ČUVARI KULTURNE BAŠTINE…

tamoiovde-logo

Narodni muzej u Leskovcu proglašen najboljim u Srbiji

Velika izložba pod nazivom „Čuvari kulturne baštine“, upriličena povodom 70 godina postojanja Narodnog muzeja u Leskovcu, te otvaranje „Dečjeg muzejona“, postavke pod motom „Srbi i Francuzi – braća po oružju“ kojom je Srbija u Parizu obeležila vek od završetka Velikog rata, te prilagođavanje dela stalne postavke slepim i slabovidim osobama su samo neki od razloga zbog kojih je pomenutoj ustanovi kulture u gradu na Veternici pripala nagrada „Mihailo Valtrović“.

Foto: muzejleskovac.rs

Proglašavajući Leskovčane za najbolje u prošloj godini, Muzejsko društvo Srbije je odalo priznanje „rezultatima koji po stručnom i naučnom značaju predstavljaju istaknuti doprinos razvoju kulture“.

Leskovački Narodni muzej je, tako, ponovio uspeh od pre četiri godine, kada se dičio delom nove stalne postavke nazvane „Vremeplov leskovačkog kraja„, te se velikom izložbom na temu „Jug Srbije u Velikom ratu“ predstavio i beogradskoj publici. Lane su, takođe, u prestonicu „doneli“ i priču o ratnom putu legendarne Moravske divizije.

– Ovogodišnja nagrada ima još veći značaj jer je u konkurenciji bio i Narodni muzej u Beogradu, a mi smo se plasirali ispred te nacionalne institucije – kaže direktor leskovačke ustanove za ponos Mira Ninošević. – Dragoceno nam je i to što smo izgradili kolektivni duh koji je neophodan da bi se realizovali ovako veliki projekti. Pritom, ne zapostavljamo ni rad u okviru druge faze obnove stalne postavke.

U gradu na Veternici se ponose i timom arheologa koji čine Smilja Jović, Vladimir Stojanović, Julijana Pešić i Vladimir Stevanović – autori izložbe pod nazivom „Tajne arheoloških depoa“.

 Inače, leskovačkoj ustanovi je pre nekoliko godina priznanje odao i Nacionalni komitet međunarodnog saveta muzeja sa sedištem u Parizu, proglasivši istoričare Miru Ninošević i Veroljuba Trajković za kustose godine, visoko ceneći dostignuća njihove postavke nazvane „Zlatno doba Leskovca“.

Izvor: turistickisvet.com/ Novosti

____________________________________________________________________________________________

RAJAČKO VINO NE OPIJA…

tamoiovde-logo (1)

Od davnina su vinogradari smatrali da vino mora da odstoji u tišini, izvan ljudskih naselja, daleko od stoke, njene buke i mirisa. Zato su u značajnijim vinogradarskim regijama pored vinograda pravljena mala naselja u koja su vinogradari prelazili tokom berbe i muljanja vina.

89216_grozdje_afPotom je vino ostajalo da radi u tišini napuštenih naselja. U okolini Negotina su sačuvane Rajačke, Rogljevske i Štubičke pimnice a kažu da ih je svako selo imalo.

Južno od Negotina, na obali Timoka, se nalaze naselja Rajac i Rogljevo. Udaljena su međusobno nepuna tri kilometra. Na padini iznad sela se nalaze stari vinogradi. Gotovo je sigurno da su vinovu lozu na osunčanim padinama iznad Timoka gajili i Rimljani.

79928_rajacke-pivnice-d-bosnic_afPretpostavlja se da su prethodne pimnice bile brvnare kao i Štubičke. Današnje, od kamena sečenika, su napravili majstori iz Makedonije u poslednjih dva veka.

Rajac je slikovito, staro naselje sa crkvom, vinskim podrumima “Krajinavina”, nekoliko prodavnica i školom. Mesto je sačuvalo izgled stare varoši pa je u njemu snimljeno i nekoliko filmova.

89217_rajacke-pimnice_afNa padini iznad naselja se nižu vinogradi a na vrhu brda je stisnuto oko tri stotine vinskih podruma – pivnica ili pimnica, kako su ih nekad zvali.

U centralnom delu ovog neobičnog sela se nalazi drvo – zapis, nadstrešnica i bunar. Kada se prođe pravi lavirint “ulica” dolazi se do groblja sa neobičnim spomenicima koji su pravljeni od istog kamena i ukrašeni na isti način kao pimnice.

Svi objekti su napravljeni po istom uzoru. U prizemnom, malo ukopanom delu se nalaze burići a na spratu su prostorije u kojima su boravili vinogradari tokom sezone. Ispred mnogih podruma su posađeni dudovi koji sprečavaju toplotni udar kad se iz podruma, u kojima je stalna temperatura oko dvanaestog podeoka, izađe na vrelo, avgustovsko sunce.

89219_rogaljske-pimnice_afRogljevske pimnice su gotovo identične sa Rajačkim. Ima ih oko 150 i nalaze se u produžetku sela. Deluju mnogo življe jer su skoro sve aktivne. Poneke su pretvorene u prave etno – muzeje. Vino iz rajačkih i rogljevskih pimnica je najkvalitetnije u Negotinskoj krajini.

89218_roglje_afTo potvrđuje i Zlatna medalja koju je vino iz Rajca dobilo 1935. godine na izložbi u Parizu na velikoj svetskoj izložbi.

Rajačka vina se čuvaju u buradima od po pet hiljada litara u tišini pimnica. Meštani tvrde da je lekovito jer bolesti srca i krvnih sudova su kod njih nepoznate.

Još su njihovi preci govorili – Rajačko vino ne opija. Ono podstiče da se dobro misli, bolje govori a najbolje peva.

D. Bosnić

Izvor:superodmor

__________________________________________________________________________________

 

NAŠA DECA NAJBOLJA U MOSKVI…

tamoiovde-logo

ZLATNE MEDALJE ZA SRPSKE MATEMATIČARE

U ekipnom takmičenju tim Matematičke gimnazije osvojio je prvo mesto i prvu nagradu, a u pojedinačnoj konkurenciji učenici te gimnazije osvojili su dve zlatne i dve srebrne medalje

matematicari-u-Moskvi-620x350

Foto: Matematička gimnazija

Ekipa iz beogradske Matematičke gimnazije je na tradicionalnom ekipno-individualnom turniru “Matematički višeboj”, održanom u Moskvi, osvojila prvo mesto.

U ekipnom takmičenju tim Matematičke gimnazije osvojio je prvo mesto i prvu nagradu, a u pojedinačnoj konkurenciji učenici te gimnazije osvojili su dve zlatne i dve srebrne medalje, navodi se u saopštenju Matematičke gimnazije.

Ognjen Tošić i Nikola Raičević osvojili su zlatne, a Luka Vukelić i Aleksa Milojević srebrne medalje.

U saopštenju se navodi da organizator takmičenja, održanog od 2. do 7. novembra u Moskvi, gimnazija “Kolmogorov”.

Na takmičenju su učestvovale 24 ekipe iz Rusije, Kazahstana i Srbije.
Izvor:Telegraf.rs/Tanjug

__________________________________________________________________________________________

MESEČEVOM REKOM ODLAZE KOLOSI…

tamoiovde-logo

Kada sam prvi put čuo Šumadijski bluz, ne znam da li sam bio srećniji zato što je šumadijski, ili zato što je bluz. I tu se uvek javljala, neka neprepoznatljiva nota, falset, ili tenor, nemojte mi verovati, a i znam da se ne radi o istoj kategoriji pojmova, koji bi tananim vibracijama, nehajno lakim, a virtuoznim, uz prepoznatljiv Točakov manevar elektiricitetom što žice krasi, davao pesmi, kosmopolitski zvuk. Čuo sam, deo stiha, „žuta dunja“, i znao sam, da to zaista, peva Šumadija.

borisarandjelovicI da, Boris Aranđelović, Pavaroti među rokerima, rodio se u Kragujevcu. Imao je svetski glas. Napunio je Ušće? To je mnogo za nas, nažalost, ali malo za njega. Takav mi je uspeh, delovao neverovatno, 2015. godine.

Prepuno Ušće, peva iskonski rokenrol! I to ne onaj sa oporom težinom vremena u kome je kod nas nastupio na scenu, da nikad sa nje ne siđe, već onakav, poletan, vragolast, kakav je u svojim korenima, tamo u zemljama zalazećeg sunca, ili tužan, kako samo može smakovski bluz, biti. To je bio trijumf rokerskog larpuraltizma.

Peca Popović, tvrdi, da rokenrol, kao smesa, muzike i reči, može postati umetnost, samo kada se se bine odašilju vibracije, koje publika svojom euforijom vari, i takvom kolizijom nota i reči s jedne, i huka, gotovo koloseumskog, sa druge strane, stvara se aura, nad čitavim gradovima, koja jeste jedinstvena i neponovljiva, i ostavlja samo onakav utisak kakav umetsnot može ostaviti u pojedincu. Najveći takav razgrađivač mase na pojedince, svojim glasom, verovatno je bio Boris Aranđelović. Niko nije ostao imun, na njegov glas. Svojim pevanjem, on nam je donosio, magiju jednog doba, u kome je mladost imala poslednju reč.

Zato, koncert na Ušću, jeste možda, bio najveća pesma, i ujedno labudova, Borisa Aranđelovića. On je, po poslednji put, od rokenrola stvorio umetnost, u svoje ime, ali je zato revitalizovao umetnost rokenrola, za sve nas. Šta je on, sa ostalim članovima grupe Smak, i neprevaziđenim Točkom, uradio? On je postigao da se vrati nada. Do ovog koncerta, rokenrol je u Srbiji važio za mrtvu umetnost. Govorili su da su ih ubili, neki novi ukusi, neki novi karakteri.

Junsko Ušće, kroz poslednji odjek našeg najlepšeg muškog falseta, kao Miloš svojevremno Srbe iz zbegova, izvadilo sve ljubitelje rokenrola, iz nekih pećina i mračnih podruma, i oslobdilo sve nas, koji tavorimo u senci nekih anahronih i kičastih muzika, utiska da je rokerol mrtav. O, ne, nije. I to je možda, bila životna misija Borisa Aranđelovića. Pokazao nam je put.

Ako sutra, negde iz daleka, možda odozgo, sa visina, čujete daire, a mesečevom rekom, dođu Cigani, znajte, da Boris nije umro. Smrt ljudi, kao što je on, je samo treptaj oka, i prelaz u besmrtnost, koju on, naročito među poklonicima rokenrola, a sa specifičnom težinom koju rokenrol ima u Srbiji, i među svima nama, zaslužio, a bogami nas i prezadužio.
By Tiosav Purić
Izvor:beogradskanedelja.rs/objava. 27.08.2015.

_______________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________

PREMINUO PEVAČ GRUPE SMAK BORIS ARANĐELOVIĆ

Napustila nas je velika rok legenda : Iz Holandije je danas stigla tužna vest da je u 67-toj godini iznenada preminuo pevač grupe Smak Boris Aranđelović

Boris-ArandjelovicVest o iznenadnoj smrti pevača grupe Smak Borisa Aranđelovića saopštila je danas izdavačka kuća Music Star, a kako javljaju ostali mediji on je preminuo nakon duge bolesti, posle operacije od koje se nije uspeo oporaviti.

Boris Aranđelović je rođen u Kragujevcu 13. oktobra 1948. godine, a u Smak došao 1973. godine.

Bio je jedan od najvećih rok pevača bivše Jugoslavije.

Poslednjih 25 godina živeo je u Holandiji. Poslednji put nastupio je pre samo dva meseca, na veličanstvenom koncertu na Ušću .

Vreme i mesto sahrane Borisa Aranđelovića biće naknadno objavljeni.

Izvor:muzika.co/27.08.2015.

____________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

UZIMA ALI I DAJE…

tamoiovde-logo

Najbolji poslodavac na svetu: Ovo je šef kakav se samo poželeti može!

 Prodao je svoju ketering firmu jednom nemačkom gigantu, uzeo ogromnu svotu novca, a onda rešio da podeli deo bogatstva radnicima.

04_Nevzat_Ajdin_najbolji_sefNevzat Ajdin (39), osnivač jednog od najuspešnijih brendova Turske, firme za dostavu hrane „Jemeksepeti“, razvijao je ovaj biznis 15 godina da bi ovog proleća odlučio da je vreme da je proda i to za 589 miliona dolara.

U maju je novi vlasnik ove firme postala nemačka kompanija „Deliveri hiro“, ali je Ajdin osato izvršni direktor. Tada je došao na ideju da sumu od 27 miliona dolara razdeli radnicima.

Kriterijum je bio da novac dobiju svi koji su firmi radili duže od dve godine, tako da je od ukupno 370 zaposlenih njih 114 steklo pravo na ovaj neočekivani dobitak. U proseku je svakom od tih srećnika, koji rade za sume od 1.000 do 2.000 dolara mesečno, Ajdin obezbedio bonus od po 237.000 dolara. To je otprilike po nekih 150 njihovih plata.

„Uspešna priča „Jemeksepetija“ nije nastala preko noći i mnogi ljudi su učestvovali u tome ulažući vredan rad i talenat“, rekao je Ajdin.

Precizirao je da je iznos koji je svaka osoba dobila zasnovan na vremenu provedenom na radu u kompaniji , na tome kako se pokazala, a faktor je bio i „budući potencijal u kompaniji“.

Inače, „Jemeksepeti“ na turskom znači „kolica sa hranom“ i najveći je turski sajt za onlajn poručivanje hrane. Pored svoje zemlje, posluje na Kipru, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Saudijskoj Arabiji, Libanu, Omanu, Kataru i Jordanu.

Izvor:bktvnews.com

_______________________________________________________________________________________

NAJBOLJI POSAO NA SVETU…

tamoiovde-logo

Plaćena da putuje i uživa

Većina ljudi radi i štedi novac kako bi otišla na godišnji odmor, ali za Rijanon Tejlor  to je posao. 

PutovanjaOna putuje svetom i ocenjuje najbolje hotele, krevete, bazene i usluge.

Ova 29-godišnja lepotica ima 12.000 pratilaca na Instagramu gde postavlja fotografije sa svojih putovanja, uključujući izglede soba, hotela i hrane koju jede.

Proputovala je svet i o svemu je pisala.

Dok joj mnogi hoteli plaćaju da odsedne i dâ im ocenu, većina plati i za njene profesionalne fotografije, piše Dejli mejl.

Putovanja 1Novac zarađuje i od kompanija koje prodaju artikle za putovanja, poput kofera i kupaćih kostima, koje reklamira na svom Instagramu.

„Ovim poslom se bavim sedam godina i odveo me je u sve krajeve sveta. Imala sam priliku da probam najbolju pitu u hotelu u Majamiju koju možete naručiti u sobi u ponoć, da se kupam u najboljim bazenima u Los Anđelesu i Hongkongu.

Putovanja 2Pre godinu dana počela sam da pišem i blog o svemu što sam videla i obišla“, rekla je lepa Australijanka koja živi u Melburnu.

U svojim izveštajima ona navodi sve: dizajn, kuhinju, lokaciju, atmosferu, udobnost, etički stav i cene.

Putovanja 3„Hotelima osiguram i komercijalne fotografije koje mogu da iskoriste i u sopstvene svrhe“, dodala je.

Do sada je proputovala gotovo ceo svet od Indonezije do Amerike i Meksika, a ove godine planira da poseti hotele u Australiji, Novom Zelandu, Aziji i Indiji.

Putovanja 4Izvor: rts.rs

___________________________________________________________________________________________________

TAJNA SOBA NA VRHU AJFELOVE KULE…

tamoiovde-logo

Nakon izgradnje čudesne kule 1889. godine, njen tvorac Gistav Ajfel odlučio je da sebe časti malim stanom na vrhu svoje građevine. Potpuno u kontrastu sa čeličnom strukturom, njegovo tajno boravište bilo je uređeno u “jednostavnom stilu kakav vole naučnici”, kako je napisao Anri Žirar u svojoj knjizi o tornju, 1891. godine.

120073_pariz_hlU Ajfelovom tajnom gnezdu, na visini od 300 metara, nalazio se nameštaj od drveta, slike, pa čak i koncertni klavir.

Imao je i malu prostoriju koju je koristio kao laboratoriju i u njoj vršio naučne eksperimente.

Gistav Ajfel je očigledno bio obasut zahtevima pariske elite da im izdaje svoj mali apartman, čak i na samo jednu noć, ali on ih je sve odbijao, i čuvao svoje sklonište u kome je mogao da na miru razmišlja.

Međutim, jednom prilikom je ugostio Tomasa Edisona, koji mu je poklonio fonograf. Ajfelov tajni kutak bio je ranije zatvoren za javnost, ali  danas ga radoznali turisti ponovo mogu videti. Veći deo originalnog nameštaja je ostao, a postavljene su i dve figure koje predstavljaju Ajfela i Edisona.

Neke činjenice o Ajfelovom tornju:

107696_DSC02624-1282644765_hlKula je sagrađena povodom Svetske izložbe u Parizu koja se održavala 1889. godine i nije bilo planirano da tu i ostane.

Trebalo je da bude demontiran 1909. godine, ali je sačuvan zahvaljujući tome što je dobio novu namenu – kao radio-antena.

Ajfelova kula je najposećeniji spomenik čija se poseta naplaćuje. Godine 2011. posetilo ga je 6,98 miliona turista.

101798_p8280177-m.nikolic_hlZa vreme Drugog svetskog rata, kada je Hitler boravio u Parizu, Francuzi su presekli sajle za lift tako da nije mogao da se popne.

Prevarant sa svetskom slavom, Viktor Lustig “prodao” je Ajfelov toranj biznismenu koji se bavio kupovinom otpada.

Prvobitno je Ajfelov toranj trebalo da bude podignut u Barseloni.

Visina tornja varira za 15 cm zbog promena temperature.

Pronalazač Franc Rajhelt poginuo je dok je skakao sa tornja prilikom testiranja padobrana koji je sam dizajnirao.

Do vrha tornja ima 1.665 stepenika.

Žena sa imenom Erika “udala” se 2007. godine za Ajfelov toranj.

48518_paris01benoittessier_hlDanas toranj ukrašava 20.000 sijalica.

Na svetu postoji 30 replika Ajfelovog tornja širom sveta.

Samo boja na Ajfelovoj kuli teška je koliko i 10 slonova.

Godine 1891. London je počeo da gradi zdanje koje je trebalo da premaši Ajfelovu kulu u visini. Međutim, građevina je bila nesigurna, nikad nije završena i na kraju je 1907. godine uklonjena.

Gistav Ajfel uradio je i skelet za Statuu slobode u Njujorku.

U vreme izgradnje, Ajfelova kula bila najviša građevina na svetu.
Izvor:superodmor.rs

________________________________________________________________________________________

SARADNICA KREATIVE NOMINOVANA ZA NAJBOLJEG NASTAVNIKA SVETA…

tamoiovde-logo
Sa zadovoljstvom vam predstavljamo našu dugogodišnju saradnicu Veselu Bogdanovic, učiteljicu iz Ivanjevaca u Makedoniji. Vesela je saradnik udruženja „Kreativa-kreativno obrazovanje“ od samog početka njegovog međunarodnog angazovanja.

10841279_10205269886376149_674809680_n
‪Možemo slobodno reći da je Vese Vesela Bogdanovic prvi ambasador nevladine organizacije iz Srbije „Kreativa-kreativno obrazovanje“ i mi smo joj nesebično zahvalni na tome. Vese i „Kreativa“ imaju zajedničko polje delovanja, a to je kreativno obrazovanje.

1460115_10202267869967615_1126133292_nOno što često pomenu članovi Kreative je želja da imamo jednu Veselu u Srbiji. Ono, što često javno govori Vesela, je želja da postoji jedna Kreativa u Makedoniji. U svakom slučaju, Vesela kao pojedinac i „Kreativa“ kao udruženje, čine jedan most između dva obrazovna sistema, između Srbije i Makedonije. Korisno je za globalno kreativno obrazovanje sto postoji jedna Vesela kao njegov simbol.

10150776_576492749131650_8299266481657533310_nImali smo čast i zadovoljstvo da Veselu Bogdanovic, učiteljicu iz Makedonije, angažujemo na različitim projektima i da se uverimo u njene sposobnosti.

Osim sto je spremna da prezentuje svoj rad i primere dobre prakse na našim tribinama, konferencijama i okruglim stolovima, isto tako je nebrojeno puta bila spremna da volonterski realizuje različite radionice za naše korisnike.

10606160_644938858953705_6934571456962274409_nDrago nam je da je njen rad prepoznat i od strane svetskih eksperata, naučnika, pedagoga, psihologa i novinara i da je nominovana u okviru takmičenja GLOBAL TEACHER PRIZE za NAJBOLJEG NASTAVNIKA SVETA zajedno sa još samo 50 nastavnika na svetu (jedina sa Balkana).

10305050_644789462260227_5153252710903102211_nNagrada za ovakvu laskavu titulu je krajnje podsticajna, jer će najbolji nastavnik dobiti okruglih MILION DOLARA.

Znajući kako Vesela Bogdanovic razmišlja, ne sumnjamo da bi dobar deo nagrade bio uložen u kreativno obrazovanje i iz tog razloga UG „Kreativa-kreativno obrazovanje“ želi da to bude upravo Vese, kreativna uciteljica iz Makedonije.

UG Kreativa-kreativno obrazovanje Izvor:kreativnacarolija.wordpress.com

___________________________________________________________________________________

SVE SE RAZLIVA ; SREDIŠTE POPUŠTA…

tamoiovde-logo1Drugi dolazak

Kružeć i kružeć u sve širem luku
Soko ne čuje više sokolara.

Sve se razliva; središte popušta;
Puko bezvlašće preplavljuje svet,
Kulja krvomutna plima, na sve strane
Obred nevinosti davi se u njoj;
Najbolji ni u šta ne veruju, dok se
Najgori nadimaju od žestine.

Besumnje, na pomolu je neko otkrovenje;
Besumnje, na pomolu je Drugi Dolazak.

Drugi Dolazak! Tek što reč izustih,
A grdna slika iz Spiritus Mundi
Već vid mi muti: u pesku pustinje
Lavlje obličje sa glavom čoveka,
I okom praznim, ko sunce okrutnim,
Kreće lene sapi, dok svuda okolo
Teturaju se senke gnevnih ptica.

Opet pade tama; ali ja sad znam:
Dvadeset vekova tvrdog sna
Pretvori u mòru škripa kolevke;
No kakva se to zver, svoj čas dočekav,
Vuče k Vitlejemu, da se u njemu rodi?
V. B. Jejts
(preveo Milovan Danojlić)
______________________________________________________________________________________________

MORAM DA IMAM SOPSTVENI VRT…

tamoiovde-logoVrtovi koji mame uzdahe

Ako ovih dana žudite da pobegnete u hlad nekog prelepe bašte pune cveća i zelenila, evo prilike da, barem u mašti, „prošetate“ stazama najlepših vrtova Evrope

30-basta_620x0
Moneov vrt
Kada se 1883. godine nastanio u malenom Živerniju, Klod Mone, slavni francuski impresionista, verovatno nije ni slutio da će svet opčiniti ne samo svojim slikama, nego i čuvenom, živopisnom cvetnom paletom u prekrasnoj bašti koju je ovde podigao.
Vrt je podeljen na dva dela. Jedan se nalazi ispred kuće i karakteriše ga dubina, simetrija i raznovrsnost boja. Od cveća su najzastupljeniji irisi, narcisi, božuri, suncokreti, ruže i livadsko cveće. Na prelazu vrta nalazi se drvo paulovinija i grmovi lavande u kombinaciji sa narandžastim azalejama. Drugi deo krasi asimetrija, jezerce sa ribama, japanski most sa visterijom, žalosne vrbe i bambusi.

Vrt Ninfa
Udaljen svega 70 km od Rima, Vrt Ninfa koji se prostire na površini od 105 hektara, sigurno je jedan od najromantičnijih na svetu.
Krasi ga 1.300 različitih biljaka, uključujući i retke vrste iz Brazila, Irana i Severne Afrike.
Osnovala ga je Engleskinja Ejda Vilbraham, dok je Kaetani, muzičar i štićenik mađarskog kompozitora Franca Lista, osmislio potočiće i vodopade, stvorivši tako božanstvene melodije bašte.

Kaetanijeva supruga, Margerit Čapin obogatila je baštu ružama, irisima, petunijama i bambusima. Banane, američki ljiljani i japanski javor takođe se mogu videti pored ruža koje su obgrlile 21 metar visok čempres.
Vrt je od aprila do novembra prepun cveća.

Ako ste u mogućnosti, obavezno ga posetite.
Izvor:.novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

Longlit Lavirint je najduži na svetu!

Longleat Hedge Maze (Longlit lavirint) se nalazi u bašti oko dvorca Longleat u Engleskoj, koji se nalazi u blizini sela Horningšam odnosno blizu grada Varminster. 

Untitled-1_620x0Ovo je najduži lavirint ( od žive ograde) na svetu! Dizajniran je i napravljen još 1975 . godine.

Untitled-4Dužina lavirinta odnosno hodnika je dužine 2,72 kilometara, dok je visna zidova od žive ograde oko 2.5 metra. Takođe ovaj ogormni lavirint se prostire na površini od oko 1,5 hektara zemljišta, a sastoji se od 16.000 engleskih tisa.

Sa ovim brojkama ovo je najduži lavirint na svetu.

Kolika je veličina ovog lavirinta govori i to da je za orezivanje ove žive ograde potrebno skoro više od mesec dana! A orezivanje ograde obavlja se na svakih 6 meseci!

Untitled-3Lavirint u Longlitu ima nekoliko ćorsokaka, dok su na nekoliko mesta postavljeni mali mostovi kako bi posetioci mogli lakše da vide gde se nalaze, a tu je i središnji deo u kojem se nalazi mali toranj.

Nemojte da vas zavaraju ove slike i da vam se ovaj lavirint čini tako malim.

Untitled-2Uzbudljiva šetnja najdužim lavirintom sveta Longlitom može potrajati i do sat i po vremana lutanja.

Naravno u današnje vreme uz GPS uređaj ili Google maps uređaje mnogi su „varali“ u lavirintu, a i u slučaju da zalutate uvek su tu putokazi.

Ipak mislimo da je avanturu mnogo lepše „okusiti“ onako na običan i fer način zar ne?

Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

UVELA RUŽA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________

Ljubavi srpskih pisaca: Bora Stanković

Velikan srpske književnosti, Bora Stanković, spada u one pisce koji su svoj život, sa svim tamnim i svetlim stranama, prenosili na papir. Njegovi romani i pripovetke imaju i te kako autobiografskog u sebi.

TAMOiOVDEfoto110

Bora ju je čuvao, pazio, cvećem ukrašavao kosu…

U pripovetkama, od kojih je najlepša “Uvela ruža”, opisivao je svoju prvu ljubav, komšinicu Pasu. Kako je sama lepotica godinama kasnije pričala, Bora ju je čuvao, pazio, cvećem ukrašavao kosu… nikome nije dao da joj priđe, njenoj majci je govorio da je čuva, dok on završi školu. Međutim, prva ljubav slavnog pisca završila se kako se obično i završavaju te prve ljubavi – nesrećno.

Pasina majka nije htela za zeta činovnika, jer oni lutaju iz grada u grad. Nekadašnja lepotica pod naletom starosti pretvorila se, baš kao i u pripoveci, u uvelu ružu. Ostali su prijatelji, pa je Bora sa svojom suprugom često znao da joj dođe u goste. Jednom prilikom mu je prebacila što ju je “metnuo u knjige”. A on joj je na to odgovorio: “Ej, mori, samo na dobru ovcu se tura zvono!”

U vreme Borinih gimnazijskih dana, čuvena Koštana je zaludela celo Vranje. Ni stari ni mladi nisu joj odoleli. A najviše je uz njenu pesmu lumpovao i novcem je darivao gazda Mitke Stajić. Mladi Bora je sve posmatrao razrogačenih očiju i upijao svaku reč i svaki zvuk, da bi nekoliko godina kasnije sve to verno preneo na papir i stvorio svoje najpoznatije delo “Koštana”. Po završetku studija, Skerlićeve pozitivne kritike ovog dela, kao i zbirke pripovedaka, obezbedili su mu mesto u književnoj eliti. Dane je provodio sa Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem, Stevanom Sremcom… sve samim velikim imenima domaće književnosti, ali i beogradske boemije.

I baš u to vreme vrtoglavog uspeha, desila mu se ljubav, najveća od svih. Dok je šetao Ulicom kralja Milana, zastao je kraj fotografske radnje i u moru izloženih fotografija zagledao se u jednu koja je prikazivala devojku obučenu u mornarsko odelo. Toliko je bio opčinjen da je još nekoliko puta prošao pored radnje, ne bi li se nagledao. A kako to obično biva kada su dvoje suđeni jedno drugom, iste večeri na maskenbalu slučajno su se sreli. Malo je reći da se zbunio, nije mogao da poveruje svojim očima! A i ko bi? Sreća te se pribrao, prišao devojci i sve joj objasnio. Ni ona nije ostala ravnodušna. Ta lepa misteriozna devojka, sada je dobila i ime – Angelina Milutinović.

I sami su shvatili da je sudbina na njihovoj strani, pa nisu mnogo čekali. Venčali su se 9. juna 1902. godine i ubrzo dobili tri kćerke: Desanku, Stanku i Ružicu.

Uporedo sa uspehom na književnom polju, u službenoj karijeri nije imao sreće. Od carinika, preko poreznika do kontrolora, dok konačno, pred kraj karijere, nije dogurao do činovnika Ministarstva prosvete. I sa tako skromnom platom, morao je da se kući, jer mu je dosadilo seljakanje. U Vršačkoj ulici u Beogradu kupio je staru kuću i prepravio je “po vranjanski”. U podrumu burad sa vinom, u kući sobica za rad. U njoj je pisao do iznemoglosti, palio cigaretu na cigaretu, pio samo kafu, a posle završenog posla izlazio umoran, ali sa smeškom na licu. Tu je nastala i konačna verzija romana “Nečista krv”. Kako je Borina kćerka Stana kasnije pričala, Angelina mu je pomagala, najmanje dva ili tri puta je prepisivala ovo veliko delo.

Posle Prvog svetskog rata, često je posećivao zavičajne krajeve. O tome njegova kćerka kaže: “Leta smo provodili u Vranjskoj Banji. Koštana je još bila živa, ali nije pevala. Pevale su druge. Tata je opisivao pesmu, dert, ali je bio povučen, ćutljiv. U društvu je najmanje govorio.”

Tada, tih posleratnih godina, Bora je odlučio da se vrati u svoj rodni grad – Vranje. Od opštine je dobio plac na najlepšem mestu. Započeo je gradnju kuće, ali je nikada nije završio. Smrt je bila brža. Imao je 51 godinu. Ostala je Angelina da sanja zajednički nedosanjan san i da čuva uspomenu na četvrt veka koje su Bora i ona proživeli zajedno.


Lola Radosavljević – bavi se jezikom, književnost nosi u srcu, a osmeh na licu. Hrabro ide kroz život, čuva večito dete u sebi, ruku pod ruku sa Mikom i njegovom parolom “Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!”

/wannabemagazine.com


Borisav Stanković, jedan od začetnika moderne srpske proze. Prikazujući život rodnog Vranja s kraja 19. veka, dao je i psihološku analizu ličnosti, unoseći prvi put u srpsku literaturu erotiku i senzualnost (Nečista krv, Koštana, Iz starog jevanđelja, Stari dani…).


UVELA RUŽA

(iz dnevnika)

Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života..

TAMOiOVDE image0075rouz

„Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života… Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti…“

. Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” … san mladosti i sreće!

Hajdemo da snevamo:

Nastavite sa čitanjem

BOLJE IKAD NEGO NIKAD…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

„Njujork tajms“ dao ispravku na vest iz 1853.

Bolje ikad nego nikad, smatrali su urednici u „Njujork tajmsu“ i 161 godinu kasnije objavili u svom listu da se čuveni rob sa plantaža pamuka u Luizijani ne preziva „Northrop“, a ni „Northrup“ kako piše, već „Northup“.

TamoiOvde-Solomon-N.

Solomon Nortup

Njujork tajms je 1853. godine objavio članak o Solomonu Nortupu, crncu čija je epopeja inspirisala britanskog reditelja Stiva Mekvina da snimi Dvanaest godina ropstva, koji je pre par dana ovenčan Oskarom za najbolji film.

U tekstu se, međutim, potkrala greška, zapravo dve, i to obe u prezimenu, a renomirani list je objavio ispravku sa 161 godinom zakašnjenja.

Njujork tajms je, inače, poznat po tome što redovno donosi korekcije na članke koje objavljuje na svojim stranicama. Ovog puta je to učinio za tekst koji je napisan samo dve godine nakon njegovog osnivanja.

Ispravka

Ispravka u kojoj se navodi kakve su greške napravljene pre 161 godinu…

U članku objavljenom 20. januara 1853, ime Solomona Nortupa, slobodnog crnca koji je nakon otmice bio primoran da 12 godina radi kao rob na plantažama pamuka u Luizijani, pogrešno je napisano prezime – „Northrop“ i „Northrup“.

Originalni-tekst

Originalni tekst iz 1853. godine

Znači, dve različite greške su načinjene, jedna u podnaslovu, a druga u tekstu, jer se zapravo piše „Northup“.

Grešku je primetio i redakciji prijavio jedan čitalac koji je konsultovao onlajn arhive Njujork tajmsa. List je odmah reagovao i objavio ispravku pod parolom „bolje ikad nego nikad“.

TamoiOvde-Znak-u-Saratogi

Znak u gradu Saratoga

Mekvinov film je u nedelju, na svečanoj dodeli Oskara u Los Anđelesu osvojio tri nagrade – za najbolji film, najbolju žensku epizodnu ulogu i najbolji adaptirani scenario.

rts.rs

___________________________________________________________________________________________

NAJBOLJI SUVENIR SRBIJE JE IZ BORA…

TAMOiOVDE__________________________

Po odluci stručnog žirija, na Šestoj izložbi  suvenira i turističkih publikacija „Leskovac 2013“, prvo mesto u kategoriji  “suveniri “,  pripalo je Turističkoj organizaciji “Bor”, za set figurica “Dobrodošli u Bor”, autora Lenke Matić, koje simbolizuju bogatu tradiciju, multikulturalnost i gostoljubivost ovog jedinstvenog i specifičnog područja Srbije.

TamoiOvde-Suveniri-Bor-Leskovac Šesta izložba  suvenira i turističkih publikacija „Leskovac 2013“ priređena je  14. i 15. novembra u Narodnom muzeju u Leskovcu, s ciljem da se i ove, kao i prethodnih  godina, prikažu nova dostignuća u toj oblasti turističke ponude.

Na ovoj promotivno-takmičarskoj izložbi  46 izlagača iz Srbije , Bugarske i Makedonije, pokazalo je svoju ovogodišnju produkciju od više stotina suvenira, štampanih publikacija, vodiča, plakata, fotografija, upotrebnih predmeta i domaćih rukotvorina.

Pored kategorije “suveniri”,  žiri  organizotora izložbe, ocenjivao je i nagradio najbolje eksponate u  još nekoliko kategorija, imajući u vidu njihovu  autentičnost, originalnost, inovativnost, likovnost, kvalitet izrade i opšti utisak.

TamoiOvde-suveniri-ohrid-leskovac-biseriTako je titulu najbolje jednolisne turističke publikacije na ovogodišnjoj izložbi zasluženo ponela publikacija TO Loznice  “Omaž velikanima Lozinice – Miodragu Mići Popoviću i Vuku Stefanoviću Karadžiću”, a “ Nušićijada 2012”  u izdanju TOO iz Ivanjice je osvajač prve nagrade u kategoriji publikacija do 50 stranica. TOO Pirot je postala vlasnik prve nagrade za publikaciju sa više od 50 stranica, dok je za najbolji  turistički plakat proglašen “Smederevska jesen”  u izdanju Turističke Organizacije grada Smedereva.

Najbolja turistička reportažu je “Župa Aleksandrovačka” TO iz Aleksandrovca, a TOO iz Trsrenika snimila je najupečatljiviji turistički promotivni film pod nazivom „Festival ekstremnih sportova“.

 Prvo mesto u kategoriji  “upotrebni predmeti”, pripalo je TO Lebane  za komplet ručno tkanih i vezenih torbica, peškira i maramica. 

TamoiOvde-suveniri-LeskovacNajoriginalnije eksponate izložila je TO Kraljevo  – “Eko muzej Ibarske doline”,  dok je Turistička organizacija grada Kragujevca osvojila prvo mesto za setove fotografija – “Otvorena dvorišta Šumadije” i “Dečji karneval Kragujevca”.

Posebne nagrade su dodeljene OTIS Aleksinac za set stonih razglednica i TO iz Sokobanje za set reprinta sa starih razglednica.

Podsećanja radi, pored ove, na prethodnih pet izložbi u Leskovcu, Turistička organizacija “Bor” je osvojila još tri nagrade: dve za prvo i drugo mesto u kategoriji “suvenir” i nagradu za prvo mesto u kategoriji “turistički promotivni film”.

Organizator  ove dvodnevne  izložbeno- takmičarske manifestacije  bila je Turistička organizacija grada Leskovca.

Tekst&foto: Bora*S



NAJBOLJI CRNO-BELI FILMOVI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

Lista deset najboljih crno-belih filmova

Kritičar londonskog „Telegrafa“ Tim Robi sastavio je listu deset najboljih crno-belih filmova na kojoj su se, očekivano, našli „Dvostruka opasnost“, „Laura“ i „Velik san“.

Dvostuka opasnost

„Dvostruka opasnost“

 Crno-beli filmovi i sada nakon toliko godina plene nekim šarmom i mističnošću, a podsećaju i na zlatne dane Holivuda.

Filmski kritičar britanskog Telegrafa Tim Robi napravio je selekciju deset najboljih crno-belih ostvarenja.

Lista, po hronološkom redu, počinje sa Dvostrukom opasnosti Bilija Vajldera sa Džejmsom M. Kejnom i Barbarom Stenvik.

Laura 1

„Laura“

Slede Laura Otoa Premingera i Žena u prozoru Frica Langa

Na četvrom mestu nalazi se detektivski triler Veliki san Hauarda Hoksa u kojem su glavne uloge poverene Hemfriju Bogartu i Loren Bakal. Ostvarenje je rađeno prema romanu Rejmonda Čengelda.

 

Veliki San

„Veliki san“

  Na listi su i ostvarenja Out of the Past – priča o privatnom detektivu (Robert Mičam) koji pokušava da pobegne od prošlosti, ali ne može da pobegne od bivših saradnika, a naročito Kejti (Džejn Grir), ultimativne fatalne ženske.

  Mesta na listi su zauzeli i Gun Crazy iz 1949. godine, Stranci u vozu Alfreda Hičkoka i Pickup on South Street, koji se bavi špijunskim aferama i korumpiranošću komunističkih i FBI agenata.

Stranci u vozu

„Stranci u vozu“

Pretposlednje mesto pripalo je ostvarenju Kiss Me Deadly, a na kraju Noć lovca opet sa Mičamom kao propovednikom-psihopatom.

www.rts.rs


OGLAS…

TAMOiOVDE________________________________________________________

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.

Traži se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima. Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni — traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi; traže se da vrate ljubav. 

*** Traže se svi oni barovi u kojima smo učili da se opijamo i igramo ingliš valcer, traži se Megi Friza, Desa Kesa, Lili Petobanka, koje su plesale igru sa sedam velova pod lažnim imenima Kora Kent, Beti Bup, Lulu Brekfast, traže se ma gde bile, ma za koga srećno udate. Traže se.

I još se traže svi oni podvodači, stranci, pokeraši, bleferi, sve one lepe žene i ukleti pesnici što su prvi sedeli u kafe-baru Terazije, dok je bio još nov-novcat i dok se u njemu služilo vruće mleko u čašama optočenim srebrom. Traže se svi oni bivši ministri, generali, policajci, doušnici, isluženi špijuni, pederi, arhitekte s olinjalim leptir-mašnama, sve one kurve se traže što su nekada sedele u plišanom Mažestiku i pile kapuciner u šest po podne, pričajući da ih je zaveo profesor matematike kad su mu odnosile pismene zadatke kući na ispravku.

Traže se da dođu na ponoćni bal kod Nebojše kule, mrtvi ili živi, i zaigraju valcer Na lepom plavom Dunavu s vilenjacima, vešticama, duhovima i davnim davljenicima. Traže se.

 ***

Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, pod kojim su nas čekali, onaj sat što još otkucava u našem pamćenju. On se traži.

Ispod njegovih kazaljki upoznavali su se budući ljubavnici.

Ispod tih kazaljki proživljavane su najveće tragedije sedamnaestogodišnjaka, prema kojima je brodolom neke krstarice — bura u čaši vode. Čekanje bez ikakve nade. Ispod njih su kockari ugovarali partiju pokera u sve što poseduju. Ispod njih su lopovi dogovarali pohare. Ispod tog istrošenog brojčanika dangube su dangubile, prevarene verenice čekale svoje srećne suparnice sa naoštrenim noktima i živom sodom, bekrije pokušavale da utvrde koliko kasne za svojim životom, neuspeli — koliko je uspeh odmakao ispred njih, bolesni — koliko im još preostaje sati, ilegalci — koliko treba čekati dok se ne rasprsne paklena mašina, policajci —  hoće li naići neko sumnjiv, gimnazijalci — koliko će još potrajati školski čas sa koga su pobegli…

Sve to ispod uličnog časovnika koji se traži.

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži — taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao, i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

 ***

Traži se nada.

U ovom malom oglasu traži se ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi. Ako ta nada izneveri, ako se ta nada ne vrati, njene dugove ne priznajemo za svoje.

U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje po fiokama. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih.

Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da besplatno uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom, kad smo odlazili i  obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali. Svi oni se traže.

 ***

Traži se jedan džemper.

Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca. Plela je jedna seljanka sa Pelješca. Plela jedna devojka iz Beograda, koja je odavno udata. S vremenom je primio boju londonske magle. Bio je to džemper koji prianja uz telo poput sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih ličnost.

Njegov levi rukav mirisao je na gar starih železnica. Njegov desni rukav mirisao je na povratak iz vojske, džip »vilis« i tovatnu mast za konzerviranje motora.

Onaj deo koji zovu ranfla mirisao je na »gerlen« jedne mlade dame; prednja strana — na trule  daske jednog splava na Adi Ciganliji, kada se spava potrbuške.

Bilo je tu još nekih mirisa: hladnih hodnika sa rasutim đubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze »Stari grad«, pa onda mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši — svega i svačega je u njemu bilo.

Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju.

Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer, koga sve nije dodirivao, odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper!

Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormare — nije ga nigde bilo!

Odnela ga neka Ciganka, sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku.

Da niste slučajno negde videli moj džemper?

Niko ništa ne zna o njemu. Šta da radim?

Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. Džemper može da zadrži.

 ***

Traži se jedna reč.

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč kora bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama: možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku sa novinama; kupujem dve i po kile novina — nema je ni tamo.

Možda je u tek olistalim krošnjama i peva zajedno sa horom raspomamljenih dživdžana? Možda je  u izlogu sajdžije? Možda je neko izgubio ili bacio u presahlu Terazijsku česmu? A možda je izgrickana, sa semenkama, na trotoaru ispred bioskopa »20. oktobar«?

Šta radiš? — pitaju me poznanici.

Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu nikako da je nađem? Sve što su tražili, to su i  našli, zato što i nisu hteli ništa naročito.

Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta. Reči, reči, reči…

Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim?

 ***

Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom.

Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate. U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: Ne valja se kititi tuđim perjem!

Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav… Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom,  svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa. Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše Istorija.

Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu. 

Momo Kapor /Najbolje godine i druge priče/

Foto ilustracija: Bora*S


MITOVI O SAMOPOMOĆI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________

Mitovi o samopomoći ili kako preživeti ludilo popularne psihologije

“Emocionalna inteligencija”, “unutrašnje dete”, “samo-aktuelizacija “, “neurolingvisitčko programiranje”, “moć podsvesti”, “indigo deca”, “porodične konstelacije” – jezik popularne psihologije je infiltrirao svaki nivo naše kulture, i ubedio nas je da ćemo uz malo (kvazi)psihologije i mnogo vešte komunikacije i duhovne akrobatike da postignemo sve naše ciljeve života.

090831-mind-brain-02

Milioni nezadovoljnih ljudi dobili su “slamku spasa” u vidu raznih “gurua”, alternativnih “terapija” i psiho industrije koja se meri milijardama dolara. Iza njih uvek ostaje duhovna praznina, tuga i nezadovoljstvo koje je često mnogo veće i traje celog života. Mnogi ljudski životi i životi njihovih bližnjiih ostaju zauvek uništeni. Jer sadržaj naših života nam niko ne može dati. Ili imaš ili nemaš.

Mit PRVI. Koren svih naših problema je nisko samopoštovanje.

Autorka  jednog od brojnih bestselera iz oblasti popularne psihologije i samopomoći,  Luiz Seno, insistira da “ako stvarno volimo sebe, sve u našim životima radi”, i tvrdi da je nisko samopoštovanje izvor svakog društvenog oboljenja, od gojaznosti do agresije?!

Međutim, u ozbiljnoj psihologiji i srodnim duhovnim i filozofskim granama, svi dokazi ukazuju na to da naše samopoštovanje i lični rejting ne predviđa kvalitet naših odnosa, niti koliko dugo će oni trajati. Čak šta više, visoko samopoštovanje ne mora zaustaviti decu da puše, piju, uzimaju narkotike, ili postaju seksualno aktivni u ranoj mladosti. 

Postoje brojni naučni radovi koji objašnjavaju da nisko samopoštovanje uopšte ne utiče na porast delikvencije i drugih oblika neprilagođenog ponašanja, što je činjenica koja je potpuno suprotna popularnim uverenjima.  Dan Olveus, kako piše u svojoj knjizi Maltretiranje u školi i šta možemo da uradimo,  je otkrio da u većini škola nasilnici nisu patili od slabog samopoštovanja, već sasvim suprotno.

U mnogim studijima može se pročitati da ljudi sa visokim samopoštovanjem  dosledno ocenjuju sebe kao više atraktivne, popularne, socijalno vešte i inteligentnije od prosečnih ljudi, ali nezavisna i objektivna procena ovakvih testova baš ne podržava ovakve tvrdnje. Nauka sugeriše da se, ako je naše samopoštovanje vrlo visoko, možemo osećati odlično, ali i da je to obično jedna velika iluzija koja vodi u brojne nesporazume i razočarenja..

Svi mi ustvari stalno pravimo kompromise sa sobom i drugima, i radimo glupe stvari nebrojeno puta, tako da često završimo žaleći zbog onoga što smo rekli ili uradili. To je vrlo ljudski i deo je našeg bića. I kada se često osećamo loše zbog takvih stvari, to je u stvari najbolji životni put da razumemo sebre i stvari oko nas, i da se pokrenemo da uradimo nešto povodom toga.  Komičar Džej Leno je svojevremeno rekao u jednom intervjuu: “Malo niskog samopoštovanja je zapravo prilično dobro.  Možda nisi najbolji na svetu, no to samo znači da bi trebalo da se potrudiš malo više. “Samopoštovanje nije gorivo koje se mora stalno dounjavati, ako želimo da dođemo do našeg odredišta. Mnogo je korisnije za nas da ga posmatramo kao barometar napretka, pružajući stalnu povratnu informaciju o mudrosti naših izbora i ispravnost naših akcija.”

Mit DRUGI. Možete da kontrolišete svoj život

Ljudska želja da drže sve stvari pod kontrolom, da kontrolišu svoje i tuđe živote je užasno jaka, toliko jaka da će naši mozgovi čak stvoriti iluziju kontrole nametanjem rešenja o slučajnim događajima. Kao što su psiholozi Vitson i Galinski pokazali 2008 godine, u stručnom radu za časopis ”Nauka” (Science), ljudi lišeni osećaja kontrole su daleko više skloni da vide slike u obrascima slučajnih tačaka, kao i pribegavanju sujevernim verovanjima i teorijama zavere.

Godine1970, psiholog Džonatan Roter je otkrio da smo mi, kao ljudska vrsta, skloni da se podelimo u dva tabora: na one koji smatraju da su stvari koje nam se dešavaju rukovođene spoljnim silama, (Božja volja, sudbina, vanzemaljci…), te da malo šta možemo uraditi da to promenimo (eksterni lokus kontrole) i onih koji sebe vide kao majstora sopstvene sudbine (unutrašnji lokus kontrole).

Naša kultura nas ohrabruje da verujemo da je jaka unutrašnja kontrola dobra stvar. Međutim, takva orijentacija nas stavlja pred ogromna iskušenja i pritiske da ne pogrešimo i postavlja nam imperativ da uvek moramo da napravimo prave i kvalitetne izbore u mnogim životnim situacijama. Ne čudi onda da su ljudi sa visokim internim lokusom stalno podložni visokom stepenu krivice, pritisku savršenosti i perfekcionizma, anksioznosti i samo-optuživanja.

Život može biti zastrašujuće nepredvidiv i nedokučiv s vremena na vreme. Svi mi bi trebalo da imamo neku meru kontrole i duhovne orijentacije da bismo ga učinili podnošljivijim. Međutim, povremeno je potrebno da verujemo Životu i sebi samima i da pustimo da se stvari prosto dešavaju, a ne da se očajnički trudimo da čvrsto držimo upravljača sve vreme.

Svojevremeno je veliki poznavalac mitologije, Džozef Kembel, lucidno primetio da “moramo imati volju  da napustimo svoje čvrsto skrojene životne planove i da prihvatimo činjenicu da život uvek čeka na nas, ma koliko to bilo bolno ili u neskladu sa našim (često) nerealnim očekivanjima”. Problem je u tome što veoma mali broj ljudi ima dovoljno hrabrosti da odustane od kontrole u takvom stepenu i da strpljivo čeka i dela stvarajući uslove za promene koje će doći.

Mit TREĆI. Nikada ne možemo biti previše samopouzdani.

Na mnogim kursevima iz veština komunikacije, ili psihološke samopomoći, priča se o tome kako je asertivno (samopouzdano) ponašanje zlatni standard komunikacije, koji obećava da će nas naučiti kako da uspostavimo platformu uzajamnog poštovanja sa drugim osobama, neku  vrstu alata putem koga možemo uspešnije da se borimo za sebe i da obezbedimo da se naš glas čuje, bez potrebe da ikada pribegnemo agresiji. Ali, da li se teorija i praksa asertivnosti zaista podudaraju?

Za početak, ispostavilo se da zaista možete imati previše navodno dobrih stvari u svom komunikacijskom repertoaru. Danijel Ames i Francis Flin otkrili su algoritam koji su nazvali ”Zlatokosa”, i to u radnim okruženjima zaposlenih osoba, u kojima je, navodno, asertivnost glavna tehnika komunikacije u uspostavljanju dobrih i efikasnih međuljudskih odnosa. I šta su otkrili?  Zaposleni smatraju previše asertivnosti  jednako problematičnim kao i premalo.

Kada malo pažljivije pogledate asertivne tehnike same po sebi, ubrzo postaje jasno da je asertivnost igra u kojoj je vaš suptilni cilj da oduzmete pravo glasa onom drugom učesniku u komunikaciji. To je u praksi isuvše često neka vrsta “zamagljivanja”, ili manipulacije, gde ljudi strateški odobravaju nešto što onaj drugi kaže, kako bi što neprimetnije zapravo sprovodili svoje sopstvene ciljeve i planove.  Ili, kada je u pitanju “negativna” asertivnost, gde ljudi kaobajagi prihvataju tuđu kritiku, ili izražavaju slaganje sa tuđim mišljenjem, ali u stvari istovremeno guraju svoje zahteve, ili nameću svoja mišljenja.

Mora se primetiti da je to prilično Makijevalistički koncept. Asertivnost i slične komunikacijske i psihološke tehnike (NLP, poslovna konverzacija, afirmacija, itd) više liče na igranje šaha, a ne na razgovor, i trebalo bi da nam bude jasno da je to samo alat da one druge primoramo na podčinjavanje našim zahtevima i ciljevima.

Kako uopšte možemo da imamo istinsko poštovanje i odnos sa nekim ko pokušava da nas izmanipuliše? 

Većina knjiga o asertivnosti su zapravo priručnici o tome kako da steknemo prednost u odnosu na druge ljude. Oni sigurno imaju svoje mesto u našim veštinama komunikacije i psihološkog života, ali se ne treba zavaravati: pasivna agresija je ipak agresija.

Mit ČETVRTI. Trebalo bi da uvek iskažemo svoja osećanja.

Sve do 1960-tih godina prošlog veka, ozloglašena britanska emotivna zatvorenost, ili “kruta gornja usna”, je univerzalno smatra vrlinom, ali danas se potiskivanje emocija smatra korenom brojnih psiholoških i fizičkih problema. Dok zapadna istraživanja kao dokaz nude ubedljive veze između potisnutih osećanja i zdravstvenih problema, kako ćemo objasniti činjenicu da je japanski kultura, u kojoj je potiskivanje određenih emocija aktivno ohrabrivano, takođe proizvodi najzdravije svetske građane?

Čak i na Zapadu poslednjih godina postoji sve više dokaza da slobodno iskazivanje emocija nije uvek nužno najbolja strategija. Na primer, američki autori sa univerziteta u Bafalu navode da su posle tragičnog uništenja Svetskog trgovinskog centra 11. septembra 2001, otkrili da su svedoci, koji su ignorisali zahtev da snime ili zapišu svoja osećanja, zapravo prošli bolje psihički i fizički od onih koji su pristali da zabeleže i slobodno iskažu svoje emocije. I dok smo rutinski učeni da “pustitmo svoj bes” i da je to dobro za nas (mnoge alternativne psihoterapeutske metode propovedaju ove pravilo), razmatrajući 40 godina istraživanja i dokaza, koje je vodio profesor Džefri Lor, vodeći klinički psiholog sa Univerziteta u Arkanzasu, navodi nas da zaključimo kako izraz ljutnje, i puštanje emocija da slobodno “izleću napolje”, zapravo pojačava osećanje agresije.

Naši osećaji imaju vitalnu ulogu u našim životima, ali uvek treba imati na umu da nam je evolucija ljubazno dala veći korteks (razum i mišljenje), tako da naš um ne mora da bude u milosti emocija sve vreme. Postoji tanka linija između emotivne ekspresivnosti i emotivnog obuzdavanja i svaki čin ima svoje prednosti i mane, zavisno od situacije u kojoj se nalazimo. Zato uopšte nije mudro da se ove stvari trpaju u jedan te isti koš, jer njihovo pravilno razumevanje može da poboljša i naše razumevanje i ponašanje u mnogim životnim situacijama.

Mit PETI. Svi treba da budemo srećni.

Industrija samompomoći i razni “treneri” i “gurui” koji cvetaju kao cveće posle kiše (“Kako biti uspešan u poslu i ljubavi, kako zaraditi milion evra, šta misle žene a šta muškarci, kako sačuvati brak i decu i sl”),  nude hiljadu recepata za to kako se sreća može postići, ali najnovija istraživanja pokazuju da čak i pozitivne emocije imaju mana, posebno zbog načina na koji utiču na naš proces obrade informacija iz spoljnog sveta.

Ne samo da su srećni (“pozitivni”) ljudi više lakoverni, skloni naivnom rezonovanju i donošenju brzih odluka i neproverenih rešenja, već suviše optimizma i srećnog raspoloženja može da utiče na formiranje više predrasuda u našim stavovima i reakcijama. Biti previše srećan, ispostavilo se, može da poveća rasizam i seksizam u našim stavovima i našem mišljenju! A to sasvim sigurno povlači kao posledicu slabije napredovanje u životu i u poslovnom svetu i karijeri.

Ali, čak i ako se uzme u obzir da je ovo mala cena koja treba da se plati, uvek se treba setiti da može postojati stakleni plafon na nivou sreće koju možemo postići. Hipoteza “Hedonističke pokretne trake” navodi da, iako su naši mozgovi osetljivi na izazove stalno novih zadovoljstava, poznato je da nova zadovoljstva vremenom prestaju da nas podstiču u istom stepenu. Novi automobil može nam dati početno uzbuđenje, ali vremenom se naše zadovoljstvo postepeno gubi i mi počinjemo traganje za nečim dodatnim, ili potpuno novim, kako bi održali ili povećali stepen našeg osećaja zadovoljenja ili sreće.

Osim toga, mnoga istraživanja pokazuju da smo skloni da svoju ličnu sreću definišemo kao tačku skupa prema kojoj gravitiramo u našim nerealnim očekivanjima i iluzijama, bez obzira na naše realne prilike i stvarne sposobnosti koje (ne)posedujemo. Materijalistička kultura u kojoj živimo samo dodatno komplkuje ove odnose jer izjednačava materijalne stvari sa osećanjem sreće, a ne retko i smislom života uopšte.

Kulture mnogo starije i mudrije od naše shvatile su da je greška izjednačiti sreću samo sa pozitivnim emocijama. Aristotel je tvrdio da eudaemonia (često pogrešno prevedeno kao “sreća”) zapravo znači “ljudski procvat”, i da nužno obuhvata događaje i iskustva koja ne moraju proizovesti “osećam se dobro” stanje. Moderna psihologija se slaže da osećanja zadovoljstva i sreće jesu se umesan nusprodukt života i življenja, mnogo više nego nekakva nagrada koju samo treba zgrabiti. Natanijel Hotorn nam je dao poetski, ali prilično tačan opis ove situacije: “Sreća je kao leptir koji, kada joj se uporno teži uvek van našeg domašaja, ali koji, ako ćete sesti tiho, može sići ​​na vas “.

Postoji još mnogo tehnika i principa ovog ludila koje se zove popularna psihologija, alternativne psihoterapije, novih filozofskih i religijskih pokreta “buđenja”, “Tajni” ovih ili onih, itd. koji nisu naravno stali ovde. Život se ne uči u New Age pokretima, popularnoj psihologiji, kvazi religijskim i kvazi duhovnim pokretima.

Život se zasniva na zdravom razumu, iskustvu, kritičkom promišljanju i – razmišljanju. Na iskustvu generacija koje su nam prethodile i koje su nam ostavile duhovne i moralne orijentire u primarnoj porodici, religijskim i filozofskim zapisima, a zatim i u širim društvenim kontekstima. I naravno, život se zasniva pre svega na individualnoj mudrosti, kreativnosti i inteligenciji, koja na žalost često  ne stanuje u glavama mnogih ljudi.

 Otuda toliki broj prevaranata, alternativnih psihoterapija, i kvazireligijskih i pseudo filozofskih ”duhovnih”  pokreta koji opako čačkaju po glavama nesrećnih ljudi, praveći užasnu i često nepopravljivu štetu. Pretvaraju ljude u hrčke na točku u kavezu, koji se stalno vrte u jednom istom krugu, od kolevke do groba. I koji trče za svojom srećom, za spasom sopostvene duše u potpuno pogrešnom pravcu. Jer, ne živi se samo od hleba. Kada bi bilo tako, na ovoj planeti ljudi ne bi više stanovali.

Hrčak u kavezu okreće točak. Ja nisam hrčak. Neću kavez i neću točak. Ja hoću da mislim svojom glavom, da učim od drugih pametnih ljudi čak i kada me to zaboli. Hoću da volim život. Jer to je suština: život sam po sebi.

Izvor: darkotadic.wordpress.com


NAJBOLJI EVROPSKI MUZEJI…

TAMOiOVDE______________________________________________________

GDE SE NALAZI NAJBOLJI EVROPSKI MUZEJ?

Evropski muzejski forum (EFM) proglasio je Riversajd muzej transporta i saobraćaja u Glazgovu za najbolji u Evropi 2013. godine, u konkurenciji oko 70 muzeja iz dvadesetak zemalja širom Evrope.

4478593625199d3a8978cc278935177_orig

Foto: Editor5991/Wiki/CC

 Evropska nagrada za muzej godine (EMYA) dodeljena je na Međunarodni dan muzeja, 18. maj, na ceremoniji u Tongerenu u Belgiji, prenosi portal SEEcult.org.

 Slaveći inovativne i ka publici orijentisane muzejske prakse širom Evrope, EFM je dodelio još tri priznanja, kao i četiri specijalne pohvale.

U konkurenciji za ovogodišnju nagradu bilo je 40 muzeja, koji su se prijavili na konkurs, kao i još 29 koje je nominovao žiri EMYA.

Muzeji su ocenjivani na osnovu stepena zadovoljavanja potreba i želja posetilaca, a članovi žirija su proputovali Evropu kako bi se i neposredno uverili u kvalitet kandidata – od Azerbejdžana do Portugala, od Norveške do Turske.

Riversajd muzej, kako je istaknuto u obrazloženju nagrade, brilijantno demonstrira kako jedna specijalizovana zbirka može da obnovi svoju relevantnost aktivnim angažovanjem u kontekstu širih društvenih i univerzalnih pitanja. Nagrada je dodeljena tom škotskom muzeju, koji je projektovala Zaha Hadid, jednoglasnom odlukom žirija, uz ocenu da na najvišem nivou ispunjava kriterijum “javnog kvaliteta”.

Riversajd muzej otvoren je u junu 2011. godine, a koštao je više od 80 miliona evra i zamenio je stari Muzej transporta.

10554130935199d3aa8b418301968103_orig

Foto: Bjmullan/Wiki/CC

Nagradu “Kenet Hadson”, nazvanu imenom osnivača EMF-a, dobio je Gradski muzej zajednice u Batali u Portugalu, specijalizovan za slepe i slabovide.

Nagradu Sileto dobio je MAS gradski muzej u Antverpu zbog inovativnosti i posvećenosti gradu i njegovom stanovništvu. Žiri je istakao da je impresioniran raznolikim novim načinima na koji je taj muzej uspeo da angažuje posetioce u naporima da predstavi identitet Antverpa.

Posebne pohvale dobili su Nacionalni istorijski muzej Gobustan u Azerbejdžanu, Muzej umetnosti u Rigi u Letoniji, kao jedna od najimpresivnije renoviranih nacionalnih zgrada, te Nacionalni muzej nautike u Amsterdamu i San Telmo muzej u Španiji.

EMF deluje pod okriljem Saveta Evrope, a dobitnik godišnje muzejske nagrade SE bira se između kandidata EMYA.

Prošle godine to je bio Muzej Liverpula, a nagrada je uručena na ceremoniji u sedištu SE u Strazburu u aprilu.

Izvor:b92.net/

MESTO GDE SE ČOVEK KLANJA PRED PRIRODOM…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

   IGUASU VODOPADI

Kako li to izgleda kad se Bog razbesni jer mu smrtna žena nije uzvratila ljubav?

v1Jednostavno – rascepi reku napola i stvori vodopade kakve svet nije video! Tako su, barem, verovali Guarani Indijanci. Prelepa Indijanka Naipi, i pored božanskih ponuda, odlučila je da krene za svojim dragim Tarobom u kanuu.

Ipak, Božji gnev ubrzo ih je sustigao, a kazna je bila večan pad niz „veliku vodu“, što je u prevodu s njihovog jezika značenje imena grandioznih vodopada Iguasu.

Prvi Evropljanin koji je otkrio vodopade bio je španski konkistador Alvar Nunjez Kabesa de Vaka 1541. godine, samo godinu dana posle njegovog postavljenja za guvernera tadašnje države Rio de Plate, koju su činili današnji Paragvaj, Argentina i daleko manji deo Brazila (u njegovu čast jedan od vodopada na argentinskoj strani je nazvan po njemu). Posle toga se o vodopadima ništa nije ni čulo ni znalo do kraja 19. veka, kada ih je ponovo otkrio izvesni Boseli, po kojem je, takođe, nazvan jedan od vodopada.

v2Iako je na samo nekoliko kilometara jedna od najmoćnijih južnoameričkih reka Parana, vodopadi se nalaze na mnogo manjoj, njenoj pritoci Iguasu, koja deli Brazil i Argentinu i uliva se u Paranu na tromeđi s Paragvajem.

Kao bela lepeza u prašumi, u polukrugu od 2.700 metara vodena masa Rio Iguasu obrušava se u dubinu u velikom luku preko više od 270 pojedinačnih vodopada. To je prosečno 1.700 kubika vode u minuti, a u špicevima i do 7.000! Neki od vodopada dostižu visinu od 82 metra, ali većina je visoka oko 65 metara.

Najveći i najpoznatiji je čuveni vodopad Đavolje grlo (Garganta del Diablo), ogromna litica u obliku latiničnog slova „U“, širine 150 i dužine 700 metara, s koje se neverovatna količina vode obrušava velikom brzinom praveći pritom zaglušujuću buku.

Hučeći spektakl

v3Do vodopada je relativno lako stići. U blizini se nalaze gradovi Foz do Iguasu (brazilski deo) i u Puerto de Iguazu (argentinska strana), do kojih se može doći avionom iz Buenos Ajresa za sat i po. Prilaz vodopadima je danas veoma olakšan jer su izgrađene brojne stazice koje vode duž celog vodenog spleta.

Najpristupačnije su gornja i donja staza. Gornja je dosta kraća i duga je oko 800 metara, a okružuje je spektakularno Đavolje grlo. Posetioci mogu da priđu vodopadima relativno blizu ako su spremni da se dobro pokvase.

Donja staza je dosta duža i vodi do drugih vodopada, od kojih su najpoznatiji Dos Hermanas, Boseli, Ramirez, Čiko i San Martin. Svi su visoki između 40 i 60 metara i pogled na njih pruža neponovljiv doživljaj. Dos Hermanas, iako je samo osam metara visok, veoma je zanimljiv jer se njegovim obrušavanjem stvara čaroban prirodni bazen. Čiko i Boseli se razbijaju na dva dela i stvaraju neverovatnu sliku, a kapljice vode koja prska služe kao prirodni rashlađivač na tropskih 30°C.

v5Nešto dalje su vodopad Mibigua, Adam i Eva, a na kraju dolazi San Martin, zaglušujući i hučeći spektakl koji zadivljuje svojom snagom vode koja se razbija o stene. U nastavku formira se drugi vodopad kojim se završava šou koji je počeo 70 metara više, i sve to uz večnu izmaglicu i poneku dugu. Malo više u odnosu na ove vodopade nalaze se El Eskondido, Dos Moskueteros, Rivadavia, Penjon i Mitre. Cela ova serija se završava živopisnim vodopadom Union, čije se vode u bujicama slivaju ka ogromnom Đavoljem grlu.

Polovina ovog vodopada pripada Brazilu, sa čije strane se pruža spektakularniji pogled na vodeno čudo, ali je argentinska strana daleko interesantnija za obilazak. Za one malo smelije, koji bi hteli bliže da priđu prokuljaloj peni koja se stvara od obrušavanja vode, postoje ture gumenim čamcima koje vode gotovo u sam centar zbivanja. Postoje i ture helikopterima iz kojih može bolje da se vidi ovaj prirodni spektakl, ali je cena visoka.

Život koji buja

v6Da bi se ovaj prirodni fenomen zaštitio od negativnog uticaja čoveka, ali i ceo tropski ekosistem koji ga okružuje, Argentina je 1934. godine osnovala Nacionalni park „Iguasu“, koji se prostire na površini od 67.630 hektara.

To je samo deo parka, pošto su i Brazilci svoj deo vodopada i okruženja proglasili nacionalnim parkom.

Ali ono što ovo čudo prirode čini posebnim jeste život koji naprosto buja na svakom koraku. Neprestana buka papagaja, šarenilo boja kakve se mogu videti samo u ovom delu sveta i večno zelena boja prašume u kojoj raste više od 2.000 različitih endemskih vrsta biljaka, potpuno razoružavaju posetioce.

Tu je svoj dom pronašlo i više od 450 vrsta ptica koje mogu da se posmatraju rano izjutra i u sumrak. Tada se često mogu fotografisati tukani i are, koji krešteći prave nesnosnu buku.

v7Posebno su interesantni tukani (naslovna strana) jer znaju nepomično da stoje na grani, kao da su preparirani, i onda da naglo naprave pokret i zakrešte najstrašnijim „kra“.

Što bi rekao jedan prolaznik: „Ni lepše ni čudnije ptice, niti ružnijeg glasa!“

O nebrojenim vrstama insekata ne treba ni govoriti, a posebno su interesantni leptiri najrazličitijih boja i šara.

Veoma značajna je zaštita mnogih ugroženih vrsta koje žive u prašumi, poput jaguara i ocelota, koji uspevaju da opstanu samo zahvaljujući zaštiti u nacionalnom parku.

Na kraju…

v8Stotine hiljada godina bilo je potrebno vodi, blatu i kamenju da izvajaju i vodopadima daju današnji oblik. Međutim, promene se i dalje događaju. Neki naučnici čak predviđaju da će sadašnja panorama za sto godina nestati. Umesto brojnih vodopada tu će ostati samo veliko Đavolje ždrelo. Šteta!

Vodopadi Iguasu možda nisu poznati kao Viktorijini ili Nijagarini, ali su najveći po površini koju zauzimaju i daleko, daleko grandiozniji.

Nije slučajno Eleonora Ruzvelt napisala u knjigu utisaka posle posete vodopadima: „Jadna, jadna Nijagara!“

ekopedia.rs


 

ZALEĐENI TALASI…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________

Fascinantan prizor:  Zaleđeni talasi na obalama Južnog pola

uskawqwnews_15664Zamislite ogroman talas, koji umesto da se razbije o obalu, samo ostane zamrznut kao velika, plava skulptura od leda.

Upravo to se dešava na večno zavejanom Antarktiku.

Francuski astrofizičar Toni Travouilon je tokom svog putovanja po najhladnijem mestu na svetu, Antarktiku, imao priliku i da vidi ovaj neobičan prizor: Velike talase koji su se zaledili kada su dostigli svoju najvišu tačku.

Umesto da se u sekundi razbiju o obalu Južnog pola, ovi talasi će zauvek ostati zamrznuti u vremenu poput ogromnih, plavih skulptura od leda.

_____________________________________________________________________________________________________(news)

t1prpt2ili

POMERANJE GRANICA – HELEN KELER…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Ljudi koji su pomerali granice – Helen Keller

Helen Keler (Helen Adams Keller; 27. 6. 1880–1. 6. 1968.) rođena je u Alabami, SAD. Sa devetnaest meseci bila je zdravo dete i već je govorila nekoliko reči. Međutim, tada se razbolela; ondašnji lekari govorili su da ima “moždanu groznicu“ – verovatno šarlah ili meningitis. Verovali su da će Helen umreti, ali ona je ozdravila. Međutim, njena majka primetila je da Helen više ne reaguje na poziv za večeru, niti pokazuje bilo kakvu reakciju na nekoga ko prođe pored nje. Bolest ju je ostavila gluvom i slepom.

Helen Keler u mladosti

Potpuno izgubljena, devojčica se kretala bukvalno se držeći za majčinu suknju; prepoznavala je ljude dodirujući njihova lica ili odeću. Ali s godinama je postala frustrirana što ne može da govori, bila je veoma teško dete koje je neprekidno vrištalo i imalo izlive besa. Njena majka došla je do stručnjaka za probleme gluve dece, Aleksandra Grema Bela (Alexander Graham Bell), izumitelja telefona, koji je svojim pravim pozivom smatrao upravo podučavanje gluve dece. Bel joj je predložio da piše direktoru Institucije Perkins za slepe, i traži učitelja za Helen. Poslali su joj bivšu najbolju učenicu – En Saliven (Anne Sullivan).

Jednog dana En ju je odvela do pumpe za vodu i puštala joj vodu preko ruke, a istovremeno i pisala slova v-o-d-a po dlanu. Radila je to sve dok Helen nije shvatila da “voda“ znači voda koju je osećala na ruci. Ovo joj je otvorilo potpuno novi svet, trčkarala je okolo i zapitkivala En kako se zovu različite stvare, a En bi joj pisala reči po dlanu. 

En je učila Helen godinama. Njen napredak bio je zadivljujući. Helen je naučila da čita Brajevu azbuku i piše i na običnoj i Brajevoj mašini. Još sa osam godina postala je poznata – neki članci o njoj u nacionalnim novinama govorili su da je fenomen.

Film iz 1962. godine doneo je glumicama, koje su glumile En i Heler, Oskara

Na fakultetu je napisala knjigu “Priča o mom životu“. Postala je poznata i proputovala je svet kao simbol ljudi s posebnim potrebama koji uspevaju da ih prevaziđu.

Objavila je još nekoliko knjiga. Pokušala je da uči da govori, ali nažalost, nikada nije u tome uspela; zvuke koje je proizvodila samo su En i članovi porodice uspevali da razumeju.

Diplomirala je 1904. godine i postala prva gluvonema osoba sa diplomom ikada. Godine 1909, pod uticajem Džona Mejsija, supruga njene učiteljice, učlanila se u Socijalističku partiju Masačusetsa.

Na osnovu njene priče snimljen je film “The Unconquered“ 1953. godine, i osvojio je Oskara za najbolji dokumentarac.

Helen Keler čita sa usana predsednika Ajzenhauera

Četiri godine kasnije pojavila se TV serija “The Miracle Worker“, drama o prvim uspesima En Saliven sa Helen; 1959. godine pretvorena je u predstavu na Brodveju, a 1962. godine film, gde su glumice u ulogama Helen i En obe dobile Oskara.

 

wannabemagazine.com