Pronađi neki put, pronađi novi svet ja sam alergičan na strah a još sam gori nego pre I nema razloga da poverujem sve štedi svoj proliveni znoj, moj bol je, ipak samo moj
Sve kao da je san i kao da smo tu već bili neki dan u isti čas, to prati nas od malih nogu Sanjao sam te, kucaš eksere moje ruke krvare, ja kao podnosim sve
Poželim na tren da nisam više tu da prosto prestanem da tražim zvezdu vodilju E, vidiš, to je laž i za to ne postoji lek kad misliš gotovo a ono počinje tek Jednom u životu digni belu zastavu i prihvati to kao svoju pobedu Svest za opšte dobro, skupi ranjene pa im podari so- neka se okale
Izveštačeni smeh što odnosi tvoj greh na listu čekanja, na listu kajanja , bez trajanja Lice sakriva, ruke pune darova i čeka da ti da čeka da ti da …
Oči velike, u njima vidi sve al’ on je tako star, on nema nerava osramoćen i sed u očima mu led Ista uloga dve hiljade i kusur godina i nikad neće stići i nikad neće stići, nikad,
Nagle promene temperature vazduha, a samim tim i atmosferskog pritiska i vlažnosti vazuha, utiču na stanje ljudskog organizma.
Ove oscilacije na svojoj koži osećaju svi: i stari i mladi i bolesni i zdravi. Niko nije pošteđen.
Evo kako pojedine vremeske prilike utiču na ponašanje i zdravlje ljudi.
Plavetnilo podiže samopouzdanje Vedro nebo utiče pozitivno na raspoloženje. Samopoštovanje i sampouzdanje su znatno veći, ljudi odvažniji.
Grmljavina donosi olakšanje Kiša i grmljavina donose olakšanje, i to ne samo zato što podižu pritisak nakon teško izdrživog vremena u ciklonu ( sistem niskog vazdušnog pritiska), nego i zato jer je vazduh prepun negativno nabijenih jona. Oni čiste vazduh i popravljaju raspoloženje.
Oblaci pogoduju ispitima Studenti tokom oblačnih dana više pažnje posvećuju učenju, dok su tokom sunčanih dana zaokupljeni društvom.
Nesanica zbog vetra Kod jedne od tri osobe vetar ima veliki uticaj na zdravlje. Utiče na glavobolje, depresije i nesanicu, a češće su i pojave prehlade, gripa i upala kože. Topli vetrovi pogubno deluju na raspoloženje. Niži pritisak vazduha usporava mentalne aktivnosti i skraćuje pažnju i pamćenje. Bolovi u zglobovima i simptomi osteoartritisa jači su kad su pritisak i temperatura vazduha niski, a tada raste i broj porođaja.
Visok pritisak izaziva migrenu Sunčani dani s niskom vlažnošću vazduha većini ljudi su najugodniji. Ipak, visok vazdušni pritisak koji se najčešće povezuje s vedrim vremenom i još vedrijim raspoloženjem, može izazvati migrene – naročito ako pritisak naglo poraste.
Oluja – kriza za reumatičare Oluju će prvi osetiti reumatičari. Promene vremenskih uslova su karakteristične kod reumatskih oboljenja. Glavne tegobe ove grupe pacijenata su bol, ukočenost zglobova i mišića, smanjena radna aktivnost i nervna labilnost, što se najčešće javlja pod uticajem frontova, povećanjem vlage i pada atmosferskog pritiska.
Nagli porast pritiska otežava disanje Za hronične bolesnike s respiratornim i kardiovaskularnim problemima nepovoljni su nagli prodori hladnog vazduha, praćeni jakim i mahovitim vetrom kao i naglim porastom vazdušnog pritiska.
Atmosferski frontovi slabe koncentraciju Poremećaj atmosferskog elektromagnetnog polja, do kojeg dolazi tokom prelaska atmosferskih frontova, slabi koncentraciju. Iz tog razloga su u takvim danima češće nezgode na poslu i u saobraćaju.
Moždani udari zbog niskog pritiska vazduha Najveći broj moždanih krvavljenja nastaje kod povišene spoljašnje temperature, relativne vlažnosti iznad 40% i nižeg atmosferskog pritiska (ispod 1010 mbara). Utvrđeno je da preko 80% bolesnika sa povišenim arterijskim pritiskom i glavoboljom oseća tegobe i dva dana pre promene vremena. Smatra se da je za pojavu moždanih udara najopasniji prodor hladnog fronta u letnjim mesecima.
Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči i ostali ste sasvim sami.
Ilustracuja Bora*S, ulje na kartonu
Niste ni znali
kako tišina voli nepoznate da rani iz nevidljive puške i dugo ste uzalud naprezali oči da protumačite arhitekturu ptica koje su letele. Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji kao polomljen luk: hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap vremena kad se nedirnuta travka popela u vis za novi milimetar.
Pošli ste u predvečerje: niste ni znali da vas ramena bole od nevidljivih krovova da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih ljubavi. Pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa a zaboravili ste da ste za sobom povukli zidove jedne jako navikle ulice.
Pošli ste u predvečerje: išli ste polako i tek ste odjedanput shvatili da to nije vaš korak iako su noge sasvim vaše. Išli ste polako: samo sad još laganije skoro kao da ne idete. Stali ste a učinilo vam se kao da i dalje idete korakom koji nije vaš korak.
Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči i sada ležite u travi iako znate da ste hteli samo da sednete. Pored vašeg uha jedna travka je prilično šumno porasla za milimetar – vi ništa niste čuli. U vazduhu su dve ptice obeležile krilima skromnu umetnost – vi ništa niste videli.
Pošli ste u predvečerje i sada iz trave krišom otvarate oči i čini vam se da vas još uvek neko nišani iz nevidljive puške.
„Ako zvezde sijaju – znači, to je nekome potrebno? Znači, neko hoće da one postoje?“
A šta, ako ne? Ako su se zvezde upalile, a one ne trebaju nikome?
Nina se brzo kretala i brzo je govorila. Obično je govorila mnogo i vatreno, reči kao da je ispaljivala. Njene oči bi tada gorele. Gorele su sve vreme dok smo pričali u mom kabinetu. A juče je došla kod mene prazna. Kao da su iz nje istresli apsolutno sva osećanja, ostavivši u njoj samo tugu i ravnodušnost. Nina je sela u fotelju i procitirala gore navedene reči Majakovskog.
I upitala je: „Recite mi, može li čovek voleti – i prestati da voli? Biva li tako, uopšte? Pošto mi se to ne dešava prvi put. Sviđa mi se osoba, veoma. Kada ga vidim naježim se. Osećanja narastaju, postaju sve jača i jača, a onda, odjednom, se sve gasi i čovek, prema kome je bila usmerena sva ta bujica osećanja, najedanput mi izgleda toliko tuđ, da se čak i blizak odnos s njim čini nemoguć. Osećam u sebi razočarenje, prazninu i krivicu. Neću nove odnose – zato što znam da, ili će mi osoba od samog početka biti neprivlačna, ili će se s moje strane sve prekinuti na pola puta. Tako je bilo i sa mojom prvom ljubavlju. Tako je bilo i sa mojim bivšim mužem. A sada evo i sa njim… Recite mi, jesam li ja normalna?“
Odgovor je u stvari bio na samoj površini. Odgovor se nalazio u samom njenom pitanju, u navedenom citatu. Ali, psiholog nije enciklopedija koja daje gotove odgovore. Samo onaj odgovor „će odgovarati“, koji čovek sam sebi da.
Mi pričamo. Crtamo na papiru tri linije – tri scenarija njenih odnosa, sa tri potpuno različita, nimalo slična jedan na drugog, muškarca. Scenariji koji su jednako počinjali i jednako se završavali. Nina se seća pojedinosti iz svojih prvih odnosa. Zatim – drugih, zatim – trećih.
„Ne, ta tri muškarca nemaju ništa zajedničko. Oh, stani, imaju! Prvi i treći liče spoljašnje. I ne samo to – bože, koliko među sobom imaju zajedničkog. Uzrast, vole isto, navike, uverenja, način kako govore, oči… Oči, kao kod mog oca… Da, kao rođene, dobre oči…
A muž – ne, ne liči na njih nimalo. Sasvim druga osoba. On je stariji od mene i na početku se ponašao tako brižno, uvek sam se osećala kao dete pored njega, kao devojčica… Bože, ponovo – tata? Kako to? Zar sam zato u njima videla sebi bliske ljude i tako se jako vezala za njih?“
„A s ocem, kakav ti je odnos?“ – pitam ja.
„Ma nikakav. Obožavala sam ga. Divila sam muse. A on me nije ni primećivao. Bila sam veoma usamljena u detinjstvu, i on i mama su bili tako hladni, zauzeti samo sobom. U nekom trenutku osetila sam se potpuno nepotrebnom i na sve sam zaboravila. Umesto ljubavi pojavila se ravnodušnost i, nekako, sve mi je svejedno postalo. Odrasla sam, pojavili su se drugovi, drugarice, udvarači, nikog posebno nisam volela, uopšte, malo mi se ko sviđa od muškaraca. Družim se s njima, mnogi pokušavaju preći iz prijateljske zone u bliskije odnose – ali, meni to ne treba, meni je sve svejedno. Samo ta tri muškarca su me nečim zainteresovali i mislim da sam sad shvatila, čime.
A osećanja, zašto se oni gase?
Pričamo o osećanjima. Izvlačimo ih na površinu, imenujemo ih, istražujemo njihovu dinamiku, razgledamo kao pod lupom. Važno nam je da uočimo na kom mestu nastupa taj „prekid“. I evo šta vidi Nina.
Bilo joj je tako bolno, tada, kada je bila odbačena, nevoljena ćerka. Tako bolno da čak sećanja na to izazivaju suze. Nina je morala još u detinjstvu da isključi sve svoje emocije, da ne bi osećala bol. Mala Gerda koja je u svojoj trideset i nekoj postala – Snežna Kraljica.
Srećući te ljude (koji je zaintresuju, izgledaju kao „rođeni“, „svoji“, od prvog susreta i pre pravog poznanstva), kod Nine se zapali ceo taj plamen osećanja koji je ona nekad ugasila u sebi. I Snežna Kraljica počinje da se „otapa“ u zagrljaju voljene osobe. I odvozi ga na svojim saonicama u svoje odaje da ga tamo „ljubi do smrti“. Tog trena na njenom nebu „neko pali zvezde“. I Nina počinje da veruje, nekako jedva – jedva se nada da je to „nekome potrebno“. I tada, na vrhuncu svojih sopstvenih emocija, Nina odjednom naglo oseti da to – nikom ne treba. Obezvređivanje: „Što će to onda meni?“ Razočarenje: „Znači, to nije taj čovek.“ I finalna tačka. Poznata hladnoća unutra, udaljavanje i samoća.
U sva tri slučaja nije bilo ponovljenih situacija – u odnosima sa svakim muškarcem razočaravale su je različite stvari.Tako je njena prva ljubav bio suviše ljubomoran i to ju je uznemiravalo, gušilo, vređalo, pošto je Nina bila maksimamalista, „ako voli – onda voli do kraja, ti si ljubomoran, znači ne veruješ mi, znači da čak i ne razumeš koliko sam tvoja!“ Muž je obezvređivao njena osećanja, nije bio dovoljno brižan s njom, u nekom momentu se probudila sa osećajem praznine u sebi. A treći muškarac… Ona se kao vosak topila u njegovim rukama . Ona je drhtala kao ptica od svakog njegovog dodira. A on je bio tako otvoreno ravnodušan prema njoj da se i s njim uskoro ugasila kao sveća. „Osetila sam odjednom da je sve uzaludno. Sve što ja osećam, preživljavam, delim s njim. Ja sam nepotrebna…“
Tako su se tri različita scenarija, sa tri različita čoveka, završili sa jednakim „gašenjem“ po uobičajenoj šemi za Ninu: „Mene ne vole onako kako je meni potrebno – doviđenja.“
Psiholog Viktorija Sando
Mili, dragi roditelji… Zar Vi mislite da se deca mogu iskvariti ljubavlju i prihvaćanjem? Koliko nam samo u kabinet dolazi ljudi – velikih, jakih, dostojanstvenih upravnika i sportista, sigurnih u sebe biznis-lejdi na visokim štiklama, zrelih muškaraca i žena sa prosedom kosom na slepoočnicama. Kad biste Vi samo mogli zamisliti kako izgleda njihov bol – bol nevoljene dece, koji su nekad davno osetili da vam ne trebaju. Nisu od oca ili od majke osetili da su prihvaćeni.
Odrasli su osećajući se kao siročići i skitaju se sada velikim svetom sa malom nadom da će se ogrejati u nečijem naručju, sresti se sa rođenom dušom, da će biti nekom potrebni, primećeni, važni, za nekog posebni. Oni sami, ne shvatajući to, ruše svoje odnose u korenu zbog straha i neznanja kako da se zbliže, zbog straha da će se osetiti odbačenim i nevoljenim. Zbog svog povišenog osećaja ranjivosti i povređenosti.
Mili, dragi, odrasli „dečaci i devojčice“. Verujte mi. Ako se na nebu zvezde pale – znači to je nekome potrebno. Znači to je potrebno – u prvom redu, Vama!
A zašto? Odgovora može biti hiljadu. I svi oni su samo unutar Vas.
Čuti bujicu uvreda isto je što i primiti gomilu udaraca po glavi. I to nije preuveličavanje – naš mozak, kako pokazuje kompjuterska tomografija, ne uočava razliku između fizičkog nasilja i slovesne agresije rečima.
Kako se odbraniti?
„Mnogi godinama žive u uslovima verbalnog nasilja, ali ne sumnjaju da nešto nije u redu, zato što su uvrede i poniženja odavno postali deo njihovog života“ – kaže Patrisija Evans, autor knjiga „Kako se izbaviti od verbalne agresije“[1].
Međutim, takvi odnosi nanose ozbiljnu štetu psihi čoveka – naš mozak doživljava verbalnu agresiju kao fizičko nasilje. „Kompjuterski tomogram velikog mozga, čoveka koji sluša gnevne uvrede na svoju adresu i tomogram čoveka koga samo što su udarili po glavi, izgleda isto,“ – kaže Evans.
Još dve ozbiljne posledice agresije rečima – stalna poniženja izjedaju naše osećanje lične vrednosti i slabe pažnju, postajemo rasejani, teško nam se skoncentrisati.
Nazivajući „glupostima“ vaše reči ili postupke, agresor insistira na tome da je njegova reč uvek poslednja.
Verbalna agresija – nije obavezno grubo psovanje, vika i pretnje. Beskrajne primedbe i „šaljive“ uvrede, molbe u vidu naredbi jednako povređuju. Evo još nekoliko primera verbalne (slovesne) agresije za koje moramo da znamo. Odbijanje ili ćutanje. Kako razmišlja agresor: „Kod mene je ono šta tebi treba i mogu da ti to dam ili ne dam, zato ja kontrolišem situaciju.“ Ili: „Ako ti ne odgovaram, tj. odbijam da ti odgovorim, tada sam siguran da će sve ostati kao pre. Ja ne trebam da tražim tvoje mišljenje. Ja ne govorim „ne“ i ne govorim „da“. Ti si na muci, a ja ničim ne rizikujem.“
Suprotstavljanje. Postupajući suprotno vašim molbama i željama agresor je siguran: „Ja mogu da mislim i odlučujem za oboje. Ti misliš pogrešno, a ja ispravno. Ako te nateram da posumnjaš u sebe i svoje mišljenje, lakše će mi biti da te kontrolišem.“
Potcenjivanje. Ne pridajući važnost vašim rečima i postupcima, nazivajući ih „glupostima“, „buncanjem“, „nečem nebitnim“, agresor je uporan da zadnja reč uvek mora biti njegova. „Ja mogu da potcenjujem tvoje reči i postupke, a ja sam sam izvan kritike i nikome ne svodim račune. Ja odlučujem. Kada shvatiš koliko si ništavan/ništavna, lakše će mi biti da te kontrolišem.
Zla reč ranjava jače nego što izgleda
„Šaljive“ uvrede. Nazivajući uvrede „samo“ šalom, agresor ima u vidu: „Meni takvu radost pričinjeava da vidim kako te vređaju moje reči da ne mislim da prestanem. Ja smatram da se moje reči trebaju prihvatati s humorom. Ja mogu da govorim šta želim. Ja vladam situacijom“.
Grubo prekidanje. Naglo prekidajući razgovor, ignorišući vaše reči, agresor ističe: „Ja nisam dužan da uvažavam tvoje mišljenje i da ti odgovaram, ti si neadekvatna osoba, zato ja mogu da završim razgovor kad zaželim – ja odlučujem“.
„Sami si kriv/kriva“. Izjavljujući da ste vi sami krivi za to što vas on vređa, agresor želi da vas natera da mislite: „Ti si sam kriv/kriva za to što te to boli i za to što ja tako s tobom razgovaram i tako ti se obraćam, i uopšte, za sve ono što mi ne polazi za rukom si ti kriv/kriva. I ja ne treba da menjam svoje ponašanje.“
Optužba i primedbe. Optužujući i kritikujući, agresor dobija još jednu šansu da pokori našu volju: „Kada ti govorim da ne misliš i ne postupaš kako treba, ja počinjem da te kontrolišem“.
Kako se zaštititi
Osluškujte sebe. „Ako se pored neke osobe stalno osećate kao na iglama i patite od osećaja niže vrednosti („Stalno radim kako ne treba“), podsmevaju vam se, najverovatnije da ste podvrgnuti verbalnoj agresiji“. – objašnjava Evans.
Oslušnite na koji način s vama razgovaraju. Da li vam govore vam (odlučuju za vas), kakav ste vi čovek, šta hoćete u životu? Niko osim nas samih ne može da zna i da odlučuje šta mi želimo, o čemu razmišljamo, šta osećamo. Verujte najpre svojim osećanjima, oslanjajte se na njih.
Prestanite da okrivljujete sebe. „Potrebno je da shvatite da agresija nije vaša krivica, već psihički problem onoga ko vas vređa – ističe Evans. Sve što je njemu potrebno jeste totalna kontrola nad vama“. Ako neko iz vašeg okruženja nameće krivicu za agresorevo ponašanje na vas, ne žurite da odmah okrivite sebe. „Jednom sam imala konsultaciju sa ženom čiji je muž imao naviku da viče na nju bez ikakvog povoda, a njena majka je smatrala da je i ona delomično odgovorna za takvo ludo ponašanje supruga, – priča Evans. – To je potpuno netačno mišljenje i nanosi veliku štetu psihi.“
Suprotstavljajte se. Nema smisla objašnjavati i opravdavati se – umesto toga počnite da postavljate granice: „Ne želim to da slušam“, „stop, odmah da si prestao“.
Nađite grupu podrške. Važno je da nađete nekoga s kim možete da razmotrite svoj položaj, da mu kažete šta vam je na srcu. To može biti neko od rodbine, drugova ili psihoterapeut koji je dostojan vašeg poverenje.
Ne pokušavajte da promenite agresora. Čovek može da se promeni na bolje, ako stvarno zaželi, ali vi ne možete da ga promenite samo vlastitim naporima. Ali, zato vi možete da se odnosite prema sebi sa poštovanjem i da se pobrinete za svoja osećanja.
[1] Patricia Evans „How to deal with verbal aggression“
Granice nas štite i odvajaju. Zadržavaju nas unutra ili nas drže van. Lične granice nam pružaju osećaj sigurnosti kojim štitimo sebe, a time i druge.
Granice definišu određenu celinu i imaju zaštitnu funkciju. Istovremeno su tačke odvajanja i spajanja celine sa njenom okolinom. Isto važi i za lične granice.
Šta su lične granice?
Lične granice su ograničenja koja postavljamo sebi u vezi našeg ponašanja, mišljenja i naših osećanja kako bi zaštitili sebe od povređivanja. Na taj način kreiramo sebi prostor i okvir u kome se osećamo dobro i bezbedno, i u kojem možemo nesmetano da funkcionišemo. Pomoću ličnih granica definišemo ko smo (šta jesmo i šta nismo), šta volimo i prihvatamo, a šta ne volimo i ne prihvatamo.
Granica je jedan od važnih pojmova u Geštalt terapiji. Ona ima dve funkcije – da pomoću nje razlikujemo sebe od drugog i da se povezujemo sa drugim ljudima. Zato je važno da granica istovremeno bude i čvrsta i propustljiva – čvrsta da bismo zadržali svoju autonomiju, a propustljiva da bismo imali razmenu sa okolinom, smatra učenik utemeljivača geštalt terapije Frica Perlsa, Gari Jontef.
Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.
Lične granice i relacije sa drugim ljudima
Lične granice su osnovni koncept za zdrav razvoj. Mnogi naši postupci vezani su za zaštitu naših ličnih granica, ili ukazuju da ne vodimo računa o svojim granicama, bilo da smo toga svesni ili ne. Izbegavanje određenih ljudi i mesta ima funkciju zaštite naših ličnih granica. Kada prihvatamo nešto što ne želimo i što bismo radije odbili mi ne brinemo o svojim granicama.
Pomenuta ponašanja povezana su sa ličnim granicama. Menjamo svoje ponašanje i sužavamo svoj svet u nastojanju da se osetimo bezbedno, sigurno, voljeno ili prihvaćeno. Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.
Samozaštita
Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.
Bol i njena uloga
Bol nam ukazuje da nešto nije u redu. Imamo izbora kako ćemo da reagujemo. Možemo da odaberemo da se na nju fokusiramo, i da postanemo svesni šta nas boli. Kada osvestimo šta nas boli i šta nije u redu, u poziciji smo da tražimo i pronađemo rešenje situacije koja u nama izaziva bol. Ukoliko odaberemo da je ignorišemo, bol nastavlja da raste. Bol ima funkciju privlačenja naše pažnje kao alarm koji se pojačava. Kada previše naraste i više ne možemo da je ignorišemo, tražimo načina da je isključimo. Ovo je tačka kada najčešće nastupa samodestruktivno ponašanje, uglavnom u formi kompulsivnih ili zavisničkih ponašanja koja umrtvljuju bol. Ovde spadaju poremećaji u vezi ishrane, samo-povređivanje, zloupotreba psihoaktivnih supstanci uključujući i alkohol, kockanje.
Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.
Bol i lične granice
Uspostavljanje ličnih granica zahteva od nas da budemo svesni boli. Ako možemo da osećamo, možemo da postavimo i limite određenom iskustvu. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe i štitimo se na vreme. Bol se javlja kada su nam povređene lične granice. U našem jeziku postoje i jezički izrazi koji govore u prilog ovoj tvrdnji – „prešao je granicu dobrog ukusa/vaspitanja/ponašanja“, „prevazilazi sve granice tolerancije“ itd.
Rad na sebi i lične granice
Rad na sebi može da nam pomogne da refokusiramo našu pažnju, da postanemo svesni različitih alternativa i da dobijemo nove informacije. Jer bez novih informacija ostajemo zaglavljeni u starim odlukama. Jedan od oblika rada na sebi može da bude i psihoterapija. Psihoterapija može da bude prilika da otkrijemo svoje lične granice i da naučimo da ih čuvamo. Na taj način čuvamo i štitimo sebe, a time i druge. Jer samo onda kada naučimo da prepoznajemo i poštujemo svetinju svojih i tuđih granica, možemo iskreno da delimo i sarađujemo sa drugima. Svako svoj, a srećni zajedno.
Empatija je sposobnost da se oseća isto ono što oseća i drugo biće, sposobnost da se saoseća, da se sa drugima podeli njihova radost i njihov bol.
“Pathos“ na starogrčkom znači „patnja“. Tuđi bol osećaju i biljke. Ako se postave elektrode galvanometra, aparata za merenje električnog otpora na koru drveta, a čovek, naslonivši se na drvo, nožem poseče svoj prst, kazaljka na aparatu će zatreperiti. Drvo je primetilo uništenje ćelija! To znači, kada se u šumi desi ubistvo, svako drvo to oseća i pati.
Po mišljenju amerčikog pisca Filipa K. Dika, autora romana „Sanjaju li androidi električne ovce“, ako je robot sposoban da oseti tuđi bol i saoseća, dostojan je da ga smatramo čovekom. I obrnuto, ako neki čovek ne shvata patnju bližnjeg, onda ga treba lišti prava da se naziva čovekom.
Možemo zamisliti i novu sankciju u krivičnom zakonu: lišenje prava zvati sebe čovekom. Njoj će biti podvrgnute ubice, mučitelji, teroristi, svi koji pričinjavaju patnju drugima, a sami zbog toga ne pate.
Bernard Verber – Enciklopedija relativnog i apsolutnog znanja
Bila je izdavački i društveni fenomen svog vremena. Legendarna francuska spisateljica, rediteljka i avangardna umetnica koja je osvojila svet – Margerit Diras.
„Ono što sam napravila u književnosti bilo je revolucionarno“ rekla je Margerit Diras novinarki italijanske „La Stampe“, u jednom od mnogobrojnih razgovora.
Između 1987. i 1989. godine novinarka Leopoldini Paloti dela Tore, redovno je posećivala Margerit. Odlazila je u njen stan, koji se nalazio u Parizu, kako bi razgovarale, a onda je Dela Tore njihove međusobne priče objavila u knjizi.
Ograničena na italijansko tržište, knjigu niko nije ni primetio sve do 2013. godine, kad je prevedena na francuski, a ove godine i na engleski.
„Samo iz onoga što nedostaje, iz praznih prostora koji se pojavljuju, nešto se može roditi“ rekla je italijanskoj novinarki Diras objašnjavajući svoj književni, ali i filmski stil.
Margerit Diras napisala je gotovo 50 knjiga i snimila 19 filmova. Bila je uverena i praktična komunistkinja, članica francuskog Pokreta otpora tokom Drugog svetskog rata, teška alkoholičarka i narcisoidna do krajnjih granica.
Odrasla u prašumama Vijetnama i Kambodže
Rođena je 1914. u Indokini, odnosno, u današnjem Sajgonu u Vijetnamu, kao Margerit Donadje. Njeni roditelji bili su Francuzi – majka učiteljica, a otac državni službenik koji je umro kad joj je bilo sedam godina. Margerit je nastavila da živi sa majkom i dva brata u siromaštvu. Ubrzo se preselili u Kambodžu, gde je njena majka potrošila i poslednju ušteđevinu kako bi kupila zemlju.
Sećam se jedne noći kad sam sa prijateljima hodala po prašumi bosa, a tlo je bilo prekriveno zmijama. Nisam se bojala, imala sam 12 godina, ali sad, kad sam odrasla, nije mi jasno kako smo se izvukli živi iz toga. Videla sam i crnog pantera, bio je na nekoliko metara od mene, a redovno smo išli u šumu da gledamo majmune– ispričala je o detinjstvu u Vijetnamu i Kambodži.
Porodica Donadje živela je u siromaštvu. Najteže je bilo kad je postalo jasno da je njena majka prevarena i da je kupila zemlju koja svake kišne sezone potpuno poplavi. Margerit je tako odlučila da pobegne od siromaštva.
Sa 17 godina otišla je u Pariz da studira matematiku. Međutim, ubrzo se prebacila na pravo. Nakon diplome, učlanila se u Komunističku partiju i počela je da radi u državnoj kancelariji za Indokinu. Ubrzo se udala za pisca Roberta Antelma, koji je takođe bio član Pokreta otpora.
Prvi razvod i početak spisateljske karijere
Brak je bio srećan sve dok Margerit nije rodila dete koje je umrlo na porođaju. Ubrzo nakon toga upoznala je Dijonisa Maskola, koji joj je godinama bio ljubavnik i sa kojim je imala sina.
Prvu knjigu „Drznici“ objavila je 1943. godine, a drugu – godinu dana kasnije. Ipak, veći uspeh morao je da sačeka 1950. godinu. U međuvremenu, njen još uvek zakoniti muž, Antelma je uhvaćen i odveden u koncentracioni logor Buhenvald. Preživeo je, ali se u Pariz vratio sa samo 38 kilograma. Margerit se brinula o njemu sve dok se nije potpuno oporavio i tek je onda zatražila razvod.
Pre nego što je objavila prvu knjigu odlučila je da promeni prezime u Diras, po nazivu sela u kojem se rodio njen, nikad prežaljeni, otac.
Treći roman „Morski zid“ doživeo je veliki uspeh i ona je uskoro postala nezaobilazno ime pariske intelektualne scene pedesetih. Ono što je najzanimljivije, ona je svoje savremenike mrzela.
Sartr i Kami su mi dosadni. Svi ti novi filozofi mi se čine kao mladi seljaci koji su opsednuti idejom Pariza i levičarskim snobizmom. Svi ti pisci „novih romana“ su previše intelektualni za mene. Ko njih uopšte čita? Uostalom, niko od njih nikad neće napisati nešto približno dobro kao što je „Ushićenje Lol Stajn“, govorila je spominjući naslov svoje knjige.
Nije volela ni filozofkinju i istaknutu feministkinju Simon de Bovoar. Ali, to je navodno bilo zato što su obe bile zaljubljene u Žaka Lorana, francuskog novinara.
Iako je Diras živela feminizam, odbacujući norme koje su sredinom prošlog veka bile nametnute ženama, ističući kako žene žive pod opresijom muškaraca – nije volela da je nazivaju feministkinjom.
Volela je samoću i često je govorila kako bi „svaki put kad bi prekinula vezu sa muškarcem i počela da živi sama pisala najbolja dela“. Međutim, veoma je volela društvo. Urbana legenda je da su vrata njenog stana uvek tokom dana bila širom otvorena. U društvu je uvek bila glavna, govorila je glasno i najjače se smejala, a omiljena tema bila je – ona.
Nikad u životu nisam lagala… Osim muškarcima
Njen najpoznatiji roman „Ljubavnik“ priča je o francuskoj 15-godišnjakinji koja sa majkom udovicom i dva brata živi u Indokini u siromaštvu, te se upušta u seksualnu vezu sa 17-godišnjim Kinezom iz bogate porodice. Devojka napušta dečka nakon što shvati da je nikad neće oženiti, jer je njegovoj porodici neprihvatljiva. Odlazi u Pariz gde postaje međunarodno priznata spisateljica…
U stvarnosti, Margerit je (kada je imala 15 godina) bila u vezi sa sinom bogatog kineskog trgovca, a ova veza predstavljala joj je inspiraciju za još tri romana. Uvek je menjala neke detalje i nikad nije otkrila pravu priču.
„Nikad nisam lagala u knjizi, niti u životu. Osim muškarcima, ali inače nikad“, rekla je svojevremeno ova legendarna spisateljica
Nakon nekog vremena počela je da snima filmove. Želja da postane rediteljka probudila joj se nakon što je videla filmove snimljene prema njenim romanima. Nisu joj se svideli, pa je odlučila da sama „priča svoje priče“.
Svi reditelji popunjavali su tišinu u mojim knjigama glumom i nekom radnjom. To je banaliziranje. Nisu shvatili da su te praznine početak. Gledaocima je potrebno dati što manje toga za gledanje, a što više prostora za razumevanje i slušanje, objasnila je Diras.
Njeni filmovi su uglavnom bili vrlo eksperimentalni, a uključivali su nekoliko minuta crnog ekrana i slično. Osim toga, napisala je scenario za čuveni film „Hirošima, moja ljubavi“.
Uverena komunistkinja koja je izašla iz partije
Iako je nakon deset godina izašla iz francuske Komunističke partije, Diras je celog života ostala uverena komunistkinja. Diras je bila vrlo produktivna umetnica, ali većinu vremena zapravo je bila – pijana. Godinama je bila teška alkoholičarka i živela je neuredno. Danju je spavala, a noću bi čitala i pisala.
Crno vino sam pila da bih zaspala. Zatim bih popila konjak, to je bilo uveče. Onda bih popila čašu vina na svakih sat vremena. Kad bih se probudila, prvo bih popila kafu, pa konjak, a onda bih pisala. Jedino mi nije jasno, kako sam posle svega mogla da pišem. Bila sam prava alkoholičarka, baš kao što sam bila prava spisateljica – rekla je Diras.
Nakon što je godinama živela sama, počela da se dopisuje sa studentom Janom Štajnerom, koji je bio njen obožavatelj. Nije jasno, da li je između njih postojala ljubavna veza, jer je on navodno bio homoseksualac, ali je jasno da im je odnos bio intenzivan. Jan je bio potpuno zaluđen spisateljicom. Doselio se kod nje i godinama joj je bio „najbolji prijatelj, otac, sin, sluga, muza, kućni ljubimac i rob“.
godine je pala u komu u kojoj je bila pet meseci. Otpisali su je. Ipak, ona se probudila, i to bez posledica
Bio je 30 godina mlađi od nje, a Diras mu je kasnije posvetila knjigu koju je nazvala po njemu. Prvih nekoliko godina zajedno su pili. Navodno im je rutina bila takva da bi Diras diktirala rečenice Janu, a nakon što bi završili otvorili bi bocu crnog vina. Nakon dve popijene čaše Margerit bi povratila, a zatim nastavila da pije sve dok se ne bi onesvestila. Njih dvoje su znali da popiju i po devet litara vina dnevno!
Svaki dan lekar je dolazio kako bi pitao Diras da li želi da živi – ako želi, mora da ide u bolnicu. Odbijala je godinama. Međutima, kada je počela da piše knjigu „Ljubavnika“, Jan je uspeo da je nagovorio da 1982. godine ode na lečenje kako bi mogla da dovrši roman. Pristala je i dve godine kasnije objavila knjigu koja je postala hit u svetu.
„Ljubavnik“ je preveden na 43 jezika i prodan u više od dva miliona primeraka.
Margerit je opet počela da pije i 1988. je pala u komu u kojoj je bila pet meseci. Otpisali su je. Ipak, ona se probudila, i to bez posledica. Napisala je još šest knjiga, a preminula je od raka grla 1996. godine u Parizu.
RAZLOZI ZBOG KOJIH MAČKE PREDU I KAKO PROIZVODE ZVUKE I VIBRACIJE, GODINAMA BILI TAJNA
Zvuk koji mačke proizvode dok predu ponekad zvuči zaista očaravajuće, izmamljuje nam osmeh i pritom mislimo kako je sa ljubimicom sve u savršenom redu. Taj prijatan i blag zvuk, međutim, ne znači samo da je mačka zadovoljna i zato je potrebno da saznate sve o razlozima zbog kojih prede.
Neki od njih će vas verovatno iznenaditi, jer, mačka prede iz razloga koji su mnogobrojni i ne svode se samo na to da ona time pokazuje kako je srećna ili zadovoljna.
Kako mačke predu
Ovo je godinama bila tajna, a smatralo se i da mačka proizvodi zvuk i vibracije dok prede tako što joj se u obrazima krv pokreće poput vrtloga. Danas stručnjaci misle da se taj zvuk i vibracije najverovatnije stvaraju zahvaljujući mišićima larinksa i dijafragme koje podstiče jedan nervni oscilator u mozgu. Poruka iz tog oscilatora šalje se u mišiće larinksa i dovodi do vibracija, a njihovo kretanje kontroliše količinu vazduha koja prolazi kroz larinks.
Mačka prede i prilikom udisanja i izdisanja vazduha. Ponekad to čini tako tiho i skoro neprimetno da to pre možete ustanoviti ako je dodirnete rukom, dok su neke ljubimice toliko glasne . da se za njih kaže da „predu kao traktor“.
Mačići uz majku
Dok donosi mačiće na svet, majka mačka prede, pa se pretpostavlja da to radi, jer je smiruje, a i pomaže da drži bolove pod kontrolom, budući da se prilikom predenja oslobađa endorfin koji pomaže pri kontroli bola. Kad mačići dođu na svet, mačka opet prede, što je od presudnog značaja za njihovo preživljavanje. Izvesno vreme oni ne vide i ne čuju, ali osećaju vibracije koje ih vode do njenog tela, gde pronalaze dojke i hrane se, a zahvaljujući njenoj toploti će se i ugrejati.
Mačići počinju da predu već dan ili dva po rođenju i tada počinje komunikacija između legla i majke. Kad dođu do majčine dojke, mladi počinju da mese vrhovima prednjih šapica u neposrednoj blizini dojke, podstičući tako dotok mleka. Dok to rade, obično i predu. To kombinovano ponašanje – da istovremeno predu i mese – često im ostane tokom celog života, pa pretpostavljamo da ste čuli ili osetili kako vaša ljubimica prede dok mesi po nekim mekanim predmetima.
Divno osećanje kad su mačići sklupčani uz majku, da su bezbedni i da dobijaju obroke kad god traže, sasvim sigurno može biti objašnjenje da mačka prede iz zadovoljstva.
Koji su razlozi
Predući mačka saopštava da prolazi kroz veći broj različitih emocionalnih stanja. Ljudi tad misle da je zadovoljna, ali one to čine i iz drugih razloga, među kojima su i oni koji nisu povezani sa zadovoljstvom. Pojedini naučnici upoređuju predenje kod mačke sa osmehom kod ljudi. Ljudi se osmehuju iz raznih razloga: kad su srećni, ali i dok su nervozni, nesigurni ili pokušavaju da pomognu nekome da se oseti prijatno.
Tako je i sa predenjem kod mačke. One to čine kad su srećne, ako žele da osete samopouzdanje ili da bi umilostivile protivnika ukoliko znaju kako nema načina da pobegnu od njega. To mogu da rade i kad su nervozne, bolesne, uplašene ili čak kad se bliži čas da uginu. A objašnjenje svega toge jeste da se prilikom predenja oslobađa endorfin.
Mnoge mačke zaista znaju kako da što bolje upotrebe predenje u svoju korist. Jedno proučavanje u Engleskoj pokazalo je da su one razvile poseban način predenja koji je nazvan „podstičućim“. Ono je propraćeno zvucima koji su po frekvenciji slični bebinom plaču. Izgleda da su mačke u stanju da podese visoke frekvencije koje ispuštaju i tako navedu vlasnike na to da im daju hranu.
Veruje se da predenje ima i isceljujuće dejstvo. Mačka tada proizvodi frekvencije od 25 do 150 herca, a one podstiču isceljenje i zarastanje kostiju. Moguće je i da predenje tokom odmaranja predstavlja neku vrstu fizikalne terapije zahvaljujući kojoj kosti mačke ostaju čvrste. Iako drema, ona pomaže svojim kostima da ostanu čvrste i zdrave i da budu spremne za sledeću priliku hvatanja plena.
Pomaže i ljudima
Kad mačka prede, to je korisno i za ljude. Pokazalo se da milovanje ljubimice koja prede može da smanji krvni pritisak i ublaži stres, a zvuk koji proizvodi prilikom predenja deluje veoma opuštajuće.
Velike, divlje mačke
Velike mačke koje se oglašavaju rikanjem, kao što su, na primer, lavovi, ne mogu da predu, ali to mogu da čine jedinke koje ne riču. Mačke koje predu imaju u grlu čvrstu podjezičnu kost, a one koje ne predu imaju savitljiviju podviličnu kost, zahvaljujući kojoj mogu da riču. I, to nisu jedine životinje koje mogu da predu, jer to čine i mungosi, hijene, zečevi, rakuni…
Sve je više ljudi koji se osećaju usamljeno svakog trenutka. Usamljeni ljudi imaju slabiji imunitet, kardiološke probleme, često pate od nesanice
Gotovo da nema osobe na planeti koja se barem jednom tokom života nije susrela sa osećajem da je sama samcata na svetu. Taj osećaj praznine ili odbačenosti najčešće osete osobe koje su izgubile životnog saputnika ili bliskog prijatelja, ali i ljudi koji se bave profesijama u kojima nema direktnog kontakta sa drugim ljudima.
Interesantno je to da je usamljenost, kako tvrdi naša sagovornica, Milota Dubovska-Poslon – specijalista medicinske psihologije, zaposlena u Kliničkom centru Vojvodine, na Institutu za psihijatriju – veća u razvijenijim zemljama.
U siromašnijim delovima sveta ljudi se više druže i međusobno pomažu da bi izašli na kraj sa surovim životnim okolnostima, a često nemaju mogućnosti ni da se fizički osame, pa ni da se osećaju usamljeno. Miloti Dubovska-Poslon sve se češće za pomoć obraćaju klijenti koji se osećaju usamljeno, a kao pravog sagovornika na ovu temu preporučuje i to što je u Novom Sadu pokrenula sastanke „spid dejtinga“.
* Koja osećanja najčešće prate usamljenost?
– Osećanje usamljenosti predstavlja preplavljujući, teško podnošljiv doživljaj samoće i izolovanosti. Usamljena osoba sebe doživljava izdvojeno, zapostavljeno od drugih ljudi. Oseća se tužno i nesrećno, često se prepušta samosažaljenju, osećaju bespomoćnosti i sebe sagledava kao bezvrednu. Ljudi najčešće izjednačavaju usamljenost i samoću. Međutim, samoća je stvar izbora.
Mnogi ljudi mogu da se opuste i odmore samo kada su potpuno sami. Za svakog čoveka je čak poželjno da se povremeno osami, razmisli o danu koji je prošao, usredsredi na razumevanje sebe i vlastitih potreba. „Komunikacija sa samim sobom“ značajno doprinosi psihičkoj ravnoteži čoveka. Usamljenost je, s druge strane, neželjeno stanje, doživljaj da smo sami i to protiv svoje volje.
* Zašto se i na najdinamičnijem poslu, i u gomili najrazličitijih ljudi, ponekad osećamo usamljeno?
– Sve je više ljudi koji se osećaju usamljeno i onda kada nisu sami, kada su okruženi osobama koje im nisu emocionalno važne. Prezaposleni, natovareni brigama i stresovima, savremeni tzv. „poslovni“ ljudi nemaju vremena ni za rodbinu, ni za prijatelje. Otuđenost od ljudi postaje postepeno njihov stil života.
* U kojoj meri na to utiče savremeno društvo?
– Savremeno društvo potencira individualizam. Smatra se da čovek treba da bude dovoljan sam sebi, da nije poželjno oslanjati se na druge. Skloni smo da teška razdoblja proživljavamo sami. Izbegavamo da tražimo pomoć od drugih, da otkrivamo svoja osećanja i na taj način gubimo mogućnost da sa ljudima oko sebe ostvarimo bliži kontakt.
* Ko je sklon takvom osećanju? Kakve osobe, koje starosne grupe?
– Iznenađujuće je da od usamljenosti najčešće pate adolescenti, ali i veliki procenat starih ljudi, naročito kada izgube partnera s kojim su proveli najveći deo života. Istraživanja pokazuju da su 60-godišnjaci manje usamljeni od onih mlađeg uzrasta. Takođe, visokoobrazovani ljudi i oni koji obavljaju vrlo zahtevne poslove, manje su usamljeni od ljudi ostalih zanimanja.
Žene češće izjavljuju da se osećaju usamljeno i kada su u partnerskoj vezi ili u braku, jer odnos sa partnerom ne zadovoljava njihova očekivanja. A dobro je poznato da je teže biti u vezi ili braku i nemati dobar kontakt s partnerom, nego biti sam. S druge strane, budući da su žene od ranog detinjstva usmerene na razvijanje veština komunikacije, to im pomaže da budu uspešnije u uspostavljanju bliskih odnosa sa ljudima.
Mnogobrojna istraživanja pokazuju da se muškarci teže od žena nose s osećanjem usamljenosti. Kulturološko i sociološko nasleđe nametnulo im je ulogu „nesalomljivih“ bića koja ne smeju da pokazuju osećanja i koja moraju da budu uspešnija od konkurenata ako žele da budu prihvaćena i priznata. Zbog toga teže sklapaju prijateljstva i imaju manje bliskih prijatelja. Generalno gledajući, od usamljenosti najčešće pate povučeni i stidljivi ljudi, koji se slabije snalaze u međuljudskoj komunikaciji.
* Kakve vrste i koji stepeni usamljenosti postoje?
– Budući da je čovek društveno biće, retko ko se nije, bar u nekom periodu života, osećao usamljeno. Usamljenost je, dakle, osećanje koje je u iskustvu svakog čoveka, jedino je intenzitet i trajanje ovog osećanja faktor koji ga čini teže podnošljivim.
Kada nismo u mogućnosti da kontaktiramo sa više ljudi, osećamo socijalnu usamljenost. Ako imamo prilike da komuniciramo sa dovoljno ljudi, ali ni sa kim nemamo bliske odnose, osećamo emocionalnu usamljenost. Česta je, naime, situacija da ljudi imaju bezbroj kontakata s drugim ljudima, a da se i pored toga osećaju usamljeno. Jačina osećanja usamljenosti varira tokom dana i nedelje, što zavisi od raznih okolnosti. Češće se osećaju usamljeno za vreme praznika, vikenda i tokom godišnjih odmora, naročito ako žive sami.
* Kako se „izlečiti“ od usamljenosti?
– Usamljenost je pasivno stanje. Opstaje upravo zato što se nadamo da će samo proći i ništa ne preduzimamo da bismo to promenili. Izlazak iz stanja usamljenosti je stvar odluke. Prvi korak u borbi protiv usamljenosti je da sebi priznamo da smo usamljeni, a prihvatanje da je usamljenost problem i preuzimanje odgovornosti za svoj život, osnovni su preduslovi za prevazilaženje usamljenosti.
* Imate li konkretne savete za usamljene ljude?
– Postoje mnoge zanimljive, kreativne aktivnosti kojima se možemo baviti i kada smo sami, naročito ako smo fizički onemogućeni da direktno komuniciramo sa drugima. U suprotnom, vredelo bi uložiti trud u to da budemo otvoreniji za nova poznanstva, da se ohrabrimo da prilazimo drugim ljudima. Činjenica je da nismo usamljeni u osećanju usamljenosti. Čak 15-20 odsto ljudi oko nas se oseća usamljeno svakog trenutka.
Postati nekome potreban oproban je lek protiv usamljenosti. Potrudite se da postanete dobri slušaoci, da bolje razumete druge ljude i pružite im podršku. Bliske prijatelje najlakše možemo da steknemo kroz međusobno pomaganje. Ako smo doživeli mnogobrojna razočaranja u prošlosti, dobro bi bilo da se zapitamo da li su naša očekivanja u odnosu na osobe koje su nas razočarale bila realna ili previsoka. Niko nije nepogrešiv, niti savršen.
Ljudima treba pružiti i drugu šansu. Naučite da praštate, kako drugima, tako i sebi, vežbajte toleranciju i strpljenje. Vreme i trud uloženi u izgradnju bliskih prijateljstava uvek se isplati.
* Čehov je rekao: „Ako se plašiš usamljenosti, ne ženi se“. Kako ovo osećanje prevazići u vezi ili braku?
– Društvo u kojem živimo nameće ideju da će brak rešiti sve probleme, naročito problem usamljenosti. Ipak, neke osobe se u bračnoj zajednici konstantno osećaju usamljeno. Ako bračni partner nije fizički odsutan, razlog osećanju usamljenosti može biti nedostatak bliskosti između partnera. Potreba za bliskošću, međutim, kod pojedinaca može značajno da varira. Neke osobe imaju potrebu da budu neprestano fizički uz svog partnera, što drugi partner može da doživi kao „gušenje“.
Neki ljudi, iako su u srećnim i skladnim bračnim relacijama, ponekad imaju potrebu za samoćom i osećaju se ugroženo ako bračni partner nema razumevanja za to. Važno je o svemu otvoreno pričati sa partnerom i pronaći načine da se promene okolnosti koje doprinose osećanju usamljenosti. Ponekad pojedinac jednostavno nije u stanju da zadovolji sve partnerove emocionalne potrebe, čak i kada nije u pitanju manjak ljubavi. U tom slučaju dobro bi bilo napraviti kompromis, na primer, stvoriti oko sebe mrežu prijatelja i s njima deliti svakodnevne probleme, dodatno se angažovati u aktivnostima koje donose zadovoljstvo, itd.
* Može li usamljenost da naruši zdravlje?
– Sve više studija pokazuje da socijalni kontekst značajno utiče na psihofizičko zdravlje. Drugim rečima, kada naša potreba za bliskošću s drugim ljudima ili bar sa jednom osobom nije zadovoljena, trpi ceo organizam. Ako takvo stanje potraje, ono može ozbiljno da ugrozi zdravlje. Usamljeni ljudi imaju slabiji imunitet, kardiološke probleme, često pate od nesanice.
Usamljena osoba ponekad razvija i strah od ljudi. Što se više oseća usamljenom, sve je nepoverljivija prema drugima i teže ostvaruje nove kontakte. Iako u suštini želi da se poveže sa drugima, ona pretpostavlja da će biti odbačena i zato se povlači, a takvo ponašanje može da vodi u depresiju.
Rezultati zanimljivih laboratorijskih eksperimenata ukazuju na izuzetan značaj čovekove potrebe za kontaktom, odnosno za bliskošću sa drugim ljudima, jer ona, na primer, aktivira zone nagrade u mozgu čak u značajnijoj meri nego što ih aktivira zadovoljenje gladi. S druge strane, kada doživimo socijalno odbijanje ili prekid emocionalne veze, aktiviraju se iste oblasti mozga koje su aktivne i pri doživljaju fizičkog bola.
* Da li iz usamljenosti išta dobro može da se izrodi?
– Dešava se da ljudima „dojadi“ ovakvo stanje i da počnu da čine sve da bi prevazišli ovaj osećaj. Angažuju se u raznim aktivnostima koje ranije ne bi preduzimali. Neki uspeju da pretoče svoju tugu u kreativno stvaranje ili da značajno uznapreduju u karijeri. S razlogom se kaže: „Nije veliki onaj koji nikad ne padne, već onaj koji ume da ustane“.
INTERNET PARADOKS
* Kako savremeni način života i tehnološka dostignuća utiču na pojavu usamljenosti?
– Sve je više ljudi, naročito dece, koja veliki deo vremena provode pred TV-om ili kompjuterom, bez neposrednih kontakata sa drugim ljudima. Takvo ponašanje može da vodi u potpuno otuđenje, u socijalnu izolaciju. Međutim, savremene net-studije naglašavaju postojanje tzv. internet paradoksa. Naime, dok su neke od prvih studija o uticaju interneta na otuđenost ljudi isticale da je ekstremno korišćenje interneta u korelaciji sa usamljenošću i depresijom, novija istraživanja pokazuju da, na primer, snalaženje na internetu, odnosno ovladavanje tehnologijom i mogućnostima interneta, povoljno utiču na prevazilaženje usamljenosti.
Prosečan korisnik interneta vremenom sagledava njegove nove mogućnosti i tu se oseća sve sigurnije, zadovoljnije, internet mu donosi uzbuđenje, otvara nove svetove, pa početni strah vezan za internet vremenom potpuno iščezava. To je kao kada odemo u neki grad koji dobro poznajemo i u njemu se osećamo opušteno, jer znamo kojom ulicom treba krenuti da bismo stigli do željenog odredišta. Internet, osim toga, može biti i od direktne pomoći u prevazilaženju doživljaja usamljenosti. Naročito ako su ljudi fizički udaljeni, izolovani od drugih, internet može da posluži kao sredstvo povezivanja.
Mnogi ljudi ciljano odlaze na internet da bi bili u kontaktu sa dragim ljudima. Oživljavaju stara poznanstva, uspostavljaju nova, pronalaze ljude sa kojima se posle druže i u realnom životu. Posredstvom interneta lakše se pronalaze ljudi sličnih interesovanja i životnih stavova, što je značajan faktor za uspostavljanje prijateljskih odnosa, pa i ljubavnih veza.
Osim toga, u svetu postoje “grupe podrške” usamljenim ljudima, mnogobrojne su i vrste psihološke pomoći usamljenim ljudima, a u poslednje vreme se i psihoterapijske usluge obavljaju preko interneta (http://www.psihoterapija.in.rs).
Pre nego što upotrebite insekticid u spreju – razmislite da li insekata možete da se oslobodite i na neki drugi način, potpuno prirodno i bez štetnih posledica po zdravlje i okolinu
Insekti mogu da budu korisni zato što oplođuju biljke, služe kao hrana za ptice, gmizavce i sisare, i daju nam med.
Premda bez njih ne bismo mogli da živimo, često nam veoma smetaju svojim ubodima, ujedima i sposobnošću da prenose bolesti.
Ali, borba protiv štetočina koju već godinama vodimo uništila je čitave vrste, i to korisne, i zagadila celu planetu otrovima opasnim i po ljude.
Biljke i drugi prirodni proizvodi, međutim, mogu da zaštite naše kuće od insekata bez takvih posledica. Veliki broj eteričnih ulja odbija insekte. Takva svojstva imaju kedrovo ulje, kamfor, lavanda, nana, eukaliptus, ruzmarin…
Bubašvabe
Pepermintovo ulje, eukaliptus i ruzmarin razmazati pomoću kuglica vate na mesta kroz koja ulaze bubašvabe. Odbija ih i kora od krastavca. Oko frižidera, šporeta i kanalizacije poprskajte bornu kiselinu ili boraks. Ta sredstva ubijaju bubašvabe u roku od 4-5 dana. Još jedan narodni lek je mešavina brašna, boraksa, kakaoa i finog gipsa – od toga se naprave kuglice i ostave bubašvabama. Možete da napravite i klopke – ako zamastite unutrašnjost grlića boce i unutra stavite ustajalo pivo ili živ krompir. Bubašvabe će ući i neće moći da izađu.
Mravi
Ako vam mravi ulaze u kuću, pokušajte da im blokirate ulaz. Iscedite sok limuna ili stavite na to mesto vlažnu mlevenu kafu, biber, ljutu papriku, ugljeni prah, kore od krastavca, mleveni karanfilić, pepermint, boraks ili beli luk. Ako ulaze preko cevi, namažite ih uljem od nane. Držite na raznim mestima u kući nanu i lavandu – one će sjajno rasterati insekte.
Ako vas mrav u znak odmazde ujede, namažite to mesto mešavinom soda-bikarbone i vode.
Pčele
Saznanje koliko su pčele korisne ni najmanje ne umanjuje bol od njihove žaoke. Pčele neće napasti ako ih ne izazovete, ali ako vam se to ipak dogodi, najpre izvadite žaoku tako što ćete je sastrugati a ne izvući pincetom (ako je izvučete otrov može da se razlije).
Povlačite noktom u suprotnom pravcu od ulaza žaoke i to što pre, jer se otrov razliva u roku od dva-tri minuta. Ako na to mesto stavite malo blata, osetićete olakšanje. Ubod ose najbolje se „leči“ sirćetom ili kriškama luka koji se stavljaju na ranu. Ako se u roku od tri-četiri sata od uboda uzmu vitamin C i pantotenska kiselina dobiće se prirodni antialergijski efekti i tako će se smanjiti oticanje.
Ubod pčele može da deluje i na emocije zbog toga može da se uzme i neko prirodno sredstvo za smirenje.
Ako ste alergični na ubode pčela, odmah se javite lekaru.
Buve
Samo 20 procenata buva u kući boravi na domaćim životinjama, ostale žive svuda okolo. Hranite svog kućnog ljubimca kvascem, dovoljna je jedna kašika na svakih 25 kilograma težine i belim lukom (čen-dva), to će terati buve. Prilično je efikasno i trljanje životinje kvascem.
Ogrlicu protiv buva možete da napravite sami – ako potopite komad kože ili konopca u ulje eukaliptusa, peperminta i kedra i ostavite ga 24 časa. Postupak ćete morati da ponavljate svakih nekoliko nedelja. Možete da napravite i sprej tako što ćete u bocu za prskanje sipati vodu i nekoliko kapi spomenutih ulja.
Poprskajte svog ljubimca vodeći računa da mu ne uđe u oči ili usta. Možete da napravite i „herbalne jastuke“ za mesto na kojem on spava: napunite jastučnice mešavinom ruzmarina, trave rute, pelen, žalfije, lovora, eukaliptusa, timijana i kedra.
Muve
Držite muve van kuće pomoću raspršivača za aromaterapiju. Efikasna su ulja kedra, eukaliptusa, lavande i anisa – muva nema, a kuća vam divno miriše.
U svetu je veoma popularno sredstvo koje privlači i ubija muve napravljeno od južnoameričke biljke „quassia“. Na žalost, kod nas se još uvek ne može naći. Možete sami da napravite i lepak za muve – premažute komad hartije medom (rešenje je skupo, osim ako imate svoje košnice).
Komarci
Komarci su najomraženiji verovatno i najopasniji insekti jer prenose bolesti. Ako na telo, na mesta na kojima se osećaju otkucaji srca, stavite kedrovo ulje odbićete komarce. Možete da upotrebaite i mirišljave biljke poput artemezije, lavande ili ruzmarina. Kuvajte vrbovo lišće ili bacite pelen na otvorenu vatru – sve to može da pomogne protiv komaraca.
Ako uzimate 3-4 kapsule belog luka dnevno – komarci vas neće napadati, a i ljudi će vas izbegavati… Vitamin B1 takođe stvara miris tela koji većina buba ne voli. Vitamin B1 treba uzimati nekoliko dana pre nego što se krene u oblast gde ima puno komaraca. Komarce, kako kažu, privlače oni koji uzimaju dosta šećera, alkohola, tropskog voća i sokova. Ako vas ipak ubode, stavite na to mesto blato, oblog od hmelja, limunov sok ili jabukovo sirće. Među uljima koja mogu da se stave direktno na ubod su pepermint, žalfija, limun i ulje čajevog drveta.
Da biste se oslobodili komaraca u kući stavite u raspršivač, eukaliptus, lavandu, ruzmarin, čajevo ulje, bosiljak, karanfil i žalfiju. Možete da napravite i sprej od vode i nekoliko kapi ulja.
Moljci
Pre svega, vunene stvari moraju da budu čiste pre nego što ćete ih ostaviti za zimu. Od moljaca će ih zaštititi vrećice bilo koje kombinacije kedra, lavande, pelena, peperminta, žalfije, kleke, timijana, dubčaca, lucerke, muškatnog oraščića, cimeta i karanfilića. Divno mirišu i štite od moljaca.
Naftalin je hemikalija koja ometa disanje tako da je bolje izbegavati ga.
Krpelji
Krpelji su u poslednje vreme privukli pažnju sposobnošću da prenose opasnu Lajmovu bolest. Simptomi te bolesti su bolovi slični artritisu, jeza, osipi, paraliza lica, glavobolje, gubitak osetljivosti i srčana aritmija.
Kada se vratite iz divljine, proverite da niste pokupili krpelja. Ako su već zakačeni odmah ih uklonite ali vodite računa da im glave ne ostanu pod kožom.
Nemojte da ih čupate niti da ih hvatate za sredinu tela: dezinfikovanom pincetom uhvatite krpelja što je moguće bliže glavi i polako povucite napolje. Ako ne izađe ne vucite dalje, da ga ne biste pokidali. Ili ga naterajte da sam ispadne tako što ćete uz njega držati upaljeni mirisni štapić.
Krpelj će se otkačiti ako ga namažete uljem koje mu zapušuje pore za disanje. Ako ništa ne pomogne, prekrijte ga debelim slojem bilo kojeg šampona. Krpelj će se naći u bezizlaznoj situaciji – pore su mu zapušene, a šampon rastvara masni zaštitni sloj na njegovom telu. Jedina alternativa mu je da „pametniji popušta“, što će svaki krpelj i učiniti. Krpelje, kao i buve, odbijaju beli luk i kvasac.
Ako ste u prirodi…
Imajte na umu da je priroda stanište insekata. Nosite čarape i obuću. Uvucite pantalone u čarape a košulju u pantalone. Izbegavajte sandale i otvorenu odeću. Ako ste praktični, nosićete dva sloja odeće. Izbegavajte cvetne dezene, plavu boju (koju komarci najviše vole), lak za kosu, parfeme i sjajni nakit, sve to privlači insekte. Boje koje ih najmanje privlače su bela, krem i svetlo zelena.
Kad kampujete odaberite mesto na visini, daleko od ustajale vode. I svakako, iskoristite zimski period da se dobro pripremite. Bar teorijski… D.V.
Dok je ugažavao torinu na prhkom snegu osetio je oštar bol iznad desnog kuka, kao kada bi veliki trn probio vunenu rukavicu i zabo se u kožu. Trajalo je kratko, gotovo ni sekundu, ali dovoljno da ga zabrine i na tren prekine u poslu. Prislonio se uz ogradu kotara i ostao tako neko vreme. Trgao ga je oštar dah severca koji se prokrijumčario između sena i ošinuo ga po obrazima. Namakao je krplje od pletenog pruća na obuću, nastavio započeti posao i uskoro se u celcu ukazalo pet –šest ugaženih krugova na koje je polako, pazeći da usput ne rasipa, iznosio seno.
Foto: Z. Šaponjić
Kad je završio, pritvorio je vratanca na kotaru i jednim, dobro uvežbanim zviždukom vabio ovce koje su jurnule niz padinu. Posmatrao ih je sa neskrivenim zadovoljstvom i pogled na stado učinio je da zaboravi na malopređašnju neprijatnost i loš predosećaj. Utabanom prtinom polako se uputio kući i zaustavio se kod jedinog hrasta u livadi. Uprkos paperjastim pahuljama koje su mu išle pravo u oči, podigao je pogled ka krošnji.
Većina grana bila je gola, na nekim se zadržalo sasušeno žuto lišće, samo se na jednoj od njih nekim čudom još zelenilo nekoliko listova. Odmahnuo je glavom, kao da je upravo video neki čudan znak i nastavio uzbrdo. I od tada svaki put kada bi se spuštao ka kotaru ili se vraćao nazad, pogledivao je tu čudnu granu koja je zelenim lišćem prkosila ledu i studeni. Izgubio je iz vida tek s proleća kad se priroda zahuktala i zelenilo nadvladalo čamotinju duge i uporne zime.
Proleće je bilo plahovito i nekom silinom, koja se nije skoro pamtila, poteralo je bilje, tako da je sve odjednom buknulo i uzrujalo se. Gotovo da se golim okom moglo gledati kako raste trava i izdužuju se pupoljci na drveću, a behar je ušarao proplanke i šume, pa se činilo da behara i ono što nikad nije beharalo. Sedeći u jednoj kleci, jer zemlja još beše vlažna i hladna, opet je osetio onaj isti bol od zimus. Sevnulo je u desnom kuku, ali sada je trajalo duže nego prvi put, tako da je upamtio oštrinu bola i njegovu putanju od kuka niz nogu. Kad je uminulo, ustao je, oprezno se oslanjajući na štap, bojeći se da se bol ne ponovi. Zebnja se nepovratno naselila u njegovoj svesti, odakle se, poput kukavice na zidnom satu, pomaljala s vremena na vreme. Naporedo sa zebnjom, javljala se i bol, sve češće i sve oštrije, dok ga jednog jutra nije ostavila u krevetu.
Nije ga mučila bolest koliko saznanje da je prvi put za osamdeset i tri godine ostao prikovan za postelju. Pamti, istina, još nekoliko sličnih trenutaka, ali je sve to bilo privremeno. Sada, slutio je, neće biti tako. Dok je ležao, osećao je kako napolju buja priroda. U sobu je ulazilo jednolično zujanje skakavaca prekidano poznatim javom kukavice, koji je i u najveselijem čoveku budio prigušenu melanholiju. Malim prozorom uokvireno parče neba nagoveštavalo je lepo vreme i on je lako mogao da zamisli svu lepotu koja se ljeskala sa druge strane odškrinutih prozorskih krila.
Odjednom je osetio ljutnju kako ga prožima i nadima mu damare, znao je da je njen uzrok nemoć zbog podmukle bolesti i sav taj koloplet poprimio je snagu čeličnih užadi koja su ga oborila nazad u krevet kad je pokušao da ustane. Bio je besan na telo koje nije uspelo da se otrgne i kao da mu se sve dešava prvi put, iznova je opipao rukama nogu koja je ležala sve nemoćnija i trulija. Onda bi iz kartonske kutije vadio rendgenske snimke, okretao ih ka prozoru i pokušavao da dešifruje igru crno belih senki na filmu. Zašto mu onaj doktor nije lepo objasnio šta je sa njegovom nogom, nego ga je zamajavao okolišnim pričama, nevešto pokušavajući da sve okrene na šalu kojoj tu nije bilo mesta?
Potom bi odložio filmove, pa je uzimao kutije s tabletama i iz njih izvlačio papire sa podacima o leku. S naporom je razaznavao sitna slova teksta, trudeći se istovremeno da dokuči smisao onih zvučnih, a njemu nerazumljivih medicinskih termina. Rečitije od teškog stručnog jezika i doktorske škrabotine koju su zvali dijagnozom, bilo je sašaptavanje ukućana sa nekim od gostiju. Ono bi se iznenada prekidalo kad bi iz svoje sobe sa sprata sišao dole u kuću. Krajičkom oka hvatao je poglede sažaljenja , ali se namerno napravio nevešt ili je njegova podsvest potiskivala ono što svest nije htela da prihvati. Lomila ga je ta dvostruka borba da sazna istinu i da je istovremeno nekako zaobiđe, jer je osećao da bi suočavanje sa njom bilo kao i sama smrt.
U tom magnovenju jednog jutra se setio hrasta na kome je zimus gledao zeleno lišće i poželeo je da se prošeta do njega. Skupio je snagu, sa sprata sišao niz dugačke stepenice i polako, povremeno zastajkujući, uputio se niz padinu ka hrastu Njegova krošnja je pravila debeo hlad i on se smestio s donje strane okrenut ka suncu. Hteo je da veruje kako ga muči reuma i da će večna toplota sunca odneti bol i vratiti snagu u onemoćalu nogu.
Sa svakim lepim danom spuštao se do hrasta i na trenutke mu se činilo da mu je zaista bolje i da će sve to proći poput minule zime, ali je teskoba sobe u koju se vraćao predveče iznova gušila prikupljenu snagu i bol je ponovo, kao oslobođena avet, šetala kroz kosti. Vremenom je postao svestan obmane i sve ređe je napuštao sobu, jer je naviknutost na bol bilo podnošljivije od svakodnevnog rušenja krhke iluzije o boljitku. Već je polako i zaboravio kad je poslednji put prošetao do hrasta, a onda je vetar kroz otvoren prozor uneo u sobu miris košenog sena.
S mukom se podigao iz kreveta, došetao do prozora i naslonio se na laktove – cela livada bila je pokošena i ravnomerni otkosi su ležali kao odebljale zmije. Iako je vladala mukla tišina uokvirena podnevnom jarom, njemu se učinilo da neko otkiva kosu. Razabirao je da udari čekića o tanki brid i nakovanj postaju tvrđi i prigušeniji kako otkivanje odmiče od vrha prema peti kose. Ubrzo je čekić utihnuo, ali je do njegovih ušiju dopro rezak zvuk koji pri oštrenju kose pravi beleđija u dodiru s metalom.
Koliko je samo puta tim čudnim kamenom prevukao preko britke žice, pa bi ga vratio nazad u vodijer koji je visio obešen o ovom istom kuku što ga sad nesnosno boli i odvaja od livade, kose, nakovnja, beleđije, od celog njegovog života? Danima posle je odlazio do prozora i posmatrao kako nestaju otkosi i u onom istom kotaru iz kog je zimus polagao ovcama, raste veliko seno. Ko li će ga razvršiti, pomislio je jetko, a onda, skrećući misao na nešto sasvim drugo, pokušao da se odupre navali samosažaljenja.
Bili su mu mrski ti trenuci slabosti, krio ih je od drugih, ali pred sobom je bio nemoćan. Sećanje na neki pazarni dan, mobu ili zvuk čaktara, budili su čemer kojoj se nije mogao odupreti. Borio se s tim, trudeći se da pomeri misli na nešto drugo, pa je čak sopstvenu bolest koristio da se izbori sa tugom što ga je pritiskala poput teškog vodeničnog kamena. Kako je leto uzmicalo pred jeseni, sve teže je nalazio načine da obuzda melanholiju, a bolest je napredovala, podmuklo i ne žureći, kao da ima neki svoj ritam koji više niko i ništa ne može poremetiti. Počeo je da se predaje, osećao je kako uzmiče i gubi dah.
U tom magnovenju prisetio se prošlogodišnjeg vašara u susednom selu na kome je učestvovao u trci staraca i pobedio. Odjednom mu se vratila cela slika: bubnji mu u ušima, čuje žamor okupljene svetine, razaznaje i dobacivanja, ali on se ne osvrće, juri napred i za njega samo postoji žuta traka razapeta između dva pobodena pruta kao da mu od nje zavisi sam život. Cepa je olovnim nogama i pobednonosno baca kapu u vis, sreća mu se čita sa očiju i lica, tako da aplaudiraju i oni koji su mu se podsmevali. Sada mu se ta pobeda čini kao smešan i nedoličan kapric starosti i ljuti se na sebe što je dozvolio da tako olako i nepromišljeno upadne u zamku obesne mladeži koja je njega i još nekoliko staraca nagovorila na trku kako bi se zabavljala.
Odmahnuo je rukom, kao da je hteo da otera navalu nadolazećeg stida i srušio je sa stočića kutije sa lekovima i keksom. Kada se sagnuo da ih podigne, ispod kreveta je napipao šišarku od bora. Sigurno su je donela deca, razmišljao je dok je po rukama preturao ljuspasti šeširić koji je još čuvao sveži miris borovine. Pokušavao je da se priseti kad je poslednji put bio u borovima, kako su nazivali borovu šumu gore u brdima i poslednje što je mogao da iščupa iz sećanja bio je mokar jesenji dan tokom kog je sipila dosadna kiša natapajući mu sukneni kaput. Kao i ona trka, sad mu je i taj celodnevni boravak – jer zbog vukova ni trenutka nije smeo da ostavi stado – izgledao kao podvig i strašan napor. Stresao se od neke čudne hladnoće, iako je na prozoru vazduh titrao od jare, onda je ostavio šišarku na stočić i polako se uspravio. Hteo je još jednom da vidi borove.
Dok su kola savladavala makadam, uz dobovanje kamenčića po šasiji, razmišljao je kako je ovo prvi put u životu da ga do borova voze. U njima je proveo dobar deo svog života, čak ih je dve zime i krčio. Gledao je modrozelene obrise pošumljenih brda kao da ih vidi prvi put, upijao ih je pogledom, želeo je da ih dodirne rukama. Pun čudnog ushićenja, popeo se na brdašce i seo u hladovinu bora pod kojim je decenijama provodio letnje mesece, užinao i spavao… Prelazio je rukama preko izdžikljalih vlati, opipavao je kamenje kao da ga vidi prvi put i upirao pogled u naporu da uhvati tanku zmiju puta u daljini.
Odjednom mu se učinilo da paralelno sa putem javi stado u besprekornom redu, ispred koga je koračao čobanin, polako i ne osvrćući se. Čuo je i zvuk zvona, na čas kristalno jasan, pa prigušen i onda je ugledao ogromnog vuka kako juri niz padinu prema ovcama.
Pridigao se na laktove, pokušavajući da uvežbanim halakanjem otera zver i skrene pažnju čobaninu koji je i dalje bezbrižno koračao, ali se sa njegovih usana otkinuo samo slabi krik poput zamrlog daška vetra. Još nekoliko puta je zaustio da vrisne, sa užasom gledajući kako se gladna životinja približava stadu, čudio se čobaninu što ne vidi opasnost i ovcama koje se ne pomeraju već mirno nastavljaju dalje.
U trenutku kad je zver bila na korak od prve žrtve, on je zamahnuo rukom da je otera i dok se u nemoći rušio u travu, učinilo mu se da se čobanin na trenutak okrenuo i mahnuo mu. Ličio je na njega.
Kod Džeja Fristajla, samoukog alternativnog umetnika iz Amsterdama, dolazi se po tetovažu za koju ni klijent ni Džej, čak ni kada je polovina slike gotova, ne znaju kako će izgledati na kraju!
Najveći broj onih koji odluče da se tetoviraju u salon dolaze sa precizno osmišljenim crtežom ili tekstom. Kod Džeja Fristajla, alternativnog umetnika koji se bavi tetoviranjem dolazi se po tetovažu za koju ni klijent ni Džej ne znaju kako će izgledati na kraju!
Novinarka onlajn izdanja britanskog Dejli mejla, Deni, napisala je članak o Džeju koji je izazvao veliko interesovanje.
Ubrzo je Džej pozvao Deni u studio da bi „odnela deo njegove umetnosti“, na šta je ona pristala, piše portal tattoodo.com.
Jedinstven stil tetoviranja po kojem je ovaj mladić poznat podrazumeva da novinarka ima veoma malo uticaja na ishod.
„Pregovori“ o izgledu tetovaže trajali su nekoliko sati, tokom kojih je Džej od Deni tražio da mu objasni šta sve ne bi moglo da dođe u obzir. Potom je usledila šestočasovna sesija tetoviranja.
Jedna od Deninih želja bila je da se na njenom telu nađu pink orhideje i to što prirodnijeg izgleda, ništa tačkasto.
Tokom sesije, u bilo kom trenutku, svaki klijent Džeja Fristajla može da reaguje ukoliko mu se ne dopada motiv.
Tako je i u ovom slučaju za Deni bilo neprihvatljivo da se tetovaža prostire od ramena do kuka.
Iskustvo nanošenja trajne slike na telo, a da je pritom krajnji dizajn nepoznat, mlada novinarka opisuje kao „emocionalni rolekoster“ i priznaje da je bilo traumatično, ali da se ne kaje.
„Ponosna sam što imam njegovu umetnost na svojoj koži, jer je osećaj upravo takav – kao umetnost na koži i to namerno. Ne osećam se kao komad papira, imam utisak da me je Džej proučio pažljivo i savesno i posle toga stvorio nešto neverovatno“, objasnila je Deni.
Džonatan Džej Fristajl je tatu umetnik iz Amsterdama. Rođen je u Južnoj Africi, kineskog je porekla i specijalista je za tetovaže „fjužn stila“, koji karakteriše spoj geometrijskih oblika, tačkaste tehnike (poentilizam), realizma, apstraktnog i nalik na akvarel.
Ovaj umetnik sve je sam naučio, a rezultat je nekonvencionalni stil i tehnika koji karakterišu njegov rad.
Moto koji prema rečima poznavalaca savršeno opisuje njegov stil je „Dajte mi deo kože i daću vam deo svoje duše“. Izvor: rts.rs
Zašto žene tri puta češće nego muškarci pate od glavobolje?
Da li imaju niži prag tolerancije bola ili za to postoje drugi razlozi?
Da li znate odraslu osobu koja nikad nema glavobolje? Takvi srećnici su retki, naučnici tvrde da ih na svetu ima manje od deset odsto.
Međutim, kada se malo osvrnete oko sebe, da li primećujete ko se najviše žali na bol u glavi i vratu? Poznato je – to su žene. Takođe je dokazano da nije stvar u tome da žene teže podnose bol, već da zaista mnogo češće pate od glavobolja.
Tokom godinu dana oko 90 odsto ljudi ima glavobolju, međutim, tek jedan odsto njih su zaista „teški slučajevi“. Žene tri puta češće imaju glavobolju od muškaraca. Takođe, i geografija ima velikog uticaja – jedan tip glavobolje često je osoben za jednu oblast.
Zanimljivo je da poznata izreka „boli me mozak“ nije naučno utemeljena jer moždane ćelije nemaju receptore za bol. Kada imamo glavobolju, u stvari osećamo bol u pojasu koji okružuje mozak. Reč je o devet struktura koje mogu da bole, kao što su mišići, nervi, krvni sudovi, lobanja ili sinusi. Naučnici klasifikuju glavobolje u 13 tipova prema tome zašto boli, gde boli i na koji način boli. No, ono što nas sve najviše zanima je – zašto imamo glavobolje.
Uzroci glavobolje mogu se pronaći u genetskoj predispoziciji, povredi glave, bolestima kao što su meningitis ili infekcija sinusa. Zatim, neki od povoda mogu biti promena vremena, emocionalni uzroci kao što su stres, depresija i anksioznost, neadekvatna hrana i piće, problem sa snom, buka, previše fizičke aktivnosti, premalo fizičke aktivnosti… Glavobolja koja nije uzrokovana oboljenjem često se rešava unošenjem više vode, izbegavanjem kofeina koga ima u čajevima i kafi, uz više sna, zdravu ishranu i što manje stresa.
No, ovde se ne pominje odgovor na pitanje zašto žene više pate od glavobolje nego muškarci. Jedna od novijih teorija o kojoj naučnici još raspravljaju začeta je na UCLA (Univerzitet Kalifornije, Los Anđeles). Istraživači sa ovog univerziteta koji su radili testove na muškim i ženskim miševima, naime, sugerišu da žene imaju brže okidače koji aktiviraju svest o migreni. Zapravo, pacijenti koji boluju od migrena prema ovom istraživanju imali su neobičnu karakteristiku: dramatično veliku moždanu aktivnost talasa koji se protežu unakrsno preko površine mozga. Međutim, ono što je ovde razlika između muškarca i žena jeste što je kod žena ova aktivnost moždanih talasa bila mnogo lakše pobuđivana nego kod muškaraca. Jačina stimulusa koji je dovoljan okidač za glavobolju kod muškaraca je bio dva do tri puta viši u odnosu na žene. To znači da će isti događaj koji izaziva glavobolju žena osetiti mnogo pre i mnogo češće nego muškarac.
Međutim, naučnici sa UCLA nisu se bavili jednom važnom karakteristikom žena – promenom nivoa hormona. Kada bi napravili grafik nivoa muških i ženskih hormona, tokom jednog perioda, na primer jednog meseca, primetili bismo vrlo upadljivu razliku. Dok muški hormoni prikazuju ravne linije koje gotovo uvek imaju iste vrednosti, ženski imaju upadljive skokove i padove, i to različitih hormona u različito vreme tokom meseca. Estrogen i progesteron, dva hormona koja dominiraju mesečnim ciklusom žene, mogu imati uticaj na hemijske supstance u mozgu koje se povezuju sa glavoboljama.
Generalno, što je niži nivo estrogena, to je veća šansa da se pojavi glavobolja, navode lekari američke klinike Mejo. Kako u toku meseca nivoi ovog hormona sa nekom pravilnošću opadaju i rastu, neke žene mogu primetiti pravilnosti i u glavoboljama. Poznato je, na primer, da je nivo estrogena najniži na samom kraju mesečnog ciklusa žene i da tada naglo pada, a da je najviši na sredini ciklusa kada se žene obično osećaju veoma dobro i poletno. Sličan uticaj ima pad nivoa hormona u vreme menopauze.
Bez obzira na sva ova znanja i istraživanja, glavobolje koje su jedan od najčešćih uzroka bola kod ljudi, još su nam veoma nepoznate. O tome svedoči i stalno uvećanje vrednosti svetskog tržišta analgetika koje bi do 2015. godine moglo da dostigne vrednost od 34,6 milijardi dolara. Tekst: Marija Vidić
U Kragujevcu, u Šumaricama, nemački fašisti su 21. oktobra 1941. streljali preko 7.000 nedužnih žitelja grada.
Među streljanima se nalazilo tri stotine đaka i njihovih profesora, od kojih se samo njih 38 spasilo bekstvom sa stratišta.
Spomen-park Kragujevački oktobar, gde su streljani i sahranjeni kragujevački rodoljubi, prostire se na površini od preko 350 ha. Na njemu se nalazi 30 humki, od kojih su umetnički oblikovane: Spomenik streljanim đacima, rad vajara Miodraga Živkovića, koji kroz pticu presečenih krila simboliše presečenu mladost; Spomenik otpora i slobode, rad vajara Ante Gržetića, koji se sastoji od dve figure – jedne pokošene rafalom i druge raširenih ruku koje simbolizuju slobodu; Spomenik čistačima obuće (Kristalni cvet), rad arhitekte Nebojše Delje, u obliku belog pupoljka sa tamnom čašicom cveta simbolizujući nevinost i ten stradalih Roma; Spomenik bola i prkosa, rad vajara Ante Gržetića, koji kroz kontrast dve figure pokazuje prkošenje smrti; Kameni spavač, rad arhitekata Jelice i Gradimira Bosnića. Sredstvima stanovnika Bosne i Hercegovine podignut je spomenik Sto za jednog, rad Nandora Glida, a sredstvima stiglim iz Hrvatske spomen obeležje koje su uradili Vojin Bakić i Josip i Suzana Sejsel.
U okviru kompleksa se nalazi i muzej „21. oktobar“, delo arhitekte Ivana Antića, koji dodaje monumentalnost celom kompleksu. Autor je simbolizirajući humke naglasio vertikale na građevini, tako da izgleda kao da izranjaju iz zemlje i streme ka visini.
U okviru kompleksa se nalaze i spomenik streljanim Slovacima za vreme I svetskog rata i Staro vojničko groblje iz Prvog svetskog rata sa spomenikom srpskom vojniku. Urbanističko rešenje kompleksa delo je arhitekata Mihajla Mitrovića i Radivoja Tomića.
KRVAVA BAJKA Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.
Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.
Desanka Maksimović
A BLOODY FAIRYTALE
It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
a company of schoolchildren
died a martyr’s death
in one day.
They were all born
in the same year
their school days passed the same
taken together
to the same festivities,
vaccinated against the same diseases,
and all died on the same day.
It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
a company schoolchildren
died a martyr’s death
in one day.
And fifty-five minutes
before the moment of death
the company of small ones
sat at its desk
and the same difficult assignments
they solved: how far can a
traveler go if he is on foot…
and so on.
Their thoughts were full
of the same numbers
and throughout their notebooks in school bags
lay an infinite number
of senseless A’s and F’s.
A pile of the same dreams
and the same secrets
patriotic and romantic
they clenched in the depths of their pockets.
and it seemed to everyone
that they will run
for a long time beneath the blue arch
until all the assignments in the world
are completed.
It was in a land of peasants
in the mountainous Balkans,
a company of small ones
died a martyr’s death
in one day.
Whole rows of boys
took each other by the hand
and from their last class
went peacefully to slaughter
as if death was nothing.
Whole lines of friends
ascended at the same moment
to their eternal residence.
Это случилось в одном государстве балканском —
в горном, крестьянском.
Горькое там приключилось злосчастье
с группой ребят —
целым классом пали они в одночасье
смертью героев.
Все они были ровесники,
все — одногодки.
Вместе учились и вместе играли,
хором стихи наизусть повторяли.
Вместе ходили к врачам на прививки.
Все у них общее было:
уроки, болезни, привычки.
Вместе они и погибли.
. . .
Это случилось в одном государстве балканском —
в горном, крестьянском.
Горькое там приключилось злосчастье
с группой ребят —
целым классом пали они в одночасье
смертью героев.
За руки взявшись,
пошли они на смерть рядами.
Самые слабые дети и те не рыдали.
После уроков,
сложив аккуратно тетрадки,
шли на расстрел они поступью твердой
в полном порядке,
прямо и гордо.
За руки взявшись
прямо под пули
Эти ребята навстречу бессмертью шагнули.
Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: „Lebac sutra nemojte poslati.“ U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: „lebac“ kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema
Lebac sutra nemojte poslati
Od 7 ujutru do 14 časova 21. oktobra 1941. Šumaricama je neprestano odjekivala rafalna paljba, a onda je sve utihnulo. Kvota od 2300 streljanih, prema proceni majora Keniga, bila je ispunjena. Sahranjivanje je trajalo danima. Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage uz nadzor nemačkih vojnika. Prema nekim svedočanstvima, u nekoliko slučajeva došlo je do sukoba između talaca koji su radili na ukopavanju i ljotićevaca, koji su tražili od njih da prevrću tela i uzimaju satove, prstenje i novac. Obeležavanje grobova i pristup članovima porodica streljanih bio je zabranjen. Međutim, tokom noći, Kragujevčanke, uglavnom žene i majke streljanih, uspevale su da se provuku do Šumarica, gde su tražile svoje mrtve. Zahvaljujući njima, pronađena su četvorica muškaraca koji su uspeli da prežive rafalnu paljbu.
Među brojnim istorijskim kontroverzama u vezi sa streljanjem u Šumaricama 21. oktobra 1941, jedna od manje poznatih je ona o tome kakvo je vreme bilo tog dana. Prema nekim izvorima, dan je bio sunčan i topao, dok drugi tvrde da je padala kiša. Treći izvori, međutim, kažu da je osvanulo vedro jutro, ali da se po podne, kada je streljanje okončano, smračilo i da je pala teška kiša. Koja je od tri priče tačna, nikada sa sigurnošću nećemo doznati. Ako je treća istinita, to bi značilo da je kiša pala kada je već počelo ukopavanje streljanih.
U Šumadiji (a možda i još negde) postoji narodno verovanje da kiša pada na sahranama onih kojima je bilo žao što umiru.
Sve i da je 21. oktobar 1941. bio vedar i sunčan, nad Kragujevac se zlokobni oblak nadvio još koji dan ranije. Događaji koji su doveli do strašnog masakra, verovatno najvećeg počinjenog u Srbiji tokom Drugog svetskog rata, i danas, zapravo – tek danas, predmet su sporenja, što oko činjenica, što oko tumačenja. Ispričati priču o Šumaricama, bez opisa istorijskog konteksta, znači ne ispričati je do kraja. Opisati kontekst, 70 godina kasnije, nije moguće bez davanja prednosti jednoj od dve ideologije, naročito u danima kada su među najvažnijim dnevno-aktuelnim temama pitanja restitucije i rehabilitacije. U takvim dnevno-političkim i istorijskim okolnostima, u drugom planu ostaju žrtve – ljudi, sa imenima i prezimenima, životima i porodicama, koji su tog dana stradali, ne znajući zašto i zbog čega.
Uzrok streljanja u Šumaricama nesporan je: 16. oktobra 1941. na putu između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, kod sela Ljuljaci, napadnut je nemački 3. bataljon 749. pešadijskog puka. U zavisnosti od izvora, postoje tri verzije ovog događaja: po jednoj, bataljon su napali partizani, po drugoj četnici, a treća je, očekivano, sinteza, koja kaže – udruženim snagama, nakon što su 13. oktobra Kragujevački partizanski i Gružanski četnički odred potpisali sporazum koji je glasio: „Zajednička borba protiv Nemaca, zajednička opsada Kragujevca, zajednička mobilizacija, zajednički apel za sakupljanje hrane, ali magacini posebno, ispitivanje svih nedela i kažnjavanje krivaca.“ Poslednjih dvadesetak godina, više u desno orijentisanim političkim nego u stručnim krugovima, postoji tendencija da se napad kod Ljuljaka pripisuje isključivo Čačanskom i Kragujevačkom partizanskom odredu, kako bi se ukazalo na njihovu direktnu krivicu za potonje streljanje. Međutim, u literaturi pročetničke orijentacije postoje podaci o gubicima koje je Gružanski četnički odred pretrpeo u napadu kod Ljuljaka. Konkretno, među poginulima se pominju poručnici Blagoje Stojančević i Miloš Mojsilović, tri podoficira, jedan narednik i tri vojnika. U knjizi Ime i broj (Kragujevac, 2007) Staniše Brkića navedeno je da je Kragujevački partizanski odred 18. oktobra 1941. izdao Obaveštenje br. 6, u kom se između ostalog kaže da su partizani i četnici zajedničkim snagama „branili stopu po stopu druma nanoseći svojim iznenadnim napadima krvave gubitke Nemcima i njihovom sluzi Nediću“.
Nešto manje od nedelju dana pre napada kod Ljuljaka, 10. oktobra, glavnokomandujući general okupacionih snaga u Srbiji Franc Beme donosi naredbu po kojoj će za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili „folksdojčera“ (muškarca, ženu ili dete) biti streljano 100, a za ranjenog 50 zarobljenika ili talaca. Kod Ljuljaka je ubijeno 9, a ranjeno 27 nemačkih vojnika, od kojih je jedan kasnije podlegao povredama. Sudbina stanovnika Kragujevca i okolnih sela time je zapečaćena.
Major Paul Kenig, najviši nemački oficir u Kragujevcu, dobija naredbu o izvršenju odmazde. Svega dva dana nakon sukoba kod Ljuljaka, 18. oktobra uveče, u Kragujevcu su počela prva hapšenja. Prvi su se na udaru našli kragujevački Jevreji, komunisti, nacionalisti i članovi njihovih porodica, hapšeni na osnovu spiska koji je Predstojništvo gradske policije dobilo tog dana iz Beograda, a na kom je bilo između 60 i 70 imena. Na spisku se našlo i ime mlade Milice Panić-Veljković, tek udate za kragujevačkog komunistu Kazimira Veljkovića. Nje u kragujevačkoj evidenciji još uvek nije bilo pod tim imenom, ali je u Kragujevcu živela i 58-godišnja Milica Veljković, udovica generala Veljkovića. Uhapšena je i streljana 20. oktobra uveče. Uz 53 zatvorenika i oko 275 talaca uhvaćenih pre i tokom pohoda na Gornji Milanovac i sedamdesetak imena sa spiska iz Beograda, jasno je da broj nije bio ni blizu onom koji je naredba o odmazdi predviđala.
Uveče 18. oktobra, krajskomandant Fon Bišofshauzen predlaže Kenigu da nemački bataljoni izvedu akciju u selima Grošnica, Mečkovac, Beloševac, Maršić, Korman, Botunje, Gornje i Donje Komarice. Precizan broj streljanih po selima oko Kragujevca 19. oktobra 1941. nije moguće utvrditi. U izveštajima majora Keniga stoji da je tog dana streljano 427 ljudi, Fon Bišofshauzen izveštava o 422, dok Spomen-muzej „21. oktobar“ u Kragujevcu raspolaže podacima o 415 streljanih i 21 preživelom. Svestan da neće lako ispuniti kvotu od 2300 streljanih, 19. oktobra uveče, major Kenig donosi naredbu o zabrani izlaza iz Kragujevca. Perfidno, ulazak u grad je bio dozvoljen, jer se računalo i na veliki broj stanovnika okolnih sela koji su dolazili u grad na posao.
Narednog jutra, u ponedeljak 20. oktobra, oko 650 radnika koji su radili na regulaciji toka Lepenice, oterano je u topovske šupe. Još 17. oktobra, predstojništvo gradske policije uputilo je direktorima škola naredbu da dostave spiskove učenika koji su položili VI i VII razred a nisu se upisali u naredni, onih koji su upisali naredni razred ali se još nisu pojavili na predavanjima i onih koji su na početku školske godine dolazili na predavanja a onda prestali da se pojavljuju. Iz Prve muške gimnazije izvedena su po dva odeljenja VII i VIII razreda, a iz jednog odeljenja V razreda odabrani su krupniji učenici i priključeni starijima. Šesnaestogodišnji Jovan Veljković, sin greškom streljane Milice, bio je među uhapšenim gimnazijalcima. Odveden je u topovske šupe i spasen, tako što ga je, iz neobjašnjivih razloga, nemački vojnik izvukao iz kolone za streljanje.
Iz Druge muške gimnazije izvedeni su u dvorište svi učenici, a onda su odvajani stariji od 16 godina. U Učiteljskoj školi u rano jutro još nije bilo đaka, ali su Nemci izveli dva profesora i dva poslužitelja. Direktor Učiteljske škole Miloje Pavlović uhapšen je kod kuće, u trenutku kad je polazio na posao. Direktor Druge muške gimnazije Lazar Pantelić imao je overen „ausvajs“ sa kojim je krenuo u Beograd u Ministarstvo prosvete. Primetivši da se nešto čudno dešava u gradu, odlučio je da se ipak vrati u školu. Streljan je 21. oktobra.
Nemci su hapsili stanovnike Kragujevca pod izgovorom da se to radi zbog naredbe o obaveznoj zameni ličnih dokumenata. Ljudi su odvođeni iz kuća, sa ulica, pijace, iz kafana. Plašeći se eventualne kazne, mnogi od onih koji su izbegli hapšenje sami su odlazili u topovske šupe. Do popodnevnih sati 20. oktobra, tri od četiri topovske šupe bile su dupke pune. Četvrta je služila za smeštaj drva i uglja. Mnogi uhapšeni ostali su napolju, jer unutra više nije bilo mesta. Oko 18 sati 20. oktobra više nije bilo sumnje u razloge hapšenja. Na Stanovljanskom polju i na Centralnoj radionici odjeknuli su prvi rafali. Streljani su ljudi sa spiska iz Beograda, zatvorenici i taoci iz Gornjeg Milanovca.
Prema podacima iz knjige Staniše Brkića Ime i broj, streljanje na Stanovljanskom polju preživelo je osam ljudi, a dugo se verovalo da na Centralnoj radionici nije preživeo niko, međutim, nova istraživanja nedvosmisleno pokazuju da je jedan čovek uspeo da preživi. Građane koji su izbegli prvi talas nemačke racije, 20. oktobra po gradu su kupile ljotićevske patrole 5. dobrovoljačkog odreda.
Ime jednog čoveka ostalo je zapisano u istoriji grada, pa i danas čak i oni koji ne znaju ime nijednog streljanog u Šumaricama znaju ko je Marisav Petrović, ljotićevac i predvodnik 5. dobrovoljačkog odreda. Upao je 20. oktobra, dok su Nemci još hapsili, u zgradu opštine. Pohapsio je službenike i za gradonačelnika, sekretara opštine i predstojnika policije postavio svoje ljude, a onda su i ljotićevci počeli da hapse. U zgradi opštine zatekao se i poznati kragujevački advokat Dragoljub Milovanović Bena. Njegov sin Raul već je bio u topovskim šupama. Bena Milovanović, igrom sudbine, rodom iz istog sela kao i Marisav Petrović, došao je da interveniše ne samo za svog sina, već i za druge Kragujevčane. Navodno, „Bena, i ti mi dolija!“, reči su kojima ga je Marisav ispratio u topovske šupe. Dragoljub i Raul Milovanović streljani su 21. oktobra.
Ljotićevci Marisava Petrovića uzeli su na sebe zadatak da pohapse kragujevačke Rome. Tokom hapšenja iskaljivali su bes na njima, a onda ih u topovskim šupama razmenjivali za svoje pristalice, ali i gimnazijalce na koje su računali kao na moguće buduće pristalice. Kasnije će, tokom istorije, biti i u Kragujevcu pokušaja da se od Marisava Petrovića napravi tragična istorijska figura, čovek koji je navodno mnoge spasao od streljanja. Takvi pokušaji završeni su neuspehom, jer je još uvek u Kragujevcu bilo mnogo onih koji se sećaju, ne samo posebne surovosti, nego i lične osvetoljubivosti Marisava Petrovića, zbog koje su mnogi njegovi politički i lični neprijatelji završili u topovskim šupama.
Direktor Učiteljske škole, Miloje Pavlović, zbog svojih godina (53) bio je na spisku onih koje su Nemci planirali da oslobode. Izveden je iz topovskih šupa, ali onda je naišao upravo Marisav Petrović i zbog davne i duge lične netrpeljivosti vratio ga nazad. Miloje Pavlović streljan je u pretposlednjoj grupi izvedenoj pred streljački vod tog dana. O ovom događaju postoje bar tri svedočanstva, izneta 1945. godine Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora.
Brojni istorijski izvori saglasni su u tome da ljotićevci jesu izdvajali ljude iz kolona za streljanje i da su tako poštedeli njihove živote. Međutim, o spasilačkoj ulozi Marisava Petrovića i njegovih ljotićevaca ne može biti govora, jer su spaseni razmenjeni za druge ljude. U knjizi Poruke streljanog grada (Kragujevac, 1966), Branislava Božovića, stoji: „Među njima je bio veliki broj Cigana s kojima su postupali kao sa robljem. Naročito su njih velikodušno ustupali Nemcima, dajući ih u znatno većem broju od onih koje su u zamenu dobijali od Nemaca.“
U 7 ujutru 21. oktobra počelo je masovno streljanje. Za mesta streljanja odabrane su doline Sušičkog i Erdoglijskog potoka u Šumaricama. Doline su odabrane jer je iz njih bilo teško pobeći, ali za svaki slučaj, na padinama potoka postavljeni su mitraljezi. Uhapšeni su izvođeni u grupama i streljani jedni za drugima. Jedan od osnivača Kragujevačkog partizanskog odreda, Svetozar Toza Dragović, bio je u jednoj od grupa. Dok su ih sprovodili do streljačkog voda, povikao je: „Bežite!“ Ljudi su se rastrčali, nastala je pometnja i unakrsna vatra. U ovom incidentu poginulo je i nekoliko nemačkih vojnika, međutim, nekoliko ljudi uspelo je da pobegne. Toza Dragović nije bio među njima.
Od 7 ujutru do 14 posle podne, Šumaricama je neprestano odjekivala rafalna paljba, a onda je sve utihnulo. Kvota od 2300 streljanih, prema proceni majora Keniga, bila je ispunjena. U topovskim šupama ostalo je još oko 350 ljudi. Njih 200 ljotićevci su odveli u školu „Kralj Petar“, a u danima nakon streljanja ova grupa radila je na ukopavanju mrtvih. Ostali su pušteni kućama, među njima i tada gimnazijalac, a kasnije čuveni glumac Milosav Mija Aleksić (1923–1995). Sahranjivanje je trajalo danima. Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage uz nadzor nemačkih vojnika. Prema nekim svedočanstvima, u nekoliko slučajeva došlo je do sukoba između talaca koji su radili na ukopavanju i ljotićevaca, koji su tražili od njih da prevrću tela i uzimaju satove, prstenje i novac.
Obeležavanje grobova i pristup članovima porodica streljanih bio je zabranjen. Međutim, tokom noći, Kragujevčanke, uglavnom žene i majke streljanih, uspevale su da se provuku do Šumarica, gde su tražile svoje mrtve. Zahvaljujući njima, pronađena su četvorica muškaraca koji su uspeli da prežive rafalnu paljbu. Takođe, ima svedočanstava o desetinama slučajeva u kojima su porodice uspele da nađu svoje pokojnike, odnesu tela i sahrane ih u porodičnim grobnicama. Jedan od potresnijih detalja je i da su mnoge žene, iako nikada nisu uspele da pronađu svoje, nastavile da dolaze kako bi donele hranu radnicima na ukopavanju.
Tačan broj humki i pojedinačnih grobova u Šumaricama nije moguće precizno utvrditi. Jedno svedočenje govori o 30 velikih humki i 4-5 manjih grobova, dok izveštaj komisije oformljene nakon rata barata brojem od 31 humke i „nekoliko pojedinačnih grobova“. Prvi javni pomen žrtvama streljanja nemačke vlasti odobrile su 4. aprila 1942. U to vreme, strogost okupacionih vlasti je popustila, pa su Kragujevčani već mogli da odlaze u Šumarice, na grobove svojih streljanih. Na treću godišnjicu streljanja 21. oktobra 1944. Kragujevac je oslobođen. Prvo opelo u Šumaricama održano je sutradan. O uzrocima, razlozima i broju žrtava streljanja u Šumaricama postoje različite procene, podaci i sporenja. Ono oko čega spora nema i ne može da bude jesu ljudi.
U dokumentaciji Spomen-muzeja „21. oktobar“ sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno.
Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije: 21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi. Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi. Božidar Milinković, majstor, napisao je na poleđini radničke knjižice: „Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža.“ Radnik Lazar Petrović ostavio je na poleđini stare dopisnice poruku: „Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je.“ Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Nikola, inženjer, u svojoj poruci kaže: „Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi.“ Aleksandar, osamnaestogodišnji gimnazijalac piše: „Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu.“ Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim šupama i da će biti streljan samo dan nakon njega: „Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi.“ Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubiša Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on. Streljani su obojica, istog dana.
Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: „Lebac sutra nemojte poslati.“ U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: „lebac“ kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema.
Broj streljanih u Kragujevcu decenijama unazad bio je predmet sporenja i sukoba. Danas se najčešće barata brojem od približno 2800 ljudi. Do pre samo nekoliko godina opšteprihvaćen broj bio je 7000. Verovanje da je preuveličan broj streljanih posledica komunističke propagande, kako bi se time pojačala dramatika šumaričke tragedije, pogrešno je iz više, istorijskim dokumentima potkrepljenih razloga. U izveštajima majora Keniga pominje se broj od 2300.
Istog dana kada se streljanje dogodilo, paroh stare crkve Dragoslav Veličković, na margini Mineja za oktobar, zapisao je: „Na današnji dan Nemci su streljali oko 7000 građana Kragujevca.“
U listu „Borba“ od 15. novembra 1941. izašao je tekst sa naslovom „Hitlerovci i Nedićevci poubijali 5000 ljudi i žena u Kragujevcu“. Četnički izvori tog doba variraju u procenama između 5000 i 12.000, a najčešće se pominje broj od 6000. U julu 1947. godine, pred Savezničkim vojnim sudom broj 5 u Nirnbergu, svedok Živojin Jovanović izjavio je da je u Kragujevcu streljano 7000 ljudi, te da je to zaključio na osnovu broja crnih barjaka na kućama u Kragujevcu i broja panaija donetih u crkvu. Međutim, Savezničkom vojnom sudu dostavljeni su i izveštaji Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, a ovi izveštaji sadrže svedočanstva za 2324 streljanih, od čega za 1706 postoje originalne prijave članova porodica. Uz, po svemu sudeći, mit o 7000 streljanih, najčešće se pominje i onaj o 300 đaka kragujevačke gimnazije i petnaestoro dece od 8 do 11 godina.
Prema podacima iz arhive Spomen-muzeja „21. oktobra“, streljano je 40 dece (37 u Kragujevcu i troje u selima) uzrasta od 11 do 15 godina i 261 mladić srednjoškolskog uzrasta (rođeni od 1922. do 1925. godine), a bili su učenici Prve i Druge gimnazije, Učiteljske, Građanske, Vojno-tehničke i Zanatlijske škole, ali i radnici i zemljoradnici. Njima treba dodati i još 16 momaka starijih od 19 godina koji su još uvek bili učenici. Među četrdesetoro streljane dece sigurno se nalaze i mali Romi, čistači cipela. Međutim, ko su tačno bili i koliko je uopšte streljanih Roma, nije moguće utvrditi, jer nose ista imena i prezimena kao sugrađani srpske nacionalnosti. Prema podacima Staniše Brkića, istoričara i muzejskog savetnika u Spomen-muzeju „21. oktobar“, romske organizacije iz Kragujevca ulažu napore da utvrde broj streljanih Roma, ali zbog šturih podataka sve procene ostaju tek pretpostavke i naslućivanja. Prema do sada prikupljenim podacima, u Kragujevcu i okolnim selima streljana je 2381 osoba, 2355 muškaraca i 26 žena.
Podaci o streljanima prikupljaju se i dan-danas, te se još uvek događa da pojedina imena budu uklonjena sa spiska, a nova pridodata.
Zahvaljujući radu istoričara Spomen-muzeja „21. oktobar“, podaci o streljanima u Šumaricama dostupni su javnosti. Građa kojom muzej raspolaže i koja se i dalje prikuplja, menja i dopunjava, dovoljna je da osigura da ime nijednog od streljanih u Šumaricama ne padne u zaborav. To nije toliko važno zbog ukupnog broja žrtava, koliko zbog svake od žrtava ponaosob. Ovih dana okončano je prikupljanje potpisa građana koje je pokrenuo dnevni list „Pres“, s predlogom da 21. oktobar bude proglašen za Dan sećanja na sve srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Potpis na ovu inicijativu stavili su predsednik Boris Tadić, premijer Mirko Cvetković, predsednica Skupštine Slavica Đukić Dejanović, gotovo svi ministri, lideri opozicije, mnogi pisci, akademici, istoričari, javne ličnosti i građani. Vlada Srbije, na sednici u četvrtak 20. oktobra, usvojiće i zvanično ovaj predlog. Da Srbiji fali reafirmacija antifašističke tradicije, nije sporno. Međutim, ono što zabrinjava jeste postojeći stepen konsenzusa oko toga da 21. oktobar podseća na „sve srpske žrtve“, jer se time opet pokreće mašinerija depersonalizacije žrtava, kojoj istoričari, bar oni koji rade na temi kragujevačkog streljanja, uporno pokušavaju da stanu na put. Jovana Gligorijević
Iz zapisnika Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača
Nada Naumović (1921–1941) „Na dan 20. oktombra oko 11 sati pre podne, jedna grupa Ljotićevaca terala je grupom neke mladiće. Kad su poterali Aleksandra Matejića iz Kosovske ulice; mi smo tada tamo stanovale, moja kći Nada počela je da interveniše da ga ne oteraju rekavši ljotićevcima: „nemoj te ga bolestan“ zatim se okrenula Matejiću i rekla mu: „bolje da te ubiju Nemci nego naši“. Za ovim se jedan narednik naljutio i rekao mojoj ćerki da je ona komunista i da je uvredila srpsku vojsku. Da je ona komunista potvrdio je još jedan narednik, zatim su je sa puškom na gotovs oterali u školu Kralja Petra, gde je prenoćila i sutra dan u 7 č. ujutru kamionom su ih oterali Nemcima, pa su ih streljali u 7 1/2 časova pre podne ispod Topovskih šupa na imanju Ljube Markovića ekonoma. Među ovom grupom Ljotićevaca bio je Miodrag Ćatić iz Kragujevca sa stanom u ulici Kapetan Lukića broja se ne sećam koji je pre streljanja otišao u Ljotićevce i za koga čujem da je posle oslobođenja uhapšen u Beogradu i da se nalazi u zatvoru. Posle streljanja moje ćerke Nade otišla sam u školu Kralja Petra da vidim šta je sa mojom ćerkom. Tada mi je Marisav Petrović rekao da je streljana a izašla je na spisku streljanih pod br. 445. Moja pok. kći Nada kada je odvedena na streljanje imala je na sebi teget štofanu suknju i roze štrikanu bluzu, sportske cipele i sportske čarape do kolena i naočare. Od opštine sam dobila legitimaciju i u njoj naočare od novca nije imala ništa sa sobom. Kada je moja kći pok. Nada streljana imala je 20 god. Rođena je u Kragujevcu od oca Micka i mati Mileve vere pravoslavne, po zanimanju student medicine.
Moja pok. kći stradala je od nemačke kaznene ekspedicije a ovoj je predata od strane Ljotićevaca. Bliže podatke o njima ne znam.“ Mileva Naumović, Kragujevac, 20. januar 1945.
Milica Veljković (1896–1941) „Pokojna Milica došla je kod mene u gosti, sa svojom materom i sinom radi nabavke namirnica. Ona je rođena u Kragujevcu od oca Milana i majke Poleksije rođene Filipović, udata za Velimira Veljkovića đenerala, mati jednog deteta, Srpkinja. U momentu streljanja imala je oko 43 godine. Ona je u vreme streljanja vodila računa i izdržavala sina Jovana starog 15 godina. Ona je živela u Beogradu.
Kada su Nemci nju hteli da vode ja sam im objašnjavao da je ona žena ađutanta Nj. Veličanstva pok. kralja Aleksandra da živi u Beogradu, da ne pripada nikakvoj organizaciji, da je došla kod mene u goste pre četiri pet dana radi nabavke namirnica, sve ovo nije pomoglo pa čak i kada sam se ponudio da ja pođem umesto nje oni su odbili govoreći: ‘Stari i svi tvoji ukućani ne smete da izađete iz kuće sutra do osam sati.’ A kad sam im ja primetio da sam ja čovek od sedamdeset godina i bez desne ruke onda su se nasmejali i kazali: ‘No ti stari smeš i možeš i ako ćeš i sada iziđi.’ Svu su kuću pretresli. Sa njima je bio jedan tumač folksdojčer koji je ranije bio radnik u VTZ. On je tumačio razgovor. Docnije sam saznao da su tražili Milicu Veljković, rođ. Panić, adv. pripravnika i našli moju sestričinu Milicu. Koju su streljali sa grupom komunista i Jevreja na Stanovljanskom polju 20. oktobra 1941. godine oko pet časova popodne. Smatram da je ona ubivena po krivici Nemaca i tražim da se svi kazne i oglase za ratne zločince, koji su to Nemci ja ne znam.“ Milutin Filipović, Kragujevac, 5. mart 1945.
Dragoljub Milovanović (1895–1941) Moj pok. muž Dragoljub Milovanović (Bena) rođen je u Kragujevcu 1895. od oca Jezdimira i majke Leposave oženjen, otac jednog deteta po zanimanju advokat, za vreme rata-okupacije Nemaca radio je kao advokat. Dana 20 oktombra 1941 god. Bio je u svojoj kancelariji i od jedne nemačke patrole koja je vršila raciju po gradu je legitimisan i pušten kao slobodan i ispravan građanin. Videći da se racijom od strane Nemaca goni neki narod i imajući već saznanja da je Milica Veljković žena udova generala Veljkovića oterana od Nemaca kao komunista ma da je ista imala preko 50 godina otišao je u opštinu da preko pretsednika opštine interveniše i spasava svet. Otišavši u opštinu već se nalazio Marisav Petrović sa svojim zlikovcima i videvši pok.
Benu isti je odmah kazao: „a Bena došao si odavno mi te čekamo.“ Nedajući mu da ma šta kaže odmah ga je lišio slobode zajedno sa sinom mu Raulom i ostalim činovnicima oterao ga u školu Kralja Petra II i 21 oktombra 1941 god. Predao ga je nemačkoj kaznenoj ekspediciji kod Topovskih šupa 3 art. Puka gde je pok. Bena od kaznene ekspedicije streljan zajedno sa sinom Raulom i ostalim nevinim Srbima.
Moj pok. muž Bena kod sebe u momentu streljanja imao je 11.000 dinara gotovog novca, zlatan sat i lanac, zlatnu burmu i 1. zlatan prsten. Sve ove stvari uzeli su zlikovci koji su mu i život uzeli. Pok. Bena izdržavao je mene i sina Raula. Smrću njegovom ja sam ostala prosto na ulici s obzirom na to da su mi Marisav Petrović i Strahinja Janić po njegovoj smrti odneli sve stvari. Pok. Dragoljub budući čovek dobroga srca svu svoju zaradu davao je sirotinji Kragujevačkoj verujući da dok je on živ da će za sebe i svoje imati tako da sam danas ja ostala gotovo na ulici i živim od milostinje drugih ljudi. Podnosim prijavu protivu izvršioca dela i to: Strahinje Janića, Marisava Petrovića i svih saučesnika u blokiranju opštine kao i protivu članova kaznene ekspedicije i vojnika ove ekspedicije koji su izvršili streljanje.“ Desanka Milovanović, Kragujevac, 29. decembar 1944.
Dragiša Nikolić (1923–1941) „Moj pok. sin Dragiša bio je đak VIII razr. Gimnazije. 20. oktobra 1941. god. bio je u školi. Kada su Nemci vršili raciju oni su pokupili i svu decu-đake iz gimnazije, oterali u 3. art-puk – kod topovskih šupa gde su sutra dan 21-X-1941 god. svi streljani. U momentu streljanja moj pok sin je imao samo odelo, cipele i đačku kapu. Od novca nije imao ništa a isto tako nije imao ni sat. Vraćena mi je legitimacija od opšt. vlasti. Mog pok. sina streljala je nemačka kaznena ekspedicija. Bliže podatke o članovima iste neznam. Sahranjen je kod Stare kolonije.“ Leposava Nikolić, Kragujevac, 2. januar 1945.
Lazar Pantelić (1893–1941) „Moj pok muž Lazar M. Pantelić uveden je iz gimn. skupa sa đacima dana 20-X-1941 g. od str. Nemaca i zatvoren u barake za streljanje. Uza se je imao 8000 din., sat lonžin, zlatnu burmu i prsten. Kada je izvršeno streljanje bilo je na listi streljanih objavljeno ime moga muža. Preko opštine sam dobila njegovu ličnu kartu. Njegovu krvavu legitimaciju železničku mi je doneo njegov đak Milosav Gavrilović iz Kragujevca, stanuje zadnja kuća na Milanovačkom drumu a koji je sahranjivao.
Moj muž je sahranjen na Zekavičinoj livadi. Kada je streljan moj muž Lazar Pantelić direktor gimn. rođen u Šapcu vere pravoslavne od oca Milutina i majke Lepave otac petoro dece: izdržavao je mene i Sretena starog 16 god. Aleksandra 15, Danica 14 god, Dobrila 13 god i Olga 11 god. Zahtevam da se zločinac kazni i prizna štetu.“ Miroslava Pantelić, Kragujevac, 26. februar 1945.
Ustаnovа Spomen-pаrk „Krаgujevаčki oktobаr“ osnovаnа je 1953. godine. Prostor nа kome je izvršeno streljаnje pretvoren je u memorijаlni pаrk od 352 hektаrа. Urbаnistički projekаt uređenjа memorijаlnog pаrkа delo je аrhitekаtа Mihаilа Mitrovićа i Rаdivojа Tomićа. Memorijаlni pаrk obilаzi se kružnim putem, dugim oko 7 kilometаrа, koji posetioce vodi u doline Erdoglijskog i Sušičkog potokа, gde su izvršenа streljаnjа i gde se nаlаzi trideset mаsovnih grobnicа.Nа ulаzu u Memorijаlni pаrk izgrаđenа je zgrаdа Spomen-muzejа 21. oktobаr, аutorа аrhitekаtа Ivаnа Antićа i Ivаnke Rаspopović. Muzej je otvoren 15. februаrа 1976. godine. Crvenа ciglа аsocirа nа prolivenu krv, 33 kule rаzličitih ili istih visinа simbolično povezuje u jedinstvenu celinu 30 grobnicа u Šumаricаmа i 3 grobnice u okolnim selimа.
Muzej nemа prozorа, što simbolično dočаrаvа bezizlаznost situаcije u kojoj su se nаšli ovi ljudi, brutаlno osuđeni nа smrt. Osnovа muzejа, to jest njegov temelj, urаđenа je u obliku krstа, hrišćаnskog simbolа strаdаnjа.
Spomenik streljanim đacima i profesorima
Najpoznatiji spomenik, simbol Šumarica. Delo vajara Miodraga Živkovića, postavljeno 1963. na mestu streljanja velike grupe učenika i profesora.
Spomenik bola i prkosa
Najstariji spomenik u memorijalnom kompleksu, postavljen 1959. godine. Delo vajara Ante Gržetića predstavlja figure muškarca i žene pogođenih rafalima.
Kristalni cvet
Spomenik podignut u čast malih čistača obuće. Autor je arhitekta Nebojša Delja, a spomenik je postavljen 1968. godine.
Sto za jednog
Bronzanu skulpturu koja predstavlja ljudske figure u samrtnom ropcu koje formiraju krošnju drveta, autora Nandora Glida, Kragujevcu je 1980. poklonio grad Modriča.
Spomen-obeležje hrvatskog naroda („Hrvatski spomenik“)
Spomen-obeležje nаrodа Hrvаtske (Vojin Bаkić, vаjаr, i Josip i Silvаnа Sаjsl, аrhitekte, 1981. – poklon Republike Hrvаtske) sаstoji se od sedаm čeličnih diskovа nejednаke veličine i predstаvljа svetlosnu žižu tri grobnice oko njegа.
Kameni spavač
Arhitekte Gradimir i Jelena Bosnić 1970. godine izradili su spomenik posvećen streljanima u selima oko Kragujevca.
Spomenik Srbima i Jevrejima
Nalazi se van kompleksa Spomen-parka, na mestu streljanja 20. oktobra. Rad je vajara Milorada Zorbića, a 1991. Kragujevcu je poklonjen od izraelskog grada Bat-Jama.
Spomenik otpora i slobode
Delo Ante Gržetića iz 1966. predstavlja bronzanu figuru umirućeg čoveka iznad kog se diže veliki obelisk.
Suđaje
Nalaze se ispred Muzeja „21. oktobar“. Skulptura inspirisana slovenskom mitologijom, po kojoj suđaje posećuju novorođenče i dodeljuju mu sudbinu. Ako su lepe, sudbina je dobra, ako su ružne, dete će pratiti zla sudbina. Šumaričke suđaje su mršave, ispijene, stare i groteskne figure.
Spomenik prijateljstva
Otvorena knjiga raširenih listova koji formiraju broj 21, delo arhitekte Antona Stojkua, Kragujevcu je 1994. poklonio rumunski grad Pitešti.
Protiv zla
Spomenik „Protiv zlа“ (Miguel Romo-Meksiko, vаjаr, 1991) isklesаn je u jednom mermernom bloku umetničkim stilom drevnog južnoаmeričkog nаrodа Mаjа, аli je njegovа temа hrišćаnskа.
Četiri vrhunska francuska kuvara tražila su da im se barem jedan vikend ili makar jedan dan u godini dozvoli da u svojim restoranima serviraju dugo zabranjeni specijalitet – ortolan.
Reč je o malenoj ptici pevačici koju sladokusci, među kojima je bio i bivši francuski predsednik Fransoa Miteran, jedu ne vadeći kosti, glave prekrivene salvetom, navodi Tanjug.
Kako prenosi AFP, ptica ortolan, koja nije veća od dečje šake, izbačena je iz evropskih jelovnika 1999. godine. Navodno je to bilo Miteranovo poslednje jelo pred smrt 1996. godine.
Pripremanje ovog specijaliteta je prilično surovo: ptica se najpre kljuka kako bi dobila na težini, da bi se potom utopila u konjaku i ispekla u rerni.
U tradiciji je da ljubitelji pečenog ortolana tokom jela prekrivaju glavu velikom, belom salvetom – da se ne bi videlo kako pljuju kosti, ali i da bi se zadržala potpuna aroma.
Ima i onih koji tvrde da krpa na glavi služi kako bi se sakrila sramota pred bogom zbog proždiranja ptice božanskog glasa.
Ostaje da se vidi da li će francuske vlasti udovoljiti zahtevu četvorice kuvara, od kojih je jedan svetski poznat – Alen Dikas.
Danas je ortolan zaštićena vrsta u Francuskoj i nekoliko drugih evropskih zemalja.
Uprkos tome u ilegalnom lovu ubije se oko 50.000 ptica godišnje. Izvor:rts.rs
Celo selo sa bolom sluša cijuk ranjene ptice. Beše to jedina ptica u selu i jedini mačak u selu koji je, eto, na pola smaza.
Ptica prestade da peva, mačak prestade da prede i da oblizuje brkove.
Selo učini ptici predivan pogreb. Mačak koji je takođe pozvan, gazi iza majušnog slamnog kovčega u kome počiva telo mrtve ptice. Devojčica nosi kovčeg ridajući neutešno.
„Da sam znao da će te to toliko rastužiti“, kaže joj mačak, „Smazao bih je celu… I onda bih ti ispričao da sam je video kako je odletela, odletela na kraj sveta daleko, daleeeeeeeeeko, tako daleko da više ne može ni da se vrati. Ti ne bi osetila toliki bol već samo tugu i žaljenje.“ Vidiš, stvari nikada ne treba uraditi napola.
Imam četiri noge, surlu i veliki mozak. On je često nepoznanica i za mene samog, a kamoli za ljude.
Foto: 24 sata
Ljudi misle da mi, slonovi, nemamo svest.
Nisam siguran za ostale vrste ali ako, osim što vidim, čujem, takođe i osećam bol, ljubav, tugu, zadovoljstvo – onda mora biti da sam sličan čoveku.Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi – od najvećeg, do najmanjeg – kleknu i plaču. Da li si to znao, čoveče? Za razliku od njega, koji veruje u Boga izvan sebe i u sebi, ja obožavam Majku Prirodu.
Majka Priroda poklonila je nama, slonovima, široke savane i bujne prašume, po kojima smo lutali celog života. Nismo imali neprijatelja sve dok se nije pojavio čovek. Prvo je poubijao naše pretke, mamute. Oprostili smo mu, i nastavili život kao da rata nije ni bilo. Ali, mali čovek se osilio: počeo je da krči šume i gradi naselja na našoj teritoriji. Nekad su se ta prostranstva činila beskrajnim. Iz generacije u generaciju, naš životni prostor se sve više sužavao.
I opet smo mu oprostili.
Čoveku ni to nije bilo dovoljno. Sit i dokon, iz zabave je počeo da ubija naše afričke rođake, samo da bi se slikao pored njihovih leševa i izvadio im kljove od kojih je kasnije pravio ukrasne predmete.
Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi – od najvećeg, do najmanjeg – kleknu i plaču.
Da li si to znao, čoveče?
Kada lavovi, leopardi ili hijene zgrabe naše mladunče, borimo se za njegov život.
Dok slon umire od starosti ili bolesti, stojimo pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Svojim telima ga branimo od gladnih napasnika. Kada mu se duša spoji sa Majkom Prirodom, svako od nas ga dodirne u znak poslednjeg pozdrava.
Ako ljudi otmu naše mladunce, izgazimo im useve i porušimo kuće. Ne činimo to iz obesti niti iz mržnje, samo tražimo da nam se vrati ono što je naše.
Pamtim svoje detinjstvo, kada sam se surlom držao za majčin rep. Roditelji su skoro dve godine čekali da dođem na ovaj svet. Zatim su me odveli na još gore mesto – u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem. Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje.Kao najmlađi u krdu, uživao sam sve privilegije. Na lestivici hijerarhije bio sam beznačajan, ali sam, po slonovskim zakonima, bio predodređen da jednog dana postanem vođa.
I bilo bi tako, da me nisu oteli ljudi. Ubili su moju majku, koja je sa mnom mirno brstila lišće. Mene su odveli u cirkus, u kome sam proveo narednih dvadeset godina. Dali su mi ime «Ganeš», po ljudskom božanstvu, i morao sam da naučim kako da stojim na jednoj nozi, trčim u krug, trpim da se ljuljaju na mojoj surli… Sve zarad ljudske zabave. Ako ne bih slušao, dobijao sam batine. Nisu bolele. Moja koža je debela i otporna na udarce, ali mi je srce ranjivo. Ponekad su me krotili električnom palicom. Shvatio sam da, ukoliko hoću da preživim, moram da pretrpim i sačekam svoj trenutak.
Nisam imao nijednog prijatelja. Pokušavao sam da navedem svog krotitelja da mi se barem osmehne ili kaže neku toplu reč. On je bio sićušan čovek a prema meni se ponašao kao Kralj slonova. Nisam to više mogao da podnesem i, jednog dana, zatrčao sam se na njega, oborio ga na zemlju i pritisnuo svojom nogom. Nisam imao nameru da ga ubijem; to, jednostavno, nije u slonovskoj prirodi, ali… potpuno sam izgubio kontrolu nad svojim postupcima.
Zatim su me odveli na još gore mesto – u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem.
Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje.
Zime, proleća, leta, jeseni… pa opet zime… Već petnaest ih je prošlo, a moj život tapka u mestu, ograničenom zidovima i barijerama koje ne mogu ukloniti. Jedna noga mi otečena, izranavljena i bolna, jer, u toku hladnih dana, provedenih u samici, stojim u sopstvenom urinu. Niko nije došao da mi ublaži svrab i bol. Kupaju me retko, a ja tada pozavidim mojim afričkim i azijskim rođacima na valjanju u blatu i tuširanju mlazevima rečne vode. U proleće, kada izađem na parče slobode, vezan lancem za otečenu nogu, posetioci me maze po surli i nude mi svakojaku hranu. Uzimam. Ne zato što sam gladan, već zato što sam željan društva. Prepoznajem lica koja sam viđao i ranije, sećam se svakog, ko mi se osmehnuo. Pamtim. Beležim u svojoj glavi. Primećujem da ni svi ljudi, kao i slonovi, nisu isti. Neki me vole, neki me se plaše… Ali, niko me ne razume.Većina njih misli da se prijateljstvo slona kupuje šakom kikirikija. Mnogima se moje ljuljanje levo-desno i napred-nazad čini kao izraz raspoloženja. Ja, zapravo, na taj način ublažavam stres i bolove u nozi.
Sad sam na polovini svog slonovskog veka. No, slutim da neću izdržati toliko dugo. Živim u centru grada, punom buke i izduvnih gasova. Tuku i ovde, lome mi želju za životom. Jednog dana, noge će me izdati i ležaću, sasvim sam, do poslednjeg izdisaja.
Dok slon umire od starosti ili bolesti, celo krdo stoji pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Da li si to znao, čoveče?
Kada mi se duša bude spojila sa Majkom Prirodom, ko će me dodirnuti u znak poslednjeg pozdrava?
Susret slonice sa pripadnikom svoje vrste nakon 37 godinaSlonica Mila, stara 41 godinu, prvi put je srela drugog pripadnika svoje vrste nakon punih 37 godina, pošto je tri decenije živela u cirkusu kao jedini slon, a nakon toga samovala u Zoološkom vrtu grada Frenklina, na Novom Zelandu, prenosi „Dejli mejl“.
Susret je bio dirljiv: nežan zagrljaj surlama preko metalne ograde.
Kako stručnjaci za slonove kažu, trljanje i preplitanje surli predstavlja uobičajen način komunikacije među afričkim slonovima, pri čemu važnu ulogu igra i njihovo vrlo razvijeno čulo mirisa.
Pored neveselog boravka u cirkusu, Milin život je obeležio i tragični incident. Slonica je, naime, 2012. nesrećnim slučajem zgnječila čuvarku kojoj je bila veoma privržena i koja se zalagala da se velika životinja vrati među pripadnike sopstvene vrste.
Ova tragedije je, međutim, zoološki vrt Frenklina navela da pokrene akciju prikupljanja novca za Milino premeštanje u drugi zoo vrt, u kom bi bila okružena slonovima, a ne samo ljudima.
Prikupljen je 1,5 milion dolara, dovoljno da slonica bude premještena u Zoološki vrt San Dijega u SAD, koji ima šest afričkih i indijskih slonova, starih od 33 do 49 godina.
Drugim rečima, pravi drugari za Milu, a pošto je Meri vođa ovog malog krda, čuvari su procenili da će upoznavanje sa njom predstavljati najbolji prvi korak za uvođenje Mile u društvo.
(blic.rs)
I slonovi teše jedni druge
Slonovi ne samo da prepoznaju kada su članovi njihove grupe pod stresom, već teše jedni druge i to dodirima i cvrkutavim zvucima.
Svi za jednog, jedan za sve. I slonovi to znaju.
Empatija i uteha su retke među životinjama.
Samo psi, šimpanze i ljudi imaju ove osobine. Ali, istraživači sa Tajlanda, koji su izučavali azijske slonove, uočili su da i slonovi mogu da se pridruže ovoj grupi.
Kada jedan slon pokaže znake stresa, drugi se skupe oko njega kako bi mu dali svoju podršku. Ostali slonovi stavljaju delove tela u usta slona kome je teško, ispuštaju određene zvuke, dodiruju genitalije napaćenog (ali ne na taj način)…
„Dodirivanjem genitalija, slonovi se identifikuju, a na taj način slonovi uoče probleme u ponašanju drugog slona“, rekao je jedan od koautora studije.
Ova saznanja, kažu naučnici, mogu pomoći u očuvanju slonova, kao i približavanju prirodnog staništa čoveka i slona.
Rasprodaja grčkih ostrva: Oaza u moru za milion i po dolara
Pritisnuti velikim poreskim nametom Grci su prinuđeni da prodaju privatna ostrva.
Ponuda „mediteranskih rajeva“ je sve bogatija, a jedna kanadska kompanija dala je oglas za čak 17 ostrva, po ceni od milion i po do 62 miliona dolara.
Prodajom zemljišta po sniženoj ceni Grci odgovaraju na potez vlade koja pokušava da većim porezima napuni državnu blagajnu. Pre samo desetak godina niko nije sanjao da će toliko ostrva biti ponuđeno na prodaju na svetskom tržištu, ali je teška ekonomska kriza dovela mnogo Grka u bezizlaznu situaciju.
Prodaja nekretnina jedno je od najčešćih rešenja za izlazak iz krize, što je već iskoristio katarski emir Hamad bin Kalifa al Tani, koji je u martu potrošio manje od 12 miliona dolara za šest ostrva iz arhipelaga Ehinades.
Emir kupio arhipelag
Katarski emir Hamad bin Kalifa al Tani kupio je šest ostrva iz arhipelaga Ehinades u Jonskom moru za manje od 12 miliona dolara.
Emir je vladao Katarom od 1995. do juna ove godine. Ima 24 dece i planira da kupi ostrvo za svakog od njih. Njegovo bogatstvo se procenjuje na više od 11 milijardi dolara.
Porodica koja je prodala ta ostrva imala je finansijskih problema.
– Ostrva su bila u mojoj porodici više od 150 godina, ali nismo dovoljno bogati da bismo mogli zadržati tako vrednu imovinu s visokim stopama poreza – rekao je posle prodaje Denis Grivas čija je grčko-australijska porodica bila vlasnik ostrva.
Broker za luksuzne nekretnine Kristofer Bosvel, koji je dosad prodao imovinu vrednu više od 300 miliona dolara širom sveta i dobro poznaje grčko tržište nekretnina, ističe da je sada pravo vreme za kupovinu ostrva u toj zemlji.
– Od početka ekonomske krize Grčka i njena ostrva postali su privlačna prilika za ulaganje brojnim međunarodnim investitorima. Glavni razlozi za to su vrlo jednostavni: zbog recesije su nekretnine, posebno ostrva koja su uglavnom bili u vlasništvu države, prodavana kako bi se prikupio kapital i podstakle investicije – objasnio je Bosvel.
Onazisovo ostrvo prodato ruskom tajkunu
Ruski biznismen Dmitrij Ribolovljev kupio je u aprilu ostrvo Skorpios u Jonskom moru kao poklon za svoju ćerku Jekaterinu.
Prodala ga je unuka grčkog tajkuna Aristotela Onazisa, a nagađa se da je cena iznosila oko 102 miliona dolara.
Na ovom ostrvu venčali su se Onazis i Džeki Kenedi. Dmitrij Ribolovljev je vlasnik fudbalskog kluba Monako i poseduje 9,7 odsto udela Kiparske banke. Od Donalda Trampa je kupio vilu u Floridi za 95 miliona dolara. Ukupno bogatstvo ruskog biznismena premašuje devet milijardi dolara.
On smatra da su cene još relativno niske, anekretnine koje su bile u porodičnom vlasništvu i prenosile se niz generacija, sada su prvi put u posljednjih nekoliko desetina godina na tržištu spremne za prodaju.
Brojne agencije i agenti za nekretnine, koji posluju na globalnom nivou, trenutno po Grčkoj traže luksuznu imovinu za prodaju.
Prilika ima puno jer Grčka ima više od 15.000 kilometara obale, 190.000 plaža te 6.000 ostrva.
Dozvole za izgradnju nekretnina na privatnim ostrvima inače se ne dobijaju tako lako, zbog njihovog istorijskog značaja.
Za bilo kakav rad neophodna je dozvola od nadležnih arheoloških institucija.
Ipak, kako napominju stručnjaci, trud se svakako isplati jer je ovo izuzetno pogodan period za kupovinu ostrva.
Tkanine pravljene od „žareće“ biljke nisu ništa novo, a kakvo je vreme došlo-svi ćemo nositi nešto slično. Nemačka vojska je tokom Prvog svetskog rata nosila uniforme od koprive, a u Drugom velikom ratu-od nje su pravljeni i padobrani
Razmaženoj deci koja mrljave za ručkom nekada se govorilo “Ješćeš ti koprive“ ili „Koprive su za tebe“. Kakvo je vreme došlo-pravi je trenutak da se ozbiljnije pozabavimo koprivama-hranljive su i – džabe. A i „neće grom u koprive“…
Foto:narodnatradicija.wordpress.co
Ova biljka je bogata vitaminima i mineralima, a njena osobina da pomaže oporavku bolesnika posebno je cenjena u siromašnim i ruralnim oblastima-ne košta ništa, a ima je svuda, na poljima, u jarugama… Postoje dokazi da su još stari Rimljani jeli koprivu, kao i da je u to doba korišćena i kod kuvanja mesa-da ga smekša. Kopriva je tradicionalni lek za skorbut, anemiju i nedostatak energije- zbog visokog sadržaja gvožđa, vitamina C, magnezijuma i drugih hranljivih materija.
Ali-to nije sve.
Ova biljka može se upotrebljavati za sve i svašta. S obzirom da je kopriva jedan od najbogatijih izvora hlorofila-vekovima je sok od stabljike i lišća korišćen za dobijanje stabilne zelene boje (uglavnom za odeću), dok je žuta dobijana kuvanjem korena. Početkom Drugog svetskog rata, Britanska vlada je uputila zvaničan zahtev da se napravi zaliha od sto tona kopriva, koje su korišćene za ekstrakciju zelene boje za kamuflažu. A Nemci su istu boju upotrebljavali za davanje lepše boje konzervisanom povrću(što i nije tako loše…).
Pronađeni su pisani tragovi da je u sarom Egiptu korišćen čaj od koprive za olakšanje bolova kod artritisa i lumbaga. Bilo je tu i nešto neprijatnijih načina za olakšanje tegoba: šibanje svežom biljkom, što se zvalo urtifikacija (po latinskom nazivu za koprivu-Urtica dioica), standardno je prepisivano za bolest poput hroničnog reumatizma, letargije, paralize, pa čak i za tifus i koleru. Ovaj način lečenja poznat je u mnogim kulturama i praktikovan je hiljadama godina. Navodno su rimski vojnici poneli sopstvenu koprivu na Britanska ostrva za lečenje umornih i bolnih nogu (od dugih marševa u uslovima hladne i mokre klime)-radi stimulisanja cirkulacije. Postoje dokazi da su na sličan način korišćena među ekvadorskim Indijancima, drevnim Rimljanima, kanadskim i američkim domorodačkim plemenima.
PROTIVOTROV
A evo šta kažu pisani izveštaji…
Uniforme nemačkih vojnika iz Prvog svetskog rata- pgodite od čega su sašivene…
Hipokrat (460-377.pre nove ere) i njegovi sledbenici znali su za 61 lek od koprive. U drugom veku Galen iz Pergama, rimski lekar i filozof grčkog porekla, preporučuje koprivu u svojoj knjizi De Simplicbus kao „diuretik i laksativ, za pseće ujede, gangrenozne rane, otekline, krvarenja iz nosa, prejake menstruacije, bolesti u vezi sa slezinom, pleuritis, astmu, kraste i rane u ustima“. Dve stotine godina posle Galena, Apuletus Platonicus (oko 400.godine), u svojoj knjizi Herbarium of Apuletus pominje koprivu u kombinaciji sa konopljom ili kanibalisom „za lečenje simptoma osećanja hladnoće posle opekotina(šoka)“, a samu koprivu kao lek za „hladne povrede“. Tokom srednjeg veka (od 5. do 9. veka) proširen je „asortiman“ bolesti kod kojih je korišćena kopriva- našao se tu i herpes zoster, zatvor i „suva bolest“(verovatno se ovaj termin odnosio na probleme sa sinusima ili plućima, sluzokožom i kožom). Botaničar i travar iz 16. veka Džon Džerald koristio je koprivu kao protivotrov za razne otrove. U 17. veku, Nikolas Kalpeper (botaničar, travar, astrolog i lekar) preporučivao je ekstrakt meda i koprive za ispiranje grla i usta kod infekcija, i tvrdio da je kopriva moćna kod „kamena ili peska u bešici, parazita kod dece, kao antiseptik za rane i kožne infekcije, za giht, išijas, bolove zglobova i kao protivotrov kod otrovnih uboda životinja“.
Ali-kopriva ima još jednu namenu, poslednjih vekova pomalo zaboravljenu…
Vlakna iz stabljike ove biljke dugo su korišćena za izradu tekstila, a platno je bilo nalik lanenom ili onom od konoplje. Recimo, u Danskoj su otkriveni pogrebni pokrivači napravljeni od vlakana kopriva, a datiraju još iz bronzanog doba (3000-2000.godina pre nove ere). Evropljani, ali i američki domoroci koristili su vlakna žareće koprive za pravljenje jedara, sargija, užadi i ribarskih mreža. Kopriva je korišćena i za pravljenje odeće, međutim izgubila je popularnost negde u 16. veku, kada je primat preuzeo pamuk, koji je bilo lakše sakupljati i presti.Međutim, kada bi naišao period težeg snabdevanja dragocenom sirovinom-opet bi nastupila-kopriva.Tako se priča da je Napoleonova vojska bila kompletno obučena u uniforme od koprivinog platna, a prvi(kratkotrajni) povratak koprivinog platna dogodio se tokom Prvog svetskog rata.
Kako je Austriji i Nemačkoj ukinuto snabdevanje pamukom usled ekonomske blokade- nije bilo druge nego da se uniforme prave-od kopriva. Nemačka je relativno lako, bez sistematske proizvodnje uspela da proizvede 1.413 tona „novog“ prediva tokom 1915.godine i čak 2.976 tona 1917. A u „ono“ vreme, 1917. Britanci su bili veoma iznenađeni kada su ispitali sastav dve zaplenjene nemačke uniforme: utvrđeno je da su ispredene od kopriva…
Ponegde ove tkanine nisu zaboravljene.Tako je škotski pesnik Tomas Kembel(19. vek) žalio što se malo tako pažnje poklanja koprivi u Engleskoj, i zapisao je: “ U Škotskoj sam jeo koprive, spavao na čaršavima od koprive i večerao na stolnjaku od kopriva. Mlade i nežne koprive su odlično varivo.Stabljike starih kopriva su dobre kao lan za pravljenje odeće.
Čuo sam moju majku kako kaže da misli da je odeća od kopriva trajnija od bilo koje druge vrste platna“. Takođe, u Nepalu tradicija predenja kopriva nikad nije ugašena.
A MOŽE I KUPAĆI KOSTIM
U Nepalu se tradicija predenja i tkanja koprive nije prekidala
A evo i novog povratka koprive u tekstilnu industriju.
Naime, zahvaljujući novim tehnologijama predenja i tkanja- sada je mnogo lakše pretvarati stabljike u tkaninu i odeću. U istraživanjima u vezi sa stvaranjem novih tkanina prednjači dr. Rej Harvud, profesor tekstilnog inžinjeringa i materijala istraživačke grupe De Monford Univerziteta u Lesteru (Engleska)-radeći na prvom britanskom projektu ove vrste.Koji postupak grupa koristi za dobijanje prediva-nije tačno navedeno, ali tradicionalno se stabljike suše(najčešće tri dana na jakom suncu), a zatim se potope u vodu i tako drže desetak dana. Posle tog perioda, lako je isprati vlakna čistom vodom. A onda predstoji naporan postupak predenja.
Profesor, inače, tvrdi da ćemo uskoro svi nositi majice i kupaće kostime od kopriva, a svoje ogleden biljke tretira kao orhideje: „Svi mi se smeju kada ih plevim, ali one su vredne svoje težine-u zlatu“. Projekat je nazvan Sting (igra reči-sting je žaoka, bodlja-poznato je da kopriva žari), a sve je počelo 2004.
Harvud ne želi da ove tkanine budu samo trenutni modni hir, vać kaže da je „poenta da koprive postanu roba“, jer „modni trikovi ne zapošljavaju ljude“. Veruje i da koprive mogu oživeti tekstilnu industriju i posrnulu britansku ekonomiju, ali priznaje da je u početku bio skeptičan u vezi sa predivom od kopriva. Međutim, zainteresovao se za ovu sirovinu sredinom 1990-tih, kada je njegov tim počeo da oživljava korišćenje lana i konoplje.
„Niko nije dobio konoplju takvog kvaliteta kakvu smo mi pravili“- izjavio je, ali je dodao da je problem regulisati rast ove biljke, što kod koprive uopšte nije teško. „Kopriva je poznata kao čudesna biljka, leči prostatu, alergije i artritis. Ako se iseku i osuše, nestaju bodljice, tako da možete obući veš od ove biljke bez straha. A što je je biljka viša-vlakna dobijena od nje su jača“.
Harvud navodi da ima dokaza da su Nemci tokom Prvog svetskog rata „koristili koprive za pravljenje takvih stvari kao što su vreće, kaiševi, ranci i konjska oprema“, a kaže da se nešto slično dogodilo i u Drugom svetskom ratu, kada je nestašica pamuka dovela do toga da se koprive koriste za izradu- padobrana.U odbranu „ svoje“ biljke profesor kaže da se one koriste za biljni i životinjski svet-recimo- za leptire.
A zašto nam je uopšte potrebna odeća od kopriva? Zato što je priča o koprivama samo deo dugoročnog istraživanja EU- u potrazi za alternativnim usevima čija bi proizvodnja mogla da spreči poljoprivrednike da proizvode previše(?!) hrane.
Sve u svemu Harvud kaže:“ Kopriva raste u većini delova Evrope. Ona mrzi sušu, tako da će rasti u kišnim oblastima koje nisu pogodne za druge useve, recimo na zapadu Škotske“. Takođe, ova biljka može se naći svuda gde je zemljište bogato fosfatima, u jarugama, a uglavnom u blizini „naših“ staništa-jer se hrani ljudskim otpadom. Britanija ima svoj interes u ovome prvenstveno da se ne bi toliko oslanjala na pamuk, koji dolazi iz „trećeg sveta“ (Indija, Pakistan, Kina, Sudan…). Pamuk je sve traženiji, ali- ispostavilo se da nije dobar za životno okruženje- po nekim istraživanjima kultivacijom pamuka potroši se čak 20 posto pesticida u svetu, a u njihovoj proizvodnji koriste se hemikalije dobijene preradom nafte-koja je sve skuplja, a i dolazi iz „nezgodnih“ zemalja. No, dobro, ako je neko nešto naučio iz eksperimenata sa GMO pamukom, koji je trebalo sam za sebe da „pravi“ insekticide (posledica je samoubistvo desetine hiljada farmera u Indiji, koji su zbog slabog roda i ucenjivanja „Monsanta“, čiji je patent ovo seme-bankrotirali)…
U svakom slučaju, kopriva je „zelenija“ opcija.
KAKO PECKAJU
Od čega je sačinjena „peckajuća struktura“ koprive? Svaka žaoka je zapravo šuplja „vlas“ukrućena silicijumom sa bazom koja sadrži toksin. Vrh iglice je veoma krt i ma koliko nežno ga dodirnuli, on puca, prolazi kroz kožu i isporučuje svoj „tovar“.
Nekada se smatralo da je glavni sastojak koji izaziva žarenje-mravlja kiselina. Iako je mravlja kiselina zaista prisutna u bodlji, nedavna istraživanja su pokazala da su glavne hemikalije histamin, acetilholin i 5-hidroxitriptamin (setotonin)…
Inače, iglica domaće koprive nije ništa u odnosu na one kojima su opremljene tropski delovi „porodice“. Jedna vrsta u Timoru izaziva simptome poput peckanja i žarenja koji mogu trajati danima, pa i nedeljama, a ako se dobro „ožarite“ „sortom“ sa Jave-može nastupiti i smrt.
Na današnji dan, 6. maja 1861. godine u Kalkuti se rodio indijskiknjiževnik, dramaturg i filozof,Rabindranat Tagore.
„Nesavršenstvo nije negacija savršenstva; konačnost ne poriče beskonačnost.
To se samo celina iskazuje u delovima, to se beskraj otkriva u granicama.“
„Ništa lakše nego u ime spoljne slobode uništiti unutrašnju slobodu čoveka.“
„Cvet sa tugom gubi latice, ali umesto njih s radošću očekuje plod.“
„Do istine možemo doći samo onda ako nam je data sloboda da grešimo.“
„Samo ono što činimo iz ljubavi činimo slobodno, pa ma koliko patnje iz toga proizašlo.“
„Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire ljubav.“
„Ono što nam je potrebno da bismo bili slobodni jeste ljubav; ona ima snagu da s radošću nosi breme sveta.“
„Velika srca vole, mala traže da budu voljena.“
„Zatvoriš li vrata svim greškama, zatvorit ćeš ih i istini.“
***
RABINDRANAT TAGORE(1861-1941)
Foto:www.totalbhakti.com
Veliki indijski pesnik, muzičar, slikar, filozof, humanist. Isticao je ideju o duhovnom jedinstvu sveta, jedinstvu u različitosti; jedna od dominantnih crta njegove poezije je ljubav, koja ide od najintinmijeg do kosmičkog-ljubav prema deci, ženi, ljudima, prirodi.
Zalagao se za svojevrsno lirsko pozorište prožeto muzikom, iskazano simbolikom, obavijeno mitom i alegorijom.
Njegova proza je umetnička freska Indije, svedočanstvo, filozofija i kritika. Dela su mu prevedena na mnoge jezike sveta-Sadhana, Stvaralačko jedinstvo, Čovekova religija; drame Čitra, Pustinjak; romani Brodolom, Dom i svet, Čaturanga; lirika Večernje pesme, Jutarnje pesme, Gradinar, Gitandžali („Pevačeva žrtva“), Labud i druge.
Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1913. godine.
Umro je u svom rodnom gradu Kalkuti, 7. avgusta 1941. godine.
***
IZ GRADINARA…
Gradinar 1
Sluga: Sažali se na svog slugu, kraljice!
Kraljica: Svečanost je prošla i sve su me sluge ostavile. Šta ćeš ti tako dockan? Sluga: Pošto si druge otpustila došao je moj čas. Došao sam da te pitam šta ima tvoj poslednji rob još da uradi. Kraljica: Šta možeš da očekuješ ovako pozno? Sluga: Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka. Kraljica: Kakva ludost! Sluga: Hoću da napustim svoj stari posao. Baciću mač i koplje u prašinu. Ne šalji me više na daleke dvore; ne kreći me u nove pobede. Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka. Kraljica: Koje bi ti bile dužnosti? Sluga: Da te služim u dokolici. Održavaću svežu travu na tvom putu, kojim jutrom šećeš i gde sumorno cveće pri svakom tvom koraku klicanjem pozdravlja stopala tvoja. Ljuljaću te na ljuljašci u hladu saptaparne, kroz čije će se lišće probijati ran mesec da celiva rub haljina tvojih. Puniću ti mirisnim uljem kandilo kraj postelje i čudnim ću ti slikama šarati podnožje pastom od šafrana i sandala. Kraljica: A kakva će ti biti nagrada? Sluga: Da smem držati tvoje šačice male kao nežne lotosove pupoljke i preko članaka nogu tvojih navlačiti cvetne lance; da ti smem tabane obojiti crvenim sokom ašokovog cveta i poljupcima otrti trun prašine, koji na njima možda još okleva. Kraljica: Slugo moja, tvoja je molba uslišena, bićeš Gradinar moga Cvetnjaka.
Gradinar 35
Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.
Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne uzimaš što bi trebalo.
Gradinar 39
Celo jutro pokušavam da ispletem venac,
ali mi cvetovi izmiču i ispadaju.
A ti sediš tu, i posmatraš me krišom
iz kutova tvojih budnih očiju,
Pitaj one oči koje kuju mračne zavere
ko je tome kriv.
Pokušavam da pevam, ali uzalud. Na usnama tvojim kradom drhti osmeh; zapitaj ga zašto nije uspela pesma moja. Neka ti usne pod zakletvom kažu kako mi se glas izgubio u ćutanju kao pjana pčela u lotosovom cvetu.
Veče je, i vreme da cveće zatvori čašice svoje. Dopusti mi da sedim pored tebe, i da usne moje vrše posao koji se može vršiti samo u ćutanju i u blagoj svetlosti zvezda.
Gradinar 24
Tajnu svoga srca ne zadrži za se,
mila moja!
Kaži je meni krišom, samo meni.
Ti što se osmehuješ tako slatko,
šani tiho,
moje će te srce čuti,
ne moje uši.
Gluva je noć, dom je nem, ptičija gnezda obavija san. Poveri mi tajnu svoga srca kroz uzdržane suze, kroz drhtavi osmejak, kroz sladak stid i jad.
Gradinar 41
Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.
Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom. Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću. Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.
Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta. Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima. Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.
Čeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk. Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo. Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.
PODSEĆANJA…
KAD JE TAGORE RECITOVAO NA BENGALSKOM U BEOGRADU
Rabindranat Tagore i njegov autograf na fotografiji objavljenoj u ,,Politici” 16. novembra 1926. godine
„Politika” je pre 85 godina posvetila veliku pažnju boravku slavnog indijskog pesnika i filozofa u jugoslovenskoj prestonici
Veliki indijski pesnik ifilozof Rabindranat Tagore, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1913. godine, umro je na jučerašnji dan 1941. u Kalkuti, gradu u kome je i rođen 1861. godine.
Autor više od 1.000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama i velikog broja eseja, Tagore je pre 85 godina, na svojoj evropskoj turneji u novembru 1926. posetio Beograd, o čemu je ,,Politika” iscrpno izveštavala nekoliko dana.
U razgovoru za naš list, objavljenom 14. novembra, Tagore je govorio o kulturama istoka i zapada, o ljudskoj slobodi, o fašizmu i boljševizmu.
,,Sam pokret fašizma skriva veliku opasnost za susede. On je izgrađen na povredi slobode bližih i to mu je greška koja ne može ostati oproštena”, rekao je Tagore, a na pitanje da li ,,nalazi sličnost između fašizma i boljševizma”, odgovorio je sledeće:
,,To ne bih mogao još reći jer ja ne smem govoriti o boljševizmu, pošto nisam video svojim očima njegove posledice”, objasnio je Tagore. Izneo je i mišljenje da ,,način rada sadašnje ruske vlade odbija i nemoguć je, jer poništava naše najveće dobro: slobodu.”
,,Politika” je 15. novembra objavila kratak izveštaj o jutarnjem dočeku Tagore i njegove pratnje na beogradskoj železničkoj stanici tog dana, kao i prvi deo obimnog teksta F. Mirskog pod naslovom ,,Indiski nacionalizam”, čiji je nastavak štampan 16. novembra.
Tagore je, inače, odseo u skromnom apartmanu na četvrtom spratu hotela ,,Palas”, gde je primio i novinare iz beogradskih redakcija, među njima i saradnika ,,Politike”. On je svoj intervju potpisao inicijalom ,,M”, što ukazuje da je s Tagorom, najverovatnije, razgovarao tada mladi, potonji slavni novinar našeg lista Predrag Milojević.
Domaćin velikom indijskom pesniku i filozofu bila je i jugoslovenska sekcija Pen kluba, koja je u ,,Srpskom kralju” priredila ručak za svog uglednog gosta. Na ovoj svečanosti pozdravio ga je rektor Beogradskog univerziteta Pavle Popović, a dat je i predlog da Tagore pored već dogovorenog, održi još jedno predavanje, što je on i prihvatio.
U večernjim satima 15. oktobra Tagore je prvo govorio u novom zdanju Univerziteta, a sutradan na Kolarčevom univerzitetu. U obe prilike se ,,okupio ceo Beograd”.
,,Došao je i običan radnik, koji je jedva načuo za veličinu i vrednost ovoga pesnika daleke Indije, došao je i ozbiljni učenjak da svoja znanja o Tagoru obogati i ličnim impresijama o njemu”, javila je ,,Politika”.
On je govorio o progresu i savremenoj civilizaciji, ali je ,,najlepši deo večeri” bilo pesnikovo recitovanje pesama na bengalskom jeziku, tako da je ,,i taj bengalski jezik svima slušaocima koji su ga prvi put čuli u životu izgledao blizak, poznat i razumljiv”, javila je ,,Politika”.
Tagore je, govoreći o trenutku tadašnjeg sveta, rekao i ovo:
,,Strasti su poludele. Došla je želja za eksploatacijom i sve veliko i lepo izgubilo se.
Mi drhtimo u strahu od te Evrope koja hoće da odvoji čoveka od Boga.
Vojnici i trgovci koji nam danas dolaze, ne donose nam ideale prvih pionira, već samo strast za materijalnim bogaćenjem. Možete li se ponositi civilizacijom koja nosi strah. Savremena civilizacija odvojila je nauku od duha. Nauka stvara discipline, daje snagu, ali bez ideala… Sve što ne crpe snagu duha, nije lepo, nego je ružno. Snagom može da se ponosi lav, tigar, slon. I kad se čovek ponosi snagom, on je kao životinja.”
Sutradan je Tagore održao predavanje o značaju umetnosti, a ,,ovacije pesniku bile su beskrajne”, izvestila je ,,Politika“.
Posle posete Beogradu, slavni pesnik i filozof Rabindranat Tagore je preko Sofije i Istanbula otputovao za Indiju.
——————————————————-
Ptica sa dva gnezda
Tokom posete Hrišćanskoj zajednici mladih ljudi, u njihovom društvenom domu u Vasinoj uloci, gde ga je pozdravio vladika Nikolaj Velimirović, Tagore je rekao:
,,Vrlo sam srećan što mogu da vidim narod koji se mnogo razlikuje svojim osećanjima od ostalih zapadnih naroda. Za vašu ljubaznost ja vam ne mogu izraziti svoju zahvalnost.
Ja volim ovaj narod što ima spontano osećanje, što ima toplo srce koje ume da se oduševi.
Kako je to prijatna stvar biti toliko voljen i poznat u jednom svetu u koji nisi nikad očekivao da dođeš! Ja se osećam kao ptica koja ima dva gnezda na dve suprotne obale. Ja sam srećan što se nalazim u zemlji prebogatoj ljubavlju.”
Gazeći travu na stazi začuh: „Poznaješ li me?“ Osvrnuh se, pogledah i rekoh:“ Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice.“ Ona odgovori: “ Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti.“ Njene oči su blistale kao rosno jutro. Za-utah trenitak, a zatim zapitah: “ jesi li iscrpla sav teret suza?“ Osmehnu se i ne odgovori. Razumedoh da je njen plač imao vremena da nauči govor osmeha. Nekada prošapta ona: „Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu.“ Zbunjen rekoh:“ Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav.“ Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:“I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina.“ To je samo dete gospodaru. Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.<
Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.
Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš –
cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.
Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,
ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje
tebi, iz straha.
Boji se da ti dobro ne služi.
Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.
Ti je poznaješ.
Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;
njene igre će se smiriti,
postaće ozbiljnije,
pretvoriće se u ljubav…
DRUGA BEZIMENA
Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.
Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš. Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove. Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje… nikada ne uzimaš što bi trebalo.
TREĆA BEZIMENA
Završiću pesmu svoju, ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.
Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.
Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.
Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.
ČETVRTA BEZIMENA
Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.
Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.
Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.
Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,
ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.
TAMOiOVDE 