PTICE KOJE ŽIVE U KOMUNAMA…

PTICE TKALCI

Još jedan primer majstora arhitekture u prirodi su ptice tkalci, koje grade svoja gnezda povezujući vlati trave.

Da bi izgradila gnezdo, ptica tkalac prvo oblikuje trouglasti okvir. Onda pokriva zadnji deo toga okvira povezujući tri različite vrste čvorova.

Svako gnezdo ima čvrst okvir, zidove i ulaz.

Prvi korak u konstrukciji gnezda je povezivanje dugih, tankih vlati trave sa tankom granom. Ali to nije nimalo lako. Ptica tkalac mora uložiti veliki napor da bi povezala samo jedan čvor. Vrlo je važno da taj prvi čvor bude pravilno vezan, jer u suprotnom se ne bi mogao uspostaviti kontinuitet u izgradnji ostalog dela gnezda. Ako je prvi čvor pogrešno svezan, i sve ostalo biće pogrešno izgrađeno, budući da je sve zasnovano na prvom čvoru.

Čvorovi se umnožavaju tokom vremena i formiraju oblik obruča. Ptica precizno izračunava dimenzije obruča koji pravi. Obruč treba biti dovoljno velik da ona može ući, ali dovoljno mali da spreči ulazak većih ptica.

Ptica pravi obruč idealne veličine, ne samo jednom, nego uvek.
Nakon što je tkanjem travki napravila osnovni obruč i sve oko njega na isti način, ptica počinje graditi krov.

Tehnika koju ptice tkalci primenjuju za izgradnju svojih gnezda ista je kao i ona koju primenjuju ljudi tkalci. Oni tkaju niti konca ili konopca provlačeći 1 kroz druge.

S velikim strpljenjem ptice tkalci primenjuju tu tehniku i grade savršena gnezda.
Drveće na kojemu žive ptice tkalci izgleda kao veliki grad što ga čine hiljade stanova.
Zahvaljujući istoj sili koja je u tome vodi, svaka ptica tkalac izgrađuje gnezdo iste konstrukcije.

Izvor: menoramedia.com

KAP VREMENA…

BALADA O PREDVEČERJU 

Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
i ostali ste sasvim sami.

Ilustracuja Bora*S, ulje na kartonu

Niste ni znali

kako tišina voli nepoznate da rani iz nevidljive puške
i dugo ste uzalud naprezali oči
da protumačite arhitekturu ptica koje su letele.
Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji
kao polomljen luk:
hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap
vremena
kad se nedirnuta travka popela u vis za novi
milimetar.

Pošli ste u predvečerje:
niste ni znali
da vas ramena bole od nevidljivih krovova
da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih
ljubavi.
Pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa
a zaboravili ste da ste za sobom povukli zidove
jedne jako navikle ulice.

Pošli ste u predvečerje:
išli ste polako
i tek ste odjedanput shvatili da to nije vaš
korak iako su noge sasvim vaše.
Išli ste polako:
samo sad još laganije
skoro kao da ne idete. Stali ste
a učinilo vam se kao da i dalje idete korakom
koji nije vaš korak.

Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
i sada ležite u travi
iako znate da ste hteli samo da sednete.
Pored vašeg uha
jedna travka je prilično šumno porasla za
milimetar
– vi ništa niste čuli.
U vazduhu su dve ptice obeležile krilima
skromnu umetnost
– vi ništa niste videli.

Pošli ste u predvečerje
i sada iz trave krišom otvarate oči
i čini vam se da vas još uvek neko nišani iz
nevidljive puške.

Stevan Raičković

---

 

 

 

BOL NEVOLJENE DECE…

„Ako zvezde sijaju – znači, to je nekome potrebno? Znači, neko hoće da one postoje?“

A šta, ako ne? Ako su se zvezde upalile, a one ne trebaju nikome?

Nina se brzo kretala i brzo je govorila. Obično je govorila mnogo i vatreno, reči kao da je ispaljivala. Njene oči bi tada gorele. Gorele su sve vreme dok smo pričali u mom kabinetu. A juče je došla kod mene prazna. Kao da su iz nje istresli apsolutno sva osećanja, ostavivši u njoj samo tugu i ravnodušnost. Nina je sela u fotelju i procitirala gore navedene reči Majakovskog.

I upitala je: „Recite mi, može li čovek voleti – i prestati da voli? Biva li tako, uopšte? Pošto mi se to ne dešava prvi put. Sviđa mi se osoba, veoma. Kada ga vidim naježim se. Osećanja narastaju, postaju sve jača i jača, a onda, odjednom, se sve gasi i čovek, prema kome je bila usmerena sva ta bujica osećanja, najedanput mi izgleda toliko tuđ, da se čak i blizak odnos s njim čini nemoguć. Osećam u sebi razočarenje, prazninu i krivicu. Neću nove odnose – zato što znam da, ili će mi osoba od samog početka biti neprivlačna, ili će se s moje strane sve prekinuti na pola puta. Tako je bilo i sa mojom prvom ljubavlju. Tako je bilo i sa mojim bivšim mužem. A sada evo i sa njim… Recite mi, jesam li ja normalna?“

Odgovor je u stvari bio na samoj površini. Odgovor se nalazio u samom njenom pitanju, u navedenom citatu. Ali, psiholog nije enciklopedija koja daje gotove odgovore. Samo onaj odgovor „će odgovarati“, koji čovek sam sebi da.

Mi pričamo. Crtamo na papiru tri linije – tri scenarija njenih odnosa, sa tri potpuno različita, nimalo slična jedan na drugog, muškarca. Scenariji koji su jednako počinjali i jednako se završavali. Nina se seća pojedinosti iz svojih prvih odnosa. Zatim – drugih, zatim – trećih.

„Ne, ta tri muškarca nemaju ništa zajedničko. Oh, stani, imaju! Prvi i treći liče spoljašnje. I ne samo to – bože, koliko među sobom imaju zajedničkog. Uzrast, vole isto, navike, uverenja, način kako govore, oči… Oči, kao kod mog oca… Da, kao rođene, dobre oči…

A muž – ne, ne liči na njih nimalo. Sasvim druga osoba. On je stariji od mene i na početku se ponašao tako brižno, uvek sam se osećala kao dete pored njega, kao devojčica… Bože, ponovo – tata? Kako to? Zar sam zato u njima videla sebi bliske ljude i tako se jako vezala za njih?“

„A s ocem, kakav ti je odnos?“ – pitam ja.

„Ma nikakav. Obožavala sam ga. Divila sam muse. A on me nije ni primećivao. Bila sam veoma usamljena u detinjstvu, i on i mama su bili tako hladni, zauzeti samo sobom. U nekom trenutku osetila sam se potpuno nepotrebnom i na sve sam zaboravila. Umesto ljubavi pojavila se ravnodušnost i, nekako, sve mi je svejedno postalo. Odrasla sam, pojavili su se drugovi, drugarice, udvarači, nikog posebno nisam volela, uopšte, malo mi se ko sviđa od muškaraca. Družim se s njima, mnogi pokušavaju preći iz prijateljske zone u bliskije odnose – ali, meni to ne treba, meni je sve svejedno. Samo ta tri muškarca su me nečim zainteresovali i mislim da sam sad shvatila, čime.

A osećanja, zašto se oni gase?

Pričamo o osećanjima. Izvlačimo ih na površinu, imenujemo ih, istražujemo njihovu dinamiku, razgledamo kao pod lupom. Važno nam je da uočimo na kom mestu nastupa taj „prekid“. I evo šta vidi Nina.

Bilo joj je tako bolno, tada, kada je bila odbačena, nevoljena ćerka. Tako bolno da čak sećanja na to izazivaju suze. Nina je morala još u detinjstvu da isključi sve svoje emocije, da ne bi osećala bol. Mala Gerda koja je u svojoj trideset i nekoj postala – Snežna Kraljica.

Srećući te ljude (koji je zaintresuju, izgledaju kao „rođeni“, „svoji“, od prvog susreta i pre pravog poznanstva), kod Nine se zapali ceo taj plamen osećanja koji je ona nekad ugasila u sebi. I Snežna Kraljica počinje da se „otapa“ u zagrljaju voljene osobe. I odvozi ga na svojim saonicama u svoje odaje da ga tamo „ljubi do smrti“. Tog trena na njenom nebu „neko pali zvezde“. I Nina počinje da veruje, nekako jedva – jedva se nada da je to „nekome potrebno“. I tada, na vrhuncu svojih sopstvenih emocija, Nina odjednom naglo oseti da to – nikom ne treba. Obezvređivanje: „Što će to onda meni?“ Razočarenje: „Znači, to nije taj čovek.“ I finalna tačka. Poznata hladnoća unutra, udaljavanje i samoća.

U sva tri slučaja nije bilo ponovljenih situacija – u odnosima sa svakim muškarcem razočaravale su je različite stvari.Tako je njena prva ljubav bio suviše ljubomoran i to ju je uznemiravalo, gušilo, vređalo, pošto je Nina bila maksimamalista, „ako voli – onda voli do kraja, ti si ljubomoran, znači ne veruješ mi, znači da čak i ne razumeš koliko sam tvoja!“ Muž je obezvređivao njena osećanja, nije bio dovoljno brižan s njom, u nekom momentu se probudila sa osećajem praznine u sebi. A treći muškarac… Ona se kao vosak topila u  njegovim rukama . Ona je drhtala kao ptica od svakog njegovog dodira. A on je bio tako otvoreno ravnodušan prema njoj da se i s njim uskoro ugasila kao sveća. „Osetila sam odjednom da je sve uzaludno. Sve što ja osećam, preživljavam, delim s njim. Ja sam nepotrebna…“

Tako su se tri različita scenarija, sa tri različita čoveka, završili sa jednakim „gašenjem“ po uobičajenoj šemi za Ninu: „Mene ne vole onako kako je meni potrebno – doviđenja.“

Psiholog Viktorija Sando

Mili, dragi roditelji… Zar Vi mislite da se deca mogu iskvariti ljubavlju i prihvaćanjem? Koliko nam samo u kabinet dolazi ljudi – velikih, jakih, dostojanstvenih upravnika i sportista, sigurnih u sebe biznis-lejdi na visokim štiklama, zrelih muškaraca i žena sa prosedom kosom na slepoočnicama. Kad biste Vi samo mogli zamisliti kako izgleda njihov bol – bol nevoljene dece, koji su nekad davno osetili da vam ne trebaju. Nisu od oca ili od majke osetili da su prihvaćeni.

Odrasli su osećajući se kao siročići i skitaju se sada velikim svetom sa malom nadom da će se ogrejati u nečijem naručju, sresti se sa rođenom dušom, da će biti nekom potrebni, primećeni, važni, za nekog posebni. Oni sami, ne shvatajući to, ruše svoje odnose u korenu zbog straha i neznanja kako da se zbliže, zbog straha da će se osetiti odbačenim i nevoljenim. Zbog svog povišenog osećaja ranjivosti i povređenosti.

Mili, dragi, odrasli „dečaci i devojčice“. Verujte mi. Ako se na nebu zvezde pale – znači to je nekome potrebno. Znači to je potrebno – u prvom redu, Vama!

A zašto? Odgovora može biti hiljadu. I svi oni su samo unutar Vas.

Želim vam mnogo ljubavi obostrane.

https://www.b17.ru/article/117887/

Izvor: poznajsebe

---

 

MIT O PTICI…

Prvi deo

I

Ko u ramenima oseća zemljinu težu
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:
onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja
usnama zlatnim kao večnost.

Foto ilustracija Bora*S / Izvor fotografije: mikaantic777.blogspot.com

To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

II
Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke
obrasle vetrom i svetlošću.
Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju
na njihov način letenja.
Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi
mogućnost da stvaramo takve oblike
iz kojih – kad se primakne uho i oslušne –
dopire lepet krila.
Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.
U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone
ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.
Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.

III
U znak sećanja na te predivne, jake ljude,
pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke
da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.
Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote
koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.
Pokušao sam da naučim svoje delo da misli.
Da ima belu radoznalost.
Usudio sam se da nađem odgonetku
da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe
ili smo sebi vraćeni.

IV
Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja
valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,
suprotno klube svesti.
Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije
ili rođenje jeste
obična senzacija premotavanja živog.
Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.
Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja
i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak
baš tako – na početku.

V
Bio sam na putu da otkrijem
poslednju slobodu bezazlenosti:
razmak između pripadanja i pripadanja,
između izdvajanja-od i izdvajanja-u.
Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
da više ne činim nasilja,
jer nemam razloga da primoravam stvari
na nešto drugo no što oduvek jesu,
prevazići cu pravljenje i razumeti stvaranje.
Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz
gde je početak i kraj kugle.

VI
Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci.
Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.
Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,
a ipak žive i ipak su od nečega?
Možda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,
jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno?
Možda smo mi njima: ništa.
Možda smo mi njima: prazno?
Koliko puta su prošli kroz nas,
a i ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo prošli kroz njih,
a i ne znaju našu nameru?
Da li je oblik oblik, ili je nešto drugo oblik?

VII
Poklonio mi se vatar. Poklonila se tišina.
I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:
Kako da nađete granice i pročitate krajeve,
ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?
Svako je dno – svemir nečemu ispod njega.
Svako je nebo – plićak nečemu iznad njega.
Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko – okean, i kitovi su mu – trunje.
Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.
Treba presaviti um.

Foto ilustracija: Bora*S

Možda vi i znate da letite,
ali još niste probali na sve moguće načine.

VIII
Poklonio sam se vetru. Poklonio se tišini.
Mislim da sam razumeo.
Čitava stvar je, znači, u vatrometu hitrine
kojom se emituje i prima um u povratku.
Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo
do – prepoznavanje sopstvene poruke.
Zato se kaže da je prostor: iskustvo
kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir
kad nam se vratio iz budućnosti.
Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku:
bio sam čudno smiren, sa riđim oreolom kose.
Bio sam spreman za stvaranje.

IX
Celog života opsedala me je želja
da stvorim sebi živu pticu.
Pticu koja je samo jednom.
Možda je trebalo da to pokušam ranije.
Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,
dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.
Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.
I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nešto novo.
Kakva magičnost materijala!
Kakva čudesna linija!
Kakva raskoš boja i površina, senki i svetlosti!
Celog života opsedala me je želja
da stvorim pticu drukčiju od svih ostalih.

X
Napuštajući detinjstvo, sve više sam se hvatao
za sadržine koje se mogu zarobiti
i sačuvati kao dokaz.
Nekad mi je bilo važno da sebi pokažem sebe.
Docnije mi je sve to postalo nedovoljno.
Pred kraj dečačkog doba već sam umeo da se ponašam
namerno, kao izložba.
Nekad su me privlačile samo tajansvene nauke.
Sada sam stojao opčinjen pred čarolijom običnog.
Kako nisam imao ničeg sem peska,
ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,
jer odjednom sam švatio da umem takve stvari.
Zinuo sam, isukao sam mač iz svoje kičme:
udahnuo sam mojoj ptici čelično sečivo umesto krila.

XI
Sve sam to činio nečujno, sporo i neprimetno.
Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio oči:
razmišljao sam o pesku što se talasa i prosipa,
a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost,
jer niko ga nije uhvatio da žuri.
Naiđu nepogode.
I on ih utiša svojom težinom.
Prolaze stoleća.
I on ih nadživi i zatrpa.
Niču i sahnu civilizacije.
I on im poravna tragove.
Šta posle vredi najveća bina vekova,
ako okolo nema gledališta?
Smrt nije završetak predstave,
već nedostatak publike.

XII
Eto zašto se neke stvari umeju polako, kao pesak,
dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe
i osluškuje zvuk koji nas čini drukčijima od ostalih.
Samo onaj, ko nije uhvaćen da žuri,
može se uzvisiti nad početkom i krajem,
i biti vladar jednog predela,
istraživač lepote ili ružnoće stvari oko sebe
i vojskovođa sna.
Ko žuri – zakasniće. Široko začuđenih zenica
ostaće zauvek pobeđen. Zauvek samo podanik.

XIII
Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuviše oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja
koji se izluče jednom, pa bezbroj puta umnože,
zove se: mogućnost mogućeg.
Tako ti dokažu sve, a zataškaju objašnjenje
kako nastaje ličnost.
U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati.
Ne zna da kaže po čemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,
jer im pripada.
Budi oprezan da se ne svrstaš u ono
što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto.

XIV
Iz daleka, zvezde se čuju kao vasiona.
Iz daleka, ptice se čuju kao jato.
Iz daleka, ljudi se čuju kao čovečanstvo.
Nije dovoljno samo čuti.
Treba se setiti ušima.
Treba imati smisla za beskonačnost blizine.
Ko nema takvo uho – nema sluha.
Ko nema sluha – nisam siguran da je živeo.

XV
I rekao sam sebi još i ovo:
naučio si napamet kako se događaju razlike
između tkiva leoparda i tkiva ananasa,
i šta je ono zbog čega belutak nije pahuljica
niti ameba – medved.
Odbaci sva druga učenja i odluči da dokučiš
zašto je ličnost – ličnost.
U prevelikoj zabludi da stalno otkrivaš tajne,
promaklo ti je da odgonetneš javnost oko sebe.
Naučio si napamet samo otkrića mudrih,
umesto da si učio šta to mudri prikrivaju.
Sad, rekoh sebi, budi oprezan.
Ne odgonetaj tajnu, nego čin odgonetanja.

XVI
Dan, isuviše pognut, zalazio je za brda
natovaren obiljem ljubičastog i sivog.
Kakvo neverovatno slepilo, razmišljao sam
posmatrajući odlazak boja.
Nešto mi je govorilo da sam uspeo
da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.
Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj
što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima.
Nešto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa
i da polako počinjem da razumem vajarstvo.

XVII
Postoje stvaraoci koji gospodare snovima.
Ne znam kako to čine, ali zaista sanjaju
to što su sebi odredili.
Meni nedostaje stanje razumne umetnosti.
Ja nikada unapred ne znam šta ću uistinu usniti.
I uvek kad zaklopim oči – tonem u nered i haos.
U unutrašnjost sna.
Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen,
odjednom sam se sreo sa početkom života,
na početku svog velikog i najčudesnijeg sna.
To je strašna samoća.
Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje.
Poznanstvo sa sopstvenim delom.
Prvi put bio sam istinski preplašen.

XVIII
Postoje stvaraoci čiji se vid zadržava
kao brid dlana karateiste, zaustavljen i ukroćen
tačno na onoj skrami gde prebiva čarolija.
Ja vidim ispod kože čvrstih i tamnih predmeta.
Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena.
Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezobličje.
Ne primećujem vidljivo bez njegovog nevidljivog.
Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji.
I ono koje sam prevazišao. I ono koje tek prevazilazim.
Ko pristane na stvaranje, pristao je na čuđenje.

XIX
I mora pristati i na strah.
Odjednom, usred čarolije, pokosila me je slutnja:
šta sam ja tome čudu sto mi na dlanu pulsira?
Tvorac?
Ili tek čuvar smisla?
Šta je to, što ćelijama tog bića kaže: dosta je?
Jesam li ja odlučio da se dalje ne razlažu?
Jesam li ja odlučio dokle mogu da rastu?
Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku
nečiji krajnji cilj?
Šta gospodari mojom mudrošću? Mojim umećem?
I slobodom?
Nije li moja sloboda – sloboda da budem usmeren?
Nisu li moje delo i moj život – tuđ zadatak?

XX
Čija je ovo ptica?
Šta ja to prenosim? Čiju poruku?
Šta je to ššto mojoj ruci kaže: dosta je?
Jesam li ja odlučio da više ništa ne dotičem
i da je oblik završen?
Zašto sam odjednom prestao da zgrćem pesak i vodu
i dodajem životu još života?
Zašto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli?
Čijih misli?
Ko je to već usavršio sva moja savršenstva?

XXI
Odjednom mi se učinilo da me iz Mlečnog puta
odande, gde zvezde tonu u prastaru budućnost,
izgubljeno iza obronaka prostora i vremena
posmatra neka iznurena svetlost: nešto okruglo crno.
Da, neko me je gledao.
Nešto je nečim motrilo to što činim.
Odjednom, nisam znao šta sam:
čim upotrebim sebe, vidim – za dah pre toga,
već ono tamo crno mene je upotrebilo.
Jesam li konačno bio pred licem pravca
koji od mene beži prema – ovamo?

XXII
U dramaturgiji toga što u neznanju zovemo haos
to tamo crno oko sigurno mora znati:
šta sam bio pre mene,
šta sam sad dok sam ja,
i šta ću biti kad ne budem.
Mora znati i to: otkud meni dar
da činim žive stvari.
Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog?
Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo
mnogo prostranije unutra?

XXIII
Da bih opisao to nešto crno što me posmatra
sa neporubljenih nebesa južnog avgusta,
bilo bi potrebno mnogo reči,
– toliko je to crno usisalo govora
u svoje ćutanje.
Da bih ga sagledao u celini,
oko bih morao da izokrenem naopako,
– toliko je to crno vezalo mnogobojnog
u svoj čvor.
Da bih ga obuhvatio,
morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati,
– toliko je to crno bilo unutrašnja umetnost
okrenuta ka spolja.
Jesam li bio pred duhom neke drukčije prirode?
Jesam li bio ovde ili sam bio još negde?
Jesam li sada pre ili sam sada već i posle?
Kako se postiže naše istinsko stanje:
prisustvom ili neprisustvom?

XXIV
Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio.
Moja je duša, rekoh, raskoračena i razroka,
a jedino mi čvrsto tle: neravnoteža u glavi.
Zemlja je princip materinstva.
Ko će, ako ne moja mati, da mi objasni
o koji smisao da se oduprem?
Da se ne ponašam kao potok
koji ima užasan strah od potopa.
Da se ne ponašam kao busen
koji ima užasan strah da će ga zakopati u zemlju.
Da se ne ponašam kao plamičak sveće
koji ima užasan strah od požara.
Mogu li od vas da naucim kako se menja ritam pameti?
Nedostaje mi, vidim, nekakva vaša vrsta boga.

XXV
Kad dodirujem prstima ukus talasa,
u komešanju vode osećam poljubac svetlosti.
Kad dodirujem prstima ukus belutka,
u belom srcu vulkana osećam poljubac sazvežđa.
Kad dodirujem prstima ukus svojih usana,
u dahu osećam poljubac neprolaznog.
Šta je sa oblikom svetlosti kad uđe u oblik tame?
Ima li ličnu ili bezličnu svest?
Šta je sa prirodom svetlosti kad uđe u prirodu tame?
Ima li ličnu ili bezličnu sadržinu?
Kako da utvrdim šta sam:
jednina ili množina?

XXVI
Naše učenje nije sistem, rekoše oni.
Ali može postati znanost,
ako ne bude bezglavo prihvaćeno,
već stalno opovrgavano sa mnogo oštroumlja.
I tada oni, koji su njim nadahnuti,
dokazujući u odbrani nepogrešivost svoje vere,
moraće da se uspnu do takvih domašaja
koji se zovu i: razumevanje.
Naše učenje nije nikakva gotova nauka.
Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti
koja uspešnije zavarava i opsenjuje istinom.
Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.
Dokaz je u veštini upotrebljavanja istine.

XXVII
Učili su me zatim kako da mislim i kazujem.
Ne doticati oblik šljunka,
nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena.
Ne udisati miris trave,
nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja.
Ne osluškivati zvuk vetra,
nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha.
Ne sagledavati sjaj mesečine,
nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti.
Ne kušati ukus kiše,
nego ukus svog daha u sadržini vodenog.
Premnogo reči utrošeno je da se objasni
šta je sve potrebno ćutanju.

XXVIII
Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekoše,
i teže nam je da pronađemo pitanje nego odgovor.
I mi se grčimo u strahu i prevelikom neznanju
pred onim crnim gore što usisava svetlost.
Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas,
to umnožavanje iskusnih nagona,
ta krda istovetnog, taj stampedo života,
to nelogično: logiku prirode.
Pupoljci svih boja i oblika izleću iz svoje duše
odmah u nepogrešivom pravcu – prema suncu.
Svaka nova kap izvora zna da siđe ka reci
kao da tuda prolazi ko zna po koji put.
I mi i vi preskočili smo prvu reč.
Sve oko nas je druga reč, kao i ptica koju držite.

XXIX
Kako objasniti, rekoše, to što je želatin ikre
vičan plivanju čim se izmresti?
Kako objasniti to, što sve, bez ikakvog čuđenja,
ima već gotove navike?
Svi počinju da žive tako zapanjujuće sigurno
kao da ih je neko pre toga dugo dresirao.
Možda je prošlost samo zanemarena sadašnjost?
Možda je sadašnjost samo zanemarena budućnost?
Možda je nepoznato samo zanemareno poznato?
Idite, rekoše, i završite svoje delo. 

. . .

Miroslav Antić

---

 

MIT O PTICI…

Ako vam mnogo puta kažem da vas volim,

jeli to više ljubavi, ili je ista, jedna jedina?

Ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste živi,

je li to više zivota, ili je ovaj, jedan jedini?

Može li da se rodi pet miliona nečega,

a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?

Tu umetnost pretakanja iz jedne vrste nečega

u drugu vrstu nečega zovemo naše sad i ovde.

Zar vam je važnije da preživite ma i nekako,

nego da dokučite šta je zivot?

Doživljaj ovog sveta kod vas je, na žalost, samo

doživljaj vaše vrste sveta.

---

Liričar eruptivne snage, ali mekog štimunga, Miroslav Antić, rođen je 14. marta 1932. godine u Mokrinu.

Mit o Ptici 

Ko u ramenima oseća zemljinu težu

kao prikriveni bol,

pripada potomstvu onih što su u drevna vremena

znali za veštinu lebdenja:

onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,

ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,

već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja

usnama zlatnim kao večnost.

To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili

neizlečivo mučenje da mislimo.

I u amanet dobili zenicu što ne sabira

i ne odašilje utiske,

nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.

Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke

obrasle vetrom i svetlošću.

Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju

na njihov način letenja.

Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi

mogućnost da stvaramo takve oblike

iz kojih – kad se primakne uho i oslušne –

dopire lepet krila.

Ako se i znalo za postolja u njihova doba,

to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.

U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone

ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija

koje nas dovode na samu ivicu panike.

Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.

U znak sećanja na te predivne, jake ljude,

pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke

da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.

Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote

koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.

Pokušao sam da naučim svoje delo da misli.

Da ima belu radoznalost.

Usudio sam se da nađem odgonetku

da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe

ili smo sebi vraćeni.

Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja

valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,

suprotno klube svesti.

Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije

ili rođenje jeste

obična senzacija premotavanja živog.

Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.

Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja

i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak

baš tako – na početku.

Bio sam na putu da otkrijem

poslednju slobodu bezazlenosti:

razmak između pripadanja i pripadanja,

između izdvajanja-od i izdvajanja-u.

Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,

da više ne činim nasilja,

jer nemam razloga da primoravam stvari

na nešto drugo no što oduvek jesu,

prevazići cu pravljenje i razumeti stvaranje.

Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz

gde je početak i kraj kugle.

Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci.

Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.

Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje

o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,

a ipak žive i ipak su od nečega?

Možda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,

jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno?

Možda smo mi njima: ništa.

Možda smo mi njima: prazno?

Koliko puta su prošli kroz nas,

a i ne znamo njihovu nameru?

Koliko puta smo prošli kroz njih,

a i ne znaju našu nameru?

Da li je oblik oblik, ili je nešto drugo oblik?

Poklonio mi se vatar. Poklonila se tišina.

I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:

Kako da nađete granice i pročitate krajeve,

ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?

Svako je dno – svemir nečemu ispod njega.

Svako je nebo – plićak nečemu iznad njega.

Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?

U provinciji barskog bilja

i trska je primer za ogromno.

Kome je oko – okean, i kitovi su mu – trunje.

Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.

Treba presaviti um.

Možda vi i znate da letite,

ali još niste probali na sve moguće načine.

Poklonio sam se vetru. Poklonio se tišini.

Mislim da sam razumeo.

Čitava stvar je, znači, u vatrometu hitrine

kojom se emituje i prima um u povratku.

Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo

do – prepoznavanje sopstvene poruke.

Zato se kaže da je prostor: iskustvo

kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir

kad nam se vratio iz budućnosti.

Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku:

bio sam čudno smiren, sa riđim oreolom kose.

Bio sam spreman za stvaranje.

---

Samoća

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju
da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
na ivicama svemira.
Sitne i zbujene
sabijaju se u galaksijama.

Seme sekvoja bira čistine
sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikada nije imao potrebu
da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepozaćeš po tome
koliko si u stanju
da prebrodiš trenutak,
jer trenutak je teži
i strašniji i duži
od vremena i večnosti.

---

Oči

U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke.

Primetiš to po igrama koje polako počinju da se sapliću.

Primetiš to po iskraćalom odelu, koje ostavljaš mlađem bratu.

Primetiš i po bajkama, koje smo do sad tako lepo izmišljali.

Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom, Ti si nada koju on gleda iz svog sveta.

Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.

Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode.

Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.

”Ne zidaj vrata veća od kuće”, kažu Eskimi.

To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.

Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis.

Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.

Ovako sam to čuo: ”Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću.”

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: ”Niko me na svetu nije pokorio sem mene.”

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

 

---

Žeđ

Reka bi mogla da bude
okean, ako se zgrči
toliko ima u sebi
ogromne, večite vode.

Al ako ikada zapne
i umori se dok trči
umreće bez daljine,
umreće bez slobode.

Umreće u njoj vetar.
Umreće šume i žita.
Umreće bokori sunca
što se uz obalu pletu.

Zato ne sme da stane
i zato večito hita,
sa usnama od vode,
najžednija na svetu!

---

Jastuk za dvoje 

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja
I pogled crn.
Zavoli me
Kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
Da napravim jun.

I nemam obične sreće
I nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti
i zdravlja.
Zavoli moju senku
Što se tetura niz mokri dan.

Sutra nas mogu sresti ponori
ili uzglavlja.
Svejedno: lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor.
Uputi
telegram mome ocu:
„Postoji tužna divota
vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,
on, znate, spasava od – života…“

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše,
na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica
koje sigurno nekuda vode.

Čak i kad ti se čini
da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago
i nekuda nas vode.

Bićemo tamo negde
možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni,
ili javno prokleti.

Budi uz mene kad odem.

Miroslav  Antić

_________________________________________________________________________________________

 

RETKA PTICA…

STEPSKI SOKO-Retka ptica Banata

Stepski soko (banatski soko) naseljava samo jugoistočnu i delom srednju Evropu. Može se prepoznati po boji gornjeg dela tela, skoro kao kod ženeke vetruške, svetlo teme, slaba zausna pruga zajedno sa neispruganim središnjim repnim perijem, bočno perije je poprskano ne prugasto.

Ima tamnije smeđa leđa i izrazito je poprskan sa donje strane, on je upečatljivo velik, u aktivnom letu izgleda uočljivo veći i teži od sivog sokola.

Raspon krila mu je 105-125 cm, a dugačak je 47-55 cm u proseku. Skoro isto krupan kao artički soko lovac, ali sav u svetlosmeđim tonovima. Pored ptica lovi i sisare, naročito tekunice.

Leže u gnezdima gavranova, vrana, pa čak i orlova, bilo da su napuštena ili on sam otera vlasnika. Veoma je redak i ugrožen.

Stepski soko nastnjuje otvoren prostor, najčešće neke litice ili drveće. Ima ga od istočne Evrope pa preko Azije sve do Mandžurije. On je uglavnom selica, osim u južnim delovima njegovog staništa, zimu provodi u Etiopiji, na Arabijskom poluostrvu, severnom Pakistanu ili u zapadnoj Kini.

Stepski soko lovi tako što svoj plen horizntalno progoni, hrani se uglavnom pticama i glodarima. Najčešće lovi veverice i golubove.

Ni stepski soko ne pravi sam gnezdo nego koristi tuđa, napuštena. Leže tri do šest jaja, često se gnezdi i na liticama.
Izvor:srbijuvolimo.rs

---

TAMOiOVDE FotoPlus

---

---

FINA DEVOJKA IZ BEŠKE…

Bila je prva Beščanka koja je završila fakultet i jedina srpska slikarka koja je u to vreme mogla da se podiči pridevom „akademska”

Ispod prašine zaborava – slikarka Danica Jovanović

Autoportret

Od najranijih dana je sanjala da postane slikarka.

Želja joj se konačno ostvarila, kad je u martu 1914. godine diplomirala na Ženskoj slikarskoj akademiji u Minhenu i stekla zvanje akademske slikarke.

Sudbina joj ipak nije bila naklonjena. Iz Minhena je uskoro morala da se vrati u rodnu Bešku, jer je jula 1914. godine izbio Prvi svetski rat. Poznata po rodoljubivim osećanjima, uhapšena je, zajedno s još nekoliko uglednih meštana, i nakon prekog suda streljana na Petrovaradinskoj tvrđavi 12. septembra.

U skromnoj seoskoj kući u Beški ostale su njene slike i uspomena koju je do poslednjeg dana života čuvala njena majka Mileva.

Mnogo godina kasnije, kad je počela da prodaje kćerkine slike, one su privukle pažnju muzeja i kolekcionara i ime Danice Jovanović sve češće se pojavljivalo u javnosti. Sto godina posle njenog rođenja, 1986. godine, na monografskoj izložbi u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu prikazano je jedva trideset slika i dva skicenbloka. Posle toga ime Danice Jovanović više nije bilo nepoznato. Do 2007. godine, kad je objavljena monografija i priređena druga monografska izložba, broj radova porastao je na preko sedamdeset, a slikarkin uzbudljivi život u velikoj meri je rekonstruisan. Od autorke tridesetak slika, ona je postala složena umetnička ličnost, ravnopravni učesnik u likovnom životu svog vremena i nezaobilazna karika u srpskoj istoriji umetnosti.

Put u svet

“Motiv iz Srbije“

Još kao dete, Danica Jovanović izbegavala je kućne obaveze i, skrivajući se od starijih, na svemu što joj je bilo pogodno za to, crtežom izražavala svoje utiske sveta. Kad se 1899. godine obnavljala beščanska crkva, upoznala je mladog studenta slikarstva Stevana Aleksića, tek pristiglog iz Minhena, koji je pomagao ocu Dušanu. Četrnaestogodišnja devojčica, opsednuta željom da se usavrši „u slikarskoj veštini”, tek 1903. uspela je da ode u Novi Sad i upiše Višu srpsku devojačku školu. Zahvaljujući daru i upornosti, skrenula je pažnju direktora škole i perovođe Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja Arkadija Varađanina. Članice Zadruge pomagaće joj do završetka studija. S Varađaninom će se dopisivati sve do pred smrt i iz tih pisama saznajemo najviše podataka ne samo o njenoj svakodnevici, već i o upornosti i strasnoj zaljubljenosti u slikarstvo.

Žensko odeljenje Umetničko-zanatske škole bilo je logičan nastavak Daničinog školovanja posle mature u Novom Sadu. Nekoliko fotografija, pominjanje njenog rada u prikazu izložbe iz jula 1909. godine, kao i nežno pismo koje joj je uputio beogradski student Martin Doda Ivanaj, uz kasnija prisećanja kolega slikara, čine sve što znamo o tom razdoblju njenog života. Njene školske drugarice bile su Vidosava Kovačević, Ana Marinković, Milica Čađević i Enestina Volf koju je poznavala još iz Novog Sada. Prijateljstvo ju je vezivalo za buduću violinistkinju Jelicu Lomić i čuvenu novinarku i spisateljicu Milicu Jakovljević, Mir Jam.

Čitala je Dučićeve pesme a, mada veliki patriota, verovatno nije uzela učešća na protestnom mitingu žena i u pokretu za bojkot austrougarske robe koji je u Beogradu predvodila tada već poznata slikarka Nadežda Petrović. Kao austrougarski podanik morala je da se drži podalje od takvih skupova. Iz ovog doba sačuvana je jedna mrtva priroda s očiglednim uticajem Dragutina Inkiostrija: na stolu zastrtom narodnim ćilimom postavljene su gusle, ibrik i tikva, elementi srpske tradicije i folklora.

“Seljak sa naramkom sena“

“Seljanka u voću“

 

---

---

Nakon dve godine u Umetničko-zanatskoj školi, stekli su se uslovi za nastavak školovanja „na strani”. Pored umetničke zrelosti, koja će joj otvoriti vrata Ženske slikarske akademije u Minhenu, presudno je bilo nastojanje Arkadija Varađanina da joj obezbedi novčanu pomoć. Njena prva dobrotvorka bila je Dana Jovanović iz Velike Kikinde, jedan od osnivača ženskih dobrotvornih društava u Rumi i Kikindi.
„Da li ću Vas opravdati pred milostivom Jovanovićkom uverićete se; jer da nemam toliku volju za milom mi slikarskom veštinom, ne bih ni pravila ovaj očajan korak i uznemiravala Vaše plemenite duše”, pisala je Varađaninu u jesen 1909.

Danica Jovanović ispred ateljea Oberpolinger u Minhenu, 1913.

„Godine 1909. spremala se Dana za daleki put. Nameravala je da obiđe mesta gde su radili veliki majstori. Htela je da svoje putovanje počne s Minhenom. Tada je u Beški priređena zabava, čiji je prihod namenjen za njen put u Minhen. Davan je komad ’Jogunica’. Iz Novog Sada došli su svi Danini profesori i mnogo, mnogo bogoslova.

U selu takvog slavlja nikad pre, ni posle, nije bilo. Milan Varićak, tada još student veterine, bio je neumoran i u igri i u spremanju zabave. Sama Dana pripremila je i dekor i predstavu…

Prihod je bio lep i Dana, puna nade u budućnost i puna vere u sebe, otišla je u svet. U Minhenu se našla sa zemljakom Slavkom Vorkapićem, slikarem čije se ime danas pronosi od Holivuda pa do ravnog Srema. Drugovali su i učili školu. Zatim su u Beču zajedno obilazili muzeje i divili se delima stranih slikara”, sećala se mnogo godina kasnije Daničina prijateljica Angelina Obreški.

Kao ptica, mala i plava

Radost zbog dolaska u Minhen i upisa na Akademiju ubrzo je pomutila vest o smrti dobrotvorke Dane Jovanović. Brigu o školovanju preuzela je kćerka Laze Dunđerskog i supruga senatora Stevana Jovanovića, Olga, a Danica je dobila stipendiju i od Petrovaradinske imovne opštine. Zaštitništvo Olge Jovanović pretvoriće se u brižno prijateljstvo koje će Danici u najtežim trenucima pomoći da istraje. Posle smrti oca i sestre Ljubice 1912, kao i sestre Zorice 1913. godine, Danica, sama u Minhenu, doživljava teške trenutke. Kad joj je kći Sofija krenula na svadbeno putovanje, Olga Jovanović joj u Minhen šalje crno odelo, skladni i strogi kostim koji Danica nosi na fotografijama.

„Veoma mi je prijatno bilo kad su me udostojili visokom posetom svojom, ali dragi g. Varađaninu, ja sam se našla do najvećeg stepena zabune. Pogledavši sebe, mantil prljav, sav zamazan od boja, ruke prljave, čak ni lice nije bilo čisto. Gospođa me je pogledala od glave do pete pa se nasmejala – dakako da je pomislila, e – ova je baš pravo mazalo.”

Odlična studentkinja, Danica na trećoj godini dobija dozvolu da kopira u Staroj pinakoteci. Na pitanje Arkadija Varađanina koliko traju studije, odgovara „što je više prakse, što više godina studirati, to bolje”. Danici je bilo stalo da dobije „sigurnu diplomu” kako bi mogla da predaje u školi.

Želela je da posle studija ode u južnu Srbiju, da prosvećuje žene i uči ih narodnim šarama, ali je čeznula da pre toga ode u Pariz i Rim, „gde je svaka stopa klasična”.

U jednom pismu objašnjava da joj je „glavna struka portret i akt (glava i čovečje telo) i da je ta struka najteža, no ja sam tu struku izabrala i ta mi je struka mila i draga. Osim te struke privatno se bavim i drugim stvarima, kao Stilleben, Landschaft i dr. Osim toga, kad imam malo vremena bavim se kompozicijom i narodnom ornamentikom”.

“Seoski predeo“

Godine života „na strani” nisu izbrisale svest o potrebi da se stvaralaštvom i znanjem podstakne napredak čitave zajednice, posebno ženske. Pored mrtvih priroda koje je naslikala u Minhenu, većina njenih slika prikazuje žensku figuru u prirodnom okruženju: seljanke odevene u živopisne narodne nošnje, zaokupljene svakodnevnim poslovima. Kartonska podloga i mali format govore u prilog činjenici da su ove slike nastale na licu mesta, pod vedrim nebom, kao i figure malih prodavaca lubenica, gajdaša i seljaka.

Odlučnost i želju da ličnim primerom u slikarstvu pomogne isticanje kulturno-nacionalne ideje u srpskom narodu, pokazala je članstvom u srpskom akademskom društvu „Srbadija” u Minhenu.

Danica nije bila jedini student slikarstva pridružen „Srbadiji”: u različitim razdobljima članovi su bili Aleksandar Sekulić, Cvijeto Job, Kosta Josipović, Mihajlo Milovanović, Branko Popović i drugi. U martu 1914. godine izabrana je za blagajnicu i upravo zbog uspešnog sređivanja finansija društva, na poslednjoj sednici 13. juna iste godine dobila je pohvalu za „energičan rad”. Njen rad u „Srbadiji” učinio je da je predsednik društva Stojan Aralica bolje pamti od ostalih „Minhenaca”.

„Bila je strasno zaljubljena u slikarstvo. Kao da je sada vidim kako u minhenskoj Pinakoteci kopira Rubensovu ’Otmicu’: blondinka, malecna rastom, sa ’užasno mnogo pegica’. Veoma inteligentna. Izvanredno vedar tip čoveka, bez trunke mračnosti. Nije bila lepa… ni privlačna… ni koketa. Nije se trudila da se dopadne. Volela je muško društvo. Stalno je bila sa studentima, muškarcima. Ali nikako nije bila tip takozvane sifražetkinje. Ona je srbovala. A šta bi drugo mogla da radi? Šta je trebalo da radi? Bila je Srpkinja. Sva. I samo to.”

Aralica misli da je Dana bila bezuslovno darovita devojka. Ipak bila je još đak. „Još nije imala svoje slikarske note”, preneo je novinar Vuk Dragović u svojim beleškama sećanje slikara Stojana Aralice. Na sličan način je pamti pisac Andra Franićević, kao najboljeg druga, skromnu i milu, uvek u muškom društvu.
„Bila je velika Srpkinja. I izvanredno dobra kao čovek… Bila je kao jedna ptica. Mala, plava… Nisam znao da je spremna na heroizam. Ali bila je Vojvođanka… A to je bilo dosta i za heroizam…”

“Otmica Leukipovih kćeri“

Preko Save

Leto 1912. godine Danica je provela na imanju Olge Jovanović u Hajdučici, u Banatu. Posmatrajući fotografiju dvorca utonulog u francuski park, okruženog ribnjacima i prostranim poljima, možemo pretpostaviti da je to bio jedan od najspokojnijih razdoblja u njenom životu. Njen povratak u Minhen poklapa se s počekom Prvog balkanskog rata, u koji su, kao dobrovoljci, otišli njene kolege slikari i mnogi Beščani. O ratu je mogla da se obavesti preko filmskih žurnala koji su prikazivani u minhenskim bioskopima, ali i preko ilustrovanih novinarskih reportaža u knjigama Jaše Tomića i „Ilustrovanoj ratnoj hronici”.

Fotografije konjičkog pukovnika Dragutina Andonovića prikazivale su kulu Leke kapetana, Vezirov most, most kod Ljum kule, albanske planine prekrivene snegom. Austrougarsko državljanstvo verovatno je i ovaj put bilo prepreka da se Danica otisne put krajeva u kojima se ratovalo, ali je ona ipak te predele zabeležila na svojim slikama: Most kod Ljum kule i Vezirov most, nekoliko seljaka i seljanki u nošnjama „iz Stare Srbije”, izgled Prizrena, vojnike na mrtvoj straži. Još jednom je slikarstvom podržala ideju nacionalnog oslobođenja. Sasvim sigurno je tog leta 1913. godine prelazila Savu i slikala seljake i seljanke iz Posavine, posećivala rodbinu u Beogradu, poklanjala slike.

Njeno kretanje dodatno zamagljuje činjenica da je početkom leta, pred povratak kući iz Minhena, u policijski karton kao odredište upisala Pariz. Nekoliko dana kasnije javila se Arkadiju Varađaninu iz Beške, što sasvim sigurno znači da do Pariza nikad nije stigla. Takođe je poznato da je u avgustu 1914. godine, kad je rat već bio u jeku, prelazila u Beograd, o čemu svedoči njena slika srušenog savskog mosta. Kao austrougarski podanik koji često prelazi granicu na Savi i krstari Srbijom u želji da dobije zaposlenje, morala je da probudi sumnje vlasti. Njena mladost i obrazovanje bili su slaba garancija lojalnosti, tako da je njeno kretanje i ranije bilo predmet pažnje mađarskih agenata, te se ona konačno, tog kobnog septembarskog dana, našla među šestoro Beščana koje su austrijski vojnici uhapsili i kao taoce odveli u Petrovaradin.

Danica Jovanović imala je svega dvadeset sedam godina kad su pucnji u rano jutro 12. septembra 1914. godine prekinuli njen život u šancu na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Neostvareni snovi

Pored kopije „Otmica Leukipovih kćeri” koju je pomenuo Stojan Aralica, platna koje je ostalo nedovršeno na štafelaju, u njenoj roditeljskoj kući sačuvana je i jedina slika iz Beograda, nekoliko skica u ulju s Akademije, kao i veći broj portreta i mrtvih priroda. Njihova sadržina je jednostavna, sačinjena od keramičkog ćupa, staklenog bokala, glavica luka, jabuka, cveća.

Shvatajući njihov izgled kao vizuelni izazov, Danica ih je slikala gustom pastom, ekspresivnim potezima. Na sličan način prikazala je i slike lica, počev od autoportreta na kom je sebe naslikala baš onakvom kakvom su je opisali i savremenici. Sitna, plavokosa, svetlih očiju, na sopstvenom liku otkriva svu složenost samoposmatranja i samoispitivanja.

Akademska slikarka, kako je s ponosom odmah počela da se potpisuje, s namerom da do 1915. bude „gotova s nekim svojim planovima – i onda, u ime Boga izlaže”, gleda nas neumoljivo i odlučno.

Sličan postupak nalazimo na portretu nepoznatog starca s plavim očima, ali je vrhunac ekspresije slikarka ostvarila u danas najpoznatijoj slici „Ciganka”. Po autentičnoj strasti s kojom je slikan, ovaj portret često je doživljavao poređenja sa slikama Nadežde Petrović. Svaki potez na ovom malom platnu govori o oslobađanju dugo sputavanog temperamenta, o snažnom potezu koji će trenutnom utisku dati posebnu izražajnost.

Nažalost, posle ove slike umetnički uspon Danice Jovanović tragično je prekinut. Još od beogradskih dana školovana na temeljima minhenskog slikarstva, tokom studija na Ženskoj slikarskoj akademiji preuzela je zakasneli nemački impresionizam, ali i nameru da se izražava gestom i bojom, istovremeno ne odbacujući mogućnost prihvatanja simbolističkih izražajnih sredstava.

U postupku umetničkog odrastanja istaknuto je prisustvo nacionalno-prosvetiteljskog činioca, kao odlučujućeg faktora u izboru tematike. Rezultat je simbolički, koloristički, ekspresivan i na svojevrstan način nacionalno obojen opus koji, uprkos ovako neusklađenim i višeznačnim epitetima, deluje jedinstveno i celovito.

Slike i dokumenti koji povremeno izlaze na svetlost dana ne menjaju bitno sliku o njoj. I mada nam se čini da smo je konačno upoznali, mnogo toga o Danici Jovanović ostaje nedokučivo, a malo je verovatno da ćemo do kraja uspeti da proniknemo u njene umetničke nedoumice i snove.
Autor: Jasna Jovanov
Izvor:politikin-zabavnik.rs/br.3042/2010

---

---

 

„Ciganka”

Izvor fotografija:tvorac-grada.com

---

---

 

Priredio: Bora*S

NAŠLA SREĆU MEĐU OBLACIMA…

Danica Tomić, naša prva žena pilot: Znanje je „krala“ od supruga, majora Miodraga Tomića, pilota sa najvećim brojem pobeda u Prvom svetskom ratu. Godine 1928. godine letela nad provalijom dubokom 2.500 metara.

Danica Tomić

U vreme kada je ženama bilo mesto u kući, kada je vrhunac zabave bio izlazak na korzo, a dometi se merili veštinom savladavanja recepata, Danica Dženi Tomić maštala je o nebeskim visinama.

Neustrašiva, ambiciozna i strpljiva, dugo je čitala knjige o avionima i letenju koje je mogla da pronađe, dok nije došlo vreme da i sama sedne u pilotsku kabinu. Godine napornog rada su se isplatile – ušla je u istoriju kao prva žena pilot u našoj zemlji! Bilo je to tridesetih godina prošlog veka, u doba kada je i u svetu vazduhoplovstvo važilo za mušku profesiju.

Udata za komandanta 6. vazduhoplovnog puka, majora Miodraga Tomića, Danica je bila u prilici da uživa u privilegijama koje njegova pozicija donosi. Mogla je da vreme troši kod modistkinja naručujući novu čipku iz Pariza, dok čeka da se dragi vrati kući. Ali, nije htela.

Na zemlji se osećala kao ptica u kavezu. Miris benzina i ulja bili su joj draži od toaletne vodice, a brujanje motora zvučalo je kao najlepša muzika. Znanje je krala od Miodraga, pilota sa najvećim brojem vazdušnih pobeda u Prvom svetskom ratu. A on je nije sputavao.

I tako je 1928. godine, na proslavi 15. godišnjice aerodroma Beograd, privukla pažnju prestoničkih novinara kada je letela nad provalijom, dubokom 2.500 metara. Njene akrobacije ostavile su novinare bez daha.

U časopisu „Ilustrovani list“ objavljena je njena fotografija ispred aviona i tekst: „Gospođa Danica Tomić, supruga majora Tomića – prva žena u našoj zemlji koja je letela nad provalijom od 2.500 metara.

Ona je prva žena u nas koja je pravila lupinge, što je okretanje aviona u vazduhu, i druge akrobacije“.

Novinari jesu bili zadivljeni, ali ne i Danica. Umesto da uživa u pohvalama, nastavila je da vredno radi na ostvarenju sna.

Imala je sreće – u jesen 1930. godine u „Politici“ je objavljen oglas Društva rezervnih letača za prijem kandidata u civilnu pilotsku školu u Beogradu. Konkurs je bio otvoren i za žene i muškarce, pa se, uz podršku supruga, Danica prijavila.

Nije bila jedina žena – društvo su joj pravile Kristina Gorišek i Zagorka Plećević. Mada je Kristina bila iskusnija, a Zagorka napravila prvi uspešni samostalni let, Danica je dozvolu dobila godinu dana pre njih, 1933. godine.

Bila je bolja i od mnogih muškaraca, pa je tako, na predlog nastavnika, među prvima u svojoj klasi, izašla na završni ispit. Praktični deo ispita trajao je oko sat i 30 minuta, a članovi komisije, sastavljene od oficira iz Komande vazduhoplovstva, bili si iznenađeni veštinom kojom Danica upravlja avionom.

Ocenili su da „kandidat leti vrlo mirno, sigurno, staloženo i sa veoma retkim samopouzdanjem“. Tako se Tomićeva upisala u istoriju kao prva žena u Jugoslaviji sa dozvolom turističkog pilota.
Tokom Drugog svetskog rata, major Tomić je, kao i većina jugoslovenskih pilota, pao u zarobljeništvo. O Danici se gubi trag sve do kraja rata, kada su, pretpostavlja se, zajedno otišli u „obećanu zemlju“, Ameriku. I u zaborav.

KUMOVALE AVIONIMA

Koliko su žene u našoj zemlji volele da se vinu pod oblake, dokazuje njihovo interesovanje za letenje. Prva žena na ovim prostorima letela je još pre Prvog svetskog rata, doduše kao saputnica poznatog ruskog pilota Masljenikova. Ostala je upamćena kao gospođica M. Živković.

Druga gospođica, ali Dunđerski, takođe je ušla u istoriju jugoslovenskog vazduhoplovstva – kao kuma. Ona je krstila prvi avion „Udruženja rezervnih avijatičara“ i nazvala ga je „Naša krila“.

PRVI BORBENI LET
Do početka Drugog svetskog rata odškolovano je na desetine žena pilota koje su 1939. godine, zbog predstojećeg rata, sve morale da prođu vojni deo obuke, održan u Smederevskoj Palanci na tamošnjem aerodromu.

Posebno se izdvaja Marija Draženović koja je postala pilot kao tinejdžerka – imala je samo 15 godina. Ona je tako vešto upravljala avionom, da publika koja je prisustvovala polaganju, nije mogla da poveruje kada je videla da iz letelice izlazi žensko, i to devojčurak.

Za vreme Drugog svetskog rata prevozila je poštu i lekove, ali osećala se obespravljeno jer su na borbene zadatke leteli isključivo muškarci. Marija nije krila nezadovoljstvo, pa je komandant 113. lovačkog puka odlučio da je povede na pravi ratni zadatak – bombardovanje nemačkog voza kod Vinkovaca. Bio je to prvi borbeni let jedne žene na Balkanu.

Marija je u istoriju upisana i kao prva žena ratni pilot u našem ratnom vazduhoplovstvu. Do danas je ostala i jedina.
Marija Dedić
Izvor:novosti.rs

---

---

SKRIVANJE OD CIJUKA RANJENE PTICE…

Samo sa salvetom preko glave!

Četiri vrhunska francuska kuvara tražila su da im se barem jedan vikend ili makar jedan dan u godini dozvoli da u svojim restoranima serviraju dugo zabranjeni specijalitet – ortolan.

Reč je o malenoj ptici pevačici koju sladokusci, među kojima je bio i bivši francuski predsednik Fransoa Miteran, jedu ne vadeći kosti, glave prekrivene salvetom, navodi Tanjug.

Kako prenosi AFP, ptica ortolan, koja nije veća od dečje šake, izbačena je iz evropskih jelovnika 1999. godine.
Navodno je to bilo Miteranovo poslednje jelo pred smrt 1996. godine.

Pripremanje ovog specijaliteta je prilično surovo: ptica se najpre kljuka kako bi dobila na težini, da bi se potom utopila u konjaku i ispekla u rerni.

U tradiciji je da ljubitelji pečenog ortolana tokom jela prekrivaju glavu velikom, belom salvetom – da se ne bi videlo kako pljuju kosti, ali i da bi se zadržala potpuna aroma.

Ima i onih koji tvrde da krpa na glavi služi kako bi se sakrila sramota pred bogom zbog proždiranja ptice božanskog glasa.

Ostaje da se vidi da li će francuske vlasti udovoljiti zahtevu četvorice kuvara, od kojih je jedan svetski poznat – Alen Dikas.

Danas je ortolan zaštićena vrsta u Francuskoj i nekoliko drugih evropskih zemalja.

Uprkos tome u ilegalnom lovu ubije se oko 50.000 ptica godišnje.
Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Mačak i ptica

painting: Pablo Picasso

Celo selo sa bolom sluša
cijuk ranjene ptice.
Beše to jedina ptica u selu
i jedini mačak u selu
koji je, eto, na pola smaza.

Ptica prestade da peva,
mačak prestade da prede
i da oblizuje brkove.

Selo učini ptici
predivan pogreb.
Mačak koji je takođe pozvan,
gazi iza majušnog slamnog kovčega
u kome počiva telo mrtve ptice.
Devojčica nosi kovčeg
ridajući neutešno.

„Da sam znao da će te to toliko rastužiti“,
kaže joj mačak,
„Smazao bih je celu…
I onda bih ti ispričao
da sam je video kako je odletela,
odletela na kraj sveta daleko,
daleeeeeeeeeko, tako daleko
da više ne može ni da se vrati.
Ti ne bi osetila toliki bol
već samo tugu i žaljenje.“
Vidiš,
stvari nikada ne treba uraditi napola.

Žak Prever

______________________________________________________________________________________________

Priredio&naslovio: Bora*S

WE ARE CHILDREN! SHOOT!

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

LEBAC MI SUTRA NEMOJTE POSLATI…(0vde)

____________________________________________________________________________________________

KRVAVA BAJKA Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu. Iste su godine svi bili rođeni, isto su im tekli školski dani, na iste svečanosti zajedno su vođeni, od istih bolesti svi pelcovani i svi umrli u istom danu. Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu umrla je junačkom smrću četa đaka u istom danu. A pedeset i pet minuta pre smrtnog trena sedela je u đačkoj klupi četa malena i iste zadatke teške rešavala: koliko može putnik ako ide peške… i tako redom. Misli su im bile pune i po sveskama u školskoj torbi besmislenih ležalo je bezbroj petica i dvojki. Pregršt istih snova i istih tajni rodoljubivih i ljubavnih stiskali su u dnu džepova. I činilo se svakom da će dugo da će vrlo dugo trčati ispod svoda plava dok sve zadatke na svetu ne posvršava. Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu umrla je junačkom smrću četa đaka u istom danu. Dečaka redovi celi uzeli se za ruke i sa školskog zadnjeg časa na streljanje pošli mirno kao da smrt nije ništa. Drugova redovi celi istog časa se uzneli do večnog boravišta. Desanka Maksimović

A BLOODY FAIRYTALE It was in a land of peasants in the mountainous Balkans, a company of schoolchildren died a martyr’s death in one day. They were all born in the same year their school days passed the same taken together to the same festivities, vaccinated against the same diseases, and all died on the same day. It was in a land of peasants in the mountainous Balkans, a company schoolchildren died a martyr’s death in one day. And fifty-five minutes before the moment of death the company of small ones sat at its desk and the same difficult assignments they solved: how far can a traveler go if he is on foot… and so on. Their thoughts were full of the same numbers and throughout their notebooks in school bags lay an infinite number of senseless A’s and F’s. A pile of the same dreams and the same secrets patriotic and romantic they clenched in the depths of their pockets. and it seemed to everyone that they will run for a long time beneath the blue arch until all the assignments in the world are completed. It was in a land of peasants in the mountainous Balkans, a company of small ones died a martyr’s death in one day. Whole rows of boys took each other by the hand and from their last class went peacefully to slaughter as if death was nothing. Whole lines of friends ascended at the same moment to their eternal residence. Desanka Maksimovich ________ Translation from Serbian language: © 1999 Sarah O’Keeffe E-mail: <sqokeeffe@yahoo.com>

КРОВОВАя СКАЗКА (отрывок) Это случилось в одном государстве балканском — в горном, крестьянском. Горькое там приключилось злосчастье с группой ребят — целым классом пали они в одночасье смертью героев. Все они были ровесники, все — одногодки. Вместе учились и вместе играли, хором стихи наизусть повторяли. Вместе ходили к врачам на прививки. Все у них общее было: уроки, болезни, привычки. Вместе они и погибли. . . . Это случилось в одном государстве балканском — в горном, крестьянском. Горькое там приключилось злосчастье с группой ребят — целым классом пали они в одночасье смертью героев. За руки взявшись, пошли они на смерть рядами. Самые слабые дети и те не рыдали. После уроков, сложив аккуратно тетрадки, шли на расстрел они поступью твердой в полном порядке, прямо и гордо. За руки взявшись прямо под пули Эти ребята навстречу бессмертью шагнули. Десанка Максимович ____ «Зеленый витязь». — Москва. Детская литература, 1977.

“We are Serbian children! Shoot!”

The dramatic framework of the poem “A Bloody Fairytale” is the element that makes it an exceptional poem. In this case, the event is the not the usual death by accident, ill health or old age. This poem memorializes the deaths of seven thousands (7,000) of schoolchildren, who were selected, with incomprehensible malice, especially because they were children and their deaths would punctuate more fully the German call to end resistance. The only allusion to something of a military nature in the poem is the use of the word “cheta”. This word is usually used to describe a group of soldiers. With her line “a company of small ones”, referring to the children, Maksimovic makes a particularly ironic statement: the innocent children are being punished in a manner so brutal it is not fit for even the soldiers of the enemy.

She compares the children’s death to that of a martyr and she respectfully refrains from mentioning those responsible for their death, as it would ruin the forlorn and grief-stricken tone of the poem with anger. Rage will not bring the little martyrs back. All that remains is to immortalize them with an appropriate lamentation.

________
From the Sarah’s work:
“Poetry As Memory”, 1999.

Izvor:guskova.ru

_______________________________________________________________________________________________

 Boli li smrt?

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KAKO PEVA U JAJETU PTICA…

TAMOiOVDE

PRVO PISMO

Bila je to šuma na slemenu veka,
Septembar, pamtim lišće u boji tvoje haljine
Romb jedne zakrpe, ukrojen pažljivo-
Ko da od njega zavisi neki ubogi smisao,
Odmah i zaboravljen,dok si govorila:

NA TRAGU SUSRETA – Ulje na lesonitu
Autor: Bora*S

 Slušam kako peva u jajetu ptica,
U njenom je kljunu ključ
pod zatreperenim jezikom;
a brava —
Nju moraš da izmisliš.  A i vrata.
Iza njih je leto. I naše dvogube senke
venčane na zlatnoj pozadini, zaustavljene
u nejasnom blagoslovu. Volim te.

Trideset i tri puta vek je prstenovao
ta stabla, ukrojena u nebo
Kao žilice u list, kao nada
u ravnodušnu neizvesnost. Pišem ti
iz daleke pokrajine, gde se reči vrednuju
težinom prećutanog, a sećanja dužinom
varljive njihove senke. Oprosti zbog rukopisa:
Studen oblači šaku iznutra, tesna je
ta rukavica, pa pokret okleva
nad naslućenim smislom rečenice,
Nad inicijalom što rubi inje —
Nisam ti rekao: ovde je već zima.

    DRUGO PISMO

  Tvoja nenapisana pisma  ištu odgovor
Ta pisma nepročitana, naučena napamet
u treznoj groznici iščekivanja,
u fugi nekog putovanja, ili
u nesanici, gorkoj i svetloj od tvog daha
i snega na prozoru sobe;
jesi li zaboravila
poštanski broj? Udahnuo sam ga, nečitko možda,
u muziku koju voliš; upisao na marginu
stranice jedne knjige koju se bojiš da čitaš
noću, kad istina njena svetli kao fosfor
između crnih slova.
Odgovaram ti: ništa
ne rastvara taj otrovni lepak godina
što vezuje nadu za prostor, a vreme
za vernost prostorima nade.
A nesreća —
Ona je samo sestra neke odsutne mudrosti,
senka previđenog poraza, možda;

Taj smisao mi izmiče, kao smisao muzike,
koja je, ipak, matematika, a ja računam
tek sa dva ili tri zlatna broja
Izvedena iz tvog imena. Tako smo
oboje, možda, u gubitku.
Ipak,
nista ne može nas da zameni
u ovom rasporedu posledica
upisanom božjom rukom
u amneziju zvezda, u kratko sećanje mastila
koje se suši,
u tvoja pisma, ona nepročitana.

    TREĆE PISMO

  Jedno si leto bila preobražena
u svoj lik, kako ga ja ponekad vidim
u ogledalu, kad mudro stanem u senku
iza tvoga ramena: možda tvoj pravi lik,
Najednom stvaran, opipljiv i zreo
da cveta, kao agava. Svaki tvoj pokret bio je
nemiran crtež svetlosti u vazduhu
gustom i srećnom od avgusta. Svaki moj dodir
ostavio bi zlatan trag na tvojoj koži,
inače slanoj pod jezikom,
kojim sam umeo samo
da izmucam: volim. Kakvo leto!
(Na fotografijama kao i svako drugo:
Fosili svetlosti nas varaju, nepouzdani,
kada u prisećanju otkrivamo slojeve
godina, godina, i tražimo im smisao
Već pomeren u neko novo iščekivanje.)
Ili sam možda
sve to izmislio? Ne verujem, postoje
dokazi: ožiljici neke uporne nade
što još zabole na dodir tvoga glasa
Otisci tvojih prstiju na gleđi
vrča iz kojeg jos vetri vino
Nedopijeno u konobi, onoga leta
Kada si bila preobražena u blagoslov,
U svoje obično čudo.

Živimo vreme ustinjenih čuda
I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?

    ČETVRTO PISMO

  Crno mastilo gusne u infarkt
na vrhu nalivpera;
tako se jedna rečenica
Prekida neočekivano, u neželjenoj sinkopi.
Prepisujem je, a u nastavku menjam
Prvobitno zamišljeni smisao.
Pravi
smisao, krio se u prekidu, u zjapu
beline, u porazu
započetog poteza —

Kada bih mogao da ti napisem pismo
od takvih belina, od obasjanih skretnica
Rečenica započetih u ljubavi nastavljenih
Opisom noći bez zvezda, na primer,
Kada bih mogao sve da prećutim
A sve ti kažem, kao da gubavac
stane pred tobom s kapuljačom i zvečkom —

Možda bih umeo da ti iskažem
zašto se ljubav menja, u neželjenoj nekoj
sinkopi, i venčava u nastavku
sa svojim senkama, a ne zaboravlja
smisao svog imena, uzroke svoga trajanja —

Ovako, mogu samo da opisujem:
kao da neko voljeno lice učim i pamtim
dodirom, kao slepac.

    PETO PISMO

 Hoceš li me prepoznati, kada se oboje nađemo
Tamo u zavičaju naše slepe nežnosti
koji sam nekad zvao i zavičajem
labudova? Duborez bora oko očiju
koje ćes prepoznati, možda, izvela je
nevidljivim skalpelom i sasvim rutinski
neka utrnula ruka, u osveštanom savezu
sa praznim godinama. Inače sam sličan
dvojniku koji ostane u ogledalu
kada mu okrenem leđa, i nišani u potiljak.

Ali pre toga treba obaviti još mnogo:
Iskupiti taoce koje smo dali sudbini
Kad nam se krv pomešala na ušću
u neku od mogućih budućnosti, prebrojati
ožiljke, onesposobiti satni mehanizam
uvreda zaboravljenih u nekom grozničavom
prestrojavanju, pročitati sve između redova
pisama nenapisanih i naučiti napamet
tu opasnu šifru,
radost naučiti
da raste na kamenu, kao mahovina —

Pokušaj opis traga munje, da shvatiš
Neobjašnjeno lukavstvo godina: vreme stoji,
ako ga ispravno imenuješ. Gledam kroz prozor
plamičke acetilena na vršcima grana
magnolije. Noćas je padala kiša.
Nisam ti rekao, ovde je već proleće.

Ivan Lalić

---

 

https://www.youtube.com/watch?v=_xUwUttBBlQ

---

GRADINAR…

Danas je Đurđevdan(ovde), dan cveća i ljubavi.

Foto: mudremisli.com

 Na današnji dan, 6. maja 1861. godine u Kalkuti se rodio indijski književnik, dramaturg i filozof, Rabindranat Tagore.

„Nesavršenstvo nije negacija savršenstva; konačnost ne poriče beskonačnost.

To se samo celina iskazuje u delovima, to se beskraj otkriva u granicama.“

„Ništa lakše nego u ime spoljne slobode uništiti unutrašnju slobodu čoveka.“

„Cvet sa tugom gubi latice, ali umesto njih s radošću očekuje plod.“

„Do istine možemo doći samo onda ako nam je data sloboda da grešimo.“

 „Samo ono što činimo iz ljubavi činimo slobodno, pa ma koliko patnje iz toga proizašlo.“

  „Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire ljubav.“

„Ono što nam je potrebno da bismo bili slobodni jeste ljubav; ona ima snagu da s radošću nosi breme sveta.“

„Velika srca vole, mala traže da budu voljena.“

 „Zatvoriš li vrata svim greškama, zatvorit ćeš ih i istini.“

***

RABINDRANAT TAGORE(1861-1941)

Foto:www.totalbhakti.com

Veliki indijski pesnik, muzičar, slikar, filozof, humanist. Isticao je ideju o duhovnom jedinstvu sveta, jedinstvu u različitosti; jedna od dominantnih crta njegove poezije je ljubav, koja ide od najintinmijeg do kosmičkog-ljubav prema deci,  ženi,  ljudima, prirodi.

Zalagao se za svojevrsno lirsko pozorište prožeto muzikom, iskazano simbolikom, obavijeno mitom i alegorijom.

Njegova proza je umetnička freska Indije, svedočanstvo, filozofija i kritika. Dela su mu prevedena na mnoge jezike sveta-Sadhana, Stvaralačko jedinstvo, Čovekova religija; drame  Čitra, Pustinjak; romani Brodolom, Dom i svet, Čaturanga; lirika Večernje pesme, Jutarnje pesme, Gradinar, Gitandžali („Pevačeva žrtva“), Labud i druge.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1913. godine.

Umro je u svom rodnom gradu Kalkuti, 7. avgusta 1941. godine.

***

IZ GRADINARA…

Gradinar 1

Sluga: Sažali se na svog slugu, kraljice!

Kraljica: Svečanost je prošla i sve su me sluge ostavile. Šta ćeš ti tako dockan?
Sluga: Pošto si druge otpustila došao je moj čas. Došao sam da te pitam šta ima tvoj poslednji rob još da uradi.
Kraljica: Šta možeš da očekuješ ovako pozno?
Sluga: Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka.
Kraljica: Kakva ludost!
Sluga: Hoću da napustim svoj stari posao. Baciću mač i koplje u prašinu. Ne šalji me više na daleke dvore; ne kreći me u nove pobede. Učini me Gradinarom svoga Cvetnjaka.
Kraljica: Koje bi ti bile dužnosti?
Sluga: Da te služim u dokolici. Održavaću svežu travu na tvom putu, kojim jutrom šećeš i gde sumorno cveće pri svakom tvom koraku klicanjem pozdravlja stopala tvoja. Ljuljaću te na ljuljašci u hladu saptaparne, kroz čije će se lišće probijati ran mesec da celiva rub haljina tvojih. Puniću ti mirisnim uljem kandilo kraj postelje i čudnim ću ti slikama šarati podnožje pastom od šafrana i sandala.
Kraljica: A kakva će ti biti nagrada?
Sluga: Da smem držati tvoje šačice male kao nežne lotosove pupoljke i preko članaka nogu tvojih navlačiti cvetne lance; da ti smem tabane obojiti crvenim sokom ašokovog cveta i poljupcima otrti trun prašine, koji na njima možda još okleva.
Kraljica: Slugo moja, tvoja je molba uslišena, bićeš Gradinar moga Cvetnjaka.

Gradinar 35

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
Nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Gradinar 39

Celo jutro pokušavam da ispletem venac,

ali mi cvetovi izmiču i ispadaju.
A ti sediš tu, i posmatraš me krišom
iz kutova tvojih budnih očiju,
Pitaj one oči koje kuju mračne zavere
ko je tome kriv.

Pokušavam da pevam, ali uzalud.
Na usnama tvojim kradom drhti osmeh;
zapitaj ga zašto nije uspela pesma moja.
Neka ti usne pod zakletvom kažu
kako mi se glas izgubio u ćutanju
kao pjana pčela u lotosovom cvetu.

Veče je,
i vreme da cveće zatvori čašice svoje.
Dopusti mi da sedim pored tebe,
i da usne moje vrše posao
koji se može vršiti samo
u ćutanju i u blagoj svetlosti zvezda.

Gradinar 24

 Tajnu svoga srca ne zadrži za se,

mila moja!
Kaži je meni krišom, samo meni.
Ti što se osmehuješ tako slatko,
šani tiho,
moje će te srce čuti,
ne moje uši.

Gluva je noć, dom je nem,
ptičija gnezda obavija san.
Poveri mi tajnu svoga srca
kroz uzdržane suze,
kroz drhtavi osmejak,
kroz sladak stid i jad.

Gradinar 41

 Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći

ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

 

PODSEĆANJA…

KAD JE TAGORE RECITOVAO NA BENGALSKOM U BEOGRADU

Rabindranat Tagore i njegov autograf na fotografiji
objavljenoj u ,,Politici” 16. novembra 1926. godine

„Politika” je pre 85 godina posvetila veliku pažnju boravku slavnog indijskog pesnika i filozofa u jugoslovenskoj prestonici

Veliki indijski pesnik ifilozof Rabindranat Tagore, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1913. godine, umro je na jučerašnji dan 1941. u Kalkuti, gradu u kome je i rođen 1861. godine.

Autor više od 1.000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama i velikog broja eseja, Tagore je pre 85 godina, na svojoj evropskoj turneji u novembru 1926. posetio Beograd, o čemu je ,,Politika” iscrpno izveštavala nekoliko dana.

U razgovoru za naš list, objavljenom 14. novembra, Tagore je govorio o kulturama istoka i zapada, o ljudskoj slobodi, o fašizmu i boljševizmu.

,,Sam pokret fašizma skriva veliku opasnost za susede. On je izgrađen na povredi slobode bližih i to mu je greška koja ne može ostati oproštena”, rekao je Tagore, a na pitanje da li ,,nalazi sličnost između fašizma i boljševizma”, odgovorio je sledeće:

,,To ne bih mogao još reći jer ja ne smem govoriti o boljševizmu, pošto nisam video svojim očima njegove posledice”, objasnio je Tagore. Izneo je i mišljenje da ,,način rada sadašnje ruske vlade odbija i nemoguć je, jer poništava naše najveće dobro: slobodu.”

,,Politika” je 15. novembra objavila kratak izveštaj o jutarnjem dočeku Tagore i njegove pratnje na beogradskoj železničkoj stanici tog dana, kao i prvi deo obimnog teksta F. Mirskog pod naslovom ,,Indiski nacionalizam”, čiji je nastavak štampan 16. novembra.

Tagore je, inače, odseo u skromnom apartmanu na četvrtom spratu hotela ,,Palas”, gde je primio i novinare iz beogradskih redakcija, među njima i saradnika ,,Politike”. On je svoj intervju potpisao inicijalom ,,M”, što ukazuje da je s Tagorom, najverovatnije, razgovarao tada mladi, potonji slavni novinar našeg lista Predrag Milojević.

Domaćin velikom indijskom pesniku i filozofu bila je i jugoslovenska sekcija Pen kluba, koja je u ,,Srpskom kralju” priredila ručak za svog uglednog gosta. Na ovoj svečanosti pozdravio ga je rektor Beogradskog univerziteta Pavle Popović, a dat je i predlog da Tagore pored već dogovorenog, održi još jedno predavanje, što je on i prihvatio.

U večernjim satima 15. oktobra Tagore je prvo govorio u novom zdanju Univerziteta, a sutradan na Kolarčevom univerzitetu. U obe prilike se ,,okupio ceo Beograd”.

,,Došao je i običan radnik, koji je jedva načuo za veličinu i vrednost ovoga pesnika daleke Indije, došao je i ozbiljni učenjak da svoja znanja o Tagoru obogati i ličnim impresijama o njemu”, javila je ,,Politika”.

On je govorio o progresu i savremenoj civilizaciji, ali je ,,najlepši deo večeri” bilo pesnikovo recitovanje pesama na bengalskom jeziku, tako da je ,,i taj bengalski jezik svima slušaocima koji su ga prvi put čuli u životu izgledao blizak, poznat i razumljiv”, javila je ,,Politika”.

 Tagore je, govoreći o trenutku tadašnjeg sveta, rekao i ovo:

,,Strasti su poludele. Došla je želja za eksploatacijom i sve veliko i lepo izgubilo se.

 Mi drhtimo u strahu od te Evrope koja hoće da odvoji čoveka od Boga.

 Vojnici i trgovci koji nam danas dolaze, ne donose nam ideale prvih pionira, već samo strast za materijalnim bogaćenjem. Možete li se ponositi civilizacijom koja nosi strah. Savremena civilizacija odvojila je nauku od duha. Nauka stvara discipline, daje snagu, ali bez ideala… Sve što ne crpe snagu duha, nije lepo, nego je ružno. Snagom može da se ponosi lav, tigar, slon. I kad se čovek ponosi snagom, on je kao životinja.”

Sutradan je Tagore održao predavanje o značaju umetnosti, a ,,ovacije pesniku bile su beskrajne”, izvestila je ,,Politika“.

Posle posete Beogradu, slavni pesnik i filozof Rabindranat Tagore je preko Sofije i Istanbula otputovao za Indiju.

——————————————————-

Ptica sa dva gnezda

Tokom posete Hrišćanskoj zajednici mladih ljudi, u njihovom društvenom domu u Vasinoj uloci, gde ga je pozdravio vladika Nikolaj Velimirović, Tagore je rekao:

,,Vrlo sam srećan što mogu da vidim narod koji se mnogo razlikuje svojim osećanjima od ostalih zapadnih naroda. Za vašu ljubaznost ja vam ne mogu izraziti svoju zahvalnost.

Ja volim ovaj narod što ima spontano osećanje, što ima toplo srce koje ume da se oduševi.

Kako je to prijatna stvar biti toliko voljen i poznat u jednom svetu u koji nisi nikad očekivao da dođeš! Ja se osećam kao ptica koja ima dva gnezda na dve suprotne obale. Ja sam srećan što se nalazim u zemlji prebogatoj ljubavlju.”

Slobodan Kljakić (objavljeno: 08.08.2011.)

Izvor:politika.rs/

                   
PRVA BEZIMENA

Foto: bundergroundvoices.runboard.com

 Gazeći travu na stazi začuh: „Poznaješ li me?“
Osvrnuh se, pogledah i rekoh:“ Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice.“
Ona odgovori: “ Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti.“
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Za-utah trenitak, a zatim zapitah: “ jesi li iscrpla sav teret suza?“
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumedoh da je njen plač imao vremena
da nauči govor osmeha.
Nekada prošapta ona: „Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu.“
Zbunjen rekoh:“ Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav.“
Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:“I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina.“
To je samo dete gospodaru.
Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.<

Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš –
cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.
Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,
ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje
tebi, iz straha.
Boji se da ti dobro ne služi.
Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.
Ti je poznaješ.
Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;
njene igre će se smiriti,
postaće ozbiljnije,
pretvoriće se u ljubav…

    DRUGA BEZIMENA

  Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

 Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

 TREĆA BEZIMENA
Završiću pesmu svoju, ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.
Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.
Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.
Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.

 ČETVRTA BEZIMENA
Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.
Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,
ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________

LETETI, LEPO JE UMETI I SMETI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________

BRZ KAO MUNJA: „Leteći čovek“ u egalu sa lovačkim avionom

foto:soletron.com

Retko ko na svetu može reći da se nekada u životu bolje proveo od čuvenog “jetmana”.

Ovaj “leteći čovek” nedavno je putovao rame uz rame sa legendarnim avionom “Spitfire” .

Ivs Jetman Rosi vinuo se u nebo zajedno sa letelicom “Spitfire”, koja je bila glavni adut britanske vojske u Drugom svetskom ratu.

Leteći čovek je paralelno s avionom nadletao Švajcarsku u svom odelu napravljenom od ugljeničnih vlakana.

foto:puterablog1malaysia.blogspot.com

Rosi, nekadašnji švajcarski  vojni pilot, postao je 2006. godine prva osoba koja je letela uz pomoć krila na motorni pogon i od tada je preleteo Engleski kanal, Alpe i Veliki kanjon.

-Leteti u formaciji sa ovom prelepom mašinom je neverovatno iskustvo –  rekao je on.

Inače, originalna ratna relikvija nalazi se u Imperijalnom ratnom muzeju aerodroma u Daksfordu (Velika Britanija).

MH343 jedan je od najpoznatijih aviona “Spitfire” koji je i dalje ispravan.

Napravljen je 1943. godine i sačuvao je sve originalne delove.

izvor:telegraf.rs / priredio: Bora*S

LEBAC SUTRA NEMOJTE POSLATI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

KRAGUJEVAČKA TRAGEDIJA 1941.

Streljanje u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine predstavlja jedan od najvećih zločina nemačkog Vermahta u toku Drugog svetskog rata. Iako je te jeseni u Srbiji bilo više masovnih zločina nemačke vojske, streljanje u Kragujevcu uzdiglo se do simbola svih ovih stradanja i postalo neodvojivi deo kolektivne svesti i kolektivnog pamćenja srpskog naroda.

Istorijski okvir stradanja srpskog naroda bio je kapitulacija i komadanje Jugoslavije aprila 1941. godine od strane Nemačke, Italije, Mađarske i Bugarske, kao i stvaranje Nezavisne Države Hrvatske (NDH). Srpsko nacionalno biće bilo je raskomadano i našlo se u sastavu svih okupatorskih režima i NDH.

Od prvih dana okupacije kod okupatora su izbile na površinu najniže strasti, istorijski kompleksi i verski fanatizam koji su rezultirali ubijanjem, pljačkom, proterivanjem, ali nigde kao u NDH, gde se srpski narod suočio sa užasom biološkog zatiranja.

Nemačka okupaciona vlast, na čijem čelu je bio Štab vojno-upravnog komandanta, uspostavljena je u Centralnoj Srbiji i Banatu. Tri posadne divizije, Upravni Štab i jaka policijska i obaveštajna služba imali zadatak da narod drže u pokornosti i omoguće nesmetanu pljačku Srbije. Geslo nemačke vlasti bilo je Rad, red i mir, ali srpski narod, svikao na bune i ustanke, od prvih dana okupacije raspršio je njihove iluzije o mirnom vladanju Srbijom. Pojedinačni sukobi prerasli su u oružani ustanak. Uskoro je veliki deo Srbije bio slobodan, a nemačka vojna sila bila je prinuđena da brani komunikacije i veće gradove. Uznemirujući razvoj situacije izazvao je reakciju nemačke Vrhovne komande i samog Hitlera. Zadatak da uguši ustanak u Srbiji poveren je austrijskom generala Francu Bemeu. On je 20. septembra preuzeo celokupnu vojnu i izvršnu vlast, a već 22. septembra pokrenuo je ofanzivu protiv ustanika. Do početka decembra ustanak u Srbiji bio je ugušen. Iza je ostalo oko 26.000 ubijenih i stotine spaljenih sela. General Beme ostaće upamćen u istoriji po naredbi od 14. oktobra 1941. godine, zbog monstruozne kvote da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika ili folksdojčera strelja 100, a za ranjenog 50 talaca.

Povod za streljanje u Kragujevcu bili su nemački gubici na putu Kragujevac – Gornji Milanovac, a sve je počelo kada su četnici i partizani 29. septembra oslobodili Gornji Milanovac i tom prilikom zarobili deo nemačke posadne čete. U treći pokušaj oslobađanja ovih vojnika krenuo je 14. oktobra III bataljon 749. puka, pod komandom kapetana Frica Fidlera. Tamo više nije bilo njihovih zarobljenih vojnika, pa su vojnici III bataljona spalili grad, pokupili taoce i krenuli nazad. Negde na pola puta, na Dumači, između sela Bara i Ljuljaka, došlo je do borbe sa četnicima i partizanima. U ovoj borbi bilo je mrtvih na svim stranama, ali nemački gubici, 10 mrtvih i 26 ranjenih vojnika, odredili su sudbinu Kragujevca. Naredbu o odmazdi za ove gubitke doneo je teritorijalno nadležni komandant 749. puka sa sedištem u Kraljevu, major Oto Deš. Zadatak da sprovede akciju odmazde poveren je majoru Paulu Kenigu, komandantu I bataljona 724. puka, kao najvišem nemačkom oficiru u Kragujevcu.

Kada se pomene Kragujevačka tragedija, obično se pod tim podrazumeva streljanje koje je 21. oktobra izvršeno u Kragujevcu. Ali, u širem smislu, Kragujevačka tragedija obuhvata i streljanje koje je izvršeno po okolnim selima 19. oktobra i streljanje srpsko – jevrejske grupe 20. oktobra, zato što su ova streljanja delovi jedinstvene akcije odmazde.

Major Kenig je smatrao da odmazda treba odmah da bude izvedena u Kragujevcu, ali je pristao na predlog krajskomandanta Ota fon Bišofshauzena da se streljanje izvrši po selima, jer je Kragujevac do tada bio relativno miran grad, a sela su, kako su, uostalom i Nemci govorili, bila legla bandita.

U nedelju, 19. oktobra, oba bataljona su izašla iz Kragujevca. Kapetan Fidler sproveo je jednovremeno akciju u Maršiću i Mečkovcu (Ilićevo) i pohapsio je skoro sve muškarce. Iz tih grupa uhapšenih izdvojio je muškarce uzrasta od 20 do 50 godina i streljao ih pred očima ostalih koji su bili naterani da sve to gledaju. Za to vreme major Kenig je u Grošnici krenuo sa jednog i drugog kraja sela i kako bi uhvatio manju grupu ljudi, tu ih je i streljao. U Grošnici postoji dvanaest mesta na kojima je izvršeno streljanje. U Beloševcu su streljali jednu grupu i tada je, u 16 časova, streljanje bilo prekinuto. Krajskomandant Bišofshauzen u svom Izveštaju od 20. oktobra navodi broj od 422. streljanih, dok major Kenig u Izveštaju od 27. oktobra kaže da je toga dana streljano 427 ljudi. U Spomen-muzeju 21. oktobar do sada su prikupljeni podaci o 415 streljanih i 21. preživelom.

Rezultat streljanja prvog dana značio je da će se ova akcija produžiti još 5-6 dana, sa neizvesnim ishodom i uz opasno ugrožavanje bezbednosti nemačkih vojnika. Zbog toga je major Kenig, bez konsultacija, odlučio da se streljanje nastavi u Kragujevcu. Uveče je Kragujevac blokiran, a sutradan je počelo hapšenje u gradu. Nemci su vešto zavarali građane Kragujevca pričom da se sve to radi radi zamene ličnih karata, tako da otpora hapšenju gotovo da nije ni bilo. Više kolona uhapšenih ljudi iz raznih krajeva grada slivale su se kod Gornjeg parka u jednu kolonu koja je produžavala prema Topovskim šupama 3. artiljerijskog puka Tanasko Rajić. Na ulazu u krug Topovskih šupa su pretreseni i oduzeti su im svi lični predmeti i dokumenta. Prilikom hapšenja komandanti nemačkih bataljona, na sramotu svojih profesija, jer je major Kenig bio profesor teologije protestantske crkve, a kapetan Fidler direktor Visoke škole prirodnih nauka, nisu zaobišli ni kragujevačke srednje škole, iz kojih su uhapsili oko hiljadu đaka.

U živote Kragujevčana ovog dana umešali su se Marisav Petrović i njegov  5. dobrovoljački odred. Zauzeli su opštinu, a onda su krenuli i sami sa hapšenjem. I 21. oktobra su hapsili one koje su Nemci slučajno propustili, a pre svega Rome, koje su nečasno razmenjivali za svoje pristalice ili one za koje su smatrali da mogu postati njihove pristalice. Istorijska je istina da su oni u popodnevnim satima 20. oktobra i tokom samog streljanja 21. oktobra spasli smrti nekoliko stotina, možda i hiljadu ljudi, pretežno đaka. Ali, nema ni govora o nekoj njihovoj spasilačkoj misiji, jer nisu umanjili zločin, umesto tih ljudi streljani su neki drugi. Marisav Petrović i ostali dobrovoljci sigurno su spasioci za one koje su izdvojili, ali, takođe, sigurno je da su za one koji su ostali u Topovskim šupama i koje su predali Nemcima, zamenivši ih za svoje simpatizere, ubice, jednaki onima koji su izvršili streljanje.

Većina uhapšenih mislili su da je najgore što može da im se desi da budu upućeni na prinudni rad, ali njihove slutnje prekinute su oko 18 časova. Tada su Nemci izveli na streljanje 123  Srba i Jevreja, muškaraca i žena. Ovu grupu činili su 53 taoca koje su doveli iz kragujevačkog zatvora i 70 muškaraca i žena, Srba, Jevreja, nacionalista, komunista, njihovih simpatizera i članova njihovih porodica, koji su bili uhapšeni uveče 18. oktobra. Iz ove grupe deset ljudi preživelo je streljanje. Među njima bio je i Živojin Jovanović i on se 1947. godine pojavio na suđenju u Nirnbergu kao jedini svedok ovog nemačkog zločina.

Suočeni sa izvesnošću smrti, oni koji su imali sa čime i na čemu, a malo njih je to imalo, ispisali su poslednje poruke svojim najmilijima. Danas se u Spomen-muzeju čuvaju originali i kopije 43 poruke.

U 7 časova ujutro 21. oktobra vrata Topovskih šupa su otvorena i počelo je izvođenje ljudi. Formirane grupe pod jakom stražom odvođene su prema dolinama Sušičkog i Erdoglijskog potoka i tu streljane. Doline ovih potoka pažljivo su izabrane, jer odatle je bilo teško pobeći, ali radi svake sigurnosti, na više mesta na padinama iznad potoka bili su postavljeni mitraljezi. Ako je i bilo onih koji bi uspeli da pobegnu sa samog mesta streljanja, njihovo se bekstvo uglavnom tu i završavalo. Ipak, prilikom odvođenja na streljanje, nekoliko grupa uspelo je da se razbeži. U unakrsnoj paljbi koja je nastala mnogi su ubijeni, ali neki su uspeli da se spasu. I među nemačkim vojnicima bilo je mrtvih. Prema izjavama svedoka 5 vojnika je poginulo. I za njihovu pogibiju bili su krivi Srbi koji nisu hteli mirno da odu u smrt. Major Kenig odmah je dao da se izvede i strelja još 500 talaca. Otprilike do 14 časova sve je bilo gotovo. U dolinama potoka ležalo je ubijeno nekoliko hiljada ljudi. Ostale su pustili kućama, ostavljajući 250 talaca iz razloga bezbednosti i jednu grupu od oko 200 ljudi koji su imali zadatak da izvrše sahranjivanje streljanih.

 Prema do sada prikupljenim podacima 21. oktobra streljano je 2264. ljudi, dok je 31 čovek uspeo da preživi streljanje. Ukupno, u ova tri dana, u okolnim selima i Kragujevcu, prikupljeni su podaci za 2792. streljanih lica i 62. preživelih.  

 STANIŠA BRKIĆ, muzejski savetnik, profesor istorije, Spomen-park “Kragujevački oktobar“

 ***

“U dokumentaciji Spomen-muzeja „21. oktobar“ sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno. Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije:  21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi. Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi.

 Božidar Milinković, majstor, napisao je na poleđini radničke knjižice: „Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža.“

Radnik Lazar Petrović ostavio je na poleđini stare dopisnice poruku: „Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je.“

 Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Nikola, inženjer, u svojoj poruci kaže: „Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi.“

Aleksandar, osamnaestogodišnji gimnazijalac piše: „Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu.“

Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim šupama i da će biti streljan samo dan nakon njega: „Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi.“

Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubiša Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on.  Streljani su obojica, istog dana.

Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao:

 „Lebac sutra nemojte poslati.“

U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: „lebac“ kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema.”

jovana gligorijević/vreme.com

Priredio: Bora*S

__________________________________________________________________________________________________
Povezano: WE ARE CHILDREN! SHOOT!

_________________________________________________________________________________________________

PISMO…

TAMOiOVDE_____________________________________________________

Istorijska činjenica ili literarna imaginacija?

Uz sve rezerve koje se tiču postojanaja i verodostojnosti izrečenog, ovo je verovatno najpoznatiji tekst u svetu posvećen neraskidivoj vezi čoveka i prirode.

Bora*S

---

Veliki beli poglavica iz Vašingtona Frenklin Pirs, četrnaesti predsednik Sjedinjenih Američkih Država, zamolio je 1854. godine Abrahama Linkolna, vođu novoosnovane Republikanske stranke, da u njegovo ime ponudi indijanskom poglavici Sijetlu otkup zemlje njegovih saplemenika. Za uzvrat, obećao je indijanskom narodu miran i bezbedan život u rezervatima.

Verovatno jedina fotografija poglavice Seattlea (snimio E. M. Sammis, 1865)

Kad je primio ponudu od predsednika SAD, mudri Sijetl je zaključio da za indijanska plemena dolazi teško vreme. Odgovor poglavice Sijetl opisan je kao jedan od najlepših i najdubljih, ikada iznetih, izjava po pitanju čovekove okoline. Grad Sijetl dobio je naziv po poglavici čiji je govor bio odgovor na predloženi Ugovor po kome se Indijanci nagovaraju da prodaju dva miliona ari zemlje za 150.000 dolara.

Njegov odgovor Abrahamu Linkolnu, odnosno predsedniku Pirsonu glasi:

 “ Kako možete kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta ideja nam je strana. Ako mi ne posedujemo svežinu vazduha i bistrinu vode, kako vi to možete kupiti?

Svaki deo te zemlje svet je za moj narod. Svaka sjajna borova iglica, svaka peščana obala, svaka magla u tamnoj šumi, svaki insekt, sveti su u pamćenju i iskustvu moga naroda. Sokovi koji kolaju kroz drveće nose sećanje na crvenog čoveka. Mrtvi beli ljudi zaboravljaju zemlju svoga rođenja kada odu u šetnju među zvezdama. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu lepu zemlju jer je ona majka crvenog čoveka.

Mi smo deo zemlje i ona je deo nas. Mirisno cveće naše su sestre, jelen, konj, veliki orao, svi oni su naša braća. Stenoviti vrhunci, sočni pašnjaci, toplina tela ponija i čovek – svi pripadaju istoj porodici.

Tako, kad Veliki poglavica iz Washingtona šalje glas da želi kupiti našu zemlju, traži previše od nas. Veliki poglavica šalje glas da će nam sačuvati mesto tako da ćemo mi sami moći živeti udobno. On će nam biti otac i mi ćemo biti njegova deca. Mi ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ali to neće biti tako lako. Jer ta zemlja je sveta za nas.

Ta sjajna voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate se setiti da je to sveto i morate učiti vašu decu da je to sveto i da svaki odraz u bistroj vodi jezera priča događaje i sećanja moga naroda. Žubor vode glas je oca moga oca.

Reke su naša braća, one nam utoljuju žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Ako vam prodamo našu zemlju morate se setiti i učiti našu decu da su reke naša braća, i vaša, i morate od sada dati reci dobrotu kakvu biste pružili svakome bratu.

Mi znamo da beli čovek ne razume naš život. Jedan deo zemlje njemu je isti kao i drugi, jer on je stranac koji dođe noću i uzima od zemlje sve što želi. Zemlja nije njegov brat nego njegov neprijatelj i kada je pokori on kreće dalje. On za sobom ostavlja grobove očeva i ne brine se. On otima zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih očeva i zemlja što mu decu rađa zaboravljeni su. Odnosi se prema majci-zemlji i prema bratu-nebu kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegov apetit prožderat će zemlju i ostaviti samo pustoš.

Ne znam. Naš način je drugačiji nego vaš. Izgled vaših gradova boli oči crvenog čoveka. A možda je to jer crveni čovek je divlji i ne razume. Nema mirnog mesta u gradovima belog čoveka. Nema mesta da se čuje otvaranje listova u proleće ili drhtaj krila insekata. A možda je to jer sam divlji i ne razumem. Buka jedino deluje kao uvreda za uši. I šta je to život ako čovek ne može čuti usamljeni krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari?

Ja sam crveni čovek i ne razumem. Indijanac više voli blagi zvuk vetra kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom. Vazduh je skupocen za crvenog čoveka jer sve živo deli jednaki dah – životinja, drvo, čovek. Beli čovek ne izgleda kao da opaža vazduh koji diše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupio na smrad. Ali ako vam prodamo našu zemlju morate se setiti da je vazduh skupocen za nas, da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji podržava. Vetar što je mom dedi dao prvi dah takođe će prihvatiti i njegov poslednji uzdah. I ako vam prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao mesto gde će i beli čovek moći doći da okusi vetar što je zaslađen mirisom poljskog cveća.

Tako ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ako odlučimo da prihvatimo, postavit ću jedan uslov: beli čovek mora se odnositi prema životinjama ove zemlje kao prema svojoj braći. Ja sam divljak i ne razumem neki drugi način. Video sam hiljade raspadajućih bizona u preriji što ih je ostavio beli čovek ustrelivši ih iz prolazećeg voza. Ja sam divljak i ne razumijem kako dimeći gvozdeni konj može biti važniji nego bizon koga mi ubijamo samo da ostanemo živi.

Štа je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu, čovek će umreti od velike usamljenosti duha. Štа god se desilo životinjama ubrzo će se dogoditi i čoveku. Sve stvari su povezane.

Morate naučiti svoju decu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih dedova. Tako da bi oni poštovali zemlju, recite vašoj deci da je zemlja s nama u srodstvu. Učite vašu decu kao što činimo mi s našom da je zemlja naša majka. Štа god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako čovek pljuje na tlo pljuje na sebe samoga. To mi znamo: zemlja ne pripada čoveku; čovek pripada zemlji. To mi znamo. Sve stvari povezane su kao krv koja ujedinjuje porodicu. Sve stvari su povezane. Štа god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje. Čovek ne tka tkivo života; on je samo struk u tome. Štа god čini tkanju čini i sebi samome.

Čak i beli čovek, čiji Bog govori i šeta s njime kao prijatelj s prijateljem, ne može biti izuzet od zajedničke sudbine. Mi možemo biti braća posle svega. Videćemo. Jednu stvar znamo, koju će beli čovek jednog dana otkriti – naš Bog je isti Bog. Vi sada možete misliti da ga vi imate kao što želite imati našu zemlju; ali to ne možete. On je Bog čoveka i njegova samilost jednaka je za crvenoga čoveka kao i za beloga. Ta zemlja je draga Njemu i škoditi zemlji jest prezirati njenog Stvoritelja.

Beli će ljudi nestati možda i pre ostalih plemena. Zaprljajte vaš krevet i jedne noći ugušićete se u vlastitom đubretu. Ali u vašoj propasti svetlećete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je doneo na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast nad njom kao i nad crvenim čovekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i divlji konji pripitomljeni, tajni delovi šume teški zbog mirisa mnogih ljudi i pogled na zrele brežuljke zamrljan brbljajućom žicom. Gde su ptice? Otišle su. Gde je orao? Otišao je. To je kraj življenja i početak borbe za preživljavanje.“

  Izvor I više detalja: http://diurnarius.info/index.php/sr/home

---

VIŠA KOGNICIJA, USLOVNI REFLEKS ILI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

OVA PTICA „ZNA“  DA PECA NA MAMAC…

NEKOLIKO POGLEDA U PROLAZU…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

NIŠ, petak, 30. mart 2012.

Dok su turistički poslenici otvorali  Sajam turizma „Niš 2012.“ , u neposrednoj blizini, vredni  radenici renoviraju fudbalski stadion na Čairu.

_________________________________________________________________________________________________

Ispred Narodnog pozorišta, čudna se ptica  smestila u još „golu“ krošnju drveta a brod- restoran „Porto Bueno“ se ljuljuška na talasima nabujale i mutne Nišave.

SMAZAO BIH JE CELU…

TAMOiOVDE_____________________________________________

MAČAK I PTICA

Celo selo sa bolom sluša

Cijuk ranjene ptice

Beše to jedina ptica u selu

I jedini mačak u selu

Koji je eto napola smaza

Ptica prestade da peva

Mačak prestade da prede

I da oblizuje brkove

Selo učini ptici

Velelepan pogreb

Mačak koji je takođe pozvan

Gazi iza majušnog slamnog kovčega

U kome počiva telo mrtve ptice

Devojčica nosi kovčeg

Ridajući neutešno

Da sam znao da će te to toliko rastužiti

Kaže joj mačak

Smazao bih je celu

I onda bih ti ispričao

Da sam je video kako je odletela

Odletela na kraj sveta

Daleko…daleeeeeeko tako daleko

Da više ne može da se vrati

Ne bi osetila toliki bol

Već samo tugu i žaljenje.

Vidiš stvari nikad ne treba uraditi napola.

Žak Prever

---

IMA LI ANA RAZLOGA, da tako lepo spava…

KAKO ANA REŠAVA UKRŠTENE REČI

Kakve su njene namere,
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?

Ima li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?

---

---

KAD BI MI NEKO POKLONIO PERO…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

NALIV PERO

Kada bi mi neko poklonio pero ,
mislila bih da je moj zivot poseban
i da ništa što se dogodilo nije izmišljeno ,
sva ljubav i ceo svet
sve viđeno samo jednom..
Kada bi mi neko bio toliko drag da mogu da verujem ,
kao voljen ili pre još čovek koji voli
koji govori poeziju kao bog koji otvara Crveno more …
I još kada bi ista ta osoba ponovo mi donela poklon ,
ovoga puta drveni sat sa pticom koja odleće
ili kompas
tek da sve potvrdi
već bi imali priču koja nas uči ,
da je čovekov dom
između dve neuhvtljive prilike
od kojih ni jedna ne ostavlja onu drugu
sve dok ima slobodu….

Vesna Korać