Bio je kao tumač, kao neka veza između njih i naroda kome je trebalo da oni gospodare i zapovedaju, a iz čije je sredine on tako visoko odskočio, ispeo se, da eto sa tim gospodarima rame uz rame sedi
Devojka – Risto Stijović
Kao što je bio red i kao što je dolikovalo njihovoj kući, toliko bogatoj, slat je, da što više putuje i da tobož uči. On je pored Soluna čak i u Carigrad putovao i tamo učio. A svakada pri takvim njegovim putovanjima roditelji bi mu se, za sve to vreme, bavili na selu kod svojih čivčija, da bi se kod njih hranili i manje trošili.
Momku, Tonetu, ostavljali su magazu u čaršiji, a kuću Magdi sluškinji, da bi samo mogao isti taj Tone što više novca njemu, efendi Miti da šalje, te da bi ovaj bezbrižnije živeo, učio, i mogao što više naučiti.
I zaista, kada se vratio, bio je pravi „efendi”, gospodin. Lepšega u varoši i nije bilo. Turski, grčki i arapski lepše je govorio nego svoj maternji jezik. Za sve je bio tuđin, a naročito za svoju toliku rodbinu. I sa njima bi po katkad govorio i zdravio se ali više što je morao, nego što je hteo. Čak i sa ocem i materom, tek po koji put. Sa njima dole u prizemnoj sobi, nije ni jeo. Gore, u gostinskoj, moralo je da mu se donosi i postavlja pa i naročito, osobito za njega da se kuva, toliko je bio probirač. Jedino što ga zagrejavalo i čime se ponosio, to je, što ga zbog te njegove učenosti a i otmenosti počeli prvi begovi i paše da sebi prizivaju. I to ne oni, prvi samo po bogatstvu begovi, već oni drugi, koji su i po bogatstvu bili begovi ali koji su isto tako kao on bili školovani i naučeni. A ti su u poslednje vreme počeli ovamo da dolaze i da bivaju postavljeni za medžlise i za sudove. Baš oni ga sebi prizivali i družili se s njime.
Prilikom suđenja, na savetovanjima bivao i on. Bio je kao tumač, kao neka veza između njih i naroda kome je trebalo da oni gospodare i zapovedaju, a iz čije je sredine on tako visoko odskočio, ispeo se, da eto sa tim gospodarima rame uz rame sedi. Čak su ga na svoje gozbe zvali, u svoje kuće primali, kao što je i on njima vraćao te gozbe, ali koje su luksuznošću i naročitim retkostima prevazilazile njihove. I što ga je najviše u očima tih begova uzdizalo to je, što je on tako isto bio najbolji i najiskusniji ocenjivač ženskinja, njihove lepote. Po njegovim su savetima i uputstvima oni onda birali i dovodili za sebe.
Docnije, kada je trebalo da se ženi, pošto je znao da već nema u varoši onako bogatih devojaka iz prvih kuća, nego da ostaje ili da sa velikim mirazom uzme kakvu seljanku, jer jedino su još one pristajale da, donoseći sa sobom veliko imanje, dođu u ovakve stare kuće u varoši; ili da bez para, probira i uzme lepu.
I on je ovo drugo izabrao. Sofkina mati je bila najmlađa od svih sestara, i kuća joj je istina nekad bila malo bogata, ali tad već dosta oronula. Živeli su od kirija, od nekoliko oronulih dućančića pri kraju varoši. Njen otac, poznato bolešljiv, gotovo slep, jednako je sedeo kod kuće sa navučenom modrom hartijom nad oči, bojeći se sunčanice, večito raspasan, iznegovan i kao da se tek sada iz postelje digao. Njene sestre odavno to nekadašnje bogatstvo prežališe i izudavaše se za sitne trgovce, bakale, dok ova najmlađa, Todora, Sofkina mati, bila više muško nego žensko, vižljasta, suva i crnomanjasta. I niko se nije mogao nadati, da će iz nje kakva lepota izići. Ali ne prevari to njega, efendi Mitu. Čim je takvu video, odmah, znajući kakva će se docnije razviti, na iznenađenje i čudo cele varoši a najviše na uštrb dotadanje gordosti i gospostva njihove kuće baš nju uzeo. I zaista nije se prevario. Kao iz vode posle godinu dana udadbe, ona se zanosno razvi i prolepša.
Ali njega kao i to da je brzo zasitilo. Isto kao pre nastavio je svoj način života. Isto kao i pre njemu gore, odvojeno, morao da se nosi ručak i večera. Retko da je silazio dole, razgovarao se, hteo šta god da vidi i nadgleda. Čak docnije, kad mu je Sofku rodila, morala je da spava dole sa svekrom i svekrvom, u onoj prizemnom sobi, samo da bi on mogao što mirnije da bude. A najgore što je padalo i njoj i roditeljima bilo je što je uvek kad god bi se došlo do veće sume novaca od birićeta, gledao da ugrabi prilike, da opet ode na ta svoja putovanja. Istina tada nisu bila duga ali ipak česta i uvek u izvesna doba godišnja, kada je i kao mlad išao. I čak na tim putovanjima otac i mati mu umrli. Nije ih ni video mrtve. Kao da ga glasnik nije na vreme našao.
Sofka bi počela da oseća onaj miris njegovih prstiju, suvih, nežnih i pri krajevima malo smežuranih: miris njegovog odela a naročito rukava, iz kojih se ta njegova ruka pomaljala i nju grlila i k sebi privlačila
Ali pored sve te njegove odvojenosti i usamljenosti od kuće i rodbine, pa čak i od svoje žene, ipak sama kuća živela je isto onako raskošno i u izobilju kao uvek. Ona, Sofkina mati, večito zahvalna, što je on nju uzeo, uzvisio k sebi, pokaza se više nego što su se u rodbini nadali, kao da je iz prve i najbogatije kuće. Nameštanje soba, postavljenje jela, dočekivanje rodbine i gostiju bili su čuveniji nego pre. Opet i dalje cela se rodbina tu skupljala, dolazila. Ona gledala da prilikom svakog praznika, slave, imendana, bude uvek sve lepše i raskošnije. A na njegovu tu večitu odvojenost i usamljenost od svih pa i od nje svoje žene, nikada da je ni izrazom lica, pokretom, a kamo li rečju pokazala. Tek docnije, kada Sofka poodraste, on se malo veoma prema njima kao raznežio, naročito prema svome detetu, Sofki. Sam je on počeo učiti da čita i da piše. Dolazeći iz čaršije donosio bi joj uvek po štogod.
Uvek, kad god bi dolazio, a dole, među materom i žeđ ostalim ženama, i ona bila – Sofka bi mu odmah letela u susret. On, grleći je, od kapije dolazio bi sa njom ovamo. Sofka bi tada osećala po svojim obrazima njegove ruke, prsti, kako je šašolje oko vrata, do bradice i po grguravoj kosici. I docnije, kada se toga seti Sofka bi počela da oseća onaj miris njegovih prstiju, suvih, nežnih i pri krajevima malo smežuranih: miris njegovog odela a naročito rukava, iz kojih se ta njegova ruka pomaljala i nju grlila i k sebi privlačila.
– Pa kako si mi, Sofrice? Saginjući se ka njoj počeo bi da je pita. I jedino tada, tako raspoložen što bi zastao pri dnu stepenica ispred čujne da se ili sa materom razgovara ili sa ostalim ženama da se zdravi, a ne da kao uvek, i ne zastajkujući i ne gledajući, ide pravo gore, u svoju sobu.
Svi bi tada, a naročito mati joj, kao jedva dočekavši tu priliku, osobito radi ostalih žena da i ona štogod sa njime se razgovara i šali, počela tobož Sofku kod njega da panjka.
– Dobra! Celo jutro juri i trči kroz baštu. Ne mogu da je zadržim. Jednako kida i baca cveće.
Sofka, osećajući uvek na sebi njegovu ruku i grleći mu kolena i široke čohane čakšire i tada još, onako mala, pa je već znala da to materi čini radost i sreću i jednako mazeći se oko njega, počela bi da odriče i da se pravda.
– Nije, efendijine, nije, tatice! Nije, živ mi ti!
On uzimajući je u naručje nosio bi je sobom, gore, u onu njegovu sobu.
I ako bi posle toga uskoro počeo da pada mrak, veče da se spušta, dole kod matere niko od posetilaca ne ostao, on bi onda gore, u svojoj sobi, počeo sa njome da se igra. Sećala se toga Sofka i docnije. Sećala se njegove skoro obrijane brade, koja bi po obrazima počela da je grebe.
A najviše bi se sećala, kada bi on mećući je gore na minderluk, i klečeći ispred nje da ne bi pala, počeo njene ručice da obavija oko svoga vrata, svoju glavu u njen skut da meće i da je gleda nekim tako širokim, čudnim i dubokim pogledom. Kao da mu iz samih očiju suze idu, usta počnu da se povrću i drhte, jednako ne mogući da je se nagleda, jednako kao u Sofkinim očima i ustima nalazeći i sećajući se nečega. A ko zna čega? Da li nečega neprežaljenog i nenađenog? Da li što ovako lepa Sofka nije muško, njegov naslednik? Da li, što ga njene tanke usnice, detinje, ali već crne oči i malo tamno čelo sa dugom kosom podsećaju na mater, na onakvu, kakvu je prvi put video, prvi put se njom zaneo.
– Sofrice! Tatina Sofrice!
I sve bi je jače grlio.
I ako tada sve to njegovo iznenadno raspoloženje, bujnost i izliv ne bi bio prekinut kakvim slučajnim dolaskom nekoga ili ma čime, onda bi i nju, ženu svoju, k sebi gore zvao.
Ispod čela su gledale njegove uvek umorne, uvek u pola otvorene oči. Drukčije on nije ni gledao. Onom drugom rukom na kolenu držao bi k sebi prigrljenu Sofku, koja bi bila okićena i obučena kao već velika devojka
Zajedno bi onda večeravali, zajedno duboko u noć sedeli.
I Sofka ne pamti slađe od tih večeri. I sutra nastali bi tako isto srećni dani. Kolima bi odlazili na čivluk. Ali niko više sem nje, matere i oca. Magda bi sedela napred kod kočijaša u sred korpi i zavežljaja sa jelom, kolačima i pitama.
U kolima, gore, sedeo bi on, kao svakada izvaljen, sa jednom nogom opruženom i po njoj opuštenom rukom. Obučen u čohano odelo ali ne kao svi, već u nekom naročitom kroju, za njega. Osobito u malo uskim čakširama bez gajtana, jer su one lakše i skuplje staju zato što se teže šiju. Suva, duguljasta, mada koščata lica ali zato svagda stegnuta izraza očiju i usta, sa malo visokim čelom i jednom poprečnom borom. Ispod čela su gledale njegove uvek umorne, uvek u pola otvorene oči. Drukčije on nije ni gledao. Onom drugom rukom na kolenu držao bi k sebi prigrljenu Sofku, koja bi bila okićena i obučena kao već velika devojka. Povezana kosa, izvučenih zulufčića i pretrpana minđušama i nakitima. Sproću njih sedela bi ona, mati. I kao naročito za to sigurno se je bila okupala, jer tako bi joj bilo rumeno i svetlo lice. Njene oči, one njene čuvene krupne oči sa izvedenim obrvama i zrelim jagodicama, tako bi joj se sjale, a usta joj tako srećno igrala.
Kola bi silazila na niže, ulazila bi u onaj prolaz, uzan, pritešnjen od zasađenih vrba i od iskopanih jendeka (zato pun svežine). Onda bi izlazila i išla ka onoj širokoj ravnici podjednako ravnoj zbog zasađenog kukuruza i duvana. Čisto se modrila od zelenila i prostranstva. I tamo, u dnu, u potoku, gde su se videle kućice, već bi se video i njihov čivluk. Veliki četvorougao opasan zidom i visokim topolama, zasađenim svuda okolo njega. Seoske kuće nisu se videle. Sve su bile uvučene i trskom pokrivene, gubile se. Jedino sproću čivluka, gde je bila vodenica, sigurno kuća kmeta njihovih čivčija, što se od nje dizao jedan visok dimnjak i na njemu vio gust i mlak dim. Sve su se brže primicali i Magda, sluškinja, sedeći sa kočijašem, od radosti već nije mogla da izdrži, a da se sa seljacima, prolaznicima i radnicima ne zdravi i ne počne da se razgovara. Uostalom ona je jedina i odgovarala na pozdrave, pošto on, efendi Mita, sa Sofkom u krilu, zavaljen, nije gledao ni u koga već jedino u ono svoje opruženo koleno, naročito u svoje lakovane, plitke, i to duple, prave turske cipele. Ili je bar tako izgledalo da samo u to gleda, da ne valjda primećivao te pozdrave i morao na njih da odgovara.
I tu bi, u čivluku proveli nekoliko dana.
Otac bi ceo dan bio dole, u bašti, izvaljen na jastucima, opkoljen tacnama duvana i šoljama od ispijenih kafa. Mati gore, na kuli, srećna, jednako je bila na prozorima od soba koje tobož vetri i paje. Magda večito u svađi sa čivčijama i slugama, što joj ne donose kako treba iz sela maslo, sir i piliće, pa večera i ručkovi zadocnjavaju. Uveče večeravali bi uz hlađeno piće, koje bi se u reci hladilo, i uz ono noćno, izdvojenije i jače žuborenje reke, topot vodenica, a više njih toliko, kao izdaleka, šuštanje topola. Posle, dok bi im mati nameštala gore postelju u sobi, otac bi ostajao da pije, leškari. A često bi, isprva tiho, za sebe, a docnije jače i glasno pevušio. Onda se zanese, počne na sav glas. Žena ne sme da ga prekida. Samo ga otud, iz obasjane sobe, sluša. Po njenom se licu vidi da reči u pesmi ne razume, strane su joj, ali se vidi koliko oseća, kako od sreće, razdraganosti čisto treperi i otvorenih usta guta njegov glas, koji odozdo dolazi, razleva se po bašti, reci i topolama, tako čudno, strasno i toplo.
Docnije, kada bi mislio da im je Sofka već zaspala, dolazio bi gore kod njih u sobu, i sa još nepopijenim vinom u stakletu, produžavao pesmu. Nju, mater, metao je na krilo, rasplitavao joj kose, i jednako joj grlio i ljubio lice i usta.
Kroz nekoliko dana vraćali bi se natrag kući. On, već kao uvek što je: umoran, ćutljiv, povučen u sebe, ali zato ona, žena mu, presrećna. Ne bi mogla Sofke da se nagrli i da je se nagleda jer eto njoj, svome detetu, Sofkici, ima da zablagodari, što joj se opet vratio on, njen „efendi” Mita, i ljubav njegova.
Autor: Bora Stanković
Politika 24. decembar 1907. godine
Izvor:politika.rs/četvrtak, 26.05.2016.
__________________________________________________________________________________
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
Predavala je srpski i nemački jezik, književnost, metodiku, krasnopis, kao i ručni rad, izdvajajući se od ostalih koleginica kao naprednija i daleko širih vidika. To je zabeležila njena učenica Milica Babović, ćerka uglednog profesora pedagogije i psihologije: 
TAMOiOVDE 