SRPSKA ŠLJIVA KAO BREND…

 Čačanska lepotica najpopularnija, prastaroj srpskoj Požegači preti nestajanje

Srpska šljiva pravi je domaći brend među voćkama. Ona čini 40% stabala u Srbiji.

U Srbiji se gaji veliki broj sorti, od autohtonih, čiji je tipičan predstavnik šljiva požegača, prastara i autohtona srpska sorta šljive, pa do najplemenitijih.

Prva u julu kreče čačanska rana, ali i odomaćena nemačka sorta rutgešteter. Zatim sredinom meseca pristiže kalifornijska plava šljiva, a kraj meseca i ceo avgust rezervisan je za domaće sorte: timočanku, čačansku najbolju, čačansku lepoticu, čačansku rodnu…

U septembru nam stiže najbolja od najboljih, originalna, domaća, srpska šljiva požegača, ali, tu su i ruska šljiva i američki stenlej.

Od drugih sorti u Srbiji se po gde-gde gaje i: aženka, belošljiva, viktorija, drenovka, zelena renkloda, ilinjača, imperial, Italijanka, metlaš, Moravka, nansijka, papračanka (debeljača), prezident, sitnica, trnovača, fruškogorska bela, cimerova rana, crvena ranka, džanarika…

Procenjuje se da autohtone sorte, čiji prinosi osciliraju i lošijeg su kvaliteta, čine polovinu ukupnog broja stabala. Otkup šljive se kreće od osam odsto do 15 odsto ukupne proizvodnje, a veoma male količine se prodaju u svežem stanju.

I ne vole samo Srbi u Srbiji srpsku šljivu. Srpske sorte šljive su među vodećim u Češkoj, a jedna od najzastupljenijih je čačanska lepotica.

Ipak, autentična i najstarija sorta šljive sa naših prostora je čuvena požegača (madžarka, bistrica). Ova prastara odomaćena sorta, kroz istoriju je uvek bila najzastupljenija među sortama šljiva u Srbiji.

Smatra se najkvalitetnijom sortom šljive uopšte, mana su joj samo relativno sitni plodovi, ali veliki problem u njenom gajenju predstavlja izuzetno izražena osetljivost prema virusu šarke šljive, koja ugrožava sam opstanak sorte.

Deblo požegače je osetljivo na izmrzavanje, naročito na jugozapadnim položajima. Kruna je gusta, piramidalna, i odlikuje se velikom nosivošću. Grane su elastične i retko se lome pod teretom ploda. Može se kalemiti na dženariku i belošljivu. Kasno lista, naročito klonovi poznati u narodu kao poznice.

Cveta kasno i eksplozivno, a jedan pupoljak sadrži 1,3 cveta. Samooplodna je, pa može da se gaji u monosortnim zasadima bez oprašivača. Počinje da rađa u četvrtoj godini i, uz primenjenu punu agrotehniku, rađa redovno i obilno.

Smatra se da je u Evropu (Grčku) došla još pre nove ere. Nekada je bila vodeća sorta šljive kod nas. Sazreva krajem avgusta i početkom septembra a na većim nadmorskim visinama i kasnije. U hladnjačama se plod može čuvati do mesec dana.

Šta dalje sa ovom sortom, velika je dilema ne samo kod proizvođača već i od naučnih institucija, upravo zbog njene preosetljivosti na virus šarke. Požegača je pronela slavu srpskog šljivarstva po svetu.

 Najveću ekspanziju imala je krajem 19. i početkom 20. veka. Tada se požegača u Srbiji proizvodila u velikim količinama, sušila, prerađivala u pekmez i rakiju i izvozila po celom svetu. Godine 1917. otkriven je virus šarke šljive u Ćustendilu u Bugarskoj i od tada počinje propast i nestajanje požegače kao sorte.

U Srbiji, ova sorta se do današnjih dana najviše zadržala u njenim zapadnim delovima. Istočna, centralna i južna Srbija skoro da nemaju požegače i zdravih stabala koja imaju ekonomsku opravdanost gajenja.

U valjevskom kraju i ostalim delovima zapadne Srbije požegača se najviše gajila i širila šezdesetih godina prošlog veka. Tada su na imanjima zadruga pravljeni veći kompleksi zemljišta na kojima su podizani zasadi požegače. Pored zasada, u skoro svakoj zadruzi pravljene su i industrijske sušare za sušenje plodova. Sada tih zasada nema, oni su pokrčeni, zemlja vraćena bivšim vlasnicima, a sušare porušene ili van funkcije. Nestale su velike površine pod šljivom požegačom.

U proizvodnju je uvedena američka sorta stenlej, sorta krupnijeg ploda i tolerantna na šarku. Ona se brzo širila po Srbiji i sa sobom nosila virus šarke koji će se kasnije raširiti po celoj zemlji i doprineti ubrzanom propadanju požegače.

Kada svi Srbi jednoga dana budu stali pod jednu šljivu, kako kaže stara narodna izreka, ni ta šljiva, po svemu sudeći, neće biti srpska.

Izvor: opanak.net, zdravasrbija.com

---

VINO OD ŠLJIVE – NEOTKRIVENA HARMONIJA UKUSA…

Prerada šljive u vino je neuobičajena u našoj zemlji, pa čak i u čitavoj Evropi. Velike količine kvaltietnih plodova ove voćke se mogu iskoristiti za proizvodnju vina, za koje naš sagovornik kaže da bi se svako pozitino iznenadio kada bi osetio specifičnu aromu.

U našoj zemlji šljiva se tradicionalno koristi za proizvodnju rakije, kao i za džemove i slatko. Uprkos tome što je Srbija jedan od najvećih proizvođača ovog voća na svetu, sa godišnjom proizvodnjom od oko 600.000 tona, proizvodnjom vina od šljive se do sada niko nije bavio. O načinu proizvodnje i karakteristikama ovog vina pričali smo sa dr Urošem Miljićem sa Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu.

„Vina od šljive mogu se proizvesti od svih sorti domaće šljive (Prunus domestica L.), koje se uzgajaju kod nas. Međutim, kvalitet dobijenih vina se može značajno razlikovati u zavisnosti od upotrebljene sorte. Pošlo se od ideje da se pre svega koriste rakijske sorte šljive, s obzirom na njihovu izraženiju aromu u odnosu na klasične stone sorte. Takođe, mora se u obzir uzeti i sastav i sadržaj bojenih materija, smeštenih u pokožici, koje nisu toliko bitne u proizvodnji rakije. Iz tih razloga, u mojoj doktorskoj tezi, analiziran je mеhаnički i hеmiјski sаstаv tri sоrtе dоmаćе šlјivе rаzličitih еpоhа sаzrеvаnjа – Čačanska rana, Čačanska lepotica i Požegača, te je i ispitan njihov potencijal za preradu u vino“ objašnjava Miljić.

Proizvodnja vina od šljive ne postoji ni u Evropi

Velike količine ovog voća koje se proizvedu u našoj zemlji, dobrim delom se izvoze u svežem stanju, dok je sa druge strane trend proizvodnje i konzumiranja voćnih vina praktično zanemarljiv. Naročito je interesantno da u celoj Srbiji, pa i Evropi ne postoji proizvodnja vina od šljive. O karakteristikama ovog vina naš sagovornik kaže:

„Senzorna svojstva vina od šljive su generalno dosta specifična. Boja može da varira od svetlo do izrazito tamno crvene. Miris i ukus bi se mogao uporediti sa nekim vinima od grožđa, ponekad može da podseća na Portugizer i Frankovku, ali definitivno u prvom planu je karakteristična aroma šljive“.

Doktorska disertacija na temu vina od šljive

Miljić dodaje da se prоizvоdnjа vоćnih vinа tеhnоlоški nе rаzlikuје znаčајnо оd prоizvоdnjе vinа оd grоžđа, аli da ipak nije dovoljno istražena. S оbzirоm nа spеcifičnоsti šlјivе kао sirоvinе, prе svеgа u pоglеdu fizičkо-hеmiјskih pаrаmеtаrа kvаlitеtа, bilo je nеоphоdnо svеоbuhvаtnim istrаživаnjеm cеlоkupnоg pоstupkа prоizvоdnjе оmоgućiti dоbiјаnjе finаlnоg prоizvоdа nајvišеg, stаndаrdizоvаnоg i prеpоznаtlјivоg kvаlitеtа.

„Pоd timе sе pоdrаzumеvа ispitivаnjе pоstupаkа primаrnе prеrаdе vоćа i prоcеsа fеrmеntаciје u cilјu prоnаlаžеnjа оptimаlnih uslоvа prоizvоdnjе (tеmpеrаturа, pH, trеtmаn vоćа еnzimimа, pоstupаk mаcеrаciје, izbоr sоја kvаscа itd.) vinа оd šlјivе. Zа kvаlitеt gоtоvоg vinа оd vеlikе vаžnоsti su i prоcеsi sаzrеvаnjа i stаbilizаciје, gde je takođe pokazano da ova vina nisu namenjena višegodišnjem čuvanju„, objašnjava Miljić.

Od 2011. godine Miljić radi na Odeljenju za Tehnologiju vina i jakih alkoholnih pića. Temom proizvodnje vina od rakije bavio se u sklopu svoje doktorske disertacije. Do odluke da se bavi ovom temom u sklopu doktorske disertacije došao je u dogovoru sa svojim mentorom, porf. dr Vladimirom Puškašem.

Unaprediti vinsku kulturu u Srbiji

S obzirom na godišnje prinose i kvalitet plodova, Srbija definitivno ima veliku perspektivu u proizvodnji vina od šljive, smatra Miljić:

„S obzirom na specifičnosti senzornih svojstava ovog vina, verujem da bi mnogi bili iznenađeni onim što šljiva može da ponudi kao sirovina za proizvodnju vina. Naravno, potrebno je odmah naglasiti da je u pitanju specifično voćno vino, i ne treba ga odmah prilikom degustacije upoređivati sa vinom od grožđa. Mislim da je perspektiva ovog vina u velikoj meri određena potrebom za daljim unapređivanjem vinske kulture u Srbiji“.

Foto: Mira Pavlaković

Autorka Julijana Mijajlović

Svi tekstovi autora

Julijana je master diplomirani agroekonomista. Autor nekoliko naučnih radova. Moto: „Ko hoće nešto da učini, nađe način, a ko ne želi, nađe izgovor“.

Izvor: agroklub.rs/Datum: 23.01.2017. 

________________________________________________________________________________

ŠUMADIJA, NASLEĐE I PUTOKAZ…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Zašto se Šumadija smatra srcem Srbije

Šumadija nije zemlja državotvornih Šumadinaca koji u srcu nose šajkaču i opanke. Nije ni zvuk Dugićeve frule ni Krnjevčeve harmonike, niti reč koja budi prkos i ponos. Nije pesma Dobrice Erića ni baštinik običaja.

Ni kuća koja mami gostoprimstvom, osvaja humorom i zrači slavnom prošlošću. Ni snaga zvona sa Oplenca, ni nepokorena kolevka bundžija i državnika, ni oblast šljive i prepečenice. Ni zemlja slobodara i stoletnih bukvi. Šumadija je zbir svega toga; ona je i nasleđe i putokaz.

Ne postoje jasne granice Šumadije. Ako bi morale da se povuku, mogli bi da kažemo da su na severu njene međe Sava i Dunav, na istoku krivudava Velika Morava, na jugu Zapadna Morava, na zapadu Kolubara i rečica Ljig. Od zapada prema istoku naslanjaju se jedna na drugu istorijske oblasti, danas manje ili više zaboravljene i zapuštene: Kačer – brdoviti predeo oko Ljiga, Belanovice i Rudnika, Jasenica – od izvorišta na Rudniku do ušća u Veliku Moravu.

Donekle je zaseban nekadašnji Orašački srez (Aranđelovac) koji sa Oplenačkim (Topola) gradi jezgro državotvorne Šumadije. Na severu, u delu toka Dunava leži Podunavlje sa gradom Smederevom – nekad a i danas poznat voćarsko-vinogradarsko-povrtarski kraj. Kosmaj obuhvata široku teritoriju oko ove planine, do blizu Beograda. Jasenica se naslanja na Lepenicu koja u svom toku obuhvata i Kragujevac.

Levač sa središtem u gradiću Rekovcu je oblast čija su prva sela po legendi opustela posle Kosovskog boja, a danas je najnerazvijeniji deo Šumadije, ozbiljno zahvaćen belom kugom i talasima iseljavanja mladih. Mnogim pesmama opevana oblast Gruža, izdužena, pruža se do nadomak Čačka i Kraljeva. Na istoku se, duž najduže srpske reke, prostire plodno Pomoravlje.

Svaki od ovih oblasti i varošica, svaki krajolik i vinogorje, svaka planina i reka, imaju svoj osoben duh i istoriju.

Premda i značajan deo Beograda potpada pod njene granice, za središte Šumadije smatra se stara prestonica – Kragujevac. Po administrativnoj podeli Kragujevac je ujedno i centar istoimenog Šumadijskog okruga koji obuhvata opštine u jezgru ove oblasti. Šumadincima se, međutim, osećaju i mnogi izvan tih granica, i u Srbiji i u belom svetu. Region iz kog su započinjale srpske bune i revolucije XIX i XX stoleća ime je poneo po gustim šumama koje su prekrivale njegov najveći deo. Trebalo je vremena da se iskrče, pa da ovo postane zemlja svinjara, a još toliko da preraste u zemlju šljiva i šljivara.

Prva i najbrojnija doseljenička struja bila je iz dinarskih predela, ali je Šumadija tokom XIX veka postala privlačna za naseljenike iz svih krajeva koji su ovde bez sejmena i kabadahija mogli koliko-toliko da planiraju mirniji život. Vremenom su se saživeli sa svojim staništem. Postajali su ponositi Šumadinci, čiji su „gunjac i opanak“ kako je govorio Nikola Pašić, stvorili modernu srpsku državu. Tu je, kako zaključuje Jovan Cvijić, „državna i šira narodna misao kao kristal jasna“ pa nije ni čudo što je ova oblast bila kolevka buna i ustanaka protiv svakog zavojevača. Nacionalnu misiju Srbije oni su požrtvovano nosili i u oba svetska rata.

Srednjovekovna srpska država proširila se prema ovom području na kraju XII veka. Jedna od prestonica države kralja Dragutina bio je i Beograd, a posle poraza na Kosovu i povlačenja na sever, prestonica despotovine Brankovića bilo je Smederevo. Sa padom Smedereva 1459. i cela srednjovekovna Srbija konačno je pala pod Turke. Često su se u pograničnim delovima vodile krvave bitke i smenjivali gospodari. Od 1718. do 1739. Šumadija je, u okviru provincije pod imenom Kraljevina Srbija, bila pod austrijskom vlašću. Zatim je ponovo pala pod Osmanlije, organizovana kao Beogradski pašaluk, tj. Smederevski sandžak.

Duga, duboko ukorenjena i nesavladiva slobodarska svest ovdašnjeg stanovništva učinila je da baš Šumadija bude centar oslobodilačke borbe protiv Turaka i buđenja državotvorne svesti, a docnije i Pijemont srpskog ujedinjenja. Krajem XVIII stoleća (1788-1791) ovi predeli ulazili su u sastav tz. Kočine krajine, pobunjene teritorije kojom su ponovo dobrim delom zagospodarili Austrijanci. Ponovno uspostavljanje kontrole nad Šumadijom od strane Turaka proteklo je uz užasne mere odmazdi, progona, raseljavanja. Karađorđe je na Sretenje 1804. poveo masovni ustanak protiv Turaka u Orašcu.

Njegov kum Miloš Obrenović podigao je drugi ustanak u Takovu, na Cveti 1815. Nije realizovana ideja da se tačno na pola puta između ova dva mesta, na Rudniku, podigne zajednički spomenik za dva vožda, u znak dinastičkog pomirenja. Za sada, možda kao najupečatljiviji simbol Šumadije, uzdiže se crkva Svetog Đorđa na Oplencu. Ona je ostala, vidljiva celoj okolini, da svedoči o vremenu kraljeva iz narodne dinastije koje su seljaci sledili u bitkama, a u miru protiv njih dobijali parnice kada bi im ti isti kraljevi nehotice načinili kakvu štetu u vinogradima.

Oplenac – najupečatljiviji simbol Šumadije

Mnoštvo je Šumadinaca predvodilo Srbiju u ratu i miru, brinulo o zemlji, kovalo državotvorne planove – od Crnog Đorđa i Garašanina do Ljube Davidovića i Milorada Draškovića. Značaj Šumadije u istorijskoj i nacionalnoj svesti srpskog naroda ostao je neproučen. Istoričarka Mira Radojević detaljnije nas upoznaje sa ovim pitanjem.
Po rečima Milana Grola:
U karakteru Šumadije […] bučni, samohvalisavi i razmetljivi šovinizam nikada nije dobio izraz.

Politički i nacionalni vođa Hrvata u Kraljevini Jugoslaviji Vlatko Maček pisao je:
Ogroman nacionalni napor Šumadije, koji je naneo sudbonosan udar moćnoj Turskoj Carevini, stvorio je od nje privlačnu jedinicu za sve ostale delove našega naroda. Sve oči i sva srca bila su uprta u nju.
I Jovan Cvijić je o Šumadincima delio pozitivno mišljenje – odlikovala ih je:
Silna nacionalna svest i osećanje nacionalne misije, velika moralna i duhovna smelost, sposobnost da formuliše i ostvari ideje.
U njihovim karakterima opažao je često pitomost i blagorodnost, ozbiljnost, muškost, vedrinu, dostojanstvenost, težnju za opštim dobrom, ali i oštrinu, surovost.

Plodna Šumadija

Suvišno bi bilo da navodimo koliko je Šumadija dala velikana. Dala ih je svaka pokrajina, svaki srez. Spisak znamenitih Šumadinaca – umetnika, vojskovođa, akademika, političara – ne može se ni sačiniti s tačkom na kraju. Možda je ipak na mestu pitanje šta bi bilo da se neki od njih nisu rodili i načinili svoja velika dela.

Koliko bi Srbija još robovala da nije bilo jednog Karađorđa? Ko bi pisao tako britko kao Radoje Domanović, da nas svaka njegova satira podseća na naše vreme? Ko bi tako maestralno izneo karakterne uloge srpskog gedže ili seoskog domaćina, na mesto Kragujevčana Gidre Bojanića i Cige Jerinića?

„Šumadijski čaj“ je kolokvijalni naziv za napitak od kuvane rakije. Priprema se od tz. meke rakije koja se ukuvava sa šećerom. Služi se na slavama, najčešće u zimskom periodu kako bi zagrejala goste.

Kako bi naš identitet bio isprazniji da ne čitasmo Danka Popovića i njegovu Knjigu o Milutinu? Konačno, ne bi se mogla zamisliti srpska veselja niti kakva svetkovina da ne beše Šumadinca Dragiše Nedovića, koji nam je ostavio u nasleđe više od 400 pesama. I sevdalinku „U lijepom starom gradu Višegradu“, koje se, vele kritičari, ni sam Šantić ne bi postideo.

Izvor: akademskikrug.rs

---

S KRUNOM O NEBU, SRBIJA MEĐU ŠLJIVAMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________

VREME JE ZA ŠLJIVU

Čiji je to cvet krasio Semiramidine viseće vrtove, jedno od sedam čuda Starog sveta? Šta je to Aleksandar Veliki doneo i, za vjeki vjekov, ostavio ovim prostorima? I zbog čega tako omamljuju zvuci vojvođanskih tamburaša?

O tome, i još koječemu, u priči o voćki koja nas je „održala”…

I rimski carevi podizali su šljivike u dolini Morave

Šljive oprati, očistiti od koštica, posuti cimetom, naliti hladnom vodom i staviti da se kuvaju. Kuvati na srednjoj temperaturi 10 minuta, a zatim ih propasirati. Dodati med, promešati i služiti uz sitne kockice hleba koje prethodno treba peći 10 minuta na 150 stepeni. Med dodati po sopstvenom ukusu.    Baš ovako glasi jedan od recepata za spravljanje supe od šljiva. Ne od gljiva, nije štamparska greška. Od šljiva, i to onih svežih. Čorba se pravi od sušenih.
A u japanskom predanju šljivin cvet označavao je pobedu proleća nad zimom, ali i pobedu vrline i hrabrosti nad teškoćama. Možda je i zbog toga šljivino drvo bilo znamen samuraja, ratnika koji su proneli slavu ove ostrvske zemlje.

Po predanju, šljivin cvet označava pobedu proleća nad zimom.

    U vremenu između 1968. i 1977. godine ondašnja Jugoslavija (SFRJ) po broju stabala, kao i po prosečnoj proizvodnji, nalazila se na prvom mestu u svetu. Tada je na naše šljivike otpadalo 17,56 odsto svetske, odnosno 24,68 procenata evropske proizvodnje.
Mnogo pre poeme Oskara Daviča „Srbija” i, među ostalima, stihova   „…Oj, Srbijo, među pesmama, među šljivama…”, krajem 19. veka, dr Đorđe Radić zapisao je:
„Najblagoslovenija od svih naših voćaka, koja može da nas obogati većma no ma koja druga vrsta, to je šljiva. Plod od šljiva u kući nam je preči od drugih, jer je i pitomiji i lekovitiji od drugih vrsta voća i daje se na razne načine zgotoviti za ostavu. Za trgovinu i izvoz nemamo nijednog prečeg voća od šljive, pa bilo da je prodajemo presnu ili osušenu, kuvanu u pekmezu ili pečenu u rakiji.”

Zbog ovoga, ali i još mnoštva drugih primera, pre izvesnog vremena je šljivi, u obliku monografije (na srpskom i na engleskom jeziku), podigao spomenik pisac i aforističar Petar Lazić a sjajnim fotografijama mu pripomogao Željko Sinobad. I sve to u izdanju beogradskog „Službenog glasnika”, s više nego odgovarajućim naslovom – „Šljiva, bre”.

Danas je u svetu registrovano 2500 plemenitih sorti šljiva

Kolumbu na tacni

Sve pristojne priče pristojne su i zbog toga što u svom bagažu imaju i pristojan odeljak predviđen za istoriju. Ni povest o šljivi nije „tikva bez korena”, naprotiv.
Pouzdano je da je od najdavnijih vremena čovek njene plodove koristio za ishranu. O tome, pored ostalog, svedoče i koštice šljive nađene u oblastima Kavkaza i Kaspijskog jezera, ali i u iskopinama na području današnje Švajcarske.

Huni i Tatari, tada meštani Kavkaza i priobalja Kaspijskog jezera, očigledno su je imali u izobilju, s obzirom na to da su njom i trgovali. Tako je šljiva, kao dragocena moneta u razmeni dobara, stigla i do Mesopotamije, Egipta i Krita.

U Vavilonu je, čim je podigla grad i ukrasila ga palatama i visećim vrtovima, zgrabila legendarna asirska kraljica Semiramida i njom obogatila svoju, viseću, botaničku baštu. Zbilo se to oko 6000 godina pre Hristovog rođenja. Šljiva, bre.

A šta je s nama? Što se šljive tiče, ni mi nismo bili mimo sveta budući da se, po nekim tragovima, ona gajila još u vreme bronzanog doba.   Najzanimljivije je, pak, da je utvrđeno da nam je našu oduvek najpoznatiju sortu – požegaču – darovao Aleksandar Makedonski, još 333. godine pre početka računanja današnjeg vremena.

Vreme pisanih tragova pripada starogrčkim pesnicima Arhiologu i Hiponu, koji su živeli u 6. veku pre naše ere, dok botaničar Teofrast (370-286. godine p. n. e) prvi opisuje tri vrste šljiva. Mnogo kasnije, a opet pre naše ere, i Plinije Stariji u delu „Naturalis historia” pominje već četrnaest sorti. Ni vladari ne dangube, pa Prob i Dioklecijan podižu šljivike u Podravini, Posavini, Bosni i kotlini Morave. Za šljivu znaju i na drugim kontinentima, pa i Kolumba – možda baš nije bilo tako, ali lepo zvuči – severnoamerički Indijanci dočekuju šljivama, verovatno suvim.

Krstaši na svojim brojnim pohodima nisu, zanavek, osvojili Svetu zemlju, ali su opustošili sve krajeve Evrope kuda su prošli, ostavljajući duboke tragove kopita svojih konja. Ali i zasade šljiva, voćke koja se ubrzo našla na trpezi svih zemalja Starog kontinenta.  

Koliko je ona postala važna možda ponajbolje svedoči naredba F.  Grimanija, generalnog providura Mletačke republike za Dalmaciju, kojom on – 25. aprila 1756. godine – naređuje da se „na svakom polju zasade po četiri stabla maslina ili krušaka, šljiva ili badema, kestenja ili višanja, maraske ili duda”. A početkom 19. veka hroničari beleže da se kraj Pariza gaji osamdeset različitih sorti šljive.   Šljiva, bre.

Šarac bez pekmeza

Dugo je šljiva na ovim prostorima, posebno u srednjem veku, ljubomorno gledala na stabla kruške, jabuke, oraha i duda. Na manastirskim i feudalnim posedima za nju je bilo mesta tek na okrajcima voćnjaka. Tek za turskog doba preuzima glavnu ulogu. Zbog toga u našim ranijim narodnim pesmama junaci isključivo piju vino – čak i konji, poput glasovitog Markovog Šarca – dok u pesmama iz vremena buna i ustanaka bundžije i oslobodioci češće posežu za rakijom, šljivovicom.

Vino i lozovača, konačno, odlaze u istoriju 1878. godine, kad je većina vinograda u Srbiji uništena filokserom i kad je šljivin cvet zabehario ispod svakog ćuvika, posebno u aleksinačkom, užičkom i valjevskom okrugu. Naprečac se povećava proizvodnja i trgovina šljivom (svežom, sušenom, prerađenom u pekmez), kao i rakijom šljivovicom.

A koliki je značaj krajem 19. veka pridavan gajenju šljiva svedoči i bronzana medalja koju je na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine dobio Kosta Glavinić, profesor Velike škole. Važno je napomenuti i da je 12. i 13. decembra 1928. godine u Beogradu održana i Prva konferencija o šljivarstvu i šljivi.

Brojci od danas u svetu registrovanih 2500 plemenitih sorti šljive, zapažen doprinos dali su i naši stručnjaci koji su stvorili deset vrsta: čačanska rana, čačanska lepotica, čačanska najbolja, čačanska rodna, čačanski šećer, bosanka, korajka, valjevka, jelica i valerija.   Tačno polovina je stvorena u čačanskom Institutu za voćarstvo. Ne čudi stoga ono prvo mesto koje je skoro deset godina držala „ona” država. A onda su i šljivici ograđeni.

Lek zanavek

Naši stručnjaci stvorili deset vrsta, i to onih najkvalitetnijih.

   Malo je cvetova koji po lepoti mogu da se porede sa šljivinim, ono kad u aprilu behare šest do dvanaest dana, ali zato nema težeg posla od branja zrelih plodova. Najčešće se beru ručno, tako što se tresu a plodovi kupe sa zemlje ili sa cerade postavljene ispod stabla.

„Skupljanje šljiva mi je od detinjstva bio problem. Kad dođe vreme kupljenja šljiva, ja sam se toliko radovao školi, kao nijedan drugi đak. Zbog toga što sam mrzeo da berem šljive, konstruisao sam ovu mašinu”, reči su Marka Lukića, pronalazača koji je na Međunarodnom festivalu inovacija i stvaralaštva „Tesla fest” 2006. godine u Novom Sadu dobio bronzanu medalju za izum „Uređaj za izdvajanje lišća i grančica iz šljiva”.

A kako radi ovaj izum oficira u penziji? Reklo bi se jednostavno: prvo se otrešene šljive sa cerade, postavljene ispod stabla, kupe u kante a onda stavljaju u Lukićev „perpetuum mobile” koji, ipak, ne može bez čovekove pomoći. Mašinu valja ručno pokrenuti i eto ti odvajanja čistih šljiva od lišća, grančica i drugog otpada. I onda šljiva kreće u nov život, mahom onaj čiji je prostor omeđen veličinom trpeze.

Pored uobičajenog pravljenja rakije, pekmeza, slatkog i kompota, u izbirljivim kuhinjama ima ga i u predjelu, već pominjanim supama i čorbama, glavom jelu, salatama i, naravno, svakojakim poslasticama.  

 Prste da poližeš, ako nešto ostane. Međutim, život šljive kad siđe s drveta ne završava se samo u slavu blagoutrobija. Ona je i lekovita i od davnina se koristi u narodnoj medicini, ali je poštuju i upotrebljavaju i u savremenim lekarijama. Zbog sadržaja vitamina takozvanog B kompleksa izuzetan je podstrekač izmene ugljenih hidrata u telu.   Pomaže kod duševnih nemira i poteškoća s koncentracijom, jača srce i imunitet, podstiče probavu, čisti telo i iz njega odstranjuje štetne tvari, te poboljšava rad jetre i popravlja apetit.

I to, naravno, nije sve. Poznato je njeno laksativno delovanje, važno kod savremenog čoveka kome je zbog nedovoljnog kretanja i načina ishrane smanjen rad creva. Njeno veličanstvo šljiva veličanstveno deluje, posebno kod starijih osoba, i na smanjenje šećera u krvi, kao i protiv nevolja s holesterolom.

Nije samo plod šljive na polzu naroda. Ni njeno drvo, tvrd materijal crvenkaste boje, nije za odbacivanje. Sem za ogrev i neke komade nameštaja, bogomdano je za izrađivanje duboreza i, posebno, za pravljenje tela (rezonantnih kutija) pojedinih instrumenata. Teško da bi vojvođanske tamburice imale takav zvuk da, one najbolje, nisu izrađene upravo od šljivinog drveta. Šljiva je to, bre.

Sem za ogrev i neke komade nameštaja, tvrdo šljivino drvo bogomdano je i za umetnike.

Na ugljenim suncima

Stara dobra i pouzdana voćka zaslužila je važno mesto i u narodnim verovanjima i običajima. Tako je, u mnogim našim krajevima, ostalo nepisano pravilo da kad se bira mesto za gradnju kuće bira se ono gde šljiva najbolje raste. Ako može ona, mogu i ljudi. Suva, nezaobilazna je i za božićne i uskršnje praznike.

Ne čudi stoga što je i mnoštvo prezimena vezano za nju. Primerice: Šljivar, Šljivo, Šljivić, Šljivančanin. Ni toponimi, imena mesta, nisu mogli da joj odole, pa imamo Šljivovice u zlatiborskom ataru, i Šljivovo, između Krupnja i Ljubovije.

A pesnici? Toliko ih je zanela, ne samo pored rakijskog kazana, da su pevali: „u dnu neba sadim šljivu ranku…”, „šljiva ko devojka raspletenih kika”, „šljiva na grobu, mesto spomenika”, „s krunom o nebu, šljiva – a srpska…”, dok detlići „cvile iz šljivinog srca…” „na ugljenim suncima šljiva…”

Za kraj ove nevelike priče o važnoj voćki, „koja nas je održala”, možda nije zgoreg pomenuti razmišljanje poznatog aforističara Branislava Vukomanovića, inače člana naše redakcije, koji se, na uzgredno pominjanje teme koju će grafički da obradi, zapitao šta se to nalazi u korenu reči podnošljivo.

Moguće da nam je to doteklo od predaka, ono kad se na kraju napornog dana opuste i odmor potraže, kud će nego podno šljive.

I nije aforizam. Šljiva je to, bre.

Autor: Petar Milatović ,Ilustrovao: Željko Sinobad / politikin-zabavnik.rs

---

JABUKA IZ RAJA IZAŠLA…

Na granici Srednje Azije rastu šume divljih jabuka koje potiču još od vremena dinosaurusa. Vrlo raznovrsne i izuzetno otporne, one su predak svih jabuka koje danas jedemo. Njihovo izučavanje pomoglo bi da se savremene vrste spasu od propadanja

Slatke, nakisele, crvene, žute, prirodno otporne na bolesti… Tjan Šan je dom jabuka čija raznolikost nema premca.

Da li volite da jedete jabuke? A lenju pitu? U pekarama po svetu mogu da se nađu različiti proizvodi dobijeni od jabuka, a njihova godišnja proizvodnja vredi na milijarde evra.

Sigurno ste čuli da bi jabuke trebalo jesti i da „jedna jabuka na dan drži doktora daleko od kuće” (An apple a day keeps doctor away).

I pored toga, verovatno ne znate odakle tačno potiču. Kao i mnoge biljke koje koristimo u ishrani, nastale su iz divljih vrsta. Nažalost, o njima se malo vodilo računa, iako su možda jedini spas kad savremene vrste počnu da propadaju, gubeći bitku s raznim štetočinama. A to je već počelo da se događa s jestivim sortama jabuka.

Raznolikost boja, mirisa i ukusa

  Zamislite lep, sunčan dan u maju. Na trenutak zatvarate oči, dok stojite usred velike šume od jabukovih stabala u cvatu. Omamljuje vas miris njihovih cvetova dok slušate orkestar hiljada pčela koje lete od cveta do cveta i skupljaju polen. Ako bi se u šumu vratili u jesen, zatekli biste takođe očaravajuću sliku – stabla okićena zrelim jabukama sa začuđujuće raznovrsnim mirisima i ukusima.
Ovako nešto zaista postoji. Šume divljih jabuka rastu na obroncima planine Tjan Šan (Nebeske planine) u Kazahstanu, na nadmorskoj visini između 1200 i 1800 metara, iznad kazaškog grada Almati.

Raznovrsnost jabuka u njima je zapanjujuća. Nijedno stablo ne liči na susedno, mogu da dostignu prečnik od dva metra, da budu visoka 30 metara i da žive preko 300 godina. Veličini ploda, jabuka, kreće se od onih sličnih klikerima, do velikih kao što su najbolje desertne jabuke iz naših prodavnica. Teške su od 20 do 230 grama, ponekad i više. Jabuke su različitih boja: potpuno su crvene, žute, zelene ili su šarene, dvobojne.

Nekima je kora sjajna, drugima je mutna, trećima gruba. Što je posebno zanimljivo, pored ukusa uobičajenog za jabuke, neki plodovi imaju ukus maline, drugi nara, treći ruže, četvrti banane. Neke jabuke zamirisaće vam na anis, druge na kokos, pomorandžinu ili limunovu koru.
Postoje i jabuke sa ukusom jagode, ananasa, kruške, krompira. Neke čak podsećaju na kokice!

Na granici Kazahstana i Kine, u planinama Tjan Šan, raste Malus sieversii izuzetna vrsta divljih jabuka otporna na parazite. Radi se o pretku svih današnjih jestivih jabuka.

Prošlost ovih jabuka povezana je sa istorijom naše planete. Šume praistorijskih, divljih jabuka, pojavile su se pre oko 65 miliona godina, na početku ere tercijara. Tokom izdizanja Himalaja, u ovom delu Srednje Azije stabla jabuka ostala su zarobljena nastalim planinskim reljefom. Izdvojene od ostatka sveta, one su se savršeno prilagodile postojećim uslovima i temperaturama koje su se kretale od –40° (zimi) do + 40° (leti). Tako je nastala nova vrsta jabuke – Malus sieversii.

Važan je medved

Dinosaurusi su nestali, ali ne i medvedi. Birajući najslađe i najveće plodove za svoju ishranu, ove divlje životinje odigrale su ključnu ulogu u selekciji i širenju najboljih vrsta jabuka. Jer semenke jabuke zatvorene su u omotač i iz njih ne može da nikne nova jabuka kad stara sazri i padne na tlo. Ali u crevima medveda ovaj omotač se otvara, a oslobođene semenke, zajedno sa izmetom, dospevaju na zemlju. Uz to seme je bilo i nađubreno. Veruje se da je sličnu ulogu imao i redak praistorijski čovek.
Ovaj predeo u kome divlje jabuke rastu od davnina ne upoređuje se bez razloga sa rajskim vrtom. Njegova jedinstvenost ne potiče samo od velike starosti, niti od plodova koji su jestivi, ukusni i lepi. Od jabuka Malus sieversii potekle su sve današnje jabuke u svetu! Pokazalo se da su šume divljih jabuka iz Kazahstana rodno mesto, kolevka savremene jabuke. Tokom dugog niza godina, od njih je postalo oko 90 odsto svih današnjih sorti.

Mnoge voćke jabuka, koje danas cvetaju po našim baštama, potiču od vrsta iz Srednje Azije, koje su do Evrope prenete u bisagama trgovaca koji su se kretali „putem svile”.

I to nije sve.

Začuđujuće je da većina ovih divljih jabuka odoleva bolestima i štetnom uticaju insekata! A mnoge izgledaju savršeno, kao da su uzete sa polica trgovina – kao da su savremene sorte prskane nekoliko desetina puta. Ove jabuke su razvile izuzetnu otpornost! To se odnosi i na glavnog neprijatelja svih današnjih sorti jabuka – gljivično oboljenje koje se iskazuje u vidu crnih pega i ozleda na kori jabuka. I, ako jednom voćnjaku treba 20 godina da izraste, ova gljiva u stanju je da mutira šest do sedam puta godišnje.

Zato se stabla savremenih jabuka prskaju fungicidima i pesticidima i preko trideset puta godišnje. Tako se došlo do besmislenog stanja da jabuka, koja je korisna za organizam, postaje po njega opasno voće.

Tragična sudbina Nikolaja Vavilova

Potraga za tačnim mestom nastanka jabuke potvrdila je naučnu pretpostavku uglednog sovjetskog biologa i genetičara Nikolaja Vavilova (1887–1943) da se izvor neke biljne vrste nalazi na onom geografskom području gde je njena raznolikost najveća. Kazahstanci su znači bili u pravu kada su svoj najveći grad (dugo i glavni) nazvali Almati – „domovina jabuka”. U nekoliko prvih decenija 20. veka Vavilov je preduzeo niz naučnih ekspedicija po čitavom svetu i sakupio semenje velikog broja biljaka.

U Lenjingradu je napravio najveću zbirku biljnog semena na svetu, sa preko 250.000 semenki, sa pet kontinenata. Zato se smatra najvećim biljnim istraživačem. U njegovoj banci semena našlo se i seme jabuka koje je prikupio prilikom kratkotrajne posete Kazahstanu 1929. godine. Tada je, uočavajući veliku genetsku raznovrsnost u vrstama Malus sieversii, prvi pretpostavio da su ove jabuke predak svih ostalih jestivih jabuka u svetu.

Osnovni cilj ovog izuzetnog naučnika bio je da nađe način kako bi mogla da se iskoreni glad – kako u Sovjetskom Savezu, tako i svuda u svetu. Vavilov je i sam iskusio strahote nekoliko kriza gladi, tokom carske vladavine u Rusiji. U mislima mu je verovatno bila i velika glad u Irskoj, koja se dogodila skoro vek ranije, a odnela je preko milion života i dovela do masovnog iseljavanja stanovništva. Za sve je bilo krivo jedno oboljenje krompira, ali i pogrešna odluka (siromašnog) stanovništva da se u ishrani isključivo osloni na (jeftin) krompir.      Vavilov je verovao da bi korišćenjem više različitih vrsta semena, poštujući iskustva seljaka i znanja naučnika, broj porodica koje su patile ili umirale od gladi mogao znatno da se smanji.

Međutim, ovu zamisao nije uspeo da ostvari. Vavilov je izgubio bitku sa nekim uticajnim kolegama, suparnicima koji su ideološki bili prihvatljiviji za Staljina. Ne želeći da se odrekne Mendelovog pogleda na genetiku, našao se u zatvoru pod teškom optužbom da podriva temelje poljoprivredne proizvodnje u svojoj domovini. I, da ironija bude veća, tokom ratne 1943. godine umro je u zatvoru – od iscrpljenosti i gladi.

U međuvremenu, stvari su se promenile. Vilov je rehabilitovan i slavljen. A sve je više stručnjaka koji upozoravaju da je saznanje odakle tačno potiče naša hrana – geografski, kulturološki i genetički – od najveće važnosti za sigurnost ishrane, za našu budućnost. Pogotovo što se broj biljnih vrsta koje koristimo sve više sužava. Raznovrsnost vrsta kojima se hranimo, koje gajimo na njivama, podižemo po voćnjacima ili čuvamo po bankama semena, preduslov je za dobru zaštitu hrane od raznih bolesti, napada insekata ili katastrofalnih vremenskih uslova.

Današnjim tržištem jabuka vlada samo petnaestak sorti, kao što su, na primer, zlatni i crveni delišes, greni smit, ajdared, jonatan… Ishod: korišćenje pesticida je „eksplodiralo” – a to je bitka koja je unapred izgubljena.

Što se jabuka tiče, smatra se da je pre oko četiri veka postojalo oko 16.000 vrsta. Do 1907. godine taj broj se smanjio na oko 7000. Danas, na samo 15 sorti jabuka otpada oko 90 odsto svih jabuka koje se nalaze u prodaji. Sužavajući tako genetski bazu na samo 15 vrsta, dospeli smo u nezavidan položaj (pogotovo ako se pojavi slična štetočina kao ona koja je izazvala „irsku krompirsku glad”). Savremene jabuke izgubile su gotovo svu prirodnu otpornost, a kod svake nove sorte ona je još manja!  To je jedan od glavnih razloga zašto su jabuke iz Kazahstana toliko važne.

                                          Od staje do akademije

Kada su 1929. godine Nikolaj Vavilov i njegova ekspedicija prvi put kročili na tlo Alma Ate (danas Almati), Ajmak Đangalijev (1913–2009) bio je samo visok i mršav petnaestogodišnji mladić. Radio je u jednoj staji i od gazde je čuo za dolazak velikog naučnika, koji je ostao bez dva konja. Tada u kraju nije postojao nikakav put u pravom smislu, železnica još manje.

Na opšte iznenađenje, Vavilov je učtivo odbio konje koje su mu ponudili iz staje. Jer, već mu je bilo poslato motorno vozilo, koje je mogao da koristi za lokalno istraživanje, pre nego što nastavi put ka Kini. Ali zato je od gazde staje zatražio dozvolu da sa sobom povede mladog Ajmaka, koji bi mu pomogao pri sporazumevanju sa stanovništvom, a dobro je poznavao i teren iznad Alma Ate, pokriven šumama divljih jabuka. Bio je prvi septembar, pravo vreme za njihovo sazrevanje.

„Mogao sam da se uverim vlastitim očima da sam naleteo na središte porekla jabuka”, zapisao je tada Vavilov, „gde su divlje jabuke takve da ih je teško razlikovati od onih koje smo uzgajali. Neki od divljih ekotipova u tim šumama bili su toliko nadmoćni po kvalitetu i veličini, da bi iz voćnjaka mogli pravo da se odnesu na tržnicu – a da niko ne primeti razliku…”

„Sve je odmah shvatio, za nepun dan”, prisećao se kasnije Ajmak  Đangalijev. I njegovo vlastito istraživanje ovih jabuka, koje je posle školovanja za agronoma započeo 1945. godine i nastavio narednih više od pola veka – bilo je predodređeno ovom posetom Vavilova.
„Odbio je naše konje, ali je posvetio samog sebe našim jabukama. Postalo mi je san da budem uz tog učenog čoveka, uz taj um. Iako sam po prirodi miran, tada sam se uzbudio. Zašto su, zapitao sam se, naše jabuke izazvale pažnju takvog genija?”

Preko šezdeset godina Đangalijev je izučavao jabuke Kazahstana – jabuke koje i dalje poseduju gen otpornosti – gen koji se kod ostalih jabuka po Evropi i ostatku sveta izgubio. Ovaj kazaški agronom i akademik posvetio je ceo život divljim jabukama i, nažalost, njihovoj odbrani od sve ubrzanije izgradnje, urbanizacije. Zajedno sa svojom ženom Tatjanom Salov popisao je više od 56 divljih oblika Malus sieversii, od kojih za 26 može da se kaže da su osnovni divlji ekotipovi.

Almati (ranije Alma Ata) najveći je grad u Kazahstanu sa oko 1.226.000 stanovnika (popis iz 2005. god.). Bio je glavni grad Kazaške SSR i Kazahstana od 1929. do 1998. godine. Sada je to Astana, ali je Almati ostao glavni trgovački centar zemlje. Ime je dobio po kazaškom nazivu za jabuku (almati znači „domovina jabuka”), koja je i simbol ovog grada.

„Nije čudno što je Vavilov”, primetila je Salova, „pri svom prvom dolasku u Kazahstan bio toliko zadivljen. Jer više nigde u svetu jabuke ne rastu u vidu šuma. To je razlog zašto je tako brzo zaključio da je ovo to mesto gde su jabuke rođene.”
Godine 2010, samo godinu dana posle smrti Ajmaka Đangalijeva, to je i nepobitno dokazano. Ispitivanje genoma domaće jabuke pokazalo je da su kazaške Malus sieversii preci svih današnjih jabuka. Kako bi Đangalijev za njih rekao: „One su živi fosili.”

Stari geni za novu jabuku

  Neverovatno je saznanje da kazaška Malus sieversii nudi mogućnost da se, uz prirodnu hibridizaciju sa ovim divljim i otpornim vrstama, dobije takva sorta „organske” jabuke koja bi mogla da se uzgaja bez bilo kakve upotrebe pesticida! Na tome danas rade stručnjaci sa univerziteta Kornel u SAD, Oksforda u Engleskoj i Inra u Francuskoj.

Jedan od važnih zadataka je i da se postojeće šume ovih divljih jabuka sačuvaju od uništavanja.

Od vremena kada ih je Vavilov posetio uništeno je 70–80 odsto ovih šuma, a tamo gde su nekada rasle divlje jabuke danas se uzdižu stambene zgrade, moderni hoteli, šoping molovi ili staklena zdanja banaka. Jer, nafta i uranijum sada guraju Kazahstan napred.

Ipak, pod uticajem stručnjaka, i vlada ove države shvatila je i odlučila da ovo preostalo blago mora da se sačuva.
Zapravo, gotovo u celoj Srednjoj Aziji, a kao rezultat izdvojenog, planinskog reljefa – biljne vrste pokazuju izuzetnu genetsku raznolikost. Neki ovu oblast nazivaju i „Raj 2” jer, pored divlje jabuke, Srednja Azija je domovina i više od 300 drugih vrsta divljih voćaka, uključujući: šljivu, trešnju, višnju, kajsiju, orah. Međutim, oko 90 odsto njihovih šuma u Kirgistanu, Uzbekistanu, Turkmenistanu, Tadžikistanu i Kazahstanu uništeno je u poslednjih pola veka. A teško je navesti bilo koju drugu vrstu prirodne šume koja je važnija za očuvanje.

Autor: G. Vojinović/ politikin-zabavnik.rs