VELIKI RAT I MALI ČOVEK…

tamoiovde-logo

U Velikom ratu muška košulja ušla u žensku garderobu

Društvene okolnosti uticale da se odeća prilagodi nemaštini, ali je i dalje jedan sloj stanovništva, ne samo Srbije već čitave Evrope, „terao” novu modu

Zivka-Ranojevic.png

Živka Ranojević 1917. u srpskom građanskom kostimu, u znak otpora okupatoru (u sredini) i u predratnim evropskim modelima (1911. i 1912.)

Manji obodi na šeširima, suknje iznad gležnjeva koje ne sputavaju korak žene u čiju su svakodnevicu, zbog ratnih dešavanja, ušli do tada isključivo muški poslovi; mogućnost da na ulicu izađu gole glave i ponesu komad muške garderobe poput bele košulje i kravate, neke su od promena koje je Prvi svetski rat uveo u modu, na početku 20. veka.

Do tada veliki saloni, poput onoga u vlasništvu dizajnera Žana Patua, postali su krojačnice uniformi za bolničarke i vojnike. Prilagođena damama, ova garderoba takođe je postala, današnjim rečnikom, „trendi”.

A na stranicama modnih magazina iz Pariza, Beča i Berlina uvedene su rubrike „Rat i moda” da bi se čitateljke uputile kako da se obuku u novonastalim okolnostima.

Nisu zaobiđene ni najtragičnije situacije – redakcije su crtale predloge za udovice. Ni Srbiju, kao siromašnu i okupiranu zemlju, nisu mimoišle ove, tektonske modne promene, o čemu svedoče fotografije običnih ljudi iz tog doba.

Na predavanju u okviru ciklusa „Veliki rat i mali čovek” u beogradskom Etnografskom muzeju, mr Bojana Popović, kustos Muzeja primenjenih umetnosti, osvetlila je segment odevanja u četvorogodišnjem ratnom periodu i prvim poratnim godinama.

– Veliki rat je na posredan način doprineo ne samo emancipaciji žena kroz njihov novi društveni položaj već je uticao i na odevanje. Krojevi koji su do tada bili strukirani, višeslojni, isticali ženske obline, polako su napušteni – ispričala je kustoskinja Popović.

Iz praktičnih razloga, poput onih da su žene preuzele do tada muške poslove do činjenice da nije bilo vremena da se dugo šije, bila je oskudica materijala. Tekstilna industrija radila je u ratne svrhe, a nedostajala su prirodna prediva. Veliki rat bio je doba kada su se prvi put proizveli sintetički žersej u Austriji, dok su Britanci stvorili veštačku svilu.

Pariz je zadržao titulu prestonice sa modnim normativima koji su u naše krajeve stizali posredno preko Beča i Berlina. Zaraćene strane pokušavale su da nametnu pridev nacionalnog modi, čime je ona gubila suštinu – internacionalnost.

– Najveći deo našeg stanovništva pod okupacijom ili u izbeglištvu bio je u oskudici. Kako se kaže. bili su „goli i bosi”. Za fotografije koje su u to doba služile kao dopisne karte i svedočanstvo da su dobro, Nišlijke, Kruševljanke, Beograđanke podjednako su se oblačile u skromne predratne haljine. Ne tako često porodica je raspolaga jednim parom obuće. Samo malobrojni mogli su da priušte poneki šešir ili nove komade odeće – pojasnila je Bojana Popović.

Žena čiji je rad u vreme stvaranja nove slike sveta doneo i kopernikanski zaokret u modi, Gabrijel Koko Šanel započinjala je razvoj svoje kompanije. Primera radi, 1916. u pariskom salonu imala je 300 krojačica. Prvi butik, ne slučajno, otvorila je u Bijaricu na Azurnoj obali, gde je bilo zbirno mesto za izbeglu aristokratiju iz Rusije, pokorenih zemlja Evrope, ili za bogate Amerikanke. Njeni svedeni krojevi bili su inspirisani uniformama mornara i najavili su poratni talas ležernih, nesputanih dečačkih krojeva za dame. Ratnu krinolinu, kako su nazivali široku suknju dužine iznad gležnja, zamenila je ravna forma uz obrise tela mršavih devojaka. Sve ostalo je deo savremene modne istorije.

———————————-

Dečja mornarska odelca
Deca su se do mature oblačila kao deca. Dečaci u kratke pantalone, devojčice u kratke suknjice. Tek po stasavanju dobijala su priliku da se obuku poput odraslih: devojke da stave šešir, ponesu dugačku suknju i rukavice, a momci da nose dugačke nogavice i šešir na glavi. Industrijska proizvodnja mornarskih odelca za decu oba pola donela je revoluciju i gotovo da nema arhaičnih fotografija na kojima se ne vidi dete u ovakvom, najčešće belom kompletiću.

———————————-

Boje i nošnja
Neposredno pred Veliki rat nosile su se pastelne boje. Siva i crna dominirale su tokom četvorogodišnjeg ratnog perioda i tek početkom dvadesetih godina 20. veka kolorit se vratio. Do seoskog stanovništva moda nije stizala. Njihovu garderobu činili su nošnja i nacionalni građanski kostim. Čak su se i žene koje su se oblačile „evropski” tokom okupacije okretale tradicionalnim modelima kako bi pokazale nacionalnu pripadnost i prkos okupatoru.

Andrijana Cvetićanin
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________

HIMNA RADOSTI I LEPOTI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

POČINJEM DA UMEM DA SLIKAM

Lepotu i toplinu Moneovih paleta nadmašio je samo Ogist Renoar.

R14Njegova najomiljenija tema bile su kupačice, mlade, jedre žene razvijenih oblina, s detinjastim licem i dugom kosom. Slikao je takođe i svoju decu i ta se platna smatraju, zbog svoje ljupkosti, kao dela koja spadaju među najlepše primerke ovakvog slikarstva.


Jedan od najistaknutijih impresionista i najvećih evropskih slikara 19. veka, Pjer Ogist Renoar, rođen je 25. februara 1841. u francuskom mestu Limož.

Ovaj impresionista je tragao za inspiracijom i novim pogledima na putovanjima po svetu. Na tim putovanjima sticao je brojne prijatelje, širio je svoje perspektive, ali mahom u ime svoje umetnosti, a ne lične nesigurnosti.

Renoar autoportretPortret gospođe  Sarpantije sa decom je u suštini neobično uspeo kao prikaz jedne univerzalne žene i njene porodice (gospođa Sarpantije je među najčuvenijim po gostoprimstvu u Parizu). Ova slika predstavlja ogroman uspeh kako je i bila primljena na izložbi Salona 1879. godine. Međutim, ona je i uspeh Renoara kao umetnika. Radeći van svog ateljea, ograničen u izboru predmeta, umetnik postiže prirodan aranžman dajući slici skladnost i svežinu.

Pored tvrđave-zamka i hipodroma Kanj ima još jednu znamenitost koju nikako ne treba propustiti: kuću-atelje Pjer-Ogist Renoara. Jedan od osnivača impresionizma, Renoar, posećujući Sezana, 1882, na jugu Francuske, zavoleo je svetlost i boje Sredozemlja.

Le Déjeuner des canotiersKasnije, u šezdesetoj godini, oboleo od reumatizma u toploj klimi Azurne obale traži spas. Privučen mestom, kupuje teren u Kanju na kome podiže, za to doba – početak XX veka, modernu kuću. U njoj će, podignutoj nasuprot srednjovekovnom zamku na obližnjem brdašcu i moru na drugoj, provesti sa suprugom i tri sina svoje poslednje godine života, od 1907. do smrti 3. decembra 1919.

R11Radi u blistavoj sredini prepunoj boja, u velikom zastakljenom ateljeu u maslinjaku – vrtu svoje kuće. Njegova platna iz tog perioda su inspirisana jednostavnim stvarima koje ga okružuju: voćem i mediteranskim povrćem svih boja, ružama koje gaji Alin, njegova supruga, maslinama, buketima cveća. A mlade devojke iz Kanja, najčešće zaposlene kao kelnerice u obližnjim krčmama, služe mu kao modeli i radost za njegove ostarele oči. Na njegovim platnima iz tog doba viđamo, najčešće kao kupačice, ili haremske robinje, nage devojke, ozarenih lica svetlošću, za naše doba malo otežalih, solidnih podvaljaka, sa „falticama“ iznad struka, kruškastih zadnjica, ali ipak pune sezualnosti.

R13Danas su ti debeljuškasti modeli razaslati po svetu. Umesto da služe mušterije po obližnjim kafanama pred njima defiluju posetioci u Sao Paulo, Stokholmu, Parizu, Njujorku… Samo jedno platno, Karijatide, ostalo je u zavičaju, u Kanju, u nekadašnjoj Renoarovoj kući, danas muzeju.

Davno je rečeno za njegove slike da su „himna radosti i lepoti“. Ostale su zabeležene njegove nadasve ljudske reči: „Umetnost u fraku, bilo da se radi o slikarstvu, muzici ili književnosti će uvek zadiviti. Ali za mene slika treba da bude prijatna, vesela i lepa, da lepa! Ima toliko neprijatnih stvari u životu pa nije potrebno da mi pravimo dodatne.“

Prikovan za pokretnu stolicu, ruku skrhanih bolešću, neumorno stvara izjavljujući u svojim kasnim sedamdesetim godinama: „Počinjem da umem da slikam“. Česti gosti na imanju „Kolet“ su Matis, Bonar, Roden, Modiljani, ali i trgovci slikama. Od nečega treba živeti.
Pred kraj života, od 1913 počinje da se bavi i vajarstvom. U tom naumu mu pomaže Rišar Gijo, učenik čuvenog, prvo slikara, potom skulptora Aristida Majoa. Neke od tih skulptura su deo postavke muzeja. Ipak treba reći da slikar prevazilazi skulptora.

Reonarovu kuću „Kolet“ opština Kanja je otkupila 1960. i otvorila u njoj muzej posvećen slikaru u kojem se čuvaju 11 njegovih platna, nekoliko skulptura, originalan nameštaj.                                                                      

Izvor:forum “Aladin”

Priredio:Bora*S