nazvane po različitim odlikovanjima koje je ruska imperija nekada delila.

Palata Oguzkan predstavlja izuzetnu predsedničku zgradu Turkmenistana, koju je dizajnirao nekadašnji predsednik Separmurat Nijazov. Zgrada je napravljena 2011. godine, a izgradnja je koštala 250 miliona dolara. Centralno mesto palate predstavlja zlatna sala, u kojoj se održavaju bilateralni razgovori najvišeg nivoa.

Sedište brazilskog predsednika u Braziliji, poznato kao Palata Oguzkan, dizajnirao je svetski poznati arhitekta Oskar Nejmajer. Palata je završena 1960. godine i bila je jedna od prvih zgrada napravljenih u novom glavnom gradu Brazila. Ona reflektuje jednostavnost i modernizam kojem je brazilsko društvo težilo poslednjih pet decenija. U sklopu palate, u kojoj trenutno boravi predsednik Dilma Rusef, 1991. godine napravljen je bazen veličine 1.600 kvadratnih metara da bi se povećala bezbednost oko zgrade i poboljšala vlažnost tokom leta.

Jelisejska palata/Foto:stil.kurir-info.rs

Neizostavna je i Jelisejska palata u kojoj boravi francuski predsednik Fransoa Oland i koja je smeštena na Jelisejskim poljima Pariza.

Na ulazu u monumentalnu palatu nalaze se četiri jonska stuba iza kojih je ceremonijalno dvorište u kojem se primaju strani zvaničnici. Sa obe strane dvorišta smešteni su vrtovi dok se u sredini nalazi centralna zgrada u kojoj je sala časti, gde francuski predsednik prima goste. Palata, koju je napravio markiz Pompadur, otvorena je za javnost tokom Dana evropskog nasleđa.

Izvor teksta:glassrpske.com

Foto prilozi: internet

_____________________________________________________________________________

JESENJE LEPOTICE…

Hrizanteme

Jesenja ruža-hrizantema je prava „zavodnica“ zbog svoje lepote i činjenice da ona cveta onda kad svo drugo cveće prestane i njene prelepe boje krase terase i dvorišta u prohladnim oktobarskim danima.

Hrizantema spada u značajne vrste rezanog cveća, koje se može neprekidno gajiti u otvorenom i zatvorenom prostoru.

Chrysanthemum sinense je biljka poreklom iz Kine i Japana, predstavlja genetsku osnovu za varijetete sa krupnim cvetovima hrizanteme. Chrysantemum indicum je takode mnogo cenjena i gajena vrsta.

Obe vrste zajednickim imenom nazivamo jesenje ruže.

Ima ih u velikom broju varijeteta i sorti. Boja cveta je: bela, žuta, ružičasta, crvena, svetloljubičasta, a može biti i dvobojna. Gaje se mnogobrojne baštenske vrste dendranteme koje se razlikuju uglavnom po visini i izgledu cveta. Ima jednostavnih, polupunih i punih cvetova raznih boja i oblika.

Neke nisu otporne na hladnoću, pa se mogu naći samo u staklenicima, ali postoji i veliki broj višegodišnjih varijeteta koji se mogu gajiti na otvorenom polju. Hrizantema je naročito pogodna za jesenju proizvodnju, mada se cvet može dobiti tokom cele godine. Gaji se pre svega za rezani cvet za aranžiranje buketa, venaca, cvetne korpice. Sve više se gaji kao saksijska biljka za dekoraciju prostorija, a naročito mnogo za groblja.

Baštenske hrizanteme zahtevaju dosta prostora, pa ih treba saditi na rastojanju oko 40 cm. Lepe su pojedinačno i u grupi, a efektne su i u kombinaciji sa drugim biljkama, naročito onim zimzelenim, što vrtu daje efektan zimski izgled.

Hrizanteme će takođe doprineti i izgledu grupacije listopadnih biljaka, koje zimi izgledaju prilično beživotno. Vrlo lepo izgledaju i bordure od ove biljke, a pojedinačni žbunovi mogu se formirati i u vidu malog drveta, zakidanjem terminalnog pupoljka glavne i odsecanjem donjih grana do željene visine krošnje. Ovakva biljka će naročito lepo izgledati u žardinjeri.

U zavisnosti od vrste i načina na koji se gaji, ova jesenja hrizantema u visinu raste 30-80 cm, a u širinu 30-50 cm. Njen koren je jako razvijen, stabljike su uspravne, dok su listovi jajastog oblika, rascepljeni. Dekorativna vrednost ove trajnice je u tome što cveta u jesen i zbog toga nije podesna za leje sa trajnicama koje cvetaju u leto.

Sadimo je pre svega u leju kao trajnicu koja cveta u jesen.

Izvor: Srbiju volimo

---

MORAM DA IMAM SOPSTVENI VRT…

Vrtovi koji mame uzdahe

Ako ovih dana žudite da pobegnete u hlad nekog prelepe bašte pune cveća i zelenila, evo prilike da, barem u mašti, „prošetate“ stazama najlepših vrtova Evrope

Moneov vrt
Kada se 1883. godine nastanio u malenom Živerniju, Klod Mone, slavni francuski impresionista, verovatno nije ni slutio da će svet opčiniti ne samo svojim slikama, nego i čuvenom, živopisnom cvetnom paletom u prekrasnoj bašti koju je ovde podigao.
Vrt je podeljen na dva dela. Jedan se nalazi ispred kuće i karakteriše ga dubina, simetrija i raznovrsnost boja. Od cveća su najzastupljeniji irisi, narcisi, božuri, suncokreti, ruže i livadsko cveće. Na prelazu vrta nalazi se drvo paulovinija i grmovi lavande u kombinaciji sa narandžastim azalejama. Drugi deo krasi asimetrija, jezerce sa ribama, japanski most sa visterijom, žalosne vrbe i bambusi.

Vrt Ninfa
Udaljen svega 70 km od Rima, Vrt Ninfa koji se prostire na površini od 105 hektara, sigurno je jedan od najromantičnijih na svetu.
Krasi ga 1.300 različitih biljaka, uključujući i retke vrste iz Brazila, Irana i Severne Afrike.
Osnovala ga je Engleskinja Ejda Vilbraham, dok je Kaetani, muzičar i štićenik mađarskog kompozitora Franca Lista, osmislio potočiće i vodopade, stvorivši tako božanstvene melodije bašte.

Kaetanijeva supruga, Margerit Čapin obogatila je baštu ružama, irisima, petunijama i bambusima. Banane, američki ljiljani i japanski javor takođe se mogu videti pored ruža koje su obgrlile 21 metar visok čempres.
Vrt je od aprila do novembra prepun cveća.

Ako ste u mogućnosti, obavezno ga posetite.
Izvor:.novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

Longlit Lavirint je najduži na svetu!

Longleat Hedge Maze (Longlit lavirint) se nalazi u bašti oko dvorca Longleat u Engleskoj, koji se nalazi u blizini sela Horningšam odnosno blizu grada Varminster. 

Ovo je najduži lavirint ( od žive ograde) na svetu! Dizajniran je i napravljen još 1975 . godine.

Dužina lavirinta odnosno hodnika je dužine 2,72 kilometara, dok je visna zidova od žive ograde oko 2.5 metra. Takođe ovaj ogormni lavirint se prostire na površini od oko 1,5 hektara zemljišta, a sastoji se od 16.000 engleskih tisa.

Sa ovim brojkama ovo je najduži lavirint na svetu.

Kolika je veličina ovog lavirinta govori i to da je za orezivanje ove žive ograde potrebno skoro više od mesec dana! A orezivanje ograde obavlja se na svakih 6 meseci!

Lavirint u Longlitu ima nekoliko ćorsokaka, dok su na nekoliko mesta postavljeni mali mostovi kako bi posetioci mogli lakše da vide gde se nalaze, a tu je i središnji deo u kojem se nalazi mali toranj.

Nemojte da vas zavaraju ove slike i da vam se ovaj lavirint čini tako malim.

Uzbudljiva šetnja najdužim lavirintom sveta Longlitom može potrajati i do sat i po vremana lutanja.

Naravno u današnje vreme uz GPS uređaj ili Google maps uređaje mnogi su „varali“ u lavirintu, a i u slučaju da zalutate uvek su tu putokazi.

Ipak mislimo da je avanturu mnogo lepše „okusiti“ onako na običan i fer način zar ne?

Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NAUČI ME KAKO DA ZAŠTITIM VRT…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Zaštita biljaka bez hemije

Bio-vrtlarstvo je za mnoge izlaz iz vrtloga sumnji izazvanih upotrebom hemijskih sredstava.

Potpunim prestankom upotrebe hemijskih sredstava poboljšavaju se zemljište i plodovi. Sredstva potrebna za zaštitu ugroženih biljaka u vrtu možete sami pripremiti od bilja, koje većinom sami uzgajate ili mogu da se nađu u prirodi.
Za domaća sredstva za prskanje i đubrenje potrebne su sledeće biljke: kopriva, preslica, gavez, pelin, vratić u cvetu, rabarbara i razno drugo bilje kao što su valerijana (odoljen), luk i beli luk, list paradajza, kamilica, hajdučka trava.

Kopriva je lekovita biljka, a osim mineralnih materija sadrži i kiseonik. Sredstva za prskanje od koprive koriste se za uništavanje mnogobrojnih lisnih vaši, a istovremeno jača biljke, poboljšava im otpornost i đubri ih. Tečno đubrivo od kopriva posebno se preporučuje za lisnato povrće zbog kiseonika, a sadrži niz mineralnih materija.
Gavez sadrži gvožđe, kalijum, kalcijum, fosfor mangan, pa i B-vitamine, te se od njegovih listova i stabljike može napraviti odlično đubrivo koje jača biljke i obogaćuje ih mineralima.
Sredstvo za prskanje od pelina koristi se protiv lisnih vaši, rđe na ribizlima, grinja na kupinama, protiv gusenica i mrava.
Preslica se koristi protiv biljnih bolesti, kao što je plesan, protiv raznih vrsta grinja i crvenog pauka.
Sredstvo za prskanje od vratića u cvetu deluje protiv štetočina na vrtnim jagodama, protiv grinja na kupinama, štetočina na malini, protiv lisnog moljca, rđe na biljkama i plesni.
Sredstvo od listova paradajza koristi se za prskanje kupusnjača od leptira kupusara, a deluje i protiv drugih leptira i gusenica.
Čaj od cveta valerijane deluje kao odlično đubrivo za povrće sa plodovima, vrtne jagode i cvetne biljke, jača biljke, a istovremeno je i odličan dodatak kompostu. Koristi se i za pravljenje aktivatora za kompost.
Sredstvo za prskanje od listova rabarbare deluje protiv moljaca koji napadaju praziluk i nagrizaju mu listove.
Sredstva za prskanje od luka i belog luka koriste se kada se pojave grinje i plesni, npr. na paradajzu, kao i u slučaju da lišće krompira postane smeđe.

Od kuvanih ljuski crvenog luka može se dobiti i sredstvo za prskanje protiv insekata.

_____________________________________________________________________________________________________

Kopriva za zaštitu biljaka u bio-vrtu

U bio-vrtlarstavu kopriva je jedna od najvažnijih biljaka jer ima jako široku primenu, a najviše se koristi za jačanje otpornosti biljaka, kao sredstvo za prskanje protiv štetočina i tekuće đubrivo za biljke.
Kopriva kao tekuće đubrivo za biljke deluje uravnotežujuće i lekovito, podstiče rast i stvaranje hlorofila, i privlači gliste u vrt. Koprivino đubrivo je bogato kiseonikom, a ne vole ga jedino pasulj, grašak, luk i beli luk.
Sredstvo za prskanje protiv lisnih vaši
Sastojci:
– 1 kilogram sveže koprive, ubrane pre nego što procveta
– 10 litara kišnice ili odstajale vode
Kopriva se pomeša s kišnicom u posudi i ostavi da odstoji 12-24 sata – ne duže jer se gube „žareće“ materije koprive. Ova smesa se koristi nerazređena i deluje protiv lisnih vaši.
Ne prskajte u vetrovititim danima – da ne uništite i korisne insekte u vašem vrtu.
Ova smesa ima ograničeno delovanje (ne deluje dugo kao herbicidi) i preporučuje se da se, u slučaju najezde, biljke prskaju zaredom nekoliko dana.
Tekuće đubrivo od koprive I
Koristi se kao sredstvo za prskanje ili zalivanje, za odbranu od štetočinja i jačanje otpornosti biljaka.
Sastojci:
– 1 kilogram sveže ili 200 grama suve koprive, ubrane pre nego što procveta
– 10 litara kišnice ili odstajale vode
Kopriva se pomeša s kišnicom u posudi i ostavi da odstoji 3-4 dana. Posle 3-4 dana, smesa počinje da fermentiše na suncu i tada se koristi kao sredstvo za prskanje, razređena u razmeri 1:50.
Kao đubrivo za zalivanje koristi se razređeno u razmeri 1:10. Pazite da zalivate na tlo u području biljaka, a ne po zelenim delovima biljaka.
Tekuće đubrivo od koprive II
Postupak je isti kao i kod prvog recepta za koprivino tekuće đubrivo, ali se ostavi duže u posudi – spreman je za upotrebu kad poprimi tamnu boju i prestane da peni, a to je otprilike za 1,5 – 3 nedelje. Ta hranjiva smesa, ako je imate u većim količinama, koristi se do kraja vrtlarske godine. Razređuje se u razmeri 1:10, ili ako je napravljena „jača“ smesa, s više aktivnih sastojaka, u razmeri 1:20. Eventualni ostatak na kraju godine može se dodati u kompost.
Za izradu đubriva koristite plastične ili kamene posude, nikako metalne, jer prilikom vrenja može doći do neželjenih hemijskih reakcija đubriva s metalom.
Posudu nemojte puniti do vrha, ostavite malo slobodnog prostora zbog toga što đubrivo prilikom vrenja zapeni. Na vrh posude obavezno stavite nekakvu mrežu ili rešetku da biste sprečili da u posudu upadnu ptice ili druge životinje.

Izvor: srbel.net

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

PRIČA O MARI, ANDRIJI, JELICI, LJUBAVI, STIPENDIJI…

TAMOiOVDE_______________________________________________

ILI, O UMEĆU  DAVANJA

Kjara i Dušan su se u decembru 2011, doduše ne svojom voljom, sreli u borskom Zoološkom vrtu.

Ona, zgodna brineta, On, mlad, poseban,  reklo bi se, aristokrata, čak… Beli lav, sav od grive,  oči mu gore…

U kavezu novom svom, provodili su zajedničke dane i noći. Zbog leptirića. Ili, nemajući kud.

Pogledi suseda i znatiželjnih posetilaca  nisu ih  naročito zanimali, niti doticali.

Posle nekoliko meseci, u junu 2012, Kjara postaje ponosna majka a Dušan, sigurni otac.

Na ovaj svet su došla dva  lepa potomka.

Nekoliko dana nakon što je na svet donela dva lavića, mama Kjara je jedno mladunče iz samo njoj poznatih razloga, odbacila, a otac Dušan je potom izvršio čedomorstvo.

Nedugo potom i drugo mladunče je ostalo bez majčinske nege i zaštite. Odbačeno i iz roditeljskog doma izbačeno.

Da se ne bi ponovio slučaj sa prvim mladunčetom, uprava i zaposleni u zoo-vrtu,  su sklonili bebu lavicu od roditelja i spasili je   sigurne smrti.

Andrija Radojčić, veterinarski tehničar zoo-vrta preuzima ”starateljstvo” nad  bebom lavicom.

Malenu neguje u svom stanu, hrani je specijalnim mlekom za mačke na svakih šest sati i ona se uspešno oporavlja. Iz dana u dan,  napreduje.

Priseća se Andrija prvih dana brižnog i celodnevnog negovanja umiljate lavice:

“Lavica je danju volela da spava, a noću je uglavnom bila budna, no bila je tiha i mirna i nije pravila nikakve probleme.

Redovno sam se budio oko dva sata posle ponoći i u pet izjutra kako bih je nahranio, a onda smo zajedno nastavljali da spavamo u mom krevetu.”

Nakon nekoliko nedelja, mala ljubimica dobija ime, gleda crtane filmove, boji se mraka i samoće… Andrija joj ugađa, izvodi je redovno u šernju, upoznaje sa drugim životinjama. I ljudima.

Odu tako i do televizijskog studija, bivaju specijalni gosti na prigodnim događajima i postaju lokakne zvezde. Svi bi da vide, ugoste i maze Maru.

No, ona se drži Andrije, ili pak gleda svoja posla.  Rekao bih da je i njen zaštitnik i mentor Andrija „profitirao“, makar kod ženskog dela publike.

Prolaze tako dani, odrastanja Marinog. Posle tri meseca, Mara dobija sopstvenu kućicu sa dvorištem u ZOO- vrtu i vreme je da otpočne sa osamostaljivanjem.

No, Andrija, sada već izuzetno vezan za mladu lavicu, prvih nekoliko dana i noći provodi u njenom novom staništu. Spavao je u njenoj kućici, kako bi se bez trauma postepeno privikavala na nove uslove života.

U međuvremenu  Mara i Andrija izazivaju sve veće interesovanje posetilaca, ali  i medija. Mara postaje maskota borskog Zoološkog vrta.

Njeno odrastanje uz zaposlene u vrtu, posebno uz Andriju, nije promaklo ni  Jelicu Vranić, devojci koja živi u Cirihu. Jelica je nakon saznanja putem interneta, odlučila da poseti Maru krajem 2012. godine.

 Mara svojom umiljatošću i ponašanjem sasvim je osvojila  Jelicu. I ne samo to.

Obezbedila je sebi pristojnu dvogodišnju stipendiju.

Naime, tokom naredne dve godine svakog meseca, Jelica će uplaćivati na račun vrta 100 evra, za troškove Marine ishrane.

 „Putem interneta sam stupila u kontakt sa Andrijom koji tamo radi. U ovom vrtu je rođena lavica Mara, kojoj sam ja želela da pomognem. Zoran i ja smo seli na avion, doputovali u Srbiju i uputili se u Bor..

Proveli smo tamo četiri dana. Sklopili smo ugovor da u naredna 24 mesaca sa 100 evra mesečno stipendiram Maru. Ugovor je stupio na snagu 1. marta”– rekla je tom prilikom Jelica.

Mara sada ima 17 meseci, i teška je preko 80 kilograma. Na pragu je punoletstva.

Andrija i sada svakodnevno brine njoj.  Svakog jutra u sedam sati, odlazi sa porcijom hrane kod Mare, a ona ga nestrpljivo čeka.

Ne toliko zbog hrane, čini se, koliko zbog  blizine Andrijine i igre sa njim.

Autor: Bora*S

Foto: arhiva Andrije Radojčića & Bora*S

---

---

Foto

---

---

BLAGO CARA RADOVANA…

 

Car Radovan je car careva, vladar sudbine, gospodar svemira.

On nosi zlatnu sekiru na ramenu, jaše konja koji je beo i visok kao brdo pod snegom, i na ruci drži buljinu sa ognjenim očima kako bi mogao noću videti pred sobom.

O njemu govore u mojoj zemlji samo ljudi koji su poludeli.

photo: muted-pain

  Ali su zatim u njega poverovali i svi mudraci.

  Car Radovan ima krunu od hartije i po plaštu ludačke praporce. Ima noge i ruke zelene kao trava, jer živi na kopnu i u vodi. Niko ne pamti njegovo poreklo, ni ime njegove porodice, niti zna za njegove prijatelje i neprijatelje.

 On prolazi kroz nebeski prostor kao crni oblak pun grmljavine, i po vodama kao brod koji gori. Niko ne zna njegove bitke ni trijumfe, jer njegova moć nije nad vojskama, ni njegova slava u bojnim podvizima. On carstvuje u miru svoje veličine i sunča se na suncu svoje snage i lepote. On se krije od svakog, a ipak svako ima njegovu sliku u očima i njegov glas u ušima.

 Gde su njegove palate i njegovi vrtovi? I gde su njegove bele žene, i njegovi brzi konji, i njegova svilena stada, i njegovi ljuti psi za stadima? Čuvaju li njegova vrata ljudi ili zmajevi?

 Samo ludaci, čiji je on jedini car i gospodar, samodržac i pokrovitelj, znaju puteve koji vode u njegovo carstvo, i znaju gde su mostovi preko kojih se prelazi i njegove pokrajine pune sjaja i pune muzike. Jer je ljudski um ograničen na ono što je video i čuo, a ludilo je jedino bezgranično i slobodno od svih ledenih zakona svesti i saznanja.

Sloboda, to je ludilo; i samo ludaci su slobodni.
Car Radovan je car ludaka koji su uvek dobri. On zato pliva u ljudskoj krvi samo kad je otrovan, i prebiva u njihovom umu tek kad je već pomrčao, i zato su ga samo oni koji su izgubili sve puteve našli na svojim tamnim bespućima. Njega poznaju samo ludaci koji više nikog drugog ne prepoznaju; i s njim govore samo oni čije reči više niko ne razume; i za njim vape jedino oni koji su se već odrekli svega zemaljskog i ljudskog.

– Svi ljudi imaju istovetne sreće i nesreće otkad su postali, a samo ludaci imaju svaki sopstvenu sreću. Samo oni nisu jednaki samom sebi, nego se obnavljaju uvek novi. Svi ljudi vide stvari skoro podjednako, a samo ludaci imaju svoja lična mišljenja. Velika mudrost se nalazi po dnu mračnog ponora; i samo su najluđi ljudi govorili najdublje reči. Car Radovan nije postojao drugde nego u očima koje su izgubile svoj pogled. Samo ludaci govore o blagu tog cara, i zato kopaju noću i na pripeci, probijaju led, buše studenu zemljinu koru. Svu su zemlju bezbroj puta ispremetali. Po samotnim vinogradima, zaboravljenim crkvinama, po dvorcima porušenim i punim trnja, svud su kopali, bušili, obarali, prevrtali. Bezbrojne vojske ludih kopali su s kraja do nakraj po mojoj zemlji. Svuda su prošle te crne čete izgubljenih za život, bivši ljudi koji su se odrekli svakog dodira sa nama. Oni od pamtiveka traže blago cara Radovana; kopaju železom i kamenom, i granjem, i noktima, i zubima; kopaju dok ne popadaju mrtvi! Čitava pokoljenja poludelih ljudi tražili su blago carevo, zakopano negde neizmerno duboko, ko zna gde, u našim poljima.

Dopirali su često do u samu utrobu zemlje, bušeći bez sna i odmora; ali je to blago tonulo sve dublje, i mamilo sve svirepije.

Tako će trajati dokle bude sunca i meseca.
I uvek će kopati, a nikad dvojica zajedno. Jer je carev naslednik samo onaj koji bude najdublje kopao, i koji umre kopajući, i koji ne bi kazao i kada bi najzad njegov ašov odista udario u crna vrata podzemne palate u kojoj je blago cara Radovana, cara svih careva, i vladara svih sudbina. Uvek kopati, dok drugi ne dođe da kopa! Jer samo drugi smetaju da nađemo sreću gde hoćemo. Ludaci to znaju bolje od mudrih. – Ali znaju to i mudri.

Nisu samo ludaci koji kopaju za blagom cara Radovana. Svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju: svi ljudi od akcije, ljudi od poleta, od sile, od vere u život u cilj, i od vere u neverovatno i u nemogućno. Jedni kopaju u polju i u šumi; drugi u ideji, u idealu, u himeri; treći u intrigi i u zločinu. Svi traže i vape za carem tog večnog nespokojstva i večnog traganja.

Svet bi nestao da nema tog cara, i oslepeo bi da ne sja u pomračini njegovo neslućeno blago, i očajavao da nema njegove manije ni opsesije. – Jer svaki čovek nešto traži; svako je upro svoj pogled bezumlja i sebičnosti u neko mesto gde misli da stoji zakopano blago cara Radovana. Nema nikog ko ne veruje da nema još nešto njegovo koje treba pronaći. I svako veruje da svoje blago treba krišom tražiti, krišom i od najbližih i od najmilijih. Svi su ludaci. Svi su ljudi omađijani i otrovani. Jer careve palate su visoke do iznad sunca danju, i do iznad zvezda u mraku kada sedam vlašića prolaze mirno sve granice nemira i očajanja. Svi su ljudi ludaci.
Carevo blago je otrov ovog sveta. O njemu sanjaju Pesnici, koji žive u večnom nespokojstvu da objasne božanstvo kroz njegova dela, i da ga posvedoče svojim sopstvenim stvaranjem.

O njemu sanjaju i Heroji, jer misle kako samo oni treba da sebe bace u oganj pa da sutradan bude dobro svima, i da zatim svi ljudi nađu svoje blago.

O njemu sanjaju i Proroci , koji u svom ludilu, proriču uvek neku novu sreću i novu obećanu zemlju. I, najzad, o njemu sanjaju Kraljevi, što hoće da vladaju silom ljubavi ili silom mržnje.

O njemu je sanjao Mojsije kad je išao za ognjenim stubom, i Cezar kad je prešao Rubikon, i Kolumbo kad je svoje jedro poverio vetru koji ga je vodio u zemlju o kojoj nije znao ni šta je ni gde je. To blago carevo traži i zvezdar koji gleda maglu na zvezdama; i botaničar koji traži svu tajnu plođenja u srcu jednog cvetića; i sveštenik koji vraća veru u okorelo srce nevernih.

Svi ljudi traže jer su svi ludi!

Krv sviju je otrovao car Radovan koji živi i u travi i u vodi, silni car koji prolazi nebom kao oblak pun grmljavine, i morem kao brod koji plamti u požaru.

Car ludaka, ali i car sviju ljudi od akcije i ideala!

Car onih koji u ludilu srca ili u ludilu mozga veruju u neverovatno i ostvaruju nemogućno! Car Radovan je car careva, silniji nego heroj Agamemnon, bogatiji nego Midas, dublji nego prorok Jezekilj, i mudriji nego car Solomon.

Sve oči ovog sveta uprte su u njega.

Jovan Dučić

---

S KRUNOM O NEBU, SRBIJA MEĐU ŠLJIVAMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________

VREME JE ZA ŠLJIVU

Čiji je to cvet krasio Semiramidine viseće vrtove, jedno od sedam čuda Starog sveta? Šta je to Aleksandar Veliki doneo i, za vjeki vjekov, ostavio ovim prostorima? I zbog čega tako omamljuju zvuci vojvođanskih tamburaša?

O tome, i još koječemu, u priči o voćki koja nas je „održala”…

I rimski carevi podizali su šljivike u dolini Morave

Šljive oprati, očistiti od koštica, posuti cimetom, naliti hladnom vodom i staviti da se kuvaju. Kuvati na srednjoj temperaturi 10 minuta, a zatim ih propasirati. Dodati med, promešati i služiti uz sitne kockice hleba koje prethodno treba peći 10 minuta na 150 stepeni. Med dodati po sopstvenom ukusu.    Baš ovako glasi jedan od recepata za spravljanje supe od šljiva. Ne od gljiva, nije štamparska greška. Od šljiva, i to onih svežih. Čorba se pravi od sušenih.
A u japanskom predanju šljivin cvet označavao je pobedu proleća nad zimom, ali i pobedu vrline i hrabrosti nad teškoćama. Možda je i zbog toga šljivino drvo bilo znamen samuraja, ratnika koji su proneli slavu ove ostrvske zemlje.

Po predanju, šljivin cvet označava pobedu proleća nad zimom.

    U vremenu između 1968. i 1977. godine ondašnja Jugoslavija (SFRJ) po broju stabala, kao i po prosečnoj proizvodnji, nalazila se na prvom mestu u svetu. Tada je na naše šljivike otpadalo 17,56 odsto svetske, odnosno 24,68 procenata evropske proizvodnje.
Mnogo pre poeme Oskara Daviča „Srbija” i, među ostalima, stihova   „…Oj, Srbijo, među pesmama, među šljivama…”, krajem 19. veka, dr Đorđe Radić zapisao je:
„Najblagoslovenija od svih naših voćaka, koja može da nas obogati većma no ma koja druga vrsta, to je šljiva. Plod od šljiva u kući nam je preči od drugih, jer je i pitomiji i lekovitiji od drugih vrsta voća i daje se na razne načine zgotoviti za ostavu. Za trgovinu i izvoz nemamo nijednog prečeg voća od šljive, pa bilo da je prodajemo presnu ili osušenu, kuvanu u pekmezu ili pečenu u rakiji.”

Zbog ovoga, ali i još mnoštva drugih primera, pre izvesnog vremena je šljivi, u obliku monografije (na srpskom i na engleskom jeziku), podigao spomenik pisac i aforističar Petar Lazić a sjajnim fotografijama mu pripomogao Željko Sinobad. I sve to u izdanju beogradskog „Službenog glasnika”, s više nego odgovarajućim naslovom – „Šljiva, bre”.

Danas je u svetu registrovano 2500 plemenitih sorti šljiva

Kolumbu na tacni

Sve pristojne priče pristojne su i zbog toga što u svom bagažu imaju i pristojan odeljak predviđen za istoriju. Ni povest o šljivi nije „tikva bez korena”, naprotiv.
Pouzdano je da je od najdavnijih vremena čovek njene plodove koristio za ishranu. O tome, pored ostalog, svedoče i koštice šljive nađene u oblastima Kavkaza i Kaspijskog jezera, ali i u iskopinama na području današnje Švajcarske.

Huni i Tatari, tada meštani Kavkaza i priobalja Kaspijskog jezera, očigledno su je imali u izobilju, s obzirom na to da su njom i trgovali. Tako je šljiva, kao dragocena moneta u razmeni dobara, stigla i do Mesopotamije, Egipta i Krita.

U Vavilonu je, čim je podigla grad i ukrasila ga palatama i visećim vrtovima, zgrabila legendarna asirska kraljica Semiramida i njom obogatila svoju, viseću, botaničku baštu. Zbilo se to oko 6000 godina pre Hristovog rođenja. Šljiva, bre.

A šta je s nama? Što se šljive tiče, ni mi nismo bili mimo sveta budući da se, po nekim tragovima, ona gajila još u vreme bronzanog doba.   Najzanimljivije je, pak, da je utvrđeno da nam je našu oduvek najpoznatiju sortu – požegaču – darovao Aleksandar Makedonski, još 333. godine pre početka računanja današnjeg vremena.

Vreme pisanih tragova pripada starogrčkim pesnicima Arhiologu i Hiponu, koji su živeli u 6. veku pre naše ere, dok botaničar Teofrast (370-286. godine p. n. e) prvi opisuje tri vrste šljiva. Mnogo kasnije, a opet pre naše ere, i Plinije Stariji u delu „Naturalis historia” pominje već četrnaest sorti. Ni vladari ne dangube, pa Prob i Dioklecijan podižu šljivike u Podravini, Posavini, Bosni i kotlini Morave. Za šljivu znaju i na drugim kontinentima, pa i Kolumba – možda baš nije bilo tako, ali lepo zvuči – severnoamerički Indijanci dočekuju šljivama, verovatno suvim.

Krstaši na svojim brojnim pohodima nisu, zanavek, osvojili Svetu zemlju, ali su opustošili sve krajeve Evrope kuda su prošli, ostavljajući duboke tragove kopita svojih konja. Ali i zasade šljiva, voćke koja se ubrzo našla na trpezi svih zemalja Starog kontinenta.  

Koliko je ona postala važna možda ponajbolje svedoči naredba F.  Grimanija, generalnog providura Mletačke republike za Dalmaciju, kojom on – 25. aprila 1756. godine – naređuje da se „na svakom polju zasade po četiri stabla maslina ili krušaka, šljiva ili badema, kestenja ili višanja, maraske ili duda”. A početkom 19. veka hroničari beleže da se kraj Pariza gaji osamdeset različitih sorti šljive.   Šljiva, bre.

Šarac bez pekmeza

Dugo je šljiva na ovim prostorima, posebno u srednjem veku, ljubomorno gledala na stabla kruške, jabuke, oraha i duda. Na manastirskim i feudalnim posedima za nju je bilo mesta tek na okrajcima voćnjaka. Tek za turskog doba preuzima glavnu ulogu. Zbog toga u našim ranijim narodnim pesmama junaci isključivo piju vino – čak i konji, poput glasovitog Markovog Šarca – dok u pesmama iz vremena buna i ustanaka bundžije i oslobodioci češće posežu za rakijom, šljivovicom.

Vino i lozovača, konačno, odlaze u istoriju 1878. godine, kad je većina vinograda u Srbiji uništena filokserom i kad je šljivin cvet zabehario ispod svakog ćuvika, posebno u aleksinačkom, užičkom i valjevskom okrugu. Naprečac se povećava proizvodnja i trgovina šljivom (svežom, sušenom, prerađenom u pekmez), kao i rakijom šljivovicom.

A koliki je značaj krajem 19. veka pridavan gajenju šljiva svedoči i bronzana medalja koju je na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine dobio Kosta Glavinić, profesor Velike škole. Važno je napomenuti i da je 12. i 13. decembra 1928. godine u Beogradu održana i Prva konferencija o šljivarstvu i šljivi.

Brojci od danas u svetu registrovanih 2500 plemenitih sorti šljive, zapažen doprinos dali su i naši stručnjaci koji su stvorili deset vrsta: čačanska rana, čačanska lepotica, čačanska najbolja, čačanska rodna, čačanski šećer, bosanka, korajka, valjevka, jelica i valerija.   Tačno polovina je stvorena u čačanskom Institutu za voćarstvo. Ne čudi stoga ono prvo mesto koje je skoro deset godina držala „ona” država. A onda su i šljivici ograđeni.

Lek zanavek

Naši stručnjaci stvorili deset vrsta, i to onih najkvalitetnijih.

   Malo je cvetova koji po lepoti mogu da se porede sa šljivinim, ono kad u aprilu behare šest do dvanaest dana, ali zato nema težeg posla od branja zrelih plodova. Najčešće se beru ručno, tako što se tresu a plodovi kupe sa zemlje ili sa cerade postavljene ispod stabla.

„Skupljanje šljiva mi je od detinjstva bio problem. Kad dođe vreme kupljenja šljiva, ja sam se toliko radovao školi, kao nijedan drugi đak. Zbog toga što sam mrzeo da berem šljive, konstruisao sam ovu mašinu”, reči su Marka Lukića, pronalazača koji je na Međunarodnom festivalu inovacija i stvaralaštva „Tesla fest” 2006. godine u Novom Sadu dobio bronzanu medalju za izum „Uređaj za izdvajanje lišća i grančica iz šljiva”.

A kako radi ovaj izum oficira u penziji? Reklo bi se jednostavno: prvo se otrešene šljive sa cerade, postavljene ispod stabla, kupe u kante a onda stavljaju u Lukićev „perpetuum mobile” koji, ipak, ne može bez čovekove pomoći. Mašinu valja ručno pokrenuti i eto ti odvajanja čistih šljiva od lišća, grančica i drugog otpada. I onda šljiva kreće u nov život, mahom onaj čiji je prostor omeđen veličinom trpeze.

Pored uobičajenog pravljenja rakije, pekmeza, slatkog i kompota, u izbirljivim kuhinjama ima ga i u predjelu, već pominjanim supama i čorbama, glavom jelu, salatama i, naravno, svakojakim poslasticama.  

 Prste da poližeš, ako nešto ostane. Međutim, život šljive kad siđe s drveta ne završava se samo u slavu blagoutrobija. Ona je i lekovita i od davnina se koristi u narodnoj medicini, ali je poštuju i upotrebljavaju i u savremenim lekarijama. Zbog sadržaja vitamina takozvanog B kompleksa izuzetan je podstrekač izmene ugljenih hidrata u telu.   Pomaže kod duševnih nemira i poteškoća s koncentracijom, jača srce i imunitet, podstiče probavu, čisti telo i iz njega odstranjuje štetne tvari, te poboljšava rad jetre i popravlja apetit.

I to, naravno, nije sve. Poznato je njeno laksativno delovanje, važno kod savremenog čoveka kome je zbog nedovoljnog kretanja i načina ishrane smanjen rad creva. Njeno veličanstvo šljiva veličanstveno deluje, posebno kod starijih osoba, i na smanjenje šećera u krvi, kao i protiv nevolja s holesterolom.

Nije samo plod šljive na polzu naroda. Ni njeno drvo, tvrd materijal crvenkaste boje, nije za odbacivanje. Sem za ogrev i neke komade nameštaja, bogomdano je za izrađivanje duboreza i, posebno, za pravljenje tela (rezonantnih kutija) pojedinih instrumenata. Teško da bi vojvođanske tamburice imale takav zvuk da, one najbolje, nisu izrađene upravo od šljivinog drveta. Šljiva je to, bre.

Sem za ogrev i neke komade nameštaja, tvrdo šljivino drvo bogomdano je i za umetnike.

Na ugljenim suncima

Stara dobra i pouzdana voćka zaslužila je važno mesto i u narodnim verovanjima i običajima. Tako je, u mnogim našim krajevima, ostalo nepisano pravilo da kad se bira mesto za gradnju kuće bira se ono gde šljiva najbolje raste. Ako može ona, mogu i ljudi. Suva, nezaobilazna je i za božićne i uskršnje praznike.

Ne čudi stoga što je i mnoštvo prezimena vezano za nju. Primerice: Šljivar, Šljivo, Šljivić, Šljivančanin. Ni toponimi, imena mesta, nisu mogli da joj odole, pa imamo Šljivovice u zlatiborskom ataru, i Šljivovo, između Krupnja i Ljubovije.

A pesnici? Toliko ih je zanela, ne samo pored rakijskog kazana, da su pevali: „u dnu neba sadim šljivu ranku…”, „šljiva ko devojka raspletenih kika”, „šljiva na grobu, mesto spomenika”, „s krunom o nebu, šljiva – a srpska…”, dok detlići „cvile iz šljivinog srca…” „na ugljenim suncima šljiva…”

Za kraj ove nevelike priče o važnoj voćki, „koja nas je održala”, možda nije zgoreg pomenuti razmišljanje poznatog aforističara Branislava Vukomanovića, inače člana naše redakcije, koji se, na uzgredno pominjanje teme koju će grafički da obradi, zapitao šta se to nalazi u korenu reči podnošljivo.

Moguće da nam je to doteklo od predaka, ono kad se na kraju napornog dana opuste i odmor potraže, kud će nego podno šljive.

I nije aforizam. Šljiva je to, bre.

Autor: Petar Milatović ,Ilustrovao: Željko Sinobad / politikin-zabavnik.rs

---

POJMA NEMAMO, TO SU MISTERIJE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________

ZALEDILI SE OD STRAHA: Babuni 5 dana ko kipovi.

Misterija u zoo-vrtu

Misteriozni strah spopalo je grivaste babune u holandskom gradu Emenu gde su u zoološkom vrtu pet dana prestravljeni sedeli kao kipovi, nisu se pomerali, ništa nisu radili i nisu jeli.

Protest: Babuni u Zoo vrtu

 Zaposleni u zoo vrtu bili su zbunjeni misterioznim strahom koji je obuzeo babune.

 Babuni, koji su razigrani i prilično aktivni, početkom ove sedmice su se zaledili od straha u svojoj nastambi u zoo vrtu. Mirno je sedelo 112 babuna, ništa nisu radili, nisu se pomerali, nisu jeli.

Zaposleni su morali jednog po jednog da unose i iznose iz „spavaonice“.

Neuobičajeni i neobjašnjivi strah počeo je da ih prolazi tek danas, kada su napokon počeli  da grickaju jabuke i ponovo se razigrali.

Biolog Vijbren Landman kaže da to nije prvi put da da je video babune u tom stanju.

Poslednji put se to dogodilo 2007. godine.

„Šta ih je prestravilo? Pojma nemamo, to je potpuna misterija. Ima više ideja, zemljotres, odbegle zmije, grmljavina“, rekao je Landman za BBC.

On je dodao da su se druge životinje u zoo vrtu ponašale uobičajeno.

Landman je rekao da je kontaktirao jednog eksperta za babune, koji mu je rekao da se u divljini ovi majmuni najčešće plaše nekih predatora, ali to obično ne traje duže od dan-dva.

VIDEO

Izvor:kurir-info.rs/02.08.2013.

________________________________________________________________________________________

Za razliku od grivastih babuna, zatočenih u ZOO vrtu , slobodni medvedi se, KAD NIKO NE GLEDA, okupljaju oko drveta i…(*)

 TAKO SE MEDVEDI UDVARAJU

 Medvedi trljanjem svog tela o stablo ostavljaju aromu putem koje komuniciraju sa ostalim medvedima, kojima tim putem javljaju za koju su ženku zainteresovani

Snimak medveda koji se igraju oko svog omiljenog drveta u Alberta parku oduševio je čuvare koji su postavili kamere, pomažući naučnicima u istraživanju životnih navika šumskih životinja, ali istina medveđe igre ima još zanimljivije naučno objašnjenje.

 Medvedi trljanjem svog tela o stablo ostavljaju aromu putem koje komuniciraju sa ostalim medvedima, kojima tim putem javljaju za koju su ženku zainteresovani, i ostavljaju im da odluče da li vredi oko toga izazivati tuču.

Oven Nevin, ekolog sa Kumbrija univerziteta u Velikoj Britaniji obavio je dvogodišnje istraživanje o medveđem trljanju o stabla.

Izvor:kurir-info.rs

---

 Priredio i *nekoliko reči dopisao: Bora*S

VAVILON, PUT SUPROTAN PUTU NAŠEG ROPSTVA…

TAMOiOVDE______________________________________________

Vavilon: Drevna vrata bogova

 Najstarija sačuvana mapa prikazuje svet kao ravan disk, okružen vodom. Taj svet je pretežno mesopotamski, a za najistaknutije mesto na mapi se izborio jedan grad s velikim uticajem na svetsku kulturu. Pored dugačkog pravougaonika, klinastim pismom je ispisano njegovo ime.

Foto: wikipedia.org

 Bio je to grad nad gradovima i moćni centar civilizacije.

Kosmopolitski grad – uzor, predmet čežnje i nagrada carstvima – koji je Rimu bio stariji brat i Aleksandru prestonica.

Po jednima, tu se nalazilo stecište prefinjenosti, lepote i čulnosti, a po drugima – jazbina svih poroka, svedena na lik „besramne bludnice“. Napokon, bio je to grad preko koga se čovek drznuo približiti samim bogovima. Bio je to Vavilon.

Ime mu je izvedeno od reči „bab-ili”(vrata bogova) i nalazi se nekih 85 kilometara južno od modernog Bagdada. Kapija boginje Ištar, najznačajnija od ukupno njih osam kojima su probijeni gigantski bedemi grada, zrači egzotičnom lepotom i ukrašena je predstavama bikova i zmajeva (mušhušu), na plavoj, glaziranoj opeci. Originalna kapija je bila dvostruka, i dvaput većih dimenzija od sadašnje, dok je u berlinskom Pergamskom muzeju rekonstruisan samo njen manji, frontalni deo. Kroz nju je, inače, vodio Procesijski put, sve do glavnog hrama, posvećenog Marduku – vrhovnom bogu vavilonskog panteona.

U instituciji po imenu „gagum”, nalazile su se „naditu” žene, dovedene iz najuglednijih porodica. Kao sveštenice Marduka, s pravom na udaju, mada ne i da imaju decu, živele su izolovano i nezavisno, štaviše, lično vodeći svoje investicione poslove.

Odgovarajuća klima i obilje hrane, uz napredan irigacioni sistem, uslovili su razvoj blistave kulture. U Vavilonu su tako nikla graditeljska čuda, poput Etemenankija i Semiramidinih visećih vrtova; unapređena su znanja iz astronomije, matematike, medicine i geografije, da bi, zatim, vavilonsko-asirska kultura bila utkana u grčko-rimsku i persijsku. Podelu dana na 24 časa, časa na 60 minuta i minuta na 60 sekundi, preuzeli smo od Vavilonaca, ali ovde su izmišljene i neke prozaičnije stvari – kobasice, na primer.

Kao plod dvomilenijumskog čovekovog pregalaštva, ovaj grad pripada svim ljudima i svim nacijama. Danas, duboko ukotvljen u memoriji čovečanstva, veličanstveni Vavilon opet pokreće našu imaginaciju. Ponovo su zaškripala masivna vrata bogova.

Foto: wikipedia.org

 Krećemo se nekadašnjim ulicama Vavilona. Dok misao zalazi u zamračeni lavirint vavilonske prošlosti, baklja želje za spoznajom joj osvetljava put.

Na početku, i to već 4.000 godina, stoji moćna figura Hamurabija, koji u rukama drži prvi pisani zakonik u istoriji. Smenjuju se, zatim, periodi ubrzanog razvoja i strane vladavine; grad je rušen skoro do temelja i ponovo podizan, ostajući, međutim, simbol napretka „zemlje između dveju reka“. Asirci su ga ukrašavali svojim ogromnim javnim zdanjima, ali je tek kralj Nabukodonosor II, koristeći planove svog oca, uzdigao Vavilon do neslućenih visina. Povećanje moći i širenje granica carstva, pratila je odgovarajuća rekonstrukcija njegove prestonice.

Tokom gradnje je najviše korišćena opeka, ulice su popločavane, a spoljni zidovi hramova i palata često su oblagani emajliranim pločicama plave, žute ili bele boje, s figurama na glaziranom reljefu, koji ostaje do danas neprevaziđen. Kao kruna poduhvata i egzistencijalni oporac vavilonskog duha, uspravila se Vavilonska kula, masivni zigurat s hramom Marduka na vrhu. Visoka 91 metar – dostigavši za ono vreme sâmo nebo – progutala je najmanje 17 miliona komada opeke i ostavila tako dubok utisak na Jevreje da legenda o Babelu nije nikada zaboravljena.

Čitav urbani prostor je odražavao samopouzdanje Vavilonaca, dok je kroz grad proticao palmama oivičeni Eufrat, preko koga se rasteglo nekoliko mostova. Nabukodonosor je stvorio metropolu bez premca na Bliskom istoku, te stoga ne čudi što na hiljadama komada opeke ponosito piše: „Ja sam Nabukodonosor, kralj Vavilona.“ Naime, ovde je svaka cigla želela da postane neko i nešto.

U kraljevim odajama našao se kasnije Kir Veliki: osnivač Persije, a još kasnije, tu se napio Aleksandar, opet, Veliki. S ugašenim životom Aleksandra, međutim, počelo je da zalazi sunce Vavilona. Za vreme Sasanida grad je definitivno napušten i skoro dve hiljade godina je služio kao obično pozajmište građevinskog materijala.

Posmatrač koji danas pogledom preleće preko ovih vrelih ruševina, sve do mesta gde se uzdizala Vavilonska kula – simbol pobede i poraza, može se osloniti na reči Kloda Levi-Strosa: „Dok mi budemo tu i dok svet bude postojao, postojaće i ona krhka barka koja nas povezuje s nedostižnim, i ona će nam pokazivati put suprotan putu našeg ropstva.“

Izvor: b92.net /danas. rs, Autor Branko Žderić

---

 

TIGROVI(MA) U NARUČJU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________

Budisti i njihove zveri: Tigrovi u naručju smirenih monaha

U Hramu tigrova u Kančanaburiju u Tajlandu budistički monasi žive sa oko stotinu divljih mačaka. Mnogi su došli kao mladunci i odrastali su uz ljude.

Zato su toliko pitomi i mazni da su postali prava turistička atrakcija.

 Neke grupe za zašitu životinja kritikuju postojanje ovog Hrama jer tvrde da je reč o nelegalnom uzgajanju i da se o životinjama ne stara kako treba.

Prvo mladunče stiglo je u hram 1999. kada je ostalo bez majke koju su ubile lovokradice.

Turisti uživaju u društvu tigrova:

Vremenom je populacija tigrova rasla, a centar je postao turistička atrakcija u kojoj posetioci uz određenu cenu mogu da se slikaju uz životinje i maze ih.

Monasi tvrde da su legitimni centar za očuvanje ovih divljih životinja, da se o tigrovima vodi računa i da je cilj da se u budućnosti oni vrate u divljinu.

 Deo iz filma o Hramu tigrova kanala „Animal Planet“:

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=I6Z4gUdqPd4

M.K. | blic.rs

________________________________________________________________________________________________________________________________

Ne bih da kvarim idilično Ovde stanje, no, da mi je znati tek: koliko je u naručju turistkinje, tigru onom,  uživanje ?

Bora*S

SELA KAO IZ BAJKE…

TAMOiOVDE_______________________________________________

NAJLEPŠA MALA MESTA

Odmor na selu možda ne zvuči primamljivo i glamurozno kao u nekom otmenom letovalištu, ali ovih deset mesta će vas potpuno razuveriti.

Portal Global Grashopper istražio je koja su najlepša manja mesta u Evropi:

Eze, Francuska

1. Eze, Francuska

Eze je smešten na Azurnoj obali, a istovremeno je i odlična alternativa prenatrpanim odmaralištima na jugu Francuske. Njegov smeštaj na 428 metara visokoj steni pruža spektakularan pogled na more.

2. Pitigliano, Italija

Lepote Toskane su poznate u celom svetu, a Pitigliano je poseban jer je smešten na rubu litice. Posebna atrakcija su grobnice iz doba Etrušćana, koje su povezane tunelima i prolazima, a i danas se koriste za čuvanje vina.

3. Polperro, Engleska

Slikovit okrug Cornwall odavno je poznat među Englezima kao mesto za odmor, a Polperro je posebno zanimljiv zbog svojih uskih uličica i minijaturne ribarske luke.

4. Hallstatt, Austrija

Za Hallstatt se godinama priča da je jedno od najlepših mesta u Evropi. Ovo mesto se nalazi na zapadnoj obali jezera Hallstättersee, a poznato je po proizvodnji soli.

5. Obidos, Portugal

Ovaj gradić je toliko očarao kraljicu Isabel da joj ga je njen suprug poklonio, a danas turiste privlači srednjevekovnom arhitekturom.

6. Deia, Mallorca

Deia je poznata po kamenim kućama s krovom od terakote, kao i po velikom broju umetnika, pisaca i pesnika koji tamo žive.

7. Ravello, Italija

Cela obala Amalfi je kao s razglednice, a posebno je vole slavni. Ravello je poznat po neverovatno strmim ulicama, elegantnim vrtovima i raskošnom pogledu na Sredozemno more.

8. Pučišća, Hrvatska

Ovo prelepo mesto na severu Brača poznato je po međunarodnoj školi muzike, kao i po Klesarskoj školi, gde se uči obrada legendarnog bračkog kamena.

9. Autoire, Francuska

Autoire je već proglašeno najlepšim mestom u Francuskoj, a posebno je po tome što se malo toga promenilo u 800 godina postojanja.

10. Mittenwald, Nemačka

Pravi duh Bavarske i dalje živi u Mittenwaldu, obogaćenom prelepim fasadama, šarmantnim prodavnicama i naravno, kobasicama.

Eze, Francuska

Pitigliano, Italija

Polperro, Engleska

Hallstatt, Austrija

Obidos, Portugal

Deia, Mallorca

Ravello, Italija

Pučišća, Hrvatska

Autoire, Francuska

Mittenwald, Nemačka

Izvor: S Media

---

GRADINAR…

Danas je Đurđevdan(ovde), dan cveća i ljubavi.

Foto: mudremisli.com

 Na današnji dan, 6. maja 1861. godine u Kalkuti se rodio indijski književnik, dramaturg i filozof, Rabindranat Tagore.

„Nesavršenstvo nije negacija savršenstva; konačnost ne poriče beskonačnost.

To se samo celina iskazuje u delovima, to se beskraj otkriva u granicama.“

„Ništa lakše nego u ime spoljne slobode uništiti unutrašnju slobodu čoveka.“

„Cvet sa tugom gubi latice, ali umesto njih s radošću očekuje plod.“

„Do istine možemo doći samo onda ako nam je data sloboda da grešimo.“

 „Samo ono što činimo iz ljubavi činimo slobodno, pa ma koliko patnje iz toga proizašlo.“

  „Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire ljubav.“

„Ono što nam je potrebno da bismo bili slobodni jeste ljubav; ona ima snagu da s radošću nosi breme sveta.“

„Velika srca vole, mala traže da budu voljena.“

 „Zatvoriš li vrata svim greškama, zatvorit ćeš ih i istini.“

***

RABINDRANAT TAGORE(1861-1941)

Foto:www.totalbhakti.com

Veliki indijski pesnik, muzičar, slikar, filozof, humanist. Isticao je ideju o duhovnom jedinstvu sveta, jedinstvu u različitosti; jedna od dominantnih crta njegove poezije je ljubav, koja ide od najintinmijeg do kosmičkog-ljubav prema deci,  ženi,  ljudima, prirodi.

Zalagao se za svojevrsno lirsko pozorište prožeto muzikom, iskazano simbolikom, obavijeno mitom i alegorijom.

Njegova proza je umetnička freska Indije, svedočanstvo, filozofija i kritika. Dela su mu prevedena na mnoge jezike sveta-Sadhana, Stvaralačko jedinstvo, Čovekova religija; drame  Čitra, Pustinjak; romani Brodolom, Dom i svet, Čaturanga; lirika Večernje pesme, Jutarnje pesme, Gradinar, Gitandžali („Pevačeva žrtva“), Labud i druge.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1913. godine.

Umro je u svom rodnom gradu Kalkuti, 7. avgusta 1941. godine.

***

IZ GRADINARA…

Gradinar 1

Sluga: Sažali se na svog slugu, kraljice!

Kraljica: Svečanost je prošla i sve su me sluge ostavile. Šta ćeš ti tako dockan?
Sluga: Pošto si druge otpustila došao je moj čas. Došao sam da te pitam šta ima tvoj poslednji rob još da uradi.
Kraljica: Šta možeš da očekuješ ovako pozno?
Sluga: Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka.
Kraljica: Kakva ludost!
Sluga: Hoću da napustim svoj stari posao. Baciću mač i koplje u prašinu. Ne šalji me više na daleke dvore; ne kreći me u nove pobede. Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka.
Kraljica: Koje bi ti bile dužnosti?
Sluga: Da te služim u dokolici. Održavaću svežu travu na tvom putu, kojim jutrom šećeš i gde sumorno cveće pri svakom tvom koraku klicanjem pozdravlja stopala tvoja. Ljuljaću te na ljuljašci u hladu saptaparne, kroz čije će se lišće probijati ran mesec da celiva rub haljina tvojih. Puniću ti mirisnim uljem kandilo kraj postelje i čudnim ću ti slikama šarati podnožje pastom od šafrana i sandala.
Kraljica: A kakva će ti biti nagrada?
Sluga: Da smem držati tvoje šačice male kao nežne lotosove pupoljke i preko članaka nogu tvojih navlačiti cvetne lance; da ti smem tabane obojiti crvenim sokom ašokovog cveta i poljupcima otrti trun prašine, koji na njima možda još okleva.
Kraljica: Slugo moja, tvoja je molba uslišena, bićeš Gradinar moga Cvetnjaka.

Gradinar 35

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Gradinar 39

Celo jutro pokušavam da ispletem venac,

ali mi cvetovi izmiču i ispadaju.
A ti sediš tu, i posmatraš me krišom
iz kutova tvojih budnih očiju,
Pitaj one oči koje kuju mračne zavere
ko je tome kriv.

Pokušavam da pevam, ali uzalud.
Na usnama tvojim kradom drhti osmeh;
zapitaj ga zašto nije uspela pesma moja.
Neka ti usne pod zakletvom kažu
kako mi se glas izgubio u ćutanju
kao pjana pčela u lotosovom cvetu.

Veče je,
i vreme da cveće zatvori čašice svoje.
Dopusti mi da sedim pored tebe,
i da usne moje vrše posao
koji se može vršiti samo
u ćutanju i u blagoj svetlosti zvezda.

Gradinar 24

 Tajnu svoga srca ne zadrži za se,

mila moja!
Kaži je meni krišom, samo meni.
Ti što se osmehuješ tako slatko,
šani tiho,
moje će te srce čuti,
ne moje uši.

Gluva je noć, dom je nem,
ptičija gnezda obavija san.
Poveri mi tajnu svoga srca
kroz uzdržane suze,
kroz drhtavi osmejak,
kroz sladak stid i jad.

Gradinar 41

 Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći

ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

 

PODSEĆANJA…

KAD JE TAGORE RECITOVAO NA BENGALSKOM U BEOGRADU

Rabindranat Tagore i njegov autograf na fotografiji
objavljenoj u ,,Politici” 16. novembra 1926. godine

„Politika” je pre 85 godina posvetila veliku pažnju boravku slavnog indijskog pesnika i filozofa u jugoslovenskoj prestonici

Veliki indijski pesnik ifilozof Rabindranat Tagore, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1913. godine, umro je na jučerašnji dan 1941. u Kalkuti, gradu u kome je i rođen 1861. godine.

Autor više od 1.000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama i velikog broja eseja, Tagore je pre 85 godina, na svojoj evropskoj turneji u novembru 1926. posetio Beograd, o čemu je ,,Politika” iscrpno izveštavala nekoliko dana.

U razgovoru za naš list, objavljenom 14. novembra, Tagore je govorio o kulturama istoka i zapada, o ljudskoj slobodi, o fašizmu i boljševizmu.

,,Sam pokret fašizma skriva veliku opasnost za susede. On je izgrađen na povredi slobode bližih i to mu je greška koja ne može ostati oproštena”, rekao je Tagore, a na pitanje da li ,,nalazi sličnost između fašizma i boljševizma”, odgovorio je sledeće:

,,To ne bih mogao još reći jer ja ne smem govoriti o boljševizmu, pošto nisam video svojim očima njegove posledice”, objasnio je Tagore. Izneo je i mišljenje da ,,način rada sadašnje ruske vlade odbija i nemoguć je, jer poništava naše najveće dobro: slobodu.”

,,Politika” je 15. novembra objavila kratak izveštaj o jutarnjem dočeku Tagore i njegove pratnje na beogradskoj železničkoj stanici tog dana, kao i prvi deo obimnog teksta F. Mirskog pod naslovom ,,Indiski nacionalizam”, čiji je nastavak štampan 16. novembra.

Tagore je, inače, odseo u skromnom apartmanu na četvrtom spratu hotela ,,Palas”, gde je primio i novinare iz beogradskih redakcija, među njima i saradnika ,,Politike”. On je svoj intervju potpisao inicijalom ,,M”, što ukazuje da je s Tagorom, najverovatnije, razgovarao tada mladi, potonji slavni novinar našeg lista Predrag Milojević.

Domaćin velikom indijskom pesniku i filozofu bila je i jugoslovenska sekcija Pen kluba, koja je u ,,Srpskom kralju” priredila ručak za svog uglednog gosta. Na ovoj svečanosti pozdravio ga je rektor Beogradskog univerziteta Pavle Popović, a dat je i predlog da Tagore pored već dogovorenog, održi još jedno predavanje, što je on i prihvatio.

U večernjim satima 15. oktobra Tagore je prvo govorio u novom zdanju Univerziteta, a sutradan na Kolarčevom univerzitetu. U obe prilike se ,,okupio ceo Beograd”.

,,Došao je i običan radnik, koji je jedva načuo za veličinu i vrednost ovoga pesnika daleke Indije, došao je i ozbiljni učenjak da svoja znanja o Tagoru obogati i ličnim impresijama o njemu”, javila je ,,Politika”.

On je govorio o progresu i savremenoj civilizaciji, ali je ,,najlepši deo večeri” bilo pesnikovo recitovanje pesama na bengalskom jeziku, tako da je ,,i taj bengalski jezik svima slušaocima koji su ga prvi put čuli u životu izgledao blizak, poznat i razumljiv”, javila je ,,Politika”.

 Tagore je, govoreći o trenutku tadašnjeg sveta, rekao i ovo:

,,Strasti su poludele. Došla je želja za eksploatacijom i sve veliko i lepo izgubilo se.

 Mi drhtimo u strahu od te Evrope koja hoće da odvoji čoveka od Boga.

 Vojnici i trgovci koji nam danas dolaze, ne donose nam ideale prvih pionira, već samo strast za materijalnim bogaćenjem. Možete li se ponositi civilizacijom koja nosi strah. Savremena civilizacija odvojila je nauku od duha. Nauka stvara discipline, daje snagu, ali bez ideala… Sve što ne crpe snagu duha, nije lepo, nego je ružno. Snagom može da se ponosi lav, tigar, slon. I kad se čovek ponosi snagom, on je kao životinja.”

Sutradan je Tagore održao predavanje o značaju umetnosti, a ,,ovacije pesniku bile su beskrajne”, izvestila je ,,Politika“.

Posle posete Beogradu, slavni pesnik i filozof Rabindranat Tagore je preko Sofije i Istanbula otputovao za Indiju.

——————————————————-

Ptica sa dva gnezda

Tokom posete Hrišćanskoj zajednici mladih ljudi, u njihovom društvenom domu u Vasinoj uloci, gde ga je pozdravio vladika Nikolaj Velimirović, Tagore je rekao:

,,Vrlo sam srećan što mogu da vidim narod koji se mnogo razlikuje svojim osećanjima od ostalih zapadnih naroda. Za vašu ljubaznost ja vam ne mogu izraziti svoju zahvalnost.

Ja volim ovaj narod što ima spontano osećanje, što ima toplo srce koje ume da se oduševi.

Kako je to prijatna stvar biti toliko voljen i poznat u jednom svetu u koji nisi nikad očekivao da dođeš! Ja se osećam kao ptica koja ima dva gnezda na dve suprotne obale. Ja sam srećan što se nalazim u zemlji prebogatoj ljubavlju.”

Slobodan Kljakić (objavljeno: 08.08.2011.)

Izvor:politika.rs/

                   
PRVA BEZIMENA

Foto: bundergroundvoices.runboard.com

 Gazeći travu na stazi začuh: „Poznaješ li me?“
Osvrnuh se, pogledah i rekoh:“ Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice.“
Ona odgovori: “ Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti.“
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Za-utah trenitak, a zatim zapitah: “ jesi li iscrpla sav teret suza?“
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumedoh da je njen plač imao vremena
da nauči govor osmeha.
Nekada prošapta ona: „Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu.“
Zbunjen rekoh:“ Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav.“
Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:“I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina.“
To je samo dete gospodaru.
Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.<

Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš –
cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.
Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,
ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje
tebi, iz straha.
Boji se da ti dobro ne služi.
Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.
Ti je poznaješ.
Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;
njene igre će se smiriti,
postaće ozbiljnije,
pretvoriće se u ljubav…

    DRUGA BEZIMENA

  Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

 Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

 TREĆA BEZIMENA
Završiću pesmu svoju, ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.
Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.
Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.
Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.

 ČETVRTA BEZIMENA
Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.
Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,
ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________

HIMNA RADOSTI I LEPOTI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

POČINJEM DA UMEM DA SLIKAM

Lepotu i toplinu Moneovih paleta nadmašio je samo Ogist Renoar.

Njegova najomiljenija tema bile su kupačice, mlade, jedre žene razvijenih oblina, s detinjastim licem i dugom kosom. Slikao je takođe i svoju decu i ta se platna smatraju, zbog svoje ljupkosti, kao dela koja spadaju među najlepše primerke ovakvog slikarstva.

Jedan od najistaknutijih impresionista i najvećih evropskih slikara 19. veka, Pjer Ogist Renoar, rođen je 25. februara 1841. u francuskom mestu Limož.

Ovaj impresionista je tragao za inspiracijom i novim pogledima na putovanjima po svetu. Na tim putovanjima sticao je brojne prijatelje, širio je svoje perspektive, ali mahom u ime svoje umetnosti, a ne lične nesigurnosti.

Portret gospođe  Sarpantije sa decom je u suštini neobično uspeo kao prikaz jedne univerzalne žene i njene porodice (gospođa Sarpantije je među najčuvenijim po gostoprimstvu u Parizu). Ova slika predstavlja ogroman uspeh kako je i bila primljena na izložbi Salona 1879. godine. Međutim, ona je i uspeh Renoara kao umetnika. Radeći van svog ateljea, ograničen u izboru predmeta, umetnik postiže prirodan aranžman dajući slici skladnost i svežinu.

Pored tvrđave-zamka i hipodroma Kanj ima još jednu znamenitost koju nikako ne treba propustiti: kuću-atelje Pjer-Ogist Renoara. Jedan od osnivača impresionizma, Renoar, posećujući Sezana, 1882, na jugu Francuske, zavoleo je svetlost i boje Sredozemlja.

Kasnije, u šezdesetoj godini, oboleo od reumatizma u toploj klimi Azurne obale traži spas. Privučen mestom, kupuje teren u Kanju na kome podiže, za to doba – početak XX veka, modernu kuću. U njoj će, podignutoj nasuprot srednjovekovnom zamku na obližnjem brdašcu i moru na drugoj, provesti sa suprugom i tri sina svoje poslednje godine života, od 1907. do smrti 3. decembra 1919.

Radi u blistavoj sredini prepunoj boja, u velikom zastakljenom ateljeu u maslinjaku – vrtu svoje kuće. Njegova platna iz tog perioda su inspirisana jednostavnim stvarima koje ga okružuju: voćem i mediteranskim povrćem svih boja, ružama koje gaji Alin, njegova supruga, maslinama, buketima cveća. A mlade devojke iz Kanja, najčešće zaposlene kao kelnerice u obližnjim krčmama, služe mu kao modeli i radost za njegove ostarele oči.

Na njegovim platnima iz tog doba viđamo, najčešće kao kupačice, ili haremske robinje, nage devojke, ozarenih lica svetlošću, za naše doba malo otežalih, solidnih podvaljaka, sa „falticama“ iznad struka, kruškastih zadnjica, ali ipak pune sezualnosti.

Danas su ti debeljuškasti modeli razaslati po svetu. Umesto da služe mušterije po obližnjim kafanama pred njima defiluju posetioci u Sao Paulo, Stokholmu, Parizu, Njujorku… Samo jedno platno, Karijatide, ostalo je u zavičaju, u Kanju, u nekadašnjoj Renoarovoj kući, danas muzeju.

Davno je rečeno za njegove slike da su „himna radosti i lepoti“. Ostale su zabeležene njegove nadasve ljudske reči: „Umetnost u fraku, bilo da se radi o slikarstvu, muzici ili književnosti će uvek zadiviti. Ali za mene slika treba da bude prijatna, vesela i lepa, da lepa! Ima toliko neprijatnih stvari u životu pa nije potrebno da mi pravimo dodatne.“

Prikovan za pokretnu stolicu, ruku skrhanih bolešću, neumorno stvara izjavljujući u svojim kasnim sedamdesetim godinama: „Počinjem da umem da slikam“. Česti gosti na imanju „Kolet“ su Matis, Bonar, Roden, Modiljani, ali i trgovci slikama. Od nečega treba živeti.

Pred kraj života, od 1913 počinje da se bavi i vajarstvom. U tom naumu mu pomaže Rišar Gijo, učenik čuvenog, prvo slikara, potom skulptora Aristida Majoa. Neke od tih skulptura su deo postavke muzeja. Ipak treba reći da slikar prevazilazi skulptora.

Reonarovu kuću „Kolet“ opština Kanja je otkupila 1960. i otvorila u njoj muzej posvećen slikaru u kojem se čuvaju 11 njegovih platna, nekoliko skulptura, originalan nameštaj.                                                                      

Izvor:forum “Aladin”

---

Priredio:Bora*S

ALEKSANDRIJA, PRESTONICA SEĆANJA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________

PRESTONICA SEĆANJA

Jedan mladić je imao 25 godina kada je na krilima ratničke i osvajačke slave osvojio Egipat 332. godine pre nove ere.

Foto by Ramblurr/Flickr.com

Odlučio je da prestonica novoosvojene zemlje bude na morskoj obali, a kao idealno mesto poslužiće jedna luka na obali Sredozemnog mora sa savršenom klimom i prilazom Nilu u čijem zaleđu je ležalo slatkovodno jezero Mariut. Zapovedio je svom arhitekti Dinokratu da baš tu sagradi zajedničku prestonicu Afrike, Evrope i Azije – tri kontinenta tadašnje civilizacije. Tako je rođena Aleksandrija.

Foto by MrSnooks/Flickr.com

  Aleksandar Veliki nikad neće videti svoj grad. Nova osvajanju su ga odnela dalje i kada je, desetak godina kasnije, umro – njegovo telo će biti prebačeno iz Vavilona i sahranjeno u centru Aleksandrije. Nad grobom je podignut hram Soma, a ljudi i dan danas uzalud tragaju za staklenim kovčegom u kome leži balsamovano i zlatom optočeno telo velikog osvajača. Nadživeo ga je grad koji je osnovao.

 

Aleksandrija je danas metropola sa pet miliona stanovnika koja se prostire na obali Sredozemnog mora u dužini od gotovo sedamdeset kilometara. Iz aviona noću izgleda kao zlatna brazletna na vratu kakve egipatske princeze, danju to je kosmopolitski mravinjak sa svojim kapijama Sunca i Meseca, širokim bulevarima (kornišima), spomenicima što svedoče o vekovima stare slave i čuvaju magiju velikih ljudi, velikih ratova i velikih ljubavi.

Foto by Miriam.Mollerus/Flickr.com

 Tu je čuvena Kleopatra slomila srce rimskim vojskovođama Gaj Juliju Cezaru i Marku Antoniju i tako spašavala svoje carstvo, a kada joj to nije uspelo i sa proračunatim Oktavijanom koji je nameravao da je odvede u Rim i pogubi kao robinju, ona se obavila egipatskim kobrama čiji su je ujedi odveli u večnost i legendu.

Iako na svakom koraku srećete “toponime” savremene civilizacije u vidu restorana brze hrane, fri šopova, prodavnica, univerziteta, samo jedan pogled na njene spomenike vraća vas u vrtlog vekova i podseća da su ljudi prolazni, a ovaj grad večan.
 

Foto by Iyng883/Flickr.com

Foto by Fightung Irish 1977/Flickr.com

Foto by A.M.Kuchling/Flickr.com

Foto by Eviljohnius/Flickr.com

Foto by Derek Keats/Flickr.com

Pompejev stub je jedan od retkih sačuvanih spomenika antičke Aleksandrije napravljen od crvenog granita iz Asuana, visok 22 metra i posvećen Dioklecijanu. Na mestu jedne uklonjene turske tvrđave iskopani su ostaci Rimskog pozorišta sa mermernim sedištima za 700-800 gledalaca u kome se za vremena vladavine Ptolomeja nalazio Panov vrt, a kasnije vile i kupatila. Sa platoa obnovljene čuvene Aleksandrijske biblioteke posmatra vas bista Aleksandra Velikog mermernog pogleda uprtog ka jugu. Ona je , zapravo, bila deo Aleksandrijskog muzeja, filozofske ustanove koju je dao da se sagradi jedan od Ptolomeja, naslednika istoimenog Aleksandrovog generala. U međuvremenu, biblioteka je rušena i paljena mnogo puta, poslednji put je obnavljena krajem prošlog veka.

Ovde su tri veka pre nove ere vršeni proračuni za gradnju čuvenog svetionika Faros na isturenom rtu istoimenog ostrva koje će kasnije sa kopnom povezati nasip Hepstadion ( “dug sedam stadiona”). Svetionik Faros bio je zaštitni znak Aleksandrije i jedno od sedam svetskih čuda antike. Bio je sagrađen od krečnjaka, imao je četiri dela, bio je visok oko 135 metara, a njegova kupa se završavala sedam metara visokom statuom Posejdona – boga mora. On je Arapima, koji su ga zvali El Manara, poslužio kao prototip za minarete, tornjeve pored džamija sa kojih se vernici pozivaju na molitvu. Propadao je postepeno, uništavan ljudskom rukom i zemljotresima, tu je građena džamija, a danas na njegovom mestu stoji tvrđava Kaitbej koju je podigao istoimeni sultan krajem petnaestog veka.

Poseban doživljaj pružaju Montaza vrtovi, kompleks od 50 hektara, koji su danas mondensko letovalište a nekada su bile rezidencije poslednjih egipatskih kraljeva iz dinastije Muhamed Alija. Ovde su u prelepim palatama, okruženi bogatstvom i hiljadama konkubina, živeli Abuz Hilmi, Fuad i poslednji egipatski kralj Faruk koji je abdicirao 1952. godine i sa poslugom i blagom isplovio put Venecije. Danas ove vrtove pohode romantici kako bi prošli njegovim Mostom ljubavi i večno ostali zaljubljeni.

Aleksandriju su osvajali Persijanci, Arabljani, padala je u ruke Evropljana a tragovi ovih potonjih su vidljivi u fasadama građevina izgrađenih u neoklasicističkom stilu i secesiji. Kad je sredinom prošlog veka Naser proglasio nacionalizaciju, stotine hiljada Evropljana napustilo je ovaj grad, ali je pečat starog kontinenta ostao i Aleksandrija ima sve odlike jednog mediteranskog grada.

Aleksandriju valja doživeti i, zašto da ne, ostati u njoj poput velikog grčkog pesnika Konstantina Kavafija (1863-1933). On je u doba najveće slave živeo u stanu iznad jednog bordela, a iza ćoška grčke crkve u današnjoj ulici Šaria Šarm el Šeik i pevao elegije gradu koji ga je zauvek kupio.

“Ti govoriš: Otići ću nekoj drugoj zemlji,
nekom drugom moru
i grad ću pronaći bolji nego što je ovaj…
Al ne, drugu zemlju, drugo more
ti pronaći nećeš.
Ovaj grad će zauvek te pratit…”

www.superodmor.rs

---

 

ČUDNE NEKE BILJKE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

NAJVEĆI CVET NA SVETU

Rafflesia arnoldii je najveći pojedinačni cvet na svetu.

Raste samo u kišnim šumama ostrva Sumatra. Iako postoje cvetovi koji su veći od ovog, oni su zapravo skupovi većeg broja cvetova.

Ovaj cvet raste do otprilike 1 m u prečniku, a može da dostigne težinu od 11 kg. Nema lišće, stabljike i koren kao ni hlorofil.

I dok većina cvetova uglavnom miriše, ovaj smrdi kao trulo meso pa ga često zovu i „cvetom lešinara“, ali ga ne treba mešati sa najsmrdljivijim cvetom na svetu, a to je Amorphophallus titanum.

Ovaj cvet je teško videti, naročito u šumama. Ponekad su potrebni i meseci da se pronađe, a on živi svega nekoliko dana. Velika je šansa da će on, ukoliko ove šume nestanu, takođe nestati. Već sada postoje ljudi koji imaju ovaj cvet na svom posedu i koji naplaćuju turistima da ga vide.

RETKA „MORTIŠA“

Retka „Mortiša“ cveta samo jednom u 15 godina.

Cvet koji potiče iz džungle na Sumatri ima izuzetno najneprijatan  miris, koji podseća na trulo meso i može se osetiti sa više desetina metara razdaljine.

Džinovska biljka „amorphophallus titanium“  koja dostiže visinu preko 2.5 metra, cveta jednom u 15 godina a cvet živi samo jedan ili dva dana.

VIDEO http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=Lk8kEMaRN3g

---

OTROVNA BILJKA KOJA SE STIDI

Stidljiva mimoza je biljka koja naglo skupi listove kada je dodinete, da bi se samo par minuta kasnije potpuno oporavila.

Čim je dodirnete, njeni listovi se savijaju ka unutra, kao da se stidi ili beži od napadača.

Naučnici veruju da stidljiva mimoza koristi mogućnost savijanja listova da bi osujetila potencijalne predatore.

Poreklom je iz Južne i Centralne Amerike, ali može se naći širom sveta.

Otrovna je ako se proguta, a jačina otrova je kao kod kobre.

VIDEO

---

Priredio: Bora*S

RIBARSKA BANJA, KRALJEVSKA I EVROPSKA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

Iako bitiše punih 176 godina, Ribarska Banja je pravi procvat doživela za poslednjih pet godina i postala novi, pravi brend srpskog zdravstvenog turizma, spremna da ispuni zahteve najprobirljivijih gostiju iz zemlje i sveta.

Prema najsavremenijim standardima rekonstruisani su, adaptirani i osavremenjeni smeštajni kapaciteti, nabavljena najnovija medicinska oprema, izgrađena dva otvorena bazena, centar za male sportove, dve kongresne sale, restorani, infrastruktura, a u sve je uloženo preko pet miliona evra sopstvenih para.

Specijalna bolnica za koštano-degenarativne oboljenja Ribarska Banja je lane ostvarila najbolje poslovne rezultate od svog osnivanja i oprihodovala oko pet miliona evra, a sa popunjenošću kapaciteta od 96 odsto je srpski rekorder.

U minuloj godini ovde je noćilo oko 175.000 gostiju, a usluge Rehabilitacionog centra koristilo je još blizu 30.000 pacijenata, koji su konačili po seoskim domovima na proplancima Jastrepca. Zbog povećanog obima posla, Ribarska Banja je prošle godine na neodređeno vrijeme zaposlila 15 novih radnika, uglavnom medicinske struke, a početkom ove godine primljeno je još 39 radnika na određeno vreme.

Sve je to bio razlog da turistički radnici na prošlogodišnjim sajmovima turizma u Beogradu i Novom Sadu ovu destinaciju proglase za najuspešniju u oblasti zdravstvenog turizma i da joj uz epitet najbolje banje dodele i prestižne nagrade. No, menadžment ove ustanove nije stao na tome, već je nastavio da radi na daljem razvojem banje.

U tom smislu, privodi se kraju izgradnja wellness i spa centra na oko 5000 kvadratnih metara, što treba da doprinese da se Ribarska Banja ne samo nađe u vrhu srpskih banja, već i da bude u rangu najboljih na sajtu Udruženja banjskih i klimatskih mesta Evrope. Zato je konačan cilj menadžmenta dobijanje „pečata kvaliteta“, visokog evropskog priznanja sa kojim bi Ribarska Banja ušla u elitu, među tridesetak banja, koliko ih je već ovim epitetom ovenčano u Evropi.

Ribarska banja nekad...
Ribarska Banja je počela svoj razvoj još u rimsko doba, kada je ovde bilo legionarsko naselje. Pravu ekspanziju doživela je  u vreme Nemanjića. Naime, u 12. veku Ribarsku Banju i dolinu Ribarske reke sve do ušća u Južnu Moravu, Stefan Nemanja, rodonačelnik loze Nemanjića dobio je kao dar za svoje punoletstvo. Ovde su potom dolazile i dvorske dame kneginje Milice da izbele svoje lice i napiju se lekovite vode iz 46 geotermalnih izvora Ribarske Banje.

 Ipak, najverniji posetilac i pacijent tog lečilišta bio je kralj Petar I Karadjordjević, koji je svečano otvorio banju 1904. godine i koji se ovde lečio od reumatizma. On je bio veliki donator i Ribarskoj Banji je poklonio 70-80 hektara šume i imanja. U znak zahvalnosti meštani su za njega napravili specijalne stepenice, duplo kraće od normalnih, jer je  bolovao od reume i imao smanjenu pokretljivost zglobova, a voleo je da se šeta. Kralj Petar je uvek odsedao na prvom spratu Vile “Srbija”. U čast kralju, u banji je podignut i bronzani spomenik u prirodnoj veličini.

Ribarska Banja se svrstava u kraljevske, jer su ovde boravile sve krunisane srpske glave. Sada je pravi zaljubljenik u banju princeza Jelisaveta. Kada je Jelisaveta Karađorđević otkrivala spomenik svom stricu Petru, došla je na dva dana, a oduševljena ambijentom ostala dvadeset. Od tada redovno dolazi i postala je zaštitno lice banje. 

Prva hemijska analiza vode na ovim prostorima je urađena 1834. godine, neposredno nakon oslobođenja od Turaka, u labaratorijama Medicinskog fakulteta u Beču. Ta godina se oficijelno uzima kao godina početka rada Ribarske Banje. No, tek od 1852., kad je Ribarsku Banju posetio knjaz Aleksandar Karađorđević, ovom prirodnom lečilištu pridaje se veći značaj. Banja je od 1847. godine imala sezonskog lekara (prvi je bio Ljubomir Radivojević, kruševački okružni fizikus), a stalnog od 1854. godine.

Ribarska Banja ima šest izvora mineralne sumporovite i slabo alkalne silinične vode   (38° C), jedan izvor hladne vode (16° C) – jedina akratopega na Balkanu, i jedan mlake sumporovite (28,1°C).

Vode Ribarske Banje koriste se za lečenje, kupanje, pijenje ili ispiranje.
Sve ukazuju na to da su termalne vode banje koristili i Turci za vreme svoje vladavine na ovim prostorima, jer je na temeljima  starog turskog kupatila 1853. po naredbi knjaza Aleksandra Karađorđevića izgrađeno novije. Ribarska Banja je potom, više puta stradala u raznim ratovima. Turci su je 1876. ponovo razorili i sa zemljom potpuno sravnili sve, osim glavnog kupatila.

Moderno uređenje Ribarske Banje počelo je 1904. godine, kad je Vračarska štedionica iz Beogradu dobila koncesiju za podizanje novih objekata. Tada počinje njena intenzivnija izgradnja. U periodu od 1904. – 1911. godine, u Ribarskoj Banji su izgrađeni novi objekti za smeštaj i lečenje gostiju – vila Srbija (1904.), Bosna (1905.), Hercegovina, Crna Gora (1907.), Slavonija (1905.). Sve do Drugog svetskog rata Ribarska Banja je imala sezonski karakter.

 Po završetku Drugog svetskog rata više od dve decenije korišćena je kao odmaralište i za rehabilitaciju plućnih bolesnika.
Tek 1967. godine otvoreno je Odeljenje za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju koje je preraslo u moderan Zavod za lečenje i rehabilitaciju obolelih od ortopedskih, koštanozglobnih i degenerativnih oboljenja „Ribarska Banja“.

…i sad
Ribarska Banja danas predstavlja moderan centar za lečenje oboljenja lokomotornog aparata, reumatskih i neuroloških oboljenja. Banja je pogodna i za porodični odmor i rekreaciju. Dva bazenana na otvorenom, pešačke staze, netaknuta priroda i brojni rastorani, sa autentičnom domaćom kuhinjom i lokalnim specijalitetima, uz veoma povoljne cene, doprinose da boravak u svojevrsnoj oazi prirode bude interesanta i ispunjen.

Ribarska Banja je, iako u srcu Srbije, omiljeno mesto jugonostalgičara. Ovde i dalje postoje Bosna i Hercegovina, Dalmacija i Hrvatska, Slavonija, Vojvodina,  i Srbija… naravno u nazivu vila, koje su jedna lepša od druge i koje su i dalje u funkciji. U stvari, imena ovih vila su nastala još 1910. godine kada nije bila formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pa ovu istorijsku činjenicu  u Ribarskoj Banji nisu hteli da menjaju, što se pokazalo kao odličan marketinški potez.

Radi podizanja kvaliteta lečenja pacijenata i ukupne turističke ponude, u proteklih pet godina investirano je više od tri miliona evra u rekonstrukciju, adaptaciju i proširenje smeštajnih kapaciteta ove vazdušne banje. U adaptaciju vile „Crna Gora“, rekonstrukciju bazena za kupanje i turskog kupatila, proširenje restorana „Srndalj“, kongresne sale, kao i u izgradnju terena za male sportove, pešačke staze, nabavku savremene medicinske opreme i mnogo toga drugog investirano je preko milion evra.

U naredne dve godine u nove sadržaje Ribarske Banje biće uloženo još pet miliona evra, što će po obimu investicija predstavljati najveći investicioni poduhvat u ovom kraju Srbije. Samo ove godine Ribarska Banja uložiće u rekonstrukciju i izgradnju novih objekata oko milion evra svojih sredstava i 600.000 evra iz fondova Nacionalnog investicionog plana Vlada Srbije.

Kapaciteti Specijalne bolnice su 510 ležaja, dok oko 400 postelja postoji u privatnom smeštaju. Smeštaj bolesnika i ostalih gostiju moguć je u objektima Specijalnog zavoda – stacionar i hotel Pogled (B kategorije – raspolaže sa 590 postelja u komfornim sobama), vilama-hotelima i u privatnim kućama.
Od ukupnog broja ležajeva 200 u sistemu fonda Zdravstvene zaštite dok su preostali na slobodnom tržištu. Sobe su jednokrevetne i dvokrevetne, kompletno renovirane: sa televizorima i kablovskom televizijom, kupatilima, mini-kuhinjama i terasama. U vili „Pogled“ su apartmani uređeni po najvišim standardima koji pružaju potpuni konfor i udobnost.

U Specijalnoj bolnici Ribarska Banja radi 150 lekara specijalista fizikalne medicine. Bolnica je opremljena savremenim aparatima za fizikalnu medicinu i medicinsku rehabilitaciju pa se primenjuju najsavremenije metode lečenja pacijenata, uključujući masaže u kupatilima i saunama sa geotermalnom vodom ( hidro terapija, foto terapija, laser terapija, magnetna terapija, kinezi terapija, termo terapija, sono terapija i radna terapija). Od 2009. godine Specijalna bolnica Ribarska Banja je postala nastavno-naučna baza beogradskog Medicinskog fakulteta.

Trpezarijski prostor prima 600 gostiju, a tu su još i kafe-bar „Vidikovac“ sa veličanstvenim pogledom na celu banju, kafe-bar u terapijskom bloku kao i otvorena bašta kafane „Vojvodina“. Kamin sala i novi eko-etno restoran su uređeni po svetskim standardima. Terapijski blok, smeštajni kapaciteti i restoranski deo spojeni su sistemom toplih veza (toplim podzemnim hodnicima) čime se omogućava maksimalan efekat terapija. U okviru banje posluju: banka, pošta, apoteka, marketi, pijaca, bioskopska dvorana, kongresna sala, biblioteka, čitaonica i kiosci.

Ribarska dolina je prava ekološka oaza, jer u prečniku od tridesetak kilometara ne postoji ni jedna fabrika. Zato ovde dolaze i zdravi ljudi da udahnu čist vazduh i uživaju u čarima prirode ili prisustvuju brojnim manifestacijama u okviru tradicionalnog „Kulturnog leta“, kojom prilikom se održavaju pozorišne predstave, muzički koncerti i sportska takmičenja. Kroz čuveno „Kulturno leto“ prodefiluje preko 3.000 raznih stvaralaca, a priredbe gleda na desetine hiljada ljudi.

Tradicionalni Etnofestival starih jela, zanata i muzike je prilika da se predstavi članovi iz brojnih udruženja iz cele Srbije, koja poštuju i neguju tradiciju naših predaka. Na trpezi se tada nađu svakojake đakonija, od pogače od pasulja, sataraša, červiša do gibanice iz crepulje, raznih pita, grancli, puslica…  Pored domaćih jela, na ovoj smotri posetioci mogu da vide i čuju gajdaše, frulaše, pevače i igrače zaboravljenih igara, umešnost grnčara, tkalja, vezilja i drugih etno stvaralaca, koji otimaju od zaborava umeće naših predaka.

Posetiocima Ribarske Banje su na raspolaganju tereni za košarku, fudbal i odbojku, kao i otvoreni bazeni. Ovde se igra najveći turnir u malom fudbalu u Srbiji, na kome se okupljaju najelitnije ekipe.
Organizuju se obilazak manastira u Đunisu, Svete Bogorodice, gde je najveće hodočašće Srba iz svih krajeva, i Svetog Romana, manastira iz devetog veka, u čijoj je porti sahranjen Aleksej Vronski, junak Tolstojeve „Ane Karenjine“.
Gostima Ribarske banje nudi se mogućnost splavarenja Južnom Moravom klisurom između Mojsinjske i Poslonske planine.

 Splavarenje od Đunisa do 14 kilometara udaljenog Stalaća, postalo je pravi hit među ljubiteljima reke, prirode i poštovalaca naših svetinja. U ovom kraju, poznatijem kao Mojsinjska Sveta gora, se nalazi 77 crkava i crkvišta, a do mnogih je najlakše doći upravo rekom, koja u ovom delu pravi čudesne meandre.

Za ljubitelje lova se organizuje čuvena „Hajka na vuka“. To je redovna turistička ponuda u okviru koje se ide u lov na vukove i lisice, a u otvorenim i zatvorenim lovištima lovi se krupna i sitna divljač (jelen, divlja svinja, zec, fazan).
Gosti se organizovano vode i u sakupljanje lekovitog bilja i šumskih plodova i pečuraka.
Na centralnom platou se tokom leta tradicionalno održava izbor za „mis Banje“.

Prvog vikenda u septembru 2010. godine u Ribarskoj banji je lane održan novoosnovani festival srpskog horor filma, sa ciljem da postane tradicionalan.
Ljubitelji i posetioci Ribarske banje mogu će da uzivaju i u obilasku novootvorenog zoo vrtu. Nalazi se preko puta restorana Vojvodina, na početku puta koji vodi u Srndalje. Svoj dom su okviru ovog vrta pronašli paunovi, srne, patke, emui, fazani i druge životinje, a planirano je da stanari postanu i divlje svinje i vukovi.
Mnogo je i onih koji su, željni odmora i dobrog zalogaja, česti gosti banjskog etnorestorana „Vodenica“, na Srndaljskoj reci, u nedrima Jastrepca, do koga se stiže pešačeći čuvenom „stazom zdravlja“. Tamo se služi zdrava hrana iz okolnih sela koja se sprema na stare načine.

Pored šetnji po romantičnoj okolini Ribarske banje koja raspolaže sa 4,6 hektara zemljišta , gosti imaju mogućnost izleta do Jastrepca (brojna odmarališta, hoteli, veštačko jezero, lovni rezervati…), Kruševca, Vrnjačke i Kuršumlijske banje, Lomničkog i Topličkog kiseljaka i do srednjovekovnih manastira u okolini Kruševca – Naupara (XIV vek), Veluće (XIV) i Pokrov presvete Bogorodice (XIX).

Vrhunska zdravstvena usluga, evropski standard, ekološka hrana i drugi savremeni sadržaji, razlozi su što je Ribarska Banja postala privlačna za domaće, ali i za mnogobrojne goste iz inostranstva. Ovo podjastrebačko lečilište veoma je cenjeno u ambasadorskim krugovima, koji ovde često dolaze na odmor. Gosti banje su bili ambasadori Rusije, Kine, Turske, Austrije, Holandije, Malezije… Interesovanje stranih turista je postalo još veće sa približavanjem roka za otvaranje novog welnes i spa centra. Turističke kompanijama iz Kuvajta, Sirije, Francuske i Norveške već su najavile organizovani dolazak prvih grupa inostranih turista u Ribarsku Banju tokom 2011. 
Ipak, jedan od najvažnijih razloga što gosti ovde dolaze i što se vraćaju, leži u činjenica da se podjednako vodi računa o svakom gostu. Izgradnjom novog welnes centra i povećanjem broja kreveta, ovaj cilj će biti lakše ispuniti.

topsrbija.com

---

PRIRUČNI ZOOLOŠKI VRT…

TAMOiOVDE_______________________________________________

KORNJAČA

Kornjačin pol, između dva fišbajna,

Za svakog praktično ostaje tajna.

Snalažljiva je, bogme, i zgodna:

U takvom škripcu-

Ipak je plodna.

 ***

 FENIKS

Odavno beleže

Knjige starostavne

Rodoslov Feniksa,

Te ptice slavne,

Najmudrije ptice

Za koju znate,

Koja odbacuje

Sve mame i tate;

 Jedno jaje snese,

A kad, živi bili,

Na njemu odleži-

Sama se ispili.

***

GUSAN I GUSKA

Gusan se sastoji od kljuna i ljutine,

I zato se čuvajte njegove blizine.

On sav svet mrzi iz dna duše;

Sem guske, svi su za njega šuše.

A nju bezmerno voli-da mlati,

Ako je susedima verovati,

Jel guska srećna? Zaboga ljudi,

Zar vredi da se iko trudi

Da psihoanalizira guskine ćudi!

***

 KRAVA

Ovako ja bih kratko

opisao nju

Na jednom kraju mleko,

na drugom-

Mu.

---

 GOLUPČE

Evo mog priloga progresu- vaša je briga ostalo;

Jedem ovo golupče

Da ne bi golub postalo.

Ogden Neš

---