MAGIJA PRIRODE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

Ovi ljudi silaze da vide magiju prirode…
U SAD-u se nalazi najfotografisaniji i najmagučniji kanjon na svetu…

Foto Wikipedia, Matthias Kabel

Foto Wikipedia, Matthias Kabel

 „Kanjon Antilopa“ nalazi se u sred rezervata Navaho indijanaca, u američkoj saveznoj državi Arizoni. Erozijom Navaho peščare i uticajem reka i potoka ovaj kanjon je dobio potpuno nestvaran izgled.
Kanjon je star skoro 190 miliona godina. 

Ulaz na njega moguć je samo uz prisustvo vodiča iz plemena Navaho jer poseta kanjonu može biti veoma opasna. Kiše u ovom delu Amerike jesu retke ali kada počnu da padaju, padaju naglo i traju veoma kratko, ali ipak znaju da potope ceo kanjon. Zbog jednog ovakvog pljuska 1997. godine život je u poplavi izgubilo 11 evropskih turista.

Kanjon je podeljen na gornji i donji deo. Gornji deo kanjona na navaho jeziku zove se “Tsé bighánílíní“ i u prevodu znači „Mesto gde voda teče kroz stene“, veoma je posećen zbog pristupačnosti i igre svetlosti koja je u ovom delu potpuno magična.
Drugi, donji deo na navaho jeziku se zove “Hazdistazí’ i znači „Spiralni kameni lukovi“, udaljen je nekoliko kilometara od gornjeg, prilično je nepristupačan i veoma je atraktivan za turiste željne avanture i adrenalina.

Lepotu samog kanjona nemoguće je opisati rečima, ali zato slike oduzimaju dah.

Izvor: prva.rs

___________________________________________________________________________________________________

Advertisements

SLAĐENJE DUŠE…

TAMOiOVDE________________________________

 Najstarija beogradska poslastičarnica „Pelivan“

Današnji Beograd ima malo istorijskih niti koje ga povezuju sa Knjaževinom Srbijom, iz ere ustavobranitelja.

TamoiOvde-bg-pelivan1 „Najslađa“ kopča savremene metropole i kasabe iz 19. veka nalazi se na početku Bulevara kralja Aleksandra, gde je poslastičarnica „Pelivan“.

Najstarija beogradska poslastičarnica „Pelivan“ radi već 162 godine i simbol je glavnog grada.

Receptura sladoleda se prenosi s kolena na koleno i ljubomorno se čuva kao velika tajna

Majstori, u ovom najstarijem prestoničkom hramu sladoleda, kolača i torti, pune 162 godine, s kolena na koleno, ljubomorno čuvaju recepturu poslastica, kao najveću tajnu.

Prva slova ove slatke bajke ispisao je, davne 1851. godine, Mustafa Pelivan, Goranac iz Dragaša, koji se posle rvačke karijere okrenuo pravljenju sladoleda. Poslasticu je pravio u čabru sa ledom.

– Početni kapital stekao je kao ondašnji najbolji rvač u Srbiji. Otvorio je poslastičarnicu, nedaleko od Stambol-kapije, na mestu današnjeg „Staklenca“ na Trgu Republike – priča Suhaib Alšukeir, čukununuk Mustafe Pelivana. – Na tom mestu lokal je ostao i posle povratka Obrenovića na vlast. Adresa nije menjana ni posle ponovnog dolaska Karađorđevića i Prvog svetskog rata.

Posle Mustafe, posao je nasledio sin Mehmet, a posle njega Mustafini unuk Malić Pelivanović. Porodica je stekla poslovni i društveni ugled. Malić je bio i narodni poslanik neposredno posle Prvog svetskog rata.

– Po narudžbi vladara, dvoru smo isporučivali alvu, što je bila preteča današnjeg „keteringa“.

Nažalost, Drugi svetski rat je porodicu vratio na početak – navodi Alšukeir, dok u rukama drži požutelo majstorsko svedočanstvo od Kraljevine Jugoslavije, iz 1936. godine.

Izvorna poslastičarnica stradala je u nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941. Mustafin unuk Azir već 22. avgusta 1941. godine otvara novu radnju u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj se „Pelivan“ i danas nalazi. Posao i mušterije je uspeo da sačuva, ali nova vlast nije volela privatnike.

– Komunisti su dedu držali u zatvoru, oduzeli mu plac na Slaviji, ali poslastičarnicu nisu dirali. Posao je dobro išao do 1980. godine, kada se dnevno prodavalo po 250 kilograma sladoleda i oko 600 litara limunade i boze – kaže naš sagovornik, navodeći da su mnogi poslastičari u bivšoj Jugoslaviji, upravo kod Azira, izučili zanat.

TamoiOvde-bg-pelivan

Foto: Milena Anđela/ novosti.rs

Deda Azir bio je sam po sebi priča. Čim su utihnule detonacije Drugog svetskog rata, Azir se uputio u Italiju, gde je kupio najsavremenije mašine za slatke đakonije. Prvi sladoled na kugle u Jugoslaviji upravo je on poslužio u tadašnjem Bulevaru revolucije.

Kad je Bata zavodio red

POKOJNI glumac Danilo Bata Stojković, po vrelim letnjim danima, svakodnevno je dolazio u Bulevar. Kako je govorio, „da ohladi, ali i zasladi dušu“. U to vreme, red za sladoled bi se formirao gotovo do Kneza Miloša. Jednom prilikom, neki mangup pokušao je preko reda da kupi poslasticu. Kada je video šta ovaj hoće da uradi, Bati je pukao film. Počeo je da viče, nateravši momka da stane u začelje kolone.

O Aziru se po čaršiji još prepričavaju različite anegdote. Jednom prilikom uhvatio je svoje sinovce da su novcem iz kase uplatili sportsku prognozu. Ljut na njih, rešio je da svi zaposleni imaju zašivene džepove na radnim pantalonama.

– Imao je svoj recept za sladoled, koji je ljubomorno čuvao. Smislio ga je četrdesetih godina, a mi ga i danas koristimo. Deda bi ustajao u tri sata ujutro, kad nema nikoga, da bi pravio masu za sladoled. Posle bi došli njegovi sinovci da lede sladoled. Nikome nije želeo da otkrije sastav poslastice. Radio bi tako do pet sati, dok ne dođu ostali radnici. Taj recept danas zna samo otac Ahmad i nas trojica braće – priča Musab, Suhaibov mlađi brat.

Za vreme bivše Jugoslavije, Azirove slatkiše voleli su turisti, pevači, glumci, političari, književnici… „Pelivan“ je kao nezaobilaznu stanicu u Beogradu pomenuo i Ivo Andrić u „Znakovima pored puta“.

Raspadom nekadašnje velike države došli su teški dani za poslastičarnicu. Tokom ratova, posao je nastavila ćerka Seija i njen muž Ahmad, Sirijac, koji je 1980. godine došao u Beograd da studira medicinu. Besparica je uticala i na obim posla. Međutim, poslednje dve godine situacija se promenila. Posao su ambiciozno preuzela trojica braće Bara, Suhaib i Musab Alšukeir.

Milenko Kovaćević/Novosti/nadlanu.com

__________________________________________________________________________________________

ZAPISANI I U ČITANKAMA

„NAVALI narode, evo boza, limunada, sladoled, baklava, ima još, ko da groš, dušu sladi, umor vadi!“, ovim rečima počinje jedna od lekcija iz predmeta Stari zanati, za treći razred osnovne škole. U udžbeniku izdvajaju poslastičarnicu „Pelivan“ i njene čuvene sladolede.(novosti.rs)

 

__________________________________________________________________________________________

Video prilog:studiob.rs

__________________________________________________________________________________________

Priredio&naslovio: Bora*S

ČUDNE NEKE BILJKE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

NAJVEĆI CVET NA SVETU

Rafflesia arnoldii je najveći pojedinačni cvet na svetu.

cvetjpg_1350311833_420x0Raste samo u kišnim šumama ostrva Sumatra. Iako postoje cvetovi koji su veći od ovog, oni su zapravo skupovi većeg broja cvetova.

Ovaj cvet raste do otprilike 1 m u prečniku, a može da dostigne težinu od 11 kg. Nema lišće, stabljike i koren kao ni hlorofil.

I dok većina cvetova uglavnom miriše, ovaj smrdi kao trulo meso pa ga često zovu i „cvetom lešinara“, ali ga ne treba mešati sa najsmrdljivijim cvetom na svetu, a to je Amorphophallus titanum.

Ovaj cvet je teško videti, naročito u šumama. Ponekad su potrebni i meseci da se pronađe, a on živi svega nekoliko dana. Velika je šansa da će on, ukoliko ove šume nestanu, takođe nestati. Već sada postoje ljudi koji imaju ovaj cvet na svom posedu i koji naplaćuju turistima da ga vide.

RETKA „MORTIŠA“

Retka „Mortiša“ cveta samo jednom u 15 godina.

cvet_1340352483_420x0

Cvet koji potiče iz džungle na Sumatri ima izuzetno najneprijatan  miris, koji podseća na trulo meso i može se osetiti sa više desetina metara razdaljine.

images

Džinovska biljka „amorphophallus titanium“  koja dostiže visinu preko 2.5 metra, cveta jednom u 15 godina a cvet živi samo jedan ili dva dana.

VIDEO http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=Lk8kEMaRN3g


OTROVNA BILJKA KOJA SE STIDI

Stidljiva mimoza je biljka koja naglo skupi listove kada je dodinete, da bi se samo par minuta kasnije potpuno oporavila.

270737_mimoza-02_fČim je dodirnete, njeni listovi se savijaju ka unutra, kao da se stidi ili beži od napadača.

Naučnici veruju da stidljiva mimoza koristi mogućnost savijanja listova da bi osujetila potencijalne predatore.

Poreklom je iz Južne i Centralne Amerike, ali može se naći širom sveta.

Otrovna je ako se proguta, a jačina otrova je kao kod kobre.

VIDEO


Priredio: Bora*S

NAJVEĆA PODVODNA IZLOŽBA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________

Umetnik Džejson Dekeris Tejlor poznat je po prelepim skulpturama koje spušta u okean. On se nada da će njegova dela na posletku služiti kao dom vodenim stvorenjima i da će tako pomoći očuvanje koralnih grebena.

Tejlor sada radi na seriji „kuća iz predgrađa“ koje će služiti kao prava staništa ribama i drugim morskim stvorenjima.

Prvu izložbu imao je 2006. u Molinere zalivu kada je potopio 65 skulptura i skrenuo pažnju na ugrožene koralne grebene.

Pošto je njegov trud urodio plodom, otvoren je i veliki podvodni muzej Museo Subacuatico de Arte, projekat koji je finansirala vlada Meksika.

Do sada je izloženo oko 500 skulptura, ali u planu su hiljade novih.

Tejlor se nada da će njegov veštački greben pomoći da se podigne svest o značaju očuvanja životne sredine, kao i da će turisti privučeni njegovim radom manje posećivate prirodne koralne grebene.

On skulpture pravi od posebnog pH neutralnog cementa koji ne narušava prirodno okruženje životinja. Tejlor zna da će se one vremenom menjati, a taj proces zabeležio je poslednjom kolekcijom pod nazivom „Tiha evolucija“ (Silent Evolution).

Na priloženom snimku možete pogledati kako to izgleda.

Izvor:B92

_________________________________________________________________________________________________________________

HOTEL NA BORSKOM JEZERU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________

Hotel “Jezero” na Borskom jezeru kod Bora, koji je zbog propadanja predstavljao ruglo ovog letovališta, kako prenosi Beta, nakon renoviranja primiće prve goste početkom jula, najavila je 23.juna, portparol Rudarsko-topioničarskog basena (RTB) Bor Gorica Tončev Vasilić.

 Vasilić je rekla da će, nakon tri meseca preuređenja, uskoro biti završeno renoviranje 13 hiljada kvadrata hotela u kome će biti zaposleno oko stotinak ljudi.
“Obiman posao preuređenja hotela obavile su borske firme. Oko 120 majstora danonoćno je od aprila bilo angažovano na najrazličitijim poslovima koji su podrazumevali renoviranje svakog kutka hotela”, naglasila je Tončev Vasilić.

Prema njenim rečima, novo lice hotela i moderan dizajn dobiće svih 111 soba i 10 apartmana, a novi izgled dobile su i banket-sala, otvoreni i pansionski restoran, bar sa terasom, kuhinja, ulazni hol, panoramski lift i recepcija, koju, kako je rekla, krasi akvarijum dugačak tri i po metra.

“U njemu će biti egzotične vrste riba”, najavila je zvaničnik RTB-a.
U suterenu hotela gostima će biti na raspolaganju kuglana, trim sala sa savremenom opremom, bilijar, sale za solarijum i masažu, ambulanta, frizerski salon i mini-market, a moći će da koriste i spoljne terene za fudbal, košarku, rukomet i ostale sportove.

“Na samo nekoliko metara od ulaza u hotel izgrađen je letnjikovac, a u njegovoj blizini urediće se i park za decu”, najavili su u RTB-u.

U ovom preduzeću, u čijem je vlasništvu hotel “Jezero”, ponosni su i što je šest soba opremljeno i adaptirano za boravak osoba sa invaliditetom, a 24 ležaja prilagođena su za smeštaj košarkaša.

 Hotel “Jezero” osamdesetih godina je bio omiljeno letovalište za turiste iz cele Srbije, a sa brojnim terenima za sve sportove, bio je poznat i po idealnim uslovima za pripreme sportista. Tu su boravile domaće i strane reprezentacije, ali i evropski fudbalski klubovi.

Hotel je poslednju deceniju zbog neodgovornosti propadao, a prema rečima izvođača radova, pretila je opasnost da za koju godinu jeftinije bude njegovo rušenje nego ulaganje u adaptaciju.

Izvor: mc.bor

Foto arhiva: Bora*S

 

NAJPOZNATIJE SVETSKE FONTANE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________

 Od funkcionalnosti do fantazije, fontane su evoluirale od izvora pitke vode, do pravih umetničkih dela koje objedinjuju najvažnije sile života – vodu i gravitaciju – a rezultat je vrlo divan prizor.

 Fontane se najčešće nalaze na trgovima i blizu znamenitosti koje obilaze turisti, a za mnoge se veruje da ubacivanjem novčića donose sreću. Oko njih se okupljaju i razni ulični zabavljači, poput onih kod fontane Di Trevi u Rimu koja je napravljena u 18. veku. 

 

 Ne treba da budete bogataš, pa da uživate u jednoj od najlepšh „predstava“ u Las Vegasu: plesu vode na fontani Bellagio. Hiljade posetilaca dolaze svakodnevno kod te fontane kako bi posmatralo muzički i svetlosni spektakl. Uz to, oči im se odmaraju od jarkih neonskih reklama kojima je okićen celi Las Vegas.

 

 

 

Čuvena je i ona u Dubaiju, ispred Burdž Kalife, koja je oborila rekord po broju sijalica za osvetljenje kojih ima tačno 6.000.

 

 

 

U Čikagu je najpoznatija Bekingem fontana, a Crown fontana u Milenijum parku pravi je predstavnik 21. veka.

 

 

 

Mogućnosti igranja sa vodom su gotovo beskonačne, ali je njihova čar trajna. One motivišu ljude da se povežu sami sa sobom jer, na neki način svi smo rođeni iz vode i ona je naše ogledalo.
Izvor: b92.net

 

 

SOČI-TURISTIČKO ČUDO…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Zašto srpski turisti još nisu otkrili najduži grad u Evropi i toplo rusko more?

 Ako vas neko u Srbiji pita kuda idete na more na letovanje, a vi mu odgovorite u Rusiju, u grad sa suptropskom klimom, skoro svi će vas gledati sa neizmernim čuđenjem i bez reči. I još ako sa osmehom dodate, da nameravate šetati dugim plažama ispod palmi, zatim piti kafu u letnjim baštama brojnih restorana, a potom nakon vrelog dana pogledati uživo predstavu sa delfinima – tek tada će vas svi posmatrati u neverici, misleći da se samo šalite.

Upravo tako. Prosečan srpski turista u svojoj glavi povezuje Rusiju isključivo sa snegom, hladnom zimom i debelim kaputima. Po njegovom mišljenju, u Rusiji nigde nema toplog sredozemnog mora sa palmama i južnim voćem, nego samo smrznuto kopno negde daleko na severu. Ali zašto je to tako? Zašto su srpski građani toliko neinformisani o ruskim turističkim kapacitetima, a pre svega o najvećem ruskom letovalištu – Sočiju, gradu koji se prostire na preko 100 kilometara duž obale Crnog mora?

Pođimo redom i pogledajmo gde se odmaraju turisti iz Srbije. U poslednjih nekoliko godina, srpski građani su trošili na letovanja u inostranstvu oko 700 miliona evra godišnje, što je pozamašna suma u uslovima velike ekonomske krize, sve veće inflacije i rekordne nezaposlenosti u zemlji. U poslednjem periodu je svake godine na odmor u druge zemlje odlazilo 500.000 građana Srbije preko turističkih agencija, i još oko 200.000 građana u sopstvenom angažmanu.

Tradicionalno se najveći broj srpskih turista, njih oko 50 procenata, opredeljuje da svoj odmor provede u Grčkoj, a zatim i u Turskoj, Crnoj Gori, Bugarskoj. Međutim, nisu samo obližnje balkanske zemlje privlačne za turiste iz Srbije, već je to i znatno udaljenija Španija, a takođe i afričke zemlje – Tunis i Egipat, u koje je, barem do nedavnih događaja u tim zemljama, odlazilo godišnje oko 60.000 ljudi.

A što se tiče egzotičnih destinacija, kao što je na primer daleki Tajland, tamo je prošle godine boravilo još najmanje 5000 ovdašnjih turista. Zanimljivo je da svake godine i u Hrvatskoj letuje oko 100.000 turista iz Srbije, čak i pored mnogih incidenata i neprijatnosti koje doživljavaju na hrvatskom primorju, samo zbog svoje nacionalne pripadnosti i srpskog jezika kojim govore.

Dakle, šta nam govore ovi navedeni podaci? Radi se o tome da u Srbiji, uprkos katastrofalnim ekonomskim pokazateljima, još uvek postoji jedan sloj stanovništva koji može sebi da priušti letovanje na balkanskim plažama ili na malo daljim destinacijama. I šta je tu neobično, verovatno se pitate?

Najčudnija od svega je činjenica – da su srpski turisti, čak i u uslovima velike finansijske oskudice, spremni da troše svoj novac u zemljama u kojima vladaju nemiri, kao što su Tunis ili Egipat, a takođe i na mestima gde baš i nisu sasvim dobrodošli, a u isto vreme skoro da ne znaju da postoji takva bliska destinacija, kao što je to rusko toplo more, a pre svega grad Soči.

Soči je u bukvalnom smislu reči svetsko čudo, zato što je to najduži grad u Evropi, koji se prostire na 100 kilometara duž obale Crnog mora. U njemu se nalazi preko 300 hotela i sanatorijuma, i godišnje se tamo odmara 4 miliona domaćih i stranih turista. Mnogi od hotela su najviše kategorije iz najpoznatih svetskih lanaca. U Sočiju će se od 2014. godine redovno voziti trke Formule 1, a te iste 2014. godine u Sočiju će biti održane i zimske olimpijske igre, s obzirom da je taj grad, zahvaljujući svom idealnom položaju između toplog mora i visokih kavkaskih planina, u letnjem periodu veliki letnjikovac, a zimi – veliki zimski turistički centar.

U tom gradu će se 2018. godine igrati i neke od utakmica svetskog fudbalskog prvenstva.

Takođe, do Sočija se jednostavno stiže direktnom avionskom linijom iz Beograda, tako da ne postoji ni jedan razlog da ga napokon srpski turisti ne otkriju. Ostaje samo pitanje – kada će se to desiti, i kada će građani Srbije masovnije krenuti da svoj odmor provode u ovom svetskom turističkom čudu koje im je nadohvat ruke?

Ratko Paić / Glas Rusije

Photo: EPA

____________________________________________________________________________________________

MOJE VREME U BANJI KOVILJAČI…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________

Ima li nade da  vrata ove prelepe vile u Banji Kovailjači budu ponovo otvorena i  da se u njene sobe usele turisti?

Tužna slika iz ove nadaleko poznate Kraljevske Banje, smeštene ispod planine Gučevo, nedaleko od Loznice, skoro na samoj obali Drine.

Jedan od najlepših banjskih parkova u Sbiji, lepo  je uređen.

Na jednoj od klupa sedeo je dečak Mile, prolaznicima prodavao grožđe, ali usput se i sam sladio. Rado se slikao i ponudio me grožđem.



Lepše detinjstvo, maleni Mile-  prijatelju !

Tekst i foto: Bora Stanković