„TEATAR NA ĐUMRUKU“- PRVO POZORIŠTE U BEOGRADU…

Predstavom“ Smrt Stefana Dečanskog“ Jovana Sterije Popovića, na današnji dan, 4. decembra 1841. godine u Beogradu je otvoreno prvo pozorište – „Teatar na Đumruku“

---

Teatar na Đumruku – prvo beogradsko profesionalno glumište

Foto: Narodna biblioteka Srbije

Sve je započelo sredinom devetnaestog veka preseljenjem Dvora iz Kragujevca u Beograd, novu prestonicu Kneževine Srbije.

Sa njim su stigle i najznačajnije institucije kulture i kulturni poslenici poput Atanasija Nikolića, Jovana Sterije Popovića, Petra Radovanovića, Jozefa Šlezingera i drugi. Dolaskom srpskih intelektulaca, snažnije je pokrenut i kulturni život Beograda. Ogroman doprinos, i očekivan prirodan sled dešavanja bilo je otvaranje i prvog profesionalnog pozorišta u Beogradu.  

Ono je počelo da radi, po nalogu kneza Mihajla Obrenovića, 16. decembra (po novom kalendaru) 1841. godine u magacinu carinarnice (đumrukana, na turskom) na savskom pristaništu, današnjoj Savamali, tada jednoj od najvećih beogradskih građevina. U staroj turskoj carinarnici adaptirana je sala sa 250 mesta i od decembra 1841. do kraja avgusta 1842. godine odigrano je pedeset pet domaćih i stranih dramskih dela.

Osnivanje pozorišta na Đumrku predstavljalo je deo šire državne, prosvetiteljsko-obrazovne strategije uspostavljanja institucija važnih za istoriju modernog razvoja Srbije. Potom je usledilo osnivanje Društva srpske slovesnosti (preteče Srpske akademije nauka i umetnosti), Narodnog muzeja, Narodnog pozorišta i drugih institucija. I na taj način Beograd i Srbija se približavaju Evropi uz osnivanje institucija koja temelje državnosti kneževine.

Foto: Wikipedia – Anastasije Nikolić

Po nalogu kneza, i uz državne subvencije, utemeljivači i rukovodioci Teatra na Đumruku bili su Atanasije Nikolić, profesor matematike i „zemljemerenja“, Petar Radovanović i naš poznati komediograf, i jedna od centralnih pozorišnih ličnosti u Srba, Jovan Sterija Popović. 

Postavkom Sterijine drame „Smrt Stefana Dečanskog„, odigrane kako govore istorijski podaci samo jednom, počeo je rad Teatra na Đumruku koji će, za manje od godinu dana postojanja, izvršiti značajan uticaj na razvoj pozorišta u Srba, formiranje publike, repertoarske politike, pozorišne kritike, uopšte na razvoj nacionalnog pozorišta i dramske književnosti.

Foto: SkyscraperCity – Zgrada Đumrukane početkom 20. veka

Teatar na Đumruku praktično je bio nastavak Sterijinog i Nikolićevog rada započetog u Kragujevcu 1840. godine. Od početka brigu o teatru vodilo je Popečiteljstvo prosveštenija (Ministarstvo prosvete), koje je za upravnika imenovalo Petra Radovanovića, jednog od najznačajnijih srpskih kulturno-prosvetnih i školskih poslenika u prvoj polovini 19. veka.

Atanasije Nikolić je takođe imao zvanje upravnika i bavio se poslovima iz umetničkih oblasti, dok je Radovanović bio zadužen za finansijsko i organizaciono poslovanje i funkciju upravnika obavljao je celim tokom postojanja.

Od početka rada do 25. februara 1842. glumački ansambl su činili amateri. U februaru je oformljen profesionalni glumački ansambl. U „Novinama Srbskim“ raspisan je konkurs za stalne glumce. Na oglas su se javili članovi srpsko-hrvatske družine iz Zagreba (koji su bili okupljeni u „Domorodnom teatralnom društvu“ iz Zagreba, nekadašnjem „Letećem diletantskom pozorištu“, nastalom u Novom Sadu). Uprava pozorišta ih je  angažovala i oformljen je profesionalni ansambl, koji je 26. februara izveo komad „Miloš Obilić“, Jovana Sterije Popovića. Tako je Teatar na Đumruku postao prvo profesionalno pozorište u Srbiji u kojem  su predstave redovno izvođene četvrtkom i nedeljom.

Slika: Jovan Sterija Popović – Jedan od osnivača prvog beogradskog teatra

Teatar na Đumruku prestao je da radi krajem avgusta 1842, za vreme bune ustavobranitelja. Poslednja predstava odigrana je 16. (ili 19) avgusta. Ubrzo je Toma Vučić Perišić podigao bunu tokom koje je sa vlasti svrgnut Mihailo Obrenović, čest posetilac Teatra na Đumruku.

Ovo je bilo pozorište sa društvenom misijom, da pored zabave održava u pameti dela naših predaka i sudbinu njihovu… da ponavlja na daskama narodni život radi pouke u utvrđivanju u patriostvu.

AUTOR: Petar Minić

Izvor: www.011info.com

---

 

BAROKNA LEPOTA…

Salcburg: Grad s ukusom soli

Smešten u dolini reke Salce, smatra se najlepšim baroknim gradom Evrope, a zovu ga i prestonicom muzike jer je tu rođen Mocart

Foto: Shutterstock

Iako je grad u blizini austrijske granice s Bavarskom dobio naziv po rudnicima soli, često ga nazivaju i prestonicom muzike. Najviše poznat kao rodno mesto Volfganga Amadeusa Mocarta i slatkiša nazvanog po njemu – „mocart kugle“, ovaj grad ima još mnogo toga što vredi videti.

Najlepši način da stignete tamo jeste drumski prevoz. Možda će malo duže trajati jer je od Beograda udaljen oko 1.000 kilometara, ali će vas pejzaž kroz koji morate da prođete potpuno razoružati.

Živopisni put kroz Alpe

Rustični obronci Alpa, ispresecani proplancima na kojima pasu krave, šumarci koji kriju kristalno čista jezera i poneki dvorac koji se svojim gotskim vrhovima uzdiže ka nebu samo su neki od prizora koje Austrija ima da vam pokaže.

Statistika kaže da je ova zemlja koja ne izlazi ni na jedno more prošle godine zabeležila najveći prihod od turizma od svih evropskih zemalja.

Put kroz njeno središte objasniće vam i zašto.

Za konformiste Salcburg ima aerodrom, pa ako rešite da putujete avionom, odmah po sletanju čeka vas „Hangar 7“, muzej koji je vlasnik kompanije „Red bul“ Ditrih Matešic posvetio avionima, brzim automobilima i ekstremnim sportovima.

Ulaz je besplatan, a osim bolida Formule 1, kapsule iz koje je skočio Feliks Baumgartner i nekoliko retkih letelica, centralno mesto zauzima avion „daglas DC-6B“, koji je pripadao Josipu Brozu Titu.

Sam grad Salcburg smešten je u dolini reke Salce i nad njim dominira jedan od najvećih evropskih dvoraca, utvrđenje Festung Hohensalcburg, do kog možete doći žičarom.

Zbog svoje nepristupačnosti, često je u istoriji služio kao zatvor, a poslednji put 1934, kad su tu bili zatočeni nacisti.

U podnožju zamka nalazi se Altštat, stari grad pod zaštitom Uneska koji krije bezbroj uličica i prolaza, a niz centralnu ulicu Getrajdegase teku potoci turista, zagledanih u visine baroknih fasada okićenih znacima od kovanog gvožđa.

 Sve što se mora videti nalazi se baš tu.

Katedrale i manastiri

Mocartova rodna kuća i spomenik posvećen kompozitoru, katedrala na trgu Domplac, nadbiskupska rezidencija, franjevačka crkva, manastir Svetog Petra iz sedmog veka, kao i Koleginkirhe, najstarija barokna crkva u Evropi.

Nezaobilazno mesto je i dvorac Mirabel s druge strane reke koji služi kao gradska većnica, a koji je obnavljan čak tri puta zbog ratnih rušenja i požara. Danas ga okružuje predivan park, sličan bečkom Šenbrunu.

Ovo je sigurno premalo prostora da se nabroje sve znamenitosti koje Salcburg ima da vam pokaže, ali gde god da zalutate, nešto će vas prijatno iznenaditi.

Ukoliko ostajete nekoliko dana, topla je preporuka da obiđete i okolinu, pa na nekoliko kilometara od grada možete videti dvorac Helbrun, koji se popularno naziva „barokni Diznilend“.

Tu će vas očarati splet fontana, trik-vodoskoka i veštačkih pećina, koje su u 17. veku zabavljale bogatog princa Markusa Sitikusa.

Rudnik soli

Ne treba propustiti ni posetu rudniku soli u mestu Halajn, na 20 kilometara od Salcburga, gde se možete spustiti u okna, liftom ili autentičnim vozićima, i videti mnoga slana čudesa i čuti mnoštvo zanimljivih priča.

Ni ljubitelji piva neće loše proći. Uz roštiljske kobasice i tradicionalne alpske poskočice, možete da probate nekoliko autohtonih ukusa piva, a posebno se preporučuje lagerska vrsta poslužena u keramičkim kriglama.

Za istinske pivopije penjanje uspinjačom na 1.806 metara do Salcburger Hohtrona neće predstavljati problem, jer vas tamo, osim predivnog pogleda na grad i bavarsku niziju, čeka pšenično pivo, koje se služi uz gulaš od nekoliko vrsta šumskih pečuraka.

U čemu god da uživate, Salcburg će vam pružiti nezaboravan doživljaj, podsetiće vas na Beč, Keln ili Prag, ali njegov barokni šarm će ipak ostati neuporediv.
 Jelena-Katarina Mitrović

Izvor:stil.kurir.rs

______________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

VAVILON, PUT SUPROTAN PUTU NAŠEG ROPSTVA…

TAMOiOVDE______________________________________________

Vavilon: Drevna vrata bogova

 Najstarija sačuvana mapa prikazuje svet kao ravan disk, okružen vodom. Taj svet je pretežno mesopotamski, a za najistaknutije mesto na mapi se izborio jedan grad s velikim uticajem na svetsku kulturu. Pored dugačkog pravougaonika, klinastim pismom je ispisano njegovo ime.

Foto: wikipedia.org

 Bio je to grad nad gradovima i moćni centar civilizacije.

Kosmopolitski grad – uzor, predmet čežnje i nagrada carstvima – koji je Rimu bio stariji brat i Aleksandru prestonica.

Po jednima, tu se nalazilo stecište prefinjenosti, lepote i čulnosti, a po drugima – jazbina svih poroka, svedena na lik „besramne bludnice“. Napokon, bio je to grad preko koga se čovek drznuo približiti samim bogovima. Bio je to Vavilon.

Ime mu je izvedeno od reči „bab-ili”(vrata bogova) i nalazi se nekih 85 kilometara južno od modernog Bagdada. Kapija boginje Ištar, najznačajnija od ukupno njih osam kojima su probijeni gigantski bedemi grada, zrači egzotičnom lepotom i ukrašena je predstavama bikova i zmajeva (mušhušu), na plavoj, glaziranoj opeci. Originalna kapija je bila dvostruka, i dvaput većih dimenzija od sadašnje, dok je u berlinskom Pergamskom muzeju rekonstruisan samo njen manji, frontalni deo. Kroz nju je, inače, vodio Procesijski put, sve do glavnog hrama, posvećenog Marduku – vrhovnom bogu vavilonskog panteona.

U instituciji po imenu „gagum”, nalazile su se „naditu” žene, dovedene iz najuglednijih porodica. Kao sveštenice Marduka, s pravom na udaju, mada ne i da imaju decu, živele su izolovano i nezavisno, štaviše, lično vodeći svoje investicione poslove.

Odgovarajuća klima i obilje hrane, uz napredan irigacioni sistem, uslovili su razvoj blistave kulture. U Vavilonu su tako nikla graditeljska čuda, poput Etemenankija i Semiramidinih visećih vrtova; unapređena su znanja iz astronomije, matematike, medicine i geografije, da bi, zatim, vavilonsko-asirska kultura bila utkana u grčko-rimsku i persijsku. Podelu dana na 24 časa, časa na 60 minuta i minuta na 60 sekundi, preuzeli smo od Vavilonaca, ali ovde su izmišljene i neke prozaičnije stvari – kobasice, na primer.

Kao plod dvomilenijumskog čovekovog pregalaštva, ovaj grad pripada svim ljudima i svim nacijama. Danas, duboko ukotvljen u memoriji čovečanstva, veličanstveni Vavilon opet pokreće našu imaginaciju. Ponovo su zaškripala masivna vrata bogova.

Foto: wikipedia.org

 Krećemo se nekadašnjim ulicama Vavilona. Dok misao zalazi u zamračeni lavirint vavilonske prošlosti, baklja želje za spoznajom joj osvetljava put.

Na početku, i to već 4.000 godina, stoji moćna figura Hamurabija, koji u rukama drži prvi pisani zakonik u istoriji. Smenjuju se, zatim, periodi ubrzanog razvoja i strane vladavine; grad je rušen skoro do temelja i ponovo podizan, ostajući, međutim, simbol napretka „zemlje između dveju reka“. Asirci su ga ukrašavali svojim ogromnim javnim zdanjima, ali je tek kralj Nabukodonosor II, koristeći planove svog oca, uzdigao Vavilon do neslućenih visina. Povećanje moći i širenje granica carstva, pratila je odgovarajuća rekonstrukcija njegove prestonice.

Tokom gradnje je najviše korišćena opeka, ulice su popločavane, a spoljni zidovi hramova i palata često su oblagani emajliranim pločicama plave, žute ili bele boje, s figurama na glaziranom reljefu, koji ostaje do danas neprevaziđen. Kao kruna poduhvata i egzistencijalni oporac vavilonskog duha, uspravila se Vavilonska kula, masivni zigurat s hramom Marduka na vrhu. Visoka 91 metar – dostigavši za ono vreme sâmo nebo – progutala je najmanje 17 miliona komada opeke i ostavila tako dubok utisak na Jevreje da legenda o Babelu nije nikada zaboravljena.

Čitav urbani prostor je odražavao samopouzdanje Vavilonaca, dok je kroz grad proticao palmama oivičeni Eufrat, preko koga se rasteglo nekoliko mostova. Nabukodonosor je stvorio metropolu bez premca na Bliskom istoku, te stoga ne čudi što na hiljadama komada opeke ponosito piše: „Ja sam Nabukodonosor, kralj Vavilona.“ Naime, ovde je svaka cigla želela da postane neko i nešto.

U kraljevim odajama našao se kasnije Kir Veliki: osnivač Persije, a još kasnije, tu se napio Aleksandar, opet, Veliki. S ugašenim životom Aleksandra, međutim, počelo je da zalazi sunce Vavilona. Za vreme Sasanida grad je definitivno napušten i skoro dve hiljade godina je služio kao obično pozajmište građevinskog materijala.

Posmatrač koji danas pogledom preleće preko ovih vrelih ruševina, sve do mesta gde se uzdizala Vavilonska kula – simbol pobede i poraza, može se osloniti na reči Kloda Levi-Strosa: „Dok mi budemo tu i dok svet bude postojao, postojaće i ona krhka barka koja nas povezuje s nedostižnim, i ona će nam pokazivati put suprotan putu našeg ropstva.“

Izvor: b92.net /danas. rs, Autor Branko Žderić

---

 

ALEKSANDRIJA, PRESTONICA SEĆANJA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________

PRESTONICA SEĆANJA

Jedan mladić je imao 25 godina kada je na krilima ratničke i osvajačke slave osvojio Egipat 332. godine pre nove ere.

Foto by Ramblurr/Flickr.com

Odlučio je da prestonica novoosvojene zemlje bude na morskoj obali, a kao idealno mesto poslužiće jedna luka na obali Sredozemnog mora sa savršenom klimom i prilazom Nilu u čijem zaleđu je ležalo slatkovodno jezero Mariut. Zapovedio je svom arhitekti Dinokratu da baš tu sagradi zajedničku prestonicu Afrike, Evrope i Azije – tri kontinenta tadašnje civilizacije. Tako je rođena Aleksandrija.

Foto by MrSnooks/Flickr.com

  Aleksandar Veliki nikad neće videti svoj grad. Nova osvajanju su ga odnela dalje i kada je, desetak godina kasnije, umro – njegovo telo će biti prebačeno iz Vavilona i sahranjeno u centru Aleksandrije. Nad grobom je podignut hram Soma, a ljudi i dan danas uzalud tragaju za staklenim kovčegom u kome leži balsamovano i zlatom optočeno telo velikog osvajača. Nadživeo ga je grad koji je osnovao.

 

Aleksandrija je danas metropola sa pet miliona stanovnika koja se prostire na obali Sredozemnog mora u dužini od gotovo sedamdeset kilometara. Iz aviona noću izgleda kao zlatna brazletna na vratu kakve egipatske princeze, danju to je kosmopolitski mravinjak sa svojim kapijama Sunca i Meseca, širokim bulevarima (kornišima), spomenicima što svedoče o vekovima stare slave i čuvaju magiju velikih ljudi, velikih ratova i velikih ljubavi.

Foto by Miriam.Mollerus/Flickr.com

 Tu je čuvena Kleopatra slomila srce rimskim vojskovođama Gaj Juliju Cezaru i Marku Antoniju i tako spašavala svoje carstvo, a kada joj to nije uspelo i sa proračunatim Oktavijanom koji je nameravao da je odvede u Rim i pogubi kao robinju, ona se obavila egipatskim kobrama čiji su je ujedi odveli u večnost i legendu.

Iako na svakom koraku srećete “toponime” savremene civilizacije u vidu restorana brze hrane, fri šopova, prodavnica, univerziteta, samo jedan pogled na njene spomenike vraća vas u vrtlog vekova i podseća da su ljudi prolazni, a ovaj grad večan.
 

Foto by Iyng883/Flickr.com

Foto by Fightung Irish 1977/Flickr.com

Foto by A.M.Kuchling/Flickr.com

Foto by Eviljohnius/Flickr.com

Foto by Derek Keats/Flickr.com

Pompejev stub je jedan od retkih sačuvanih spomenika antičke Aleksandrije napravljen od crvenog granita iz Asuana, visok 22 metra i posvećen Dioklecijanu. Na mestu jedne uklonjene turske tvrđave iskopani su ostaci Rimskog pozorišta sa mermernim sedištima za 700-800 gledalaca u kome se za vremena vladavine Ptolomeja nalazio Panov vrt, a kasnije vile i kupatila. Sa platoa obnovljene čuvene Aleksandrijske biblioteke posmatra vas bista Aleksandra Velikog mermernog pogleda uprtog ka jugu. Ona je , zapravo, bila deo Aleksandrijskog muzeja, filozofske ustanove koju je dao da se sagradi jedan od Ptolomeja, naslednika istoimenog Aleksandrovog generala. U međuvremenu, biblioteka je rušena i paljena mnogo puta, poslednji put je obnavljena krajem prošlog veka.

Ovde su tri veka pre nove ere vršeni proračuni za gradnju čuvenog svetionika Faros na isturenom rtu istoimenog ostrva koje će kasnije sa kopnom povezati nasip Hepstadion ( “dug sedam stadiona”). Svetionik Faros bio je zaštitni znak Aleksandrije i jedno od sedam svetskih čuda antike. Bio je sagrađen od krečnjaka, imao je četiri dela, bio je visok oko 135 metara, a njegova kupa se završavala sedam metara visokom statuom Posejdona – boga mora. On je Arapima, koji su ga zvali El Manara, poslužio kao prototip za minarete, tornjeve pored džamija sa kojih se vernici pozivaju na molitvu. Propadao je postepeno, uništavan ljudskom rukom i zemljotresima, tu je građena džamija, a danas na njegovom mestu stoji tvrđava Kaitbej koju je podigao istoimeni sultan krajem petnaestog veka.

Poseban doživljaj pružaju Montaza vrtovi, kompleks od 50 hektara, koji su danas mondensko letovalište a nekada su bile rezidencije poslednjih egipatskih kraljeva iz dinastije Muhamed Alija. Ovde su u prelepim palatama, okruženi bogatstvom i hiljadama konkubina, živeli Abuz Hilmi, Fuad i poslednji egipatski kralj Faruk koji je abdicirao 1952. godine i sa poslugom i blagom isplovio put Venecije. Danas ove vrtove pohode romantici kako bi prošli njegovim Mostom ljubavi i večno ostali zaljubljeni.

Aleksandriju su osvajali Persijanci, Arabljani, padala je u ruke Evropljana a tragovi ovih potonjih su vidljivi u fasadama građevina izgrađenih u neoklasicističkom stilu i secesiji. Kad je sredinom prošlog veka Naser proglasio nacionalizaciju, stotine hiljada Evropljana napustilo je ovaj grad, ali je pečat starog kontinenta ostao i Aleksandrija ima sve odlike jednog mediteranskog grada.

Aleksandriju valja doživeti i, zašto da ne, ostati u njoj poput velikog grčkog pesnika Konstantina Kavafija (1863-1933). On je u doba najveće slave živeo u stanu iznad jednog bordela, a iza ćoška grčke crkve u današnjoj ulici Šaria Šarm el Šeik i pevao elegije gradu koji ga je zauvek kupio.

“Ti govoriš: Otići ću nekoj drugoj zemlji,
nekom drugom moru
i grad ću pronaći bolji nego što je ovaj…
Al ne, drugu zemlju, drugo more
ti pronaći nećeš.
Ovaj grad će zauvek te pratit…”

www.superodmor.rs

---

 

GUTAČ LJUBAVNOG PLAMENA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________