OSEĆANJE PRODIRE TAMO GDE INTELIGENCIJA NE DOSEGNE…

Ćivita di Banoređo: Raj iz kojeg nikada ne želite da odete 

Jedinstveno iskustvo vedrine, lepote i predaha za probirljive putnike Italije.

Foto: Thinkstock

„Osećanje prodire tamo gde inteligencija ne dostigne“, rekao je jedan od najpoznatijih stanovnika ovog grada i grad na mnogo načina predstavlja upravo to…

Predivne kuće za odmor su unikatan dragulj Italije. Razlog za dolazak u Ćivitu di Banoređo je otkrivanje mesta koje, čini se, postoji samo u snovima: italijanski grad na brdu koji verno čuva istoriju u sebi, a odiše vedrinom i ljubavlju svojih stanovnika.

Foto: wikimedia

Do grada se dolazi peške tako što se prelazi pešački most, a prolazak kroz etrursku kapiju je kao vraćanje 600 godina u nazad i otkrivanje nestvarne i potpuno dugačije lepote i mira od uobičajenih.

Na prvi pogled, grad izgleda kao da se u njemu prelivaju zlato i srebro – zlato, od boje bigar kamena iz njegove okoline od kojeg su sagrađene kuće, a srebro od bazaltnog asfalta njegovih ulica.

Foto: Thinkstock

Grad su osnovali Etrurci pre 2,5 hiljde godina.

Tokom 20. veka broj stanovnika Ćivite di Banoređo sveden je na samo njih šestoro.

Ovaj grad rodno je mesto filozofa Svetog Bonaventure koji je umro 1274. godine, a njegova rodna kuća se odavno survala niz liticu.

Foto: Thinkstock

Bonaventura je jednom prilikom rekao „Osećanje prodire tamo gde inteligencija ne dostigne“ i grad na mnogo načina predstavlja upravo to, mesto stvoreno da se u njemu izgubite.

Foto: Thinkstock

„Ukoliko je lepota istina, a istina je lepota, onda smo oboje pronašli u Ćiviti i počastvovani smo da podelimo naš jedinstveni dom u magičnom mestu sa vama“, kažu u ovom gradu.

Autor: M.S.

Izvor:prva.rs

__________________________________________________________________________________

ŽENA IZNAD VREMENA I NJEN HOD PO SNOVIMA…

Metak u glavu posle smrti muža

Jedna od najvećih intelektualki svoga vremena, profesorka, književnica, pesnikinja, esejista, prevodilac, filozof i mislilac, Anica Savić Rebac dobar deo svog često tragičnog života provela je u Skoplju.

Hasan i Anica Rebac

O ovoj gotovo zaboravljenoj, a izuzetno talentovanoj ženi s impresivnim književnim opusom, koju je slava stigla tek posle smrti, znalo se veoma malo. Tek njeno samoubistvo, koje je vremenom poprimilo obrise legendarnog čina ljubavi, pobudilo je pažnju tadašnje kulturne javnosti, čak i više od samoubistva pesnika Branka Miljkovića.

Intelektualna veličina Anice Savić Rebac decenijama zaokuplja makedonskog književnika i kritičara Danila Kocevskog.

Doktor univerziteta
Anica je bila među prvim ženama koje su doktorirale na Beogradskom univerztetu 1932. godine, a među prvim ženama je kao afirmisani pesnik i esejista primljena u Pen klub. Sa grupom beogradskih intelektualki 1927. godine osnovala je Jugoslovensku organizaciju univerzitetski obrazovanih žena i bila cenjena kao naučnica i u svetskim krugovima. Visoko su ocenjeni njeni prevodi poezije i proze sa engleskog, nemačkog, grčkog i latinskog jezika na srpski jezik, prevodila je i ovdašnje pesnike na nemački i engleski. Između ostalog, prevela je Njegoševu „Luču mikrokozmu“ na nemački i engleski jezik.

Anica Savić Rebac

– O Anici se veoma malo znalo iako je bila blistava ličnost i intelektualka izvan svog vremena. Čuo sam da je dobar deo svog života sa mužem Hasanom Repcem provela u Skoplju, pa sam počeo da istražujem i kopam po arhivama, bibliotekama i starim novinama. Tako sam i doznao gde je živela u Skoplju, u kom delu grada, gde je radila – kaže Danilo Kocevski. – Anica je verovala da je nakon odbranjene doktorske disertacije na Filozofskom fakultetu u Beogradu čeka akademska karijera. Na skopskom Filozofskom fakultetu je bilo upražnjeno mesto docenta klasične filologije, ali ga ona nije dobila. Zaposlila se kao profesorka u skopskoj Ženskoj realnoj gimnaziji, a na Velikoj medresi kralja Aleksandra radila je kao profesor latinskog, grčkog, nemačkog i francuskog jezika, dok je na fakultetu honorarno predavala grčki i latinski. U narednih desetak godina Anica je radila na čak šest mesta, neka i izvan Skoplja, a dva puta je i penzionisana.

LJUBAV JE SVETLOST
Kopajući po njenoj biografiji i istražujući, on je došao do zanimljivih podataka da se Anica u Skoplju družila sa britansko-irskom feministkinjom i književnicom Sesilijom Isabel Ferfild, poznatijom kao Rebeka Vest, a da joj se divio jedan od najvećih nemačkih pisaca svih vremena Tomas Man.

Tomas Man

– Anica je 1932. u Skoplju objavila zanimljivu knjigu „Pretplatonska erotologija“ o antičkom bogu Erosu u kojoj je razvila tezu da se božanska svetlost izjednačuje sa lepotom. Anica je smatrala da je lepota posebno obeležje božanske svetlosti, da poseduje trojstvo – lepotu, ljubav i saznanje.

U to vreme Tomas Man je pripremao svoj čuveni roman, tetralogiju „Josif i njegova braća“ prema motivima iz Biblije i Novog zaveta, a pošto je Anica znala da problematika o kojoj je pisala interesuje i nemačkog pisca, ona je prevela prvi deo svoje knjige i poslala ga Manu. On je bio fasciniran njenom tezom da je Eros pre svega svetlost, a da je svetlost lepota, a pošto je njemu baš to trebalo, direktno ju je citirao u svom romanu „Josif i njegova braća“.

Separat koji je primio od Anice i danas postoji u arhivu Tomasa Mana u Cirihu. Njene teze su ga toliko privukle da je na marginama i iznad njenog dela pravio beleške sa crvenim i plavim mastilom.

Citate iz knjige Anice Rebac veliki nemački pisac je ubacio u deo romana gde se mladi faraon Enhaton obraća svojoj majci opisujući Josifa, čijom je lepotom faraon bio iznenađen: „Lepi se mogu nazvati miljenici svetlosti… A svetlost je lepota, kao što su lepota istina i znanje, a sredstvo kojim se ostvaruje istina, to je ljubav“, ističe Danilo Kocevski i podseća da se Anica, koja je Manova dela prevodila, sa nemačkim piscem dopisivala od 1929. godine, a ta komunikacija je najintenzivnija bila 1937. godine. Anica mu se uvek obraćala sa „visokopoštovani maestro“, a u zaglavlju pisma je stavljala ime grada – Skoplje. Ispod svog potpisa navela bi ulicu gde je živela: Kraljice Marije br. 3. To je današnja ulica Ilindenska.

Danilo Kocevski

Danilo Kocevski navodi da su se dve velike intelektualke toga vremena – Anica Rebac i Rebeka Vest jedno vreme družile i da je Rebeka u nekoliko navrata između dva svetska rata, pogotovo 1936. i 1937. godine posećivala Skoplje i bila u gostima kod Anice.

– Rebeka Vest, koja je bila oduševljena Anicom Savić Rebac i njenim suprugom Hasanom, opisujući ih kao „stubove civilizacije“, ovekovečila ih je u svom lucidnom putopisu „Crno jagnje i sivi soko“. U knjizi su Anica i Hasan, Milica i Mehmed. Rebeka Vest u jednom svom zapisu kaže: „Jednom sam pokazala Denisu Sora, najmudrijem čoveku na svetu, pismo koje sam dobila od Milice. „Eto, vidim da vam piše iz Skoplja“, rekao je. „Doista, mi smo u mnogo boljem položaju nego što pretpostavljamo. Ako odavde do Kine ima 20 ljudi, rasutih po svetu, a koji liče na ovu ženu, civilizacija je spasena.“

KREVET U UČIONICI
U leto 1941. godine Anica i Hasan postaju izbeglice. Iz Skoplja se vraćaju u Srbiju. Hasan, koji se u Prvom ratu borio sa srpskom vojskom i preživeo povlačenje kroz Albaniju, nije uspeo da se pridruži partizanima. Po povratku u Beograd Anica i Hasan su oboje bili bez posla i stana. Jedno vreme su stanovali u učionici Filozofskog fakulteta koju su rano ujutro napuštali da bi mogli da uđu studenti.

Biografi beleže da je u martu 1945. Anica postavljena za profesora Četvrte ženske gimnazije u Beogradu, a već u oktobru je premeštaju u Sarajevo! Kao da se ponavljaju skopske godine kada su je stalno premeštali iz jedne škole u drugu. Ni posle Drugog svetskog rata nije odmah mogla da dobije posao na fakultetu. Najzad, oktobra 1946. postavljena je za vanrednog profesora Univerziteta u Beogradu i predaje istoriju rimske književnosti i latinski jezik. Hasan Rebac postaje poslanik u Saveznoj skupštini. Dobijaju i stan.

Početkom pedesetih Hasan Rebac je teško oboleo, a u oproštajnom pismu Anici poručuje da se još jednom rodi, samo bi nju voleo. Iste noći kad je Hasan umro, Anica je prerezala vene. Samoubistvo nije uspelo jer je sebi dala injekciju morfijuma što je usporilo krvarenje, tako da je preneta u bolnicu i spasena, ali se kasnije, 7. oktobra 1953. u Beogradu ubila hicem iz pištolja. Pre nego što je sebi oduzela život, obavila je sve formalnosti u vezi sa grobom, sahranom, zajedničkim spomenikom… Sastavila je i testament, podelila prijateljima drage predmete, knjige, slike, nakit, stari porcelan, srebro, nameštaj… Iako najavljeno, dugo i metodično pripremano, Aničino samoubistvo je izazvalo zaprepašćenje. Ipak, zapisala je Ljiljana Vuletić, ovo nije bio samo puki kraj života poznate osobe, nego i dramatično javno ispovedanje životne filozofije.

Ljubav vere i nevere
Prijatelji i poznanici su govorili o njihovoj velikoj, vanvremenskoj uzajamnoj ljubavi Hasana i Anice, a jedna od njenih biografa Ljiljana Vuletić je zapisala: „Na njihovom zajedničkom komplikovanom putu presretale su Hasana i Anicu različite istorijske, nacionalne, političke, verske prilike i okolnosti. U Hasanovom životu ukrstile su se mnoge balkanske protivrečnosti i nepomirljivosti. Anica je uvek bila uz njega na tom putu, a malograđani im nikada nisu oprostili – njoj što se udala za muslimana, a njemu što se oženio inovericom.“

D. Lj. Joksić – Vesti | foto: D. Joksić

Izvor:vesti-online.com

_______________________________________________________________________________________________

ANICA SAVIĆ REBAC Hod po snovima

Filozof, estetičar, erudita, umetnik s izuzetnom privilegijom i pokretačkom snagom eksperimentatora. Te unutrašnje veze činile su je, pre svega i nad svim – Pesnikom
Spasili ste mi život, ali ste pogrešili, jer ću pokušavati da se ubijem dok mi to ne uspe, izgovorila je Anica Savić-Rebac peskovitog avgusta 1953. godine, posle neuspelog pokušaja samoubistva. A pokušavala je na najuzbudljivije načine, sve dok i smrti upornošću nije dosadila 7. oktobra 1953. Život je okončala metkom ispaljenim pravac u srce, kojim je jedino umela i da živi. Ruka joj nije zadrhtala ni na tren. Svoj apstraktni, izmaštani svet punila je paganističkim duhovima, jeresima i dogmama, bogovima, anđelima, avetima, senima iščilelih vera i naroda, idejama oživljenim i začinjavanim helenskim mudrostima. I nije umela da živi sama jer, ostavljenoj, više se nije našao niko ko bi podupirao njenu fiksaciju, izobraženu u uporednu stvarnost u kojoj je rasla kao miomirisni mak u polju korova, trn u oku dežurnih kibicera zajedljive palanke. Zagazila je svesno u ambis čim je ostala bez svoje, pokazalo se, ipak tamne strane – supruga Hasana Repca; njegova senka toliko je bila gusta da nije uspevala sama da nastavi dalje.

Krhka žena u beskrupuloznom okružju gvožđa i rđe: Anica Savić Rebac

IZBIRLJIVA MELANHOLIJA REČI

Ljubav je jedino kadra naše pustinje prevesti u oaze.
Izabrala je. Iako ne biramo mi na koji način i kada ćemo na onaj svet; smrt je ta otmena izbiračica. Ponekad verujemo zaslepljeni gordošću i samoljubljem da držimo sve konce čvrsto pripijene uz prste, ali se ubrzo pokaže da su i tako pažljivo obmotani zamršeni u nerazmrsiv Gordijev čvor. I tada nastupa sve iz početka – ili s kraja. Nada. Vera. Glupost. Patnja. Dobro. Lepota. Tragizam.

A Anica Savić-Rebac je u srpskoj književnosti pravi primer s tragičnim ishodom.
Filozof, estetičar, erudita, umetnik s izuzetnom privilegijom i pokretačkom snagom eksperimentatora. Te unutrašnje veze činile su je, pre svega i nad svim – Pesnikom.

Gradeći slobodne ideje i osećanja slobodnim stihom, prednjačila je u postupku koji pomera granice i vremena i prostora, ruši omeđena stanja krčeći put ka novom.
Većina njenih pesama fatalističke recepcije slutnje i nadanja, nastala je u mladosti kada je i najpre moguće iskreno se čuditi i diviti životnoj snazi, kada se živi očima i srcem, a ne nametima svakodnevice i navikama, kada usrećavaju široki horizonti istim intenzitetom koliko i uski, a radoznalost ne posustaje, jer nekim teralačkim i tragalačkim unutrašnjim porivom Anica je znala da poezija ne trpi teoretisanja, zadatosti, naročito ne utege steknutog ali i nametanog znanja. A ona ga je iz dana u dan nemilosrdno gomilala, iako svesna da učenost i logika iskrenosti i spontanosti škode, i da uprkos želji da bude i ostane, ipak gubi privilegiju – Pesnika.
Okrenula se naučnom radu.

I baš tom autohtonom iskrenošću i neslućenim dimenzijama duha i misli, neretko izražavanom skepsom i strogo izbirljivom melanholijom reči, Anica svesno razgrađuje monotoniju svakodnevnog i očekivanu, od uobičajenosti, harmoničnost u konstruisanju stihova, potom i lakom prevodnicom prevodi ih u snove, da bi po njima bosonoga, bestežna hodala. Njena poezija je prkosno neuslovljena, izuzeta od regionalnog, lokalnog ili bilo kog i kakvog prostora osim ličnosnog, jer – verovala je – umetnost ne sme biti sama sebi svrha, ona svojom plemenitom misijom prelazi u više sfere, obesvetilački međuprostor, ničije ništa, nulto stanje odakle nastupa uvek prkosna istina. Poezija.

NEDOSANJAN ŽIVOT
Zar vi ne znate koliko mrtvi mogu da budu živi, a koliko živi mogu da budu mrtvi?, zavapila je u jednom pismu upućenom Milanu Kašaninu, ta krhka žena u beskrupuloznom okružju gvožđa i rđe. I nikada, kao njena saputnica i sapatnica Isidora Sekulić, nije uspela da sakupi dovoljno hrabrosti, poistoveti umetnost i život, i živi u inat Jednim. Sredina joj nije dopuštala, sputavala je i saplitala na svakom majušnom koraku. Nije uspevala da joj se odupre. Ili nije želela. Zalazila je sve dublje, sve dalje u bivše, nestale svetove i religije, gubila se u sopstvene meandre lavirinta, u odlučnom odbijanju prilagođavanja na pogubnu palanačku filozofiju, ali i psihologiju. I taj veštački konflikt umetnosti i života, crpljenje snova i atmosfere stvarnog, bivali su kob Aničinog života, uostalom kao i mnogih naših, pa i svetskih pesnika, jer tu ne bi smelo biti potiranja niti nadvladavanja.

Iako je u kritičarskim, ali i čitalačkim krugovima nisu smatrali značajnom književnom pojavom, a nepravedno je docnije bila skrajnuta i na naučnom planu, Anica nikada nije podlegla kompromisima, niti sa samom sobom niti sa onima koji su naprečac donosili sudove, često iz nemanja volje da s punom pažnjom ulaze u njen rad i suštinski ga sagledavaju. Prihvatala ih je kao neminovnost, osluškivala sa zebnjom, često s premnogo bola ih zadržavala, utiskivala i pronosila kao usijani žig posred čela.
Ali, nije odustajala. Pisala je. Jer pisati za Anicu je značilo živeti u punoj ljubavi, u vezivom, neraskidivom i ostvarivom jedino kroz drugoga, iz sebe same, uspevala je tek uzgredno.
Pisanje je bilo potpuna formula, nepotpuno isanjanog života Anice Savić-Rebac…
Piše Laura Barna
Izvor:pecat.co.rs

_______________________________________________________________________________________________

Život Anice Savić-Rebac

Anica Savić-Rebac

Godine 1892. 04. oktobra, u kući Milana i Julijane Savić u Novom Sadu, rođena je kćer Anica. Od malih nogu je, zahvaljujući ocu, koji je bio sekretar, a potom i urednik „Matice Srpske”, bila u dodiru sa književnicima, slikarima i školovanim ljudima toga doba.

Milan Kašanin piše: „Ceo je Novi Sad govorio o njenom daru i inteligenciji i tome da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom…”.

Njen prvi prevod, Bajronovog dela „Manfred” objavljen je kada je imala samo 13 godina. Uporedo sa prevođenjem, ova darovita Novosađanka je objavljivala i svoja dela. Iz njenog pera su izašle drame: „Nijova”, „Ifigenija” i „Poslednja sveštenica Palade Atine”, inspirisane antikom, kao i pesme: „Pan” i „Renesans”.
U proleće 1921. godine udaje se za službenika Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Hasana Repca. A godinu dana nakon venčanja, mladi bračni par se seli u Beograd, gde se Anica zapošljava u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji. Devet godina kasnije sele se u Skoplje, gde Hasan dobija premeštaj.

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu doktorirala je 1932. godine. Nakon toga objavljuje brojne eseje. Bila je opčinjena Njegoševom delom „Luča mikrokozma” i upravo je ona zaslužna što je ovo delo prevedeno na engleski i nemački jezik. Dopisivala se sa brojnim evropskim ljudima od pera kako bi „Luča” postala poznata širom Evrope i sveta. Tomas Man je njene odlomke uneo u svoja dela, a čuvena Rebeka Vest je pisala o njoj kao „srpskoj filozofkinji i poetesi”.

Nažalost, samo u svojoj zemlji ova vrsna Srpkinja nije imala podršku za ono sto je radila. Jednostavno, nije imala sagovornika sebi ravna.

Izvor:saznajlako.com

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

<

p style=“text-align:justify;“> 

SRODNE DUŠE…

Verujete li ?

Različiti stručnjaci već vekovima pokušavaju da razreše večitu misteriju – ima li svako od nas srodnu dušu ili se jednostavno stihijski srećemo, upoznajemo, zbližavamo, zavolimo…

Foto: PublicDomainPictures/pixabay.com

Srodne duše nisu one koje su potpuno iste kao mi, već one koje imaju ključeve za sve naše brave i brave za sve naše ključeve – rekao je pre nekoliko decenija američki pisac i filozof Ričard Bah…

Termin “srodne duše” odslikava večito traganje za našom polovinom koju smo rođenjem izgubili, a možemo da budemo kompletni samo ako je pronađemo, uvreženo je mišljenje. Ipak, ovo neizvesno putovanje mnoge je koštalo sreće u ljubavi, braka i potomstva, jer im je duša koju su tražili ostala nedostižna. Da li zaista postoji naša idealna polovina, zapita se svako najmanje jednom u životu, a mnogi odu korak dalje i pomisle: A šta kada se sretnemo, kako ćemo da budemo sigurni da je to naša druga polovina i da li je to dovoljno da budemo srećni u ljubavi?

I dok većina ovoj uvek intrigatnoj temi pristupa sa romantičnim predrasudama, psihijatri i psiholozi su mnogo racionalniji. Različiti “stručnjaci za dušu” već vekovima pokušavaju da razreše večitu misteriju – ima li svako od nas srodnu dušu ili se jednostavno stihijski srećemo, upoznajemo, zbližavamo, zavolimo…?
Ovo je zahvalna tema za istraživanje jer može da joj se pristupi iz različitih apekata, pa ne čude brojna dokazivanja i opovrgavanja fatalnosti srodnih duša.

Noviji zaključci naučnika i stručnjaka pokazuju da zaista postoji ljubav, odnosno neverovatna privlačnost već na prvi pogled, pa čak se ona oseti i u virtuelnoj komunikaciji putem poruka, ali da taj teret sudbinske ljubavi nije lako izneti u savremenom svetu. Grupa kanadskih bračnih terapeuta smatra da mnogi pojedinci danas ne znaju da se snađu u vezi sa srodnom dušom i ona na kraju puca, ostavljajući dva srca da lutaju dalje tražeći takvu bliskost koju ne nalaze više nikad, a po njima je to i razlog što su mnogi nesrećni u ljubavi. Njihovo istraživanje obuhvatilo je, s razlogom, samo dve kategorije – stariju populaciju i mlade do 23 godine. Prvi su mogli da sa distance sumiraju svoj emotivni život, a drugi su dovoljno zreli da mogu da osete srodnost duša, a dovoljno mladi da nemaju predrasude.

Možemo da kažemo da sudbinski susreti, kao i srodne duše, zaista postoje, ali ih često propustimo, nekad mislimo da to ipak nije to ili ne želimo da nešto žrtvujemo ili se nečega odreknemo da bi se ljubav realizovala u zajednicu za čitav život. Srodna duša nam je neko ko nam je apsolutno blizak, sa kojim se osećamo kao ni sa jednom drugom osobom i imamo osećaj da se znamo oduvek iako smo se možda tek upoznali. Naša istraživanja pokazala su da je većina ljudi srela tokom života takvu osobu, ali je mali procenat to realizovao u doživotnu vezu. Današnji čovek je prilično egoističan, a nekada su zbog ljubavi ljudi umirali, menjali veru, odricali se krune, bogatstva, porodice, zemlje. Sada je komoditet uzeo primat, pa ne samo da nikakva velika odricanja ne dolaze u obzir, već i udaja ili ženidba predstavljaju mnogima problem, tvrde stručnjaci.

Posle susreta sa srodnom dušom, pošto se ispostavi da nam ta osoba ipak ne čita misli, ne ignoriše sve naše mane i ima svoju ličnost, dolazi do prvih problema. Romantična slika puca poput razbijenog ogledala i mnoge ostavlja u šoku, a posle takve sudbinske ljubavi koja je uprkos svemu pukla, lakše se ređaju naredne veze i ljubavi znatno manjeg intenziteta, a neka od njih se završi brakom. Takođe, egoizam savremenog čoveka može i da ugrozi vezu sa srodnom dušom i na drugi način – da dođe do zasićenja jer kad nam je neko apsolutno blizak i delimo gotovo iste stavove, vrednosti, imamo sličan ukus, takav odnos teče glatko i bez trzavica i svađa, a mnogi to ocenjuju kao kolotečinu i kreću u potragu za izazovima.
Čak i u poslu i prijateljstvu srodnost duša ima značajnu ulogu. Istraživanja pokazuju da osobe koje su bliske mentalno i duhovno mnogo brže i preciznije rade u tandemu, imaju više uspeha, a u prijateljstvu su odlična podrška jedno drugome. Međutim, negativna strana u poslu je što su slični karakteri manje kreativni budući da posmatraju problem iz istog ugla i pristupaju mu sa istog stanovišta.

Foto: Sharky/pixabay.com

Ipak, postoje i stručnjaci koji smatraju da je termin “srodne duše” samo mit i ništa drugo.

Frank Pitmen, psihijatar iz Atlante, na osnovu dugogodišnjeg istraživanja zaključio je da ništa nije donelo toliko nesreće i nezadovoljstva čoveku koliko potraga za srodnom dušom, koja je najčešće neuspešna:
“Ljudi bi trebalo da prestanu da veruju u mit o srodnoj duši, jer je zamišljaju kao nekoga ko je potpuno isti, a činjenica je da svi imamo različite rezvojne puteve, potičemo iz različitog društvenog miljea, porodica i imamo različita vaspitanja, viziju sveta, braka, ljubavi, vernosti” tvrdi Pitman.

Večita je misterija i da li imamo više srodnih duša ili to može da bude samo jedna osoba? Psihoterapeut Odri Čepmen u svojoj knjizi “Kako stići do prave ljubavi” tvrdi da tokom života možemo da sretnemo nekoliko osoba koje ispunjavaju taj uslov i sa kojima smo apsolutno bliski. On to objašnjava tako što s godinama sazrevamo i menjamo se pa tako ako nam je neko apsolutno odgovarao u 17 godina, jer smo bili na istom mentalnom, duhovnom i emotivnom nivou, možda nam nimalo ne bi odgovarao u trećoj ili četvrtoj deceniji jer bi došlo do raskoraka u sazrevanju ili bismo evoluirali u različitim pravcima. Tako može da se dogodi da “savršenu ljubav” možemo da doživimo nekoliko puta u životu, a da nam neko koga smo doživljavali kao najbliskiju osobu po duši s godinama postane stranac.
Nije mali broj slučajeva da pojedini parovi na prvi pogled osete neverovatnu odbojnost i da odmah uđu u sukob, pa posle mnogo bure konačno uplove i u emotivnu vezu. Međusobna antipatija i nesuglasice koje se događaju već prilikom upoznavanja teško da mogu da ukažu na susret srodnih duša. Ipak, pojedini stručnjaci smatraju da to nije tačno i da je to zapravo mehanizam odbrane kod osoba koje misle da nisu spremne za fatalnu ljubav.

“Nisu svi ljudi otvoreni za zaljubljivanje, naprotiv, sve je manje žena i muškaraca koji idu srcem kroz život i spremni su da ga daju nekome. Zato mnogi nisu u stanju da prepoznaju srodnu dušu svesno, ali nesvesno je prepoznaju i zato dolazi do veoma burnih reakcija kada se sretnu. Ogromna netrpeljivost između dve osobe na prvi pogled može da ukaže i na to da one nisu spremne na sudbinski susret koji se upravo dogodio, ali ne mogu ni da ostanu ravnodušne jedno na drugo, zato odmah nastaje tenzija, svađa, netrpeljivost i slične burne reakcije. Međutim, da nam je ta osoba “pogodila nit”, može da se vidi i po tome što ne možemo da je izbacimo iz glave iako nas nervira, što ipak želimo da je sretnemo opet, i opet i opet. Posle početne faze netrpeljivosti, koja je često posledica šoka i straha od ljubavi, strasti se smiruju i dolazi do realizacije emotivne veze”, naglašava američki terapeut za emotivne veze Irina Grin.

Uzburkane strasti na početku veze često ukazuju i na burnu vezu, pa svađe postaju neraskidivi deo odnosa. I dok jedni savetuju takvim parovima da se raziđu jer nema svrhe da budu u tako destruktivnom odnosu, oni najčešće odgovaraju da “ne mogu ni jedno sa drugim, ali ni jedno bez drugog”. Ipak, ovakve veze mogu da budu i vrlo konstruktivne, iako na prvi pogled tako ne izgledaju. Posebno su poželjne u poslovnom odnosu jer sukob u mišljenju i temperamentu može da donese nesvakidašnja rešenja, da pomogne da se stvari sagledaju iz svakog ugla i da se poslu pristupi na potpuno suprotan način.

U emotivnoj i bračnoj zajednici suprotne ličnosti koje se snažno privlače mogu da budu srećne samo ako su dovoljno zrele. Tada su u stanju da prihvate da partner ima drugačiji bioritam, želje i navike i da to iskoriste na najbolji način. Zato onaj koji je energičniji može da se posveti igranju sa decom i obavljanju obaveza koje zahtevaju brzinu i snagu, dok partner koji je mirniji može da se usredsredi na rešavanje problema u porodici, kućni budžet, kratkoročno i dugoročno planiranje…

Izvor:krstarica.com/Novosti.rs

_____________________________________________________________________________________________

GRADINAR…

Danas je Đurđevdan(ovde), dan cveća i ljubavi.

Foto: mudremisli.com

 Na današnji dan, 6. maja 1861. godine u Kalkuti se rodio indijski književnik, dramaturg i filozof, Rabindranat Tagore.

„Nesavršenstvo nije negacija savršenstva; konačnost ne poriče beskonačnost.

To se samo celina iskazuje u delovima, to se beskraj otkriva u granicama.“

„Ništa lakše nego u ime spoljne slobode uništiti unutrašnju slobodu čoveka.“

„Cvet sa tugom gubi latice, ali umesto njih s radošću očekuje plod.“

„Do istine možemo doći samo onda ako nam je data sloboda da grešimo.“

 „Samo ono što činimo iz ljubavi činimo slobodno, pa ma koliko patnje iz toga proizašlo.“

  „Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire ljubav.“

„Ono što nam je potrebno da bismo bili slobodni jeste ljubav; ona ima snagu da s radošću nosi breme sveta.“

„Velika srca vole, mala traže da budu voljena.“

 „Zatvoriš li vrata svim greškama, zatvorit ćeš ih i istini.“

***

RABINDRANAT TAGORE(1861-1941)

Foto:www.totalbhakti.com

Veliki indijski pesnik, muzičar, slikar, filozof, humanist. Isticao je ideju o duhovnom jedinstvu sveta, jedinstvu u različitosti; jedna od dominantnih crta njegove poezije je ljubav, koja ide od najintinmijeg do kosmičkog-ljubav prema deci,  ženi,  ljudima, prirodi.

Zalagao se za svojevrsno lirsko pozorište prožeto muzikom, iskazano simbolikom, obavijeno mitom i alegorijom.

Njegova proza je umetnička freska Indije, svedočanstvo, filozofija i kritika. Dela su mu prevedena na mnoge jezike sveta-Sadhana, Stvaralačko jedinstvo, Čovekova religija; drame  Čitra, Pustinjak; romani Brodolom, Dom i svet, Čaturanga; lirika Večernje pesme, Jutarnje pesme, Gradinar, Gitandžali („Pevačeva žrtva“), Labud i druge.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1913. godine.

Umro je u svom rodnom gradu Kalkuti, 7. avgusta 1941. godine.

***

IZ GRADINARA…

Gradinar 1

Sluga: Sažali se na svog slugu, kraljice!

Kraljica: Svečanost je prošla i sve su me sluge ostavile. Šta ćeš ti tako dockan?
Sluga: Pošto si druge otpustila došao je moj čas. Došao sam da te pitam šta ima tvoj poslednji rob još da uradi.
Kraljica: Šta možeš da očekuješ ovako pozno?
Sluga: Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka.
Kraljica: Kakva ludost!
Sluga: Hoću da napustim svoj stari posao. Baciću mač i koplje u prašinu. Ne šalji me više na daleke dvore; ne kreći me u nove pobede. Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka.
Kraljica: Koje bi ti bile dužnosti?
Sluga: Da te služim u dokolici. Održavaću svežu travu na tvom putu, kojim jutrom šećeš i gde sumorno cveće pri svakom tvom koraku klicanjem pozdravlja stopala tvoja. Ljuljaću te na ljuljašci u hladu saptaparne, kroz čije će se lišće probijati ran mesec da celiva rub haljina tvojih. Puniću ti mirisnim uljem kandilo kraj postelje i čudnim ću ti slikama šarati podnožje pastom od šafrana i sandala.
Kraljica: A kakva će ti biti nagrada?
Sluga: Da smem držati tvoje šačice male kao nežne lotosove pupoljke i preko članaka nogu tvojih navlačiti cvetne lance; da ti smem tabane obojiti crvenim sokom ašokovog cveta i poljupcima otrti trun prašine, koji na njima možda još okleva.
Kraljica: Slugo moja, tvoja je molba uslišena, bićeš Gradinar moga Cvetnjaka.

Gradinar 35

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Gradinar 39

Celo jutro pokušavam da ispletem venac,

ali mi cvetovi izmiču i ispadaju.
A ti sediš tu, i posmatraš me krišom
iz kutova tvojih budnih očiju,
Pitaj one oči koje kuju mračne zavere
ko je tome kriv.

Pokušavam da pevam, ali uzalud.
Na usnama tvojim kradom drhti osmeh;
zapitaj ga zašto nije uspela pesma moja.
Neka ti usne pod zakletvom kažu
kako mi se glas izgubio u ćutanju
kao pjana pčela u lotosovom cvetu.

Veče je,
i vreme da cveće zatvori čašice svoje.
Dopusti mi da sedim pored tebe,
i da usne moje vrše posao
koji se može vršiti samo
u ćutanju i u blagoj svetlosti zvezda.

Gradinar 24

 Tajnu svoga srca ne zadrži za se,

mila moja!
Kaži je meni krišom, samo meni.
Ti što se osmehuješ tako slatko,
šani tiho,
moje će te srce čuti,
ne moje uši.

Gluva je noć, dom je nem,
ptičija gnezda obavija san.
Poveri mi tajnu svoga srca
kroz uzdržane suze,
kroz drhtavi osmejak,
kroz sladak stid i jad.

Gradinar 41

 Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći

ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

 

PODSEĆANJA…

KAD JE TAGORE RECITOVAO NA BENGALSKOM U BEOGRADU

Rabindranat Tagore i njegov autograf na fotografiji
objavljenoj u ,,Politici” 16. novembra 1926. godine

„Politika” je pre 85 godina posvetila veliku pažnju boravku slavnog indijskog pesnika i filozofa u jugoslovenskoj prestonici

Veliki indijski pesnik ifilozof Rabindranat Tagore, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1913. godine, umro je na jučerašnji dan 1941. u Kalkuti, gradu u kome je i rođen 1861. godine.

Autor više od 1.000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama i velikog broja eseja, Tagore je pre 85 godina, na svojoj evropskoj turneji u novembru 1926. posetio Beograd, o čemu je ,,Politika” iscrpno izveštavala nekoliko dana.

U razgovoru za naš list, objavljenom 14. novembra, Tagore je govorio o kulturama istoka i zapada, o ljudskoj slobodi, o fašizmu i boljševizmu.

,,Sam pokret fašizma skriva veliku opasnost za susede. On je izgrađen na povredi slobode bližih i to mu je greška koja ne može ostati oproštena”, rekao je Tagore, a na pitanje da li ,,nalazi sličnost između fašizma i boljševizma”, odgovorio je sledeće:

,,To ne bih mogao još reći jer ja ne smem govoriti o boljševizmu, pošto nisam video svojim očima njegove posledice”, objasnio je Tagore. Izneo je i mišljenje da ,,način rada sadašnje ruske vlade odbija i nemoguć je, jer poništava naše najveće dobro: slobodu.”

,,Politika” je 15. novembra objavila kratak izveštaj o jutarnjem dočeku Tagore i njegove pratnje na beogradskoj železničkoj stanici tog dana, kao i prvi deo obimnog teksta F. Mirskog pod naslovom ,,Indiski nacionalizam”, čiji je nastavak štampan 16. novembra.

Tagore je, inače, odseo u skromnom apartmanu na četvrtom spratu hotela ,,Palas”, gde je primio i novinare iz beogradskih redakcija, među njima i saradnika ,,Politike”. On je svoj intervju potpisao inicijalom ,,M”, što ukazuje da je s Tagorom, najverovatnije, razgovarao tada mladi, potonji slavni novinar našeg lista Predrag Milojević.

Domaćin velikom indijskom pesniku i filozofu bila je i jugoslovenska sekcija Pen kluba, koja je u ,,Srpskom kralju” priredila ručak za svog uglednog gosta. Na ovoj svečanosti pozdravio ga je rektor Beogradskog univerziteta Pavle Popović, a dat je i predlog da Tagore pored već dogovorenog, održi još jedno predavanje, što je on i prihvatio.

U večernjim satima 15. oktobra Tagore je prvo govorio u novom zdanju Univerziteta, a sutradan na Kolarčevom univerzitetu. U obe prilike se ,,okupio ceo Beograd”.

,,Došao je i običan radnik, koji je jedva načuo za veličinu i vrednost ovoga pesnika daleke Indije, došao je i ozbiljni učenjak da svoja znanja o Tagoru obogati i ličnim impresijama o njemu”, javila je ,,Politika”.

On je govorio o progresu i savremenoj civilizaciji, ali je ,,najlepši deo večeri” bilo pesnikovo recitovanje pesama na bengalskom jeziku, tako da je ,,i taj bengalski jezik svima slušaocima koji su ga prvi put čuli u životu izgledao blizak, poznat i razumljiv”, javila je ,,Politika”.

 Tagore je, govoreći o trenutku tadašnjeg sveta, rekao i ovo:

,,Strasti su poludele. Došla je želja za eksploatacijom i sve veliko i lepo izgubilo se.

 Mi drhtimo u strahu od te Evrope koja hoće da odvoji čoveka od Boga.

 Vojnici i trgovci koji nam danas dolaze, ne donose nam ideale prvih pionira, već samo strast za materijalnim bogaćenjem. Možete li se ponositi civilizacijom koja nosi strah. Savremena civilizacija odvojila je nauku od duha. Nauka stvara discipline, daje snagu, ali bez ideala… Sve što ne crpe snagu duha, nije lepo, nego je ružno. Snagom može da se ponosi lav, tigar, slon. I kad se čovek ponosi snagom, on je kao životinja.”

Sutradan je Tagore održao predavanje o značaju umetnosti, a ,,ovacije pesniku bile su beskrajne”, izvestila je ,,Politika“.

Posle posete Beogradu, slavni pesnik i filozof Rabindranat Tagore je preko Sofije i Istanbula otputovao za Indiju.

——————————————————-

Ptica sa dva gnezda

Tokom posete Hrišćanskoj zajednici mladih ljudi, u njihovom društvenom domu u Vasinoj uloci, gde ga je pozdravio vladika Nikolaj Velimirović, Tagore je rekao:

,,Vrlo sam srećan što mogu da vidim narod koji se mnogo razlikuje svojim osećanjima od ostalih zapadnih naroda. Za vašu ljubaznost ja vam ne mogu izraziti svoju zahvalnost.

Ja volim ovaj narod što ima spontano osećanje, što ima toplo srce koje ume da se oduševi.

Kako je to prijatna stvar biti toliko voljen i poznat u jednom svetu u koji nisi nikad očekivao da dođeš! Ja se osećam kao ptica koja ima dva gnezda na dve suprotne obale. Ja sam srećan što se nalazim u zemlji prebogatoj ljubavlju.”

Slobodan Kljakić (objavljeno: 08.08.2011.)

Izvor:politika.rs/

                   
PRVA BEZIMENA

Foto: bundergroundvoices.runboard.com

 Gazeći travu na stazi začuh: „Poznaješ li me?“
Osvrnuh se, pogledah i rekoh:“ Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice.“
Ona odgovori: “ Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti.“
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Za-utah trenitak, a zatim zapitah: “ jesi li iscrpla sav teret suza?“
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumedoh da je njen plač imao vremena
da nauči govor osmeha.
Nekada prošapta ona: „Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu.“
Zbunjen rekoh:“ Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav.“
Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:“I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina.“
To je samo dete gospodaru.
Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.<

Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš –
cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.
Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,
ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje
tebi, iz straha.
Boji se da ti dobro ne služi.
Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.
Ti je poznaješ.
Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;
njene igre će se smiriti,
postaće ozbiljnije,
pretvoriće se u ljubav…

    DRUGA BEZIMENA

  Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

 Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

 TREĆA BEZIMENA
Završiću pesmu svoju, ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.
Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.
Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.
Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.

 ČETVRTA BEZIMENA
Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.
Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,
ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________