NAŠE, VOJVOĐANSKE KUĆE…

tamoiovde-logo

Naša, vojvođanska kuća, mora da bude niska i dugačka poput barke koja plovi Panonskim morem.

509129537809a1db545d550b348f0745Mora da bude napravljena od zemlje jer sve što je rođeno u Panonskoj ravnici, rođeno je iz zemlje i Sunce nam se u Vojvodini iz zemlje rađa i u zemlju po počinku odlazi.

Naša, vojođanska kuća, mora da ima visok i veliki odžak poput jarbola na brodu koji priziva ptice selice i savija gnezda rodama. Streha mora da bude dovoljno duboka da prihvati lastavice koje istu kuću od zemlje prave.

fcfeb1a828a15ae6243abc09a398ad98Mi mirišemo na zemlju, zemlja je duboko pod našom kožom i zato sve što je vezano za zemlju nameće nam se kao sudbina.

Poštujući Panonsku ravnicu gradimo domove koji su tromi, teški, životni i inspirativni, domove koji liče na mače koje spava pored ognjišta.

Narav nam je ista takva, mi lale volimo da je sve oko nas sporo, nigde ne žurimo ali uvek stižemo, radimo temeljno i sa smehom na brku i ljubavlju u srcu.

aa76c010c7000bdb44fa9020ea11af9aPrihvatamo promene otvorenog srca, ali u duši ipak su nam draže naše dedovine.

Naše kuće, od slame i blata, grade ljudi svojim rukama i dahom a ne superobučeni preduzimači, mi pletemo trsku i pričamo priče, okrećemo leđa najjačim vetrovima i ušuškavamo se u toplinu paorske peći.

3485660940f280d569fd91f8dceba2a2Volimo hladovinu, onako kada se u sred leta ogrnete dunjom, jer je u sobi od naboja uvek sveže. Sve nam je nekako stabilno, mi ne gradimo zidove od 15 cm sa super izolacijom od stiropora, mi gradimo prave zidove od pola metra, tada smo samo sigurni da nas košave neće produvati, zima ohladiti a topla leta previše ugrejati.

Naše kuće imaju kong, gonak, gonk, sve jedno je reći, zavisi u kom delu Vojvodine ste se našli.

262cf7e14942d2d2d7923e692145f2d3To je mesto okupano svetlom, koje čuva zid naše kuće od preterane vlage, blago uzvišen kao pozivnica za ulazak u dom.

To je mesto, ponekad otvoreno, ponekad zastakljeno gde nam počinje i završava se dan, na njegove zidove stavljamo stare šerpe u koje sadimo muškatle, petonije i zevalice i puštamo čuvarkuću da izraste iz pukotine na zidu od zemlje, tu sušimo paprike, krompir i luk sveže ubran iz bašte, i gonku sve miriše na selo.

_________________________________________________________________________________

7d89d80ae2b4c59fe58bc0b693741b778f56c4b2249f708137630f8f86a4bf34

_________________________________________________________________________________

db560f050579489506e78b5251e4feafNaše kuće imaju klupu ispred kapije, to nije obična klupa, to je klupa istoriskog nasleđa, mesto mobe kad čistimo grašak ili predemo vunu.

Klupa ispred kuće je mesto odakle posmatramo svatove koji prolaze kroz selo, to je mesto gde po noći šapuću mladi zaljubljeni parovi, to je mesto gde se krišom ostavljaju poruke i cveće za devojke, to je mesto gde nedeljom popodne sedimo i grickamo štrudle, jer se nedeljom odmaramo i ogovaramo.

Klupa ispred kuće je naš, seoski, psihijatar.

10408_-mg-3643_gallery_largePitate se šta još tako čarobno imaju naše, vojvođanske, kuće, rećiću vam, u poverenju. Imaju prozore i senike.

Prozori su uvek dvostruki ili trostruki, veličine taman onolike da možete da vidite šta se dešava na sokaku, veličine da vas čuva od spolja a priziva unutra, veličine da vam da dovoljno svetlosti a malo hladnoće i preterane toplote.

62cd732628c02ba8a9b921e1ec8a881fA senik je mesto na tavanu, prozračno i čisto, to je mesto gde se gricka komadić slame i mašta, mesto gde sve miriše na otavu, na livadu i snove, gde vam se čini da je svet, čitav, ravan, poput vaše zemlje.

U tu našu, vojvođansku, kuću ulazite preko kapije, kapije je uvek velika, ona glavna, kad se otvori čitav svet ulazi u vaše dvorište, onako velikodušno slobodno, a u dvorištu paorska prašina (ko po njoj nije tapkao teško da će razumeti šta ona znači).

5c0ed7894b62c0e1f1daa2199e781cdfOtvorena ili zatvorena kapija je znak da ste spremni da u svakom trenutku prihvatite plodove vaših njiva, goste i veselje.

Naše, vojvođanske kuće, vredne su, vrednije nego što iko od vas može da zamisli i zato čuvajte ih ili gradite nove, onako od blata iz inata, čuvajte ih za vašu decu, jer iako su poslednjih decenija bile zapostavljene, njihovo vreme ponovo dolazi.

One su besmrtne poput naše tradicije i zato čuvajmo ih, te naše Vojvođanske kuće.

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________
dipl.ing.arh Ivana Rakarić

Izvor: zzvonkorr.wordpress.com

_________________________________________________________________________________

Saznajte Ovde: SLIKAR VOJVOĐANSKIH PEJZAŽA

_________________________________________________________________________________

PRIČA O MARI, ANDRIJI, JELICI, LJUBAVI, STIPENDIJI…

TAMOiOVDE________________________________________________

tamoiovde-logo

ILI, O UMEĆU  DAVANJA

Kjara i Dušan su se u decembru 2011, doduše ne svojom voljom, sreli u borskom Zoološkom vrtu.

TAMOiOVDE-lavica Mara-581035_3832540846276_1679408217_nvtOna, zgodna brineta, On, mlad, poseban,  reklo bi se, aristokrata, čak… Beli lav, sav od grive,  oči mu gore…

U kavezu novom svom, provodili su zajedničke dane i noći. Zbog leptirića. Ili, nemajući kud.

Pogledi suseda i znatiželjnih posetilaca  nisu ih  naročito zanimali, niti doticali.

TAMOiOVDE-lavica Mara-561183_3832541086282_751731983_nmaeaPosle nekoliko meseci, u junu 2012, Kjara postaje ponosna majka a Dušan, sigurni otac.

Na ovaj svet su došla dva  lepa potomka.

Nekoliko dana nakon što je na svet donela dva lavića, mama Kjara je jedno mladunče iz samo njoj poznatih razloga, odbacila, a otac Dušan je potom izvršio čedomorstvo.


Nedugo potom i drugo mladunče je ostalo bez majčinske nege i zaštite. Odbačeno i iz roditeljskog doma izbačeno.

TAMOiOVDE-lavica Mara-403137_458409834196262_431889427_nmalaDa se ne bi ponovio slučaj sa prvim mladunčetom, uprava i zaposleni u zoo-vrtu,  su sklonili bebu lavicu od roditelja i spasili je   sigurne smrti.

Andrija Radojčić, veterinarski tehničar zoo-vrta preuzima ”starateljstvo” nad  bebom lavicom.

Malenu neguje u svom stanu, hrani je specijalnim mlekom za mačke na svakih šest sati i ona se uspešno oporavlja. Iz dana u dan,  napreduje.

TAMOiOVDE-lavica Mara-564571_470189659684946_2083626498_nPriseća se Andrija prvih dana brižnog i celodnevnog negovanja umiljate lavice:

Lavica je danju volela da spava, a noću je uglavnom bila budna, no bila je tiha i mirna i nije pravila nikakve probleme.

Redovno sam se budio oko dva sata posle ponoći i u pet izjutra kako bih je nahranio, a onda smo zajedno nastavljali da spavamo u mom krevetu.”

Nakon nekoliko nedelja, mala ljubimica dobija ime, gleda crtane filmove, boji se mraka i samoće… Andrija joj ugađa, izvodi je redovno u šernju, upoznaje sa drugim životinjama. I ljudima.

TAMOiOVDE-lavica Mara-404604_475716099127173_1645999448_nTV BOROdu tako i do televizijskog studija, bivaju specijalni gosti na prigodnim događajima i postaju lokakne zvezde. Svi bi da vide, ugoste i maze Maru.

No, ona se drži Andrije, ili pak gleda svoja posla.  Rekao bih da je i njen zaštitnik i mentor Andrija „profitirao“, makar kod ženskog dela publike.

Prolaze tako dani, odrastanja Marinog. Posle tri meseca, Mara dobija sopstvenu kućicu sa dvorištem u ZOO- vrtu i vreme je da otpočne sa osamostaljivanjem.

No, Andrija, sada već izuzetno vezan za mladu lavicu, prvih nekoliko dana i noći provodi u njenom novom staništu. Spavao je u njenoj kućici, kako bi se bez trauma postepeno privikavala na nove uslove života.

TAMOiOVDE-lavica Mara-553439_391251300928375_974436352_nU međuvremenu  Mara i Andrija izazivaju sve veće interesovanje posetilaca, ali  i medija. Mara postaje maskota borskog Zoološkog vrta.

Njeno odrastanje uz zaposlene u vrtu, posebno uz Andriju, nije promaklo ni  Jelicu Vranić, devojci koja živi u Cirihu. Jelica je nakon saznanja putem interneta, odlučila da poseti Maru krajem 2012. godine.

 Mara svojom umiljatošću i ponašanjem sasvim je osvojila  Jelicu. I ne samo to.

TAMOiOVDE-lavica Mara-DSC03794Obezbedila je sebi pristojnu dvogodišnju stipendiju.

Naime, tokom naredne dve godine svakog meseca, Jelica će uplaćivati na račun vrta 100 evra, za troškove Marine ishrane.

 „Putem interneta sam stupila u kontakt sa Andrijom koji tamo radi. U ovom vrtu je rođena lavica Mara, kojoj sam ja želela da pomognem. Zoran i ja smo seli na avion, doputovali u Srbiju i uputili se u Bor..

Proveli smo tamo četiri dana. Sklopili smo ugovor da u naredna 24 mesaca sa 100 evra mesečno stipendiram Maru. Ugovor je stupio na snagu 1. marta”– rekla je tom prilikom Jelica.

TAMOiOVDE-lavica Mara-DSC03806MARA I JAMara sada ima 17 meseci, i teška je preko 80 kilograma. Na pragu je punoletstva.

Andrija i sada svakodnevno brine njoj.  Svakog jutra u sedam sati, odlazi sa porcijom hrane kod Mare, a ona ga nestrpljivo čeka.

Ne toliko zbog hrane, čini se, koliko zbog  blizine Andrijine i igre sa njim.

Autor: Bora*S

Foto: arhiva Andrije Radojčića & Bora*S

____________________________________________________________________________________________

 


_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

LJUDI GOVORE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Kako smo zaboravili da lovimo pogled u prostoriji i gde je nestala ona priča bez ijedne izgovorene reči…

fkajf

Foto: zenskisvet.com

  Jesmo li zaboravili da razgovaramo, da čitamo one  neverbarlne signale na koje smo uvek i pravovremeno reagovali kao mali, jesmo li nemi na tom univerzalnom jeziku s kojim se srećemo svakodnevno.

  Da li šalterska službenica koja vidi uznemireno, oznojano lice, ruke koje grozničavo traže po fascikli zapravo ne razume slika pred sobom.

  Da li žrtva koja moli svog mučitelja sa svim porukama na licu da to ne čini zapravo govori jezikom koji on ne razume i pa zato on nastavlja da na njoj leči sve ono što ga boli od detinjstva?

Nekada je takva komunikacija jedino što ljudi imaju a malobrojnim svedocima takvih razgovora koji umeju da gledaju ili traže takve skrivene poruke to znači buđenje iz mehaničke svakodnevnice.

Takvi retki razgovori promiču nam svakodnevno, eto na primer i na ulici, u gradskom prevozu, u zgradama fakulteta svuda gde, kako bi to Rastko Petrović rekao „Ljudi govore“…

U magnovenju nekih mutnih vremena, neprimerenih okolnosti poštenom čoveku, ali i okolnostima u kojima plivaju oni koji čvrstih okvira kako moralnih tako i fizičkih nemaju.

U takvim vremenima desio se on, Arapin, cenim iz Tunisa jer to sam čula da pominje na lošem engleskom jeziku, ona plavooka Zemunka žedna pažnje i neženosti. Govorio je tiho, s pauzama kao da se tek sada sreću, i kao da sutra ne postoji, govorio je o Beogradu, dok je autobus hitao ka Zemunu i gledao je u ono što mi inače ne viđamo. Ona opijena pažnjom naslonila se na njegovo rame.

Uz čuđenje zbunjene i zbijene autobuske publike, Arapina nije bilo sramota da zapeva, nešto na arapskom. Delovalao je kao intimna pesma, s ličnnom posvetom a zapravo to su mogli biti i stihovi nekog arapskog narodnjaka, u doba paranoje strahujem da je to moglo biti i nešto uvredljivo, tako je delovalo dok nisam primetila na koji način i sa koliko topline on nju gleda. Ta toplina ista je na svim jezicima.

Njegov pogled je govorio više od reči koje njegov engleski nije mogao da savlada, tako su zapravo oči govorile jezikom koji književnost i bilo koja svetska gramatika ne poznaju.

Drugim rečima  mikrosvetovi ipak postoje uprkos krizi, uprkos neizvesnosti, uprkos tački planete na kojoj smo nekoga videli ubeđeni da gledamo u fantaziju. Mikrosvetovi sa mikrojezicima prkose svim pravilima, baš onako kao što i u matematici svaki izuzetak prkosi i potvrđuje ono što je zapisano, onako kako zapravo ljudi govore.

Biljana Jovičić, rts.rs (09. jun 2013)

TOPLINA DUŠE I ČAROBNJAŠTVO BRANKA ĆOPIĆA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

NEĆETE MI VEROVATI, POZNAVAO SAM BRANKA ĆOPIĆA

Poznavao sam Branka Ćopića, bio sam mu u kući, bio sam mu u knjigama, pričali smo i smejali se zajedno, držao sam u ruci njegovu ruku koja je mnogo toga napisala.
  Branko je bio otvoren čovek. 

images

foto:www.mudremisli.com

  Čovek bez zidova, bez ograda oko sebe.
 
Sav napolju. Usred života. A opet, sav u svojim knjigama, zajedno sa svima onima koje je u životu sreo.
Čarobnjak smeha, smehoslovac, smehotres, smehmajstor, smehadžija, smeholovac.
Ćopićeve životne bajke su njegova najtoplija lirika. On je kao nekakav dobri duh svake kuće.

Ćopić se čitajući sluša. Njegove knjige su nosači zvuka. Govor, pričanje, to je odlika njegove literature. Pričanjem zavodi slušaoce, izvlači ih iz svakodnevice i odvodi u neke druge svetove koji, ipak, nisu izgubili vezu sa realnošću.
 
Branko vraća ljude prirodi. Njegove priče izviru iz starih ognjišta i zagrevaju ljudsku dušu koja mrzne u ledarama od betona.
 
Dobričina Brane. Braniša.
 
Grmečlija: grmeč i meče i lija. Veliki kao Grmeč, nežan kao meče i lukav kao lija. Grmečlija.
 
Geografija njegovog rodnog mesta i zavičaja prešla je u njegove knjige kao u zemljopis. On je zemljopisac rodnog kraja.
Knjige Branka Ćopića proglasile su Grmeč planinu za planinu sveta, sa najvišim — Ćopićevim vrhom. A njegov Grmečlija je čovek sveta. Brankov Mačak Toša sa rečice Japre poznat je koliko i Mačak u čizmama, kao filmska zvezda Mačak Feliks, kao Tom sa malog ekrana.
 
Branko je, na prvi pogled, odmah, bio drug, prijatelj i prvi sused. Njegova neposrednost u knjigama je potpuna. Izvire iz naroda i uvire u narod. Priča kao što guslar peva.
Nenadano, otputovao je na daleke pute.

Dragan Lukić: „Moji Savremenici“/riznicasrpska.net/knjizevnost

Poznati dečji pisac, književnik i akademik Branko Ćopić preminuo je 26. marta 1984. godine.


***

POHOD NA MJESEC

1048645_mali copic

foto:www.vreme.com

Tek mi je peta godina, a već se svijet oko mene počinje zatvarati i stezati. Ovo možeš, a ono ne možeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ono ne smiješ. Niču tako zabrane sa svih strana, jato ljutitih gusaka, hoće i da udare.
— Dobićeš ti, mali, po glavi, pa će te proći tvoje budalaštine.

Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.

Stega popušta tek onda kad se pred našom kućom pojavi stari samardžija Petrak, neumorna skitnica. Još nije ni ušao u avliju, a već grakće na mog djeda:
  — Jesi li živ, Rade, stari moj paripe?! Vidi ga, vidi.
Ihi, počelo je! Kad on već djeda smije nazvati paripom, šta li će tek biti sa ostalom čeljadi. Na mene će, vjerovatno, svi u kući i zaboraviti, moći ću da odmaglim preko potoka u ljeskar.

Kad je samardžija kod nas u gostima, onda je meni mnogo štošta dozvoljeno. Penjem se po drveću, zavirujem na tavan, švrljam oko potoka, odem čak i do malog mlina zavučenog podno našušurena gaja. Zgodio bih tako i u Ameriku samo da znam put i da se ne bojim pasa.
— Čekaj ti samo, otići će stari Petrak — prijete mi u kući kad već sasvim prekardašim.
A ti „Petrakovi dani“ u ranu jesen obično su uvijek bili praznični, sjajni i puni šapata, pa me tako povuku i ošamute da ne znam kud bih prije: kroz kukuruze, niz potok, uz brijeg. Čučim tako na vrbi i zurim u nijem svjetlucav riblji roj, a onda se pred mojim zasjenjenim očima odjednom razgrana gusta krošnja pitomog kestena s raskokanim prezrelim čaurama: ih, u kestenar, šta će mi ribetine!
 
Šijem tako čitav dan tamo-amo, a kad me suton opkoli i pritjera kući, evo ti opet nove napasti — mjeseca.

Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem, zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske nade:

— Možda bih ga nekako mogao dohvatiti?!
Noću se iznenada trgnem iza sna: viri mjesec kroz prozor, gori čitavo dvorište, a blještavi posjetilac unosi mi se u lice i šapuće:
  — Hajdemo!
Dižem se, lak, opsjednut, ali me već na prvom koraku otrijezni glas vječito budnog djeda:
— Baja, kuda ćeš? Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje, kad neko podvikne, a ja — coc! — o tvrdu ledinu.
Sva sreća što jednom u godini dodju i Petrakovi razvezani dani kad se mnogo štošta može.
Dodje tako jednom na red i mjesec.
Pekla se kod nas rakija od nekih ranih šljiva pa se poslom zašlo i u noć. Dušu dalo za mene! Prosinula pod kazanom vatra, stric Nidžo zarana se napio i zaspao, a uz ognjište, pod kolnicom, ostali samo djed i Petrak. Djed pazi na kazan, a samardžija mu samo pravi društvo, jer neće da se petlja ni u kakav posao neposredno vezan za ljude. Da konji piju rakiju, hajde de.
Ja se motam oko njih dvojice, više odmažem nego pomažem, prisluškujem njihov razgovor, pa se najzad toliko osmjelim da sjednem sasvim blizu, već gotov i da zapitkujem. Pomenuše mjesec.
— Djede, bi l se mjesec mogao dohvatiti grabljama? — iznenada se oglasih ja.
— Heh, šta njemu pade na um! — dočeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego samardžiji. — Hoće da dokuči mjesec.

Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše.
— Pa neka, ima dječak pravo.
— Šta ima pravo?
— Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, možda bi mi druge tice danas pjevale.
— Ma šta tice, šta… Ti se već napio ko moj veseli Nidžo.
— Jok, pobratime — tmurno dočeka starac. — Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k njemu. Kuda? — drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za… ne bira čime će. Zatuče me tako, utuca, izgubih dušu još od malih nogu. A da sam se jednom oteo i pošao. Rade, brate moj…
— Eno ga sad vidi. Ma nemoj mi tu kvariti unuka.
— E, Rade, Rade … ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka. Hajde ti, dušo, ustaj, traži grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda.

Bacam se u ćošak po one naše najduže grablje, a stari samardžija polako ispravlja noge, ispravlja ledja, vrat i okreće se djedu, sjedećivom i začudjenom.
— Nas dva odosmo, a ti čuvaj kazan, staro mlinarsko kljuse.

Djed je toliko zabezeknut da već ne umije ni da se pokrene ni da štogod upita. Drži u ruci praznu čašu i gleda za nama dvojicom: šale se, valjda, šta li.
Sporo napredujemo uz mračan zašaptan brijeg. Nad nama razgoreno nebo najavljuje blizinu najtajanstvenijeg putnika, mjeseca. Ha, tu su grablje, samo ga zakvačimo i povučemo, evo ga začas u krilu.
Iz nizine, od malene tužne djedove vatre, odjekne povik:
— Ehej, budale, vraćajte se!
Žao mi te vatrice u dolini, žao mi vikača, ali požar nada mnom sve je rujniji i širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno rugalicom:
— Umukni, ti dolje, kenjac jedan.

Durašno guramo dalje. Ja se već pomalo i pribojavam kako će to biti, licem u lice s onolikačkim mjesecom, a kao za pakost odozdo se opet čuje dozivanje:
— Ehej, magarci, vantazije, ozepšćete, bog vas ubio!
— U štalu, sivonjo stari, pa tamo njači — vraća mu samardžija.
  Još mi u srcu kljuca tuga za dolinom i ostavljenim djedom, ali kad mi kroz krošnjato drveće bukne u susret, sasvim izbliza, ogroman mjesečev požar, ja sve zaboravljam i uzbudjeno protepam:
— Evo ga?
— Aha, vidiš li?

Starac me prima za ruku i sad zajednički savladjujemo posljednju kratku uzbrdicu, a kad stignemo do samog vrha, mjesec iznenada odskače iza drveta pred nama i ukaže se blistav, smanjen i nevino miran iznad susjedne brdske kose.
— Aha, uteče li, je li! — pobjedonosno kliče starac. — Prepao se grabalja, a, lolo jedna.
Samardžija me čvrsto prigrli, ne da mi da se rastužim i kaže sokoleći me:
— Uteko lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nadji dolje u selu dječaka od koga je mjesec klisnuo tako brzo. Nema ga. To si ti, samo ti, a i ja s tobom.
  Hm, nema?! … Pa zaista nema takvog dječaka u čitavoj našoj dolini. Nit sam ga vidio ni čuo za njega. Ta ne dolazi džabe Petrak baš našoj kući. Ja sam tu, ja …
— Delija naša — dodaje Petrak kao da je konačno našao onu pravu, završnu riječ za čitavo moje opčarano mjesečarsko tkanje, od koga mi je glava tako puna da i sama počinje da zrači i svijetli kao žuta bundeva zaostala u požnjevenu kukuruzištu.
— Pametna djedova glava!
Stojim tako u obasjanoj noći, pred hladnjikavim nezemaljskim vidikom kakvi se javljaju samo u snu, pomalo je i strašno i tužno… Dalje se ili ne može ili se ne ide, ako već putnik nije budala i „vantazija“, što bi kazao moj djed, predobri duševni starac čija me ljubav grije i ovdje, na ovoj opasnoj granici gdje se kida sa zemljom i tvrdim svakodnevnim životom.

Pa ipak … ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gundjalo, koji će do kraja tugovati i pominjati me ako se izgubim u svom čudesnom pohodu.
— Ðede Petrače… — zaustim kroz stegnuto grlo, a stari potukač, pogadjajući moju neizrečenu dječju tugu, spremno nadovezuje:

— Idemo, delijo, idemo. Opet ćemo mi ovamo doći, ima kad.

Nogu pred nogu, naniže, po mjesečini! Kako je drag i pun svaki korak povratka. I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put.
— He-he, ipak nas čeka stara paripina — rakoli se Petrak. — Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije.
— Evo ih, vraćaju se budalaši! — dočekao nas je djed Rade, čak nam i u susret izlazeći kao da stižemo bogzna odakle, možda čak iz Amerike. — Šta je, dohvatiste li mjesec?
— To tebe ne budi briga — otresa se samardžija. — Ti samo sjedi pod tom tvojom kolnicom i peci rakiju, a nas dvojica znamo svoj posao.

Znamo li — ne znamo, to mi baš nije jasno, ali, onako uzbudjen i premoren od čudesnog noćnog doživljaja, brzo sam zadrijemao medju djedovim koljenima, ja, velika delija, smjeli lovac na mjesec, naoružan grabljama triput duljim od mene. Posljednje što mi je od te večeri ostalo u očima bio je razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i tamo se razrastao u moćan i stravičan mjesečev požar.

Djed me je, kažu, na rukama odnio u krevet (kakva bruka za velikog putnika!). Tamo sam svu noć bulaznio, vrtio se i budio brata, svoga suložnika. Djed je grdio Petraka i „njegov benasti konjski mjesec“, mama me je umila ledenom vodom, a kad to nije pomoglo, prišila mi je dvije-tri uz obraze, pa sam se primirio i slatko zaspao.

Sjutradan, u golubije sunčano jutro, sve je već bilo iza mene kao san, samo san. Nit mi se pričalo ni zapitkivalo o tome. Tako je, kanda, bilo i s djedom i Petrakom. Sjedili su kod kazana, a kad sam se ja pojavio, oni ni po čem ne pomenuše sinoćni doživljaj. Kao da im je bilo zazorno da se podsjećaju na nešto daleko od svjetlosti, dana i zdrave pameti, u čem se nije lijepo naći ni kao saučesnik ni kao svjedok.

Jedini stric Nidžo, koji nit je šta vidio ni čuo, nagazio je, onako mamuran, na one moje grešne osvajačke grablje, pa se nadovezao brondati, nikako da sjaše: te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta trebaju grablje oko rakije, te znaju li „oni, rasipnici“ (koji to oni?) kako je teško nabaviti dobre grablje, te ova se kuća raskućava, te ovo, te ono… Najzad je toliko dosadio svojim zvocanjem da je Petraku prevršilo i on, kao gost i star čovjek, nadje se pobudjen da ga uruži:
  — Daj se već jednom smiri, konjska muvo! Šta smo radili? Skupljali mjesečinu i djeli u stogove, eto šta smo. Mogao si i ti s nama da se nijesi naljoskao.

Odgundja stric kako baš ni „mjesečari“ nijesu bogzna koliko pametniji od pijanaca pa se brzo nekud izgubi. (— Ode da spava — primijeti Petrak.) Ostadoh ja sam, nekako kao ravnopravan i treći, uz dvojicu zavjerenika koji su znali za minuli noćni doživljaj s mjesecom.

I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet izmedju smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato.
Pa se onda, katkad, žalovito upitam, kao da sam nagazio na one stričeve vile iz djetinjstva:

— Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?

Iz knjige: Bašta sljezove boje

BIOGRAFIJA

brankoBranko Ćopić je potekao iz siromašnog sela ispod Grmeča.

Još kao dječačić od 4 godine ostaje bez oca koji umire od španske groznice, tako da brigu o malom Branku preuzima njegova brižna majka Sofija, nježni djed Rade i veseli stric Nikola.

Tako je Branko još od ranog djetinjstva bio obasut ljubavlju koju je sačuvao u sebi do kraja života.

Po crkvenim knjigama stoji da se Branko rodio 1. januara 1915. međutim sam Branko je tvrdio da se rodio 1914. ali kako on kaže „to su bile teške i ratne godine i niko ozbiljno nije mario za tačan upis u knjige rođenih“.

U rodnom selu Hašanima dječak je, u podnožju same planine Grmeč, čuvao na proplanku stoku i provodio slobodne trenutke igrajući se ali i maštajući o Grmeču kojeg je zamišljao kao fantastičnu goru opore, oštre i divljačne ljepote. Planinu naseljenu opasnim životinjama i stanovnicima nevidljivog svijeta.

Sva ta maštanja Branko je preuzimao iz priča njegovog djede koji je kao „lička pričalica i izjelica“ prenosio iskustvo, dobro i zlo, mekotu ljudske duše i širinu njegova srca.

Djeda Rade će ostati malom Branku više nego majka; mit i legenda o ljudskoj nježnosti, a ostali ukućani i cjeli podgrmečki svijet – kao galerija likova za obradu u njegovim književnim djelima.

U školu Branko kreće u svom rodnom selu ali gimnaziju, četiri niža razreda, nastavlja u internatu u Bihaću. Poslije završene gimnazije upisuje se u učiteljsku školu u Banja Luci, potom u Sarajevu i Karlovcu. Razlog čestih prekida učiteljskog školovanja bila je nemirna Brankova duša i potreba da ukaže na nepravilnosti i lošu socijalnu i političku situaciju. Izbacivali su ga zbog naprednih ideja i zbog riječi koje nije mogao da prećuti.

Ipak završava učiteljsku školu u Karlovcu i kao mladi učitelj vraća se u rodno selo Hašane ali bez želje da započne učiteljski posao. Odlučuje da upiše Filozofski fakultet u Beogradu 1934. godine.

Živjeo je skromno a prehranjivao se honorarima za objavljene priče u „Politici“. Marljivo je učio i polagao ispite na vrijeme. Diplomirao je neposredno pred rat 1940. godine. Rat ga je zatekao na odsluženju vojnog roka u Mariboru iz kojeg odlazi u rodnu Krajinu i već 1941. godine priključuje se partizanima. U početku biva običan vojnik ali ubrzo postaje politički komesar pa zatim se uključuje kao stalni saradnik na kulturno – prosvjetnom sektoru kao dopisnik partizanskih novina banjalučkog „Glasa“ i „Borbe“. Ćopiću je omogućeno da piše ne samo ratne izvještaje već i skečeve, pozorišne predstave, da pjeva i bude moralna i duševna snaga partizanskim borcima. Branko ostaje aktivan u NOV do kraja rata. Poslije oslobođenja dolazi u Beograd i tu se nastanjuje.

Prvi posao koji prihvata bio je kao urednik lista „Pionir“. Poslije pet godina napušta taj posao i postaje profesionalni pisac. U statusu slobodnog stvaraoca Ćopić provodi ostatak svog života.

Bio je neumoran književni radnik, izdao je brojna djela. U našoj književnosti on je stekao status književnika sa najviše odštampanih djela i najviše prevedenih djela. Njegova djela su prevedena na više od 30 jezika.

Kao veliki humanista, patriota i humorista Ćopić je dobio brojne nagrade, priznanja i pohvale. Još 1938. godine dobija prvu nagradu Akademije sedam umjetnosti za kratku priču, zatim Rakićevu nagradu (1939), nagradu Srpske akademije nauka i umjetnosti (1940), Komiteta za kulturu i umjetnost (1947, 1948), Vlade FNRJ (1949), Saveza sindikata (1953), Nagradu Zmajevih dječijih igara (1971), Njegoševu nagradu (1972) za zbirku pripovjedaka „Bašta sljezove boje“, Nagradu AVNOJ-a (1972).

Iako po prirodi vedar i nasmijan, Branko Ćopić je tužno i tragično okončao život. Posljednjih godina života se osjetio usamljen, napušten i depresivan odlučuje da sebi oduzme život.

Naveče 26. marta 1984. godine bacio se sa Savskog mosta na kej rijeke. Tako nas je zauvijek napustio i otišao „iz bajke života“ u „bajku snova“.

Ali iza njega je ostalo njegovo djelo veliko kao Grmeč.

Ćopićeva književna djela

Pripovjetke: Pod Grmečom, Beograd, 1938.  Borci i bjegunci, Beograd, 1939.  Planinci, Beograd, 1940.  Bajka o sestri Koviljki, Beograd, 1946.  Rosa na bajonetima, Beograd, 1946.  Sveti magarac, Beograd, 1946. Vratolomne priče, Beograd, 1947.  Surova škola, Beograd, 1948.  Ljudi s repom, Beograd, 1949. Major Bauk, Beograd, 1949. Ljubav i smrt, Beograd, 1953. Doživljaji Nikoletine Bursaća, Sarajevo, 1956.  Bosonogo djetinjstvo, Beograd, 1957.  Gorki med, Beograd, 1959. Krava s drvenom nogom, Beograd, 1963. Bašta sljezove boje, Beograd, 1970. Golubija vremena, Mostar, 1979.

Romani: Prolom, Beograd, 1952. Gluvi barut, Beograd, 1957. Ne tuguj bronzana stražo, Beograd, 1958. Osma ofanziva, Beograd, 1964. Delije na Bihaću, Beograd, 1975.

 Poezija: Ognjeno rađanje domovine, Beograd, 1944. Ratnikovo proljeće, Beograd, 1947. Mjesečine, Beograd, 1977. Seosko groblje, Beograd, 1978.

Književnost za djecu i mlade: U carstvu leptirova i medvjeda, Beograd, 1940. Priče partizanke, Beograd, 1944. Pjesme pionirke, Beograd, 1945. Bojna lira pionira, Beograd, 1945. Bajka o sestri Koviljki, Beograd, 1946. Doživljaji kuma Torbe, Beograd, 1946. Armija odbrana tvoja, Beograd, 1948.  Ježeva kuća, Beograd, 1949. Priče ispod zmajevih krila, Beograd, 1953. Doživljaji mačka Toše, Beograd, 1954. Orlovi rano lete, Beograd – Sarajevo, 1957. Deda Tršin mlin, Sarajevo, 1960. Magareće godine, Sarajevo, 1960. Slavno vojevanje, Sarajevo, 1961. Bitka u zlatnoj dolini, Sarajevo, 1963. Mala moja iz Bosanske Krupe, Sarajevo, 1971. Glava na klancu, noge na vrancu, Sarajevo, 1971. Mamino mudro magare, Sarajevo, 1976. Lijan vodi karavane, Sarajevo, 1981.   Izvor: www.vuksfrj.se/kultura/knjizevnost/branko    

Priredio: Bora*S

RADIONICA ZA IZRADU I POPRAVKU SNOVA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

SATENSKI STIHOVI

Iz zbirke pesama „Satenski stihovi“ Gorana Tadića
Kompozitor, aranžer i izvođač Goran Tadić
Narator Goran Tadić

UZDAH

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.

I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al’ ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.

Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?

Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.

***

l-290x160Satenske riječi..

Dok slušam Massima „daj mi razlog da budem tu“ i čitam Satenske stihove Gorana Tadića čini mi se da pjevač i pjesnik odišu istom nježnošću, pristupačnom i prepoznatljivom.

Ja sam slovoslagač, nepismen i bezimen, vlasnik srz za izradu i popravku snova“, opisuje sebe Goran.

A među koricama pucaju od snage stihovi zapisani perom vrsnog pjesnika, velikog čovjeka i dobrog druga.

Misliš da je teško stihove pisati“ postavlja pitanje Goran čitatelju već u prvoj pjesmi.

 Nije, rekla bih, čitajući dalje. I shvatam da je teško utonuti u sebe tako duboko kao što to Goran radi. Teško je opisati se bez šminkanja, ali njemu je to lako. Goran diše među stihovima, živi sa i u njima, Goran je stih.
Jednostavne svakodnevne situacije Goran majstorski zakomplikuje, pa ih pojednostavi tako da se nađemo licem ka licu i sa vjetrom, i sa kišom, i sa snjegom i sunčanim danom. „Budi tu da manje pušim“ veoma jednostavno, ali i posloženo na način koji malo ko zna.

Nastavite sa čitanjem

UMETNOST DODIRA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Od svih čula DODIR se razvija prvi.

I za ljude i za životinje DODIR je od životne važnosti jer pruža sigurnost, toplinu, zadovoljstvo, užitak i vraća životnu snagu.

DODIR nam kazuje da nismo sami.

DODIR znači vezu – odnos sa onim što je izvan nas, s tlom pod nogama našim.

Naše celokupno spoznavanje stvarnosti temelji se na DODIRU.

Lišavanje DODIRA s drugima je  kazna – najgora od svih.

(massage-beleške, iz čađave sveske)

____________________________________________________________________________________________