ODRICALJKA
Biljno carstvo odriče se bilja,
putevi se odriču svog cilja.
Svog smisla se smisao odriče
odriču se reči svoje priče.
Kapi se odriču reke koju čine,
visine su pale u dubine.
Mrtvaci se odriču grobova,
a sanjari odriču se snova.
Na toj ludoj zemlji idem, vičem
ne pristajem, ja se ne odričem.
Brana Crnčević
Foto ilustracija: Bora*S
Bio je visok 2,7 metara
Još s devet godina Robert Vodlou prerastao je svog oca, a kasnije je postigao visinu od čak 2,7 metara i tako postao najviši čovek koji je hodao našom planetom.
Foto: Screenshot
Robert Vodlou rodio se 22. februara 1918. godine s gotovo četiri kilograma, a ubrzo nakon toga počeo je da raste neverovatnom brzinom, pa je već sa šest meseci imao 13,5 kilograma, što je dvaput više od normalne težine dece njegovog tadašnjeg uzrasta.
Kao petogodišnjak u dečjem vrtiću nosio je odeću čija veličina je odgovarala sedamnaestogodišnjaku.
Samo tri godine posle toga Vodlou je dosegao visinu od gotovo dva metra, tačnije bio je visok 1,87 metara, a težak 90,7 kilograma.
S deset godina je nosio cipele veličine 53, dok mu je na kraju noga stala u cipelu broj 110. Svaki par cipela morao je da plaća po 100 dolara.
Kad je Robertu bilo 12 godina saznao je da ima hiperaktivnu hipofizu, zbog čega je rastao neverovatnom brzinom. Godinu kasnije postao je izviđač, pa su morali da mu sašiju prilagođenu uniformu, vreću za spavanje i šator. Vodlou je u to vreme jeo čak pet puta više hrane nego njegovi vršnjaci.
On je bio najstariji od petoro dece. Svi članovi njegove porodice bili su normalne visine i telesne strukture. Kao mladić morao je da šije odeću, a za jedno njegovo odelo potrošilo bi se po tri puta više tkanine nego za odelo normalne veličine.
S devetnaest godina je i službeno postao najviši čovek na svetu s 2,59 metara.
Bio je poznat kao „nežni div“, a novac je zarađivao javnim nastupima. Prilikom jednog radijskog razgovora, novinar ga je upitao ljuti li se kada u njega ljudi ‘zure’, na šta je on samo mirno odgovorio: „Ne, i ja njih pogledam“.
Umro je u snu s 22 godine, 15. jula 1940, i to od infekcije stopala. Tad je težio 222,26 kilograma, a bio je visok 2,7 metara.
Kovčeg mu je bio težak 453 kilograma, a sahranjen je u rodnom gradu Altonu u američkoj državi Ilinois.
Porodica je odlučila da većinu njegovih stvari uništi, strahujući da bi mogla da se javno izlaže kao uspomena na “nekakvog čudnog lika”, piše „Biznis insajder“.
Izvor:b92.net/ Express/Ivana Barišić
_____________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
NAJVEĆI CVET NA SVETU
Rafflesia arnoldii je najveći pojedinačni cvet na svetu.
Raste samo u kišnim šumama ostrva Sumatra. Iako postoje cvetovi koji su veći od ovog, oni su zapravo skupovi većeg broja cvetova.
Ovaj cvet raste do otprilike 1 m u prečniku, a može da dostigne težinu od 11 kg. Nema lišće, stabljike i koren kao ni hlorofil.
I dok većina cvetova uglavnom miriše, ovaj smrdi kao trulo meso pa ga često zovu i „cvetom lešinara“, ali ga ne treba mešati sa najsmrdljivijim cvetom na svetu, a to je Amorphophallus titanum.
Ovaj cvet je teško videti, naročito u šumama. Ponekad su potrebni i meseci da se pronađe, a on živi svega nekoliko dana. Velika je šansa da će on, ukoliko ove šume nestanu, takođe nestati. Već sada postoje ljudi koji imaju ovaj cvet na svom posedu i koji naplaćuju turistima da ga vide.
Retka „Mortiša“ cveta samo jednom u 15 godina.
Cvet koji potiče iz džungle na Sumatri ima izuzetno najneprijatan miris, koji podseća na trulo meso i može se osetiti sa više desetina metara razdaljine.
Džinovska biljka „amorphophallus titanium“ koja dostiže visinu preko 2.5 metra, cveta jednom u 15 godina a cvet živi samo jedan ili dva dana.
VIDEO http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=Lk8kEMaRN3g
OTROVNA BILJKA KOJA SE STIDI
Stidljiva mimoza je biljka koja naglo skupi listove kada je dodinete, da bi se samo par minuta kasnije potpuno oporavila.
Čim je dodirnete, njeni listovi se savijaju ka unutra, kao da se stidi ili beži od napadača.
Naučnici veruju da stidljiva mimoza koristi mogućnost savijanja listova da bi osujetila potencijalne predatore.
Poreklom je iz Južne i Centralne Amerike, ali može se naći širom sveta.
Otrovna je ako se proguta, a jačina otrova je kao kod kobre.
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE____________________________________________________________________________
Zaći u kanjon Vratne i prepešačiti ga, avantura je.
Uroniti u grotlo kanjona i senke drveća koje odaje utisak prašume, razgledati i fotografisati reku, njene slapove i virove, visoke strme litice, a tek monumentalne i veličanstvene Kapije vratnjaske- vrhunski je i jedinstven doživljaj.
Septembarsko nedeljno jutro i sadržina pozivnog pisma Planinarskog društva “Deli Jovan” iz Negotina, obećavaju lep i buđenja ranog, vredan dan.
Moja grupa u Vratnu dolazi iz pravca Zaječara, preko Štubika i Jabukovca, no moguće bolja varijanta je iz pravca Negotina, magistralnim putem ka Kladovu. Nakon 10 km skretanje levo ka selu Dupljanu, a zatim ka Jabukovcu. Iz Jabukovca preko Urovice, posle 3. km skretanje levo ka selu i manastiru Vratna.
Dužina puta od Negotina je oko 33 km.
Nakon pristizanja svih prijavljenih za ovu akciju, srdačnih susreta sa prijateljima, dobrodošlice i obaveznog upoznavanja učesnika od strane organizatora sa planom kretanja i pravilima ponašanja- krećemo putem prekrasnih predela.
Stazom dužine 9 km, krenulo je 227 učesnika, iz 14 planinarskih društava i učenika osnovnih škola opštine Negotin.
Već početna deonica obećava napor. I znoj.
Doobra uzbrdica.
Nakon pola sata sleduje nam ostajanje bez daha: delom zbog početnog napora, no glavni krivac za to stanje je nestvaran prizor koji se otvorio ispred i naprečac okupirao čula: Kamene kapije ili “prerasti” u vidu krečnjačkih lukova, usekla je rečica Vratna, protičući vekovima kroz ove krečnjačke predele.
Najpre, “MALA PRERAST”( otvor visine 34m, širine 33m i dužine 15m.) koja je najbliža manastiru Vratna.
A onda, na stotinak metara uzvodno od Male kamene kapije, Ona, veličanstvena, “VELIKA PRERAST”!
Dimenzije druge vratnjanske kapije su znatne. Visina otvora je 26 m, širine od 23 m do 33 m i dužine 45 m. Debljina krečnjačke mase u središnjem delu luka dostiže 30 m, sam luk je visine od preko 60 m.
Na zidovima i tavanici velike prerasti, nalazi se veći broj otvora i pećinskih kanala. Najduži pećinski sistem nalazi se u desnom zidu prerasti. To je pravi prirodni lavirint, dužine 240 m i visinske denivelacije od 60 m.
SUVA PRERAST (ili prva vratnjanska kapija) se nalazi 3,5 km uzvodno od manastirskih prerasti, visine je 20 m, širine 15 m i dužine 34 m. Sama kapija se nalazi na 50 m od rečice,zbog pojave ponora, u kome se tokom leta gubi čitav rečni tok Vratne. Zbog tog fenomena i dobija naziv Suva Prerast.
Lovište Vratna se nalazi na jugo-istočnom ogranku planine Miroč, zapadno od naselja Vratna, na oko 38 km od Negotina. Lovište obuhvata prirodno dobro i prirodnu retkost Kanjon reke Vratne.
Okolna brda i vegetacija kriju nemerljivu prirodnu lepotu, kuriozitetne krečnjačke tvorevine (tzv. Vratnjanske Kapije i kanjon reke Vratne, koja kao geomorfološki spomenik prirode zajedno sa lovištem spada u treću zaštitnu zonu nacionalnog parka “Đerdap”), čine ovaj prostor magično privlačnim i nekako tajanstvenim.
Lovište pripada brdskom tipu lovišta (najviša tačka je na visini od 360 m nadmorske visine na tzv. ,,Kornjetu”, a najniža na izlasku istoimene rečice iz lovišta).
Osnovano je 1965. godine zarad uzgoja muflonske divljači i jelena lopatara. Samo lovište je većinskim delom otvorenog tipa i prostire se na površini od 1.350 ha. Na tom prostoru postoji ograđeni deo lovišta na površini od 360 ha.
Manastir Vratna– podignut je krajem 13. veka na samom izlazu iz kanjona reke Vratne.
Manastir je sagradio sv. Nikodim Tismanski u vreme vladavine kralja Milutina.
Tokom svoje istorije nekoliko puta je paljen i rušen.
Pri povratku, nakon skoro sedmočasovnog pešačenja, penjanja, uspona i nizbrdica, prelazaka preko litica, same reke ili prirodnih, od stabala mostova, skoro iscrpljenih fizičkih resursa, spuštamo se u široku, livadama prekrivenu kotlinu podno manastira.
A tu pored reke, koja ovde ima miran tok, čekali su nas kazani sa vojničkim pasuljem, kupus-salata i “na drva ispečen hleb”.
Život, jednostavan u dosluhu sa prirodom.
Autor: Bora*S
* Miši Mijuciću, planinarskom vodiču iz PD „Deli Jovan“, zahvaljujem za pružene informacije i saradnju na terenu.
TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________
O IZUZETNIM SPOSOBNOSTIMA POJEDINIH ŽIVOTINJA
Kad je reč o osobinama nekih životinja za koje se mislilo da su najbrže, najdugovečnije ili najopasnije, pokazalo se da mnoga verovanja nemaju naučnu podlogu i da smo često bili u zabludi.
Zahvaljujući naučnim saznanjima danas smo u stanju da ispravimo neke od ovih zabluda i da srušimo mitove o izuzetnim sposobnostima pojedinih životinja.
Danas znamo da je komarac za nas neuporedivo opasniji od tigra. Retki su tigrovi koji prilaze naseobinama i napadaju čoveka, a broj njihovih žrtava nije veći od nekoliko desetina godišnje. Pravi ubica ljudskog roda je sićušni insekt, čija težina jedva dostiže dva miligrama. Reč je o komarcu iz roda Anopheles, sposobnom da običnim ubodom zarazi malarijom 40 odsto stanovnika naše planete. Svetska zdravstvena organizacija svake godine zabeleži 300-500 miliona akutnih slučajeva ove bolesti od koje umre viče od milion osoba. Pritom su posebno ugroženi deca i trudnice.
Na sličan način srušen je i mit o gepardu kao najbržoj životinji na svetu, koja je u stanju da na kratkim razdaljinama dostigne brzinu od 112 kilometara na čas. Pokazalo se, međutim, da to nije ništa u poređenju sa sivim sokolom koji se iz visine obrušava na svoj plen brzinom od 300 kilometara na čas.
Isto tako, kao što smo dugo verovali, lav nije najglasniji među životinjama. Njegova rika se već na razdaljini od 10 kilometara više ne može čuti. Ali, zato, pesma grbavih kitova može da se čuje na razdaljini od nekoliko hiljada kilometara, s kraja na kraj Atlantika. Njihovo dozivanje na niskim frekvencijama od 20000-10000 herca, veoma se lako širi kroz vodu i dostupno je ljudskom uhu.
Kad je reč o životinjama sposobnim da pređu velike razdaljine, obično pomislimo na stada gnua koji su u stanju da prevale put od 3000 km, da bi iz nacionalnog parka Serengeti stigli do pašnjaka u parku Masai Mara, u Tanzaniji. To je, ipak, sasvim bezazlen poduhvat u poređenju sa razdaljinom od 40000 km, koju svake godine, pri odlasku i povratku, savlada arktička lasta, od obala Evrope blizu Severnog pola, gde se gnezdi, do Antarktika gde provodi zimu.
Za afričkog slona obično se mislilo da je u stanju da podigne najveši teret. Teška pet do šest tona, ova životinja može surlom da podigne 270 kg, i da na leđima ponese teret od jedne tone. Ali, pravi snagator je u stvari balegar, sposoban da podigne teret 850 puta veći od sopstvene težine.
Snežnog leoparda sa Himalaja smatraju šampionom u skokovima udalj. U stanju je da skoči preko 15 metara, što je 11 puta više od dužine njegovog tela. Ovaj rekord uspela je da obori obična buva, sićušan parazit koji se hrani krvlju životinja i nije teži od jednog miligrama. Bez krila, ali snabdevena dugačkim i snažnim nogama, buva može da ostvari skokove 220 puta duže od sopstvenog tela.
Šampion dugovečnosti
Kao pojam dugovečnosti obično spominjemo džinovsku kornjaču sa Galapagosa, dugačku 180 cm i tešku oko 300 kg, koja može da doživi starost od preko 200 godina. Zaista rekordan vek ako se izuzme jedna školjka koja živi u islandskim vodama. Reč je o primerku školjke Arctica islandica, starom 400 godina, koji su otkrili naučnici sa Bangor univerziteta, u Velsu. Nazvali su je Ming po čuvenoj kineskoj dinastiji koja je u vreme rođenja ove školjke bila na vlasti.
Čelični ugriz
Kao pirmer životinje sa najsnažnijim čeljustima uvek se spominje bela ajkula, čiji zagriz ima jačinu od 301 kg i u stanju je da čoveka preseče na pola. Ali, nisu to najjače “makaze” u životinjskom svetu. Čeljusti krokodila, sa jačinom zagriza od 1125 kg, četiri puta su snažnije.
S. Jovičić/ZoV
foto:free-images.org.uk
TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________
VELIČANSTVENE STENE BELOGRADČIKA
Subota, 28. jul 2012. godine.
Dvadeset članova Društva „SOKO“, kreće u pohod ka galeriji prirodnih fenomena u susednu Bugarsku.
Prvo odredišno mesto-grad Belogradčik.
Tvrđava i stene Belogradčika.
Nije mi ovo prvi „susret“ sa veličanstvenim stenama.
No, svaki novi susret i doživljavanje ovog nestvarnog, prirodnog fenomena ostavi me bez daha.
Dok povratim dah, delovi doživljavanja i preživljavanja bajke, zabeleženi okom kamere u rukama Jordanovim.
Bora*S
video: by Jordan D
TAMOiOVDE 