SLIKAR SVETLOSTI I VODE…

IMPRESIJA, IZLAZAK SUNCA

Najznačajniji predstavnik i jedan od osnivača impresionizma, francuski slikar Klod Oskar Mone, umro je davne 1926. godine. Prema njegovoj slici „Impresija, izlazak sunca“, izloženoj 1874. u Parizu, naziv je dobio ceo slikarski pravac.

____________________________________________________________________________________________

KLOD OSKAR MONE

Slikar svetlosti i vode 1840 – 1926

Impresionizam se javlja u Francuskoj u vreme Francusko-pruskog rata i Pariske komune.

Građansko društvo, koje je još 1789. revolucijom izvojevalo svoja politička i građanska prava, nalazilo se u ovom istorijskom periodu na vrhuncu svojih ekonomskih moći i materijalnog prosperiteta.

Impresionizam, kao novi pravac u slikarstvu, išao je u korak sa promenama u društvu, nauci i filozofiji.

Kao umetnički pokret on je izraz francuskog mediteranskog duha i mada ima predstavnika i u drugim zemljama Evrope, Francuska će uvek ostati klasična zemlja impresionizma.

Impresionisti su nasuprot prethodnicima, racionalističkim realistima koji su obrađivali programske teme socijalnog i političkog sadržaja, bili izrazito subjektivni i senzualni, tako da su na prvo mesto stavljali vizuelnu vrednost slikarskog motiva.

Ono što je njima bilo bitno jeste da prikažu svoj lični doživljaj, ono što su prvo ugledali kada bi se zadubili u određeni prizor. Interesovala ih je sama impresija datog trenutka koji prolazi. Težili su da uoče ono što je najkarakterističnije za predmet koji posmatraju i onda to i da prikažu na sebi svojstven način, onako kako su oni to doživeli.

Pažnju su koncentrisali na svetlost, a kolorit im je bila strast. Radili su češće u prirodi nego u ateljeu, pri čemu su ih odbljesci u vodi dovodili do novih otkrića u poznavanju boja i suštini stvari.

Najviše ih je privlačio predeo: obale reke, život na vodi, kuća sa vrtom, a ujedno i “mali ljudi” , njihovi izleti u prirodu, sastanci u baru, pozorištu, na igranci. Portrete i nage figure slikali su isto kao i predele: nisu davali prednost ni čoveku nad prirodom, ni prirodi nad čovekom.

Najveći slikari među impresionistima bili su Mane, Renoar, Dega, Pisaro, Sisli, ali je najveći značaj ipak imao Klod Mone, koji je svojim delima i slikarskim otkrićima obeležio čitav ovaj period i dao mu na značaju.Mone se smatra začetnikom impresionizma i njegovim najdoslednijim i najuticajnijim predstavnikom. Zahvaljujući njegovoj slici Impresija – rađanje sunca , koja je 1874. bila izložena u Parizu, ceo ovaj slikarski pravac je dobio ime – impresionizam. U ovoj čuvenoj slici,

Mone je, da bi dosegao svoju impresiju jutra u luci Avr, koristio osetljive poteze prozirne boje. Sa nekoliko kratkih, smelih poteza, on je narandžasti odsjaj sunčeve svetlosti suprotstavio tonovima sive. Strukturu i živost površini daju lučki jarboli i dimnjaci, koji, iako su pokriveni izmaglicom, stvaraju grafičku kompoziciju vertikala i dijagonala. Slobodni potez četke, crtež i neposrednost sa kojima je beležio svoje opažanje trenutka, u javnosti su izazvali skandal i nemilosrdnu kritiku.

Zapravo, sam naziv slike pokazuje umetnikovu težnju da u slikarstvo više prenese svoje lično osećanje, nego da predstavi određen pejzaž. Platno prikazuje luku osvetljenu ranim jutarnjim suncem : lađe polako plove kroz izmaglicu u kojoj se samo naziru obrisi predmeta utopljeni u okolnu atmosferu vode i neba. Videlo se da je slika urađena u jednom dahu, u samom trenutku najjačeg doživljaja.

Slika predstavlja romantični sklad vode i neba. To je tanka svetlo plava koprena kroz koju se probija bledocrveno-ružičasto sunce koje se rađa. Odrazi u vodi su naznačeni kratkim, isprekidanim potezima kičice, ali slika, kao celina nema ničeg od svojstva optičke, naučne analize koju će kritičari pripisati tom pokretu. 

Pored ove slike, Mone je izložio i Bulevar Kapucina , rađenu 1873, na kojoj je predstavio nepreglednu bujicu prolaznika duž bulevara, kao treperave mrlje boje, u trperavim impresijama magle i svetla. Dok gledamo sliku dobijamo utisak celine bez primećivanja izdvojenih figura ili detalja i taj njegov manir slikanja ljudi može se uočiti još u Grenujeru .

Građanin koji se u šetnji pojavljuje u Moneovim slikama bio je kao mrlja obične tkanine; njegovi ljudi prosto služe kao površina na kojoj svetlost može da se igra. Takvo posmatranje i viđenje se nimalo nije dopalo uvređenoj kritici, koja je bila užasnuta ovakvom smelošću i svim novinama kojima se nisu nadali na ovoj izložbi.

Ali, bez obzira na sve, impresionisti istrajno nastavljaju sa izlaganjima. Druga izložba održana je u galeriji Diran-Ruela dve godine kasnije, 1876.

Sledeće godine, 1877, Mone posvećuje novoj seriji kompozicija, gde je kao motiv uzeo železničku stanicu Sen – Lazar.

Ova stanica ga je dugo fascinirala i na osnovu Renoarove zabeleške postoji priča kako je Mone, progonjen željom da je naslika, obukao svoje najbolje odelo, čipkane manžetne, uzeo štap sa pozlaćenom glavom i uručio direktoru stanice svoju podsetnicu.

Mone se direktoru predstavio jednostavnim rečima: »Ja sam slikar Klod Mone. Odlučio sam da slikam vašu stanicu. Dugo nisam mogao da se odlučim da li da slikam severnu stanicu ili vašu, ali sada mi se čini da vaša ima poseban izgled« .

Mone je uvek dobijao šta je hteo; vozovi su odmah bili zaustavljeni, peroni zatvoreni, lokomotive su izbacivale paru tačno na onaj način na koji je Mone to želeo. Izazivajući opšte strahopoštovanje, smestio se na stanici i danima je skicirao.

1878. Mone se seli u skromnu kuću u Veteju, a sledeće godine umire njegova žena Kamij. Ova zima je, ledena i siva, bila vreme napuštenosti i samoće i u skladu sa tim, on slika samo led koji pluta u komadima zaleđenom rekom.

Upravo na ovim zimskim pejzažima se i može uočiti evolucija Moneove tehnike. Njegove prve slike snega podsećaju na Kurbea. Vizija je više vezana za tradiciju, a boja je raspoređena u velikim slivenim površinama.

Ali u Otapanju leda potezi četke se rasipaju stvarajući celine u kojima se sante leda spajaju sa sivom vodom. Kasnije se njegov način opet menja, fluidnost i divizionizam ustupaju mesto većim nanosima boje koji doprinose rasvetljavanju palete.

Između 1885. i 1888. Mone daje svoj poslednji niz kompozicija sa ljudskim figurama. Nakon ovoga, Mone se potpuno posvećuje prirodi i skoro isključivo se drži pejzaža. Želeo je da slika treperenje svetla, bleskanje vode, prozračnost atmosfere, drhtaj lišća.

Njegov pojam trenutnog se ne odnosi na forme u pokretu, već na zaustavljanje vremena: isti pejzaž nije isti u različita doba dana ili godišnjih doba. Zapravo, subjekat nije bio ono što je bio, već ono što je svetlo od njega načinilo. Kako su godine prolazile, njegove studije atmosfera postajale su sve sistematičnije, a njegova istraživanja u svojoj temeljitosti zaista naučna.

Mone je želeo da slika sunce, hladnoću, vetar, maglu – ovo su bili novi pojmovi i imali su vrednost otkrovenja. I tada se, od 1890. posvećuje svojim ciklusima, gde traga za samom suštinom svetlosti i njenim nebrojivim varijacijama, u nekoliko motiva koji mu postaju neka vrsta opsesije. Držaće se skoro isključivo pejzaža, a najčešće onih kojima voda dodaje element kretanja.

U potrazi za različitom svetlošću, Mone je putovao i u druge zemje. Ono što ga je osvojilo putujući novim predelima bili su borovi i palme Rivijere, zimski odsjaj obalskih cvetova, treperavost snežnog dana u Norveškoj, rascvetana polja lala u Holandiji, London u magli, prelivanje duginih boja Venecije.

Oko 1900. godine, s balkona svoje sobe u hotelu Savoj i s prozora bolnice Svetog Tome, radio je seriju reke Temze, Zgrade Parlamenta u Londonu i Most Vaterlo u izmaglici.

Poređenje slike Zgrada Parlamenta u Londonu sa slikom Impresija, rađanje sunca, slikanom trideset godina ranije, jasno pokazuje koliko se Moneovo slikarstvo promenilo. Na obe slike su slični motivi, ali način na koji je predmet viđen značajno je različit. Scene Temze više nisu imale karakter skice Impresije, već one sistematski postižu monumentalni osećaj dovršenosti.

Njegovi arhitektonski motivi nisu više predstavljali grafičku strukturu slike, poput brodova i mostova u ranijim radovima, već su označeni kao slobodne površine koje ispunjava boja.

Kada je Mone posetio Veneciju 1908. godine opet je koristio prefinjenost goblena u bojenim nijansama i u odnosima, jednu apstrakciju koja ne podseća mnogo na trenutnu umetnost Impresije.

“ Impresionista je postao simbolista, proslavljajući tajanstveno jedinstvo izmaglice i arhitekture, materijalizacije i atmosfere, kamena i svetla “ .

1890. Klod Mone je bio u mogućnosti da u Živerniju, gde se nastanio još 1883, kupi veliku kuću sa imanjem koje je brojnim kupovinama godinama povećavao, i sa ogromnom energijom i oduševljenjem uspeo je od njega da stvori ne samo dom za porodicu, već i svoj sopstveni raj – vrt, o kome su mnogi govorili i pisali.

Uprkos poteškoćama i neprihvatanju meštana, Mone je uz pomoć iste one volje koju je iskazao i u slikarstvu uspostavio svoju vladavinu nad prirodom.

Postavljajući paralelne granice prema vrsti i boji, planirajući i određujući, on je svakoj biljci dao odgovarajuće mesto, imajući pri tom na umu motive za slike. Vrt je postao deo Monea, ušao je u njegovu dušu i (što je za njega najvažnije) u njegovo oko. Ono za čim je tragao bila je harmonija celine, celokupan utisak.

Nikada nije bio umetnik isključivo predan botaničkim detaljima – cveće je za njega bilo, manje više, samo nosilac svetlosti.

Živerni nije bio na Seni, ali je imao malu reku Ept i veći broj potoka, tako da je Mone mogao da uživa, i zahvaljujući tome, on se ponovo vraća svom starom motivu – vodi, koja je proticala svuda oko njega, dodavajući joj pri tom i neke nove elemente koje je pronalazio u svojoj bašti. Zapravo, početkom 90-ih kupio je ispod kuće polje koje je od njegovog imanja bilo odvojeno železničkim šinama i pretvorio ga u bazen – vrt na vodi, uz pomoć potočića koji su tuda proticali.

Godine 1895. izgradio je i lučni drveni most, sličan mostovima sa japanskih drvoreza preko koga su visile vistarije i on će kasnije postati tema novih slika. Ali, glavnu inspiraciju Moneu će ipak predstavljati bazen sa jeguljastom travom i algama koje su tu rasle, irisima, trskom i žalosnim vrbama oko ivica, kao i plutajućim lokvanjima koji su se nalazili na površini . Ovo će biti osnovni motiv njegovih slika na kojima je radio poslednjih trideset godina.

Sa prostranih, velikih pejzaža, preko pogleda na bazen i japanski most, Mone je došao do pogleda izbliza na delove površine vode.

Nebo je sada bilo samo odsjaj, ( Lokvanji, vodeni pejzaž, oblaci , 1903.) i nije se više pojavljivalo na gornjem delu njegovih slika.

Ove kompozicije vode bili su pejzaži lišeni horizonta i sam Mone ih je nazvao »reflektujućim pejzažima«.

Poslednje godine Moneovog života bile su doba plodnog rada, mada je upravo tada zahtevao od sebe više nego ikad. Voda, njegova najveća ljubav za života nije ta koja je bila dominantna u njegovim poslednjim kompozicijama, već je to bila vatra; njegov bazen je plamteo.

Moneov dugi život umetnika približio se slikama izuzetne energije, slikama koje su prikazivale nesalomljivost i čvrstu vitalnost slikara. Svetlost zapanjujuće snage, koju je u svom delu i životu oličavao Mone, ugasila se naglo. Umro je 6. decembra 1926. godine, u svojoj osamdeset šestoj godini.

To što je Mone bio nazvan „umetnikom trenutka“ postalo je njegovo životno delo, i to ga je stalno vodilo do očajanja i nazad, jer cilj je bio nerešiva suprotnost – da se prolaznost sačuva u trajnoj formi.

Sva evolucija Moneovog dela teži ka onom potpunom oslobađanju koje mu je dopustilo da na kraju svog života dostigne jednu umetnost nezavisnu od realnosti.

izvod iz knjige „Klod Mone“
Kristofa Hajnriha
izdavač TASCHEN/IPS

Izvor: mikica-k.tripod.com

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NESAVRŠENOST KAO VID LEPOTE…

Jedan od najistaknutijih impresionista i najvećih evropskih slikara 19. veka, slikar Pjer Ogist Renoar, rođen je 25. februara 1841. u francuskom mestu Limož.

Ovaj impresionista je tragao za inspiracijom i novim pogledima na putovanjima po svetu. Na tim putovanjima sticao je brojne prijatelje, širio je svoje perspektive, ali mahom u ime svoje umetnosti, a ne lične nesigurnosti.

Nije bilo sumnje da su slike Renoara izuzetne.

Njegove slike pevaju sa životom, njegova kičica intimno miluje svoje podanike.

Zanimljivo je da je on težio tome da proslavi nesavršenost kao osnovni vid lepote, međutim, sam se nije ustručavao da svoje modele ulepša kako bi dobio izgled kakav želi da stvori.

U svoja dela scena iz svakodnevnog života, aktove, mrtve prirode, pejzaže, ovaj plodan umetnik je uvek unosio svoje emocije.

Međutim, dok su njegove slike odisale igrom sa bojama, svetlošću i pune primamljive i, čak, svečane živosti, on sam nije delovao kao srećan čovek.

Renoar je bio napet, nemiran i zahtevan duhom. On je često zanemarivao ljude oko sebe. Jednog dana bi bio zadovoljan sobom i hvalio bi se, a već sutradan pokazivao je svoju duboko ukorenjenu nesigurnost.

Talenat ovog velikog umetnika došao je do punog izražaja tek kada je počeo da slika žene. Njegove bujne, punačke dame, od kojih mnoge imaju isti stas i lice, bile su izrazito rečite i pune ženstvenosti. Neki slikari su posvetili karijere pokušavajući da prenesu dubinu u slikanju žena koju je prenosio Renoar.

Renoar je imao problema sa reumatizmom, pa je teško slikao, a kako je bolest napredovala bio je prinuđen da koristi kolica i nije mogao da slika klasična platna. U kasnoj fazi zanimao se za skulpturu.

Ovaj čuveni umetnik, koji je umro 1919. godine, družio se sa Alfredom Sislijem, Frederikom Bazilom i Klod Moneom. Njegova dela Mlade devojke za klavirom, Na terasi, Devojka koja se češlja, Mulen de la Galet, Portret gospođice Grimpel sa plavom trakom, Kupačica i mnoga druga verodostojno predstavljaju duboki pečat jednog vremena.

b92.net

---

Pjer Ogist Renoar – Bal na Mulin de la Galete

Prizori iz sveta zabave bile su omiljene teme francuskog slikara Pjera Ogista Renoara. Sliku Bal na Mulin de la Galete, koja se često naziva i Ples na Mulin de la Galete naslikao je 1876. godine. To je jedna od njegovih najpoznatijih slika, i svakako jedna od najznačajnijih iz perioda ranog impresionizma. Slika se danas nalazi u muzeju Orsej u Parizu.

Slika prikazuje tipično nedeljno popodne u Mulin de la Galete u okrugu Montmartr u Parizu, blizu koga je Renoar živeo. Mulin de la Galete je bio poznat kafe sa otvorenim vrtom u kome je krajem XIX veka radnička klasa Pariza provodila vreme u plesu, piću i jelu. Posećivali su ga mnogi umetnici koji su živeli u Parizu. Renoar ga je posećivao nedeljom popodne i uživao gledajući srećne parove. Za njega je to bio savršen ambijent za sliku.

Većina ličnosti na slici su prijatelji Renoara i prefesionalni modeli koji su pozirali. Prijatelji Renoara Frank Lamy, Norbert Goeneutte, and Georges Rivière su okupljeni oko stola. Renoar je želeo da prenese živahnu i veselu atmosferu ovog popularnog vrta za ples.

Slika je tipičan impresionistički prikaz stvarnog života. To pokazuje bogatstvo formi, fluidnost poteza četkice i treperenje svetla. Gomila ljudi u pokretu „okupana“ je prirodnim i veštačkim svetlom. Izgleda kao da svetlost treperi sa životom, a mrlje boja doprinose realizmu slike. Zaljubljeni parovi na slici usred mrlja svetlosti i senke zrače ljudskom toplinom koja je puna zanosa, mada Renoar ne dopušta posmatraču da baci više od jednog letimičnog pogleda na svaki od njih. Posmatrač je tu kao slučajni prolaznik koji je uz put ugledao jedan isečak života. On ulazi u bezbrižan svet, slobodan od briga svakodnevnog života.

Slika Bal na Mulin de la Galete je prvi put izložena na Trećoj izložbi impresionista 1877. godine. Poznati pisac tog doba Georges Rivière koji je dobro poznavao Renoara napisao je kritiku za sliku u časopisu L’Iimpressionniste koji je pratio ovu izložbu. On je napisao da su to „stranice istorije, dragocenog i strogo tačnog prikaza pariskog života“. Međutim, ostale kritike nisu bile tako povoljne. Mnogi savremeni kritičari tog doba smatrali su da je ova slika samo nejasan utisak scene. Danas je ova slika jedna od najslavnijih iz perioda impresionizma. Ona beleži duh scene sa radošću i strašću, a neki kritičari smatraju da je najbolja ilustracija Monmartra u Parizu.

---

Pjer Ogist Renoar – Veslači ručaju

Scene iz restorana su bile omiljena tema francuskog slikara Pjera Ogista Renoara. Njegova poznata slika sa ovom temom iz 1875. godine, Veslači ručaju ili kako se često naziva Ručak u restoranu Furnez smatra se za prvu verziju čuvene slike Izlet ili Zabava na brodu koju će Renoar naslikati dve godine kasnije. Slika se danas nalazi u Umetničkom institutu u Čikagu.

Zadivljujući prizor jednog letnjeg popodneva pored reke Pjer Ogist Renoar je naslikao u malom mestu Šatuu, koje se nalazi na ostrvu na reci Seni, nekoliko kilometara južno od Aržanteja. U tadašnjem izdanju popularnog turističkog vodiča ovo mesto nazvano je „rajem za pecaroše i veslače“. Sredinom sedamdesetih godina XIX veka Renoar je često posećivao ovo mesto i redovno ručavao u restoranu Furnez sa čijim vlasnikom je bio prijatelj.

Prostor slike Veslači ručaju rešetka deli na dva dela. U prvom planu prikazano je troje ljudi koji sede na terasi restorana pored reke. Dva mladića sede za stolom, a između njih sedi mlada žena koja se vidi s leđa, obučena u odeću od plavog flanela, popularnoj u to vreme za ženske veslače. Samo jedan od trojice koji ruča na ovoj slici je poznat. Mladić u beloj jakni na levoj strani je Monsieur de Lauradour, čest posetilac restorana i obližnjeg kupališta La Grenouillere. Voće, vino i čaše na stolu, a posebno držanje veslača, koji je opušteno zavaljen na svojoj stolici držeći cigaretu, ukazuju da je ručak završen. Sunčeva svetlost se probija kroz lišće i u restoran na otvorenom. Reka je jasno vidljiva u pozadini, a voda i nebo kao da se mešaju. Na reci su čamci sa veslačima.

Kao i sama scena na slici, paleta i potezi četkicom su vazdušasti i opušteni. U to vreme Renoar je bio toliko posvećen „hvatanju“ svetlih boja na otvorenom da je praktično eliminisao crnu i sivu boju iz svoje palete. Senke na beloj odeći i stolnjak u prvom planu su bledoplave boje i dopunjuju tamnu boju ženine haljine, a zatim se ponavljaju u nijansama svetlucave reke u pozadini slike.

Slika Veslači ručaju slavi buržoaska zadovoljstva, koja je Pjer Ogist Renoar verovatno doživljavao u mestu Šatuu. Sa slikarskom tehnikom, koja je u skladu sa opuštenom atmosferom na slici, on je mekim potezima četkice, stvorio čudesnu svilenu mrežu boja na platnu.

---

Pjer Ogist Renoar – Dve sestre

Ulje na platnu Dve sestre je jedna od najpoznatijih impresionističkih slika francuskog slikara Pjera Ogista Renoara. Drugi naziv ovoj slici – Na terasi – dao je trgovac umetničkim slikama i mecena impresionista Paul Durand. On je bio prvi i dugo godina jedini vlasnik ove slike. Danas se slika nalazi u Umetničkom institutu u Čikagu.

Veruje se da je Pjer Ogist Renoar sliku Dve sestre počeo 1881. godine kada je napisao kritičaru Theodoru Duretu: “Vodim borbu sa bojom drveća, sa portretima žena i dece i osim toga ne želim da vidim ništa.“ Slika je nastala u Šatuu koje je Renoar smatrao „najprijatnijim od svih pariskih predgrađa“.

Dve sestre su naslikane na terasi restorana Maison fournaise na kojoj je Renoar godinu dana ranije naslikao drugu devojku dirljivo i nežno, ali nedostaje šarm novog modela. (Devojka na balkonu, privatna kolekcija). Ovog puta je zamislio mnogo komplikovaniju kompoziciju i smestio svoje modele tako što ih je direktno ogradio i ostvario najbolje strukturno povezivanje svih elemenata na slici.

Na slici je prikazan svakodnevni prizor. Sestre na slici nisu povezane i naslikane su intenzivnijim bojama od lišća i cveća. Mlađa sestra je jedva skicirana, njeno lice je neuobličeno, kao što je to često slučaj kod dece. Ona je lepa, ali nema ekspresije na njenom licu.

Njen šešir sa cvećem je možda najinteresantnija stvar u vezi nje. Starija sestra je u proleću svog života, u proleću godine. Njeno lice počinje da poprima oblik odrasle osobe, i naglašeno je crvenim šeširom i oivičeno dečačkim kovrdžama. Crveni šešir je naglašen i zelenilom okoline. Na njenoj jakni je buketić cveća. Ona gleda u daljinu prelepim sanjarskim očima i duboko razmišlja o nečemu. Njen izraz lica je nečitljiv.

Na slici je prikazano proleće. Cveće i vinova loza su ispred terase, drveće pokazuje prvo bledo zeleno lišće, vinova loza se uvija preko ograde, rani pupoljci cvetaju. U daljini su plavičasti oblaci i reka koja je jedva prepoznatljiva. U bojama reke se ogleda sunce i okolina.

Dve sestre su predstavljene publici prvi put na sedmoj izložbi impresionista u proleće 1882. godine u Parizu zajedno sa drugim Renoarovim remek-delima, kao što su Devojka sa mačkom, Devojka sa lepezom, Loža, Doručak na brodu.

Ne zna se ko je pozirao kao mlađa sestra, ali 30 godina kasnije ekspert za slikarstvo Pjera Ogista Renoara je ustanovio da je starija sestra bila Jeanne Darlot (1863-1914) koja je imala 18 godina u vreme kada je pozirala. Ona je kasnije glumila u teatru epizodne uloge u komedijama, a u novinama su često izlazile fotografije ove atraktivne glumice. Deceniju kasnije je imala debi u Comédie Française, ali ubrzo posle toga napustila je pozornicu. Očigledno njena pozorišna karijera nije bila onakva kakvu je želela. Ona se nije udavala, i postala je ljubavnica proizvođača čokolade, a kasnije jednog uticajnog senatora.

Izvor:artnit.net

---

Pjer Ogist Renoar, francuski slikar (Limož, 25. 02. 1841 – Kanje, 17. 12. 1919)

Ogist Renoar je već od svoje 13. godine slikanjem zarađivao za život, iako mu je professor muzike Šarl Guno proricao blistavu muzičku karijeru. Razvio je vlastiti izraz, karakterističan po svetloružičastim, oker i modrim tonovima, koji otada  postaju dominantni na njegovim platnima i pastelima. Kasnije se priključio impresionistima i slikao figure i motive iz pariske sredine, scene i portrete.

U toj fazi  nastala su dela: „Loža“, „Kišobrani“, „Pijaca Pigal“ i niz  ženskih portreta. Česti motivi kupačica, rubensovski punog i robusnog akta, materinstva kao simbola plodnosti,ženskih i dečijih glava, odraz su njegovih vizuelnih doživljaja, a to isto važi i za  pejzaže i mrtve prirode sa cvećem i voćem.

rts.rs

---

https://tamoiovde.wordpress.com/2013/02/25/himna-radosti-i-lepoti/?relatedposts_exclude=20836

---

Priredio:Bora*S

 

 

HIMNA RADOSTI I LEPOTI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

POČINJEM DA UMEM DA SLIKAM

Lepotu i toplinu Moneovih paleta nadmašio je samo Ogist Renoar.

Njegova najomiljenija tema bile su kupačice, mlade, jedre žene razvijenih oblina, s detinjastim licem i dugom kosom. Slikao je takođe i svoju decu i ta se platna smatraju, zbog svoje ljupkosti, kao dela koja spadaju među najlepše primerke ovakvog slikarstva.

Jedan od najistaknutijih impresionista i najvećih evropskih slikara 19. veka, Pjer Ogist Renoar, rođen je 25. februara 1841. u francuskom mestu Limož.

Ovaj impresionista je tragao za inspiracijom i novim pogledima na putovanjima po svetu. Na tim putovanjima sticao je brojne prijatelje, širio je svoje perspektive, ali mahom u ime svoje umetnosti, a ne lične nesigurnosti.

Portret gospođe  Sarpantije sa decom je u suštini neobično uspeo kao prikaz jedne univerzalne žene i njene porodice (gospođa Sarpantije je među najčuvenijim po gostoprimstvu u Parizu). Ova slika predstavlja ogroman uspeh kako je i bila primljena na izložbi Salona 1879. godine. Međutim, ona je i uspeh Renoara kao umetnika. Radeći van svog ateljea, ograničen u izboru predmeta, umetnik postiže prirodan aranžman dajući slici skladnost i svežinu.

Pored tvrđave-zamka i hipodroma Kanj ima još jednu znamenitost koju nikako ne treba propustiti: kuću-atelje Pjer-Ogist Renoara. Jedan od osnivača impresionizma, Renoar, posećujući Sezana, 1882, na jugu Francuske, zavoleo je svetlost i boje Sredozemlja.

Kasnije, u šezdesetoj godini, oboleo od reumatizma u toploj klimi Azurne obale traži spas. Privučen mestom, kupuje teren u Kanju na kome podiže, za to doba – početak XX veka, modernu kuću. U njoj će, podignutoj nasuprot srednjovekovnom zamku na obližnjem brdašcu i moru na drugoj, provesti sa suprugom i tri sina svoje poslednje godine života, od 1907. do smrti 3. decembra 1919.

Radi u blistavoj sredini prepunoj boja, u velikom zastakljenom ateljeu u maslinjaku – vrtu svoje kuće. Njegova platna iz tog perioda su inspirisana jednostavnim stvarima koje ga okružuju: voćem i mediteranskim povrćem svih boja, ružama koje gaji Alin, njegova supruga, maslinama, buketima cveća. A mlade devojke iz Kanja, najčešće zaposlene kao kelnerice u obližnjim krčmama, služe mu kao modeli i radost za njegove ostarele oči.

Na njegovim platnima iz tog doba viđamo, najčešće kao kupačice, ili haremske robinje, nage devojke, ozarenih lica svetlošću, za naše doba malo otežalih, solidnih podvaljaka, sa „falticama“ iznad struka, kruškastih zadnjica, ali ipak pune sezualnosti.

Danas su ti debeljuškasti modeli razaslati po svetu. Umesto da služe mušterije po obližnjim kafanama pred njima defiluju posetioci u Sao Paulo, Stokholmu, Parizu, Njujorku… Samo jedno platno, Karijatide, ostalo je u zavičaju, u Kanju, u nekadašnjoj Renoarovoj kući, danas muzeju.

Davno je rečeno za njegove slike da su „himna radosti i lepoti“. Ostale su zabeležene njegove nadasve ljudske reči: „Umetnost u fraku, bilo da se radi o slikarstvu, muzici ili književnosti će uvek zadiviti. Ali za mene slika treba da bude prijatna, vesela i lepa, da lepa! Ima toliko neprijatnih stvari u životu pa nije potrebno da mi pravimo dodatne.“

Prikovan za pokretnu stolicu, ruku skrhanih bolešću, neumorno stvara izjavljujući u svojim kasnim sedamdesetim godinama: „Počinjem da umem da slikam“. Česti gosti na imanju „Kolet“ su Matis, Bonar, Roden, Modiljani, ali i trgovci slikama. Od nečega treba živeti.

Pred kraj života, od 1913 počinje da se bavi i vajarstvom. U tom naumu mu pomaže Rišar Gijo, učenik čuvenog, prvo slikara, potom skulptora Aristida Majoa. Neke od tih skulptura su deo postavke muzeja. Ipak treba reći da slikar prevazilazi skulptora.

Reonarovu kuću „Kolet“ opština Kanja je otkupila 1960. i otvorila u njoj muzej posvećen slikaru u kojem se čuvaju 11 njegovih platna, nekoliko skulptura, originalan nameštaj.                                                                      

Izvor:forum “Aladin”

---

Priredio:Bora*S

PREVER, KIŠA I LEPO VREME…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

Na današnji dan, 4. februara, rođena su dva književna velikana,  francuski pesnik Žak Prever (1900.g.) i srpski pisac Borislav Pekić (1930.g.).

U Valjevu su 1804, od strane turskih dahija pogubljeni znameniti srpski narodni glavari Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin.(ovde)

Umrli su, 1901, Svetozar Miletić, srpski političar i gradonačelnik Novog Sada, a 198o, Stojan Aralica, srpski slikar.

Da, 2004.godine, osnovana  je globalna mreža Facebook.

---

---

ANARHISTA, ODMENTIK, SANJAR...

ŽAK PREVER (ovde) u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici kazuje o životu u različitim njegovim aspektima.

Svojevrstan moralista i kritičar društva, ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju malograđani, klerikalci, militaristi i političari stalno ugrožavaju.

Prva Preverova zbirka pesama „Reči“ objavljena 1945. godine postigla je nezapamćen uspeh: u kratkom roku prodato je 150.000 primeraka! Od smrti Viktora Igoa do Prevera, Francuska nije imala istinskijeg narodnog pesnika, koga podjednako vole i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromnog obrazovanja.

ŽAK PREVER je rođen 4. februara 1900. godine u Nejiu na Seni, pariskom predgrađu na ivici Bolonjske šume, od oca Andrea Prevera i majke Sizane Prever rođene Katis.

 Porodica ima finansijske teškoće, sele se u Tulon, pa se opet vraćaju u Pariz. Stalna preseljenja, promene škola, oskudica i Prvi svetski rat utiču da Prever zauvek napusti školovanje i od svoje petnaeste godine, radi povremeno razne fizičke i kancelarijske poslove.

Služi vojsku u Linevilu u Loreni, gde upoznaje Iva Tangija, budućeg velikog slikara nadrealizma, i u Carigradu gde upoznaje Marsela Dijamera.

Po povratku u Pariz trojica prijatelja stanuju zajedno.

Godine 1925. Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen. U njihovoj kući na Monparnasu okupljaju se Breton, Desnos, Aragon, Pere, Keno i drugi nadrealisti, a domaćini su Tangi, Prever i Dijamel sa svojim suprugama. Trojica prijatelja odlučuju, da se priključe nadrealističnom pokretu (1925. godine).

Preverova saradnja sa nadrealistima trajala je sve do razlaza sa Bretonom 1928. godine.

Od 1930, zajedno sa mlađim bratom, filmskim režiserom, Pjerom Preverom radio je na realizaciji nekoliko filmova, kao glumac, asistent i scenarista; kasnije je pisao scenarije i dijaloge za Renoara, Karnea, Gremijona, Kajata, Otan Laru i druge režisere.

Tridesetih godina Prever je počeo da piše i za kabaree, kafe-teatre i avangardne pozorišne trupe: kraće drame, monologe, horske resitale i šansone.

Sarađuje sa kompozitorom Žozefom Kozmom i pozorišnom grupom „Oktobar“.

Godine 1946. rodila se Mišel, kći Žaka i Žanine Prever.

Do svoje smrti 11. aprila 1977. godine, objavio je više zbirki pesama i knjiga.

Zbirke pesama:„Reči“, „Priče“, „Druge priče“, „Veliki prolećni bal“, „Čari Londona“, „Predstava“, „Kiša i lepo vreme“, „Priče od škriljca“, „Zbrda zdola“, „Neke stvari i ostalo: izabrane pesme“, „Sunce noći“.

Filmografija:„Vrata noći“, „Deca raja“, „Tesna vrata“, „Noćni posetioci“, „Ljubavnici iz Verone“, „Dan se rađa“, „Večernji posetioci“, „Stvar je svršena“.

Jednočinke:„Hitler dolazi na vlast“, „Drama na dvoru“, „Bitka kod Fontenoa“, „Sitroen“.

---

BARBARA

Govori: DRAGAN STOJNIĆ

ADRIJEN
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg …
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk’o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala …
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

TO LICE LJUBAVI OPASNO I NEŽNO

To lice ljubavi
opasno i nežno
jedne se večeri javi
posle predugog dana
Možda je strelac bio
sa lukom
ili svirač
sa harfom
Ne znam više
Zaista ne znam
Znam samo
da me je ranio
možda strelom
možda pesmom
Znam samo
da me je ranio
iz srca krv mi teče
Vrela me suviše vrela
ljubavna rana peče.

                                                                                 VRT

Hiljade i hiljade godina
Ne bi dovoljne bile
Da iskažu
Onaj trenutak večnosti
Kad si me poljubila
Kad sam te poljubio
Jednog svetlog julskog jutra
U bašti Emine u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja se u zvezde računa!

UVELO LIŠĆE

Želela bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.

DOBRA MLADA VREMENA

Reke su bile bistre
more čisto
hleb je bio dobar
godišnja doba padala kad im je doba
ratovi zaboravljeni
a ljudi su se voleli.

NARANDŽA

Patent – zatvarač skliznuo je na slabine
i sretna oluja tvog ljubavnog tela
usred mrklog mraka
prosula se odjednom
I haljina padajući na uglacani parket
nije napravila veći šum
od kore narandže kad padne na tepih
Pod nogama
Mala sedefna dugmad krckala su kao semenke

Crvena narandžo
divni plode
vrh tvojih grudi
ucrtao je novu liniju sreće
na mom dlanu
Crvena narandžo
divni plode

Sunce noći.

                                                                         REKA

Tvoje mlade grudi blistale su na mesečini
ali on je bacio
jedan kamičak
hladni kamen ljubomore
na odsjaj
tvoje lepote
što je igrala gola na reci
u velesjaju leta.

ŠKOLA UMETNOSTI

U kutiji od upletene slame
Otac izabra jednu kuglicu od hartije
I baci je
U staklenu zdelu sa vodom
Ispred radoznale dece
Razvi se u vodi odjednom
Raznobojni
Veliki japanski cvet
Kratkotrajni lokvanj
I deca utihnuše
Zadivljena
U njihovoj uspomeni nikad više
Taj cvet uvenuti neće
Taj iznenadni cvet
Stvoren za njih
Za tren
Pred njima

                                                          I TO MI JE NEKA RAZONODA 

I to mi je neka razonoda pisati

i to mi je neka razonoda sanjati
Eto taj list
bio je potpuno beo
pre nekoliko sekundi
Ni minut
jos nije prošao
A evo na šta liči.

Slike: Iv Tangi

Izvori: Žak Prever-izabrane pesme “ Neke stvari i ostalo“,Vikipedia, Google foto,You Tube

---

---

Priredio: Bora*S

---