PROBUDI SE
Probudi se
nešto se dešava
nemoj reći da to nisi znao
i tvoja se sudbina rešava
moglo bi ti jednom biti žao.
Foto ilustracija Bora*S
Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava.
Probudi se nešto se dešava
ne mogu ti jasno reći šta je
ni laž nije ni istina prava
al’ osetim dugo će da traje.
Probudi se nešto se dešava
u prostoru izvan naše volje
od ljubavi neko nas spasava
i govori da je tako bolje.
Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava.
Duško Trifunović
LJUBAVNO PROSTRANSTVO
Volim te samo toliko koliko mogu da te prežalim
Od težine reči vazduh se sabija
i naša ljubav se puni ekrazitom
Ilustracija: Ulje na keramici by Bora*S
Što god si ti dalje
to je veći prostor što pripada nama
i svet izgleda pitom
Ako si ti kraj mora
do mora sve je naše
Ako si navrh planine
ili na starom mestu u aleji
ili u prošlosti s robljem u Misiru
ili u budućnosti na Kasiopeji
Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama
To prostranstvo opravdava postojanje moje duše
među drugim svetinjama.
Duško Trifunović
„ II Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća. Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež. Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.
Foto ilustracija: Bora*S
III I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć? Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.
IV Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga. Uši sam zalepio lišćem. Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće krošnjama njuški brsti zalutala jata. Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora postaje moje telo. Ne, ovo doba jos nije spremno čak ni za zemlju.
V Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita. Niz kanjon protiče reka. Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa. Hteo sam da ga vidim. Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plač u detinjstvu. Ti pamtis, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu. Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.
…
VII Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre? Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal. Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo. Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda. I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.
VIII U sebi sam ponavljao: “Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.” To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti. Kao što ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znas gde se završava. Kako mu izgleda dan? Na sta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos više od vuka. Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?
IX Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli. Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio. Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu. Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba. Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga. I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim. Znam, sići ćete ovamo. Mi se moramo sresti.
…
XI Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju. Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čuđenje. Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat. Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njušku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi. Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reči, kao da smo se sretali u zarđaloj prošlosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.
…
XVI Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku. Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zaveštanja. Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu. Stvarno i dalje verujem da ono, što je vučje, ne može u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja. Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio. Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene. Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše. Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, čekam i nalazim.”
…
Miroslav Antić (odlomci, “Vuk”)
Tajne starih Srba – devojačko kolanče
Krucijalno obeležje nacionalnog i etničkog identiteta za svakog čoveka, bar u prošlosti, bila je njegova odeća, odnosno nošnja. Međutim, nošnja nije služila samo za obeležje nacionalne ili etničke pripadnosti, već je ona, po strogoj formi krojnih oblika odeće, slaganju delova odeće, strogoformalnoj geometrijskoj ornamentici, izuzetno stilizovanim vezovima cvetnih motiva i ustaljenim koloritom odabranih boja, služila i kao obeležje vremena i prostora u kome je stvarana i nošena, predstavljala tragove kulturno-istorijskih specifičnosti u razvoju jedne nacionalne ili etničke skupine od momenta njenog nastanka.
Svaki deo odeće, svojom vizuelnom formom, geometrijskom ornamentikom, cvetnim motivima, bogatstvom suptilnih i raskošnih ukrasa savršene izrade i fino slaganje boja, krije neku poruku o socijalnom statusu žene ili muškarca, versku ili nacionalnu pripadnost onoga koji ga nosi a često kazuje i o nekim kultuno-istorijskim činiocima kroz daleka vremena i na širokim prostorima. Takav je slučaj i sa delovima nošnje Starih Srba iz Ruseničkog Podgora.
Na nošnji Starih Srba Ruseničkog Podgora ništa nema što je slučajno ili proizvoljno navezeno od strane vezilje. Čak i boje su se koristile u skladu sa određenim obrascima koji su pratili starost, pol i socijalni status žene ili muškarca. Svaki vez ima svoj smisao i svoje značenje. Vezovi Starih Srba su se grupisali u dve osnovne grupe: „bajrake“ (ne „barjake“) kojima se iskazivala nacionalna, verska i etička pripadnost i „šare“ kojima se iskazivao socijalni status žene ili muškarca.
Neki vezni motivi su bili obavezni za jedan određeni, ključni, istureni i vidni deo odeće i nisu mogli biti zamenjeni drugim vezovima. Takav je slučaj sa ženskim „kolančetom“ Starih Srba Ruseničkog Podgora.
Kolanče je platneni pojas čija je spoljna površina izvezena milimetarskom perlicama („manistrima“ a po starom „monistrima“), tako da u potpunosti pokrivaju platnenu površinu pojasa, a rasporedom njihovih boja se dobija svojevrsni mozaik sa vezovima poznatim kao „bajraci“ i „šare“. „Kolanče“ je devojački ili „lazarički“ pojas i nose ga devojke do udaje a, u periodu posle Drugog svetskog rata (kada su zabranjeni mnogi delovi srpske nošnje za žene), nosile su ga i mlade žene.
Ono što zavređuje pažnju jeste vezni dekor kolančeta, gde dominira osmokraka zvezda sa ustaljenim koloritom od, pretežno četiri boje (crvena, plava, bela i žuta), odnosno osmokraki krst kao nezaobilazni detalj koji su, na jedinstven način rukotvorile Srpkinje Ruseničkog Podgora i, iz generacije u generaciju, transponovale ovaj vezni obrazac u obliku složene geometrijske figure, u nauci poznate kao oktogram. Osmokraka zvezda, kao vezni motiv se mogla naći i na drugim delovima odeće, ali na kolančetu ona je bila neizostavna i nezamenjiva, i u kombinaciji sa šestolisnim cvetom. Zašto baš na kolančetu? Da li zato što je simbol zvezde („severnjače“, odnosno „Polaris“) koja je centar neba (Velikog Kola, Kola Svaroga)? Pokušajmo da odgonetnemo.
Osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst se u srpskom etnološkom biću Starih Srba, prema fragmentalnoj građi (arheološki nalazi, pisani i likovni izvori) pojavljuje u različitim vremenima nacionalne istorije, na širem geografskom prosrtoru i u, manje-više, istom obliku (osmokrake svetlosti, odnosno osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta). Simbol osmokrake zvezde je star koliko i ljudska civilizacija.
Kakve tajne i kakve poruke krije kolanče Starih Srba? Da li osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst predstavaljaju simbole solarnih božanstava Starih Srba u koja su verovali u svojoj najdaljoj prošlosti? Da li je to simbol prvih ljudskih civilizacija na planeti (imajući u vidu činjenicu da se pojavljuju u mnogim kulturama sveta i na mestima gde su začete prve ljudske civilizacije)? Da li to znači da i Stari Srbi Ruseničkog Podgora pripadaju tim prvim ljudskim civilizacijama, obzirom da ih osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst, kao i mnoga druga obeležja starih civilizacija, prate tokom čitave istorije postojanja ? Koji je smisao i koje značenje osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta? Da li su to simboli hrišćanstva, duboko utemeljeni u svesti i biću Starih Srba? Da li ti znaci predstavljaju spoj hrišćanskih i predhrišćanskih verovanja?
To su pitanja na koja treba tražiti odgovore kako bi se odredilo vreme začetka srpskog naciona, osvetlilo poreklo ponekih odevnih elemenata nošnje Starih Srba sa očuvanim tragovima indoevropske, starobalkanske, staroslovenske, srpske starovekovne i srednjovekovne kulture.
Kolanče Starih Srba sa osmokrakom zvezdom, odnosno osmokrakim krstom, kao jednim od „bajraka“, predstavlja pravu priliku da se, analizom njegovih veznih ornamenata i motiva, zadre u najdalju prošlost Starih Srba, da se stekne sveobuhvatno saznanje o kultorološkim odlikama Starih Srba i istorijskim zbivanjima koja su ih pratila tokom istorije i koja su se ugrađivala u njihovoj odeći.
Neosporno je da je u slovenskoj mitologiji, pa i mitologiji Starih Srba sa prostora Ruseničkog Podgora, osmokraka zvezda bila simbol Polarne zvezde (severnjače), zvezde koja je, po njima, centar neba oko koje se okreće zvezdano nebo, ili kako su ga, u prošlosti, oni nazivali Kolo Svaroga. Po tom kolu su oni računali i vreme, odnosno imali svoj kalendar. Po ovoj mitologiji Bog Koledo je Slovenima preneo nauku o Velikom Kolu (Kolu Svaroga), i napravio prvi kalendar (dar Koleda). Koledo je dao ljudima kalendar kada je Polarna zvezda (Kupala) presecala nulti meridijan. Nakon proračunavanja vremena kada se to dogodilo, dobija se 6530. godina pr.n.ere sa oscilacijom od 30 godina.
Prisustvo simbola Polarne zvezde na kolančetu Starih Srba upućuje nas da korene, odnosno starost Starih Srba treba tražiti u periodu oko 6500. godine pre Hrista, odnosno pre oko 8500. godina, zbirno sa godinama posle Hrista. Na tu vremensku distancu nas je upućivao i nadvratnik Bogorodice Muštiške.
(…)A krst ima mnogo značenja.
Prvo, to je savršen simbol koji predstavlja prostorne i vremenske pojmove vasione: četiri strane sveta i vreme nasuprot večnosti!
Drugo, krst je simbol nade da će se sve četiri strane sveta okupti oko jednog sedišta u opštem bratstvu i ljubavi. On nagoveštava da će se u ime života sabrati oni koji nisu opterećeni ideološkim dogmama, koji nisu iskvareni u političkim borbama, koji nisu robovi materijalnih stvari, i koji nisu zagađeni rasnim, klasnim, nacionalnim, verskim i svim drugim predrasudama!
Treće, krst simbolizuje raskrsnicu svih odluka od životnog značaja i značenja: svaka naša odluka podseća na raspetog boga, a Hrist na krstu predstavlja posledice slobodnog izbora!
Đuro Šušnjić – ŽETVA ZNAČENJA (Čigoja, Beograd, 2005)
Izvor: srodstvopoizboru
________________________________________________________________________________
Predstavljamo vam pet neverovatnih stvari vezanih za Belog anđela
Arhanđel Gavrilo koji sedi na Hristovom grobu obučen u hiton beo kao sneg, misterioznim pogledom upoređivanim sa podjednako zagonetnim osmehom Mona Lize – bez razlike koji je ugao posmatranja – posetioce gleda direktno u oči.
I ostavlja ih bez reči…
Svojom veličanstvenošću, uzvišenošću i mističnošću freska “Beli anđeo” iz crkve Vaznesenja Hristovog manastira Mileševa ne može da se poredi ni sa jednom drugom, te ne čudi što se ubraja u najlepše radove srpske i evropske umetnosti srednjeg veka i što su putopisci 19. veka još u ona vremena jednostavno objasnili “da joj ni Đoto nije ravan”.
Skoro da ne može da se zamisli vreme kada je bila skrivena od očiju javnosti, a istina je da puna četiri veka ovu fresku koja je inače deo kompozicije “Mironosnice na Hristovom grobu” niko nije mogao da vidi, jer je u 16. veku preko nje bila naslikana druga freska.
Tako je “Beli anđeo”, kojeg su nepoznati autori naslikali još u 13. veku bio sakriven između 16. i 20. veka kada je crkva Vaznesenja Hristovog restaurirana, a gornja slika – uklonjena.
Izdvajamo pet veličanstvenih stvari vezanih za jedno od najvećih srpskih nacionalnih blaga.
Putovanje u svemir
Kada je iz Evrope poslat prvi satelitski signal u vasionu – u “paketu dostignuća zemljana”, a to je u stvari bila poruka eventualnim razumnim bićima u vasioni, bile su slike – čovekovog osvajanja Meseca, Kineskog zida i “Belog anđela”.
Osim što je vezana za “nebesa” i “onostrano”, freska je izabrana i kao jedan od najlepših i najstarijih umetničkih komada na svetu.
Pozdrav Evropljana Amerikancima
Prvi satelitski prenos video signala 1963. između Evrope i Severne Amerike sadržao je sliku “Belog anđela” među prvim kadrovima, koji su predstavljali pozdrav Evropljana Amerikancima.
Freska je izabrana kao najznačajniji komad umetnosti Starog kontinenta, i svojevrsni simbol mira, ali i zato što otelovljuje hrišćanske poruke – veru, ljubav i nadu.
Spasenje
Vaskrsenje Hristovo je u hrišćanskom učenju preduslov za buduće vaskrsenje svih pravednika, pa su pogledi vernika kroz istoriju često bili upereni u fresku “Beli anđeo” s verom u spasenje. To se činilo tokom svih ratova koji su kroz istoriju potresali srpski narod, zaključno sa NATO agresijom 1999. godine.
O čudima su svedočili brojni Srbi, ali i narodi drugih veroispovesti koji su neretko dolazili po pomoć kod “Belog anđela”. Prema rečima meštana ovog kraja, veruje se da je upravo ova freska zaštitila Srbiju od još jačih razaranja ’99.
Tajna čudotvorne moći
Čudotvorna moć freske vekovima se objašnjavala jednom legendom, koju vam u celosti prenosimo.
Srpski vitezovi, takozvani “čuvari koplja Svetog Đorđa” bili su poznati po svojim čudima, a ta čuda su pripisivana relikvijama koje su oni posedovali. Među “čuvarima” kruži priča o trojici vitezova koji su u crkvici na Crnoj stijeni čuvali Hristovu Plaštanicu. Krstaške horde, naročito templari koji su nadirali sa zapada te 1187. godine, pljačkali su i uništavali sve pred sobom.
Naoružani do zuba u metalnim pancirima i sa tri crne glave na grudima pojavili su se u sumrak pred crkvicom na Crnoj stijeni, jašući samo crne konje. Stotinjak templara imalo je samo jedan cilj – da uzmu Plaštanicu iz crkve.
Te večeri tri “čuvara koplja Svetog Đorđa” stala su pred strašnu vojsku kako bi sačuvali Plaštanicu. Metalni zvuk se čuo do duboko u noć. Kad je pao i zadnji vitez, na Crnoj steni ukazao se beli anđeo Gavrilo pokazujući prstom na Plaštanicu koja je polako nestajala u steni. Upravo na tom mestu 1227. godine kralj Vladislav, unuk Stefana Nemanje, podigao je manastir Mileševu.
Manastir Mileševa se nalazi kod Prijepolja na reci Mileševki. Zadužbina je kralja Vladislava iz 1234-35 godine. Godinu dana kasnije, 1236. kralj Vladislav je u Mileševu preneo telo Svetog Save.
Godine 1377. ovde se bosanski kralj Tvrtko proglasio za kralja Srbije.
Izvor: srbijapress.com/Telegraf
Artur Rembo
Sredinom XIX veka pao je veliki “pesnički meteor” na francusku provinciju. Tek na kratko je naizgled mirovao i nakon nešto više od decenije počeo da emituje „poeziju iz kosmosa“.
Potom je ućutao i uključio se u svakodnevne životne vode živeći drugačije od ostalih ljudi… „Pesnički meteor” Artur Rembo, zagonetka je ovoga sveta i pesnička veličina u čijoj se poeziji osećamo kao da zaista „dodirujemo“ kosmičke snage i vrednosti. Otkrivamo sebe u novim dimenzijama.
„ Mogao bih vam pokazati neviđena bogatstva. Razmatram istoriju riznica koje ste vi pronašli. Ja vidim nastavak! Moja je mudrost prezrena kao i haos. Šta je moje ništavilo pred obamrlošću što vas čeka?
…
Ja sam pronalazač čije su zasluge mnogo drugčije nego svih onih koji su mi prethodili; štaviše, ja sam muzičar koji je pronašao nešto kao ključ ljubavi.
…
U jednom ambaru gde su me zatvorili kad sam imao dvanaest godina, upoznao sam svet, oslikao ljudsku komediju… Promućkao sam svoju krv… Nalazim se stvarno s one strane groba.“ („Životi“)
Izgleda da je bilo neophodno da ovaj meteor padne na zemlju, ne ozledi je uprkos veličini i postane naše prvo, pojedinačno, i svima dostupno osvajane i stapanje sa kosmosom. „Opisao“ nam je iz kosmičke ravni kako su prolazile prve godine boravka na zemlji, mladost i kretanje ka zrelosti, polako i sistematično nas upućujući na sve ono što smo propustili da zabeležimo u svojim životima…
Naše ne znanje ulazi u mogućnosti saznanja, preispitavanja samog sebe ili barem udivljenja što čujemo kako nova reč boji naše živote nekim drugim bojama, kako svetlost dana postaje bljesak dana…
„Činilo mi se da svakom biću pripada još mnogo života.“ ( „Boravak u paklu“)
Žan Nikola Artur Rembo rodio se u malom gradu Šarlvilu na severoistoku Francuske 20. oktobra 1854. godine. Otac Federik bio je pešadijski kapetan te je malo vremena provodio sa porodicom, a 1861.godine ih je u potpunosti napustio. Majka je preuzela odgovornost vaspitanja dece. Primorava decu da se pridržavaju strogih katoličkih kanona. Čitanje biblije bilo je svakodnevno. Sama ih je podučavala do devete godine, a kako je htela da deca obrazovanjem steknu bolje životne pozicije upisuje ih najpre u Rosaov privatni zavod i zahteva najbolje rezultate. Svaki neuspeh strogo je kažnjavala ( i glađu).
Rembo je bio odličan đak , ali i izraziti katolik sve dok se nije oslobodio okova porodice. Nije neobično da se u malom Rembou stvorio otpor prema učenju, pogotovo latinskog. Zarad dodatne nastave upoznaje se sa profesorom koji će slomiti njegov otpor ukazavši mu na vredna književna dela pisana na latinskom… 1865.godine upisuje koledž u Šarlvilu. Rembo je dobro učio, a prvom prilikom osvojio je nagradu za pisanje na određenu temu (1869). Već tada je primećeno da će od njega biti nešto veliko…
Napisao je u to vreme i svoju prvu pesmu “Novogodišnji poklon za siročad”, koja će biti objavljena 1970.godine. Rembo je tada imao petnaest godina. Da čujemo čime se predstavio javnosti:
Soba puna tame; tu, nerazgovetno,
Čuju se deteta dva što šapću setno.
Na njih padajući, zavesa im bela
Dira još od snova otežala čela.
-Vani zimogrozno zbijaju se ptice;
Krila im se koče ispod vejavice;
A Nova godina, sa maglenom svitom,
Vuče skute snežne haljine, i pri tom
S pesmom praporaca smeje se i jeca…
…
No tu nečeg nema što treba da bude…
Gde je mati dece?…
…
Deca su bez majke, to vam srce sluti
Siročad! A otac? Nemaju ga više!
…
A sad dečicu u snu tuga muči,
Čini se kao da plaču spavajući
…
-No anđeo čuvar briše suze njine,
Radosnim snom tera taj san pun gorčine
…
Sanjaju prekrasni nekakav trenutak
…
Bol siročadi i sećanja na toplinu nekadašnjeg doma izviru kroz stih koji traži naše saučestvovanje. Bol siročadi prožima svu prirodu, čak i pojam vremena – Nova godina se smeje i jeca, njihova sećanja na roditeljsku toplinu doma rađaju nadu… Svaka reč koja sledi unosi novo udivljenje sve do neophodnog “prekrasnog trenutka”. U pesmi je prisutna stroga nepokolebljivost u sleđenju osećanja siročadi. Za njih se morao naći spas. Kroz njih je ukazao na značaj trenutka, te mrvice vremena koju uglavnom zaboravljamo.
Iste godine na koledž dolazi profesor Žorž Izambar koji će ga upoznati sa savremenom književnošču.
Neobuzdane prirode, Rembou već u tim godinama pada na pamet da napusti dom. Kreće ka Parizu, ali kako je bez novca i ličnih okumenata, biće primoran da se vrati… Uskoro beži u Belgiju i na tom putovanju piše neke od svojih poznatijih pesama.
Krenuo je i lutao peške… bez straha šta takvo putovanje može doneti. Po povratku se posvećuje proučavanju knjiga iz različitih oblasti, ali i napušta školovanje (1871). Ponovo beži za Pariz, gde je došlo do pobede Komune (smatra se da se uključio u borbu) ali i njenog krvavog pada. Vraća se u rodno mesto peške. Pokušava da dopre do kompetentnih ljudi koji bi objavili njegove pesme. Šalje svoje pesme na nekoliko adresa i biva otkriven kao veliki pesnik. Pol Verlen će se oduševiti njegovim pesmama i pozvati ga da gostuje kod njega u Parizu. Među pesmama koje je Verlen pročitao je i “Spavač u dolu”:
To je zelen-rupa s raspevanom rekom
Što srebrne prnje poludelo kači
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Blešti: to je dolac što penasto zrači.
Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.
Jastuk mu je plava potočnica sveža.
Bled je, pod oblakom pružen preko trava,
A svetlost mu daždi na zeleni ležaj.
S nogama u cveću, on se u snu smeška,
Kao dete koje muči bolest teška.
Zagrej ga, prirodo, jer zima ga mori.
Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.
Miran, mladić spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.
Rembro je u Pariz krenuo noseći sa sobom rukopis jedne od svojih najčuvenih pesama “Pijani brod”.
“Bura me prepustila svome blagoslovu.” (Pijani brod)
U Parizu će neko vreme živeti kod Verlena koji se upravo oženio. Tu ne može da ostane duže zbog atmosfere u kući. Verlen ga smešta kod svojih prijatelja ili mu plaća smeštaj, upoznaje ga sa drugim pesnicima i piscima. Kako je Remboov i Valerijev odnos poprimio odveć intimnu formu (homoseksualni odnos) biva isključen iz svih stečenih prijateljstava. Postalo je beznačjno što je dočekan i doživljavan kao pesnička veličina. Da bi pomogao Verlenu da se ne razvede i zadrži svoj položaj i status u društvu, vraća se u rodni kraj (1872).
Dinamika Remboovih odlazaka i vraćanja u rodni kraj je intenzivna. Stiče se utisak kao da je prošlo dosta vremena, a reč je samo o dve godine njegovog života kada je imao 17-18 godina. Sve vreme Rembo piše… Njegov pesnički život trajaće još svega dve – tri godine.
Iste godine ponovo će se naći u društvu Verlena, živeli su u Briselu i Londonu. Tada su živeli u bedi, prepušteni pijanstvima, ali i svađama. Verlen pokužava da sačuva brak i odlazi… Ponovo se sreću zbog Verlenove bolesti i razilaze… sreću se ponovo u Briselu gde, nakon jedne bučne svađe, Rembo obaveštava Verlena da se definitivno vraća u zavičaj .
Verlen će pucati u Remboa i to je bio kraj njihovog prijateljstva. Verlen odlazi u zatvor, a Rembo na porodično imanje (1873). Tada stvara “Boravak u paklu”. Boravak u Parizu od tada postaje gotovo nemoguć. Pokušao je da uspostavi nove kontakte, ali sve je bilo uzaludno… Nakon Verlenovohg izlaska iz zatvora sreću se i ponovo svađaju, čak i tuku. Verlen nije uspeo ili tada nije hteo da mu omogući štampanje “Iluminacija”. Verlen će docnije objavljivati njegova dela.
Rembo će putovati, učiti jezike, kratko vreme predavati francuski u Londonu… pokušati da objavi “Iluminacije”( traži pomoć od Verlena…1875. godine) a potom slede neprekidna – oskudicom obeležena- putovanja koja su uključila tri kontinenta i koja će ga vremenom učiniti slabim trgovcem sve dok se nije razboleo (tumor na nozi i amputacija). Umire 10. maja 1891. godine.
Osim pesama, pisao je poetsku prozu “Iluminacije” ( Posle potopa… Detinjstvo…Cvetovi… Mladost… Bdenja… Životi…), “Boravak u paklu”, “Jevanđelske proze”, “Pustinje ljubavi”, prozne sastave. Sačuvano je i nešto od njegove prepiske.
Odjednom, Rembo – pesnik više nije bio pesnik. O razlozima postoje samo nagađanja. Ni njegova misteriozna, duboka poezija ne može dati odgovor iako piše i dela sa ispovednim karakterom. U njima kritičari vide i njegov oproštaj sa poezijom… Možda je samo smatrao da mora još istraživati i još više čekati na svoje mesto u društvu. On živi na rubu egzistencije, dugo putuje nogama… Možda je imao predosećaj:
U plav, letnji suton, kenuću na staze
…
Bez misli, bez reči, pozvan od daljina
… (“Predosećaj”)
Možda je ponovo pobegao da bi na nekom drugom mestu pevao i “leteo”, a drugo mesto nije pronašao…
Zar ne znate zbog čega od ljubavi ja mrem?
Ptica mi cvrkut šalje i cvet svoj pozdrav nem:
To je anđeo milja, proleće što nam stiže!
Zar ne znate zbog čega zanos mi dušu diže?
Anđeli moje bake i detinjeg mog sna,
Zar ne znate da ptica sada postajem ja,
Da moja lira drhti i krila da mi rastu,
I dižu me, ko lastu?
Pesma iz proznog sastava “Srce pod mantijom”
Možemo samo konstatovati da je njegova poezija zauzela svoje visoko mesto u istoriji pesništva i više od toga: njegove pesme ne boluju od svog vremena jer su otkrivanja nedokučive stvarnosti sveta. I uvek su nam potrebne.
Rembo je započeo svoju poetsku prozu “Boravak u paklu” rečima:
“Nekada, ako se dobro sećam, moj život je bio gozba na kojoj su se otvarala sva srca, na kojoj su sva vina tekla. Jedne većeri posadio sam Lepotu na kolena. – I našao sam da je gorka. – I izružio sam je.
Naoružao sam se protiv pravde.
Utekao sam… Tako sam postigao da iz mog duha iščili svaka ljudska nada…”
U bunilu koje sledi, bunilom nam je predočio paklene muke iz kojih se teško izlazi… Mi u njih ne smemo ući, sva naša spoznaja neka se zavši u Remboovom proživljenom kazivanju. Kažu da su se čuli njegovi krici dok je u svojoj tavanskoj sobi zapisivao doživljaje boravljenja u paklu. Kakva natprirodna smelost prepustiti se takvom doživljaju i kakve natprirodne snage koje ga iz njega vratiše.
Znajte da je detinjstvo blaženo doba nevinosti, jedina bajka koja se živi:
“Čarobno cveće je zujalo. Padine su ga njihale… U šumi ima jedna ptica, njena pesma vas zaustavlja i čini da crvenite. Ima jedan časovnik koji ne otkucava…” (“Detinjstvo”)
Zađimo međ stihove “Ofelije” i sanjajmo, puni nežnosti, neke divne snove što se (ponekad) žive:
Valom, gde zvezdani zrcale se snovi,
Bela Ofelija poput krupnog krina
U svom dugom velu polagano plovi…
-Rog trubi smrt srne iz šumskih dubina.
Tisućleće celo tužna Ofelija
…
Lahor joj celiva nedra i od vela
Pravi cvet, zanjihan na talasu snenom
…
Tužne vrbe plaču na ramenu njenom.
…
A Pesnik otkriva da kroz svetlost belu
Sa zvezda, u noći, ti još tražiš cvet
Što ga davno uzbra, i da u svom velu
Na vodi, ko ljiljan, promičeš kroz svet.
Slavica Štulić
Izvor:secanja
Pijani brod
Dok nedavno silažah niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.
Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.
Gluvlji nego dečji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena, Ja krenuh!
I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.
Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od čepa laganiji, igrah usred valâ
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!
Slađa nego jabuka za grlo dečaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavičastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvežđâ obliven, i mlečan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamišljeno ponekad kreće na put večan;
Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!
Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam veče,
Zore, kao golubiji narod kad se rode,
I videh što videti van sna čovek neće.
Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći
I poljubac što raste ka očima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toči
Žutoplavim titranjem pevanje fosforâ.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marijâ savladati mogu!
O Floride udarah što se ni ne slute,
Gde oči ljudòkožih pantera se jave
U cveću; i o dúge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih baruština video sam vrenja,
Trščake u kojima levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rušenja,
I dalj što se pokreće da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokažem kroz te plave vale
Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cveća moj beg ljuljuškale,
Krila mi je davala bura nepoznata.
Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koja ječi,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleči…
Skoro otok, njišućo bokovima svađe
I izmete brbljivih ptica oka plava,
Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe
Utopljenik poneki, natraške, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam bušio zid neba k’o bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve sunčane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuta električnim zračenjem iskara
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;
Ja što s jezom osećah kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Večni tkalac spokojnih i plavih širina,
Ja još žalim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otočja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.
– Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,
Pticâ zlatnih bezbroju, Snago novog veka?
No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.
I mesec je okrutan, i sunčevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako želim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad sutom sađe,
Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lađe.
Više tragom šlepova ne mogu da krećem,
Jer vaša malenkost, vali, mene moči,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem
Lađâ-robijašnica strahovite oči.
Priredio: Bora*S
Jevgenij Olegovič Komarovski je jedan od najpoznatijih i najpriznatijih pedijatara na teritoriji bivšeg SSSR-a.
Doktor je medicinskih nauka, televizijski voditelj i autor 15 knjiga o nezi deteta. Na vrlo razumljiv način izlaže dragocene informacije o zdravlju i vaspitanju dece, zbog čega uživa poštovanje mnogih roditelja.
Odabrali smo 14 citata pedijatra dr Komarovskog čiji su saveti pomogli stotinama hiljada ljudi:
1. 100% odraslih stanovnika zna kako se prave deca, ali 99,9% ne zna kako se stvaraju ljudi.
2. Psihičko blagostanje majke koja vodi brigu o detetu jeste najveći zadatak za oca. Tata je taj čija je obaveza da rešava probleme s rodbinom i komšijama.
3. Srećno dete je pre svega dete koje je zdravo, a tek potom dete koje ume da čita i svira violinu.
4. Srećno dete je dete koje ima i mamu i tatu, koji pak imaju vremena ne samo da vole dete nego da vole jedno drugo.
5. Ni veliki broj ni dobar glas pedijatara neće rešiti zdravstvene probleme deteta. To je nemoguće pre svega zato što njegovo zdravlje u daleko većoj meri zavisi od mame i tate nego od svih pedijatara zajedno.
6. Dete nikom ništa nije dužno.
7. Lično, kada mi dolaze roditelji bolešljive dece, često savetujem da nabave psa. Zato što je pas realan razlog da natera roditelje da dva puta dnevno izvedu i dete u šetnju.
8. Ako je vaše dete cele godine bilo bolešljivo, ako nije trčalo, odlazak na selo (možda svega 30 km od grada raste šuma i teče reka), može imati bolji učinak na njegovo zdravlje nego letovanje na Sredozemnom moru, pa neka je i hotel s pet zvezdica.
9. Dete i treba baš takvo da bude – mršavo i aktivno.
10. Siguran sam u to da se većina dece rađa zdrava, ali da im zdravlje narušavaju… roditelji i medicinski radnici.
11. Kada se rodi beba – čovečji mladunac – ona je biološko stvorenje isto kao vuče, meče, prase… Zato je osnovni zadatak u prvoj etapi života da se držimo biologije da bismo kasnije prešli na razvoj sociologije.
12. Suština i ideologija jednokratnih pelena sastoji se u sledećem: detetu pelene nisu potrebne! Nego su potrebne majci!
13. Sreća i zdravlje porodice su najvažniji. Porodica treba da se ponaša ne shodno interesima deteta već shodno interesima porodice. Ja ne mogu da zamislim da moje dete dobije čokoladu i da je ne podeli na četiri dela.
14. Što je najvažnije: ti nisi centar svemira. Mi kao porodica – to je centar svemira. Dobri ljudi uvek, svuda i prema svima su dobri. Podeli sve dobro: raspoloženje, hranu, stvari. Ne kukaj.
Odabarala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: detinjarije.com/AdMe.ru /
Kako golubovi izbegavaju oblakodere, automobile i prolaznike?
Gradski golubovi vrlo spretno izbegavaju prepreke koje im se nađu na putu, a naučnici su uspeli da utvrde njihove strategije zahvaljujući kojim im to polazi za rukom.
Za vreme leta, golubovi moraju da odaberu između dva načina letenja – sigurnog i efikasnog leta. Kada, na primer, lete između dveju bandera, golubovi biraju imaju dve solucije. Mogu podići krila i „napraviti pauzu“ između zamaha krilima, tj. odložiti sledeći zamah ili saviti krila ka telu.
Foto: Vocativ
Prva opcija je efikasna, jer se njome troši malo energije i ne gubi se na visini. Savijanje krila zahteva više energije, a golubovi ubrzo gube na visini, mada je to siguran način da se spreči povreda koja bi bila rezultat zaletanja u neku zgradu ili neku drugu prepreku.
Istraživanje je uključivalo dresiranje četiri goluba da lete uskim hodnikom niz koji su naučnici postavili nekoliko prepreka kako bi proverili koju tehniku će golubovi koristiti. Kada se radilo o uskim prostorima, golubovi su preferirali sigurnu opciju u kojoj su savijali krila, jer je postojala velika mogućnost da se zalete u stub.
Foto: Profimedia
U nešto širim prostorima, golubovi nisu bili previše zabrinuti zbog bliskog susreta sa stubom i bili su skloniji rizičnijoj opciji pravljenja pauze između zamaha krilima.
„Izbor između dva položaja tela zavisi od elemenata opreza i nesigurnosti – efikasniji način leta golubovi koriste kada su izgledi za sudaranje s nekim predmetom maleni“, zaključuje se u istraživanju.
Izvor: nationalgeographic.rs
___________________________________________________________________________________
Zbog čega ptice smenjuju na čelu formacije?
Opšte je poznato da se ptice smenjuju dok lete u V-formaciji, a Univerzitet u Oksfordu nedavno je istraživao zbog čega one to čine.
Foto: Wikimedia Commons
Odavno je poznato da letenje u formaciji pticama omogućava da sačuvaju dragocenu energiju, koja im je potrebna za duge migracije. Međutim, novo istraživanje navodi da ptice selice „dele bol“ predvođenja V-formacije, pa se svi članovi jata smenjuju na toj poziciji kako bi uštedeli energiju.
Novo istraživanje predstavlja prvi ubedljivi dokaz „smenjivanja“, tj. saradnje kod ptica.
To je ujedno tek drugi dobar primer recipročne saradnje među životinjama, nakon što je drugo istraživanje otkrilo da vampirski šišmiši dele krv kako bi održali druge šišmiše u životu.
Međunarodni tim stručnjaka, predvođen Univerzitetom u Oksfordu proučio je 14 mladih ćelavih ibisa (Geronticus eremita) koje migriraju iz Salcubrga u Austriji do Orbetela u Italiji. Ptice su imale male čipove koji su omogućili istraživačima da prouče kako se jedinke ponašaju u V-formaciji.
Istraživači su otkrili da sve ptice menjaju poziciju unutar jata konstantno, leteći u formaciji između dve i 12 ptica. Jedinke su provele skoro trećinu vremena leteći na potisku koji proizvodi mahanje krilima druge ptice – što im omogućava da sačuvaju energiju – i sličnu količinu vremena predvodeći formaciju.
Da bi pokazali koliko su migracije rizične za ptice, prethodno istraživanje je pokazalo da do 35 odsto mladih ptica može da umre od iscrpljenosti tokom svoje prve selidbe. Letenje u formaciji pomaže im da sačuvaju neophodnu energiju. Na primer, smatra se da guske mogu da sačuvaju i do 10-14 odsto energije zahvaljujući potisku drugih ptica.
Izvor:nationalgeographic.rs
_____________________________________________________________________________________
Saznajte ovde: PENJU SE SVUDA I MEKEĆU AKCENTOVANO…
_____________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
Hrizanteme
Jesenja ruža-hrizantema je prava „zavodnica“ zbog svoje lepote i činjenice da ona cveta onda kad svo drugo cveće prestane i njene prelepe boje krase terase i dvorišta u prohladnim oktobarskim danima.
Hrizantema spada u značajne vrste rezanog cveća, koje se može neprekidno gajiti u otvorenom i zatvorenom prostoru.
Chrysanthemum sinense je biljka poreklom iz Kine i Japana, predstavlja genetsku osnovu za varijetete sa krupnim cvetovima hrizanteme. Chrysantemum indicum je takode mnogo cenjena i gajena vrsta.
Obe vrste zajednickim imenom nazivamo jesenje ruže.
Ima ih u velikom broju varijeteta i sorti. Boja cveta je: bela, žuta, ružičasta, crvena, svetloljubičasta, a može biti i dvobojna. Gaje se mnogobrojne baštenske vrste dendranteme koje se razlikuju uglavnom po visini i izgledu cveta. Ima jednostavnih, polupunih i punih cvetova raznih boja i oblika.
Neke nisu otporne na hladnoću, pa se mogu naći samo u staklenicima, ali postoji i veliki broj višegodišnjih varijeteta koji se mogu gajiti na otvorenom polju. Hrizantema je naročito pogodna za jesenju proizvodnju, mada se cvet može dobiti tokom cele godine. Gaji se pre svega za rezani cvet za aranžiranje buketa, venaca, cvetne korpice. Sve više se gaji kao saksijska biljka za dekoraciju prostorija, a naročito mnogo za groblja.
Baštenske hrizanteme zahtevaju dosta prostora, pa ih treba saditi na rastojanju oko 40 cm. Lepe su pojedinačno i u grupi, a efektne su i u kombinaciji sa drugim biljkama, naročito onim zimzelenim, što vrtu daje efektan zimski izgled.
Hrizanteme će takođe doprineti i izgledu grupacije listopadnih biljaka, koje zimi izgledaju prilično beživotno. Vrlo lepo izgledaju i bordure od ove biljke, a pojedinačni žbunovi mogu se formirati i u vidu malog drveta, zakidanjem terminalnog pupoljka glavne i odsecanjem donjih grana do željene visine krošnje. Ovakva biljka će naročito lepo izgledati u žardinjeri.
U zavisnosti od vrste i načina na koji se gaji, ova jesenja hrizantema u visinu raste 30-80 cm, a u širinu 30-50 cm. Njen koren je jako razvijen, stabljike su uspravne, dok su listovi jajastog oblika, rascepljeni. Dekorativna vrednost ove trajnice je u tome što cveta u jesen i zbog toga nije podesna za leje sa trajnicama koje cvetaju u leto.
Sadimo je pre svega u leju kao trajnicu koja cveta u jesen.
Izvor: Srbiju volimo
TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________
Danakilska pustinja
Malo je mesta na svetu gde može da se vidi toliko različitih neobičnih prirodnih fenomena na jednom mestu kao što je Danakilska pustinja.
Pustinja Danakil jedno je od najnegostoljubivijih i najvrelijih mesta u Africi. Ali ne samo Africi. Temperature na ovom mestu često prelaze iznad 60 C.
Između ostalih ovo je dom i vulkana Erta Ale. Na lokalnom jeziku njegovo ime znači “planina koja se dimi”, a njegovu južnu rupu, sa koje se obično cedi lava, stanovnici zovu “ulaz u pakao”.
Erta Ale visok je 613 metara i nalazi se u depresiji, tj. području ispod visine mora.
Na ovom mestu afrička tektonska ploča podeljena je na dva dela, zbog čega lava konstantno izlazi iz dubine na površinu. Uz stalno podrhtavanje tla, vulkan Erta Ale kontinuirano eruptira. Sumpor ispunjava vazduh i uopšte nije neobično videti vatrene fontane kako se dižu iz zemlje.
Pored vulkana, tu su i ogromne očaravajuće slane ravnice, mineralni izvori, sumporne jame, jezera lave i bare od kisele soli.
Dankil pustinju paklom na Zemlji ne čini samo splet neverovatnih prirodnih fenomena. Nedostatak resursa dovodi do čestih sukoba plemena oko vode i zemlje – a oni idu tako daleko da zaštite svoju teritoriju, da su deca-vojnici ovde sasvim normalna pojava.
Ovu neobičnu pustinju National Geografic proglasio je najokrutnijim mestom na planeti, ali to ne sprečava mnogobrojne turiste da dodju da je posete i vide svojim očima kako izgleda „pakao“.
______________________________________________________________________________________________________
https://www.youtube.com/watch?v=YTi8_KkqpKw
______________________________________________________________________________________________________
Priredio:Bora*S
TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________
Kako nastaju munje?
Zakoni fizike nalažu da je za nastanak munje potrebna snažna električna struja, mnogo veća od one u olujnom oblaku, kako bi munja došla do tla.
Richard Hurd / Flickr.com
Sada britanski naučnici veruju da znaju odgovor na pitanje kako nastaje munja, a to može pomoći meteorolozima da predvide grmljavinu.
Naučnici kažu da munju izaziva sudaranje ledenih čestica u olujnim oblacima, zbog čega se stvara električni naboj. Međutim, mišljenja su podeljena u pogledu toga kako nastaje nastaju munje koje sežu do zemlje. Sada istraživači sa univerziteta Reding kažu da solarni vetrovi stvaraju „put“ potreban za „silazak“ munje.
Oni smatraju da solarni vetrovi, odnosno emitovanje čestica iz Sunčeve atmosfere velikom brzinom, stvara naboj u vazduhu, što znači da je potrebna slabija struja za udar groma.
Kosmičko zračenje, još jedan izvor čestica pod naponom koje potiču od zvezda koje su eksplodirale na drugom kraju svemira, drugi je okidač munja.
Dr Kris Skot iz Meteorološkog odeljenja Univerziteta Reding kaže: „Da bi munja presekla vazduh, potreban je veći napon od onog u oblacima. Laboratorijska testiranja pokazuju da je potrebno oko 150 kV/m kako bi se stvorila munja, ali u olujnom oblaku obično nema više od 30 kV/m. Smatramo da brzi solarni vetrovi pružaju dovoljno naboja za stvaranje munje“.
Inače, munje izazovu oko 24.000 smrtnih slučajeva širom sveta.
Naučnici se nadaju da će zahvaljujući ovom otkriću lakše predviđati oluje s grmljavinom.
| Daily Mail
VIDEO http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2014&mm=05&dd=15&nav_id=848371
_____________________________________________________________________________________________________
NAJEKSTREMNIJE FOTOGRAFIJE MUNJA…
_____________________________________________________________________________________________________
Kako oluja na Zemlji izgleda iz svemira?
Američki astronaut Rid Vajsman koji se trenutno nalazi na Međunarodnoj svemirskoj stanici redovno šalje fantastične fotografije planete Zemlje.
Na njegovom Vine nalogu može se videti kako iz svemira izgleda oluja sa gromovima na Zemlji i to baš iznad Hjustona u Teksasu.
Što naučnici više proučavaju munje, to otkrivaju i više misterija. Recimo, neke munje (ne ove sa snimka) „sevaju“ uvis u Zemljinu spoljnu atmosferu. Poznate su kao „duhovi“ i „vilenjaci“, a njihovo funkcionisanje još uvek nije sasvim poznato.
| Mashable
VIDEO http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2014&mm=06&dd=30&nav_id=870424
_____________________________________________________________________________________________________
Priredio:Bora*S
TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________
Kina krije stotinu gigantskih piramida?
Vlasti u Kini uprkos nepobitnim dokazima već vekovima uspešno kriju postojanje piramida, te se ni dan danas ne zna njihovo tačno poreklo i svrha. Ipak, zahvaljujući snimcima iz satelita, sa sigurnošću se može govoriti o njihovoj brojnosti i impozantnosti.
Satelitski snimak kineskih piramida
Dok je ceo svet upoznat sa grandioznim, prastarim egipatskim piramidama, već vekovima se skriva postojanje izvesnih kineskih piramida, koje su nepoznate široj svetskoj javnosti, a kineske vlasti čak tvrde da je to obična izmišljotina. Međutim, čini se da gde ima dima, ima i vatre, piše sajt Svet piramida (World-pyramids).
Naime, u centralnoj Kini u provinciji Šan-sji u takozvanoj „zabranjenoj zoni“ otkriveno je preko stotinu gigantskih piramida, od kojih je najimpozantnija Bela piramida visine neverovatnih 350 metara, čak dva puta veća od čuvene Keopsove piramide u Egiptu.
Prvi put se fotografija kineskih piramida pojavljuje u američkim vojnim dosijeima i datira iz daleke 1945. godine, a tu je i ostala narednih pola veka.
Uz fotografiju su se kao dokazi nametnule i mnogobrojne priče američkih pilota u vojnika koji su se u misterioznoj regiji našli tokom Drugog svetskog rata. Ubrzo je ova priča zaboravljena i zataškana.
Pedeset godina kasnije, kineske vlasti ipak su dozvolile jednom strancu da zagazi na zabranjeno tlo, doduše isključivo u pratnji tamošnjih arheologa. Nemački pisac Hartvig posvetio se izučavanju piramida čiji su rezultat i dve knjige „Bela piramida“ i „Satelit bogova“.
Brzorastući četinari skrivaju piramide
Hausdorf je velikom mukom uopšte posetio ovu oblast, uz strogu zabranu arheološkog iskopavanja, a kada je ipak objavio snimke sa svoje ekspedicije, Kinezi više nikada nijednom strancu nisu dozvolili da se približi piramidama.
Šta više, u blizini su podigli lansirnu rampu za svoj svemirski program i time zvanično proglasili tu zonu vojno zaštićenom i nedodirljivom.
Ipak, svet je iz Hausdorfove avanture uspeo da sazna bar neke pojedinosti.
U prvoj poseti gradu Ksian u aprilu 1994. godine Nemac je imao priliku da vidi samo šest piramida, ali pri povratku u avgustu iste godine u snimku od 18 minuta, koji je krišom napravio može se prebrojati preko 100 piramida!
U razgovoru sa kineskim arheolozima saznao je i zvanični stav države, koji izričito naglašava da će tek buduće generacije smeti da vrše detaljna istraživanja.
Kako bi zainteresovanu javnost utišali, politički vrh je čak naložio sadnju brzorastućih četinara koji su već prekrili veći deo piramida, tako da se one od gustih šuma kroz par godina neće ni nazirati.
Hausdorf je utvrdio i da je većina piramida orijentisana ka zvezdama i u smeru sever-jug, te da su neke i ruinirane, jer ih je lokalno stanovništvo namerno oštetilo kako bi sagradili kuće. Država ne strepi da će meštani otkriti dobru čuvanu tajnu o piramidama, jer žive izolovani od civilizacije, bez struje, telefona ili interneta.
Lokalno stanovništvo oštećuje piramide
Ono što se kroz istoriju dalo iskopati o ovim piramidama jesu spisi sa početka prošlog veka u kojima se navode tvrdnje budističkih sveštenika da se po prvi put piramide pominju u dokumentima starim pet hiljada godina i već tada se označavaju kao „veoma stare“.
Objašnjenje porekla i starosti piramida smeštenih na površini od 2.000 kvadratnih metara treba potražiti na artefaktima i hijeroglifima pronađenim na njihovim zidovima i u neposrednoj blizini.
Aktuelna kineska vlast i dan danas uspešno sakriva činjenice o drevnim piramidama, ipak satelitski snimci dokazuju da piramide zaista postoje i nisu plod mašte pojedinih radoznalaca.
Izvor: rts.rs
_______________________________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________
Rekli su mi da nisam normalan: Srbin u užem izboru za put na Mars
Dok neki priželjkuju novu ljubav, bolji posao, Beograđanin Srđan Marković (24) u Novoj godini poželeo je “samo” – kartu za Mars u jednom smeru.
I gle čuda, već 31. decembra njegova želja našla se na pola puta ka ostvarenju.
Ovaj mladi apsolvent arheologije sa Filozofskog fakulteta u Beogradu i doskorašnji polaznik Petnice uspeo je da među 200.000 prijavljenih kandidata iz 160 zemalja za put na Mars, uđe u uži izbor od svega 1.058 ljudi.
Reč je o projektu holandske neprofitne organizacije “Mars one”, koja planira da 2023. bespovratno pošalje prvu ljudsku ekspediciju na Crvenu planetu. Trenutno se vrše stroge selekcije kako bi se do 2015. izabralo 40 fizički i psihički najspremnijih ljudi za ovaj poduhvat.
– Ostvario se moj dečački san. Od malih nogu želeo sam da budem arheolog i astronaut, da istražujem nove civilizacije ili one koje su nestale. Maštao sam baš o tome kako istražujem život na Marsu. I sada mi mnogi kažu “pa da li si normalan, šta ti to treba u životu”, a ja ne znam šta ću od sreće. Nikad nisam bio bliži tome da ostvarim svoju životnu želju – priča za “Blic” Srđan Marković, srpski kandidat za put na Mars.
|
Život u kućicama pod maskom |
Kada je vest o njegovom prolasku u drugom krugu selekcije stigla 31. decembra, Srđan je požurio da je javi i najbližima, ali oni nisu bili tako oduševljeni, budući da je reč o putu bez povratka. Naime, zasada ne postoje svemirski brodovi koji bi mogli uzleteti sa Marsa, a to bi i znatno povisilo cenu projekta za koji organizatori već sada procenjuju da će stajati šest milijardi dolara.
– Verovatno bi mi nedostajala i porodica, prijatelji, ceo život na Zemlji, ali kad tako nešto odlučiš, nema povratka. Odlazak na Mars za mene bi značilo i probijanje ličnih granica i istraživanje u svrhu čovečanstva. Sem toga, mnogi pioniri nikada se nisu vratili, poput onih koji su otkrivali Severni pol ili Ameriku, ali je njihovo otkriće koristilo celom svetu – zaključuje Srđan.
Put i život na Marsu nimalo ga ne plaše. Ne prođe dan a da ne mašta o trenutku kada bi kročio na tlo Crvene planete.
|
Porodica |
– Bavim se spaleologijom, ulazim u pećine koje još nisu otkrivene. Verujem da je na Marsu bilo života i da ga još ima, čim ima i leda. Ostatak života posvetio bih tom istraživanju, bez ikakve dileme – hrabro poručuje mladi arheolog.
U organizaciji “Mars one” naveli su da će birati različite karaktere ljudi, ali koji moraju posedovati toleranciju, upornost i istrajnost, kao i spremnost na sve rizike i sopstvenu žrtvu.
Miljana Leskovac/Foto: M. Perić/ blic.rs
___________________________________________________________________________________________
PUT NA MARS OD 500 HILJADA DOLARA
Poznati milijarder Elon Musk planira da napravi koloniju na Marsu za 80 hiljada ljudi, a cena jedne karte će iznositi 500 hiljada dolara…
Plan famoznog milijardera je da pošalje ekspediciju od 10 ljudi ka crvenoj planeti, koji će sa sobom poneti sav neophodan materijal za postavljanje baza svemirskih kupoli. Ove kupole će kasnije naseliti ljudi. Posada će leteti brzim, višenamenskim raketama koje će imati pogon na metan i tečni kiseonik.
On planira da za 10 – 15 godina izgradi svemirsko naselje veličine manjeg grada. Ovo naselje će biti izgrađeno od transparentnih materijala i biće pod jakim pritiskom atmosfere kako bi bilo moguće uzgajati zemaljsko voće i povrće na marsovoj podlozi.
Obim materijala i zaliha svakog tranporta će vremenom biti sve manji dok će se sve više ljudi transportovati ka misterioznoj crvenoj planeti. Muskove kalkulacije od 80 hiljada ljudi su sasvim jasne. Populacija na zemlji će dostići cifru od 8 milijardi do realizacije njegovih planova.
On smatra da će 1 od 100 hiljada ljudi moći sebi da priušti ovakvo putovanje a cenu karte od 500 hiljada dolara smatra prikladnom.
P.Ć. /luxlife.rs/
___________________________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE___________________________________________________________________________
Deo bogatstva planete Zemlje, veliki broj vrsta i jedinki iz životinjskog carstva zauvek nestaje.
Danas je ugroženo 21 odsto svih poznatih sisara, 30 odsto vodozemaca, 12 odsto ptica, 28 odsto gmizavaca, 37 odsto riba i 35 odsto beskičmenjaka…
TamoiOvde: U potrazi za balegarom
Ima li čovek ( ja sam homo sapiens, ja sam biće svesno…) pravo da im ugrožava staništa, truje i lovi ih, do potpunog istrebljenja?
A oni tek, samo “gledaju svoja posla”, naša gramzivost i frustracije ih ne zanimaju.
No, do bola ih se tiču.
Imaju li šansu, da opstanu i idu svojim zanimljivim putevima…
Kao u ovom slučaju.
Bora*S
BUBE SE ORIJENTIŠU UZ POMOĆ MLEČNOG PUTA
Da li ste ikad pogledali u zvezdano nebo i zapitali se da li neka buba radi isto?
Ispostavilo se da bar jedna radi – buba skarabej koristi sjaj Mlečnog puta za navigaciju.
Kada skarabej formira kuglicu od balege, on počinje da se kreće u pravoj liniji kako bi se što pre udaljio od ostalih suparnika iz svoje vrste koji će pokušati da ukradu njegovu pažljivo izvajanu kuglu.
Ovakvo ponašanje ne zvuči komplikovano, ali pre nekoliko godina Meri Dake sa Univerziteta Lund u Švedskoj sa svojim kolegama došla je do zaključka da je polarizovana svetlost Meseca važna za skarabeje da zadrže pravac svog kretanja.
Zatim su istraživači bili iznenađeni kada su otkrili da su bube u stanju da ostanu na kursu čak i kada nema mesečine. „Pomislili smo da je nešto pogrešno u postavci“, rekla je Dake.
Ti je dozvolio bubama da hodaju po podu cilindra sa otvorenim vrhom, što znači da je bubama ostavljeno samo da se orijentišu uz pomoć zvezdanog neba. Istraživači su merili koliko je vremena porebno bubama da stigno od centra cilindra do njegove ivice. Rezultat je bio da je pod punim mesecom insektima potrebno u proseku 20 sekundi, dok im je tokom noći bez mesea potrebno oko 40 sekundi.
Ali, kada je na cilindar postavljen poklopac koji je zaklanjao pogled na zvezdano nebo, bubama je bilo potrebno oko dva miuta da stignu do ivice, što je naučnike navelo na zaključak da pogled na zvezde igra važnu ulogu.
Kako bi ovo proverio, tim je preselio eksperiment u planetarijum. Uključujući i isključujući zvezdani svod, Dake je otkrila da sjajna traka Mlečnog puta ono što je vodilo kretanje buba. „Ranije se pretpostavljalo da insekti ne mogu da vide zvezde, jer njihove oči nemaju potrebnu rezoluciju kako bi ih videli“, rekla je ona. Međutim, navigacija uz pomoć Mlečnog puta ukida potrebu da se vide pojedinačne zvezde.
Dake kaže da ovo rezultati ukazuju da i moljci, skakavci i ostali insekti takođe mogu da se kreću uz pomoć Mlečnog puta.
Njen tim sada istražuje da li bube više vole da se orijentišu uz pomoć Meseca ili Mlečnog puta, kada su im oba na raspolaganju.
Izvor:zika.rs
BALEGAR (Scarabaeidea)
Opis
Balegar je crna (kod nas), zaobljena buba snažne građe, koja se hrani balegom sisara i u nju polaže jaja.
Ima ih više stotina vrsta. Veoma su vašan deo ekosistema jer ga čiste. Neke vrste jedu balegu tamo gde je pronađu, druge je zakopavaju pre nego što je pojedu ili u nju polože jaja. Svi balegari su dobri letači, a lepezaste antene im omogućavaju sa sa lakoćom nađu zalihe sveže balege. Pošto su okružene hranom ne moraju da se kreću. Svi imaju meka zdepasta tela.
Građa
Mužjaci i ženke su duge od 1 do 3 cm, crne, metalik plavo-zelene ili bakarne boje. Prednji deo glave je izravnan i sjajan. Mužjak ima dug, širok i izvijen rog na prednjem delu glave (clypeus), dok neznatno veća ženka ima kvrgu. Prednje noge su modifikovane za kopanje. Postoje brojne vrste balegara u njihovoj porodici Scarabaeinae (Canthon, Copris, Deltochilum i Dichotomus i drugih) koje su važne za recikliranje životinjskog izmeta. Neki su manji i crni (npr. Ataenius i Aphodius vrsta). Često ih privlače svetla noću. To se odnosi na svetoga Scarab starog Egipta – Scarabaeus Linnaeus sacer.
Ishrana
Balegar se hrani izmetom od sisara. Odrasli se hrane tečnim delom balege, koji izvlače proceđivanjem gnoja u svoja usta. Larve balegara se hrane kompletnom balegom (tečnost i vlakna), koji grizu i preživaju u svojim ustima. Balegari ne zahtijevaju nijedan drugi izvor hrane ni vode.
Razmnožavanje
Kada se mužjak i ženka pronađu, kreću zajedno jesti i gurati lopticu balege. Zajedno su nekoliko dana, pa čak i do nekoliko nedelja. Jaja polažu u tu lopticu – neke vrste vise jaja, a neke samo jedno. Iz tih jaja nastaju larve. Larve se posle nekog vremena (u zavisnosti od vrste), pretvaraju u odrasle jedinke. One kopaju put iz kuglice balege, a zatim odlete same u svet.
Let
Balegari su jaki i mogu leteti nekoliko kilometara u jednom letu. Neke vrste lete tokom dana(dnevni letači), a neke u sumrak i zoru (noćni letači). Mogu osetiti miris balege iz znatne udaljenosti, pratiti miris i leteti uz vetar. Lete za svežom balegom tek kada su osiromašili svoj trenutni izvor hrane, ili kad nije više dovoljno svež. Kada se stoka redovno pomera, ili joj se smanji broj, balegari moraju preleteti velike udaljenosti da nađu novo mesto za ishranu.
Mitologija
Balegar je u egipatskoj mitologiji poznat kao skarabej.
Ta sveta buba se tokom egipatske istorije pojavljivala u mnogim oblicima. Verovalo se da se sam napravio mužjak bube, prema izvorima iz egipatskog folklora, i on je u želji za razmnožavanjem našao parče balege koje je oblikovao u loptu i kotrljao je od istoka do zapada, svojim zadnjim nogama. Potom je zakopao loptu u posebno iskopanu rupu i ostavio je tamo dvadeset osam dana. Dvadeset devetog dana skarabej je bacio loptu balege u vodu i izlegli su se mladi. Kao što je život nikao iz lopte balege tako se verovalo da je sav život potekao od Sunca, koje se takođe kretalo od istoka ka zapadu. Ta se zamisao dopala prostom narodu pa se uskoro ustanovila kao važeća verska analogija. Skarabeje su nosili i sveštenici i ljudi, i skarabeji su zaista mogli biti u obliku istoimene bube ili bi na pločicama bili iscrtani sa jedne strane, a sa druge strane pločice išla bi poruka koju skarabej nosi. Tu se obično pisalo ime božanstva i koja je funkcija samog skarabeja. Znači služili su kao amuleti. Egipćani su skarabeje često izrađivali od kamena ili fajansa(vrsta stakla).
Pripremla: Mešterović Tijana, IV-3./.gimnazijaso.edu.rs /Literatura:“Velika enciklopedija životinja“- Zmaj, 2001
Šon Viple, koji se bavi istraživanjem balegara na Univerzitetu Nebraska-Linkoln, rekao je da su ovi “izvanredni rezultati jak dokaz da se balegari orijentišu uz pomoć svetlosti zvezda”.
On je, međutim, ukazao na potencijalno negativne posledice “svetlosnog zagađenja”, globalnog fenomena blokiranja svetlosti zvezda veštačkim.
“Ukoliko veštačka svetlost – iz gradova, kuća, sa puteva i drugo – uništi vidljivost noćnog neba, to bi moglo da ostavi posledice po orijentaciju i navigaciju balegara”, naveo je Vipl.
Izvor:(blic.rs)
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
LEPENSKI VIR
Najstarija arhitektura na tlu Evrope stvara se u periodu od 7000- 6000 p.n.e na desnoj obali Dunava ( Đerdapska klisura)
Ova arhitektura nema paralele sa nekom drugom kulturom i smatara se samostalnom tvorevinom.
Dok su ostali ljudi živeli po pećinama u Lepenskom Viru prave se kuće sa osnovom u obliku zarubljenog kružnog isečka pod uglom od 60 °.
Pod je od zbijenog, zalivenog krečnjaka a preko drvenih nosača postavljao se krov u obliku presečenog levka ili dvovodni u obliku poliedra.
Očito je da su poznavali neka matematička pravila, jer je unutar osnove izvršena podela prostora po trougaonom modulu. Radi veće iskorišćenosti prostora, jednakostranični trougao je na začelju skraćen za četvrtinu a na pročelju povećan sa kružnim lukom.
Enterijer je takođe bitan: ukošeni kameni pragovi, zatim sledi pravougaono ognjište i tamo gde bi bio centar trougla postavljao se loptasti kameni žrtvenik i skulpture isklesane od oblutaka. Primetićemo da cela ova kompozicija podseća na stilizovanu ljudsku figuru.
Forma kuće je predmet pretpostavki i njih ima više.
Arhitekta Voja Dević ( Novi Sad) pretpostavlja da noseća konstrukcija ima oblik rbljeg skeleta, Drveni nosači ( kosti konstrukcije) povezani su šibljem koje formira mrežu na koju se odozgo lepio glineni materijal.
Unutar kuće postavljena je vertikala koja osim praktične uloge ima i simboličku jer spaja kosmos sa zemljom.
Arhitekta Hristivoje Pavlović ( Beograd ) ima više poverenja u graditeljske sposobnosti Lepenaca pa je njegova forma kuće modernija sa više unutrašnjeg prostora.
On smatra da su Lepenci živeli u ekološkim pećinama (kućama) sa samonosećom kupolastom konstrukcijom. Ni sve kuće u Lepenskom Viru nisu bile iste veličine, pa ovaj model odgovara kućama većih gabarita gde su pojedini konstruktivni delovi morali da se nadovezuju i preklapaju.
Ima i onih koji smatraju da lepenske kuće imaju šatorast oblik na dve vode ali takvu formu su koristili nomadi a ne narodi koji su skoro 2000 godina živeli na jednom mestu.
Sve kuće su oko ognjišta imale kamene znake u obliku:
Začetak pismenosti?
Kuće u Lepenskom Viru pored funkcije stanovanja bila su i mesta magijsko- religijskog delovanja. Oko ognjišta su se nalazile skulpture rađene od peščara koje imaju apstraktne forme sa izraženim ljudskim ili ribolikim glavama. Ovo su , u istoriji umetnosti, najstarije skulpture i prikaz su mita o nastanku živih bića ili ljudi iz vode.
Taj mit imao je svoje uporište i kasnije, npr. filozof Anaksimandar je propovedao da su ljudi prvobitno nalikovali na ribe tj. da su nastali iz jednog ribolikog bića.
Ista šema kuće se prenosi na celo naselje koje takođe ima oblik zarubljenog kružnog isečka. Široka pročelja kuća okrenuta su prema Dunavu, a uska začelja skoro urastaju u brdovit teren. Lepezasto postavljeni objekti koji se maksimalno otvaraju prema suncu i svetlosti, dobar su predlog i za moderniju arhitekturu.
Ako se pitate, da li postoji veza između ove najstarije civilizacije u Evropi i nas, odgovor je – potvrdan.
Ako mi ne verujete pogledajte ovaj video :
TAMOiOVDE____________________________________________
Kako će se proizvoditi hrana? Superprecizni roboti farmeri – agriboti mogu da obrađuju isti broj biljaka na vrlo malom prostoru, sa tačno onoliko materijala koliko je neophodno
Sledeći put dok budete uživali u slasnom komadu vrućeg peciva, čaši toplog svežeg mleka ili zreloj jabuci, odvojite sekund da razmislite, otkud baš oni na stolu?
Kako su tu došli i odakle? Ne tako davno, svi ti prozvodi su bili živi, rasli su i razvijali se na farmi, polju, bašti ili voćnjaku… Ne tako davno, o njima su računa vodili ljudi. Ovaj posao je težak, odgovoran i zavisi od mnogo faktora. Na neke od njih farmeri ne mogu da utiču, a potreba za hranom postaje sve veća.
Proračuni kažu da će čovečanstvu do 2050. godine biti potrebno dvostruko više hrane nego danas. Stoga naučnici poslednjih godina rade punom parom kako bi agrokultura postala što efikasnija, a teret se sa leđa farmera pomerio na mašine. Farme budućnosti će biti visoko automatizovane. Zamislite polja, kao iz knjiga Isaka Asimova, sa velikim brojem robota, malih i velikih, nekih kojima upravljaju stručnjaci, drugi potpuno autonomni, stalno aktivni. Nema korova, nema uvenulih ili bolesnih biljaka. Ovakve farme nisu u dalekoj budućnosti.
Ključ povećanja efikasnosti u agrokulturi je preciznost. Kako bismo izbegli zalivanje i nađubrivanje celokupnih polja, u laboratorijama za robotiku se razvijaju mašine koje svojim „oštrim okom“ doziraju količinu nutrijenata i vode po jedinci i tako je hrane. Ovakvo rešenje pre svega štedi neophodne i skupe resurse, ali i prostor. Ogromna polja u SAD i Evropi danas se prostiru i na nekoliko hiljada hektara, što zahteva veliku potrošnju energije i materijala. Umesto toga, superprecizni roboti farmeri – agriboti mogu da obrađuju isti broj biljaka na vrlo malom prostoru, sa tačno onoliko materijala koliko je potrebno. Oni moraju da prepoznaju biljku, odrede njene potrebe i deluju prema tome, ali i da se efikasno kreću.
Pitanje kretanja robota se može rešiti na različite načine. Danas već uveliko rade traktori koji se navode preko GPS sistema i elektronski komuniciraju sa svojim alatima za obradu zemljišta. Ovakav sistem može biti vrlo efikasan i precizan. Jedan od robota koji koriti GPS sistem za navođenje je BoniRob, agribot razvijen na institutu Osnaburg u Nemačkoj. Ovaj rover na četiri točka satelitski mapira ceo prostor koji obrađuje i u svakom trenutku ga „ima u glavi”.
David Dorhot sa Univerziteta u Ajovi je, pak, dizajnirao Prospera – agribota koji radi u timu zajedno sa velikim brojem svojih blizanaca i služi, barem za sada, samo za setvu. Prospero roboti se kreću u roju, koristeći takozvani game theory sistem snalaženja u prostoru i međusobno komuniciraju radio-talasima. Oni ne samo da sa svojih šest nogu liče na mrave već koriste i jedan od fundamentalnih principa ovih vrednih radnika. Naime, kao što mrav svojim feromonima obeležava mesto gde je pronašao hranu, tako i Prospero belom bojom obeležava mesto gde je posejao semenku. Ako neki od robota naiđe na beli marker, zna da može da nastavi dalje jer je na tom mestu seme već posađeno. Dorhot sa svojim kolegama planira da osim setve, opremi Prospera i alatima za uklanjanje korova i održavanje useva, što bi ga u stvari činilo kompletnim zemljoradnikom u metalnom oklopu.
Kako bi agribot mogao da vrši kompletne radove na polju, potrebno ga je opremiti alatima za zalivanje, đubrenje, uništavanje korova i ubiranje plodova. Tehnologija koja se koristi u inkdžet štampačima može doneti izuzetne rezultate u preciznom zalivanju i đubrenju biljke. Pored toga, agriboti su lagani, ne oštećuju tlo kao što je slučaj sa traktorima i velikim mašinama, pa se potreba za oranjem značajno smanjuje. Ovako štedimo energiju utrošenu na ovaj aspekt obrade zemljišta i do 80%. Međutim, najveća ušteda se dobija konstantnim praćenjem nivoa hranljivih materija pri samim biljkama.
Inkdžet tehnologija se koristi i za prskanje mikrokoličina herbicida na korov, čime ga uništavamo bez trovanja samih useva. Korov smanjuje prinose na polju i do 50%. Takođe, za uništavanje korova koristi se plamen, ali i laserski snopovi koji se mogu primeniti i kod ubiranja plodova. Ono što je bitno jeste prepoznati sam korov, a jedan od metoda je posmatranje njegovog lista. Tako danski HortiBot specijalnim kamerama snima list biljke i prepoznaje korov u svojoj bazi podataka. Sve ovo, naravno, znači i mnogo manju emisiju polutanata svih vrsta, pa se zagađenje zemljišta i vazduha u značajnoj meri eliminiše.
A šta je sa prostorom?
Gde ćemo smestiti sve te farme?
Poslednjih nekoliko godina u visoko razvijenim zemljama se javlja trend urbane poljoprivrede. Jedan od značajnih aspekata ovakog tipa zemljoradnje je takozvani vertical farming, koji čine zgrade usred velikih svetskih metropola, gradski staklenici. Te višespratnice ne samo da štede prostor, već smanjuju troškove održavanja od 30 do 50 %, time što same proizvode neophodne resurse kao što su đubrivo, biogas i slično, a pored toga eliminišu se troškovi transporta proizvoda i dovode se fabrike kiseonika u gradove. Najveći projekat ovog tipa trenutno je u Linkopingu u Švedskoj, gde raste dvanaestospratna piramida čija će visina biti preko 50 m.
Nema sumnje da će farme budućnosti biti značajno drugačije nego danas. Preciznost agribota otvara vrata malim poljima sa velikim količinama proizvoda, prilagođenim robotima, višespratnim šumama i voćnjacima, na kojima radi roj laganih mašina. Kolika je tu uloga čoveka? Svakako da će smanjenje broja fizičkih poslova umanjiti potrebu za ljudskom snagom na farmi, ali čovek je potreban kako bi upravljao čitavim sistemom. Svi ovi aspekti će korigovati ne samo cene, nego i to koji proizvodi će se naći na policama.
Jedno je sigurno – pejzaž farmi kao u naučnofantastičnim filmovima je jako blizu.
Izvor:elementarium.cpn.rs/ Piše: Boris Klobučar
TAMOiOVDE_______________________________________________
PROSTORNO REZONOVANJE
Ako znate da rešite ovaj test, uspeh je zagarantovan
Nije čudno da rezultati verbalnih i matematičkih testova u ranom uzrastu mogu da predvide budući uspeh, ali kada dodate na to test sposobnosti prostornog rezonovanja, dobijate još bolje prognoze nečijih budućih dostignuća, kreativnosti i inovativnog potencijala.
Istraživanja koja su pratila preko 500 učenika tokom 30 godina, ustanovila su da deca koja su postigla dobre rezultate na testovima prostornog rezonovanja, imaju veće šanse za uspeh u svojim profesijama.
Studija iz 1970, bila je usmerena na grupu trinaestogodišnjaka, koji su bili posebno nadareni, pa su pored osnovnih testova na kraju školovanja, proveravane i njihove kognitivne sposobnosti.
Zapravo, bili su podvrgnuti diferencijalnoj proveri sklonosti, koja meri prostorno rasuđivanje, odnosno veštine prostornih odnosa, sposobnost za vizuelizaciju, i manipulaciju dvodimenzionalnih i trodimenzionalnih objekata u glavi.
Istraživači procenjuju da je takva provera ključna za predviđanje budućeg uspeha u dijagnostičkim tehnologijama, inženjeringu, matematici i nauci.
Profesor Lubinski koji je učestvovao u istraživanju sa svojim kolegama, tri decenije kasnije, proverio je profesionalni napredak svih učenika obuhvaćenih prvobitnim testiranjem.
Ispostavilo se da su osobe koje su na testu prostornog rezonovanja postigli najbolje rezultate, kasnije objavili razne naučne radove i patente.
Stručnjaci smatraju da je ova vrsta inteligencije zapuštena u sadašnjem obrazovnom sistemu, i naglašavaju da sigurno može da pomogne u oslobađanju visokih potencijala pojedinaca.
Pa, verovatno se pitate da li tu sposobnost ima vaše dete, ili možda čak vi?
TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________
…NEKA PADAJU NA ŠAL OD SVILE
Ja sam bio pogrešan
kad sam ti stavio ruku na rame,
tamo je držao dugo i govorio riječi.
Nastavite sa čitanjem
TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________
PROSTOR SNA
Foto: nsprogram.org
Vidite li zemlju kako nam se seli,
S prnjama i celom svojom sirotinjom
Kako se seli-
Na sever i na zapad?
A tamo gde se sunce rađa, i na jugu,-
Nje više nema.
Vidite li planine i reke, sela i gradove
I ukopane zadužbine
Kako se pokreću,
Premeštajući svoje oblike i imena,
Čineći sve da se u korenu izmene,
Da zatru svoje poreklo i svoj rodoslov,
Krećući uzbrdo i uzvodno,-
Suprotno zakonima fizike?
Vidite li opšte preokretanje stvari?
Preokretanje povesnice i vraćanje na
prapočetak.
Pogledajte i na ljude,
I oni su kao izvrnuti džepovi:
Uskoro će možda početi-
Da hodaju na rukama
I da dube na glavi?!
Vidite li izvore kako nam sahnu,
Snaga biljaka i životinja
Kako kopni i korenje kako se suši
Do poslednjih žilica u humusu?
I kako suvi škriljac i go kamen
Osvaja i gore i polja?
Ljudi sa zavičajem u srcu i očima,
Kreću u nove pustolovine,
Sanjajući uzaludno izgubljene predele
Predaka i detinjstva.
Sanjajući senku senke,
Što ostade u daljinama,
I zaboravu.
Smeštena u prostor čistog sna,
I kolevka sa detetom nam ostade
Da gine
U zaboravu.
POMEŠANE KARTE
Foto: Bora*S/Pomešane karte
Šta učinismo za toliku kaznu?
Koji li korak, koji li mrak
Toliko pogrešan?
Koji li greh, koja li pokora
Zbog koje ispaštamo?
Jeste li bar vi mirni
U dubini svog mraka,
Rasuti po zemlji?
Ili vam se kosti prevrću?…
Jesu li izravnani računi
Između vidljivog i nevidljivog,
Između bivšeg i sadašnjeg?
Pomešala se imena i reči,
Pomešalo se crno i belo,
Dobro i zlo;
Pomešale su nam se
Karte.
Čiji glas se sad jače čuje?
U dubini godina
Razaznaje se samo plač deteta,
Neutešan.
Tanasije Mladenović (iz knjige pesama Pomešane karte)
TAMOiOVDE 