ČUDO U ZAPADNOJ MORAVI…

tamoiovde-logo

KRALJEVO – DŽINOVSKE ŠKOLJKE U ZAPADNOJ MORAVI

Tokom iskopavanja šljunka u Zapadnoj Moravi, u ataru sela Vrba sa dubine od preko tri metra, uz pesak vodu i mulj, kašika bagera iskopala je dve džinovske žive rečne školjke.

Veća je teška 650 grama i duga 19 centimetara, a manja je teška 150 grama. Poznati kraljevački biolog Živko Slavković kaže su u pitanju pravi kapitalci i možda najveće školjke do sada nađene u Srbiji.

“Vrlo je interesantno da se u ovo vreme nađe ovako velika školjka, ovako veliki primerak. Samo čovek da se divi”, rekao je profesor Slavković za Kraljevo Online.

Školjke vode težak način života, pričvršćene su za podlogu a hranu pasivno uzimaju, odnosno ono što im donese reka. “Skromnost ove životinje je toliko velika da ono što joj da priroda talsanjem vode to joj je sve”, dodaje Živko.

Ranije dok su reke bile čistije rečnih školjki bilo je više i u Ibru i u Zapadnoj Moravi a ova dva primerka su dokaz da su školjke opstale na ovim prostorima. “Ovo je svakako kapitalni primerak, i po godovima ima preko 35 godina”, dodaje Slavković.

Iako su jestive rečne školjke u našim krajevima se retko koriste za ishranu, u njima nema bisera ali su ih narodni lekari mleli, sušili i upotrebljavali za lečenje otvorenih rana, što je zabeleženo i u starim knjigama iz medicine.

Biolozi su zabrinutu, jer su zbog se zagađenije prirode pojedine biljne i životinjske vrste pred izumiranjem. Tako je broj slatkovodnih školjki i rakova u našim remama i jezerima sve manji ili ih uopte nema. Da su reke Ibar i Zapadna Morava ipak čistije nego što mislimo dokazuju i ove džinovske školjke koje će ukoliko se za njih ne zainteresuje neki biološki institut biti vraćene u korito Zapadne Morave na mesto iz kojeg su izvađene iz reke.

Izvor: kraljevo.biz /31. 07. 2017.

______________________________________________________________

Advertisements

KAKO PREŽIVETI NA PLUS 40…

tamoiovde-logo

Iako smo navikli na vrela leta na ovom podneblju potrebno je da preduzmemo neke korake kako ne bismo ugrozili svoje zdravlje

Talas vrućine zahvatio je gotovo celu Evropu, a u mnogim zemljama, gde ljudi nisu navikli na tropsku klimu, izazvao je i velike probleme. Međutim, koliko god da smo navikli na vrela leta na ovom podneblju, treba da znamo kako da se zaštitimo da ne bismo kolabirali.

Pijte dovoljno tečnosti 

Bez tečnosti telo ne može normalno da funkcioniše. Kako biste ga u uslovima velikih vrućina snabdeli s dovoljnom količinom tečnosti pijte dovoljno vode, ali ne i soka obogaćenog šećerom ili veštačkim zaslađivačima koji dodatno podstiču žeđ. Ukoliko imate problema sa izrazito naglašenim znojenjem pijte za sportske napitke obogaćene elektrolitima. No, prvi izvor hidratacije uvek i u svakoj prilici treba da bude obična voda.

Neka cirkuliše vazduh u prostoriji

Ako nemate klima uređaj u svom životnom prostoru, dobro vam može poslužiti i ventilator. Bez obzira da li je reč o malom, velikom ili plafonskom ventilatoru omogućiće cirkulisanje vazduha čime on postaje nešto hladniji nego u “statičnom” izdanju. Pritom vodite računa da vazduh ne duva direktno prema vama.

Nosite odeću od prirodnih materijala

Prirodni materijali kao što su lan i pamuk omogućiće lakše disanje kože. Zbog sintetičke odeće vrućinu možete osećati još intenzivnije jer ona “zadržava” visoku temperaturu između tkanine i kože.

Ne nosite crnu odeću

Crna boja je elegantna i, ako je stalno nosite, učinite izuzetak i tu odeću stavite u drugi plan zbog zdravlja i komocije. Nemojte da budete solarna ploča, već obucite svetlije boje koje neće biti mamac za jako sunce.

Nigde bez kreme za sunčanje

Iako imate podlogu jer ste već pocrneli, ukoliko provodite vreme na otvorenom, na kožu izloženu suncu nanesite kremu sa zaštitnim faktorom kako biste se zaštitili o štetnih UVA i UVB zraka.

VAŽNO:

Ako vam se ipak desi da dehidrirate, naknadno pijenje velikih količina vode neće pomoći, jer je organizam izgubio elektrolite. Zato je potrebno u vodu sipati malo soli i piti nekoliko gutljaja svakih pet minuta, dok organizam ne povrati potrebnu tečnost, a zatim treba pojesti neko sočno voće poput lubenice.

Simptomi dehidracije: Glavobolja, mučnina i malaksalost, suva usta i jezik, grčevi u rukama i nogama, povećan broj otkucaja srca, umor i slabost, smanjeno znojenje.

Idealna stvar umesto slane vode je rehidracijska so koju možete nabaviti u svakoj apoteci, ali u nedostatku toga, pomoći će i posoljena voda.

 (Telegraf.rs)

Izvor: Pedijatrijska specijalistička ordinacija Dr Saša Milićević

_____________________________________________________________________________

PROŠETAJ KROZ MUZEJ I POPIJ KAFU…

tamoiovde-logo

Više od 300 eksponata izloženo u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu na postavci „Kafa, uzbudljiva priča o dobrom ukusu”, među kojima i šoljice koje su koristile kraljice Draga i Natalija Obrenović

evropski-tip-milna-za-kafu-19-20-vek

Evropski tip mlina za kafu (Foto: Prirodnjački muzej)

Pre Beča, Pariza i Rima, u Beogradu se u prvoj polovini 16. veka pila kafa. Na Dorćolu, 1522. godine, osvajači iz Osmansko carstva otvorili su prvu kafedžinicu na tlu Starog kontinenta. Sledeća adresa gde je mogao da se popije topli napitak bio je čuveni Trg Svetog Marka u Veneciji, stotinak godina kasnije. Sve do početka 17. veka Evropljani avanturisti, koji su pohodili istok, pisali su o egzotičnom napitku. „Ulaznica” za popularizaciju stigla je čak od samog pape. Kliment Osmi je nakon predloga pastve da zabrani kafu 1606, tražio da je proba. Kako mu se dopala, dao je papsko odobrenje.

Ovo su samo neki od zanimljivih podataka koje posetioci izložbe „Kafa, uzbudljiva priča o dobrom ukusu” mogu da saznaju u Galeriji Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu u Beogradu.

– Motiv je bio da omogućim posetiocima da saznaju što više o biljci tačnije napitku bez koga mnogi ne započinju dan a o njemu znaju tako malo. Kafa je mnogo više od sinonima za uživanja. Njena popularnost i istorija tesno su povezani sa brojnim dešavanjima u društvu i kulturnim tokovima. Ona je postala deo supkulture. Priča o kafi je i priča o putovanjima, razvoju trgovine, težnji za slobodom robova, razvojem slobode govora i okupljanja, migraciji, razvoju medicine – pojašnjava Aleksandra Savić, autorka izložbe koja je pripremana šest meseci.

U postavci je više od 300 eksponata. Najveći broj je iz privatne kolekcije Novosađanina Radmila Mulića. Pojedini su međutim privatnim kanalima stigli iz Meksika, poput rustičnih šolja od gline. Muzeji partneri u organizovanju izložbe su Etnografski muzej od kojih je uzeto srebrno i mesingano posuđe, dok su dve šoljice koje su koristile kraljice Draga i Natalija Obrenović ustupljene iz Doma Jevrema Grujića.

Posetiocima se u jednom delu galerije dočarava atmosfera starih srpskih kafana. Za sto mogu da sednu, popiju kafi i slikaju se za uspomenu. Iz fundusa Prirodnjačkog muzeja izložena su dva primerka afričke i azijske cibetke: mačkolikih životinja koje se hrane zrnevljem kafe i posle procesa obrade u digestivnom traktu kao izlučevinu daju zrno od koga se pravi najskuplja kafa na svetu – kopi luvak.

Autorka postavke je poseban segment, mimo istorije i lokalnih običaja, posvetila ritualima ispijanja kafe širom sveta. Tako su izložene šoljice od kamena i bambusa iz kojih su kafu pili robovi u Brazilu, ali i one od porcelana za potrebe imućnih stanovnika ove zemlje, inače jednog od vodećih proizvođača kafe.

Crteže i biljne makete delo su Bore Milićevića, a ilustracije potpisuje Snežana Rajković. Izložba će biti otvorena do maja, a plan je da kasnije gostuje u muzejima u gradovima Srbije.

Gete uticao na otkriće kofeina

Kofein je prirodni alkaloid. Biljci kafe služi kao prirodni baktericid i insekticid – štiti je od mikroorganizama i insekata. Otkrio ga je jedan nemački apotekar 1820. godine i to dobivši kutiju pečene moka kafe iz Jemena od prijatelja pisca Johana Volfganga Getea. U isto vreme i francuski naučnici stigli su do identičnog rezultata, a danas je kafa jedna od 63 poznate biljne vrste koje sadrže kofein.

Nove teme meteoriti i orlaši

Prirodnjački muzej je prethodnih godina organizovao izložbe posvećene čaju, vinu, crnoj i beloj čokoladi, starim sortama srpskog voća. Postavkom o kafi završava se ciklus izložbi posvećenih plodovima koji ulepšavaju svakodnevicu čoveka. Ove godine u planu su izložbe posvećene meteoritima Srbije i pticama ledenog doba – orlašima.

Autor: Andrijana Cvetićanin

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Izvor: politika.rs/ponedeljak, 13.02.2017. 

________________________________________________________________________________

POVIŠENA TEMPERATURA KOD DECE…

tamoiovde-logo

Potrebno je da naznačimo da se kod lekara ide odmah, bez čekanja, kada se kod deteta pojave febrilne konvulzije, odnosno fras. Dete je bez svesti, obično ukočenog (fiksiranog) pogleda, zgrčeno je, ili se naizmenično trese i opušta (konvulzije), a neretko se može videti i pena na ustima.

temperatura-sajtTada treba što pre odvesti dete lekaru, ili pozvati hitnu pomoć. Dete transportovati na strani, NE TREBA izvlačiti jezik, a potrebno je znati da fras kod ogromne većine dece NE OSTAVLJA posledice, ako ne traje duže od 20 minuta. Medjutim, fras je stanje koje u najvećem broju slučajeva ne uzrokuje oštećenje mozga i ne ostavlja negativne posledice na intelektualni razvoj deteta. Pored toga, najčešće nema potrebe za dodatnim lečenjem.

Šta roditelji treba i mogu sami da urade kada postoji povišena temperatura kod deteta?

Prvo i osnovno pravilo je da dete treba da se rashladi. Odnosno, potrebno je da se otkrije dete i nije ispravno uvreženo mišljenje da će se dete prehladiti, ili dodatno razboleti, ukoliko dete nije pokriveno. Kada postoji povišena temperatura kod deteta, prvo i osnovno je da se dete otkrije, da se raskomoti, odnosno da se obuče laganija odeća, ili kod visokih temperatura, preko 39C, da se skine odeća.

Kod temperatura preko 39.5, dok tražite lek koji ćete da date detetu, dete treba tuširati mlakom vodom. Voda nikako ne treba da bude hladna, jer je to izuzetno nekomforno za dete. Probajte da zamislite kako bi Vama bilo da se tuširate hladnom vodom, dok imate visoku temperaturu. Tuširanje mlakom vodom će prijati detetu, a ukoliko dete ne želi da se tušira, možete da napunite kadicu mlakom vodom, da ubacite igračke unutra i svako dete će rado prihvatiti da se ohladi na taj način.

Drugi način obaranja visoke temperatura je orošavanje deteta, odnosno možete da uzmete pelenu, krpu, ili peškir, da ga pokvasite vodom i da brišete čelo, vrat, telo i ruke i noge deteta. Ovakvo dete nemojte sušiti nakon toga, već možete da ga ostavite da se samo osuši, čime će setempraratura dodatno sniziti.

Masaža (frikcije), odnosno masiranje kože alkoholom je napuštena metoda iz više razloga. Prvi je iritacija kože, gde može da dodje do pojave urtikarije, odnosno koprivnjače. Drugi je da isparenja od alkohola mogu da deluju toksično na dete.

Pravilno rashlađivanje deteta je neophodno, efikasno, ali kratkotrajno. Zato je neophodno primeniti lekove za snižavanje temperature!

Lekovi koji se primenjuju za smanjivanje povišene temperature.

Aspirin se NIKADA ne daje deci. Dakle, nemojte koristiti aspirin za smanjivanje temperature kod deteta. Salicilati kod dece mogu dovesti do teških komplikacija, naročito kada dete ima infekcije uzrokovane određenim tipovima virusa, tako da se decenijama ne koriste za snižavanje povišene telesne temperature. Ove komplikacije su veoma retke, ali izuzetno opasne.

Najčešće se daju lekovi tipa paracetamol, ili ibuprofen. Odnosno, u narodu su poznatiji fabrički nazivi ovih lekova, za paracetamol (Febricet, Paracet), odnosno za ibuprofen (Brufen). Paracetamol i ibuprofen su veoma efikasni za snižavanje temperature, ali svako dete različito reaguje na pojedine lekove. Odnosno, ako dete reaguje slabije na jedan lek, na drugi lek može da reaguje bolje, što je individualno.

Takođe, ova dva leka se ne daju istovremeno, već se daje, ili jedan, ilidrugi lek, a kombinacija ovih lekova se daje po shemi koju Vaš lekar treba da Vam prepiše.

Antipiretici se najčešće daju kao sirupi – oralno, ili kao čepići u guzu – rektalno. Prirodnije je da se lek da kašičicom, ali ako dete povraća ili odbija lek na usta, mogu se primeniti čepići (supozitorije). Čepiće ne treba davati kada dete ima proliv, jer tada se lek ne može resporbovati sa
sluznice rektuma, ali se može pogoršati proliv izazivanjem nepoželjnih pokreta debeleog creva.

Takodje, veoma je bitno da se napomene da dete treba adekvatno pojiti, odnosno najbolje je deci davati da pije rastvore za oralnu rehidraciju, kao na primer Orosal.

Tečnost ne treba da bude ledena, ali treba da bude blago rashladjena.

Takodje, treba izbegavati vruće napitke i čajeve koji dodatno mogu da podignu temperaturu kod deteta, odnosno da naprave iritaciju želuca, pa postoji rizik da dete ispovraća lek koji je popilo.

I naravno, ako ne uspete sami da spustite temperaturu, ili ona traje duže od 72 sata, potrebno je da se javite svom lekaru, koji će proceniti da li je potrebna neka dodatna terapija.

prof. dr Dejan Škorić
dr Dragan Stojićević

Izvor: tirsova.rs

_________________________________________________________________________________

TRI PRIRODNA BORCA PROTIV VIRUSA….

tamoiovde-logo

Prof. dr Branimir Nestorović: Tri su prirodna borca protiv virusa bolja od bilo kog leka

Protekla nedelja ostala je u znaku produžetka raspusta, a mnogi su se nadali da će raspust dobiti i drugo poluvreme, te da će škola početi tek 16.01. Kako je broj obolelih u Beogradu u padu dok u ostalim gradovima stagnira (prema podacima Ministarstva prosvete prikupljenim iz škola), odluka je da drugo polugodište ipak počne u sredu, 11.01.

Podaci Batuta, s druge strane govore da je broj obolelih u porastu i da nas najjači talas tek očekuje.

 branimir-nestorovic-1024x632Prof. dr Branimir Nestorović pulmolog i alergolog na Univerzitetskoj klinici „Tiršova” gostujući u Jutarnjem programu Televizije Pink, govorio je o gripu, virusima, prirodnim lekovima i tome da li ima svrhe vakcinisati decu protiv gripa.

„Grip je popularna bolest. Prošla godina je donela rezultate nekih novih istraživanja i promenila naše mišljenje o gripu. Iako ste sigurno mnogo puta u životu za sebe rekli da imate grip, to u većini slučajeva nije bilo tako. Samo jednom u deset godina se može oboleti od gripa. Otprilike 4-5 puta u životu. Ovo ostalo su bolesti koje liče na grip.”

Doktor Nestorović dodaje da je priča o gripu uvek malo „naduvana” i da svi mi svi moramo da preživimo određeni broj infekcija u životu, ali da je u retkim slučajevima u pitanju pravi grip.

Govoreći o tome kako se virusi šire i opstaju na niskim temperaturama, doktor Nestorović kaže da virusi imaju izvesni omotač koji ih štiti tokom zime, te da ispod nule mogu da žive i do pola sata. Leti, opstaju čak 10 sati. „Ako se neko nakašlje i uzme ove novine, a vi ih uzmete u narednih deset sati, možete se razboleti.” dodaje.

Doktor Nestorović navodi i da su istraživanja pokazala da nama virus gripa zapravo ništa ne radi kao takav. On aktivira naš imuni sistem pa se onda on „okreće” protiv nas.

Najbolji u borbi protiv virusa su sok od crne zove, sve crveno voće i preventivna upotreba cinka” – kaže doktor Nestorović, pulmolog i alergolog

Kada je reč o deci i visokim temperaturama on kaže da, ako je dete dobro raspoloženo i ima temperaturu, to je beznačajno. Tek ako je dete kilavo, spava mu se, leži, loše izgleda, odmah se javite lekaru, a prethodno pokušajte da spustite temperaturu antipireticima i rashlađivanjem.

„Pokazalo se i da gomila prirodnih lekova ima odlična dejstva. Konkretno, odlična stvar je zova – sok od crne zove. U Izraelu je grupa naučnika pokazala da je ona osam puta bolja u borbi protiv gripa od bilo kog leka. Ali samo kao sok, ako se ovako konzumira može da bude otrovna. Sok mogu da konzumiraju i bebe.” – otkriva doktor Nestorović.

„Takođe, sve crveno voće sadrži antocianine, materije koje se vezuju i sprečavaju virus da uđe u ćeliju. Sve crveno voće – aronija, borovnica, ribizle, maline. To su antivirusni lekovi i najbolji vid prevencije. Osim toga, Američka akademija za porodičnu medicinu preporučuje i preventivno uzimanje cinka u niskim dozama – 5-7 mg za decu, 10-15 mg za odrasle, od oktobra do aprila.

To je odlično kao prevencija i u lečenju respiratornih infekcija. Cink stimuliše imunitet i blokira receptore gde se vezuju virusi, ali i bakterije. Zauzima njihovo mesto i sprečava da se oni tu vežu. Deca koja uzimaju cink dokazano imaju pet puta ređe proliv, tri puta ređe infekcije, viši koeficijent inteligencije i bolje su rasla.” – objašnjava doktor Nestorović.

Na pitanje voditelja da li treba vakcinisati decu protiv gripa, odgovara da je problem sa vakcinama dvostruk. Prošle godine objavljen je, kaže, veliki rad u kojem se tvrdi da vakcinu možda pravimo pogrešno. Drugi problem je taj što na najrizičnije kategorije za oboljevanje od respiratornih infekcija, a to su mala deca i stari, vakcine najslabije deluju.

A. C.

   Izvor: zelenaucionica januar 10. 2017.

________________________________________________________________________________

Pročitajte i: Pedijatri iz Tiršove: Povišena temperatura kod dece/Šta nikako ne smete da radite kad dete ima temperaturu 

Pročitajte i: Kako da prepoznate tikove kod dece i šta znače

_______________________________________________________________________________

KO JE OVDE LUD…

tamoiovde-logo (1)

Profesor Rozenhan je smislio neobičan eksperiment – poslao je svoje savršeno zdrave saradnike kod psihijatra, rekao im da slažu kako čuju nejasne glasove a na sve ostalo da odgovaraju iskreno i – svi su zadržani kao psihotični bolesnici. Da ironija bude veća – jedino su pravi bolesnici prepoznali, i to vrlo brzo, lažne pacijente kao potpuno zdrave uljeze

a-sta-kada-pogrese-300x225

A šta kada pogreše?

Probudite se ujutro, a glava vam je već puna obaveza i briga. Krenete na posao, a niste sigurni da li ste isključili ringlu. Na pola puta, pomislite kako ste ostavili otključana vrata. Poznato? Dešava vam se da prosto ne možete da ustanete iz kreveta? Tresete se svaki put kad treba da govorite pred više ljudi? Ponekad ne možete da zaspite do kasno u noć? 

Ne brinite – ovo su savršeno normalne reakcije na situacije, uspone i padove modernog života. Ipak, budite oprezni, naročito ako razgovarate sa psihijatrom: one mogu biti rastumačene i kao simptomi mentalne bolesti.  Da je tako, potvrđuju i brojne studije samih psihologa i psihijatara.

Lažni pacijenti

Psiholog Dejvid Rozenhan, profesor na slavnom Stanford univerzitetu u Kaliforniji, izveo je neobičan eksperiment. Rozenhan je ubedio osmoro svojih saradnika i prijatelja, savršeno zdravih ljudi, da se prijave u najcenjenije psihijatrijske ustanove u pet različitih američkih država i kažu da čuju glasove. Rozenhan je ovim „lažnim pacijentima“ rekao da izjave kako povremeno čuju sasvim nejasne glasove u glavi, ali da im se čini da čuju reči „prazno“, „šuplje“ i „tup“. Lažni pacijenti nisu prijavljivali nikakav drugi znak bolesti, a osim imena i podataka o zaposlenju, ništa više nisu lagali. Ako budu primljeni, Rozenhan im je rekao da kažu kako više ne čuju glasove, a da se inače ponašaju potpuno opušteno i normalno.

Lažni pacijenti su bili: student završne godine psihologije, tri iskusna psihologa, pedijatar, psihijatar, slikar i domaćica. Niko od njih nije imao ikakvu istoriju mentalnih oboljenja. Ako ih prime, trebalo je da ostanu u ustanovama dok ne budu uredno otpušteni. Niko od osoblja ni u jednoj od klinika nije znao za eksperiment.

Jedini shvatili

Rezultat je bio poražavajući: svih osam lažnih pacijenata je zadržano u ustanovama, sedam sa dijagnozom „šizofrenija“ i jedan kao manični depresivac. Čak i tokom boravka u klinikama, niko nije „provaljen“ od strane medicinskog osoblja. Da ironija bude još veća, mnogi stvarni bolesnici brzo su prepoznali lažne pacijente kao uljeze koji su potpuno zdravi.

ako-vam-se-ovo-dogodi-300x151

Ako vam se ovo dogodi, teško ćete dokazati suprotno…

Rozenhanovi saradnici su na kraju pušteni kućama sa dijagnozom „šizofrenija u remisiji“ (prolazno popuštanje simptoma).

U ustanovama su proveli od sedam do pedeset i dva (!) dana, u proseku devetnaest dana.

Kad je eksperiment razotkriven, bolnički dosijei otkrili su šokantne detalje. Osoblje je i najobičnije aktivnosti tumačilo kao „bolesne“. Kad je jedan od lažnih pacijenata zapisivao nešto u svoju svesku, to ponašanje je pribeleženo kao „napad pisanja“ i označeno kao patološko. U isto vreme, to isto ponašanje (pisanje u svesku) je kod ostalih bolesnika izazvalo sumnju da je lažni pacijent u stvari novinar ili istraživač na zadatku.

Nema kući dok ne priznaš

Kad su se jednom našli u klinici, niko od lažnih bolesnika nije mogao da ide kući dok nije „priznao“ da je bolestan i pristao da pije lekove. Jedan od njih je tu situaciju kasnije opisao na sledeći način: „Rekao sam prijateljima i porodici: izaći ću kad izađem. Biću tamo par dana i doći ću kući. Niko nije ni sanjao da ću ostati skoro dva meseca. Jedini način da izađeš je da im kažeš da su u pravu. Rekao sam da sam lud. ’Lud sam, ali mi je bolje’, rekao sam.“

Profesor Rozenhan je sve vreme znao da će njegov eksperiment naići na žestoke kritike. Na kraju krajeva, njegovi saradnici su lagali da čuju glasove, a lekari se oslanjaju baš na izjave pacijenata. Iako je nesposobnost osoblja da prepozna zdravog čoveka jasno pokazana, te bi kritike imale svoju težinu… da ovaj hrabri test nije imao i svoju drugu fazu.

Drugi deo eksperimenta

Pošto je u stručnim krugovima obelodanio svoju „prevaru“, Rozenhan je kontaktirao vrlo uglednu kliničko-istraživačku ustanovu i zamolio ih da učestvuju u drugom delu ogleda. Osoblje ove bolnice je čulo za rezultate prvog eksperimenta, ali su bili uvereni da se takvi propusti njima ne mogu dogoditi.

Dogovor je glasio ovako: Rozenhan će im u toku tri meseca poslati jednog ili više lažnih pacijenata, a njihov zadatak je da ih prepoznaju. Takođe, za svakog ko im se prijavi lekari bolnice će davati i procenu kolika je verovatnoća da je „prevarant“.

Kao rezultat, stručnjaci ugledne klinike su među 193 pacijenta prepoznali četrdeset i jednog lažnog (poslatog od Rozenhana), a za četrdeset dvoje su našli da su „sumnjivi“.

Laki na dijagnozi

Rezultat je svakako sjajan, s jednim malim problemom: Rozenhan im nije poslao nijednog „prevaranta“! Dakle, stručnjaci ugledne klinike su skoro polovinu pacijenata, građana koji su došli da traže pomoć, proglasili zdravim ili sumnjivim. Ovaj deo studije postao je kamen temeljac svim kritikama moderne psihijatrije, a ima ih sve više.

unutrasnji-glas-300x225

Lažni ili pravi bolesnici – tanka je granica

Osim osnovnih pitanja, postavlja se i sledeće: kako su u takvoj jednoj klinici mogli poverovati da im je Rozenhan mogao poslati četrdeset, pa i osamdeset ljudi? Koliko pacijenata oni obično prime na pregled tokom uobičajena tri meseca, kad su sada pomislili da im je osamdeset „smešteno“? Da se nisu takmičili – ko će ih više „uhvatiti“?

To što su bili tako revnosni da prepoznaju „uljeze“, govori koliko su inače revnosni da otkriju „šizofreničare“, „depresivce“ i „neurotičare“… Tačnije: koliko su „laki“ na dijagnozi, glasila ona „ludak“ ili „prevarant“.

Etiketiranje

Zaključak profesora Rozenhana, objavljen zajedno sa celim eksperimentom u časopisu „Science“, glasio je: „Svaki proces postavljanja dijagnoze koji dozvoljava sebi ovako masivne greške ne može se nazvati pouzdanim. Očigledno u psihijatrijskim bolnicama nismo sposobni da razlikujemo zdravog od bolesnog“.

Rozenhan je dalje zaključivao da je problem u dijagnozama i „etiketiranju“, i predložio reformu koja bi podrazumevala da se bolnice usmeravaju na konkretne probleme ljudi a ne „etikete“, dijagnoze kojima pacijente jednostavno „trpaju u fioke“ bez mnogo udubljivanja u njihovo realno stanje i osobenosti pojedinačnog slučaja.

Rozenhan je kritikovan jer su njegovi saradnici lagali. Tako su, navodno, mogli lagati bilo kog doktora da ih nešto boli. Ipak, kritike padaju u vodu zbog drugog dela studije, sa nepostojećim lažnim pacijentima. S druge strane, kako su onda mentalno oboleli pacijenti uspevali da prepoznaju uljeze? Oni bi trebalo da imaju poremećeno viđenje stvarnosti, da su „ludi“, zar ne?

Uz to, njegove zaključke su potvrdile i druge slične studije.

Bolesna želja?

pobeci-200x300

Nema bežanja – niko od lažnih bolesnika nije mogao da ode kući dok nije „priznao“

U eksperimentu iz 1995, psiholog Moris Temerlin je podelio grupu od dvadeset i pet psihijatara na dva dela i dao im da slušaju glas glumca koji je imao zadatak da glumi potpuno normalnu osobu. Jednoj od grupa Temerlin je „onako usput“ rekao da je u pitanju „interesantan mladi čovek koji deluje kao neurotičar, a u stvari je potpuni psihotičar“. Drugoj grupi nije rekao ništa. Šezdeset odsto prve grupe je kod glumca „prepoznalo“ psihozu (većinom šizofreniju), dok je kod druge grupe (kojoj Temerlin ništa nije rekao) glumac ostao bez dijagnoze.

  1. godine, istraživači Loring i Pauel dali su pisani intervju jedne osobe grupi od 290 psihijatara. Polovini su rekli da je u pitanju crnac, a drugoj polovini da je belac. Zaključak: psihijatri pripisuju nasilnost, sumnjivost, opasnost po sebe i okolinu pacijentima crne boje kože čak i kad potpuno identičan dosije za belca ne izaziva takve procene.

Ovo podseća na jednu surovu istorijsku zanimljivost: do izbijanja građanskog rata, psihijatri su u SAD (kao, na primer, Semjuel Kartrajt) robove često označavali kao „mentalno obolele“, koristeći dijagnozu „drapetomanija“ – iracionalna želja za slobodom i težnja za bekstvom.

Ugrožena ljudska vrsta

U naukama o ponašanju, „normalno“ obično znači „ono što ne odstupa od prosečnog“. Takva definicija svrstava Ajnštajna, Teslu i Pikasa (da ne navodimo dalje) među potpuno nenormalne.

Oksfordski rečnik definiše normalno kao „u skladu sa standardom“. Normalan je dakle onaj koji se ponaša kao većina. Dakle, ako većina laže i krade, lagati i krasti je normalno. Ako većina sluša jednu vrstu muzike, ostali su nenormalni. Ako većina glasa za jednu partiju… i tako dalje.

Druga vrsta „normalnosti“ bi se odnosila na zamišljeno „idealno“ – ono što svi mislimo da je dobro i poželjno, to je normalno. Ta drukčija definicija nam pravi drugi problem – ko bi onda, od svih nas, mogao sebe nazvati savršeno normalnim?

Dešava vam se da prosto ne možete da ustanete iz kreveta? Ponekad razgovarate sami sa sobom? Ima dana kad vam dođe da lupite glavom o zid?

Mišel Fuko, jedan od najvećih kritičara savremene psihijatrije, naglasio je da je težnja za samopovređivanjem jedan od osnovnih simptoma mentalnog oboljenja. Ako je tako, nastavlja Fuko, onda je ljudska vrsta u celini teško mentalno obolela, jer kroz celu svoju istoriju uništava svoje okruženje i sama sebe.
Dimitrije Manojlović

Izvor: TreceOko/ February 7, 2016

__________________________________________________________________________________

ČOVEK – SUPERPREDATOR ILI BILJOJED…

tamoiovde-logo (1)

Mesožder, biljojed, svaštojed, kanibal…? Šta je čovek zaista u svojoj prirodi? 

Analizirajući prehrambene navike i zdravstvene kartone oko 110.000 ljudi (gotovo 38.000 muškaraca i 84.000 žena) tokom više od 20 godina, grupa naučnika došla je do rezultata koji bi morali da utiču na naš stav prema ishrani i našem jelovniku.

kebabObimna studija „Konzumacija crvenog mesa i smrtnost“, koja je početkom marta ove godine objavljena u časopisu „Archives of Internal Medicine“,  zaključuje da je svako crveno meso loše za čovekovo zdravlje.

Istraživači Škole za javno zdravlje na Harvardu u saradnji sa naučnicima iz još nekoliko medicinskih institucija, izračunali su da bi, ukoliko bi samo jednu porciju crvenog mesa (oko 75 grama) zamenili drugom hranom (bilo da je to živinsko meso, riba, leguminoze kao sočivo ili pasulj, mlečni proizvodi ili žitarice), smrtnost bi bila manja za 7 do 19 odsto.

Takođe su zaključili da bi više od devet odsto smrtnih slučajeva među muškarcima i gotovo osam odsto među ženama moglo biti sprečeno da su dnevno u proseku jeli manje od 40 grama crvenog mesa. Ili, obrnuto, dodavanjem 85 grama crvenog mesa, što je jedna šnicla veličine špila karata, šansa ispitanika da umre tokom trajanja studije povećana je za 13 odsto. Ako na to dodaju još dve šnite slanine ili jedan hot-dog, povećavaju tu brojku na 20 odsto.

Praistorijski mesožder

predator-300x200

I zubi i instinkti: mali predator

Brojni antropolozi slažu se da meso nije, bar ne u nekoj značajnoj meri, činilo deo ishrane čoveka do Homo erectusa pre oko dva miliona godina.

Izgleda da je čovek od početnog vegetarijanstva, sudeći prema izgledu vilice raznih naših predaka, evoluirao tako da je pre dva do dva i po miliona godina polako postao i mesožder.

Naučnici su do ovakvog zaključka došli na osnovu razlike u obliku zuba mesoždera i biljojeda. Zubi mesoždera seku više nego što melju, pa što su zubi oštriji, odnosno špicastiji, to lakše seku meso, a njihov „vlasnik“ je veći mesožder.

Piter Ungar, istraživač sa Univerziteta u Arkanzasu, otkrio je da je Australopithecus afarensis, čovekov predak koga je svet upoznao zahvaljujući otkriću fosila Lusi, imao znatno špicastije zube od svojih predaka.

Ungar je ispitivao oblik zuba mesoždera, biljojeda i čoveka i njegovih predaka, i zaključio da je Australopithecus afarensis imao tvrđe zube i od gorile, koja jede lišće i grane, ali ne i meso. Ipak, zubi Australopithecusa afarensisa su mnogo manje špicasti od zuba šimpanzi koje jedu uglavnom mekanu hranu poput voća, a gotovo da ne jedu meso. Međutim, kada šimpanzi ponudite meso drugog majmuna, malu antilopu ili insekte, ona će ih pojesti.

U prilog teoriji da je čovek, bar u nekoj meri, bio mesožder ide i podatak da su u ostacima skeleta Australopithecus afarensis koji su živeli pre 1,5 do 2,8 miliona godina pronađeni tragovi bakterije koja izaziva bolest brucelozu, a koja se obično dobija iz mesa ili mlečnih proizvoda.

Ruđero D’Anastazio, paleoantropolog sa italijanskog Univerziteta „Gabriel D’Anuncio“, tvrdi da je moguće da je ova bakterija potekla iz mesa kopitara, zebre ili antilope. D’Anastazio navodi da su ove južnoafričke životinje nosioci soja Brucella abortus, koji kod njih izaziva spontane pobačaje ploda. Moguće je, navodi D’Anastazio, da je čovek pojeo takav plod i zarazio se.

Iako očigledno postoje dokazi da je jeo i meso, naučnici još nisu utvrdili u kojoj meri je čovek pre dva miliona godina bio mesožder. Još nije pronađeno mesto u Africi na kome su živeli praistorijski ljudi, a da je dokazano da je tu bilo i dovoljno hrane biljnog porekla za njegovu ishranu.

Prljavi rat

krava-263x300

Enzim više: biljojed

Danas je rasprava, ili bolje reći rat između onih koji tvrde da je čovek mesožder, i onih koji misle da je vegetarijanac toliko buran i povremeno prljav, da je teško razabrati činjenice. Čak, obe strane redovno koriste iste argumente kako bi dokazali svoju tvrdnju.

Jedan od takvih argumenata je dužina creva čoveka. Zastupnici teorije o čoveku mesožderu navode da mesožderi čovekove veličine kao i mi imaju kratka creva jer je potrebno da meso brzo kroz njih prođe kako ne bi počelo da truli.

Zastupnici vegetarijanstva pak navode da su kod čoveka, baš kao kod ostalih biljojeda, creva duža – vlaknasta hrana mora mnogo da se vari kako bi se iz nje izvuklo što više hranljivih sastojaka.

U prilog tezi o čoveku mesožderu ide činjenica da u čovekovom organizmu ne postoji enzim koji bi mogao da svari celulozu iz ćelijskih zidova biljaka. Čovek ne bi mogao da ima koristi od, na primer, sirovog pirinča ili pšenice, samo bi ih izbacio neiskorišćene, pa se zato smatra da oni nisu deo čovekove prirodne ishrane. Umesto toga, mora prethodno da ih skuva ili samelje, a alat za tako nešto u kamenom dobu nije postojao. Ne samo da je bilo potrebno da nauči da koristi vatru već i da napravi posudu u kojoj bi spremio semenje.

O instinktima i građi

Međutim, ima i suprotnih argumenata.

Jedna od najvažnijih tvrdnji pojedinaca i organizacija koje se zalažu za vegetarijanstvo i veganstvo jeste da čovek može da ostane zdrav iako ne jede životinjesko meso.

„Kada vidite mrtvu životinju pored puta, da li vam krene voda na usta? Da li maštate o ubijanju krave golim rukama? Da li ogladnite kada vidite pticu na grani?“ Ovakva pitanja postavlja organizacija PETA, koja se zalaže za zaštitu životinja i veganstvo.

Oni koji se sa time slažu navode kao dokaz konstatacije naučnika da se čovek tokom istorije nije najbolje snašao u ulozi mesoždera – ne samo da mu nedostaju fizičke karakteristike već i instinkti.

Na primer, čovek ima prilično mekane nokte i varlo male očnjake u odnosu na prosečnog mesoždera. Pogledajte vilicu mačke ili psa, koji su dominantno mesožderi – njihovi očnjaci su zaista upadljivi i oštri, dok su čovečji znatno manji i tuplji. I kutnjaci čoveka su ravni, za razliku od nekog dokazanog predatora. Osim toga, i način pokretanja vilice za vreme žvakanja hrane je drugačiji: mesožderi vilicu pomeraju samo gore i dole jer kidaju hranu, a biljojedi je gnječe – oni mogu da pomeraju vilicu i levo-desno, baš kao čovek.

I sastav želudačne kiseline je drugačiji: kod mesoždera je ona mnogo jača jer treba da omogući raspad velikih komada hrane i da pobije mikroorganizme od kojih se mesožder može razboleti. Međutim, kiselina kod čoveka je, kažu zastupnici ove škole mišljenja, mnogo manje agresivna, jer čovek dobro sažvaće hranu pre gutanja.

Zagovornici veganstva se pitaju i zašto nas meso ubija ako je priroda htela da ga jedemo. Zašto onda drugi mesožderi ne pate od raka, srčanih oboljenja i gojaznosti? Vegetarijanci veruju da su naši preci bili pretežno biljojedi, a da su se okretali mesu tek kada su otkrili vatru koja ubija parazite tokom pripreme hrane, i to samo u periodima kada im biljke nisu bile dostupne.

Još pitanja

U ovoj velikoj raspravi izostavljeno je mnogo pitanja i argumenata: o građi čovekovog tela, o evoluciji koja traje, o tome da li čovekovo ubijanje životinja stvara ili ne stvara ravnotežu vrsta u prirodi, o uticaju poljoprivrede na Zemlju…

Čini se kao da se u opštem ratu onih koji se zalažu za visokoproteinsku ishranu i onih koji su za vegetarijanstvo ne može čuti neko srednje rešenje, kao ono koje je najočiglednije – da su ljudi danas, a i oduvek, svaštojedi kojima meso nije dominantno u ishrani.

Tekst: Marija Vidić

Izvor: elementarium

_________________________________________________________________________________

Da li je čovek po anatomiji biljojed ili mesožder?

Vodeći stručnjaci imaju različite teorije o tome koja hrana je idealna za ljudsko telo – ona životinjskog ili biljnog porekla.

Teksaški kardiolog Vilijam S. Roberts ističe da ljudi, po anatomskim karakteristikama, nisu bića koja bi trebalo da jedu meso.

bol-u-grudima-srcani-udar-600x400„Mislim da su dokazi prilično jasni. Ako pogledate različite karakteristike mesoždera i biljojeda, ne treba da budete genije da biste shvatili gde spada čovek“, ističe dr Roberts, glavni urednik magazina The American Journal of Cardiology i direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti Medicinskog centra u Dalasu Univerziteta „Bejlor“.

Roberts objašnjava da mesožderi imaju kraća creva, oko tri puta veća od dužine tela, dok biljojedi imaju duži digestivni sistem, zbog čega je čovek bliži biljojedima.

Ipak, zagovornici teorije o tome da čovek jeste mesožder ističu da su ljudska creva, u odnosu na telo, ipak kraća nego creva biljojeda.

Zatim, i ljudi i biljojedi unose vitamin C putem hrane, dok mesožderi sami prave ovu kiselinu.

Pored toga, ljudska bića i biljojedi imaju malu usnu duplju u odnosu na glavu, dok mesožderi imaju velika usta za grabljenje i ubijanje plena, dodaje dr Milton R. Mils iz Komiteta lekara za odgovornu medicinu.

Osnivač i predsednik ove institucije dr Nil D. Barnard objašnjava da ljudi nemaju sposobnosti neophodne da budu dobri lovci.

„Nismo brzi kao mačke, sokolovi i drugi predatori“, kaže on. „Tek s pojavom vrha strele, sekire i sličnih predmeta postalo je moguće ubijanje i zarobljavanje plena.“

Dr Barnard ističe i da su ljudi počeli da piju mleko životinjskog porekla pre oko 10.000 godina, dakle nedavno, a mnogima ono ne prija. Štaviše, troje od desetoro ljudi je netolerantno na laktozu.

„Naša fiziologija otkriva da nismo zaista evoluirali toliko da konzumiramo mlečne proizvode i nakon ranog detinjstva.“

Međutim, tu je i sve češće pitanje – jesmo li svaštojedi?

„Očigledno je da nismo mesožderi“, ističe anatom Džon Mekardl, „ali jednako očigledno nismo ni potpuni vegetarijanci, što ćete videti ako pažljivo analizirate anatomske, fiziološke i fosilne dokaze.“

Da smo strogi biljojedi, imali bismo drugačija creva, drugačije zube, drugačiji želudac, smatra ovaj anatom.

Izvor:vestinet.rs/Nacionalna Geografija

_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ČUDESNE MOĆI PAUKOVA…

 tamoiovde-logo

Čudesne moći paukova koje bi mogle da promene tok medicine

Još od stare Grčke, različite kulture lečile su rane tako što su ih trljale paukovim nitima, verujući da će na taj način sprečiti gubitak krvi i infekcije.

paukovi_306418977

Foto: Profimedia

Profesor Fric Folrat drži paukove u luksuznom smeštaju na krovu Univerziteta Oksford. Desetine nezgrapnih zglavkara, pripadnika roda Nephila, prekrivaju tavanicu nekadašnje staklene bašte, baškare se pod tropskom vlagom i između bujnog lišća, a svojim složenim mrežama hvataju poslastice iz uvek prisutnih rojeva muva.

Posle 40 godina rada s paukovima, nemački zoolog razvio je duboko poštovanje prema njihovim gotovo čudesnim moćima.

Paukovi prave mrežu tako što upredaju tečni protein u svilu koja je čvršća od čelika, ali izuzetno fleksibilna.

Folratov cilj je da iskoristi paukove moći za upotrebu u ljudskom telu i proizvodi implantate od paukove mreže koji bi mogli da unesu revoluciju u regenerativnu medicinu.

Kao student Univerziteta Oksford 60-tih godina prošlog veka, Folrat je u početku proučavao golubove, ali ga je radoznalost ubrzo odvela do paukova i njihovim mreža, oblasti koja je bila prilično zanemarena u akademskim istraživanjima.

Njihova mreža ima složenu, geometrijsku strukturu, a proizvode je od izuzetno prefinjenog materijala. Ne možete da se ne zapitate kako to funkcioniše i prema kojim pravilima”, kaže Folrat.

Prvu studiju o paukovima objavio je 1976. godine, nakon čega je usledilo niz revolucionarnih istraživanja u kojima se bavio jedinstvenim karakteristikama i funkcijama njihovih mreža. Istraživanja na terenu vodila su ga na razne strane, pa je tako stigao do Paname i Papue Nove Gvineje, gde je istraživao egzotične vrste s retkim kvalitetima.

Mnogo vremena sam proveo samo sedeći na stolici u šumi i posmatrajući paukove šta rade kako bih razumeo njihovo ponašanje”, kaže on. “Ako otkrijete primerak sa neobičnom mrežom, možete da ga secirate kako biste videli žlezdu koja luči protein i vidite na koji način se vlakna upredaju.

Posledica njegovih otkrića su različite saradnje.

Blisko je sarađivao sa arhitektama radi osmišljavanja zgrada zasnovanih na mrežama, a učestvovao je i u projektima za izradu mreža za hvatanje svemirskog otpada. Američka vojska ga je angažovala da ispita kako različite vrste droga, uključujući i LSD, utiču na paukovo pletenje mreže.

Primena u medicini

Primena u oblasti medicine možda najviše obećava. Još od stare Grčke, različite kulture lečile su rane tako što su ih trljale paukovim nitima, verujući da će na taj način sprečiti gubitak krvi i infekcije. Folrat je testirao ovu tradiciju tako što je u nizu eksperimenata sa životinjama pravio zavoje od paukove mreže. Tada je shvatio da se besprekorno stapaju sa tkivom domaćina.

Paukove niti su biokompatibilne tako da ih rana ne odbacuje”, kaže on. Pored toga su i biorazgradive, što znači da zavoj naprosto nestaje kako rana zarasta. Čak i kada niti nisu bile očišćene, već su samo uzete iz mreže, zatvarale su ranu i posle toga nismo morali da ih odstranimo”, dodaje Folrat.

U sledećoj fazi, Folrat je analizirao same niti odmah nakon izlučivanja. On je otkrio jedinstveni raspored proteinskih struktura u njima, koje su, kako se ispostavilo, otporne na pritisak i deformacije. To je i razlog jedinstvene snage i elastičnosti paukove mreže.

Saznao je da paukovi iz roda Nephila (zlatosvileni pauk tkač) proizvode sedam različitih vrsta vlakana, pri čemu svako ima različitu namenu. Najčvršća su vlakna na kojima pauk visi i poslužila su kao model za novu vrstu biomedicinskog implantata.

Proizvodnja paukove svile u većim količinama nije bila moguća, zato što se od anesteziranih paukova može dobiti samo jedna nit, a uzgajanje arahnida je nemoguća misija zato što su kanibali.

Zbog toga je Folrat pokušao da iskoristi snagu svilenih buba, čije larve, u industrijskom procesu gajenja i izlaganja vrelom vazduhu ili pari, proizvedu ukupno više od 150.000 tona svile godišnje. Ova metoda se koristi za proizvodnju luskuznih tkanina više od 5.000 godina, prvi put u Kini, u doba neolita.

Vlakna svilene bube, međutim, nisu tako čvrsta kao paukova, osim toga, sadrže otrovni lepak zbog kojeg nisu najpogodnija za primenu u hirurgiji.

Cilj naučnika: Stvoriti implantat

Folrat je otkrio vrstu divljih svilenih buba, čije larve proizvode svilu sličnog proteinskog sastava kao kod pauka. Sekvencirao je te proteine i uporedio ih sa strukturom niti na kojoj visi pauk. Iz produkta ove vrste svilene bube uklonjen je toksični lepak, da bi zatim bio proizveden kao čvrst, čist materijal koji je Folratova kompanija Silk grup (pri Univerzitetu Oksford) nazvala Spidrex.

Njihov napredak je podstakao komercijalno interesovanje, pa je Folrat otvorio ogranak kompanije Oxford Biomaterials, koja se bavi razvojem za primenu u oblasti medicine. Analizirao je mogućnosti korišćenja “Spidrexa” za proizvodnju veštačkih kostiju, a takođe je testirao mogućnosti korišćenja za zavoje. Na kraju su istraživanja koncentrisali na zamenu za kolena. Osnovali su novi ogranak pod nazivom Orthox, koja se bavi primenom “Spidrexa” u proizvodnji materijala koji može da se oblikuje, a koji bi mogao da zameni hrskavicu i posluži kao biokompatibilna rešetka za tkivo koje se obnavlja.

Cilj naučnika je da stvore implantat koji bi u roku od pet godina zamenila originalna hrskavica.

Trenutno se ovi implantati klinički ispituju, a Folrat je zadovoljan rezultatima. “Zadovoljni su i pacijenti i hirurzi”, kaže Folrat i veruje da će implantati biti široko dosupni do 2018. godine.

Mnogobrojna primena paukove mreže

Sličan koncept Folrat primenjuje i u oblasti regeneracije nerava, preko još jednog ogranka kompanije, pod nazivom Neurotex. Tim se nada da će na ovaj način moći da izleči paralizu izazvanu teškim povredama kičme.

Gotovo svakodnevno se objavljuju rezultati novih istraživanja o mogućnostima primene paučine u regenerativnoj medicini. Naučni timovi širom sveta danas proizvode nove materijale koristeći niz kreativnih tehnika, kao što je ugradnja DNK pauka u koze, pa čak i korišćenje kvasaca za dobijanje svile.

Folratov tim radi na izradi kaciga za motocikliste, avionskih instrument-tabli i vojnih uniformi, a proučava i izuzetno efikasan proces tkanja paukove mreže radi korišćenja u hajtek-proizvodnji. Paukova mreža je već poslužila kao model za senzore zagađenja, a sintetička paukova mreža je sve popularnija u proizvodnji odeće.

Posle 40 godina rapidnog napretka, zoolog Folrat uveren je da je tek zagrebao po površini onog što bi stanari na krovu Univerziteta Oksford još mogli da pruže.

Paukovi postoje milionima godina”, kaže Folrat. “Imamo još mnogo toga da naučimo od njih.”

Izvor: nationalgeographic.rs/Blic

_________________________________________________________________________________

ČULO KOJE NEMAJU SVI…

tamoiovde-logo

”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Pavana Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima

pawan-sinhaDugogodišnji život bez boja i vizuelnih opažanja. Jedino razlikuju tamu od svetlosti i uče da upoznaju stvarnost pomoću drugih čula.

Znaju kako izgleda dodirnuti stolicu, pomirisati lotosov cvet, znaju glas svojih roditelja ali ne znaju kako bilo šta od toga izgleda.

A onda jednog dana, entuzijastičan naučnik sa medicinskim timom dolazi u njihov život i nakon brojnih pregleda i lečenja, dobijaju još jedno čulo – vid.

Na početku je to samo zbrka senzacija, igra boja i svetlosti bez ikakvog reda i smisla, a šta se kasnije događa, pitanje je koje postavlja Pavan Sinha.

Nakon završenih studija kompjuterskih nauka u Nju Delhiju, Pavan Sinha je doktorirao na MIT–u (Massachusetts Institute of Technology) gde danas radi kao profesor na Odeljenju za mozak i kognitivne nauke, a pre 12 godina je započeo jedan neobičan projekat. ”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima.

Pesimistični podaci

Najveći procenat slepe dece živi u Indiji, pesimistični su podaci Svetske zdravstvene organizacije. Još pesimističnija je činjenica da oko 40 odsto ove dece ima slepilo koje je izlečivo, ali ne i priliku da se leči. Od lepšeg pogleda na svet ih ne odvajaju samo siromaštvo, loši uslovi života, velika udaljenost od medicinskih centara, nedostatak bolnica u kojima mogu da se leče osobe ovog uzrasta, već i predrasude.

Neke od njih nisu raširene samo među neobrazovanim stanovništvom već i među naučnicima. Među oftamolozima je dugo vladalo mišljenje da tinejdžeri koji su slepi od rođenja nakon operacije neće moći da progledaju i da njihov mozak nije u mogućnosti da primi nove čulne senzacije čak ni onda kada su oči zdrave.

Ovakav zaključak je izveden iz eksperimenata koje su šezdesetih godina sprovodili nobelovci Torsten Vizel i Dejvid Habel na mačkama i majmunima. Oni su došli do značajnih otkrića i između ostalog utvrdili da ako mozak ovih životinja ne dobija vizuelne signale u kritičnom periodu života, njihov vid se ne može više vratiti. Međutim, prema mišljenju Pavana Sinhe, vrlo brzo je analogijom zaključeno da ovo važi i za ljude pa je malo odraslih koji su operisani.

Na svom putovanju kroz Indiju na kom je želeo da sazna zašto je ovo zemlja slepe dece, Sinha je susreo i nekoliko ljudi koji su operisani kao tinejdžeri i mogu da vide. Taj broj deluje beznačajno u odnosu na broj slepe dece koje u ovoj zemlji ima između 200.000 i 700.000 ali je bio dovoljan razlog da Sinha pokuša da vraća svetlost i započne projekat Prakaš.

Znao je da nije lako ubediti fondacije da novac ulože u lečenje tako velikog broja dece, naročito ako ona žive daleko od država koje upravljaju ovim novcem, pa je odlučio da humanost spoji sa naukom koja je potrebna svima. Fenomen dece koja u svojim tinejdžerskim danima dobijaju novo čulo, savršeno se uklapao u potragu za odgovorom na pitanje ”Kako učimo da vidimo?” koje je i ranije zanimalo Sinhu i njegove kolege.

Projekat Prakaš je zbog svog naučnog i humanitarnog aspekta dobio podršku i novac, a Pavan Sinha je sa svojim timom počeo da postavlja medicinske kampove u delovima Indije sa najlošijim uslovima za život. Upravo tu su deca zbog problema kao što je katarakta, koji bi u nekom drugom dela sveta bio izlečen u prvim mesecima života, odrastala uskraćena za jedno čulo. U ovim kampovima je više od 40.000 dece prošlo kroz preglede, istraživanja a oni kod kojih je pronađeno da se uzrok slepila može ukloniti, odlazili su na lečenje u Nju Delhi. 

Projekat je započeo 2004. godine i još uvek traje, a Pavan Sinha veruje da će broj dece kojoj će pomoći sve više rasti. Oko 2000 njih je već progledalo zahvaljujući ovom naučniku a njihovo iskustvo je uzdrmalo neuronauke novim saznanjima, ali još mnogo ciljeva Sinha ima pred sobom. Finansije projekta pokrivaju sve troškove pregleda i lečenja, kao i boravka u kampu i putovanja, a u naučnim istraživanjima učestvuju samo ona deca čiji roditelji daju saglasnost, dok medicinske usluge dobijaju svi.

Optimistični rezultati

brailleOsim što svojim radom Sinha omogućuje lečenje siromašnoj deci i širi svest da je lečenje moguće, značajni su i naučni rezultati do kojih je doveo rad sa ovom decom. Pavan Sinha i ljudi iz njegovog tima su primetili da mozak tinejdžera koji su rođeni slepi zaista ne može odmah nakon operacije da primi vizuelne opažaje i da im da smisao.

Prolaze dani i meseci a ove osobe ne mogu da prepoznaju objekte i ljude, ne primećuju gde se jedan predmet završava a počinje drugi, ne opažaju jasne oblike, ali vremenom njihov mozak uči da koristi novo čulo. Prema Sinhinom mišljenju te velike promene se odigravaju veoma brzo, a iznenađujuće je koliko je mozak prilagodljiv i promenljiv i dvadesetak godina nakon rođenja.

Među brojnim istraživanjima kako deca reaguju na vizuelne stimuluse, posmatranjima procesa u njihovom mozgu i praćenjima šta je u opažanju urođeno a šta se stiče iskustvom, posebno su zanimljiva istraživanja sa optičkim iluzijama. Rezultati pokazuju da deca odmah nakon operacije reaguju isto kao oni koji vide od rođenja – ove iluzije ih prevare. Za Pavana Sinhu ovi podaci su važni za rešavanje dileme da li su reakcije na optičke varke urođene, ali i za buduća istraživanja njihove uloge i uzroka.

Radeći na projektu ”Prakaš”, Sinha je uspeo da osvetli i jedan paradoks iz 17. veka. Irski filozof Vilijam Moline je postavio pitanje: da li će osoba koja je rođena slepa i koja je naučila da pomoću dodira razlikuje loptu od kocke, kada progleda moći samo pomoću vida da prepozna ova dva predmeta? Skoro četiri veka kasnije Pavan Sinha je nakon svojih istraživanja odgovorio: Ne.

Njegova istraživanja su pokazala da saznanja dobijena preko dodira i drugih čula ne mogu odmah da se prenesu na vid i da osobama koje progledaju nije odmah jasno da je to isti predmet. Međutim, ove osobe će iznenađujuće brzo naučiti da povezuju znanje dobijeno pomoću novog čula sa znanjima koja su već imale što je Sinhu dovelo do zaključka da je naš mozak struktuiran tako da je spreman da uči. I to da uči veoma brzo.

Ovaj naučnik čija istraživanja unapređuju i nauku i svakodnevni život, pred sobom ima cilj da sa svojim timom izleči 500 dece godišnje, ali i da odgonetne kako učimo da vidimo, kako mozak prepoznaje predmete, scene i lica i kako čulne informacije dobijaju značenje. Pored projekta Parkaš, Sinha se bavi i brojnim drugim pitanjima neuronauka i kompjuterskih nauka, ali i uživa u avanturističkim sporotovima, redovno crta strip za MIT novine i jedan je od Ginisovaca nakon što je sa još nekoliko ljudi 2003. godine napravio najmanju knjigu na svetu.

Tekst: Jovana Nikolić

Izvor: elementarium.cpn.rs

___________________________________________________________________________________

VELIKE ISTORIJSKE PREKRETNICE…

tamoiovde-logo

14 DOGAĐAJA KOJI SU PROMENILI ISTORIJU

“National Geographic” je objavio listu 100 događaja koji su promenili svet: istorijske prekretnice, revolucionarne ideje i naučna dostignuća presudno su uticali na čovečanstvo.

“Business insider” se ograničio na 14 događaja koji su promenili vojnu istoriju: od otkrića vatre do stacioniranja najmoćnijeg oružja na svetu.

Otkrivanje vatre, pre 1,4 miliona godina

3c2507037ef4654405b29f0637118cc1

Foto: U.S. Marine Corps, Nathan McCord / Wikipedia

Prvi izum koji je odvojio savremene ljude od njihovih evolucionih predaka bilo je namerno paljenje vatre.

Dok su ranije vrste, kao što je Homo erectus, koristile prirodno izazvanu vatru, Homo sapiens je prvi svesno počeo da je pali.

Korišćenje vatre je omogućilo ljudima da pripremaju hranu, da se greju i osvetljavaju prostor.

Paljenje vatre označava početak svih tehnologija koje čovek koristi i utire put obradi metala i izradi stabilnijeg oruđa.

Korišćenje luka i strele, 15.000 godina p.n.e.

73dcad210d53c614b4650c05e1439d53

Foto: Jastrow / Wikipedia

Pretpostavlja se da su prvi lukovi i strele pravljeni od materijala koji nema dug vek trajanja, pa nije poznato kada su prvi put proizvedeni.

Najstariji otkriveni lukovi nađeni su u Holmegardu (Danska) i napravljeni su 9.000 godina p.n.e.

Ljudi su ovo oružje verovatno stvorili kako bi lakše lovili životinje, a pretpostavlja su da je nastalo posle primitivnijih projektila, kao što su izbacivač koplja i bumerang.

Vrlo brzo, luk i strela su prilagođeni za vojnu upotrebu. “National Geographic” navodi da su 5.400 godina p.n.e. strele već bile glavno oružje.

Primena točka, 3.500 godina p.n.e.

d9e48a1de045fe522c4eda9c8841ed98

Foto: Wikipedia

Točak je u širu upotrebu ušao najkasnije 3500. godine p.n.e. i bitno je uticao na različite aspekte društva, uključujući i transport, korišćenje grnčarskog točka i razvoj vodeničnog točka.

Oko 2000. godine p.n.e. točak ulazi i u vojnu upotrebu.

Hetiti su prva poznata civilizacija koja je koristili kočije sa konjskom zapregom.

Početak gvozdenog doba, 1.200 godina p.n.e.

06c3d5f60aa16606602513c855405526

Foto: NTNU Vitenskapsmuseet, Åge Hojem / Wikipedia

Hetiti su prvi masovno počeli da proizvode kovano gvožđe, oko 1400. godine p.n.e, a oko 1200. godine p.n.e. tehnologija kovanja gvožđa proširila se iz Male Azije na Evropu, Afriku i Aziju.

Izuzetno postojan materijal presudno je uticao na ljudsku ekspanziju. Oruđe od gvožđa omogućavalo je efikasnije obrađivanje zemlje, a samim tim i demografsku eksploziju.

Gvozdeno oružje i oklopi zamenili su druge metale, poput bronze, a civilizacije koje su imale ovaj metal brže su se širile od njihovih suseda.

Korišćenje betona kao građevinskog materijala, 200 godina p.n.e.

50e01ff06d74850be13c4c7d0268f007

Foto: Emanuele / Wikipedia

Do 200. godine p.n.e. Rimljani su razvili tehnologiju proizvodnje betona. Izuzetno čvrst i vodootporan, ovaj materijal je našao široku primenu: počev od izgradnje hramova i javnih trgova, pa sve do čuvenih rimskih akvadukta.

Beton je, takođe, doprineo da Rimljani zadrže vojnu i kulturnu dominaciju u delovima sveta pod svojom kontrolom. Razvili su široku mrežu kvalitetnih puteva, a beton su koristili i za izgradnju luka i pristaništa, koja su dodatno proširila uticaj Rima.

Razvoj teorije “pravednog rata”, 426. godine

27c69271dd1e56d9a4e0801ad8a8bab1

Foto: Wikipedia

Godine 426. Sveti Avgustin Hiponski objavio je svoje osnovno delo “De civitate Dei” (O Državi Božjoj), u kome razmatra načine opravdavanja rata, koji se kosio s pacifističkim vrednostima hrišćanstva.

Njegove misli su temelj Teorije pravednog rata, koju je italijanski filozof Toma Akvinski razvio sredinom 13. veka. Spisi Svetog Avgustina i Tome Akvinskog čine osnovu današnjeg shvatanja “pravednog rata”.

Pravedan rat, navodi “National Geographic”, “mora da objavi nadležna vlast… On mora da ima pravedan uzrok, a krajnji cilj mora biti uspostavljanje pravednog mira”.

Precizna navigacija, 1569. godine

aa4f830c6edf07f9669c899ffb393e24

Foto: Gerard van Schagen / Wikipedia

Sve do 1569, navigacija u velikim vodama bila je dugotrajan i težak posao. Zbog nepouzdanosti tadašnjih karata, navigatori su svaki čas morali da gledaju u kompas i prilagođavaju kurs.

Flamanski kartograf Gerhard Merkator napravio je kartu sveta koja je karakteristična po paralelnim podnevcima (meridijanima) sa jednakim međusobnim razmacima i uporednicima (paralelama) koji su takođe paralaleni, ali sa razmacima koji se povećavaju prema polovima.

Njegov kartografski metod, koji se i danas koristi, omogućio je navigatorima da lako i precizno odrede kurs i podstakao je istraživanja i evropsku ekspanziju.

Početak industrijske revolucije, 1712. godine

37ca38f49a1249cb772b0809e40436ec

Foto: Alcinoe, William Bell Scott / Wikipedia

Upotreba gvožđa i čelika, kao i otkriće novih izvora energije, podstakli su industrijsku revoluciju, koja je počela u Engleskoj, u 18. veku.

Parna mašina, koju je 1712. izumeo Tomas Njukomen, smanjila je potrebe za ljudskom energijom i, istovremeno, proširila mogućnosti transporta i proizvodnje.

Još neka značajna otkrića su parobrod, automobil, avion, telefon, radio, kao i organizacija rada (manufaktura).

Razvoj telekomunikacija, 1876. godine

7d476e31867f63a912c42227eaff1a4e

Foto: Wikipedia

Sedmog marta 1876. Američki zavod za patente dodelio je Aleksandru Grejemu Belu “jedan od najdragocenijih patenata u istoriji”.

Tri dana kasnije, Bel je svoj izum primenio da bi svom pomoćniku na drugom kraju hodnika rekao: “Gospodine Votsone, dođite ovamo. Potrebni ste mi.”

Telekomunikacija se proširila u celoj Americi, a 1927. obavljeni su i prvi međunarodni razgovori.

Broj pretplatnika mobilne telefonije širom sveta danas iznosi skoro sedam milijardi.

Letovi s posadom, 1903. godine

985c1fe15e8f410e587fd14c91c5007e

Foto: Fuller T L, Amesbury / Wikipedia

Iako je avion braće Rajt leteo samo 12 sekundi, bio je to prvi uspešan pokušaj upravljanja letelicom “težom od vazduha”. Braća Rajt usavršila su projekat i njihov avion je korišćen u izviđačkim misijama u Prvom svetskom ratu.

“National Geographic” navodi da su Britanci i Italijani dizajnirali prve bombardere 1913. godine.

Godinu dana kasnije, Francuska je montirala mitraljeze na svoje avione. Danas Sjedinjene Države raspolažu sa oko 13.000 vojnih letelica. Kina i Rusija, druge dve najveće vazduhoplovne sile, imaju po 2.000-3.000 vojnih letelica.

Projekat Menhetn i najmoćnije oružje za koje se zna, 1941. godine

289a5b0d3d87bc4de0967fe175121d27

Foto: Tanjug/AP

Mesec dana pre izbijanja Drugog svetskog rata nemački genije Albert Ajnštajn napisao je pismo, posle koga je Amerika ušla u nuklearnu trku s nacistima.

U pismu iz 1939. godine Ajnštajn je upozorio američkog predsednika Frenklina Ruzvelta da bi snažna nuklearna lančana reakcija uranijuma mogla da dovede do konstruisanja “ekstremno snažnih bombi novog tipa” – atomske bombe.

Dve godine kasnije, nastao je “Projekat Menhetn”, američki plan za projektovanje i izgradnju najrazornijeg oružja ikada proizvedenog.

Šestog avgusta 1945. u 8.15 h, svet je ušao u atomsku eru kada je upotrebljeno najrazornije oružje. Prva atomska bomba upotrebljena u ratu padala je 44,4 sekunde, pre nego što je oslobodilo oko 12.500 tona TNT iznad japanskog grada Hirošime.

Neviđena svemirska trka, 1954. godine

fca9584432a6a355a4dc97593bbc9743

Foto: Tanjug/AP

Godine 1954, Rusija je predložila da se izgradi veštački satelit i posle tri godine “Sputnjik 1” postaće prvi satelit koji kruži Zemljinom orbitom.

U saradnji s nemačkim aeronautičkim inženjerom Vernerom fon Braunom, Amerika je 1958. uspešno lansirala satelit “Eksplorer 1”.

Tri godine kasnije, ruski kosmonaut Jurij Gagarin postao je prvi čovek u svemiru, što je podstaklo Amerikance da 20. jula 1969. pošalju prvog čoveka na Mesec.

Privatne kompanije kao što su “SpaceX” Ilona Maska i “Virgin Galactic” Ričarda Bransona trenutno intenzivno rade na stvaranju platforme za svemirski turizam.

Revolucija Internet, 1991.

8dec37b3122ae1843df16e5ec4b3b295

Foto: Tanjug/AP

Kada je britanski programer Tim Berners-Li krajem 1960-tih godina izmislio Svetsku mrežu (World Wide Web), svet je ušao u eru interneta.

Li je razvio “softver koji povezuje sve srodne dokumente na njegovom računaru i ubrzo potom povezao mnoštvo računara kako bi korisnici mogli da podele dokumente bez baze podataka”, navodi “National Geographic”.

Danas više od tri milijarde ljudi koristi internet.

Regenerativna medicina, 1999. godine

47b83a56b25cd5bbe94d3a20541a43a5

Foto: Tanjug/AP

Prvi veliki korak u pravcu obnavljanja oštećenog organa ili izgubljenog uda učinjen je 1999. godine kada su lekari u Vejk Forestu uspeli da uzgoje novu jetru. Od tada naučnici usavršavaju regenerativne tehnike.

“Čak i mozak, za koji se nekada smatralo da je zabranjeno tle za regeneraciju pomoću matičnih ćelija na način na koji se to radi sa jetrom i kostima, postao je tema.

Istraživanja neuralnih matičnih ćelija (NSC), koje mogu da zamene uništene neurone žrtava moždanog udara, mogla bi da rezultiraju novim metodama lečenja oboljenja kao što su Parkinsonova i Alchajmerova bolest.”

businessinsider.com / M.A.

Izvor: blic.rs

___________________________________________________________________________________

POVEZANOST DUŠE I TELA…

tamoiovde-logo

Kako nastaju psihosomatske bolesti i koja je njihova duhovna svrha

Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?

U svim vremenima naučnici su tražili uzrok smrtonosnog oboljenja i načine borbe s njim, uglavnom uzaludno. No, odjednom se pojavila senzacija: Na kalifornijskom Univerzitetu Berkli, sproveden je neobičan eksperiment. Ispitano je 15.000 pacijenata i otkriveno da je istorija mnogih bolesti neverovatno slična.

42257274456ded9ee12107999375706_w640

Thinkstock

Skoro svakog od ispitanih ljudi nekada je neko jako uvredio i niko od njih ne može to oprostiti. Stalno vrte staru traku i na taj način iznova otvaraju svoju ranu.

Naučnici su zaključili da je opsesivna preokupacija uvredama pokrenula proces bolesti.

Duševno i fizičko zdravlje su usko povezani i često predispozicija čoveka za jedne ili druge bolesti zavisi od toga kakav je njegov temperament, način života, navike. Kakav je karakter takve su i bolesti i svaka bolest liči na samog čoveka.

Telo je samo ogledalo koje odražava naše nevidljive misli i osećaje.

Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?

Naučnici su uspeli opisati taj proces. Krvni sudovi se u slučaju depresije sužavaju. Kiseonik i hranjive materije koje su neophodne organizmu ne dolaze do određenih organa, do nervnog i imunog sistema. Imunitet stalno potiskuje ćelije raka koje se nalaze i žive u svakom ljudskom organizmu.

One se stalno potiskuju i zbog toga se ne razmnožavaju. Imunitet ih drži pod kontrolom do određene granice dok razmnožavanje ne počne takvim ritmom, da ga je gotovo nemoguće zadržati. U tom slučaju govorimo da je čovek bolestan od raka.

Koncentrisanje na uvrede, nije jedina karakterna crta koja može zahvatiti i dovesti do bolesti čak i najjači organizam. Psihijatar Petar Ganuškina još je početkom prošlog veka primetio da je često kod njegovih pacijenata, kod ljudi s psihičkim bolestima, prevladavala neka karakterna crta.

On je napravio spisak patoloških psiho tipova kojim odgovara ne samo svoj niz specifičnih karakternih crta, već i svoj niz bolesti. Potom su njegovu klasifikaciju počeli koristiti i za obične ljude. Teorija o povezanosti konkretnog psiho tipa s konkretnom bolešću, još uvek je samo teorija.

Ali ako je stvarno povezano sa zdravljem to je vrlo korisno medicini. Bolest se u tom slučaju može predvideti. Naravno, slična dijagnostika još uvek je eksperiment. U stvarnosti je niko ne sprovodi. Tačnost te dijagnostike takođe je pod znakom pitanja. Međutim ne treba ni tvrditi da su slična predviđanja profanacija.

Povezanost duše i tela

Možda direktne zavisnost između karakternih crta i konkretne bolesti nema, ali to da su psiha i zdravlje povezani potvrđuju i drugi pored psihologije i nauke, oni koji se neposredno bave fizičkim zdravljem ljudi – lekari.

Povezanost duše i tela doktor refleksolog Jurij Kač izučava mnogo godina. Prema njegovoj teoriji koju je pozajmio od drevnih kineskih iscelitelja, čovekovo telo je prožeto sa 12 kanala – meridijani. Svaki od njih je povezan sa određenim unutrašnjim organom. Negativne emocije i stres mogu zatvoriti kanale i dovesti do bolesti tih organa. Na primer, emocija kao što je gnev direktno utiče na rad srca.

Kod ljudi koji su pesimisti, koji su duhovno slabi i kod onih koji su skloni emocijama kao što su: depresija, tuga – to dovodi do narušavanja rada svih funkcionalnih sistema i uopšte do razvoja bolesti i fatalnog kraja. Doktori su odavno primetili da je želudac usko povezan sa emocionalnom sferom.

Ukoliko čovek ima probleme, ako doživljava jaki stres to se često odražava na probavne organe. Jake emocije ne utiču samo na želudac. Istraživači su primetili i druge zakonitosti što im je omogućilo izdvajanje rizičnih grupa u koje spadaju, na primer, kukavice i besni ljudi.

Kod kukavice – problematični organi su bubrezi i mokraćni mehur. Ukoliko čovek strahuje od svakog šuškanja i boji se za sopstveno telo, još u detinjstvu usred silnog straha to može dovesti do noćnog mokrenja.

Ako je čovek zloban, svakog prezire, mrzi, razviće bolesti koje su povezane za organe poput jetre i želuca.

To da su bolesti usko povezane sa ljudskom psihom, da su direktna posledica načina života, navika, mentaliteta, lekari danas i ne sumnjaju. Međutim mehanizam transformacije konkretnih emocija i doživljaja u bolesti je vrlo složen.

Termin „psihosomatske bolesti“ prvi put je upotrebio u nauci nemački psihijatar Johan Hajnrot 1818. godine. „Psiho“ u prevodu s grčkog je duša, „soma“ telo.

Kao što proizlazi iz naziva psihosomatskim se zovu bolesti čiji uzroci nisu infekcije i mikrobi već psihički problemi. Dijabetes, bronhijalna astma, bolest srca, hipertenzija, čir na želucu, alergija, to je samo mali spisak bolesti koje pri ispitivanju pokazuju kao psihosomatske. Psihosomatske bolesti vremenom postaju karakterna crta čoveka

Bolest kao beg od problema

Čovek ne simulira, on je zaista bolestan. Međutim, bolest je u suštini isprovocirana duševnim potresima u njegovom životu, nekom tugom, tragedijom ili produženim stresom. Zašto se u jednom slučaju negativne emocije pretvaraju u dijabetes a u drugom u čir? Jedan od prvih koji se zamislio nad tim je poznati psihoanalitičar Sigmund Frojd.

Po njegovoj koncepciji duševnu ljudsku bol prima na sebe organ s kojim su bila povezana ta iskustva. Ako recimo čovek iznenada oslepi, znači da podsvesno ne želi videti ovaj svet. Poznati lekar Frank Aleksandar, psihosomatske bolesti je objasnio drugačije:

„Potpuno zdravih ljudi – što je poznato – nema. Kod nekog srce nije u redu, kod nekog su slaba pluća. Naime, ti problematični organi prvi stradaju, bez obzira kakva je iskustva čovek imao. Po principu: gde je tanko, tu se kida. “

Psihosomatika je službeno priznata od strane naučne zajednice, opisana u brojnim monografijama.Ako je okidač za psihosomatske bolesti u pravilu stres, u hroničan oblik ona prelazi iz razloga što čovek ima koristi od bolesti. Osoba ne želi biti bolesna, ali podsvesno teži tome da bolest ostane. Najčešće korist od bolesti upotrebljavaju ljudi slabe volje.

Bolest za njih postaje štit kojim se skrivaju od životnih problema i nevolja. Koriste bolest za dobijanje materijalnih i sličnih koristi. Međutim psihosomatske bolesti su opasne zato što s vremenom postaju karakterna crta. Psihosomatske bolesti se vrlo teško leče, uobičajene metode ovde ne deluju.

Da bi se razumeli uzroci bolesti, ponekad je potrebno shvatiti šta je u čovekovoj duši, shvatiti njegove tajne želje i misli. Bez toga se ništa ne može. Ukoliko se prihvati mišljenje da su bolesti proizvod našeg karaktera, tada se i spas nalazi u samom čoveku, u njegovom karakteru.

Priče o tome kako je čovek bio ozbiljno bolestan – smrtno, a onda odjednom misteriozno ozdravio, čuo je verovatno svako. Sve te priče ukazuju na jedno: da bi se izbavio od bolesti čovek ne može da sedi skrštenih ruku, već bi trebalo da radi na sebi, a najvažnije je da ne pada u depresiju, već usmerava sebe na pozitivno.

Transformacija karaktera

Bilo koje negativne emocije koje se nakupljaju unutra i nemaju oduška, potkopavaju organizam. Bolestan čovek sam sebe baca u grob i sam sebe iz groba diže. Snagom volje se može pobediti bilo koja neizlečiva bolest, a slaba volja može biti fatalna čak i za relativno laku bolest.

Dići se iznad Ienjosti, apatiju, poverovati u sebe, preispitati svoje navike u odnosu na život, jeste teško. Ipak psiholozi su uvereni da je ponekad to jedina šansa za izlečenje. Ukoliko čovek ima neke ciljeve u životu, ako zbog nečega živi, on preživljava uprkos svemu.

Navikli smo se odnositi prema bolesti sa strahom, kao prema nečemu neugodnom i opasnom, to niko i ne spori. Bolest je uvek bolna, uvek je to stradanje, međutim vernici znaju da se bolesti ne šalju čoveku samo tako, one su povod da se razmisli o životu i možda u njemu nešto promeni. Ukoliko uklanjamo simptome pomoću lekova, ostaju iste karakterne crte, isti mentalitet, isti način života, i bolest ponovo dobija snagu.

Ukoliko se ne menja čovekov život, njegov sistem vrednosti, ako se ne menja ličnost tada bolest ne nestaje. To je činjenica. Ukoliko je bolest stvarno povezana s karakterom na paradoksalan način to nije samo nevolja, već i blago. Ona omogućava čoveku da promeni sebe, da postane bolji, jači.

Ko zna, možda se u tome i krije prava svrha bolesti.

Izvor:superzena.b92.net/Sensa

________________________________________________________________________________

SPAS ZA KRVNU SLIKU…

tamoiovde-logo

Narodni recept za povećanje hemoglobina: Spas za krvnu sliku

Smanjenje nivoa hemoglobina u krvi, nezavisno od broja eritrocita, crvenih krvnih zrnaca, smanjuje kapacitet krvi da prenosi kiseonik i dovodi do anemije.

35546043056bb2e689dd8a576818175_w640

foto: Thinkstock

U narodnoj medicini postoji više recepata za povećanje hemoglobina u krvi.

Jedan od njih preporučuju i sami lekari, a izuzetno je dobar za povećanje hemoglobina, podizanja nivoa krvnih zrnaca i poboljšanje kompletne krvne slike.

Od ovih sastojaka dobićete litarsku teglu ukusne i veoma zdrave lekovite smese.

Za pripremu ovog prirodnog leka biće vam potrebno 200 ml meda, 200 g oraha, 200 g suvog grožđa, 200 ml soka od šargarepe, 200 ml soka od cvekle i 2 limuna.

Priprema: Operite limunove, rasecite ih na pola i izvadite koštice. Sameljte u mašini za mlevenje mesa i stavite u posudu.

Dodajte med, sok od cvekle i sok od šargarepe, pa dobro promešajte.

Na kraju dodajte i sitno iseckane orahe i suvo grožđe, pa sve dobro sjedinite.

Dobićete litarsku teglu ukusne i veoma zdrave lekovite smese. Čuvajte je u frižideru. Uzimajte tri puta dnevno po 1 supenu kašiku pre jela.

Budite zdravi!

Izvor: superzena.b92.net/stil.kurir.rs

_______________________________________________________________________________

SIMBOL OČUVANJA NARODNE MEDICINE…

tamoiovde-logo

Rat za koprivu- dve godine zatvora ako je javno pohvalite!

Kada je neko staro domaćinstvo napušteno i oronulo, narod kaže – zaraslo u koprivu. To nije čudo, jer ova otporna biljka je jedna od retkih koja raste čak i tamo gde je čovek najviše zagadio životnu sredinu. U toj otpornosti, kaže narodna medicina, leži njena snaga i sposobonost da zaštiti zdravlje ljudi, životinja i zemljišta.

kopriva_f2Kako je veoma otporna na hemikalije, insekte i štetočine, od koprive danas mnogi ekološki proizvođači pripremaju rastvor kojim prskaju svoje useve.

Oni se kunu da je to jedno od najboljih i najjeftinijih đubriva i zaštita za vrt. U francuskoj narodnoj medicini, kopriva je veoma zastupljena.

Vekovima se sa kolena na koleno prenosi jednostavan recept za pripremu fermentisanog lekovitog ekstrakta. Stočari je koriste za ishranu životinja, naročito novorođenih mladunaca odvojenih od majki, kojima daje snagu i spasava živote.

Još u vreme stare Grčke koristila se za masažu protiv reumatizma i kao lek protiv anemije, bronhitisa, migrene, i svih bolesti koje su rezultat zatrovanosti organizma. Jednostavna narodna mudrost kaže – kopriva čisti krv.

kopriva_000Međutim, zakoni Evropske unije su neumoljivi, i u njima nema mesta za narodne mudrosti. To je otišlo tako daleko da je Francuska zabranila ne samo uzgoj i preradu, nego i širenje znanja o koprivi putem javnih nastupa.

Norme su dodatno pooštrene 2006. godine, donošenjem Agrarnog orijentacionog zakona (LOI 2006-11) koji je zabranio prodaju svih preparata na biljnoj bazi bez posebne državne dozvole.

U baštama Francuske sa koprivom je počeo da se raste i pobunjenički duh, a jedan od vođa pobune je bio glavni baštovan čuvenog Versaja.

Kopriva je postala simbol očuvanja narodne medicine i organske proizvodnje. Francuski baštovani nisu odustali od svoje „kriminogene” prakse, iako im je bila zaprećena kazna od 75,000€ i dve godine zatvora.

1644Oni nisu smeli da spominju u javnosti svoje domaće fermentisano đubrivo od koprive koje spravljaju na izuzetno „opasan” način:

1 kg koprive se potopi u 10l čiste vode, pritisne kamenom, ostavi se da fermentiše 10-20 dana, a potom se time zalivaju ili prskaju usevi.

Strašno komplikovana fito-farmakološka procedura za koju je neophodna tržišna dozvola, zar ne?

Dok se na svim medijima vrte skupo plaćene reklame o pesticidima koji zagađuju vodu i zemljište, ne smeju se upotrebljavati bez gas-maski i gumenih rukavica, i zahtevaju specifične vremenske uslove kad nema ni daška vetra, o prostoj „čorbi” od koprive kojom se zemljište oslobađa od korova i štetočina se u francuskim medijima nije smelo govoriti.

Zna se šta donosi novac, a najveći greh koprive je što je besplatna i svima dostupna.

Pogledajte zanimljiv dokumentarni film TV kanala Arte koji govori o ovom apsurdu i upoznajte se sa brojnim prednostima „opasne” i zabranjene koprive:

Pod ogromnim pritiskom javnosti Agrarni orijentacioni zakon (LOI 2006-11) je stavljen van snage.

Međutim, ovaj problem je dao jasniju sliku sa kakvim izazovima su se suočavale zemlje Evropske unije tokom procesa usklađivanja nacionalnog zakonodavstva sa pravom EU, i kakve „zamke“ očekuju buduće članice.


Autor ΜΕΔΙΑΣ • 24. 06. 2015

_______________________________________________________________________________

OPASNOST VREBA IZ ČAŠE…

tamoiovde-logo

Alkoholna pića i neke droge, pogotovo u kombinaciji, što je vrlo često, ostavljaju trajne posledice na mentalno i fizičko zdravlje, posebno mladih, koji na žurkama o tome ne razmišljaju

opasnost-vreba-iz-case

Mladi često ne shvataju kakvom riziku se izlažu pijući u klubu ili na žurkama

Mnoge žurke tinejdžera, proslave rođendana, mature i provod u noćnom klubu ili na splavu zbog trovanja od alkohola, umesto kod kuće, završe se u ambulanti.

Mladići obično mešaju pivo sa žestokim pićem ili psihoaktivnim supstancama, a devojke najčešće posežu za koktelima. Nekoliko čašica i – zbogom pameti!

Takvih primera je mnogo poslednjih godina i kod nas i u inostranstvu. Neki će se setiti vesti da je zbog pomodnog koktela s tečnim azotom tinejdžerka iz Lankastera ostala bez želuca!

Ta supstanca se inače koristi za hlađenje i zamrzavanje, a ako se udiše ili konzumira, može da izazove i oštećenje unutrašnjih tkiva. Nakon ovog incidenta britanske vlasti zabranile prodaju ovog i mnogih drugih spornih koktela.

I apsint je za vreme svoje najveće slave smatran čudotvornim napitkom, „zelenom vilom” koja inspiriše, ali i đavoljim pićem, koje treba ukinuti, što se u nekim zemljama (ne i kod nas) na kraju i dogodilo.

Komentar tinejdžera koji je konzumirao popularni koktel zaista zvuči zastrašujuće: dve kocke leda prelivene apsintom drže se u ustima – da utrnu, a ubrzo se i mozgu desi to isto!

ScreenshotUprkos ozbiljnim upozorenjima, prof. dr Jasmina Jović Stošić, načelnik Klinike za urgentnu i kliničku toksikologiju VMA, kaže da je sve veći broj onih koji zatraže pomoć na ovoj klinici, koja je jedina specijalizovana ustanova za lečenje akutnih trovanja, otvorena 24 časa, sedam dana u nedelji.

– Zabrinjavajuće je što je broj akutnih trovanja tokom poslednje decenije stalno u porastu. U našoj ambulanti godišnje primimo oko 4.000 pacijenata. Od toga, tri četvrtine zbrinjavamo tokom jednodnevne hospitalizacije ili ambulantnih pregleda, a jednu četvrtinu moramo da zadržimo na bolničkom lečenju – ističe dr Jović Stošić.

Kada je reč o omladini, naša sagovornica kaže da je i dalje najučestalije trovanje i ono ima ciklični karakter.

– Zahvaljujući brizi i kontroli profesora, broj akutnih trovanja alkoholom sada je neuporedivo manji tokom mature. Ali vikendom i u vreme proslava, za Novu godinu, posebno, broj maloletnih pacijenata koje mi uglavnom zbrinjavamo u sitne noćne sate iz godine u godinu se povećava. Najređe dolaze sa kućnih žurki. Uglavnom je to omladina koja izlazi po klubovima i ostaje do tri, četiri, pa i pet ujutru – konstatuje doktorka.

Osim zbog alkohola, primećena je pojava novih agenasa koji dovode do akutne intoksinacije.

Jedna od tih je droga koja se naziva „biljni tamjan” i prodaje sa kao osveživač vazduha, a u suštini je mešavina koja ima efekte slične marihuani. Međutim, za razliku od klasične, prirodne marihuane, ovde se, kako opisuje doktorka, radi o mešavini biljaka koje nemaju posebno psihoaktivno dejstvo, ali su poprskane sprejom sintetske marihuane, koji je mnogo jači.

To kod mladih osoba dovodi do poremećaja u ponašanju, sličnih akutnoj psihozi i akutnoj šizofreniji! Uz to imaju i lupanje srca, halucinacije, delirijum…

– Početkom godine imali smo veliki broj takvih slučajeva intoksinacije, jer su jedno vreme te supstance mogle legalno da se kupe u nekim prodavnicama u Beogradu.

Znate, kada nešto možete da kupite legalno, onda se omladini, pogotovo maloletnoj deci, šalje poruka da je to dozvoljeno i da nije štetno, što je daleko od toga. Zato smo krenuli u akciju. I štampa je mnogo pisala o tim drogama, angažovali smo i policiju, Ministarstvo trgovine, tako da smo u saradnji sa svima njima uspeli da ih stavimo na listu zabranjenih i da se obustavi slobodna prodaja, pa je sada, krajem godine, tih slučaja trovanja znatno manje nego početkom godine – ističe ona.

Da bi se, kako objašnjava naša sagovornica, otkrile uobičajene droge, recimo, heroin, marihuana, pojedini lekovi, amfetamini, postoje standardni testovi, to jest test-tračice.

– Testiranjem mokraće u roku od nekoliko minuta se pokaže da li je neko uzimao nešto od toga ili nije. Međutim, novi sintetski kanabinoidi, koji se nalaze u biljnom tamjanu, tim testom se ne vide. To nam je zadalo mnogo muka i dilema dok nismo razradili metode koje su mnogo sofisticiranije i zahtevaju skuplju opremu, uz pomoć kojih smo mogli da utvrdimo šta je u pitanju – napominje.

ScreenshotDoktorka upozorava da zavisnost i rekreativno uzimanje droga, pogotovo u kombinaciji sa alkoholom, što je vrlo često, može da ostavi trajne posledice, kako na mentalno, tako i na fizičko zdravlje.

Mladi koji koriste psihoaktivne supstance dovode sebe u situacije da učestvuju u tučama ili saobraćajnim nesrećama, a i u tim prilikama zaista može da dođe do fatalnih ishoda.

Posle korišćenja psihostimulativnih sredstava te osobe gube dodir sa realnošću i mnogo su sklonije depresiji, imaju oštećeno pamćenje, afektivno reaguju…

Ponekad se život može dovesti u opasnost čak i ako se samo jednom pretera u nedozvoljenom piću!

– Za sve postoje smrtne doze, pa i za alkohol ili psihoaktivne supstance. Takvi slučajevi nisu česti, ali dešavaju se. Od heroina se praktično može umreti i prilikom uzimanja prve doze! Ukoliko se pacijent predozira, vrlo lako pada u komu, prestaje disanje i nastupa smrt!

Alkohol, između ostalog, može da izazove komplikacije kao što su akutni pankreatitis, poremećaj metabolizma i veliki pad šećera i da trajno ošteti mozak. Kokain u pojedinim slučajevima može da izazove infarkt srca, mozga i creva, „ekstazi” i njemu slični preparati takođe mogu da budu opasni. Zato ne sme niko da se zavarava da može jednom da proba i nema veze – naglašava doktorka.

Mada bi u pojedinim situacijama možda bilo poželjno, dr Jović Stošić kaže da ne insistira na tome da policija interveniše.

– Nama je bitno da oni koji dovedu ugroženog pacijenta ne strepe da će biti ispitivani od policije, pa da zbog straha od kazne svog druga ostave komi i pobegnu. Kada su ostavljeni sami ili sa nepoznatim ljudima, onda nema ko da pozove hitnu pomoć, nema ko da ga podigne da se ne uguši ako povraća, nema ko da vidi da li je prestao da diše…

Uglavnom pozovemo roditelje, s obzirom na to da je vrlo često potrebno da se toj deci donese čista odeća i pruži moralna podrška. Onda oni u dogovoru mogu da odluče da li će slučaj prijaviti policiji – navodi dr Jović Stošić, koja i sama priznaje da je viđala različito ponašanje roditelja.

– Jedni su brižni, dotrče kad ih pozovemo i imaju razumevanja za ono što se dogodilo. Drugi burno i agresivno reaguju. Neki krive društvo, a ne sebe ili svoje dete, ili misle da je njihovom detetu neko drogu „podmetnuo”. Postoje i oni koji su potpuno nezainteresovani, čak se i ne javljaju na telefon, ili kažu da moraju da spavaju da bi mogli da idu na posao i ne pojave se – dodaje naša sagovornica.

Doktorka smatra da, osim roditelja, značajnu ulogu u vaspitanju dece imaju država i sistem. Međutim, omladina je dezorijentisana u svojim ciljevima. Provod u klubovima i splavovima, gde su upravo i izloženi opasnosti, glavna je zabava u Beogradu.

Prema Zakonu o javnom redu i miru, ukoliko se alkohol posluži maloletnoj osobi, sledi 30 dana zatvora ili novčana kazna. A da li je neko odgovarao? Čemu zabrana prodaje alkohola posle 22 časa u marketima kad ona ne važi u fensi kafićima, splavovima, noćnim klubovima?

Autor: Jordanka Stanković
Izvor: politika.rs

________________________________________________________________________________________