KALAŠ – IZGUBLJENO PLEME HINDU KUŠA…

TAMOiOVDE-logo

IZGUBLJENO PLEME POTOMAKA ALEKSANDRA VELIKOG

Kada je veliki heroj i general Aleksandar Veliki ostavio ovde svoje trupe, zamolio ih je da ostanu na ovoj zemlji i nikada ne promene svoju tradiciju i verovanja, kulturu i zakone, dokle god se on ne vrati iz ratnih pohoda sa Istoka…:“

Ne, ovo nije priča iz nekog grčkog sela, već priča sa obronaka Hindu Kuša.

21b287c7e808b9f22969b11efcf9180e_500  Pre više od 2000 godina Aleksandar III prelazio je preko planina severnog Pakistana osvajajući i, prema nekim legendama sejući seme naroda koji opstaje do danas.

To su živi heroji, koji su stigli do 21. veka živeći živote na isti način kao i njihovi čukundedovi.

Pričajući na srpskom sa svojom sestrom ispred jednog kolege Pakistanca, iznenada nas je prekinuo i upitao: „What is the word you have just said? Somthing which sounded like „Nishta“?“ (Koju si to reč upravo izgovorila?Zvučalo je kao nishta. ) „Baš tako – ništa!“-odgovorila sam. „Hm, imaš vrlo izoštren sluh za strane jezike.“ „Ah hvala! A šta to znači?“ „Znači nothing, zero..:“ „Baš kao i na jednom od jezika kraja odakle sam!“-rekao je. „Misliš na Urdu jezik (pakistanski ) ?“ – upitala sam znatiželjno. „Recimo, ali jedan specifičan dijalekat, koji se potpuno razlikuje od tipičnog urdu jezika kojim govori većina. U pitanju je jezik naroda Kalaš.

Da li si ikada čula za njih?“ „Da budem iskrena ne….“-odgovorila sam stidljivo, razmišljajući o tome čega sve zanimljivog na svetu ima, a da o tome nikada niste čuli… „To je narod planinskog venca Hindu Kuš, jedna od provincija Pakistana, za njih se veruje da su potomci vojske Aleksandra Velikog. Imaju specifičan jezik, običaje i razlikuju se od ostalog stanovništva u svemu, pa čak i fizički.Uglavnom imaju prelepe plave ili zelene oči i svetlu kosu…“ „Vrlo zanimljivo…a moje pitanje je opet, kao i svaki put, zašto u mom i tvom jeziku ima toliko sličnih reči, a da ja i ti pojma o tome nemamo?“ „Ah da, kao ono zimstan, sombol, azdaha i ostalo“ – nasmejao se nakon što me je podsetio na neke naše prethodne usputne razgovore. „Pa zato smo valjda tu, da podelimo jedni s drugima ono što znamo iz ličnih iskustava i naučimo nešto čega nema u knjigama…“

Kalaši – „ljudi koji nose crno“ – žive u severo-zapadnom Pakistanu, blizu avganistanske granice, a muslimani ih zovu „kafiri“ ili „nevernici“. U regiji zvanoj Kafiristan leži Brir, jedno od poslednjih naselja Kalaša. 3500 duša su poslednja enklava paganskih plemena u čitavom regionu. Oni se nisu mnogo izmenili već vekovima. Prave svoje vino, uzdižu životinje do božanskog statusa i veruju u vile planinskih vrhova. Njihovi bogovi, slični onima iz antičke Grčke, podeljeni su na muška i ženska božanstva i tvrde da su nekada davno pripadali visoko obrazovanoj kulturi, sve dok njihove knjige nisu spalila varvarska plemena.

Trude se da očuvaju svoj identitet od zadirućih islamskih pravila, krčenja šuma, preduzetnika koji iskorišćavaju njihovu jednostavnu prirodu i karakter, da odole iskušenjima modernog sveta. Njihova religija doseže do drevnih kultova plodnosti. Neki od njih praktikuju godišnji obred pod nazivom „budalak“, kada se izabira tinejdžer da ide u duboke šume i tamo sam provede godinu dana.

Jedan od njihovih rituala proslavlja se u avgustu pod nazivom „Dan preobraženja“. Tada se bogu Dionisu iznosi grožđe kako bi se osigurali rodni usevi. Olimpija, majka Aleksandra III Velikog, koja nije bila grčkog porekla, praktikovala je kultove vezane za boga Dionisa. Kalaši su jedini na Istoku koji i dan danas ukrašavaju svoje domove stolicama i hoklicama koje se ne mogu naći nigde više u tom regionu osim kod njih. Ukrašavaju ih rogovima ovna koji simbolizuje rogove sa šlema Aleksandra Velikog ili pak scenama bitaka koje prikazuju vojnike, a slični crteži nađeni su na arheološkim iskopinama širom Grčke. Njihove proslave uvek su propraćene pesmom i igrom. Igraju u krugu (kolo), a muškarci zvižde na poseban način.

Kada sam našu norodnu nošnju pokazala jednoj koleginici takođe iz Pakistana, ona istog trenutka imala asocijaciju na pleme Kalaš i pokazala mi linkove na internetu, nisam mogla a da se ne zapitam otkud te asocijacije ljudima koji prvi put vide nekog iz Srbije, a o mojoj zemlji nisu znali ama baš ništa pre nego što su mene upoznali? Možda zato što se Aleksandar prezivao Karanović i nije bio Grk? Ili zato što Dionis ili Dionizus znači Bog iz Nize (Niša )? Ili zato što su pre njega istim putevima hodali njegovi preci Nino Belov i Serbon Makaridov? Ne znam, čula sam neke priče o tome….

Svi Indusi i Pakistanci, koji su inače nekada davno bili jedan narod, a i danas pričaju istim jezikom, ali se ne podnose, jer ih  je podelila religija, baš kao i nas u našem regionu… ipak znaju nešto što mi ne znamo. Mi nikada u školi nismo učili o Arijevcima, narodu koji je oko 1200 godine pne pohodio Indiju i sa sobom doneo Vede, pismo, kulturu i običaje. To su bili ljudi plave (ili riđe ) kose, svetlih očiju, visoki, bele puti….„ljudi svetlosti“…U Indiji su zatekli Dravide, lokalno stanovništvo, tamne kože, kojima su vladali i kojima su ostavili mnogo toga u amanet. A to je bilo mnogo pre Aleksandra Velikog… Mog oca su, pre 30 godina u Libiji Indusi sa kojima je radio nekoliko puta zapitkivali o našoj istoriji, a on nije mogao da im odgovori na neka pitanja – jednostavno zato što nije znao. Odrastao je i učio u komunističkom sistemu, gde se o istoriji znalo ne dalje od II svetskog rata i ofanziva. A da li se danas zna više? Mnoge je stvari povezao kasnije, kada su mu pod ruku dolazile knjige i članci koje je onda povezivao sa svojim prethodnim iskustvima i pitao se, baš kao i ja danas – da li je moguće da u ovome ipak ima neke istine?Mozaik se sklapa, kocku po kocku, možda je slika potpuno pogrešna, ali ipak…..

Indusi sa čalmama (Siki ) su ga jednom pitali da li je ikada čuo za Arijevce. Bio je začuđen ovim pitanjem i odgovorio: „Naravno da jesam! Hitler je hteo da pravi arijevsku rasu, jer je……“ „ Ne Ser, ne to, ja vas pitam za one Arijevce koji su pre par hiljada godina dolazili iz vaših krajeva u Indiju.“ Bio je zatečen pitanjem. Kakvi bre Arijevci iz naših krajeva?!? A kada je na zidnom kalendaru u kancelariji jednog od njih ugledao kukasti krst, ništa mu tek nije bilo jasno. Pitao se od kad Indusi podržavaju nacističke teorije, a nije bio svestan da indijska stara kultura nema ama baš nikakve veze sa nacistima. To nije bio kukasti krst, već svastika, koja je obrnuta u odnosu na njega i obeležje je drevnog indijskog Božanstva Sunca, koje su u Indiju doneli – Arijevci. Njegovo ime „Marjan“ bilo im je krajnje zanimljivo, jer su tvrdili da potiče iz njihovih krajeva, a između ostalog u sebi sadrži reč „Arijan“. Kada sam došla u Emirate, zaprepastila sam se kada sam naišla na natpis prodavnice „Marjan Plaza“, a kasnije saznala da je ovo ime iranskog, avganistanskog, pa i arapskog porekla, koje se izgovara Mardžan ili Morgan (egipatski dijalekat izgovara g umesto dž – nailazila na ovo ime u Egiptu, ali nisam povezivala ), a ekvivalent mu je žensko ime Marjana – Mardžana- Morgana. Šta više, mom oduševljenju nije bilo kraja kad sam na natu nabasala na sledeće: Mairanay Maiwand Malyar Manan Marjan Marwand Mashal Mateen.

Paštun (Patan ) je pleme iz severo-istočne provincije Pakistana (mnogi od njih su danas nadaleko čuveni Talibani ), kao i južnih i istočnih delova susednog Avganistana. Oni su islamizirani, zato ih ima znatno više, oko 200 000, ali pripadaju istom genetskom tipu kao Kalaši…

Kada sam na kraju srednje škole pisala diplomski iz engleskog jezika, igrom slučaja mi je nastavnica predložila da pišem o Indiji, kao britanskoj koloniji. Zarad ovog zadatka otišla sam u Indijsku ambasadu u Beogradu, na sastanak sa atešeom kulture, koji mi je, oduševljen mojom temom, napakovao punu kesu magazina i brošura za moj rad. Na jednoj od brošura, na naslovnoj strani, ugledala sam sliku Arijevaca….Otac mi je ukazao na njihove svetle oči i oblik cipela – zavijene na gore, baš kao i naši OPANCI… Možda je onda Aleksandar III Karanović, Lesandar ili Sikander ili Iskender ili Aleksandar Makedonski ili Veliki bio jedan od tih Arijevaca – koji god narod oni bili? Kažu da je na svom osvajanju sveta išao stopama svoja dva arijevska pretka Nina Belova koji je u Mesopotamiji izgardio Ninivu… I bio prikazivan kao bik na svim crtežima i statuama (otud rogovi na Aleksandrovom šlemu ) i Serbona Makeridova koga su Grci kasnije preimenovali u Herkula. Ljudi baš vole da iste stvari nazivaju različitim imenom….

Baš kao što kaže ono lepo indijsko verovanje da se kad-tad nađete na mestu na kojem su nekada bili vaši preci, tako je i Aleksandar hodao ovim svetom i ostavio traga u skoro svim narodima, trag obavijen velom misterije, baš kao što je i izgubljeno pleme Kalaš.

Da li je slučajna veza u nazivu sa kraljevstvom KUŠ…?

Izvor: vesna.atlantidaforum.com  

______________________________________________________________________________________________

ALEKSANDRIJA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________

PRESTONICA SEĆANJA

Jedan mladić je imao 25 godina kada je na krilima ratničke i osvajačke slave osvojio Egipat 332. godine pre nove ere.

103270_aleksandrija-by-ramblurr_af

Foto by Ramblurr/Flickr.com

Odlučio je da prestonica novoosvojene zemlje bude na morskoj obali, a kao idealno mesto poslužiće jedna luka na obali Sredozemnog mora sa savršenom klimom i prilazom Nilu u čijem zaleđu je ležalo slatkovodno jezero Mariut. Zapovedio je svom arhitekti Dinokratu da baš tu sagradi zajedničku prestonicu Afrike, Evrope i Azije – tri kontinenta tadašnje civilizacije. Tako je rođena Aleksandrija.

103269_aleksandrija-by-mrsnooks_af

Foto by MrSnooks/Flickr.com

  Aleksandar Veliki nikad neće videti svoj grad. Nova osvajanju su ga odnela dalje i kada je, desetak godina kasnije, umro – njegovo telo će biti prebačeno iz Vavilona i sahranjeno u centru Aleksandrije. Nad grobom je podignut hram Soma, a ljudi i dan danas uzalud tragaju za staklenim kovčegom u kome leži balsamovano i zlatom optočeno telo velikog osvajača. Nadživeo ga je grad koji je osnovao.

 

Aleksandrija je danas metropola sa pet miliona stanovnika koja se prostire na obali Sredozemnog mora u dužini od gotovo sedamdeset kilometara. Iz aviona noću izgleda kao zlatna brazletna na vratu kakve egipatske princeze, danju to je kosmopolitski mravinjak sa svojim kapijama Sunca i Meseca, širokim bulevarima (kornišima), spomenicima što svedoče o vekovima stare slave i čuvaju magiju velikih ljudi, velikih ratova i velikih ljubavi.

103268_aleksandrija-by-miriam.mollerus_af

Foto by Miriam.Mollerus/Flickr.com

 Tu je čuvena Kleopatra slomila srce rimskim vojskovođama Gaj Juliju Cezaru i Marku Antoniju i tako spašavala svoje carstvo, a kada joj to nije uspelo i sa proračunatim Oktavijanom koji je nameravao da je odvede u Rim i pogubi kao robinju, ona se obavila egipatskim kobrama čiji su je ujedi odveli u večnost i legendu.

Iako na svakom koraku srećete “toponime” savremene civilizacije u vidu restorana brze hrane, fri šopova, prodavnica, univerziteta, samo jedan pogled na njene spomenike vraća vas u vrtlog vekova i podseća da su ljudi prolazni, a ovaj grad večan.
 

103267_aleksandrija-by-iyng883_af

Foto by Iyng883/Flickr.com

103266_aleksandrija-by-fighting-irish-1977_af

Foto by Fightung Irish 1977/Flickr.com

103264_aleksandrija-by-a.m.-kuchling_af

Foto by A.M.Kuchling/Flickr.com

103265_aleksandrija-by-eviljonius_af

Foto by Eviljohnius/Flickr.com

99827_crveno-more-----derek-keats_af

Foto by Derek Keats/Flickr.com

Pompejev stub je jedan od retkih sačuvanih spomenika antičke Aleksandrije napravljen od crvenog granita iz Asuana, visok 22 metra i posvećen Dioklecijanu. Na mestu jedne uklonjene turske tvrđave iskopani su ostaci Rimskog pozorišta sa mermernim sedištima za 700-800 gledalaca u kome se za vremena vladavine Ptolomeja nalazio Panov vrt, a kasnije vile i kupatila. Sa platoa obnovljene čuvene Aleksandrijske biblioteke posmatra vas bista Aleksandra Velikog mermernog pogleda uprtog ka jugu. Ona je , zapravo, bila deo Aleksandrijskog muzeja, filozofske ustanove koju je dao da se sagradi jedan od Ptolomeja, naslednika istoimenog Aleksandrovog generala. U međuvremenu, biblioteka je rušena i paljena mnogo puta, poslednji put je obnavljena krajem prošlog veka.

Ovde su tri veka pre nove ere vršeni proračuni za gradnju čuvenog svetionika Faros na isturenom rtu istoimenog ostrva koje će kasnije sa kopnom povezati nasip Hepstadion ( “dug sedam stadiona”). Svetionik Faros bio je zaštitni znak Aleksandrije i jedno od sedam svetskih čuda antike. Bio je sagrađen od krečnjaka, imao je četiri dela, bio je visok oko 135 metara, a njegova kupa se završavala sedam metara visokom statuom Posejdona – boga mora. On je Arapima, koji su ga zvali El Manara, poslužio kao prototip za minarete, tornjeve pored džamija sa kojih se vernici pozivaju na molitvu. Propadao je postepeno, uništavan ljudskom rukom i zemljotresima, tu je građena džamija, a danas na njegovom mestu stoji tvrđava Kaitbej koju je podigao istoimeni sultan krajem petnaestog veka.

Poseban doživljaj pružaju Montaza vrtovi, kompleks od 50 hektara, koji su danas mondensko letovalište a nekada su bile rezidencije poslednjih egipatskih kraljeva iz dinastije Muhamed Alija. Ovde su u prelepim palatama, okruženi bogatstvom i hiljadama konkubina, živeli Abuz Hilmi, Fuad i poslednji egipatski kralj Faruk koji je abdicirao 1952. godine i sa poslugom i blagom isplovio put Venecije. Danas ove vrtove pohode romantici kako bi prošli njegovim Mostom ljubavi i večno ostali zaljubljeni.

Aleksandriju su osvajali Persijanci, Arabljani, padala je u ruke Evropljana a tragovi ovih potonjih su vidljivi u fasadama građevina izgrađenih u neoklasicističkom stilu i secesiji. Kad je sredinom prošlog veka Naser proglasio nacionalizaciju, stotine hiljada Evropljana napustilo je ovaj grad, ali je pečat starog kontinenta ostao i Aleksandrija ima sve odlike jednog mediteranskog grada.

Aleksandriju valja doživeti i, zašto da ne, ostati u njoj poput velikog grčkog pesnika Konstantina Kavafija (1863-1933). On je u doba najveće slave živeo u stanu iznad jednog bordela, a iza ćoška grčke crkve u današnjoj ulici Šaria Šarm el Šeik i pevao elegije gradu koji ga je zauvek kupio.

“Ti govoriš: Otići ću nekoj drugoj zemlji,
nekom drugom moru
i grad ću pronaći bolji nego što je ovaj…
Al ne, drugu zemlju, drugo more
ti pronaći nećeš.
Ovaj grad će zauvek te pratit…”

www.superodmor.rs