LUKSUZ, MIR I NASLADA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 Francuski slikar Anri Emil Beno Matis umro na današnji dan, 3. novembra 1954. godine.

Matis je pripadao fovistima, reagujući spontano protiv impresionizma, s ciljem da se slikarstvo vrati prvobitnim oblicima i čistim tonovima. Boja i linija bile su njihov jedini cilj. Boja je morala da bude čista, linija nije služila za određivanje oblika, svetlost je izgubila funkciju definisanja volumena u prostoru. Od čitave grupe, možda je jedino Matis, striktno ostao u vodama ovako zamišljenog fovizma,što je učinilo da se fovizam i u istoriji moderne umetnosti identifikuje sa njegovim imenom. Mada je u svetu umetnosti odavno priznat i izuzetno cenjen, kritičari su se, prvih decenija ovog veka, užasavali nad njegovim slikama, odbijajući da se suoče sa umetnošću koja je izmicala svim pravilima. (rts.rs)

____________________________________________________________________________________________

ANRI MATIS

 Anri Matis je jedan od najvećih i najuticajnijih slikara XX veka.

TamoiOvde-c1a11e28afb03c9d81c096faa0a5ce8e_L

Anri Matis – Autoportret u košulji

  On je stvorio osnovne pretpostavke za nastanak fovizma i uticao je na kubiste, ekspresioniste, nadrealiste, kao i na predstavnike američkog pop-arta. Ono što izdvaja Matisa u istoriji umetnosti je eksperimentisanje sa potpuno različitim slikarskim stilovima u isto vreme.

 Anri Matis je rođen 1869. godine u Kato-Kambreziju, malom mestu na severo-istoku Francuske. 1887. godine odlazi u Pariz na studije prava, završava studije, počinje da radi u jednoj advokatskoj kancelariji, ali je ubrzo napušta. Kako je kasnije govorio, ponekad je čitave stranice presuda ispunjavao Lafontenovim basnama, a da to nikad niko nije primetio, pa mu je zato taj posao bio potpuno besmislen.

 1891. godine Anri Matis upisuje Academie Julian, a godinu dana kasnije prelazi na Ecole des Beaux-Arts (Škola likovnih umetnosti) gde studira u klasi Gustava Moroa. Moro je, iako simbolista, podsticao svoje studente da nalaze svoj izraz u umetnosti. U to vreme osim Moroa na njega utiču i Pol Gogen, Vilijam Tarner i Pol Sezan, čijih nekoliko slika i kupuje.

 Polazna tačka za Matisovo slikarstvo su bili Šarden, Filip d’Šampenj, David d’Hajm, čija je dela kopirao u Luvru. Na njegovo slikarstvo je uticao njihov smisao za čvrstu kompoziciju i solidno postavljene mase. U svojim prvim slikama Matis ne odstupa od tradicionalnog stila i slika u prigušenim tonovima na način starih majstora. Ali, u pejzažima koje je radio u Bretanji, već se ispoljava svetao kolorit i karakteristične slobode u fakturi. 1896. i 1897. godine Piter Rasel ga upoznaje sa impresionizmom i teorijom boja. On se upoznaje i sa impresionistima Degaom, Lotrekom, Renoarom i Deranom i japanskom grafikom. Uticaji japanske grafike, impresionizma, kao i njegova poznanstva sa impresionistima oblikovali su njegovo buduće stvaralaštvo.

 Anri Matis je 1905. godine oformio svoj lični izraz u umetnosti i započeo zajedno sa nekolicinom sledbenika novi slikarski pravac – fovizam. U Pariskom jesenjem salonu 1905. godine u jednoj sali, među slikama mladih umetnika koje su se isticale smelim bojama i slobodnim izrazom, bila je izložena i jedna skulptura rađena u duhu ranog firentinskog vajarstva. Likovni kritičar Luj Voksel videvši tu skulpturu u ovom ambijentu rekao je da izgleda kao Donatelo među divljim zverima (na francuskom jeziku les fauves). Po toj dosetki slikarstvo mladih izlagača, kao i ovaj novi pravac u slikarstvu dobio je naziv fovizam, što je zaista i bio po eksploziji boja i po anarhičnom ponašanju slikara. Po Matisu, vođi ove grupe, fovizam je počeo kao revolt protiv svesnog metodizma neoimpresionista, kao što su Sera i Sinjak.

Anri Matis shvata sliku kao jednu kolorisanu arabesku, kao jednu koloristički orkestriranu površinu na način na koji se komponuje jedan ćilim. Predmeti na njegovim slikama su predstavljeni pomoću „kolorističkih znakova“ koji sugerišu i predmete i njihove stvarne forme. Dve su osnovne karakteristike Matisa, kao foviste deformacija crteža i čista boja – deformacija boje. Oni služe istom cilju, da predmet na slici bude preobražen i da se prikaže kao prisutan. Te slike su uprošćene do krajnjih granica, sve što je suvišno odstranjeno je sa njih. Na svojim slikama tražio je opšti karakter bića, karakter nacrtanog lica koji ne zavisi od proporcija, već od jedne unutrašnje svetlosti. Njegova dela su bila jednostavne forme, lepršava, a njihova materijalnost nije u uobičajenoj plastičnosti prikazanog, već potiče od energije slikara.

Boja u Matisovom slikarstvu igra veliku ulogu. Po njemu boja treba da, koliko god je to moguće, naglasi umetnikova htenja. On kaže: „Na platno nabacujem tonove bez prethodnog plana. Da bih naslikao jesenji prizor podstaknut sam osećanjima koje to godišnje doba budi u meni…“.

Matisove česte teme su pejzaži i mrtve prirode, ali i figura i akt u enterijeru u kome bitnu ulogu ima ornamentika ćilima. Njegova umetnost kreće se „između ćilima i prozora“, dva najćešća motiva na njegovim slikama. Traganje za novim estetskim rešenjima kroz ponavljanje motiva je princip koga se držao do kraja života.

Jedna Matisova slika iz 1905. godine nosi naziv Luksuz, mir i naslada. Možda bi se te reči mogle upotrebiti kao moto za njegovu umetnost. Umetničko delo po njemu zamišljeno je kao sredstvo uživanja.

Najpoznatije slike Anrija Matisa su: Radost življenja, Harmonija u crvenom, Prozor u Kolijuru, Izobilje, Igra, Kupačica kraj reke, Žena u plavom. On je radio i bakroreze, drvoreze i litografije. Često se vraćao skulpturi, u početku pod uticajem Ogista Rodena.

Godine 1941. kada je zbog teške bolesti bio prinuđen da koristi invalidska kolica, Matis se u potpunosti posvećuje tehnici kolaža od ručno bojenog i sečenog papira. Ovu tehniku prvi put je koristio prilikom izrade kostima i scenografije za simfoniju Le chant du rossignol. Kolaži koje je pravio islikavajući hartiju, omogućavali su mu potpunu slobodu.

Život posle operacije, njegov „drugi život“ kako je govorio Matis, doneo mu je neobičan izliv ekspresivnosti, ono za čim je oduvek tragao, umetnost koja će oslikati njegova osećanja i svet oko njega. Umro je u Nici 1954. godine.

____________________________________________________________________________________________

 Radost življenja

 Radost življenja je fovističko ulje na platnu čuvenog francuskog slikara Anrija Matisa iz 1906. godine.

TamoiOvde-be76d1a55ee5ffb3b2dc895570c95b36_L  Slika Radost življenja verovatno njegova najznačajnija slika, daje u sažetom obliku duh fovizma bolje nego ijedno drugo pojedinačno delo. Danas se ova slika nalazi u zadužbini Barnes, Merion u Pensilvaniji.

 U shvatanju slike Radost življenja može se poći, pre svega od objašnjenja svog umetničkog izražavanja koje je dao Anri Matis: „Ono za čim ja težim jeste pre svega, ekspresija… (Ali)… ekspresija se ne sastoji od strasti koja se ogleda na ljudskom licu… Čitav raspored na mojoj slici je ekspresivan. Način kako su likovi ili predmeti postavljeni, prazni prostori oko njih, srazmere, sve to igra neku ulogu.“

 Umesto obične scene u parku na obalama Sene ili drugog prepoznatljivog mesta u prirodi, Matis se na slici Radost življenja vraća mitskom raju. Tako scena na slici prikazuje ekspresiju čistog uživanja. Ovde je prikazano mesto puno života i ljubavi i slobodno od želje ili straha.

 Matis je naslikao pastoralni pejzaž kao pozornicu sa briljantno obojenom šumom, livadom, morem i nebom. Drveće je na stranama slike i udaljeno, a njihove gornje grane se šire ističući nage ljudske figure na slici.

 Sliku odlikuju ravne bojene površine, veoma ustalasane konture i „primitivna“ draž formi. Ljudske figure na slici nemaju savršene proporcije. Matis je na taj način pokušao da prenese poruku o lepoti i svoje verovanje da je ljudska forma lepa bez obzira na boju kože ili oblik, i kao deo života može da se slavi i prihvati. Ljudske figure svih nijansi kože su nage i rade ono što im pričinjava zadovoljstvo, grle se, odmaraju, spavaju ili igraju. Senčenjem su posebno naglašene ove ljudske figure.

Boje na slici mnogo variraju, od neverovatno svetle, čak pastelno ljubičaste, podvučene tamno plavim linijama, koje naglašavaju crvenu pozadinu. Raznovrsne boje ljudskih figura su kontrastne prema bojama okruženja, i kreiraju neobične vizuelne efekte. Linijama se posebno naglašavaju svetliji predmeti, kao i zajednička nit slike.

Slika Radost življenja je upravo ono što njen naziv kaže. Matisove ljudske figure sa jakim pojednostavljenim obrisima pronalaze svoj mir i zadovoljstvo. Neki igraju, drugi se odmaraju, spavaju ili se druže, dok se par u donjem desnom uglu slike grli. Anri Matis je i na ovoj slici imao snažno osećanje samo za jednu stvar – za čin slikanja: taj doživljaj je za njega bio tako duboko radostan, da je želeo da posmatrač primi svu njegovu svežinu i neposrednost. On je uvek tvrdio da je svrha njegovih slika da pruže zadovoljstvo. Tako i ova slika podstiče potragu za prirodnim jednostavnim životnim radostima, koje mogu dovesti do srećnijeg života.

Ono što sliku Radost življenja čini revolucionarnom jeste njena radikalna jednostavnost, njen „dar izostavljanja“: sve što se moglo, izostavljeno je ili je dato samo implicitno, pa ipak taj prizor zadržava sve što je bitno od plastične forme i prostorne dubine.

____________________________________________________________________________________________

Žena koja čita

TamoiOvde-d223ee4fdebdcd40ae2cd65f88141ed1_LŽenu koja čita francuski slikar Anri Matis naslikao je 1894. godine.

Prvi put je izložena 1896. godine u Salon du Champ de Mars u Parizu, i sa njom postiže svoj prvi javni uspeh. Slika se danas nalazi u Muzeju moderne umetnosti u Parizu.

Na slici Žena koja čita je prikazan miran i spokojan prizor. Žena u jednostavnoj tamnoj haljini sedi na stolici sa ravnim naslonom, leđima okrenuta posmatraču i čita knjigu. Stvoren je jak osećaj da čitanje može da prenese čitaoca u drugi svet. Ženina soba je prilično neuredna, ali ona je toliko zadubljena u svoju knjigu da to i ne primećuje. Na komodi koja je delimično otvorena su predmeti smešteni na draperiji, a zelena lampa je okačena na zid. Zid iza komode je naglašen zelenim tonovima ornamenata, dok je zid koji je bliži ženi u braon tonovima. Pod je tamnije boje i na njemu se ističe senka ženine haljine.

Dominiraju topli zemljani tonovi čime se naglašava opuštajuća i smirena atmosfera na slici.

Anri Matis je na slici želeo da naglasi sličnost između uređenja prikazane sobe i svog umetničkog ateljea. Da bi ovo postigao on je u sobi naslikao snažne nagoveštaje umetničkog ateljea, sa nekoliko slika koje su okačene na zidu i platnom koje je na podu. Na taj način je sugerisao svoju preokupaciju radnim prostorom umetnika.

Intimni domaći enterijer koji je prikazan na slici Žena koja čita je gotovo proročki, i ukazaje na kasnije umetničko stvaralaštvo Anrija Matisa. Tema žene koja čita se kasnije ponavlja na njegovim slikama.

____________________________________________________________________________________________

Žena u plavom

Slika Žena u plavom spada među najlepša dela Anrija Matisa, poznatog francuskog slikara XX veka.

TamoiOvde-e303e2027514497aaa0603a129a3eb42_LSlika se danas nalazi u Muzeju umetnosti u Filadelfiji.

Od 1935. godine Anri Matis je simplifikovao svoju umetnost. Napušta senčenja i slika velike figure, oslanja se na liniju i „optička“ svojstva suprotnosti toplih i hladnih čistih boja. Žena u plavom koju je naslikao 1937. godine ima ove karakteristike njegovog stila slikanja.

Model za sliku Žena u plavom je bila Lidija Delektorska, lepa mlada ruska emigrantkinja koja je sarađivala sa Matisom poslednjih dvadeset godina njegovog života. Ona je dizajnirala haljinu sa slike, od raskošne plave tkanine koju je Matis kupio u Parizu. Ova haljina je bila namenjena samo za poziranje u Matisovom ateljeu u Nici, i prisutna je na mnogim njegovim slikama iz tog perioda.

Središnje mesto na slici zauzima ženska figura u enterijeru. Velike ruke žene u kojima drži nisku perli su u centru slike. Rukavi na haljini su naglašeni i naborani, a raskošna haljina simboliše žensku snagu i izdržljivost.

Jarko crvena boja pozadine, prošarana crnom, zelenom i oker bojom, doprinosi da se figura žene istakne u prvi plan. Plava boja haljine i vez na grudima, oko ruku i vrata čine ovu figuru još izrazitijom. Prozračno plavetnilo haljine je u suprotnosti sa pozadinom. Slika obiluje bogatstvom boja.

Slika je puna raznovrsnih linija i površina. Ona se snažno definiše simboličnim krivim linijama različitih smerova.

Paleta i fluidnost poteza četkice Anrija Matisa čine da Žena u plavom izgleda kao da je iz paralelnog univerzuma. Zato je ova slika još uvek svetkovina za oko posmatrača.

Izvor:artnit.net________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

MARK ŠAGAL, PRIPOVEDAČ S KIČICOM…

tamoiovde-logo

U životu postoji samo jedna boja, samo jedna na umetničkoj paleti koja daje smisao i životu i umetnosti. To je boja ljubavi, govorio je umetnik.

 PORTRET KOSMOPOLITSKOG SLIKARA

thumb-502-228Mark Šagal (Vitebsk, 07. 07. 1887 – Sen Pol d Vene, 29. 03. 1985), kosmopolitski umetnik kojim se jednako diče Rusija, Belorusija i Francuska, stvorio je čudesni likovni svet sazdan od sećanja na detinjstvo i snova, motiva iz ruskog i jevrejskog folklora, mitova i legendi, ali i utisaka iz urbane svakodnevice. 

Bio je izuzetno plodan umetnik koji je za sobom ostavio mnoštvo monumentalnih likovnih dela, izvedenih u raznovrsnim tehnikama. Njegove slike, crteži, grafike i ilustracije nezaobilazni su u kolekcijama moderne umetnosti u svim prestižnim svetskim muzejima, a njegovi vitraži, mozaici, tapiserije i murali krase crkve, opere i druga zdanja širom sveta, od Pariza, preko Jerusalima, do Njujorka. Svoju veliku ljubav prema teatru iskazao je kao pozorišni scenograf, a bavio se i pisanjem poezije.

Fantastični univerzum

Tokom više od osam decenija umetničkog rada oprobao se u raznim avangardnim pravcima koji su obeležili 20. vek, istražujući mogućnosti i ograničenja svakog od njih. U Parizu, u godinama pred početak Prvog svetskog rata, otkrio je raskošni i živahni kolorit fovista i zainteresovao se za kubističke eksperimente s oblicima i perspektivom, i za futurizam. Tokom sovjetske revolucije bio je narodni komesar za umetnost u rodnom Vitebsku, u kojem je osnovao umetničku akademiju. Ipak privilegije koje mu je nudila sovjetska vlast nisu ga dugo zadržale u domovini, tako da je već početkom dvadesetih ponovo otišao u umetničku prestonicu – Pariz.

Mark Šagal Revolucija 1937

Mark Šagal – Revolucija 1937

Za mladog umetnika sklonog da na slikarskom platnu oživljava svoje snove i sećanja, da se poigrava s likovima iz narodnih priča i događajima opisanim u religioznim predanjima, veoma inspirativan bio je i nadrealizam. Tridesetih i četrdesetih godina rasni progoni naveli su Šagala da se posveti dramatičnim temama i odvukli su ga u ekspresionizam.

Na njegov dugi životni vek, koji je trajao čak 98 godina, verovatno je uticalo i to što je i u poznom dobu bio veoma produktivan stvaralac. Starost ga nije sprečavala da prihvata grandiozne projekte, kao što su, recimo, vitraži na prozorima sinagoge u sklopu Hebrejskog univerzitetskog centra u Jerusalimu ili na zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku. Kao vremešni slikar oslikao je i svod Opere u Parizu, i izradio mural za Metropoliten operu u Njujorku.

Nadživeo je gotovo sve svoje savremenike, avangardne slikare koji su obeležili modernu umetnost u prvim decenijama dvadesetog veka poput Henrija Matisa, Žorža Braka i takođe vrlo dugovečnog Pabla Pikasa, ali i stvaraoce koji su doprineli razvoju umetnosti u drugoj polovini prošlog stoleća, poput vodećih predstavnika apstraktnog ekspresionizma Marka Rotkoa, Berneta Njumena i Adolfa Gotliba.

U Šagalovom živopisnom svetu pomešane su narodne legende i sećanja iz detinjstva provedenog na selu, utisci iz modernog gradskog života i jevrejske religiozne predstave i predanja. Fantastični univerzum tog slikara upotpunjuju scene iz cirkusa, lakrdijaši i akrobate, ubogi violinisti, sveznajući rabini, domaće životinje pitomog pogleda, devojke koje podsećaju na anđele i vile.

Njegove slike obiluku simbolikom i mističnim prizorima. Mnoge od njih nalikuju na snove deteta, često su obasjane mesečinom koja se razliva po tamnoplavoj noći ili su, pak, vatrenocrvene, preplavljene sunčevom vrelinom. Radovi tog slikara prepoznatljivi su i po izuzetno bogatom koloritu i naglašenom kontrastu između svetlih i tamnih površina. Šagalove kompozicije prepune detalja iskrivljene su kao u sfernom ogledalu, krovovi kuća su nahereni, a junaci njegovih oslikanih bajki lete nad gradskim ili seoskim pejzažima ili plešu lebdeći u prostoru.

Pariz – grad snova 

Mark Šagal (1887–1985) kao dečak nije bio u prilici da se susreće s umetnošću, s obzirom na to da je rođen u provinciji, u jednom seocetu nedaleko od Vitebska, na području današnje Belorusije. Odrastao je u siromašnoj jevrejskoj porodici, kao najstarije od devetoro dece Zahara Šagala, trgovca ribom. Vaspitavan je u skladu s religioznim načelima, a prvo obrazovanje stekao je u jevrejskoj školi. Za umetnost se zainteresovao kao tinejdžer, kada mu je prijatelj pokazao kako da crta na osnovu ilustracija u časopisu. Kao dvadesetogodišnjak, uprkos očevom protivljenju, upisao je slikarsku školu Judela Pena u Vitebsku, a potom je prešao u Sankt Peterburg, gde je nastavio svoje slikarsko usavršavanje. Tokom školovanja izdržavao se retuširajući fotografije u fotoateljeu i slikajući firme za radnje. Firmopisačka tehnika veoma je uticala na njegov kasniji likovni stil.

Mark Šagal Rusko selo 1929

Mark Šagal – Rusko selo 1929

 Za mladog slikara veoma je podsticajna bila novčana stipendija koju mu je ponudio član Državne dume M. Vinaver, oduševljen njegovim radovima predstavljenim na jednoj studentskoj izložbi. Šagal je 1912. godine prešao u Pariz i iznajmio atelje u umetničkom kvartu. Vrlo brzo ušao je u krug pariske književne i umetničke avangarde. Među njegovim bliskim prijateljima bili su Amedeo Modiljani i Gijom Apoliner, koji mu je pomogao da organizuje svoju prvu samostalnu izložbu u berlinskoj galeriji „Der Šturm“.

Početak Prvog svetskog rata Šagala je zatekao u Vitebsku, u kojem je ostao mnogo duže nego što je prvobitno nameravao. U tom periodu upoznao je i svoju muzu, a ubrzo i suprugu, Belu Rozenfeld, kćerku poznatog vitebskog juvelira. Ona ga je inspirisala da naslika seriju ljubavnih slika. Ubrzo posle svadbe Šagal je bio mobilisan i upućen u Sankt Peterburg. Uspeo je da izbegne odlazak na front i da se skrasi na poslu u kancelariji. Bavio se slikanjem i družio se s umetnicima i pesnicima koji su živeli u Sankt Peterburgu.

Oktobarsku revoluciju dočekao je u Vitebsku. Kao i mnogi njegovi savremenici, istaknuti umetnici, Šagal je revolucionarne promene prihvatio s oduševljenjem. Uz ogroman entuzijazam uključio se u organizaciju kulturnog života u novoj državi, postavši ubrzo i komesar umetnosti Vitebske gubernije. Kao predvodnik kulturnog života u svojoj provinciji dao je sebi nekoliko zadataka, među kojima je bio i projekat prazničnog ulepšavanja ulica i trgova Vitebska povodom godišnjice revolucije. Šagal je u Vitebsku 1919. godine osnovao i umetničku školu, u kojoj je kao predavače angažovao mnoge istaknute umetnike. Jedan od njih bio je i Kazimir Maljevič. Ipak, dvojica talentovanih stvaralaca imali su različite stavove o ulozi i zadacima umetnosti, kao i o metodama predavanja. Njihove prvobitne nesuglasice ubrzo su prerasle u otvoreni sukob, zbog čega je Šagal 1920. napustio školu i otišao u Moskvu, gde je radio kao pozorišni dizajner za Jevrejsko državno pozorište.

 

Mark Šagal Haos

Mark Šagal – Haos

Šagal je 1922. odlučio da napusti Rusiju. „Mislim da bi revolucija bila prava stvar da je zadržala poštovanje prema onome što je tuđe i drugačije“, naveo je umetnik u svojim autobiografskim zapisima.

Ponovo se doselio u Pariz, grad čija ga je atmosfera činila opuštenim i slobodnim. Družio se s mnogim poznatim avangardnim pesnicima i umetnicima: Polom Elijarom, Andreom Malroom, Maksom Ernstom. Među njegovim prijateljima bio je i Ambroaz Volar, trgovac umetninama, kolekcionar i izdavač, koji mu je naručio ilustracije za Bibliju. Ta porudžbina Šagalu je bila povod za putovanje u Izrael i Egipat. Tokom putešestvija po Bliskom istoku umetnik je načinio mnoštvo skica za biblijske pejzaže. Tokom dvadesetih godina često je putovao i po Evropi priređujući samostalne izložbe, a njegovi radovi predstavljeni su i publici u Njujorku.

Ipak ni ovaj internacionalni stvaralac nije ostao miran pred nacističkom najezdom. Godine 1933. u Majnhajmu je, po nalogu Gebelsa, priređeno javno spaljivanje Šagalovih radova, a u periodu između 1937. i 1939. njegove slike izlagane su kao deo zloglasne egzibicije „Degenerička umetnost“. Zajedno s delima Otoa Diksa, Oskara Kokoške, Vasilija Kandinskog, Pola Klea, Georga Grosa i drugih, po mišljenju nacista izopačenih umetnika, slike Marka Šagala predstavljene su publici u Minhenu, Berlinu, Hamburgu i drugim gradovima Nemačke.

Iako je 1937. dobio francusko državljanstvo, početkom Drugog svetskog rata sa suprugom Belom i njihovom kćeri Idom otputovao je u SAD. U Njujorku, Čikagu, Los Anđelesu i drugim američkim gradovima održao je niz samostalnih i retrospektivnih izložbi. U tom periodu doživeo je i veliku ličnu tragediju. Naime, 1944. godine njegova voljena žena Bela umrla je od viroze. To je u velikoj meri uticalo i na njegov umetnički izraz, koji je u tom periodu odisao melanholijom i mračnim tonovima. Utehu mu je nekoliko godina kasnije donela Engleskinja Virdžinija Hagard, s kojom je bio do 1952.

 U poznijim godinama oženio se Valentinom Brodski, s kojom je ostao do kraja života.

Iako je u SAD-u postigao zadovoljavajući umetnički uspeh, stekavši poseban ugled kao kostimograf i scenograf u Baletskom teatru Njujorka, nekoliko godina po završetku rata vratio se u Pariz, grad koji je ipak najviše odgovarao njegovom umetničkom senzibilitetu.

Od pedesetih godina radio je pretežno kao grafičar, a zainteresovao se i za keramiku, načinivši u tom periodu svoje prve skulpture. Počele su takođe da ga zanimaju i razne tehnike primenjene umetnosti, poput vitraža, mozaika, tapiserije. Šagal se krajem pedesetih i početkom šezdesetih bavio izradom vitraža za katedrale u Majncu, Remsu i Cirihu, kao i za sinagogu Medicinskog centra Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu.

Godine 1964. Andre Malro ga je, kao tadašnji francuski ministar kulture, pozvao da oslika svod Opere u Parizu. Angažovanje Šagala izazvalo je brojne kontroverze u francuskoj javnosti. Mnogi su smatrali da je neprimereno da ruski Jevrejin oslikava francuski nacionalni spomenik, a bilo je i onih koji su se protivili ideji da avangardni umetnik ukrašava klasičnu građevinu. Ipak Šagal je istrajao u svom radu, a iste godine postavljen je i njegov vitraž u zdanju Ujedinjenih nacija u Njujorku, pod nazivom „Mir“.

Šagalovo slikarstvo tokom sedamdesetih i osamdesetih godina odisalo je povratkom umetnika u prošlost, u topli ambijent ruskog sela, ispunjen ljubavlju bližnjih. Iako su rađeni u ulju, ti pozni radovi zbog svojih razmrljanih kontura podsećaju na pastel.

Mark Šagal je jedan od retkih umetnika koji je doživeo da mu dela budu izložena u pariskom Luvru. To se desilo 1977. godine, povodom umetnikovog 90. rođendana. Starost je proveo na francuskoj rivijeri u Sen Pol de Vansu, uz suprugu Valentinu Brodsku.

Bajkoviti svet

Šagalove slike prepoznatljive su po vatrometu boja koje bukvalno mame pogled, kao i po živopisnim likovima koji podsećaju na junake narodnih skaski. Njegov umetnički izraz formirao se pod uticajem vrlo raznolikih faktora, kao što su narodna umetnost, ikonopisanje i jevrejski folklor, kao i razni avangardni pokreti evropske umetnosti 20. veka.

Mark Šagal Mojsije

Mark Šagal – Mojsije

 Likovi poput violinista na krovu, raznobojne teladi i koza, razigranih petlova, nevesta i ljubavnika koji lete po nebu, svakako su bili plod umetnikove mašte, ali mnogi od njih bili su inspirisani bajkama i pričama na jidišu koje je Šagal slušao u detinjstvu. U mladosti su njegovim radovima dominirali prizori rodnog Vitebska, uličice i trgovi oivičeni kućama, nalik na kulise ispred kojih se odigravaju folklorne predstave. Prvi boravak u Parizu uticao je na to da Šagalove slike poprime odlike tada dominantnih umetničkih pravaca, pre svih kubizma i futurizma, a na mnogima od njih prepoznaju se motivi umetnikovog omiljenog grada. Intenzivne nijanse žute, crvene, plave, zelene i ljubičaste, suprotstavljene crnoj, postale su osnova slikarevog kolorita.

U godinama pred početak Drugog svetskog rata Šagal se kompozicijom i koloritom svojih radova približio ruskoj ikoni, nagoveštavajući predstojeću globalnu katastrofu i stradanje Jevreja, a u posleratnom periodu umetnik se posvetio religioznoj tematici. Tokom pedesetih i šezdesetih godina stvorio je 17 velikih slika u ciklusu „Biblijski likovi“. To je bio period monumentalnih radova i istraživanja izražajnih mogućnosti vitraža, mozaika, tapiserije. Prelamanje svetlosti na vitražima, svetlucanje mozaika i boje koje se utapaju u mekanu strukturu tapiserije predstavljali su dodatni umetnički podsticaj za Šagala.

akter.co.rs Valentina Bulatović

 Stihovi – ključ za shvatanje slikarstva
Tokom celog života Šagal je pisao stihove, u početku na jidišu i na ruskom, a zatim i na francuskom. Njegova lirika prožeta je jevrejskim motivima, ali i odjecima tragičnih događaja iz jevrejske istorije. Mnogi njegovi stihovi su svojevrsni ključ za shvatanje njegovog slikarstva.

 

____________________________________________________________________________________________________________

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

„Čitav naš unutrašnji svet je realnost, možda  čak i više nego sâm pojavni svet. Mark Šagal

Priredio: Bora*S

_____________________________________________________________________________________________________

HIMNA RADOSTI I LEPOTI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

POČINJEM DA UMEM DA SLIKAM

Lepotu i toplinu Moneovih paleta nadmašio je samo Ogist Renoar.

R14Njegova najomiljenija tema bile su kupačice, mlade, jedre žene razvijenih oblina, s detinjastim licem i dugom kosom. Slikao je takođe i svoju decu i ta se platna smatraju, zbog svoje ljupkosti, kao dela koja spadaju među najlepše primerke ovakvog slikarstva.


Jedan od najistaknutijih impresionista i najvećih evropskih slikara 19. veka, Pjer Ogist Renoar, rođen je 25. februara 1841. u francuskom mestu Limož.

Ovaj impresionista je tragao za inspiracijom i novim pogledima na putovanjima po svetu. Na tim putovanjima sticao je brojne prijatelje, širio je svoje perspektive, ali mahom u ime svoje umetnosti, a ne lične nesigurnosti.

Renoar autoportretPortret gospođe  Sarpantije sa decom je u suštini neobično uspeo kao prikaz jedne univerzalne žene i njene porodice (gospođa Sarpantije je među najčuvenijim po gostoprimstvu u Parizu). Ova slika predstavlja ogroman uspeh kako je i bila primljena na izložbi Salona 1879. godine. Međutim, ona je i uspeh Renoara kao umetnika. Radeći van svog ateljea, ograničen u izboru predmeta, umetnik postiže prirodan aranžman dajući slici skladnost i svežinu.

Pored tvrđave-zamka i hipodroma Kanj ima još jednu znamenitost koju nikako ne treba propustiti: kuću-atelje Pjer-Ogist Renoara. Jedan od osnivača impresionizma, Renoar, posećujući Sezana, 1882, na jugu Francuske, zavoleo je svetlost i boje Sredozemlja.

Le Déjeuner des canotiersKasnije, u šezdesetoj godini, oboleo od reumatizma u toploj klimi Azurne obale traži spas. Privučen mestom, kupuje teren u Kanju na kome podiže, za to doba – početak XX veka, modernu kuću. U njoj će, podignutoj nasuprot srednjovekovnom zamku na obližnjem brdašcu i moru na drugoj, provesti sa suprugom i tri sina svoje poslednje godine života, od 1907. do smrti 3. decembra 1919.

R11Radi u blistavoj sredini prepunoj boja, u velikom zastakljenom ateljeu u maslinjaku – vrtu svoje kuće. Njegova platna iz tog perioda su inspirisana jednostavnim stvarima koje ga okružuju: voćem i mediteranskim povrćem svih boja, ružama koje gaji Alin, njegova supruga, maslinama, buketima cveća. A mlade devojke iz Kanja, najčešće zaposlene kao kelnerice u obližnjim krčmama, služe mu kao modeli i radost za njegove ostarele oči. Na njegovim platnima iz tog doba viđamo, najčešće kao kupačice, ili haremske robinje, nage devojke, ozarenih lica svetlošću, za naše doba malo otežalih, solidnih podvaljaka, sa „falticama“ iznad struka, kruškastih zadnjica, ali ipak pune sezualnosti.

R13Danas su ti debeljuškasti modeli razaslati po svetu. Umesto da služe mušterije po obližnjim kafanama pred njima defiluju posetioci u Sao Paulo, Stokholmu, Parizu, Njujorku… Samo jedno platno, Karijatide, ostalo je u zavičaju, u Kanju, u nekadašnjoj Renoarovoj kući, danas muzeju.

Davno je rečeno za njegove slike da su „himna radosti i lepoti“. Ostale su zabeležene njegove nadasve ljudske reči: „Umetnost u fraku, bilo da se radi o slikarstvu, muzici ili književnosti će uvek zadiviti. Ali za mene slika treba da bude prijatna, vesela i lepa, da lepa! Ima toliko neprijatnih stvari u životu pa nije potrebno da mi pravimo dodatne.“

Prikovan za pokretnu stolicu, ruku skrhanih bolešću, neumorno stvara izjavljujući u svojim kasnim sedamdesetim godinama: „Počinjem da umem da slikam“. Česti gosti na imanju „Kolet“ su Matis, Bonar, Roden, Modiljani, ali i trgovci slikama. Od nečega treba živeti.
Pred kraj života, od 1913 počinje da se bavi i vajarstvom. U tom naumu mu pomaže Rišar Gijo, učenik čuvenog, prvo slikara, potom skulptora Aristida Majoa. Neke od tih skulptura su deo postavke muzeja. Ipak treba reći da slikar prevazilazi skulptora.

Reonarovu kuću „Kolet“ opština Kanja je otkupila 1960. i otvorila u njoj muzej posvećen slikaru u kojem se čuvaju 11 njegovih platna, nekoliko skulptura, originalan nameštaj.                                                                      

Izvor:forum “Aladin”

Priredio:Bora*S