VIRŠLE U ZEMIČKI…

tamoiovde-logo

SIMBOL NAŠEG DETINJSTVA ZAVRŠIO NA IZLOŽBI U NJUJORKU, A SEĆATE LI SE OVOGA?

ČUVENI CRVENI KIOSK, SIMBOL JEDNOG VREMENA, NA IZLOŽBI JE U MUZEJU MODERNE UMETNOSTI U NJUJORKU.

Autori izložbe su Martino Stierli, kustos za arhitekturu i dizajn muzeja MoMA, Vladimir Kulić, beogradski profesor arhitekture na Florida Atlantic University, a saradnik je i Ana Kats, takođe iz MoMA muzeja

U MUZEJU MODERNE UMETNOSTI U NJUJORKU U TOKU JE IZLOŽBA “BETONSKA UTOPIJA: ARHITEKTURA U JUGOSLAVIJI 1948-1980”, NA KOJOJ JE IZLOŽEN I ČUVENI CRVENI KIOSK KOJEG SE MNOGI SEĆAJU S GRADSKIH ULICA IZ VREMENA BIVŠE ZAJEDNIČKE DRŽAVE.

Izložba je podeljena u tri celine: “Modernizacija”, “Globalne mreže”, “Svakodnevni život i Identiteti”, a teme koje se obrađuju su urbanizacija velikih razmera, tehnološki eksperimenti i njihova primena na svakodnevni život, konzumerizam, spomenička kultura i globalni uticaj jugoslavenske arhitekture.

Izložba je otvorena 15, jula, a u njujorškom muzeju biće do 13. januara 2019.

Foto: facebook.com/ZiveoZivot/

Izvor:vanredno.com

____________________________________________________________________________________________

MUZEJ ŠIBICA – SREMSKI KARLOVCI…

tamoiovde-logo

U Muzeju šibica u Sremskim Karlovcima izložena je kolekcija koju je oformila Jasna Novak (Zagreb, 1. jun 1925 – Beograd, 10. maj 2002.), koju poslednjih 15 godina Jovana Popović Benišek nastavlja da nadograđuje.

Od 2013. godine deo kolekcije stalno je izložen u prvom privatnom Muzeju šibica u Srbiji. Muzejske prostorije nalaze se u okviru adaptirane porodične kuće Jovane Popović Benišek.

Kolekcija danas sadrži preko 25 000 eksponata, koji potiču iz raznih zemalja i kontinenata. Izložene su kutijice različite po formi, veličini, dizajnu pa čak i materijalima – tu su cilindrična, zlatasta italijanska pakovanja ukrašena reprodukcijama slika umetnika svetskog renomea, remek dela japanske strpljivosti izrađena na peliru i svili, francuske šibice sa pikantnim motivima i predstavama.

Na temeljima brižljivo čuvanog materijala i dugotrajne studiozne analize, oblikovan je koncept postavke. Ova bogata kolekcija šibica, uz informacije o istorijatu šibica, kolekcionaru i samoj kolekciji omogućava uvid u promene koje su se desile u istoriji dizajna proteklih 170 godina, ali ona predstavlja i svojevrsnu hroniku društvenih promena.

Ova filumenistička kolekcija poseduje veliki broj nalepnica za kutije šibica.Neke od njih su došle pravo sa fabričke trake i još su u tabacima.

 

Adresa: Mitropolita Stratimirovića 72 Sremski Karlovci

Telefon: +381 (0)21 884 147

E-mail: info@muzejsibica.com

Web: www.muzejsibica.com

Facebook: www.facebook.com/pages/Muzej-%C5%A1ibica/175431802664680?fref=ts

 

Izvor: vojvodinaonline.com


Zahvaljujem na preporuci gospodinu Blagoju Stojanoviću iz Negotina.

Bora*S

_____________________________________________________________________________________________

MALA CRNA HALJINA…

tamoiovde-logo

Kako se menjao ovaj stilski klasik kroz istoriju

Kad se započne razgovor o modi, retko koji će izostaviti pominjanje možda i najvećeg modnog i stilskog klasika ‒ male crne haljine.

Koko Šanel i ilustracija koja se pojavila u Vogu

Popularna LBD (little black dress) smatra se ključnim komadom koji svaka dama koja drži do stila mora da poseduje. Čuveni Karl Lagerfeld je rekao da niko ne može biti preterano ili nedovoljno sređen kada nosi malu crnu haljinu. Brojni modni dizajneri uključuju ovaj komad odeće kao standardan deo gotovo svake nove kolekcije.

Ništa ne prolazi bez male crne haljine, a evo kako je ona prolazila kroz istoriju.

Prvo pojavljivanje male crne haljine

Poreklo male crne haljine vezuje se za dvadesete godine prošlog veka i dizajnere Koko Šanel i Žana Patua. Priča kaže da su oni pokušavali da osmisle komad odeće koji će ujedno biti i priuštiv i šik. Jednostavno, svetu mode je trebalo nešto što će svaka žena poželeti, ali će, za promenu, moći i da kupi.

Danas mala crna haljina je igranje na sigurno, ali je tada ona bila svojevrsni rizik.

No, bio je to rizik koji se dobrano isplatio. Vreme je pokazalo da je mala crna haljina više od trenda, jer trend umire sa svakom sezonom, dok ona preživljava iz godine u godinu.
Prvobitna mala crna haljina bila je dugačka do listova i ravno sečena. Koko Šanel ju je 1926. godine predstavila ni manje ni više nego u Vogu, modnoj bibliji.

Uredništvo ovog kultnog časopisa nazvalo je malu crnu haljinu Šanelovim fordom. I istina je, ono što je za Fordovu kompaniju bio T model, za kuću Šanel bila je mala crna haljina. Njena jednostavnost i mogućnost da bude prikladna za sve prilike učinili su je normom u svetu mode i stila.

Štaviše, može se reći da je upravo mala crna haljina i doprinela tome da crna bojapostane toliko značajna u svetu mode i siguran način da neko ostavi utisak kao osoba od stila. Ono što je pre male crne haljine bila boja žaljenja, od tada postaje boja elegancije.

Istina, crnina se i danas vezuje za žalost, međutim, to nije nužno i prva asocijacija kada se spomene ova boja, naročito ne u svetu mode.

Mala crna haljina i njena transformacija

U početku, mala crna haljina nije nužno bila tako mala, bar ne za današnje standarde.

Crtež Koko Šanel koji se pojavio u Vogu predstavljao je haljinu srednje dužine koja je čak imala i rukave. Međutim, već sledeće godine rukavi se gube, a haljina dobija elegantniju i izazovniju notu iako je i dalje dugačka. Već nakon dve-tri godine, mala crna haljina počinje da uvodi kombinaciju materijala, pa tako ramena i dekolte prekriva čipka.

Početak tridesetih označiće vrhunac dekadencije za ono vreme, jer haljina biva nikad kraća (seže do kolena), a kroj je osmišljen tako da otkriva ramena i leđa. Međutim, kako to sa trendovima biva, ovakav trend brzo se pretvara u svoju suprotnost. Do 1935. mala crna haljina ne samo da se vraća na staru dužinu nego je i premašuje, pa tako seže do polovine listova ili čak članaka.

Postepeno se u modu vraćaju i rukavi, najpre kratki, da bi potom ravni, dugi rukavi obeležili kraj tridesetih.

Nova decenija donosi i nove promene, pa do tad relativno ravno sečena suknja počinje da dobija volumen. Mala crna haljina sada postaje haljina A kroja, a elegancija počinje da ustupa mesto komforu. Otprilike u drugoj polovini četrdesetih, Šanelu se pridružuje druga vodeća modna kuća koja je dosta uticala na status koji danas ima mala crna haljina.

Radi se, naravno, o modnoj kući Dior.

S istorijske tačke gledišta, mala crna haljina nekako je uvek oslikavala duh civilizacije. Nakon Drugog svetskog rata, društvo počinje da se opušta, zabave i društveni događaji dobijaju na važnosti, a takvo raspoloženje u društvu je plodno za modne dizajnere. Tako mala crna haljina počinje da se pretvara u komad koji se graniči sa umetničkim, za razliku od ranijih godina kada su je više smatrali uniformom.

„Novi izgled‟ male crne haljine

Ovu kompletnu struju pokrenula je modna kuća Dior koja je predstavila tada popularni „novi izgled.‟ Ukratko, malu crnu haljinu odlikovao je uzak struk i široka suknja sa puno volumena, dok je najpopularniji gornji deo ličio na košulju kratkih rukava sa jednim redom dugmadi.

Dizajneri od tog trenutka počinju da se igraju krojem, i tokom pedesetih gotovo da je nemoguće definisati neki generalni stil male crne haljine. U čitavoj istoriji mode, ovo je možda i najuzbudljiviji period kada je mala crna haljina u pitanju, jer su neki od kultnih krojeva nastali upravo u ovoj dekadi. Redom svi poznatiji krojevi pripadaju Dioru, i sve ih odlikuje uzak struk i suknja do listova, ili polovine listova.

Tokom godina koje su usledile, mala crna haljina će doživeti brojne transformacije, a dužina i kroj menjaće se gotovo iz sezone u sezonu. Još kada se šezdesetiih pojavila mini-suknja, mala crna haljina dobila je potpuno novu, zabavniju dimenziju. Od tada, pa do danas, mala crna haljina nije abdicirala sa trona koji čvrsto drži kao kraljica stila i elegancije.

Štaviše, ova tekovina mode uspela je da se uklopi u različite modne i muzičke pokrete, pa su je jednako kombinovali sa pank frizurama, martinkama, različitim čizmama, ili je dekonstruisali za potrebe grandž pokreta.

Kako bilo, mala crna haljina uspela je da se prevede na svačiji stilski jezik.

Mala crna haljina u popularnoj kulturi

Kada se pojavila dvadesetih godina prošlog veka, mala crna haljina postala je gotovo neodvojivi deo popularne kulture. Neko bi rekao da to tako biva kada vas svetu predstavi jedna veličina kakva je Vog.

Možda se prvi upliv male crne haljine u vode popularne kulture desio u crtaću o Beti Bup. Iako ovu animiranu junakinju danas prepoznajemo po njenoj crvenoj haljinici, u originalnom crtaću, haljina je bila crna. Izvesno je da je haljina bila crna jer tada nije bilo televizije u boji, ali je, tehnički, ovo bilo jedno od prvih pojavljivanja male crne haljine na televiziji.

Merilin Monro naročito je volela da nosi malu crnu haljinu (film Džungla na asfaltu)

Nakon Drugog svetskog rata, a naročito tokom pedesetih, mala crna haljina bila je prvi izbor poznatih glumica i fatalnih žena Holivuda, kakva je, na primer bila Merilin Monro.

No, iako ju je popularizovao Holivud, mala crna haljina je remek-delo francuske mode, pa su je tako nosile i velikanke francuske kulture kakva je, na primer, Edit Pjaf koja je tokom svoje duge karijere gotovo uvek nastupala u elegantnoj maloj crnoj haljini. Kasnijih godina, malu crnu haljinu nosile su i Brižit Bardo i mnogo druge dive francuskog glumišta.

Odri Hepbern u „Doručku kod Tifanija“, Izvor: Trailer screenshot – Breakfast at Tiffany’s trailer, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=16292840

No, da se vratimo Holivudu ‒ 1961. godine stupa na scenu još jedna kultna inkarnacija male crne haljine. Te godine izlazi Doručak kod Tifanija u kome Odri Hepbern paradira u haljini koju je dizajnirao Hubert de Živanši. Pored nje, ikone koje su inspirisale dizajnere da stvaraju nove verzije male crne haljine 60-ih bile su i Džeki Kenedi i Sofija Loren.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, mala crna haljina proslavlja se i u svetu rokenrola, a popularizuju je dive poput Debi Hari.

Ukoliko vam se čini da je Šanelovo čedo tokom godina odlutalo u ruke drugih dizajnera, ne varate se. Jednostavno, čitava modna kuća Šanel počela je da gubi svoj sjaj koji je imala u vreme Koko Šanel, pa ni ne čudi da se onda nisu znatno isticali u kreiranju male crne haljine. To naravno ne znači da ona nije bila deo njihovoh kolekcija, ali, naprosto, Šanel više nije izbacivao ništa toliko dobro da bi parirao drugim modnim kućama.

No, to se kolo okreće osamdesetih kada na čelo ove kuće stupa perspektivni Karl Lagerfeld, koji je preporodio modnu kuću Šanel, a u tome mu je pomogla i mala crna haljina koju on predstavlja kao stub elegancije. U njegovim kolekcijama mala crna haljina prelazi u sferu visoke mode i pojavljuje se u brojnim varijacijama.

No, i pored toga, popularnost ove haljine će blago uminuti, jer je crna boja za osamdesete bila previše mirna i ukroćena, što ne čudi za jednu epohu koja se odlikovala ekscesom u svakom pogledu. Opet, tako karakteristično za svet mode, ovaj trend smenjuje njegova potpuna suprotnost, a sa minimalizmom devedesetih i mala crna haljina ponovo stupa na scenu.

I ovoga puta zaista mislimo mala. Simbol ove dekade je haljina koju je često nosila Poš Spajs, tj. Viktorija Bekam u danima kada je nastupala sa Spajsicama. Njena haljina bila je ekstremno kratka i imala je tanke bretele.

Gotovo da nema popularne dame koja nije ponela malu crnu haljinu makar jednom, a često su je koristile kako bi prenele svetu neku poruku.

Tako je, Lejdi Di, nakon što se razvela od princa Čarlsa, za svoju „osvetničku haljinu‟ (kako su je mediji prozvali) odabrala upravo riskantnu malu crnu haljinu. Zanimljivo je da se radi o istoj maloj crnoj haljini koju je nosila na prvom pojavljivanju nakon što se verila sa princom Čarlsom; upravo onoj haljini koja je do te mere uzburkala britansku javnost, da se čitava ujdurma graničila sa skandalom u britanskoj štampi.

Mala crna haljina pokazala se i kao toliko moćno oružje da je mogla i da promeni nečiji život. Naime, brojni modni kritičari (pola u šali, a pola u zbilji) kažu da je mala crna haljina koju potpisuje Versaće, a u kojoj se Elizabet Herli pojavila na premijeri filma Četiri venčanja i sahrana ono što je ovu glumicu lansiralo u svet filma i popularnih ličnosti.

No, kada je konkretno o modi reč, koliko je mala crna haljina stilski klasik i od kolikog je značaja za istoriju mode govori i činjenica da je čuveni Andre Leon Tali 2012. posvetio izložbu ovom modnom komadu u Američkom muzeju umetnosti u Savani, na osnovu koje je objavio i knjigu Mala crna haljina u kojoj se predstavljen dug istorijski put do klasika kakav je danas.

 Slađa Stamenković

Izvor: kultivisise.rs

_____________________________________________________________

 

NJEGOVO VISOČANSTVO BICIKL: VELIKI POVRATAK…

tamoiovde-logo

 

Davne 1884. godine, slavni Mark Tven, u svojim kasnim četrdesetim godinama, odlučio je da nauči da vozi bicikl. Vremenom je to i uspeo. Bez obzira na telesne kontuzije, Tven je promovisao novi sport: „Nabavite bicikl,” pozvao je čitaoce. „Nećete zažaliti, ako živite!”

Kratka istorija bicikala

Tokom sledeće decenije, milioni Amerikanaca svih uzrasta i zanata okrenuli su se pozivu pedalera. Osnovali su biciklističke klubove, sakupljali opremu, sastavljali pesmice, čak su i remontovali žensku modu i preradili pravila socijalnog ponašanja.

Od velosipeda koji je izazvao masovnu proizvodnju, preko penny-farthing bicikla čudnog izgleda, pa i do kargo i elektronskog bicikla, oblik i svrha menjali su se vremenom…

Bezbednosni bicikl ženama je pružio nazapamćenu mobilnost, doprinoseći njihovom većem učešću u životima zapadnih naroda. Krajem 19. veka žene su prigrlile svoju sve veću slobodu, pa se i način oblačenja promenio. Dugačke suknje smetale su im da okreću pedale, a korseti su ih sputavali u kretanju. Suknje su se skratile, a gornji delovi postali su široki i od laganijih materijala.

Biciklistička groznica krajem 19. veka podmazala je zupčanike industrija, pošto su proizvođači pronalazili nove načine da ubrzaju i standardizuju proizvodnju. Takođe su uspeli da osveže okvir bez ugrožavanja snage i načinili su vožnju udobnijom, dodavanjem novog radikalnog izuma – pneumatske gume.

Ipak, biciklistička pomama bila je kratkog daha, jer je početkom 20. veka zamenjena novom fascinacijom – automobilom. Ali, kako je u Americi potražnja bivala sve manja, u Evropi je bila sve veća. Dok je u Americi bicikl postepeno postao dečja igračka, u Evropi je to ostala aktivnost za odrasle.

Vožnja bicikla kao način života

Bicikli se danas smatraju rešenjem za mnoge takozvane društvene bolesti: zagađenje vazduha, globalno zagrevanje, gojaznost, saobraćajne gužve. Svakako je jedan od najčistijih načina transporta. Otprilike je 50 puta energetski efikasniji od vožnje automobila i četiri puta efikasniji od hodanja. Tajna njegovog uspeha kao koncepta prevoznog sredstva je što rado prihvata sve uticaje i novine, a pri tome ostaje autentičan i lako prepoznatljiv.

Vrlo popularan je i električni bicikl, tzv. e-bike. Primer možete pogledati na sajtu E-prime.net. Pored prednosti za okolinu – vozila su sa nultom emisijom štetnih gasova, pošto ne emituju nikakve nusproizvode sagorevanja – ova vrsta bicikala ima i zdravstvene prednosti. Pokazali su se korisnim za programe rehabilitacije srčanih bolesnika, smanjuje stopu smrtnosti kod istih, a i pomaže pri gubljenju težine. Leonardo Dikaprio jedan je od zagovornika očuvanja prirode, pa i sam uživa u pogodnostima električnog bicikla.

Amsterdam i bicikli

Veliki broj gradova i zemalja danas podržava biciklističku kulturu. Zemlje poput Danske, Holandije, Nemačke, Belgije, Švedske, Kine, Japana, pored priznanja da su „bicycle friendly”, podrazumevaju da je biciklistička kultura integralni deo pejzaža.

To znači da poseduju dobro razvijenu biciklističku infrastrukturu, odvojene staze za bicikliste, objekte za skladištenje i parkinge, specijalizovane za ovo prevozno sredstvo. Najpoznatiji grad po tome jeste Amsterdam, gde 63% Holanđana dnevno koristi bicikl.

Bicikl i moda

Bicikl je naravno našao svoje mesto i u modnoj industriji. Postoje specijalizovane radnje koje prave biciklističku opremu i odeću pogotovo, koja se uklapa u vaš stil. Vožnja bicikla više nije samo stvar rekreacije ili sporta – zvanično je i šik. Promovisali su ga kako poznati modeli (Ejdžines Dejn, Erin O’Konor, Karli Klos), tako i poznati kreatori (Vivijen Vestvud). Modna kuća Šanel je 2007. godine izbacila ograničeno izadnje bicikala za neverovatnih 6.000 funti. Pratila ju je modna kuća Guči sa ograničenom serijom crvenih bicikala sa korpom, inspirisanih Pekingom, za 3.400 dolara.

Fixie bicikl

Mnogo lepšeg izgleda nego recimo mauntin bajk (kod nas poznatiji i kao brdaš), holandske ili vintidž marke poput Pashley, Velorbis i Grand 1888 omogućavaju biciklistima da budu moderniji. To su sporije mašine zgodne za laganije vožnje – zamislite vožnju do kuće sa cvećem u pletenoj korpi, i dobićete ideju o tempu.

Ukoliko želite da izgledate retro, bicikl je deo ukupnog stila. Čak je i Vog promovisao modni biciklizam, pod parolom da je bike style novi street style. Svojim čitaocima nudili su ideje za odevne kombinacije u skladu sa biciklom koju voze. Hipsterska supkultura takođe promoviše bicikl kao svoj obavezni dodatak, i to tzv. fixed gear(fixie – bez menjača, sa krutom vezom između zadnjeg točka i zupčanika).

od Vesna Jovanović

Izvor: kultivisise

______________________________________________________________

NAJPOPULARNIJI DVOTOČKAŠ…

tamoiovde-logo

Početkom proleća budi se želja za što dužim boravkom u prirodi. Jedan od najboljih načina za uživanje u prolećnim bojama i mirisima jeste vožnja biciklom. Otkrivanje novih staza, uživanje u blagodetima gravitacije nizbrdo, pobeđivanje samog sebe uzbrdo, znači živeti zdravo, u dogovoru sa prirodom. Da li ste se, pri nekoj od vožnji, zapitali kada i gde je nastao bicikl?

Coventry-Machinists-Company-Ariel (1)

Dvotočkaš „Ariel“

Simpatične preteče bicikla

Istorija bicikla počinje sa nemačkim baronom Karlom fon Drajsom, koji je, da bi se lakše i brže kretao po dvorskoj bašti, još davne 1817. godine konstruisao preteču današnjeg bicikla. Model se sastojao od dva točka iste veličine i upravljača pričvršćenog za „ram“ koji je trebalo da se opkorači. Ta naprava, popularno nazvana „Dresina“ bila je napravljena od drveta a kako nije imala pedale, pokretala se nožnim guranjem. Taj „drveni konjić“ kretao se 15 kilometara na sat, a zbog „nožnog pogona“ nije bio mnogo popularan jer nije mogao poslužiti ni za šta drugo sem za „vožnju“ po bašti.

Kros-kontri takmičenja i mauntin-bajk

Od 1981. godine, kada počinje masovnija proizvodnja takozvanog mauntin-bajka, počinje i održavanje kros-kontri takmičenja (koja su, doduše, u svetu bila poznata još sedamdesetih godina). Na Olimpijskim igrama 1996. godine u Atlanti ta disciplina je i prvi put ušla u program igara: muškarci su nastupili na stazi dužine 40-50 km a žene na stazi od 30-40 km.
Konstrukcija tog bicikla razlikuje se od bicikla za piste i drumske trke po jačem i širem ramu, kao i po širim gumama; omogućeno je čak 27 brzina sa tzv. superniskom – „bakinom“ brzinom za najveće uspone. Prilikom vožnje tim biciklom, zaštitna kaciga je obavezna.

Dvadesetak godina kasnije, škotski kovač Mekmilan olakšao je vožnju tako što je dizajnirao dvotočkaša sa pogonom na pedale. Model iz sedamdesetih godina pretprošlog veka skoro je definisao karakteristike sadašnjeg bicikla. Englezi Džejms Starli i Vilijem Hilman dizajnirali su prototip klasičnog bicikla metalne konstrukcije sa lančanim prenosom na zadnji točak. Model je mogao da razvije brzinu između 23 i 24 kilometra na sat. 

Da bi vožnja bila udobnija, a pre svega stabilnija i sigurnija, Englez Lever je 1876. godine konstruisao prvi tricikl sa svetlom za noćnu vožnju. Zbog svojih prednosti taj trotočkaš je bio veoma popularan, što je dovelo i do njegove masovne proizvodnje.

Nova, udobnija era

Džon Danlop Junior na biciklu

Godinama kasnije, dizajn i konstrukcija bicikla su se menjali i usavršavali. Godina 1888. je, ipak, bila prelomna jer je Džon Bojd Danlop, veterinar iz Belfasta, izmislio pneumatske gume koje su obezbeđivale udobniju i „mekšu“ vožnju. Tada su bicikl počele da koriste i žene, koje su govorile da nijedna druga stvar nije učinila više za njihovu emancipaciju, mada su ga ipak najviše koristili muškarci koji su se njim prevozili do posla.

Tih godina otpočela je i masovna proizvodnja tog prevoznog sredstva u Americi, koja je sa milion prodatih primeraka godišnje donosila zaradu od čak trideset jedan milion dolara. To je dovelo i do organizovanja prvih biciklističkih trka i osnivanja biciklističkih saveza. Tako je prvo svetsko prvenstvo amatera održano 1893. godine u Čikagu, a svetsko prvenstvo profesionalaca je organizovano dve godine kasnije. To je dovelo i do toga da se na Olimpijskim igrama, koje su se održale 1896. godine, biciklizam uvrsti u jednu od takmičarskih disciplina, a nekoliko godina kasnije, prvo mesto u takmičarskom izazovu zauzela je etapna trkaTur de Frans, koja se u Francuskoj održava još od 1903. godine.

Novi dizajn popularnih dvotočkaša

Pedesetih godina 20. veka konstruisan je i ženski bicikl koji je savijenom prečagom između volana i sedišta omogućavao udobnu vožnju čak i u dugim suknjama. Pošto su mogli da ga voze i muškarci, cena je bila poprilično visoka. Šezdesetih godina pojavio se bicikl sa tzv. banana sedištem i volanom kome je mogla da se podešava visina.
I na našim prostorima biciklizam je prisutan već od kraja 19. veka. Prvi biciklistički savez Jugoslavije osnovan je 1919. godine, kada je i održano prvo drumsko prvenstvo biciklista.

Idealno rekreativno sredstvo

Na Zapadu je biciklizam podignut na nivo kulta. Postoje prenoćišta za bicikliste, obeležene staze koje vode kroz živopisne predele duge i po više stotina kilometara, turistički aranžmani za bicikliste, štampane brošure…

Kod nas je situacija pomalo drugačija, ali je činjenica da je vožnja biciklom dobra zamena za trčanje jer manje oštećuje kolena, a jača leđne mišiće i kičmu. Bicikl nazivaju još i „pokretnom teretanom“ jer tokom vožnje svi mišići učestvuju u naporu i svi se učvršćuju – mišići nogu i zadnjice, stomačni i grudni mišići, mišići ruku.

Najbolje je, smatra se, voziti bicikl tri puta nedeljno. Lekari ga preporučuju kao idealno rekreativno i rehabilitaciono sredstvo. Biciklista ujednačava rad srca i pluća, harmonizuje pokrete i ujednačava metabolizam. Deset minuta vožnje na dan dovoljno je za poboljšanje mišićnog tonusa, cirkulacije i zdravlja zglobova. Za poboljšanje srčane funkcije dovoljno je pola sata, a ko želi da ubrza metabolizam i sagori masnoću, treba da vozi bicikl 50 minuta dnevno.

AUTOR: Vladana Rašić Dragojević

IZVOR: RTS  / 16. mart 2017.

__________________________________________________________________

„AVANTURA PARK“ KOD RESAVSKE PEĆINE…

 

tamoiovde-logo

Otvaranje Avantura parka kod Resavske pećine na leto 2017.

Resavska pećina ove godine beleži rekordan broj posetilaca – 50.000, što je za oko pet hiljada više nego lane, a na nivou rekordne posećnosti iz 2002.

ropes-144

Ilustracija, foto: Pixabay

Dogodine će gostiju sigurno biti i više, jer je završena prva faza izgradnje „avantura parka“, koji bi, kada bude otvoren krajem jula 2017, trebalo da privuče zavisnike od adrenalina. Reč je o dodatnom sadržaju za posetioce koji vole aktivan odmor, a koji će omogućiti i poboljšanje psihofizičkih sposobnosti kod dece i odraslih, kao i savladavanje straha od visine.

Naredne godine u planu je realizacija druge faze ovog projekta u okviru kojeg će biti izgrađeni sadržaji za decu od tri i više godina.

– „Avantura“ ili „adrenalin park“ izgrađen je na drvenim stubovima na kojima su postavljene prepreke. Sadržaji koji nude razvoj i rešavanje motoričkih sposobnosti u otežanim uslovima, kao i savlađivanje straha od visine, imaju uticaj na povećanje broja veza sinapsi u mozgu, odnosno intelektualnih sposobnosti dece – kaže direktorka JP „Resavska pećina“ Milica Petrović, i dodaje da će zanimljivi i raznovrsni sadržaji privući veliki broj mladih, jer će im omogućiti bavljenje novim sportskim disciplinama.

Park sadrži adrenalin poligon, veštačku stenu i mini adrenalin poligon za najmlađe. Pored toga što motiviše mlade na fizičku aktivnost i odvaja ih od kompjuterskih ekrana, izgradnja celog parka otvoriće nova radna mesta.

Izvor: turistickisvet/ Novosti (Z. G./28. decembar 2016.)

________________________________________________________________________________

OVA SRPSKA KUĆA ODUŠEVILA JE CEO SVET…

tamoiovde-logo

I vi ćete odlepiti kada je vidite!

Ova kućica je smeštena na južnoj strani planine Maljen i uzidana je u padinu, zbog čega je i zadržala autentičnost planinskih brvnara

kuca-na-planini-maljen-5-620x350

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Koliko vremena je prošlo otkako ste poslednji put videli neku malu kuću, a toliko lepu i utopljenu u prirodu da ste ostali bez komentara? Ne znamo kada vam se poslednji put desilo tako nešto, ali smo sigurni da ćete upravo sada ostati bez komentara.

Naime, na planini Maljen sagrađena je mala vikendica koja je toliko jednostavna, a toliko posebna, da nikoga ne može ostaviti ravnodušnim, pa čak ni one koji vole luksuz i raskoš.

Da li biste živeli u ovakvoj vikendici?

Da živim usred ničega okružen/na šumom i životinjama? Nikada!

Mogao/la bih da provedem neko vreme, ali ne bih mogao/la da živim tu

Obožavam prirodu tako da verujem da bih bio/la veoma srećan/na u njoj

kuca-na-planini-maljen-2

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Tijana i Andreja Mitrović, koji se bave projektovanjem i dizajniranjem su tvorci ove vikendice koja je trebalo da pokaže kako moderna i tradicionalna arhitektura može da se spoji, pa su za krajni rezultat svoje ideje dobili vikendicu na obroncima Maljena, koja se savršeno uklapa u okolinu.

Inspirisani su bili srpskom tradicionalnom brvnarom, a planinski objekat je dimenzijama usklađen s prirodnom vegetacijom, niskim zimzelenim rastinjem, dok je njegov oblik proistekao iz planinskih uslova i uklopljen je u otvoreni, strmi i kameniti teren.

kuca-na-planini-maljen-3

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Ova kućica je smeštena na južnoj strani planine i uzidana je u padinu zbog čega je i zadržala autentičnost planinskih brvnara, a njene fotografije su objavljenje na OVOM BLOGU.

Verovali ili ne, iako deluje kao veoma mala, ova vikendica može da primi i do sedam ljudi. Na dva sprata je, pa je u njenom donjem delu smeštena kuhinja, dnevna soba i trpezarija, a na spratu se nalazi kupatilo i velika prostrana spavaća soba iz koje se pruža predivan pogled na pejzaž.

kuca-na-planini-maljen-4

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Sve ovo je deo projekta mladih arhitekata Srbije, a koliko je uspešan i koliko je zadivio svet pokazuje činjenica da su vest o ovoj vikendici preneli i vodeći svetski magazini iz sveta arhitekture “Wallpaper” i “Archaily“.

kuca-na-planini-maljen-1

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Nadam se da se i vama dopala kao što je i nama.

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Izvori: kutaknet (Telegraf /4. novembar 2015.)

________________________________________________________________________________

ČULO KOJE NEMAJU SVI…

tamoiovde-logo

”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Pavana Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima

pawan-sinhaDugogodišnji život bez boja i vizuelnih opažanja. Jedino razlikuju tamu od svetlosti i uče da upoznaju stvarnost pomoću drugih čula.

Znaju kako izgleda dodirnuti stolicu, pomirisati lotosov cvet, znaju glas svojih roditelja ali ne znaju kako bilo šta od toga izgleda.

A onda jednog dana, entuzijastičan naučnik sa medicinskim timom dolazi u njihov život i nakon brojnih pregleda i lečenja, dobijaju još jedno čulo – vid.

Na početku je to samo zbrka senzacija, igra boja i svetlosti bez ikakvog reda i smisla, a šta se kasnije događa, pitanje je koje postavlja Pavan Sinha.

Nakon završenih studija kompjuterskih nauka u Nju Delhiju, Pavan Sinha je doktorirao na MIT–u (Massachusetts Institute of Technology) gde danas radi kao profesor na Odeljenju za mozak i kognitivne nauke, a pre 12 godina je započeo jedan neobičan projekat. ”Prakaš” na sanskritu znači ”svetlost” pa je ovim imenom nazvan projekat koji, prema rečima Sinhe, treba da vrati svetlost u živote indijske dece ali i da osvetli nauku novim saznanjima.

Pesimistični podaci

Najveći procenat slepe dece živi u Indiji, pesimistični su podaci Svetske zdravstvene organizacije. Još pesimističnija je činjenica da oko 40 odsto ove dece ima slepilo koje je izlečivo, ali ne i priliku da se leči. Od lepšeg pogleda na svet ih ne odvajaju samo siromaštvo, loši uslovi života, velika udaljenost od medicinskih centara, nedostatak bolnica u kojima mogu da se leče osobe ovog uzrasta, već i predrasude.

Neke od njih nisu raširene samo među neobrazovanim stanovništvom već i među naučnicima. Među oftamolozima je dugo vladalo mišljenje da tinejdžeri koji su slepi od rođenja nakon operacije neće moći da progledaju i da njihov mozak nije u mogućnosti da primi nove čulne senzacije čak ni onda kada su oči zdrave.

Ovakav zaključak je izveden iz eksperimenata koje su šezdesetih godina sprovodili nobelovci Torsten Vizel i Dejvid Habel na mačkama i majmunima. Oni su došli do značajnih otkrića i između ostalog utvrdili da ako mozak ovih životinja ne dobija vizuelne signale u kritičnom periodu života, njihov vid se ne može više vratiti. Međutim, prema mišljenju Pavana Sinhe, vrlo brzo je analogijom zaključeno da ovo važi i za ljude pa je malo odraslih koji su operisani.

Na svom putovanju kroz Indiju na kom je želeo da sazna zašto je ovo zemlja slepe dece, Sinha je susreo i nekoliko ljudi koji su operisani kao tinejdžeri i mogu da vide. Taj broj deluje beznačajno u odnosu na broj slepe dece koje u ovoj zemlji ima između 200.000 i 700.000 ali je bio dovoljan razlog da Sinha pokuša da vraća svetlost i započne projekat Prakaš.

Znao je da nije lako ubediti fondacije da novac ulože u lečenje tako velikog broja dece, naročito ako ona žive daleko od država koje upravljaju ovim novcem, pa je odlučio da humanost spoji sa naukom koja je potrebna svima. Fenomen dece koja u svojim tinejdžerskim danima dobijaju novo čulo, savršeno se uklapao u potragu za odgovorom na pitanje ”Kako učimo da vidimo?” koje je i ranije zanimalo Sinhu i njegove kolege.

Projekat Prakaš je zbog svog naučnog i humanitarnog aspekta dobio podršku i novac, a Pavan Sinha je sa svojim timom počeo da postavlja medicinske kampove u delovima Indije sa najlošijim uslovima za život. Upravo tu su deca zbog problema kao što je katarakta, koji bi u nekom drugom dela sveta bio izlečen u prvim mesecima života, odrastala uskraćena za jedno čulo. U ovim kampovima je više od 40.000 dece prošlo kroz preglede, istraživanja a oni kod kojih je pronađeno da se uzrok slepila može ukloniti, odlazili su na lečenje u Nju Delhi. 

Projekat je započeo 2004. godine i još uvek traje, a Pavan Sinha veruje da će broj dece kojoj će pomoći sve više rasti. Oko 2000 njih je već progledalo zahvaljujući ovom naučniku a njihovo iskustvo je uzdrmalo neuronauke novim saznanjima, ali još mnogo ciljeva Sinha ima pred sobom. Finansije projekta pokrivaju sve troškove pregleda i lečenja, kao i boravka u kampu i putovanja, a u naučnim istraživanjima učestvuju samo ona deca čiji roditelji daju saglasnost, dok medicinske usluge dobijaju svi.

Optimistični rezultati

brailleOsim što svojim radom Sinha omogućuje lečenje siromašnoj deci i širi svest da je lečenje moguće, značajni su i naučni rezultati do kojih je doveo rad sa ovom decom. Pavan Sinha i ljudi iz njegovog tima su primetili da mozak tinejdžera koji su rođeni slepi zaista ne može odmah nakon operacije da primi vizuelne opažaje i da im da smisao.

Prolaze dani i meseci a ove osobe ne mogu da prepoznaju objekte i ljude, ne primećuju gde se jedan predmet završava a počinje drugi, ne opažaju jasne oblike, ali vremenom njihov mozak uči da koristi novo čulo. Prema Sinhinom mišljenju te velike promene se odigravaju veoma brzo, a iznenađujuće je koliko je mozak prilagodljiv i promenljiv i dvadesetak godina nakon rođenja.

Među brojnim istraživanjima kako deca reaguju na vizuelne stimuluse, posmatranjima procesa u njihovom mozgu i praćenjima šta je u opažanju urođeno a šta se stiče iskustvom, posebno su zanimljiva istraživanja sa optičkim iluzijama. Rezultati pokazuju da deca odmah nakon operacije reaguju isto kao oni koji vide od rođenja – ove iluzije ih prevare. Za Pavana Sinhu ovi podaci su važni za rešavanje dileme da li su reakcije na optičke varke urođene, ali i za buduća istraživanja njihove uloge i uzroka.

Radeći na projektu ”Prakaš”, Sinha je uspeo da osvetli i jedan paradoks iz 17. veka. Irski filozof Vilijam Moline je postavio pitanje: da li će osoba koja je rođena slepa i koja je naučila da pomoću dodira razlikuje loptu od kocke, kada progleda moći samo pomoću vida da prepozna ova dva predmeta? Skoro četiri veka kasnije Pavan Sinha je nakon svojih istraživanja odgovorio: Ne.

Njegova istraživanja su pokazala da saznanja dobijena preko dodira i drugih čula ne mogu odmah da se prenesu na vid i da osobama koje progledaju nije odmah jasno da je to isti predmet. Međutim, ove osobe će iznenađujuće brzo naučiti da povezuju znanje dobijeno pomoću novog čula sa znanjima koja su već imale što je Sinhu dovelo do zaključka da je naš mozak struktuiran tako da je spreman da uči. I to da uči veoma brzo.

Ovaj naučnik čija istraživanja unapređuju i nauku i svakodnevni život, pred sobom ima cilj da sa svojim timom izleči 500 dece godišnje, ali i da odgonetne kako učimo da vidimo, kako mozak prepoznaje predmete, scene i lica i kako čulne informacije dobijaju značenje. Pored projekta Parkaš, Sinha se bavi i brojnim drugim pitanjima neuronauka i kompjuterskih nauka, ali i uživa u avanturističkim sporotovima, redovno crta strip za MIT novine i jedan je od Ginisovaca nakon što je sa još nekoliko ljudi 2003. godine napravio najmanju knjigu na svetu.

Tekst: Jovana Nikolić

Izvor: elementarium.cpn.rs

___________________________________________________________________________________

PODACI SU SUROVI…

tamoiovde-logo

Omaž srpskim precima slavno palim u oslobodilačkim ratovima

01

Oficiri 1. bataljona II pešadijskog puka „Knjaza Mihaila“ Moravske divizije, sa komandantom bataljona potpukovnikom Vladimirom Pešićem (u sredini sedi), 29. juna 1916. Logor – Surukli

Uz nesebičnu pomoć saradnika, izložbu su pripremili kustosi istoričari – savetnici muzeja u Leskovcu Mira Ninošević i Veroljub Trajković.

Otvaranje izložbe „Jug Srbije u Velikom ratu 1915-1918“ je u 18 časova u galeriji Radio-televizije Srbije, a biće otvorena do 25. aprila.

 

Jug Srbije u Velikom ratu 1915-1918“ hronološki prikazuje period od povlačenja srpske vojske i naroda 1915/16. godine, preko uspostavljanja okupacione vojno-civilne vlasti, stradanja i deportovanja srpskog stanovništva u logore, položaja Srpske pravoslavne crkve i školstva pod okupacijom, do izbijanja Topličkog ustanka, njegovog surovog ugušenja i, na kraju – slavnog povratka u oslobođenu otadžbinu.
1

Objava ministra vojnog generala Nikole Žekova od 5. oktobra 1915. stanovništvu teritorija okupiranim od bugarske vojske

U prvi plan istaknuti su, pre svega, pojedinci, ratnici i junaci, obični srpski seljaci, zanatlije i malobrojna srpska inteligencija, koja je pokazala besprimernu požrtvovanost u odbrani otadžbine.

Izložene su pojedinačne i grupne fotografije  odlikovanih zaslužnih ratnika, običnih vojnika i dramatičnih prizora iz borbi, ratne beleške ratnika, originalna dokumentna, izveštaji, naoružanje, oprema i još mnogo toga što upečatljivo svedoči o stradanjima na jugu Srbije u Velikom ratu.

Posetioci prvi put mogu da vide fotografije koje svedoče o putu naših ratnika preko Albanije, Krfa, Soluna, Solunskog fronta i oslobađanju Srbije, potom, o svakodnevnom životu civila, žena, dece i staraca na okupiranoj teritoriji, nad kojima su Bugari počinili do tada nezapamćene zločine.

3

Na lečenju u Bizerti, ranjenici II pešadijskog puka Moravske divizije, Milunka Savić u uniformi, 1917. godine

Strah od gladi, bolesti, internacije, zatvora i raznih vrsta maltretiranja od strane okupatora, obeležio je svakodnevni život ogromne većine Srba, onih koji su ostali u okupiranoj otadžbini i na svojoj koži osećali tešku sudbinu porobljenog stanovništva.

Civilno stanovništvo je pretrpelo veliki teror, silovanja, paljenja, nabijanja na kolac…

7 (2)

„Muška Marija“ – Rajković Marija iz Leskovca, u internaciji u Pirotu, 1918.

Podaci su surovi: 1917. godine iz Moravske okupacione oblasti je internirano u bugarske logore oko 65.000 lica od 18 do 60 godina.

U ovaj broj interniranih ulazi 8.000 devojčica koje su Bugari za zlatan novac, kao roblje, prodali Turcima za njihove hareme.

Po Rajsovom tvrđenju, to su mahom bila ženska deca od deset do petnaest godina.

Od masovnih ubistava interniranih treba navesti likvidaciju jednog konvoja od oko 600 dece iz leskovačkog kraja u okolini Sofije i konvoja od 1.000 civila, 17. aprila 1917. godine, kako se navodi u izveštaju anketne komisije.

Posebno su potresne fotografije ubijenih u Surdulici i Arapovoj dolini kod Leskovca, sa unakaženim telima civila.

MATEMATIČKA GENIJALNOST PČELA…

tamoiovde-logo

ZAŠTO PČELE VOLE ŠESTOUGLOVE?

Da li ste se nekada zapitali, kako pčele bez šestara ili lenjira, uz maksimalnu uštedu materijala i u potpunom mraku, grade savršeno pravilne i komforne stambene objekte u obliku šestougla?

Pročitajte priču i pogledajte video Zeka Petersona i Endija Pitersona

3626046_60x60-pngPčele su fascinantna stvorenja iz više razloga: njihove neverovatne radne etike, slatkog sirupa koji proizvode i njihove složene društvene strukture. Još jedan razlog je taj što su pčele zapravo izvanredni matematičari.

Naučnici tvrde da ovi majušni insekti mogu da proračunaju uglove, pa čak i da mogu da razumeju da je Zemlja okrugla. Ali postoji posebna matematička genijalnost pčela iza najvažnijeg aspekta života pčela – košnice.

Kao i ljudima, pčelama je potrebna hrana i sklonište da bi preživele. Košnica je ne samo dom pčela, već istovremeno i mesto za skladištenje njihovog meda. Pošto je tako važna za preživljavanje, pčele moraju da usavrše arhitektonski dizajn košnice. Ako istražite bilo koji deo košnice, videćete da je napravljen od tesno zbijenih šestougaonih ili šestostranih ćelija.

Od svih mogućih dizajna, zašto pčele biraju ovaj?

Da biste to razumeli, morate da mislite kao pčela.

Pčelama je potrebno sigurno mesto na kome će živeti čitava kolonija. Takođe, potrebno je i mesto gde se njihov nektar može čuvati i valjano sazreti dok se ne pretvori u med. To znači da postoji potreba za promišljenim korišćenjem prostora. Dobro rešenje je izgraditi male jedinice za skladištenje, ili ćelije, velike tek toliko da može stati pčela, koje se takođe mogu da se koriste kao kontejneri u kojima se čuva nektar: pčelinje sopstvene tegle meda.

Sledeći problem je odlučiti od čega će male ćelije biti napravljene. Pčele nemaju kljunove niti ruke da podignu stvari, ali su sposobne da proizvode vosak. Problem je u tome što treba mnogo napornog rada da bi se proizveo. Pčele moraju da potroše 230 grama meda da bi proizvele svega 30 grama voska. Stoga ne žele da ga rasipaju.

Dakle, potreban im je dizajn koji im omogućava da čuvaju najveću moguću količinu meda koristeći najmanju količinu voska.

Koji oblik to omogućava?

saceZamislimo na trenutak da su sve pčele morale da pohađaju akademiju za arhitekturu i idu na časove matematike.

Recimo da su pitali svog učitelja geometrije: „Koji oblik bi nam dao najviše prostora da čuvamo med, a zahteva najmanju količinu voska?“

Tada je učitelj geometrije odgovorio: „Oblik za kojim tragate je krug“.

Ostavivši pčele da se vrate na svoje probno mesto izgradnje i započnu sa građenjem košnice koristeći kružne ćelije. Posle nekog vremena, neki od njih bi primetili problem sa dizajnom: mali razmak između ćelija.

„Ne možemo ni da stanemo unutra! To je traćenje prostora!“, pomislili bi.

Stoga, ignorišući lekciju geometrije i uzevši stvar u svoje ruke, pčele se vratiše na tablu da iznova osmisle dizajn košnice.

Neko je predložio trouglove: „Možemo da koristimo trouglove. Pogledajte! Savršeno se poklapaju.“

Druga pčela je predložila kvadrate. Najzad, treća pčela uzviknu i reče: „Petouglovi izgleda da ne funkcionišu, ali funkcionišu šestouglovi! Hoćemo onaj oblik koji će koristiti najmanju količinu voska a moći da skladišti najveću količinu meda. Da, mislim da je to šestougao.“

„Zašto?“
„Više liči na krug od ostalih.“
„Ali kako da budemo sigurni?“

Da bi saznali, insekti industrijske arhitekte su izračunali površine trouglova, kvadrata i šestougla i otkrili da je šestougao zapravo oblik koji je pružao najviše prostora za skladištenje. Složili su se oko idealne veličine i vratili na posao.

Prostorno efikasna košnica koja je danas zaštitni znak pčela, verovatno je rezultat ovih pokušaja i pogrešaka, ali tokom dugih perioda evolucione istorije.

Kako bilo, isplatilo se. Zavirite u bilo koju košnicu – sa zaštitnim naočarima i mrežom na sebi, naravno – i videćete rezultat: prelepa kompaktna košnica kojom bi se svaki arhitekta ponosio da ju je dizajnirao.

honey_bees-1920x1080Najstarija svedočanstva o fenomenu zvanom košnica podario nam je Arhita Taranćanin, veliki genije starog veka, i ta svedočanstva pripadaju pitagorejskoj školi.

Arapski matematičar IX veka, Al – Horezmi govori o “idealnim šestouglima pčelinjim“ i o “visokoj matematici koja tamo vlada“ ali nedokučivoj.

Slede Kepler i Ruđer Bošković koji su ukazivali na “matematičku opravdanost“ svega pčelinjeg; fizičari Reomir Maks i još mnogi drugi nalazili su odgovore na pitanje oko izrade pčelinjeg saća.

Šestougaone strukture ne samo da su ekonomične nego su i izuzetno čvrste. Samo 40 grama pčelinjeg šestougaonog saća dovoljno je da prihvati čak 1814 grama meda.

U prirodnom pčelinjem gnezdu saće je postavljeno vertikalno sa horizontalno pozicioniranim šestougaonim ćelijama, nalik gomili pažljivo složenih nezarezanih grafitnih olovki. Saće ima dva lica sa šestougaonim ćelijama na obe strane. Ukoliko se pod pravim uglom pogleda kroz ćeliju može da se primeti obris rasporeda ćelija sa suprotne strane saća.

Centar osnove jedne ćelije nalazi se tačno naspram tačke u kojoj se stiču tri ćelije sa suprotne strane. A ako se pogleda pažljivije, može se videti da se osnova svake ćelije sastoji se od tri spojena identična romba koji ujedno predstavljaju trećinu osnove svake od susedne tri ćelije na suprotnoj strani saća.

d0bfd187d0b5d0bbd0b8d19ad0b5-d181d0b0d19bd0b5Svaki zid šestougaone ćelije pčelinjeg saća pripada zapravo dvema susednim ćelijama, čime se izbegava beskorisno dupliranje, što bi bio slučaj sa cilindrima ili većinom prizmi sa mnogougaonom osnovom.

Samo još trouglaste i četvrtaste ćelije mogu takođe da dele sve zidove između dve susedne ćelije, mada je za izgradnju šestugaonih potrebno najmanje voska – 18 odsto manje nego kod trouglastih ćelija, a 7 odsto u poređenju sa kvadratnim ćelijama.

_________________________________________________________________________________________

 

Izvor:goranagnjidicmath

________________________________________________________________________________________

PLANINA OD ŽADA…

tamoiovde-logo
JADE MOUNTAIN RESORT Hotel 5***** – Soufriere, Sveta Lucija, Karibi

Sveta Lucija je magično ostrvo na granici Atlantika i Karipskog mora. Čuveno je po lepoti krajolika koji su postali sinonim za avanturu i egzotiku, a pre svega za idiličnu predstavu romantike.

215-e1356629677704

Upravo se na ovom ostrvu uzdiže hotel koji se poslednjih godina opisuje kao utočište od civilizacije i najlepša oaza Kariba.

109-e1356629759909

154-682x1024Planina od žada, kako u prevodu glasi naziv hotela Jade Mountain Resort nalazi se na padinama kraja i gradića Soufriere, poznatog po netaknutoj džungli i veličanstvenom pogledu na Piton planine.

Vrhovi ove planine, sa prizorom magično plavog mora, postali su simbol ostrva, pa i čitavog Karipskog arhipelaga.

Krase ih brojni vodopadi i staze koje odišu neverovatnom tropskom egzotikom.

Nije ni čudo da je hotel, čije su gostinske sobe pogledom usmerene ka ovim veličanstvenim vrhovima, zaslužio epitet hotelskog raja i luksuza.

95Hotel je izgrađen 2007. godine, a motiv njegovog podizanja bila je upravo lokacija. Sačinjen od 24 apartmana smeštenih u terasasto postavljenim vilama, hotel krije odaje koje od pogleda na more ne dele prozori ili zidovi.

Svaki apartman poseduje bazen i otvoren prostor, direktan dodir prirode i mirisa mora.

135-e1356628027192Na samom vrhu rizorta nalazi se panoramska terasa koja je vremenom postala najlepši vidikovac Svete Lucije. Do apartmana vode mostići, kamene staze, navodeći pogled ka zdanjima koja su zbog prirodnog materijala i rastinja postala sastavni deo izgleda džungle.

Piton planine zaštićene su kao svetska kulturna baština od strane UNESCO-a. Sačinjene su od dva vrha – Velikog i Malog Pitona, visokih 786 i 739 metara.

Nekada davno bile su utočište odbeglim robovima, odakle su se branili od napada plaćenika robovlasnika.

Istinita je i priča da su robovlasnici zbog osvete na planine doneli zmije koje su odbegli robovi, srećom, ubili. Inače, na ostrvu Sveta Lucija živi samo jedna vrsta neotrovne zmije. Zabavno zvuči da na planini već vekovima slobodno raste marihuana.

BESPLATNO VENČANJE

164-e1356627771579Venčajte se besplatno u hotelu Jade Mountain Resort. Parovi koji se odluče da se tokom avgusta i septembra ove godine venčaju u ovom hotelu, dobiće besplatno venčanje samo pod uslovom da uplate boravak od minimum 5 noćenja.

Besplatno se dobija prisustvo sudije matičara, čitava pravna i papirološka procedura, uključujući izdavanje venčanog lista, odabir lokacije, dekoracije, usluge koordinatora venčanja, bidermajer, svadbeni luk, svadbena torta, šampanjac, dekorisani sto sa njami đakonijama i još mnogo toga.

813Od samog otvaranja hotel je postao stecište gostiju sa „A liste”, naročito poznatih zvezda, a o njemu se najviše pričalo nedavno, nakon smrti pop zvezde Ejmi Vajnhaus, koja je upravo ovde provela svoje poslednje romantično putovanje sa izabranikom svog srca.

412Osoblje hotela prepričavalo je da je čuvena pevačica bila naročito oduševljena bazenima i njihovim bojama. Bazeni su prekriveni obojenim keramičkim i kristalnim pločicama, koje su u svim bazenima dizajnirane u uvek drugačijim šarama.

U podnožju uzvišenja nalazi se plaža površine preko 600 ari, a samo imanje nazvano je Anse Chastanet. Hotel je podigao arhitekta Nick Troubetzkoy čija je filozofija bila da „gradi u harmoniji sa karipskom prirodom”.

126-e1356628229743Proteklih godina ovde su snimani brojni poznati TV sadržaji, kao i finale jednog od najgledanijih američkih reality TV programa Neženja (The Bachelor).

U finalnoj epizodi navedenog serijala glavni junak je obavio prosidbu upravo na glavnoj terasi hotela.

Inače, Jade Mountain Resort je idealno mesto za romantične prosidbe i venčanja.

127-e1356628524300
Uobičajena cena noćenja u hotelu je, recimo, tokom ovog proleća oko 1100 evra, a gostima se preporučuje paket od 5 romantičnih noći koje su tematski posvećene crvenim ružama.

Naime, tokom boravka gosti se daruju buketima crvenih ruža, u količinama koje verovatno do tada nikada nisu ni videli.

611-e1356628655313511

 

 

 

 

 

 

__________________________________________________________________________________

Columbo likes:
711-e1356628293847Noću je hotel osvetljen drugačije nego što smo navikli.

Fasada rizorta nije osvetljena već raznobojna svetlost dolazi iz privatnih bazena u apartmanima.

Ovim načinom osvetljenja hotel noću izgleda naročito bajkovito, a srećnici koji ga u večernjim satima posmatraju sa pučine mora, opisuju ga kao „neodoljivi šareni svet skriven u džungli“.

 A sada reality:
145-e1356628405795Svi apartmani u hotelu su različiti, prostiru se na površini od 450 do 900 m², ali imaju nekoliko zajedničkih osobina: nema staklenih prozora, svi pogledi su usmereni prema Piton vrhovima i moru, gosti iz susednih apartmana vas ne mogu videti, kao ni vi njih.

Luskuzni apartmani podeljeni su u tri kategorije – „mesec, sunce i galaksija”.

Tokom godine cene boravka u ovom tropskom raju kreću se od 950 do 2.700 evra na dan.

1112
Tekst: Columbo, Photo: Jade Mountain Resort St.Lucia
Izvor:columbo.rs

__________________________________________________________________________________

SMEH, RADOST, LJUBAV, SAOSEĆANJE I KREATIVNOST…

tamoiovde-logo

LEKAR-KLOVN PEČ ADAMS

 Hanter Doherti Adams je lekar, društveni aktivista, pisac, predavač i – klovn!

On već gotovo pet decenija posvećeno radi na reformi američkog zdravstva, koje opisuje kao „skupo i elitističko“. Poznatiji je pod nadimkom Peč (engl. patch – zakrpa), a njegov rad je približen javnosti filmom „Peč Adams“ (1998), sa Robinom Vilijamsom u glavnoj ulozi. Scenario je labavo zasnovan na životu stvarnog Peča i na njegovim shvatanjima medicine.

outreach-bannerPeč Adams je rođen 1945. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Njegov otac je učestvovao u Drugom svetskom i Korejskom ratu, a preminuo je kada je Peč imao 16 godina. Iskustva iz ratova su ga promenila i bio je distanciran, te nikada nije uspostavio blizak odnos sa sinom.

O Peču i njegovom starijem bratu brinula je majka, koja je težila da kod dece razvije samopoštovanje, kreativnost i humanitarizam. Ovo se moglo uočiti kada je Peč kao srednjoškolac pokušao da se suprotstavi segregaciji na osnovu boje kože, ali je nasiliničkim putem odgovoren od toga.

Kao tinejdžer, Peč je nekoliko puta hospitalizovan jer je aktivno razmišljao o tome da izvrši samoubistvo. Kako sam kaže, „nije želeo da živi u svetu sa toliko nasilja i nepravde“. Sa 18 godina doživeo je svojevrsno prosvetljenje – neće sebi oduzeti život, već će pokrenuti revoluciju!

Učiniće svaki svoj dan srećnim i pomagaće čovečanstvu.

Ubrzo se upisao na medicinski fakultet. Uz čitanje mnoštva knjiga u kojima je tražio inspiraciju za novi model zdravstvene nege, Peč se često izmotavao u javnosti i izigravao klovna pred potpunim strancima. Prvi opipljiv rezultat ovog rada dobijen je već 1971. godine, kada je, uz pomoć svojih kolega, otvorio „Gesundheit Institut“ (nem. Gesundheit! – Nazdravlje!).

Institut je tokom dvanaest godina pružio besplatne medicinske usluge hiljadama ljudi, a rad je prekinut usled nedostatka finansijske podrške.

Bio je zasnovan na nekim od glavnih postavki Pečovog revolucionarnog modela, poput besplatne zdravstvene nege za sve, boljeg upoznavanja pacijenata, integracije medicine sa umetnošću, obrazovanjem, rekreacijom, socijalnim radom,… U stvari, „Gesundheit Institut“ je bio pilot projekat za sve što je Peč još nameravao da uradi tokom svoje karijere.

1527669_755408447824967_1720052586_nGesundheit projekat je sada u svojoj 43. godini postojanja i Peč sa širokom mrežom saradnika radi na njemu isto onako entuzijastično kao i na početku. Organizacija je ostala neprofitna. Oni žele da promene tradicionalno shvatanje bolnice i da je odrede kao „integraciju učenja i nege“ koja se odvija u zajednici.

Srž svih aktivnosti čini šest načela:

  1. Nega je besplatna i eliminiše se potreba za zdravstvenim osiguranjem koje bi pokrivalo troškove. Na ovaj način se više ne javlja dug u interakciji pacijent-doktor. Kod korisnika se razvija osećaj pripadanja zajednici kojoj je stalo do svojih članova.
  2. Ne postoji osiguranje u slučaju nesavesnog ili pogrešnog lečenja. Zdravstvena nega je oblik saradnje u kojoj postoji uzajamno poverenje.
  3. Početni intervju sa pacijentima traje 3-4 sata. U tradicionalnom sistemu, poseta traje kratko, interakcija je površna, a lekar ima vremena da se pozabavi samo jednim problemom pacijenta.
  4. Zdravlje negovatelja je podjednako bitno kao i zdravlje pacijenta.
  5. Pacijenti se tretiraju kao prijatelji. Oporavak i razvoj se dešava u energičnoj i kohezivnoj zajednici.
  6. Svi dodatni lekovi su dobrodošli. Medicinska nega zasnovana na savremenim naučnim istraživanjima se kombinuje sa različitim terapijskim sistemima i modalitetima, kako bi se pokrile fizičke, emocionalne, duhovne i socijalne dimenzije zdravlja i bolesti.

Gesundheit projekat je dvodelni – usmeren je stvaranje bolnice bez zidova, kao i bolnice sa zidovima. Bolnica bez zidova podrazumeva, pre svega, prerušavanje volontera u klovnove, posećivanje zemalja širom sveta i zasmejavanje ljudi svih uzrasta kroz „spontanu igru improvizacije“.

Meta su svi oni kojima smeh i dobro raspoloženje mogu biti od koristi. Pokazalo se da su to: pacijenti u bolnicama, deca bez roditeljskog staranja, izbeglice, kao i svi oni koji se zbog nekog traumatskog događaja (npr. posle rata ili zemljotresa) nalaze u krizi ili se osećaju ranjivo.

Bolnica bez zidova obuhvata i promovisanje ove vrste humanitarne pomoći širom sveta i osnaživanje statusa terapeutske uloge lekara-klovnova. Pored toga što je i dalje aktivan kao klovn, Peč putuje širom sveta i drži predavanja (poput ovog). Objekat Centra za podučavanje još uvek čeka na izgradnju. Bolnica sa zidovima, tj. javna bolnica sa 40 kreveta u ruralnoj Zapadnoj Virdžiji (SAD), trenutno postoji samo kao zamisao na papiru.

Peč Adams nastoji da kroz Gesundheit projekat učini zdravstvenu negu humanijom i pristupačnijom za sve. Kada bismo morali da njegov model oporavka svedemo na nekoliko reči, to bi verovatno bile: smeh, radost, ljubav, saosećanje i kreativnost. Peč veruje da su zdravlje i bolest povezani sa okruženjem u kojem pojedinac živi, sa porodicom, zajednicom, pa i sa stanjem u čitavom svetu.

Iako njegova „bolnica bez zidova“ već dugo uspešno funkcioniše, „bolnica sa zidovima“ još uvek ne postoji. Nadu da jedna takva, gotovo utopistička, bolnica može da zaživi, daje samo institut iz 70-ih koji je bio kratkog veka i entuzijazam njegovih osnivača.

Otvaranje bolnica po Pečovom modelu u drugim delovima sveta je verovatno veoma daleko od nas.

1172218_532206736900234_871121364_n Kada je u pitanju film iz 1998, glavna zamerka stvarnog Peča je to što je u njemu istaknut samo jedan deo reforme zdravstva koju želi da sprovede Gesundheit organizacija. On smatra da je fokus stavljen na prerušavanje u klovna i zasmejavanje pacijenata kako bi se film dopao što većem broju gledalaca.

Peč je iskazao strah da će zbog filma okruženje početi da ga smatra neozbiljnim i da ga vidi samo kao „smešnog lekara“ i ništa više od toga.

S druge strane, on smatra da je humor bitan aspekt procesa oporavka; čak ima običaj da kaže da je „protivotrov za sve bolesti“.

Iako je takva izjava gotovo sigurno preterivanje, to ne znači da su smeh i dobro raspoloženje nebitni za blagostanje, pogotovo ako se imaju u vidu novija, holistička shvatanja koja zagovaraju celovit pristup pojedincu, a ne samo tretiranje izolovanog problema.

 Piše: Aleksandra Lazić

Referenca: The Gesundheit! Institute. (2015). http://www.patchadams.org/

Photo credit: www.patchadams.orginstagram.com/gesundheitinstitute

Izvor: psihobrlog

________________________________________________________________________________________

PUTEVI ZMAJEVA…

tamoiovde-logo
Festival puštanja zmajeva u Kini označava dolazak proleća. Hiljade ljudi okupi se svake godine u pokrajini Šandong na istoku zemlje kako bi se takmičili i uživali u ovoj drevnoj veštini.

503623_zmaj_f

Reuters

Puštanje zmajeva: Festival koji nagoveštava proleće

Kineski filozof Mo Zi proveo je tri godine u 5. veku pre nove ere posmatrajući jastrebove kako lete. Kinezi su prvi upotrebili svilu i bambus za pravljenje zmajeva i puštanje nebu pod oblake.

Postoje mnoge priče iz drevne Kine o puštanju zmajeva. U 2. veku pre nove ere kineski general Han Hsin koristio je zmaja da leti preko dvorca koji je opsedao sa vojskom da bi dužinom konca odredio koliko dugačak tunel treba da prokopaju da bi zauzeli tvrđavu iznutra.

Kineski carevi često su koristili zmajeve u ratu da šalju signale svojim trupama. U 13. veku Marko Polo je pisao da su vlasnici trgovačkih brodova pre plovidbe puštali zmaja, ako bi otišao pravo i visoko, putovanje će biti brzo i uspešno, ali ako se zmaj sruši ili ne leti, to je bio loš znak, što je značilo da ne treba još isploviti.

Dizajn većine današnjih kineskih zmajeva ima simboličko značenje ili su ilustrovani motivima iz kineskog folklora i istorije.

Kornjača i breskve znače dug život, šišmiši su znak dobre sreće, leptiri i cveća predstavljaju harmoniju, a zmaj moć i napredak.
Izvor:vesti-online.com

______________________________________________________________________________________

GRANDIOZNOST PREDSEDNIČKIH PALATA…

tamoiovde-logoGrandiozne palate domovi predsednika

Predsedničke palate predstavljaju dom predsednika svake države na svetu i često reflektuju moć i bogatstvo država. Često su to grandiozna zdanja sa jedinstvenom arhitekturom i stilom.

Osim grandiozne palate u koju se nedavno uselio turski predsednik Redžep Tajip Erdogan tu je i nekoliko predsedničkih palata koje predstavljaju izuzetno sedište svetskih lidera.

slikacitava.php

washington

Foto:workandtravel.iskustvo.org

 Jedna od najgrandioznijih predsedničkih palata je palata američkog predsednika Baraka Obame, poznata kao Bela kuća. Zgrada izgrađena u neoklasičnom stilu načinjena je od belog akva škriljca. Izgradnja je trajala osam godina i završena je 1800. godine. Palata ima 132 sobe, 35 kupatila i šest spratova. Kuhinja Bele kuće može posluživati više od 140 gostiju, a da bi je okrečili potrebno je 2.100 litara farbe. Bela kuća ima oko 6.000 posetilaca svaki dan.

Predsednicka-palata-300x225

Foto:rewadventure.com

Impozantna predsednička palata, napravljena u neoklasičnom stilu nalazi se i u Dušanbeu, prestonici Tadžikistana.

Palata ima 64 ogromna dorska stuba i ispred nje se nalazi najviši stub na svetu predviđen za državnu zastavu, čija visina iznosi 165 metara. Na njoj se vijori zastava veličine 1.800 metara kvadratnih, zbog čega je palata uvrštena u Ginisovu knjigu rekorda. Izgradnja palate koštala je oko 300 miliona dolara i u njoj trenutno boravi predsednik Emomali Rahmon.

predsednicka palata1

Predsednička palata/Foto: rts.rs

U najlepše predsedničke rezidencije spada i Ak Orda, palata Nursultana Nazarbajeva u Kazahstanu, koja je visoka 80 metara i u kojoj se nalazi sva predsednička administracija. Palata izgleda odlično sa svojom plavo-žutom kupolom, na čijem vrhu se nalazi zlatna statua sunca i stepskog orla.

Palata ima sedam spratova na kojima se nalaze prostorije različite namene, kao što je velika centralna sala za prijem stranih zvaničnika i sala sa kupolom, u kojoj se održavaju sastanci kazahstanske vlade.

Palatom dominira zlatna boja, a za pokrivanje podova korišćen je 21 tip mermera.

201206-main-big

Foto:fantinimosaici.it

Predsedničku palatu u Abu Dabiju dizajnirala je kompanija „Vilson asošijets“ i prema nekima procenama to je najskuplja predsjednička palata na svetu, čija je izgradnja koštala 490 miliona dolara.

Glavna zgrada ima oko 180.000 kvadratnih metara, dok se oko nje nalaze manje vile i palate.

25.-Prague-Castle-in-the-Czech-RepublicVažno je pomenuti i sedište češkog predsednika Miloša Zemana, čiji dom se nalazi u pravom dvorcu.

Dvorac Prag je najveći antički dvorac na svetu i pronašao je svoje mesto u Ginisovoj knjizi rekorda. Napravljen je u devetom veku i bio je sedište rimskih imperatora, kraljeva Bohemije i predsednika Čehoslovačke.

Smešten je na području od 45 hektara, a dug je oko 570 metara, dok mu širina iznosi 130 metara. Njegove zgrade bukvalno predstavljaju primer svakog arhitektonskog stila u poslednjih hiljadu godina. U njemu se nalazi nekoliko crkava, velike sale i bašte.

moskovski-kremlj-23

Kremlj/Fot:opusteno.rs

Među najgrandioznijim palatama na svetu sigurno je i Kremlj, sedište ruskog predsednika Vladimira Putina.

On je u stvari smešten u Velikoj kremljskoj palati, koja je napravljena da bi se predstavila grandioznost ruske autokratije. Palatu je 1849. godine napravio Konstantin Ton, majstor cara Nikolaja Prvog i služila je kao carev moskovski dom. Palata ima 25.000 kvadratnih metara, visoka je 47 metara i ima oko 700 soba. U sklopu nje nalazi se devet crkava, manja palata Terem, kao i pet sala za prijeme koje su nazvane po različitim odlikovanjima koje je ruska imperija nekada delila.

Palata Oguzkan predstavlja izuzetnu predsedničku zgradu Turkmenistana, koju je dizajnirao nekadašnji predsednik Separmurat Nijazov. Zgrada je napravljena 2011. godine, a izgradnja je koštala 250 miliona dolara. Centralno mesto palate predstavlja zlatna sala, u kojoj se održavaju bilateralni razgovori najvišeg nivoa.

Sedište brazilskog predsednika u Braziliji, poznato kao Palata Oguzkan, dizajnirao je svetski poznati arhitekta Oskar Nejmajer. Palata je završena 1960. godine i bila je jedna od prvih zgrada napravljenih u novom glavnom gradu Brazila. Ona reflektuje jednostavnost i modernizam kojem je brazilsko društvo težilo poslednjih pet decenija. U sklopu palate, u kojoj trenutno boravi predsednik Dilma Rusef, 1991. godine napravljen je bazen veličine 1.600 kvadratnih metara da bi se povećala bezbednost oko zgrade i poboljšala vlažnost tokom leta.

jelisejska-palata-1405789000-42142

Jelisejska palata/Foto:stil.kurir-info.rs

Neizostavna je i Jelisejska palata u kojoj boravi francuski predsednik Fransoa Oland i koja je smeštena na Jelisejskim poljima Pariza.

Na ulazu u monumentalnu palatu nalaze se četiri jonska stuba iza kojih je ceremonijalno dvorište u kojem se primaju strani zvaničnici. Sa obe strane dvorišta smešteni su vrtovi dok se u sredini nalazi centralna zgrada u kojoj je sala časti, gde francuski predsednik prima goste. Palata, koju je napravio markiz Pompadur, otvorena je za javnost tokom Dana evropskog nasleđa.

Izvor teksta:glassrpske.com

Foto prilozi: internet

_____________________________________________________________________________