BUDUĆNOST KAO NA DLANU…

tamoiovde-logo

I ništa te kao ne boli

Dan je kao sunčan.
Ti si kao veseo.
Prolaziš, kao ne vide te.

Foto ilustracija: Bora*S

Svima je kao lijepo.
Svima je kao dobro.
Svima je kao ludo.

I ti si kao sretan.

Živi se kao u miru.
Ptice su kao slobodne.
Budućnost kao na dlanu.

Savjest je kao čista.
I suncu je kao jasno.
O, srce, kao pjevaj.

Svi se kao brinu o svima.
Svatko je prijatelj kao.
Svima je kao stalo do tebe,
i do svijeta.
I dan kao ode.
I ti se kao smiješiš!
I nista te kao ne boli.

Enes Kišević

________________________________________________________________________________________

OSLIKANO SELO…

tamoiovde-logo

ZALIPJE: CVETNO SELO NA JUGU POLJSKE

Kuće, mostovi, ambari, kokošinjci, kućice za pse, bunari, sve što se nalazi u malom selu na jugu Poljske, u blizini Krakova, oslikano je cvetovima.

Poznato još i kao Oslikano selo, Zalipje najviše podseća na neko selo iz bajke. Gotovo je nemoguće pronaći površinu u Zalipju koja nije ukrašena cvetnim motivima, a tradicija oslikavanja cveća u ovom mestu stara je skoro sto godina.

Iako postoji malo dokaza koji potkrepljuju tu priču, veruje se da je tradicija nastala u danima kad su čađ i dim počeli da izbijaju iz pećnica koje je svaka kuća imala. Kako su se crne, čađave fleke našle na zidovima kuća, domaćice iz Zalipja su jednostavno preko njih naslikale cvet, a u početku su čak pravile i sopstvene četkice za slikanje od kravlje dlake.

Vremenom su stare pećnice, koje su stvarale probleme, zamenjene modernijim i čistijim šporetima, a praksa oslikavanja umesto da izumre, postala je još razvijenija.

Oslikavanje cvetnih motiva postalo je deo identiteta ovog sela, a razvoj boja i tehnika omogućio je meštanima da Zalipje učine još šarenijim.

Od 1948. održava se i takmičenje u oslikavanju, gde meštani svake godine iznova crtaju cvetiće na svaku praznu površinu na koju naiđu.

S obzirom na sve veću popularnost među turistima, jedna kuća je pretvorena u muzej kako bi znatiželjni posetioci mogli što bolje da se upoznaju sa istorijom Zalipja i tradicijom po kojoj je specifično.

Čini se da je u Zalipju svaka nepokretna stvar potencijalna podloga za oslikavanje cvetnih motiva.

Izvor: kafenisanje.rs/2014/11/27/

______________________________________________________________

TRI NAJSTARIJA KNJIŽEVNA DELA…

tamoiovde-logo

Kao i u slučaju mnogih drugih pronalazaka, oblast drevne Mesopotamije kolevka je i najstarijih književnih dela. Koja od ovih ostvarenja, pisanih na glinenim pločama predstavljaju preteče svetske književnosti?

Najstarija_poznata_knji__evna_dela_847161320

Foto: Profimedia

Sumerska civilizacija razvila je prvi poznati sistem pisanja 3,400 godina pre nove ere. Na klinastom pismu pisani su iz početka prevashodno administrativni i trgovački dokumenti da bi u trećem milenijumu pre Hrista postepeno nastajali i prvi eseji, himne, poezija i mitovi.

Himna hrama Keš i Instrukcije Šurupaka

Dva najstarija poznata literarna spisa bili su, kako piše History, Himna hrama Keš i Instrukcije Šurupaka. Oba dela u pisanoj formi datiraju negde od 2,500. godine pre nove ere. Prvi od ova dva teksta predstavlja odu hramu Keš i božanstvima koja u njemu obitavaju.

Drugi tekst pak pripada tzv. mudračkoj literaturi i pisan je u formi razboritih saveta koje sumerski kralj Šurupak daje svom sinu Ziusudri. Jedna od Šurupakovih poslovica upozorava dečaka da ne donosi odluke i ne sudi kada pije pivo. Drugi savet kaže da srce koje voli zadržava porodicu, a ono koje mrzi uništava porodicu.

Ep o Gilgamešu

Ipak, među pionirskim delima sumerske i svetske književnosti, posebno mesto zauzima Ep o Gilgamešu, prvo fikciono pisano ostvarenje. Mitski ep pojavio se prvi put najverovatnije u trećem milenijumu pre nove ere. Njegova radnja fokusira se mitskog kralja Uruka, Gilgameša koji je opisan kao jednom trećinom čovek, a drugim dvema bog. Na dvanaest glinenih tablica opisane su njegove avanture, borbe sa čudovištima, susreti sa bogovima i najvažnije, potraga za ključem besmrtnosti.

Sam spev je najverovatnije nastao sabiranjem različitih sumerskih priča i predanja,a njegovo prepisivanje i dopunjavanje nastavljeno je i kasnije da bi konačnu i nadaleko poznatu verziju dobio tek u 12. veku pre Hrista, u Vavilonu. Priča o sudbini najstarijeg epa ovde se ne završava. Pisani spev nestaje nakon 600. godine pre Hrista da bi bio pronađen tek u 19. veku naše ere od strane arheologa koji su vršili iskopavanja u blizini iračkog grada Mosula.

Upravo nakon ovog epohalnog otkrića, naučnici su proglasili ovaj 4,000 godina star tekst za utemeljivačko delo svetske književnosti.

Izvor:nationalgeographic.rs/3. 05. 2016.

Saznajte i: Pronađen jedan od izgubljenih delova „Epa o Gilgamešu“

_________________________________________________________________________________

U SENCI KAMENA…

tamoiovde-logo

Kamen od 250 tona već 1.300 godina prkosi gravitaciji

Ovaj ogroman kamen se nalazi na nizbrdici i vekovima prkosi gravitaciji. Ukoliko se ne bojite izazova, sedenje u njegovoj senci će vas svakako zabaviti.

images-2016-04-250_tona_tezak_kamen__vec_vekovima_prkosi_gravitaciji_aps_818314473

Foto:Profimedia

Krišnina puter lopta“ ili „Kamen nebeskog boga“ kako ga lokalno stanovništvo zove već preko 1,300 godina stoji pod uglom od 45 stepeni na nizbrdici pored grada Mahabalipuram, u indijskoj državi Tamil Nadu.

Zbog ugla pod kojim stoji, kamen izgleda kao da će se svakog momenta skotrljati nizbrdo. Ipak, ono što je zanimljivo jeste da su svi pokušaji da se kamen pomeri sa tog mesta bili uzaludni.

Zbog položaja koji zauzima, kamen predstavlja veliku turističku atrakciju, ali i izazov lokalnom stanovništvu i najhrabrijim meštanima koji vole da sede i fotografišu pod njim.

Prema hinduističkom predanju, bog Krišna je kao mali toliko voleo da jede puter da ga je često krao iz tegle izvlačeći kuglice putera rukama, te je ovaj neobičan kamen okruglog oblika upravo zbog toga i nazvan Krišnina puter lopta.

, Image: 12363111, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Alamy

Foto: Profimedia

Dok stanovništvo Mahabalipurama veruje da su bogovi spustili kamen na to mesto kako bi dokazali svoju snagu i moć, ima i onih koji veruju da su vanzemaljci umešali prste i postavili kamen.

Ipak, naučnici se slažu da je ovde reč o prirodnoj formaciji.

Međutim, geolozi nisu saglasni sa naučnicima tvrdeći da je oblik kamena toliko specifičan, te da verovatno nije dobijen prirodnom korozijom tla.

Kralj Narasimhavaran koji je vladao u oblasti Palava, u južnoj Indiji, od 630. do 668. godine nove ere bio je prvi koji je želeo da pomeri kamen, ali ni njemu a ni mnogima posle njega to nije pošlo za rukom.

Guverner Madrasa Artur Lavli je 1908. godine takođe pokušao da pomeri kamen uz pomoć sedam slonova, ali ni on nije uspeo u tome.

Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________

POSETE NAJGORIH NEPRIJATELJA I NAJBOLJIH PRIJATELJA…

 tamoiovde-logo

NAJSUROVIJE MESTO NA SVETU: Nas samo najgori neprijatelji i najbolji prijatelji žele da posete

 “Ova zemlja je toliko jalova, putevi tako teški da jedino najgori ili najbolji prijatelji žele da nas posete”. Tom rečenicom stanovnici Himalajske Zanskar doline opisuju kraj u kome žive. I to sa punim pravom. Uslovi života su tako surovi, a dolina tako izolovana da je pravo čudo kako su uspeli da prežive vekovima unazad.

14-768x695

Foto: Profimedia Okrutna priroda omogućila je samo jedan izlaz odavde – preko zaleđene reke

Nekada ljudi iz ovog kraja bavili su se poljoprivredom u onoj meri u kojoj je te bilo moguće, ali vremenom počeli su da šalju decu u školu i na koledže koji su udaljeni od njihovog doma više od 100 kilometara u Kragil i Leh.

Jedini put do ovih gradova napravljen je tek 1979. godine. Ipak, zimi ni on nije prohodan jer zbog velikih nanosa snega nije moguće proći tim putem čak ni vozilom.

Ali i pre nego što je asfaltni put kroz kalnac Penzi La izgrađen, ljudi iz ovog kraja našli su način da izađu iz zabačene doline. Okrutna priroda koja je ih sputava omogućila im je i izlaz i to preko zaleđene reke.

 

9eccd9600a0a781a583c18f7f45dd34e

Foto: Profimedia

Zanskar reka koja leti teče kroz kanjone Himalaja, zimi je zaleđeni autoput za ove ljude. Kako temperatura pada ispod ispod minus 40 stepeni, tako se i površinski sloj reke pretvara u čvrst i debeo led. Put preko reke ima i svoje ime. Lokalni meštani ga zovu Čadar (pokrivač) pešačenje.

Kada moraju da napuste svoju dolinu, one koji se zapute u grad očekuje dug put kroz zaleđene predele i nepredvidivo vreme. Ako baš moraju zimi da izađu iz svog kraja, to mogu da uzrade samo u januaru i februaru jer je jedino tada led dovoljno čvrst.

Ipak, to ne znači da je put sasvim bezbedan. Putovanje je teško i neizvesno jer svakih nekoliko dana dolazi do pucanja i pomeranja površinskog sloja leda. Kako već decenijama prelaze preko zaleđene reke, ljudi iz Zanskara naučili su kako kažu da čitaju led.

 

f7bb24efe4d552a9f811b2e26c4d40db

Foto: Profimedia

Do najbližeg grada strancu koji ne poznaje teren i nije navikao na tamošnje okrutne vremenske prilike bilo bi potrebno oko 10 dana, ali lokalni meštani pa čak i deca tu istu rutu pređu za četiri dana.

Sve što sa sobom nose, nose na drvenim sankama koje vuku za sobom. Visoke stene kanjona tek na nekim delovima puta pružaju zaštitu od ledenog vetra i najčešće baš u tim delovima postavljaju se šatori i pale logorske vatre. Nekada na samom putu teško je bilo sresti čoveka, pa čak i divlje ovce koje žive ovde. Ipak, kako se vremenom pročulo za ovaj put i to kao za najtežu pešačku stazu sve su češće turističke ture na koje najčešće kreću oni koji se bave ekstremnim sportom.

Klimatske promene utiču i na ovaj deo sveta. Najteža staza za pešačenje ove zime nije ni bila staza jer se led nije oformio, pa lokalnim stanovnicima ovog kraja ostaje ili da čekaju da dođe proleće i otvori se asfaltni put ili na put krenu kroz ledenu vodu.

M.b/bbc.com |

Izvor:blic.rs

_________________________________________________________________________________

 

RITUAL UDVARANJA…

tamoiovde-logo

Simpatični Kakapo: Najneobičniji papagaji na svetu

Kakapo papagaji sa Novog Zelanda su jedinstvena bića na nekoliko načina. Ne samo da su najteži papagaji, teški i do 4 kg, već su jedini na svetu koji ne mogu leteti, kao i jedini noćni papagaji. Oni se takođe ubrajaju i među ptice koje žive najduže, u proseku – 90 godina.

KakapoAko ugleda čoveka u divljini, preterano prijateljski raspoloženi Kakapo će mu odmah prići. A ako se prepadne, on nikada ne beži, već se jednostavno zamrzne u mestu.

Nažalost, ova simpatična i neobična stvorenja su kritično ugrožena vrsta, a krivci su ljudi (kao i obično) koji su u njihova prirodna staništa doneli pacove, a zatim i mačke.

Njihovo prirodno stanište se danas svodi na svega nekoliko zaštićenih ostrva Novog Zelanda gde ih volonteri redovno obilaze i koja su u potpunosti očišćena od uljeza koji su u poslednjih 100 godina smanjili njihovu populaciju na svega 30 jedinki.

Kakapo-1Danas, njihova populacija u divljini broji manje od 150 jedinki (124, prema podatku iz 2012. godine) – toliko malo da gotovo svi imaju i svoje ime.

Ipak, napori da se ove simpatične i jednistvene ptice spasu od izumiranja urodile su plodom, jer se u poslednjih 10 godina njihov broj utrostručio, a nadamo se da će se pozitivan trend nastaviti i u budućnosti.

Kakapo je ptica koja živi izvan vremena. Ako pogledate u njihovo veliko okruglo zelenkasto-smeđe lice, ono ima izgled nevinog nerazumevanja, zbog kojeg ih želite zagrliti i reći im da će sve biti u redu, iako znate da verovatno neće.” – Douglas Adams

Kakapo-2Kada je reprodukcija u pitanju, Kakapo papagaji imaju više problema. Pored toga što su ženke poprilično nezainteresovane, mužjaci ne mogu razlikovati ženku od bilo koje druge životinje, pa se ponekad pokušaju pariti i sa predatorom, koji ih naravno pojede.

U slučaju da u blizini nema niko drugi s kim bi se Kakapo mogli pariti, čak i glava fotografa izgleda privlačno.

Nezainteresovanost ženki često dovodi do potencijalno smrtonosne muške seksualne frustracije.

Ali to nije sve. Kao što smo rekli, kakapo papagaji su jedinstveni na nekoliko načina, pa su tako i njihovi rituali udvaranja jedinstveni.

Kakapo-4Sezona parenja obično počinje oko decembra, kada se mužjaci grupišu i penju na obližnje stene, te započinju sa svojim zavođenjem ženki. Svaki na svoj način pokušava da zadobije pažnju potencijalne partnerice.

Ovakvo ponašanje je poznato kao ‘Lek’, a Kakapo su jedina vrsta papagaja na svetu, te jedina vrsta ptica na Novom Zelandu sa ovakvim načinom udvaranja.

Tokom rituala udvaranja, svaki mužjak započinje sa ispuštanjem ‘Sonic boom’ zvuka koji se čuje na udaljenosti od 5 km, najavljujući svim ženkama u području da je on spreman za parenje. Nakon 20-30 bumova, mužjaci počinju ispuštati piskutavi zvuk, ili ‘Ching’.

Kakapo-3Mužjaci koji se takmiče jedni protiv drugih mogu proizvesti na hiljade ‘bumova’ za jednu noć.

U stvari, ovo je za njih nešto kao puno radno vreme, jer njihove serenade traju po 8 sati dnevno, a ženke im ponekad ne prilaze i po 3 meseca, iako ih mužjaci svaku noć zovu bez prestanka.

Izvor: pixelizam.com

_________________________________________________________________________________

BAJKAL, SVETO MORE SIBIRA…

tamoiovde-logo

 Zemlja svetlucavih reka i jezera, crnih šuma i pokislih stepa (prvi deo)

Sedeo sam u sred Sibira na obali nemirne Angare, ćerke starog Bajkala, i čeznuo za tihim Donom. Za onim vratancima kroz koje, iz stočnog dvorišta Melehovih, staza vodi pravo do Dona i kroz koje je Aksjuša Astahova, noseći u ruci kofu za vodu, malo – malo pa zamicala ka reci, sve od puste želje da je odozgo ugleda Griška, Šolohovljev.

bajkal-6-750x563Dole, plava i vitka Angara, tekla je ka dragom Jeniseju, sa kojim je davno nekad, govori legenda sa Bajkala, čežnjom spojena, i sa njim, tako, sve do Severnog ledenog okeana.

Sat, dva kasnije, u salonu knjeginje Marije Volkonske, u kući kneza Volkonskog, na kraju sibirskog grada Irkutska, slušao sam priču o čežnji i nadi.

O tome kako je knjeginja Marija, generalska ćerka, ni časa ne časeći, iz Moskve stigla u Sibir, u Irkutsk za svojim voljenim mužem, knezom Sergejom, dekabristom, carskim prognanikom… On kao carski zatočenik, ona za njim, dobrovoljno…

bajkal-68-300x290I u susednoj odaji kuće Volkonskih, odmah pored belog, drvenog paradnog stepeništa, pričalo se o neugasloj čežnji.

O Kamili Petrovnoj Ivoševoj, koju je, kao i Mariju, ta ista čežnja dovela do Sibira da se u zatvorskoj ćeliji venča sa okovanim mužem, carskim prognanikom, da u ćeliji, uz muža, dobrovoljno ostane narednih godinu dana, i da posle, majci u Moskvu, napiše: – Cela godina prošla mi je kao najsrećniji dan…

Umesto leda i snega, pustih prostranstava tajge i beskrajne stepe, u Sibiru dočekale su me priče o čežnjama i nemirima tako uobičajenim i ljudskim.

bajkal-5-297x300Gledao sam čarobnu Angaru, a srce me vuklo Donu… Te puste i beskrajne, nemirne dubodoline ljudske duše, i neispitane, pune iznenađenja, kao sibirske reke i planine…

Jesenjeg ranog popodneva, na aerodromu u Irkutsku, posle šest sati leta od Moskve, 6.000 kilometara preko Urala i azijskih stepa, bezmalo do mongolske granice, video sam srce Sibira.

Odozgo, sa neba, bila je to zemlja svetlucavih reka i jezera, crnih šuma i pokislih stepa, beskrajno dugih, snegom ogrnutih planinskih venaca, dole, na aerodromu, zemlja hladnog vetra koji je brijao pistu, i sibirskih brvnara, šarenih, ukrašenih prozora, koje su se pod niskim oblacima gubile među belim brezama po okolnim brežuljcima.

bajkal-7-750x563S neba, pali smo u daleku nepoznatu zemlju, u Irkutsk, grad na Angari, centar ruske oblasti velike kao Britanija i Francuska zajedno, u kome živi 700.000 stanovnika.

Glavnom irkutskom ulicom, prostranim bulevarom, širokim kao beskrajne tajge oko grada, dugim sedam kilometara, u kasno popodne i nema mnogo vozila.

Projuri po koja limuzina sa zatamnjenim staklima i volanom na desnoj strani, po neka “lada” zamakne u sporednu ulicu, među blokove sivih socrealističkih zgrada, oronulih fasada, građenih sve nalik jedna drugoj…

bajkal-409-256x300 U jednoj od sporednih ulica, na putu ka kući kneza Volkonskog, sa strane ostane i spomenik Lenjinu, a odmah iza, u ušorenoj uličici već su naređane sibirske kuće, jarkim bojama izmolovanih spoljnih zidova i prozora, sivih krovova, svaka sa tek malom okućnicom, i ogradom koja zaklanja pogled u dvorište.

Kuća kneza Volkonskog građena je od drveta, još pre 170 godina u selu Urik, u stepi iza grada, pa je onda rasklopljena i na lađama preneta u Irkutsk, da bude dom kneza Volkonskog i njegove porodice, tek pošto je, kao dekabrista, carev protivnik, knez u Sibiru odrobijao deset godina teškog rada i pošto je stekao malo slobodice.

Kada je 1856. godine knez amnestiran, ostavio Irkutsk i vratio se u Moskvu, svom starom domu, kuću je kupio bogati trgovac, kasnije je bila dom ratne siročadi, pa kasarna kozaka, u vreme Staljina dom za ravno 20 ruskih porodica, a sada je muzej dekabrista, osiromašenih plemića koji su se 1818. godine digli protiv cara, 1825. u krvi poraženi, jedni povešani, drugi proterani u Sibir. Jedna kuća, a čitava istorija Sibira u njoj.

Zoran Šaponjić

(iz knjige „Ljubomirova zemlja“)
Izvor: iskra.co

_________________________________________________________________________________________

ŽELITE DA OBIĐETE CEO SVET…

tamoiovde-logo

Onda pravac Danska!

Karta sveta na jezeru Klejtrup

Viborg_Kommune_-_Klejtrup_-_Verdenskortet_06_ies
Kartu sveta (Verdenskortet) na jezeru Klejtrup napravio je samo jedan čovek, Soren Poulsen, i to od zemlje, kamenja i trave te po njoj možete slobodno da hodate, a potom se hvalite kako ste obišli ceo svet.

512px-Viborg_Kommune_-_Klejtrup_-_Verdenskortet_12_iesZa ovaj impresivni poduhvat mu je bilo potrebno 25 godina!

Karta zauzima ukupno 4000 kvadratnih metara, a da, pomoću nje, obiđete ceo svet treba vam svega nekoliko minuta, piše amusingplanet.

Dimenzija ove karte sveta je 45 x 90 metara, a svakih 27 centimetara odgovara 111 stvarnih kilometara.

Viborg_Kommune_-_Klejtrup_-_Verdenskortet_09_iesSoren Poulsen je rođen 1888. godine na posedu na kojem se danas nalazi karta i preselio u SAD kada je bio mladić, piše Pixelizam.

Nakon 20 godina u inostranstvu, vratio se na porodično imanje u Danskoj.

Nakon neuspelog projekta da imanje pretvori u veliki voćnjak, 1944. godine je započeo projekt na kojem je radio sve do svoje smrti u 1969. godine.

Viborg_Kommune_-_Klejtrup_-_Verdenskortet_10_iesLjubitelj geografije, Poulsen je odlučio da na jezeru napravi poluostrvo u obliku karte sveta.

Tom prilikom je koristio samo nekoliko jednostavnih alata i veoma mnogo genijalnosti – neko kamenje je sam prebacivao s jedne lokacije na drugu, a neko od njih je bilo teško i više od jedne tone.

__________________________________________________________________________________________

Viborg_Kommune_-_Klejtrup_-_Verdenskortet_07_iesViborg_Kommune_-_Klejtrup_-_Verdenskortet_13_ies

Izvor:prva.rs

_________________________________________________________________________________________

FotoPlus

Izvor: pixelizam.com

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SKUPO PLAĆENA ULAZNICA U SVET ODRASLIH…

tamoiovde-logo

Raport kaplara Gavrića

Momčilo Gavrić, sin Alimpija i Jelene, iz sela Trbušnica kod Loznice, rođen je prvog maja 1906. godine. U osmoj godini 1914. postao je kaplar Drinske divizije, sa devet je prešao Albaniju, sa jedanaest unapređen u čin podnarednika, sa dvanaest probijao Solunski front i oslobađao Beograd…

Gavric na Krfu

Gavrić na Krfu

Rat je državni posao. Vode ga armije i mase. U njemu nema mesta za pojedinca, za njegove razloge i sudbinu. S druge strane, ratovi se pamte i kao pojedinačne tragedije i herojstva.

Sudbina, ratna i životna, osmogodišnjeg dečaka Momčila Gavrića objedinila je sve paradokse i apsurde rata.

Jedan, za velike državne razloge, nebitan mali život spojio je u svom trajanju bol i nesreću, hrabrost i rešenost da se stigne do časnog kraja.

Leopold fon Berhtold, ministar spoljnih poslova Austrougarske, izdao je nalog da 28. jula 1914. telegram o objavi rata Srbiji bude poslat običnom poštom u Beograd. Kako su sve državne ustanove bile evakuisane, telegrafisti su ga prosledili u Kragujevac, gde se nalazila Vrhovna komanda srpske vojske.

Tako je počeo rat koji je odneo deset miliona života, izbrisao tri imperije, razorio Evropu, zauvek odredio život jednog dečaka koji se toga dana verovatno bezbrižno igrao čuvajući stoku na padinama planine Gučevo.

Već u prvim danima rata, sredinom avgusta 1914. austrougarska vojska je počinila masovna ubistva među civilnim stanovništvom Podrinja. Momčilov otac Alimpije rekao mu je da otrči do susednog zaseoka i javi sestri Milosavki, koja je tamo bila udata, da se spremi za bežaniju.

Momcilo Gavric raportira majoru Tucovicu

Kaplar Gavrić raportira majoru Tucoviću

Dok se on vratio austrougarski vojnici su upali u dvorište Gavrića i pobili celu porodicu. U jednom danu dečaku Momčilu Gavriću su u dvorištu kuće, na padinama Gučeva, pobijeni i zaklani otac Alimpije, majka Jelena i sedmoro braće i sestara.

Bežeći u dečjem strahu od tog prizora, naišao je na vojnike Šestog artiljerijskog puka srpske vojske kojim je komandovao potpukovnik Stevan Tucović, rođeni brat Dimitrija Tucovića.

Momčilo je Tucoviću ispričao šta se desilo. Stevan je postrojio vojnike i upitao: Ko se javlja da kao dobrovoljac sa ovim malim osveti njegovu familiju?

Gavric posmatra odvodjenje austrougarskog oficira 1914

Momčilo Gavrić 1914. godine

Bez ijedne reči iskoraknuo je ceo puk. Stevan je odredio jednog starijeg vojnika, Zlatiborca Miloša Mišovića. Sačekali su noć, uzeli torbu bombi i njima zasuli pijane austrougarske vojnike u dvorištu Momčilove kuće…

Tako je osmogodišnji Momčilo postao vojnik. Sa Šestim artiljerijskim pukom učestvovao je u Kolubarskoj bici i dobio čin kaplara.

Prešao je Albaniju i preživeo tako što je dnevno jeo po jednu sušenu ribicu saragu iz venca koje je dobio kod Skadarskog jezera.

Gavric na Solunskom frontu

Ranjenik na Solunskom frontu

U Grčkoj je sačuvana jedna lepa i tužna fotografija dečaka vojnika u novoj uniformi srpske vojske, to je portret Momčila Gavrića kako ponosno pozira ispred neke tarabe na Krfu. Mnogo godina posle on je ispričao potresno svedočanstvo, svoj prvi san kada su onako iscrpljeni stigli na Krf…

Sanjao sam da sam na našoj livadi pod Gučevom i da se igram sa anđelima. Odnekud se pojavila moja majka Jelena sa punom korpom rumenih jabuka i deli, meni i anđelima, te jabuke… Posle mi je bilo žao što sam se probudio…

Na Solunskom frontu Momčilo je brinuo o dvema mulama i snabdevao vojnike, te je dva puta ranjavan. Vojvoda Živojin Mišić ga je prilikom jedne inspekcije zatečen tragičnom sudbinom i nestvarnom hrabrošću deteta, unapredio u čin podnarednika. Imao je tada jedanaest godina.

Momcilo Gavric u Favershamu 1921

Gavrić na školovanju u Britaniji

Posleratne godine je kao ratno siroče proveo u Engleskoj gde je, u Faberšemu kod Londona, završio osnovnu i grafičku školu. Vratio se u Srbiju, ali pošto u regrutnoj komisiji nisu verovali njegovoj priči, ponovo je služio vojsku – kao artiljerac.

Na početku Drugog svetskog rata bio je mobilisan, a čak je pobegao iz nemačkog zarobljeništva. U okupiranom Beogradu hapsio ga je Gestapo, a po oslobođenju, dva puta, i vlasti nove, socijalističke države.

Grafički radnik Momčilo Gavrić, tada otac dvojice sinova Branislava i Aleksandra, solunac, kaplar i podnarednik Drinske divizije, artiljerac Šestog artiljerijskog puka, postao je tako ćutljiv i tih čovek. O sebi je malo i retko govorio. Čak i sinovima.

Tek negde pred kraj šezdesetih oglasio se u dnevnom listu Politika major Svetislav Ćirić, komandir Momčilove baterije, i pitao: „Gde je kaplar Gavrić?“

Kaplar Gavrić se javio komandiru Ćiriću, koji mu je sve vreme, skoro 50 godina, čuvao Albansku spomenicu, odlikovanja i podnaredničku platu pretvorenu u zlatnike.

Momcilo Gavric sa suprugom i sinovima

Momčilo Gavrić sa suprugom i sinovima

Životnu priču kaplara Momčila Gavrića nije lako prihvatiti. Suviše je drugačija, opominjuća, previše nestvarna. Ali, pamtiti je moramo. Da svoj deci ulaznice u svet odraslih ne budu tako skupe kao Momčilova.

Momčilo Gavrić je umro u Beogradu 27. aprila 1993. godine i sahranjen je na Novom groblju.

Prilikom ispraćaja generel Milorad Prelević rekao je rečenicu u koju potpuno staje njegov životni put: „Nema Srbina u 20. veku koji je tako skupo platio ulaznicu u svet odraslih kao Momčilo Gavrić.“

Autor: Božidar Đuran

Film Božidara Đurana „Raport kaplara Gavrića“

Izvor:rts.rs

_________________________________________________________________________________________

PREPORUKA: PADNEM LI,TI PRODUŽI DALJE

KOLEGINICE, DOZVOLITE DA VAM PRIČUVAM DETE…

tamoiovde-logo

Potez Sidnija Engelberga, 67-godišnjeg profesora na Univerzitetu u Jerusalimu, oduševio je milione ljudi širom sveta. Kada je dete njegove studentkinje zaplakalo dok je držao predavanje, Sidni se nije dao omesti, uzeo ga je, smirio i nastavio izlaganje držeći ga u naručju.

Predavanje 1Sidni, inače otac četvoro dece i deda petoro unučadi, vrlo je liberalan i često izlazi svojim studentima u susret. Imajući u vidu da predaje na master studijama, svestan je da među njegovim studentima ima i malo starijih, a ponekad i mladih majki, kojima dozvoljava da na predavanja dovode svoju decu.

Međutim, kada je studentkinji beba počela da plače, Sidni se nije dao omesti. Mladu majku bilo je toliko sramota da je krenula da napusti predavanje, ali joj nije dozvolio.

Ne želeći ni da mu predavanje propadne, uzeo je dete u naručje i smirio ga. Nakon toga nastavio je da predaje sa mališanom u rukama.

Ponašanje profesora, koji već 45 godina predaje, oduševilo je njegove studente, koji su ovekovečili njegovo predavanje s mališanom u rukama i postavili na društvene mreže.

Predavanje 2Fotografije su se vrlo brzo proširile internetom, a milioni ljudi pohvalili su Engelbergov potez.

Njegova supruga kaže da su i ona i njen suprug veoma iznenađeni publicitetom.
„Dobio je nekoliko ljubavnih pisama“, kaže kroz smeh supruga Fredi Siskind Engelberg.

Njegova ćerka kaže da Sidni dozvoljava mladim majkama da sa decom prisustvuju njegovim predavanjima na master studijama biheviorizma. Dozvoljava im čak i da ih doje.

„Nijedna majka ne treba da bira između svog deteta i obrazovanja“, ističe Sidni.

Izvor: RTS

____________________________________________________________________________________

GRAD BEZ PRISTUPNIH PUTEVA…

tamoiovde-logo

Ikitos, najveći grad na svetu do kojeg se ne može doći putem

1---800px-iquitosbynasa-wikimedia-nasa

FOTO: WIKIMEDIA, NASA

Zamislite da živite u gradu kojeg sa jedne strane okružuje voda, a sa druge gusta Amazonska šuma, pa jedini način da odete iz njega je, da odletite

Postoji i mogućnost da putujete brodom, ali to traje nekoliko nedelja dok su vrućine, ali i vlaga Amazona nesnosni.

Ipak Ikitos je veoma bitan lučni grad za Amazon, a ujedno je i najveći grad u Džungli u Peruu.

2---wikimedia-viault

FOTO: WIKIMEDIA, VIAULT

U njemu živi 422 hiljade ljudi i najveći je grad do kojeg se ne može doći putem.

Kao što to i inače biva, ovaj grad nastao je tako što su ovo područje nastanila plemena koja su se uglavnom bavila lovom i ribolovom koji je zbog šume, ali i reka koje okružuju grad Nani, Amazon i Itaja veoma pogodan.

Jedna od priča vezana za ovaj grad kaže i da su ga prvi pronašli jezuitski misionari u 18. veku, druga pak kaže da je grad otkriven jedan vek kasnije.

3---flickr-paul-hessell

FOTO: FLICKR, PAUL HESSELL

Koja god da je priča tačna jedno je jasno, ovaj grad nisu počeli da naseljavaju doseljenici sve do 19. veka kada je pronađena guma.

Hiljade imigranata širom sveta, uglavnom mladih muškaraca bez porodice koji su se nadali lakom bogaćenju od gume, došlo je u Ikitos.

Razvijanje automobilske i srodnih industrija još je više povećalo potražnju gume.

4---flicker-pierre-pouliquin

FOTO: FLICKER, PIERRE POULIQUIN

 Neki od imigranata postali su uspešni trgovci i bankari i uspeli da se obogate od gume i tako ostvare svoj san.Mnogi od pridošlih Evropljana oženili su se domorotkinjama i zauvek ostali u Peruu.

Tako je došlo do mešanja kultura pa u Ikitosu možemo da primetimo i evropsku arhitekturu.

Nakon 1912. godine proizvodnja gume je drastično opala pa se tako i broj stanovinika u Ikitosu smanjio, ali se duh nekadašnjeg bogatsva i dalje može osetiti.

6---flickr-bill-bumgarner

FOTO: FLICKR, BILL BUMGARNER

Iako bez pristupnih puteva, Ikitos nikako nije bez automobila, mada se u najvećoj meri mogu primetiti motorcikli.

Svake godine oko 250 hiljada turista poseti Ikitos kojima je glavna atrakcija amazonska prašuma koja okružuje grad sa svih strana.

5---wikimedia-sascha-grabow

FOTO: WIKIMEDIA, SASCHA GRABOW

Oni u njemu imaju osećaj opuštanja, relaksacije ali i pravi osećaj izdvojenosti od svakodnevnih problema.

 

Izvor:prva.rs

________________________________________________________________________________

RIO JE SAN, SVE OSTALO JE ŽIVOT…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Sjaj i beda Rio de Žaneira!

Rio je san, a sve ostalo je život, reči su direktora NVO „Sigurna pozicija“, Dejana Nestorovića, koji se pred sam početak Svetskog prvenstava u fudbalu 2014. našao mesec dana u najegzotičnijoj zemlji na svetu, Brazilu, popularnoj zemlji fudbala, lepih žena i sambe, a za „alo.rs“ donosi priču iz jednog od najsiromašnijeg, a najsrećnijeg dela na svetu faveli ,,Cantagalo’’ koja se nalazi u srcu Rio de Žaneira, iznad jedne od najpoznatijih svetske plaža, Kopakabane.

 

107066_ArGENTINA-I-BRAZIL-196-1281366702_afRio de Ženeiro 2013. je proglašen svetskom top jedan najboljom destinacijom na svetu, a ove godine će primiti najvatrenije poklonike fudbala.

 Favela Cantagalo najsiromašniji, a najsrećniji deo na svetu

Brazil je san mnogih, ali sve ostalo u Brazilu je život. Da, upravo tako neverovatna zemlja ,,amazing’’, puna toplih boja, sreće, radosti, ali i čežnje mnogih njenih građana da barem jednom vide Evropu. Ali, svoj život u latino-američkom gradu Riju, mnogi njegovi stanovnici ne bi menjali nizašta na svetu.

108333_rio_afZa svakog stanovika Rija najvažnija četiri životna elementa su: okean, sunce, fudbal i samba. Ova četiri životna elementa spaja porodica. Sve ostalo u životu za njih nije važno. Za građane Brazila, novac nije bitaN. Važan je samo njihov osmeh na licu, koji je lep bez obzira da li je njihov dan skroman ili ne. Zapravo, 95 posto ljudi u Brazilu živi na granici siromaštva, ali u opet su i uživaju u moru, suncu i vodjenju ljubavi.

Brazilci igraju fudbal na Kopakabani, dok policija češlja favele

Kopakabanina je najslavnija brazilska turistička džet set lokacija, prostranstvo belog peska od 4 km, sa obiljem poznatih lanaca hotela, mesta glamura i romantike. Ova plaža je proprište nabildovanih surfera i lokalnih mladića koji vežbaju na otvorenim ,,teretanama ‘’ i sportskim terenima za futvolej uz sam Atlantik, dece koja več kao mala jašu na talasima, fatalnih brazilskih ženskih guza i bogatih turista iz čitavog sveta. Naravno „kokosovo mleko“ iz ledeno ohlađenog kokosa je pravo zadovoljstvo i pruža potpuni užitak dok oko turista trčkaraju vrele Brazilke u tangama, sa utegnutim dekolteima.

67260_adam-jones-ph.d.--ulice-salvedora_afSve ovo je san, dok se pravi život odvija samo na pet minuta od glamurozne Kopakabane u naselju koje je poznato kao favela, favela Kantagalo. Takvih naselja, ima mnoštvo. Nalaze se u brdima, a do kuća vode strme stepenice i vozići. Kuće su jarkih boja, sa obiljem murala, često bez prozora, a baze su narko mafije i kriminala. Favela Cantagalo je jedna od miroljubivih fafela. Njeni stanovnici su dosta „frendli“ raspoloženi u jednu ruku, ali ima onih grupica koje su u znatnoj meri kriminalizovane i divlje naravi.

67271_mr.boombust--naselje-na-reci-rio-negro_afUkoliko malo dublje zađete izmedju zidova kuća, možete biti sigurni da će vas neko opljačkati i to tako što će vam u sred bela dana uvući ruke u džepove.

Žene nemaju opasnost da će biti silovane ili otete, jer Brazilci izuzetno poštuju žene i obasipaju strankinje poljupcima pri prvom susretu. Međutim, gotovo sigurno i izvesno postoji opasnost u vazduhu da će biti opljačkane ili iskorišćene od strane nekog žigola, ako su slobodne.

Policija pred sam mundijal, upada više puta u toku dana i noći sa automatskim oružjem i „čisti“ kuće u faveli Cantagalo od velike količine droge. Nedeljom u Riju je lakše kupiti drogu na ulici, nego zameniti evre u menjačnici. Ono što je, možda, za nas šokantno za njih je normalno, da vam na svakom koraku u Riju nudi kokain ili marihuana.

67274_overkindman--plaza-ipanema-u-riju_af

Foto: overkindman/flickr.com

107068_ArGENTINA-I-BRAZIL-213-1281367175_afEnergija u favelama nalikuje najviše onoj karnevalskoj, svi su izuzetno raspoloženi, muzika se čuje na sve strane, a njih nije briga za sutra bitno je samo sada, šta imaju da pojedu i popiju.
Iako se beda i prljavština vide i osećaju na svakom koraku, ljudi su u favelama puni toplih osmeha. Ukoliko ih počastite pićem u nekoj od lokalnih kafanica u glavnoj krivudavoj ulici, a oni će rado pozirati sa vama i zabavljati vas do zore.

Ako ste ikada zamišljali raj, onda su vrata raja na Ipanemi!

Ako ste ikada zamišljali raj, onda su vrata raja na svetskoj plaži Ipanema. Na ovoj džet set plaži spajaju se nebo, more i sunce u tirkiznim bojama, lepše nego bilo gde na svetu. Ipanema je plaža mladosti i različitosti. Sve „puca“ od lepote i savršeno izvajanih tela devojaka i mladića. Ljudi na ovoj plaži su opsednuti fizičkim izgledom i svi vežbaju na otvorenom pored Atlanskog okeana, a tu su i otvoreni štandovi za masažu.

Samu Ipanemu od Kopakabane odvaja Arpador. To je je čuvena stena iza koje je jedan od najlepših pogleda, dok se u pozadini izdiže veličanstveno brdo Dois Irmaos.
Na Ipanemi je zalazak sunca fenomenalan, jer sunce zalazi iza brda sa desne strane (kada ga gledate ka okeanu), i tada svi počinju da tapšu, a mnogi parovi i da vode ljube, jer zabava tek počinje. Uz čokoladne bobice čuvenog voća asai i soka od kokosa, energija i potencija za vođenje ljubavi su na ovoj plaži baš tada na vrhuncu.

57278_jorgebrazil-marakana_af

Marakana je najveći stadion Južne Amerike foto: JorgeBrazil/flickr.com

U Brazilu fudbal je život!
Fudbal se u ovoj egzotičnoj zemlji igra svih 365 dana u godini, 24 sata. Fudbal ovde nije samo stvar igre, već stvar savršenenog spoja ljudskog habitusa i ljudske energije. Deca ga uče igrajući se na peščanim plažama Atlantika, dok jačaju mišiće surfovanjem na jakim talasima. Tako nastaju, od malih nogu talenti ovog sporta, najbolji na svetu. Većina ovih mališana je rođena u bednim uslovima u favelama, ali prirodno bogatstvo Rija prosto razvija vrhinske sportiste.

Na Kopakabani deca od sedam godina igraju fudbal bolje nego mnogi profesionalni fudbaleri u nekim klubovima na Balkanu. Procenjuje se da deset hiljada Brazilaca igra fudbal u svetu, jer sam Brazil ima najbolje uslove za nastanak jednog vrhunskog fudbalera- pesak, okean i sunce – neverovatna energija.
Svež kiseonik, hrana iz mora i sunce su Božiji dar za nastanak vruhunskog sportiste, ali samo oni najsrećniji okuse slavu i zarade novac na svetkim zelenim travnjacima. Ostali, ipak ostaju na Kopakabani igrajući fudbal do smrti na pesku i atrakcija su za turiste. U Riju su televizori na ulicama, fudbal se gleda non–stop i ceo grad navija i bodri svoje klubove.

Rio je san, sve ostalo je život
Svaki muškarac ima želju da poseti Brazil, zbog lepih žena makar jednom u životu. U Riju se žene poštuju sa puno ljubavi i romantike, a fudbal je strast koja se voli. Brazil je definitivno zemlja, najlepših boja, okena i neba koje se danonoćno prelivaju nad Rijom.

Život je jako kratak. Posetite Brazil, jer Rio je san, a sve ostalo je život!

Izvor:superodmor.rs/ Alo.rs / Dejan Nestorović

_____________________________________________________________________________________________________

ROBINZONI SA HRISIJA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Umetnici, avanturisti, moderni hipici, uz specijalne dozvole, borave po pet meseci na ostrvcetu uz jugoistočnu obalu Krita

Robinzoni-01

Parovi su smešteni u krečnjačkim pećinama Foto I. Dekanj

Nadomak Krita, najvećeg ostrva Grčke i postojbine drevne Minojske civilizacije, postoji krečnjačko ostrvce Hrisi, ne veće od najvećih rečnih ada na Dunavu. Kao nacionalni park krije neke od najlepših plaža Mediterana. Brodovima od Jirapetre, lučkog gradića na jugoistoku Krita, za nepun čas stigne se do ovog „skrivenog” kutka Grčke.

Ostrvo gde se uranja u vode bistrine tečnog kristala i sedi u hladovini zaštićenih libanskih kedrova starih 200 godina, nudi svoje čari posetiocima od 10 do 16 sati. Turistički brodovi dovoze i odvoze ljude koji uživaju u ovoj lepoti na plažama.
Sve to na mekom belom pesku i uzvisini iznad zaliva Belegrin gde pristaju turistički brodovi, u hladovini tendi, kraj nekolicine razbacanih šatora, posmatraju „nevidljivi” ljudi.

Nepomućenim mirom motre masu koja će do polaska broda da pregori na plamtećem mediteranskom suncu. Lagano se spuštaju do plaže i jedinog bara koji nudi tropske koktele po paprenim cenama, kao da je na Tahitiju, iako je voće iz plastenika sa kopna, a alkohol iz marketa u luci. Dok koračaju, u maramama i laganim košuljama od pamuka koje landaraju na vetru, ne mogu da im se odrede godine. Nekoliko parova iz Francuske, Holandije, žive tokom letnjih meseci pod šatorima, ali i u krečnjačkim pećinama uz obalu ostrvceta.

Pored domaćih tu su i moderni hipici sa Krita i iz Atine sa specijalnim dozvolama za boravak. Spretno, bez emocija, postavljaju umetničke forme od oslikanih kamenčića, školjki i ručno izrađenih kanapa. Uz savitljive prutiće od vrbe ili mladica kedra, sve se vrti u krug i nestvarno, kao u bestežinskom stanju, prati udare vetra. Nakit, ručno izrađen, okupio je ženski deo turista. Unikatne minđuše, ogrlice i prstenje, pokazivaće u zimskim danima koleginicama, uz dogodovštine sa „urlaba”, a kruna dokaza, Hrisi –raja, biće ručno izrađen nakit letnjih Robinzona.
Lidija i Ežen iz Nanta otkrili su Hrisi pre desetak godina. Akademski umetnici, vajar Lidija i Ežen, slikar, borave tu od maja do oktobra. Ne mogu da pričaju, jer Ežen postavlja štafelaj za kroki ali verne portrete, a ne dozvoljavaju ni da ih fotografišemo.
Mlađarija vrišti, pije pivo, koktele, uzo, igra uz rege zvuke, beži povremeno u hladovinu ili more da spere beli pesak i vrućinu. Već posle tri popodne počinje dozivanje dece, pakovanje i „najezda skakavaca” prolazi. Nastaje mir kao nagrada i obavija plaže ovog raja, drevne Helade.

Pristajemo na Eženov poziv da provedemo noć na Hrisiju. U nepomućenoj atmosferi čistote i mira, pod zvezdanim nebom, menjamo buku odmoraške gomile na kopnu, uz ove moderne Robinzone, barem na jednu noć. Masline, devičansko ulje, tost, kozji sir, uz par flaša vina, ohlađenih u jedinom frižideru na ostrvu, efikasno su izbrisale buku, haos i mnoštvo jela hotelske kuhinje iz glave. Noć uz gitare, Kleptona, „Stonse”, priče o životu, prirodi, umetnosti, bili su ulazak u neku drugu dimenziju, vanvremensku. „Novi svemir” u kome žive pola godine i jedva čekaju da vreme letnje seobe ponovo dođe. Ništa im ne smeta, ni skupa voda za piće koju donose brodići i kupanje– štedljivo sakupljenom kišnicom u burićima zamaskiranim oko šatora. Ne smetaju im ni porodice sa kopna iz Hersonisusa, Jirapetre, Hanije, koje tradicionalno krajem septembra kampuju na Hrisiju po nekoliko dana, ni turistička najezda tokom leta, jer im omogućava skoro „prvobitni život” iako preko godine, svaku paru odvajaju od školskih plata ili drugih poslova u rodnoj Francuskoj.
Smeta im samo što će jednom morati da odu iz ovog raja. Misle da im neće biti lepše čak i u onom nebeskom raju, poverio nam se Ežen na polasku, kad je pristigao brodić za snabdevanje, zaklevši se na pisanje i večno prijateljstvo.
Na odlasku sa ostrva putnik shvata da je još malo mesta na planeti koji svetski turistički mlin nije samleo.
Ištvan Dekanjht /politika.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

 

TROMINUTNO ĆUTANJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

„ČOVEK“

MAN – Steve Cutts

__________________________________________________________________________________________

 Hvala vam. Čas je završen.

Slobodni ste.

__________________________________________________________________________________________