„TAMO DALEKO” – HIMNA RATNIKA BEZ ZEMLJE…

tamoiovde-logo

Đorđe Marinković, vojnik i umetnik iz sela kraj Kladova, pravi je kompozitor pesme „Tamo daleko“. Pesma malog naroda ostala je popularna u Evropi i posle Drugog svetskog rata

Setnu himnu srpskih ratnika bez zemlje „Tamo daleko“ pevali su od 1917. svi saveznički vojnici na solunskom frontu na svojim jezicima, ali sa obaveznim stihom „Živela Srbija“.

srpska-vojska-orkestarPesma malog naroda u Velikom ratu ostala je dugo popularna u Evropi i posle Drugog svetskog rata zahvaljujući francuskom maestru Žoržu Marinkoviču, koji je nastupao i pod pseudonim Žorž Mariel.

Njemu su 1922. u Parizu priznata autorska prava na pesmu „Tamo daleko“. Katalog Francuske nacionalne biblioteke u Parizu u šturoj biografiji otkriva: „Autor je interpretator i kompozitor, instrumentalista i profesor citre, srpskog porekla, u Francuskoj od 1920. godine, državljanstvo Francuske, rođen 18.., umro 1977. godine“.

Žorž Marinkovič bio je u stvari Đorđe Marinković iz sela Korbova kraj Kladova, izdanak porodice koja je generacijama davala sveštena lica u oblasti Donjeg Ključa u Negotinskoj Krajini, navodi Ranko Jakovljević, saradnik Istorijskog arhiva u Negotinu.
On je otkrio dokumente koji potvrđuju Marinkovićevo autorstvo nad pesmom „Tamo daleko“ u porodičnoj zaostavštini porodice Jovanović. Đorđe je do kraja života ostao u kontaktu sa ratnim drugom Jovanom D. Jovanovićem. Zajedno su prešli Albaniju i oporavljali se na Krfu, gde je Marinković 1916. komponovao pesmu koja je osvojila srca ratnika-izgnanika.

tamo-daleko-ploca– Stela Franklin, australijska književnica, stupila je 1917. u Bolnicu žena Škotske na Solunskom frontu i pišući roman o stradanjima srpskih ratnika ona primećuje šta Srbi pevaju – „Tamo daleko, pesmu o selu, devojci, o zemlji“.

Svi ostali učesnici Solunskog fronta prihvataju ovu pesmu kao svoju; Englezi su je nazivali „Far way over there“, Francuzi „Au loin, au loin sur Corfu“, Česi i Slovaci „Tam v dali“… O njenom kultnom značaju za srpski narod govori i to što je Nikola Tesla na večni počinak po svojoj želji ispraćen ovom pesmom – nabraja Ranko Jakovljević.

Posle prve Marinkovićeve verzije teksta za „Tamo daleko“, posvećene Korbovu na Dunavu, pojavilo se mnogo varijacija na temu, jer su srpski vojnici stihove proširivali imenima svog zavičaja.
– Pevalo se više verzija stihova, prilagođavanih, između ostalog, osećanjima vojnika iz određenih srpskih regija. Verzija koja se pevala na Solunu nabraja čak pet reka i Šumadiju ponaosob i pravi je mali „srpski geografski leksikon“- kaže Jakovljević.

Posle Drugog svetskog rata komunistički cenzori su „Tamo daleko“ dugo vremena držali što dalje od Srbije.
rep-tamodaleko-MALA2– Partijski zvaničnici smatrali su jeretičkim pevanje „Tamo daleko“, budući da asocira na monarhiju i Karađorđeviće. Žarko Petrović, popularni srpski kompozitor, svedoči da su 1970. bile proskribovane njegove interpretacije „solunskih pesama“, u vreme zaoštravanja Titove politike prema „srpskim nacionalistima“. Nijedna srpska gramofonska kuća nije htela da objavi „Tamo daleko“, „Marš na Drinu“, „Kreće se lađa francuska“. Tako se desilo da mnoga domaćinstva u Srbiji u to vreme poseduju dragocenu kolekciju pesama jedino zahvaljujući okolnosti da zagrebački „Jugoton“ sedamdesetih godina proteklog veka nije bio „pod prismotrom“ zbog širenja srpskog nacionalizma – kaže Jakovljević.

Hor Radio Beograda tek 1966. snima jednu verziju „Tamo daleko“, ali bez imena autora.

Usledila je molba iz Pariza ispisana ćirilicom, drhtavom rukom.
Zahvaljujem pevačkom horu iz dubine duše što su snimili moju pesmu „Tamo daleko“… Pesmu „Tamo daleko“ napisao sam na Krfu 1916. godine posle našeg povlačenja preko albanske planine. Zato vas lepo molim da uvek napišete moje ime i prezime na programu posle svakog izvođenja na Radiju… – napisao je Đorđe Marinković u pismu upućenom Radio Beogradu pošto ga je ratni drug Jovan obavestio da je nacionalna radiofonska kuća izdala solunsku pesmu. Marinković je priložio i dokumentaciju koja dokazuje njegovo autorstvo.

tamo-daleko-1Međutim, kao odgovor u štampi su se pojavili navodni naslednici drugog kandidata za autora, koji su priznali Marinkoviću da je napisao muziku, ali ne i tekst. Ponudili su mu nagodbu da ne bi poveli parnicu. Neki politički podobni muzički stručnjaci su „otkrili“ i da je pesma plagijat. U to vreme osporavanje svega što je srpsko bilo je korisno za karijeru. Stvorena je farsa u kojoj su diskreditovani i autor i stari srpski ratnici.

Đorđe Marinković je u Srbiji ponovo gurnut u zaborav, dok je u Francuskoj ostao popularan kompozitor i muzičar. Nekoliko puta je dolazio u rodni kraj i pevao zemljacima pravu verziju „Tamo daleko“, pričali su istraživaču stari Korbovčani.

– U najblistavijoj fazi karijere Marinković je postao evropski sinonim muziciranja na citri. On je odsvirao čuvenu melodiju u filmu „Treći čovek“. Bio je poznat i kao gitarista, svirao je ukupno sedam instrumenata. U Parizu je od 1920. publikovao mnoštvo popularnih kompozicija, od kojih je jedan deo stvoren na osnovu njegovih impresija iz rodnog kraja i izgnanstva na Krfu. Danas je Marinković gotovo zaboravljen u rodnom kraju, dok je na desetine internet-sajtova preplavljeno ponudama prodaje njegovih izdanja, od Francuske, preko Španije, do Nemačke, Velike Britanije i Japana – navodi Jakovljević.

CELA SRBIJA U PESMI / PESMA Đorđa Marinkovića koja je počinjala stihovima
„Tamo daleko, daleko kraj Dunava
Tamo je selo moje, tamo je ljubav moja“
bila je posvećena rodnom podunavskom Korbovu.
Srpski ratnici na Krfu su dodavali nove stihove dok se nije došlo do ove verzije:

Tamo daleko, daleko od mora,
Tamo je selo moje, tamo je Srbija.
Tamo daleko, gde cveću nema kraj,
Tamo su najdraži moji, tamo je moj zavičaj.
Tamo daleko, kraj Save i Dunava,
Tamo je radost moja, tamo je Beograd.
Tamo gde dušman sve ruši i obara,
Tamo su moji dvori, tamo je Kolubara.
Tamo daleko, gde sunce već ne sija,
Tamo je ljubav moja, tamo je Šumadija.
Tamo gde hladna protiče Morava,
Tamo mi ikona osta, tamo je moja slava.
Tamo u brda Đetine gde je put,
Tamo mi suza majke preliva svaki skut.
Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov-grad,
Tamo mi spališe crkvu, u kojoj se venčah mlad.
Tamo gde Drina uništen kvasi gaj,
Tamo mi ljubav osta, tamo je moj rodni kraj.
Tamo daleko, gde cveta limun žut,
Tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.
Tamo daleko, gde cveta beli krin,
Tamo su život dali, zajedno otac i sin.
Bez otadžbine, na Krfu živeh ja,
Ali sam klicao uvek, živela Srbija!

Spasao Kralja od Arnauta
Nema svedočanstava o tome kako je i gde Marinković naučio da svira i komponuje. On je „znameniti instrumentalista na citri i diplomirani profesor“, navodi pariski recenzent Marinkovićeve knjige „Nove racionalne i kompletne metode za tirolsku citru“. Tu se pominje da mu je „jednog dana 1916. godine, u planinama Albanije, citra spasila život“, ali ne i kako.
– Đorđe je bio tri puta ženjen, poslednja supruga bila je Francuskinja Magdalena, ali nije imao poroda. U Kraljevoj gardi prvo je bio bubnjar, a potom je sam tako dobro naučio da svira citru da je prilikom dvorskih koncerata muzicirao i na ovom instrumentu. Kako se priča u porodici Marinković, Đorđe je slučajno saznao da grupa Arnauta sprema atentat na kralja, uspeo je da Njegovo veličanstvo o tome bude blagovremeno obavešteno, pa mu je kasnije, kao znak zahvalnosti, omogućen odlazak u Pariz, radi muzičkog usavršavanja – ispričao je 2007. Ljubomir Marinković, kapetan rečnog brodarstva iz Korbova, praunuk Milana – rođenog brata Đorđa Marinkovića.

Boris Subašić
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

HIMNA RADOSTI I LEPOTI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

POČINJEM DA UMEM DA SLIKAM

Lepotu i toplinu Moneovih paleta nadmašio je samo Ogist Renoar.

R14Njegova najomiljenija tema bile su kupačice, mlade, jedre žene razvijenih oblina, s detinjastim licem i dugom kosom. Slikao je takođe i svoju decu i ta se platna smatraju, zbog svoje ljupkosti, kao dela koja spadaju među najlepše primerke ovakvog slikarstva.


Jedan od najistaknutijih impresionista i najvećih evropskih slikara 19. veka, Pjer Ogist Renoar, rođen je 25. februara 1841. u francuskom mestu Limož.

Ovaj impresionista je tragao za inspiracijom i novim pogledima na putovanjima po svetu. Na tim putovanjima sticao je brojne prijatelje, širio je svoje perspektive, ali mahom u ime svoje umetnosti, a ne lične nesigurnosti.

Renoar autoportretPortret gospođe  Sarpantije sa decom je u suštini neobično uspeo kao prikaz jedne univerzalne žene i njene porodice (gospođa Sarpantije je među najčuvenijim po gostoprimstvu u Parizu). Ova slika predstavlja ogroman uspeh kako je i bila primljena na izložbi Salona 1879. godine. Međutim, ona je i uspeh Renoara kao umetnika. Radeći van svog ateljea, ograničen u izboru predmeta, umetnik postiže prirodan aranžman dajući slici skladnost i svežinu.

Pored tvrđave-zamka i hipodroma Kanj ima još jednu znamenitost koju nikako ne treba propustiti: kuću-atelje Pjer-Ogist Renoara. Jedan od osnivača impresionizma, Renoar, posećujući Sezana, 1882, na jugu Francuske, zavoleo je svetlost i boje Sredozemlja.

Le Déjeuner des canotiersKasnije, u šezdesetoj godini, oboleo od reumatizma u toploj klimi Azurne obale traži spas. Privučen mestom, kupuje teren u Kanju na kome podiže, za to doba – početak XX veka, modernu kuću. U njoj će, podignutoj nasuprot srednjovekovnom zamku na obližnjem brdašcu i moru na drugoj, provesti sa suprugom i tri sina svoje poslednje godine života, od 1907. do smrti 3. decembra 1919.

R11Radi u blistavoj sredini prepunoj boja, u velikom zastakljenom ateljeu u maslinjaku – vrtu svoje kuće. Njegova platna iz tog perioda su inspirisana jednostavnim stvarima koje ga okružuju: voćem i mediteranskim povrćem svih boja, ružama koje gaji Alin, njegova supruga, maslinama, buketima cveća. A mlade devojke iz Kanja, najčešće zaposlene kao kelnerice u obližnjim krčmama, služe mu kao modeli i radost za njegove ostarele oči. Na njegovim platnima iz tog doba viđamo, najčešće kao kupačice, ili haremske robinje, nage devojke, ozarenih lica svetlošću, za naše doba malo otežalih, solidnih podvaljaka, sa „falticama“ iznad struka, kruškastih zadnjica, ali ipak pune sezualnosti.

R13Danas su ti debeljuškasti modeli razaslati po svetu. Umesto da služe mušterije po obližnjim kafanama pred njima defiluju posetioci u Sao Paulo, Stokholmu, Parizu, Njujorku… Samo jedno platno, Karijatide, ostalo je u zavičaju, u Kanju, u nekadašnjoj Renoarovoj kući, danas muzeju.

Davno je rečeno za njegove slike da su „himna radosti i lepoti“. Ostale su zabeležene njegove nadasve ljudske reči: „Umetnost u fraku, bilo da se radi o slikarstvu, muzici ili književnosti će uvek zadiviti. Ali za mene slika treba da bude prijatna, vesela i lepa, da lepa! Ima toliko neprijatnih stvari u životu pa nije potrebno da mi pravimo dodatne.“

Prikovan za pokretnu stolicu, ruku skrhanih bolešću, neumorno stvara izjavljujući u svojim kasnim sedamdesetim godinama: „Počinjem da umem da slikam“. Česti gosti na imanju „Kolet“ su Matis, Bonar, Roden, Modiljani, ali i trgovci slikama. Od nečega treba živeti.
Pred kraj života, od 1913 počinje da se bavi i vajarstvom. U tom naumu mu pomaže Rišar Gijo, učenik čuvenog, prvo slikara, potom skulptora Aristida Majoa. Neke od tih skulptura su deo postavke muzeja. Ipak treba reći da slikar prevazilazi skulptora.

Reonarovu kuću „Kolet“ opština Kanja je otkupila 1960. i otvorila u njoj muzej posvećen slikaru u kojem se čuvaju 11 njegovih platna, nekoliko skulptura, originalan nameštaj.                                                                      

Izvor:forum “Aladin”

Priredio:Bora*S