KUĆE PUTUJUĆE…

Nomadski život: Ko su bili prvi vlasnici putujućih kuća?

Umetnost nomadskog života prešla je put od Evrope do Amerike, a danas je trend u celom svetu. Prvi vlasnici ovih kompaktnih zidova na točkovima voleli su raskoš, ukrase i jarke boje.

Foto: Shutterstock

Život na točkovima je zbog slobode i avanturističkog karaktera oduvek nalazio put do ljudi nemirnog duha. Iako se pripisuje često američkoj kulturi i stilu života, prve pokretne kuće datiraju sa evropskog kontinenta.

Prvi vlasnici prikolica bili su putujući zabavljači koji su najveći deo svog života provodili u putu. Umesto da uvek iznova postavljaju šatore, kad god se u nekom mestu zaustave, imali su svojevrsne vagone koje su vukli upregnuti konji. Unutar tih vagona obavljala se svakodnevna dinamika života – kuvalo se, jelo i spavalo. 

Sredinom 19. veka ovi karavani postaju stambeni prostor za Rome (ustaljen naziv – Cigane). 

Foto: Profimedia

Romi vode poreklo sa prostora severozapadne Indije, zemlje koju su njihovi preci napustili oko 1 500 godina ranije i koji su se nastanili svuda po svetu, ali pretežno u Evropi i srednje-zapadnoj Aziji. U poslednjih 100 godina Romski narod je naselio i Ameriku.

Specifični karavani nazivaju se i „vardo” – vodi poreklo od reči„vurdon” iz osetskog jezika (iranski jezik, indoevropska grupa), a označava teretna kola. Vagoni koje su pravili i u kojima su živeli Romi, bili si manji od onih koje koriste cirkuske trupe, pa su samim tim i zahtevale manju konjsku snagu koja bi ih vukla.

Romi su veoma ponosni na izgled svojih putujućih domova – često su bogato ukrašena raznovrsnim motivima, rezbarena i jarko ofarbana. Neka su čak i pozlaćena. Vremenom su vagoni evoluirali i postali toliko kitnjasti da su izgubili praktičnu prvobitnu namenu i od mesta za spavanje postali pravi eksponati. U nekima od njih je zapravo malo „Cigana” i spavalo. Preferirali su da spavaju u šatorima ili ispod vagona. 

„Kuće na točkovima, za njihove vlasnike nisu imale ni preveliku sentimentalnu vrednost, sudeći po tome kako lako su ih menjali ili prodavali u skladu sa potrebama”, objasnila je istoričarka Dženet Kit-Blek, za Amusing Planet.

Kada bi vlasnik putujuće kuće umro, običaj je bio da se sva njegova imovina spali, uključujući i vardo, jer su Romi verovali da sve što može nositi duh umrle osobe ne sme da se proda. Novac i nakit je nasleđivala porodica.

Razvojem karavana nastale su posebne kategorije, među njima 6 osnovnih, pa tako više nisu dobijali nazive po njihovim vlasnicima već po tradicionalnom stilu (Ledge vardo/„Ispupčenih ivica”), po gradu u kom su konstruisani (Reading vardo/Kite wagon/„Ravnostrani”) ili po imenu konstruktora. 

Do danas je sačuvano svega nekolko originalnih „vardo domova”. Oni se nalaze u sklopovima muzeja ili u rukama privatnih kolekcionara. 

PRELISTAJTE GALERIJU   »

Izvor: nationalgeographic.rs

---

---

DA SU ME UKRALI CIGANI…

Da su me ukrali Cigani u tužnom gradskom parku,
u mornarskom odijelu, i nestali u mraku,
odveli bi me daleko, gdje stiže samo želja,
pred začuđenim licem mojih roditelja.

Da su me ukrali Cigani, ne bi me bilo briga,
jer bih mislio da se samo nastavlja igra.
Svi bi tvrdili da sam sa sretne zvijezde pao
i ništa o svom životu ja nikad ne bih znao.

Da su me ukrali Cigani, imao bih slobodu
da pijem svoje vino i pijem svoju vodu.
Bio bih bogat i voljen, a vračara bi mi rekla
da nemam svog imena i da sam bez porijekla.

Da su me ukrali Cigani, još dok sam bio dijete-
iz ovog mrtvog grada, iz nevolje i sjete;
imao bih svoj šator i medvjeda na lancu,
svoju zvjezdanu kuću, konja i kruh u rancu.

Da su me ukrali Cigani, provodio bih dane
Ležeći u travi kraj auto-strade,
Svirao bih gitaru i prelazio milje,
ljubeći jedno biće slobodno i divlje.

Arsen Dedić

---

---

Da su me ukrali Cigani, imao bih slobodu…

---

---

Priredio: Bora*S

SIMBOL PLODNOSTI I ZAŠTITNIK DOMA…

ŽIVOTINJE U VEROVANJIMA SRBA (4)

U vreme paganstva brojni narodi verovali su da vode poreklo od neke životinje i da one imaju natprirodne moći. Bez obzira na to što je to vreme davno prošlo i danas su se zadržala neka od tih verovanja. Izuzetak nisu ni Srbi.

“S kolena na koleno sačuvala su se naivna verovanja da između životinja i ljudi može biti srodničke veze. Takva verovanja našla su izraz najčešće u legendama i mitovima – Međedovićev otac bio je medved, Miloša (K)Obilića rodila je kobila po jednoj legendi a po drugoj – zmaj..,” pisao je etnolog Veselin Čajkanović u knjizi “Mit i religija u Srba”.

U delu “Država i društvo u srednjevekovnoj Srbiji” češki istoričar Konstantin Jireček navodi da postoji verovanje “da je svaki narod vezan za neku životinju i da se poistovećuje sa njom”. Primera radi mitski srodnik i predak Nemaca je orao, Grka lisica, Bugara bik, Turaka zmija, a Srba – vuk! Osim vuka značajno mesto u mitologiji i verovanjima Srba imaju i zmija, konj, petao, medved, koza…

U verovanjima Srba petao je najčešće personifikacija htoničnih, to jest natpriodnih sila i božanstva koja su u vezi sa zemljom i njenim plodovima. U prilog tome i podatak da su se petlovi sa kokoškama okupljeni u jato i okruženi konopcem na Božić hranili mrvama sa trpeze pripremljene za Badnje veče i pomešanim sa kukuruzom i zrnevljem pšenice otpalim od slame ispod badnjančke sofre.

To se radilo da se umilostive natprirodne sile i pomognu da plodovi zemlje budu berićetni i obezbede sigurnost članovima porodice.

Za uspešnu žetvu

Petao je, osim toga, bio simbol plodnosti pa je često žrtvovan da bi se oživela snaga žita u semenu. Primera radi u nekim krajevima su ratari po završetku vršidbe zaklali petla tako da mu krv istekne na zrna pšenice, a od mesa bi pripremili ručak za one koji su u njoj učestvovali. Tokom naredne setve ili su prvo u brazdu bacali zrna pšenice sa petlovom krvlju ili su na dan setve iznosili iz ambara malo žita, zapalili sveću a zatim zaklali petla čiju bi krv cedili na žito. Onaj ko seje žito natopljeno petlovom krvlju pomešao bi sa ostalim semenom a glavu petla bi zakopao u prvu brazdu. Tog dana za ručak na njivu nosili su jelo spremljeno od tog petla.

Osim toga petao je žrtvovan i da se oteraju zle sile u slučaju bolesti a tokom gradnje i pre useljenja unosio se živ petao u sve prostorije nove kuće, posebno u mračnije delove, gde su, verovalo se, boravile duše predaka. Petao je bio žrtvovan i u slučaju da je neko počinio veliki greh kao i da se “otera smrt” ako je u kraćem vremenskom periodu bilo nekoliko tragičnih događaja u porodici. Otuda i termin “potrećiti” što znači sprečiti treću smrt u porodici sahranjivanjem živog petla ili ritualnim klanjem.

To je trebalo da budezamena, takozvana “treća glava”, ako je dvoje iz kuće već umrlo za nepunu godinu dana. U tom slučaju se u istočnoj Srbiji žrtvavao petao i priređivao se kompletan ritual sahranjivanja – pravio se mali sanduk, kopao se grob uz onaj drugog umrlog, postavljala se “krstača” i odavala su se sva “podušja petlovoj glavi“ koja je zamenila nekog iz porodice.

Ritualno klanje petla najčešće se odvijalo dva puta godišnje – uoči Svetog Ilije (2. avgusta) i na Mratindan (24. novembra). Za Ilindan se klao najstariji petao da se ovaj svetac umilostivi da ne odapinje munje i gromove na kuću, stoku i letinu.Veruje se da, ako se to ne uradi, preti smrt ili domaćinu ili nekom detetu.

A, kada je reč o ritualnom klanju petla na Svetog Mratu, što se radilo pre sunca ili po njegovom zalasku, birao se petao bez belega, crna kokoška ili crno pile (“mratinče”).

To je radila najstarija žena u domaćinstvu na kućnom pragu kao kultnom mestu porodice i mestu gde borave duhovi predaka a potom je od mesa spremila ručak. Perje, noge i vrat se kačilo o verige a posle 40 dana se koristilo za isterivanje zlih sila iz sobe u kojoj su novorođenče i porodilja ili zapaljeno perje za kađenje plašljive dece.

U nekim krajevima su se petlu, kokoški ili piletu crvenim koncem vezivali kljun da tokom rituala ne daje glasa od sebe. Etnolozi ističu da žrtvovanje petla u vreme Svetog Mrate ima htonski karakter (u vezi sa zemljom i njenim plodovima) jer petla kolje žena pri čemu se prepoznaju i ostaci matrijarharnog principa. A, u žrtvovanju petla uoči Svetog Ilije prepoznaje se patrijarhat jer petla kolje domaćin.

Anđeli pod krilima

S obzirom na to da se verovalo da je petao i otelovljenje plodnosti imao je značajnu ulogu i u svadbenim običajima. Osim toga mislilo se da petao donosi sreću pa gotovo da nije bilo domaćinstva bez petla.

Smatralo se da tamo gde petao ne peva, nema ni života ni ljudi ali i da đavo može da navede ukućane na zlo. Ova pernata živina imala je, takođe, ulogu stražara i moćnog zaštitnika doma. Jer, verovalo se da tokom noći svetom “hode i brode” nečastive sile – veštice, đavoli, vampiri.., a petao zaštitinik jutarnjim oglašavanjem signalizira da su one otišle. Posle njegovog kukurikanja ukućani su mogli da odahnu, da izađu iz domova i bez bojazni počnu da obavljaju svakodnevne poslove.

Verovalo se da je petlovo kukurikanje božanskog porekla i da se oni oglašavaju po božjoj zapovesti. Bog je, smatralo se, naredio da anđeli pevaju na nebu, a petlovi – na zemlji! U nekim delovima Srbije mislilo se da petlovi pevaju po zapovesti belog petla sa neba koji je, inače, kralj svih petlova ali i da anđeli noću dolaze pod krilo zaspalom petlu i da ga bude da se oglasi tokom noći.

Prvo petlovo oglašavanje je u gluvo doba (oko ponoći), drugo oko 2 sata noću a treći put se oglasi da nagovesti dolazak zore i peva dok ne svane. A, ako to uradi pre ponoći, smatra se, nagoveštava dolazak zla u kuću ili selo pa čak i nečiju smrti. Kad se to dogodi žene bacaju žar iza vrata, udaraju rukom o prozor ili gvožđem o gvožđe da ne bi nevolja ušla u kuću i šapuću “u goru, u vodu, ovde ti mesta nema”.

Verovalo se i da petlovi imaju moć da predskažu dolazak gosta, odlazak na put, neku radosnu vest ali i bolest, smrt… Ako petao zakukuriče na kućnom pragu može da dođe putnik namernik na počinak a u slučaju da to uradi u sedećem položaju ili dok odlazi na spavanje nagoveštava promenu vremena.

On može čak i da “meri vreme” i da ukaže koliko je, posle kratkodnevice, dan duži. Ne kaže se bez razloga “od Božića do Svetog Save dan oduža koliko pevac može da skoči sa kućnog praga”.

Crven, beo i crn

U ritualima petao je uvek crven jer ta boja, veruje se, odbija uroke, zle poglede i štiti od demona. Osim toga, crveno simboliše zdravlje i pospešuje borbenost karakterističnu za petla.

Beli petao je, veruje se atribut bogova slovenskog panteona a crni ima demonsku prirodu i verovalo se da je postao od đavola. Crn petao, pošto je pod uticajem demona, najčešće zakukuriče van uobičajenog vremena. Njega nazivaju “krivac” i ako on tri puta “zapeva van satnice” završi u loncu. Kao i onaj, bez obzira na boju perja, koji se oglasi kao kokoška ili kokoška koja zakukuriče. U nekim krajevima, međutim, gaje crne petlove, jer su oni “od đavola” i štite od njega.

Petao zmaj

Verovalo se da petao može da bude i silan zmaj a posebno u slučaju da mu niknu i zmajeva krila. U prilog tome podatak da se u jednom delu Srbije veruje da petao – zmaj čim se nebo naoblači, odlazi pod prag gde mu ostaje telo a duh mu odlazi da se bori sa alama koje predvode oblake.

Pratilac Svetog Save

Narodne legende kazuju da je Sveti Sava blagoslovio petla i uvek ga nosio sa sobom. U jednoj od tih legendi se navodi da je svetitelj pohodio u Srbiju i došao u Vlasotince.

Nosio je, kao i obično, petla koji mu je kukurikanjem “kazivao” koliko je sati. U trenutku nepažnju neko mu je petla ukrao, Sveti Sava se zbog toga naljutio i izrekao kletvu da u tom mestu petlovi pevaju i danju i noću.

Ima onih koji tvrde da petlovi u Vlasotincima zaista češće pevaju nego u ostalim drugim mestima.

Karlo Kubiček

Izvor: zov.rs

____________________________________________________________________________________________

NAŠE, VOJVOĐANSKE KUĆE…

Naša, vojvođanska kuća, mora da bude niska i dugačka poput barke koja plovi Panonskim morem.

Mora da bude napravljena od zemlje jer sve što je rođeno u Panonskoj ravnici, rođeno je iz zemlje i Sunce nam se u Vojvodini iz zemlje rađa i u zemlju po počinku odlazi.

Naša, vojođanska kuća, mora da ima visok i veliki odžak poput jarbola na brodu koji priziva ptice selice i savija gnezda rodama. Streha mora da bude dovoljno duboka da prihvati lastavice koje istu kuću od zemlje prave.

Mi mirišemo na zemlju, zemlja je duboko pod našom kožom i zato sve što je vezano za zemlju nameće nam se kao sudbina.

Poštujući Panonsku ravnicu gradimo domove koji su tromi, teški, životni i inspirativni, domove koji liče na mače koje spava pored ognjišta.

Narav nam je ista takva, mi lale volimo da je sve oko nas sporo, nigde ne žurimo ali uvek stižemo, radimo temeljno i sa smehom na brku i ljubavlju u srcu.

Prihvatamo promene otvorenog srca, ali u duši ipak su nam draže naše dedovine.

Naše kuće, od slame i blata, grade ljudi svojim rukama i dahom a ne superobučeni preduzimači, mi pletemo trsku i pričamo priče, okrećemo leđa najjačim vetrovima i ušuškavamo se u toplinu paorske peći.

Volimo hladovinu, onako kada se u sred leta ogrnete dunjom, jer je u sobi od naboja uvek sveže. Sve nam je nekako stabilno, mi ne gradimo zidove od 15 cm sa super izolacijom od stiropora, mi gradimo prave zidove od pola metra, tada smo samo sigurni da nas košave neće produvati, zima ohladiti a topla leta previše ugrejati.

Naše kuće imaju kong, gonak, gonk, sve jedno je reći, zavisi u kom delu Vojvodine ste se našli.

To je mesto okupano svetlom, koje čuva zid naše kuće od preterane vlage, blago uzvišen kao pozivnica za ulazak u dom.

To je mesto, ponekad otvoreno, ponekad zastakljeno gde nam počinje i završava se dan, na njegove zidove stavljamo stare šerpe u koje sadimo muškatle, petonije i zevalice i puštamo čuvarkuću da izraste iz pukotine na zidu od zemlje, tu sušimo paprike, krompir i luk sveže ubran iz bašte, i gonku sve miriše na selo.

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

Naše kuće imaju klupu ispred kapije, to nije obična klupa, to je klupa istoriskog nasleđa, mesto mobe kad čistimo grašak ili predemo vunu.

Klupa ispred kuće je mesto odakle posmatramo svatove koji prolaze kroz selo, to je mesto gde po noći šapuću mladi zaljubljeni parovi, to je mesto gde se krišom ostavljaju poruke i cveće za devojke, to je mesto gde nedeljom popodne sedimo i grickamo štrudle, jer se nedeljom odmaramo i ogovaramo.

Klupa ispred kuće je naš, seoski, psihijatar.

Pitate se šta još tako čarobno imaju naše, vojvođanske, kuće, rećiću vam, u poverenju. Imaju prozore i senike.

Prozori su uvek dvostruki ili trostruki, veličine taman onolike da možete da vidite šta se dešava na sokaku, veličine da vas čuva od spolja a priziva unutra, veličine da vam da dovoljno svetlosti a malo hladnoće i preterane toplote.

A senik je mesto na tavanu, prozračno i čisto, to je mesto gde se gricka komadić slame i mašta, mesto gde sve miriše na otavu, na livadu i snove, gde vam se čini da je svet, čitav, ravan, poput vaše zemlje.

U tu našu, vojvođansku, kuću ulazite preko kapije, kapije je uvek velika, ona glavna, kad se otvori čitav svet ulazi u vaše dvorište, onako velikodušno slobodno, a u dvorištu paorska prašina (ko po njoj nije tapkao teško da će razumeti šta ona znači).

Otvorena ili zatvorena kapija je znak da ste spremni da u svakom trenutku prihvatite plodove vaših njiva, goste i veselje.

Naše, vojvođanske kuće, vredne su, vrednije nego što iko od vas može da zamisli i zato čuvajte ih ili gradite nove, onako od blata iz inata, čuvajte ih za vašu decu, jer iako su poslednjih decenija bile zapostavljene, njihovo vreme ponovo dolazi.

One su besmrtne poput naše tradicije i zato čuvajmo ih, te naše Vojvođanske kuće.

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________
dipl.ing.arh Ivana Rakarić

Izvor: zzvonkorr.wordpress.com

_________________________________________________________________________________

Saznajte Ovde: SLIKAR VOJVOĐANSKIH PEJZAŽA

_________________________________________________________________________________

POGAČE VERE I TRADICIJE…

Mešenje obrednih hlebova kroz vekove je bio i ostao važan deo običaja našeg naroda. Pripremaju se za rođenje, krštenje, slave…

BADNJAČA, česnica, rođenčić, mladenčić, slavski kolač, kumovski hleb, kumova pogača, sabornik, vasilica, poskurica, samo su neki od srpskih obrednih hlebova.

Pripremaju se za rođenje, krštenje, venčanje, slave, posle upokojenja.

Zato i ne čudi što se u narodu često kaže da život, u stvari, prođe između dva hleba, prvog, umešenog za srećno rođenje, i onog koji se mesi posle upokojenja, za prelazak duše u drugi svet.

Da u bogatstvu srpskih običaja hlebu kao „životodržatelju“ pripada vrlo važno mesto, potvrđuje Jelena Ristić, kustos Srpskog muzeja hleba „Jeremija“ u Pećincima. Hleb simbolično sjedinjuje ljudskost i božanstvenost, a i sam je simbol sjedinjenosti jer sadrži mnogo zrna, pa kada se razlomi i podeli, označava zajednički i jedinstveni život.
– Najviše obrednih hlebova priprema se tokom takozvanog zimskog ciklusa praznika, a česnica je, svakako, najpoznatiji. Naziv joj potiče od reči „čest“, „deo“, „sreća“, jer se lomi i deli svakom ukućaninu. Po narodnom verovanju, čestnica, kako je još nazivaju, predstavlja Božju povojnicu koja se mesi kao uspomena na Isusovo rođenje, kada su ga pastiri darivali. S druge strane, običaji koji su povezani sa česnicom pokazuju da ona u suštini predstavlja useve što potvrđuje i verovanje da od ovog obrednog hleba zavisi rod useva, razmnožavanje stoke, zdravlje ukućana, napredak u poslovima i blagostanje kuće.

“ZDRAVLJE I VESELJE“

 MEĐU takozvanim figuralnim hlebovima najznačajniji je „zdravlje i veselje“, koji su ukućani jeli za Badnje veče ili prvog dana Božića za ručak. Uloga i značaj ovog kolača u obliku vekne ili pogače, najbolje se vidi iz rituala njegovog pečenja. Pre nego što se stavi u peć, njegova gornja površina je zasecana nožem onoliko puta koliko je članova domaćinstva. Za svakog ukućanina, po starešinstvu, zasecan je zarez i izgovaralo se ime onoga kome je namenjen. Osim toga, kada je ispečen, ovaj hleb su morali da jedu svi ukućani da bi bili zdravi i veseli – objašnjavaju Biljana i Slobodan Jeremić (na slici), osnivači Srpskog muzeja hleba u Pećincima.

Osim česnice, po rečima naše sagovornice, nekada su domaćice za Božić mesile i veliki kolač, kao i mnogobrojne „zakone“, figuralne božićne hlepčiće. Uoči Božića, pak, za Badnje veče pripremana je badnjača, obično u obliku dvostruke ili trostruke pletenice na čijem jednom kraju je obavezno bio zaboden orah kao znak mudrosti, mira, plodnosti i dugovečnosti.

Kraj zimskih i početak prolećnih običaja, kada je o obrednim hlebovima reč, pripada mladenčićima.
– Mladenčići su, inače, simbol blagoslova i plodnosti – objašnjava Ristićeva, i podseća da plodnost simbolizuju i vaskršnji hlebovi, okruglog upletenog oblika sa jajetom u sredini. Ovi hlebovi, međutim, predstavljaju i žrtvu, s obzirom na to da se namenjuju i kultu mrtvih.
Nekada su, kaže naša sagovornica, obredne pogače sa otvorom na sredini, nalik đevreku, obavezno mešene i za Đurđevdan. Kićene su vrbovim grančicama i belim i crvenim cvećem uvezanim crvenim koncem.

– Najznačajniji i najsvečaniji trenutak proslavljanja krsnog imena je sečenje unakrst i lomljenje slavskog kolača. Njega je uoči slave mesila domaćica, od pšeničnog brašna i osvećene vodice. Slavski kolač se bogato ukrašava figurama od testa, golubom kao simbolom Svetog Duha, grožđem, klasjem, ali i poskurnikom, to jest pečatom. U sredinu slavskog kolača stavlja se i struk bosiljka povezan crvenim koncem radi zdravlja ukućana – kaže Ristićeva.

I dan-danas u nekim krajevima Srbije, podseća ona, nad glavom novorođenčeta, naročito dečaka, lomi se i jede presan hleb povojnica, kojim se novorođenče simbolično prima u porodicu i zajednicu. Sa druge strane, i mrtvima se namenjuje obredni hleb nazvan zadušnice, na kojem se obavezno utiskuje pečat, hrišćanski simbol krst sa slovima IS, HS, NI, KA, što znači „Isus Hristos pobeđuje“.

“SABORNICI“
– JEDNI od najukrašenijih i najlepših obrednih hlebova su svadbeni – sabornici. Uvek se pripremaju dva – jedan za mladoženju, drugi namenjen mladi. Oba se ukrašavaju cvećem, granama, jabukama i pticama na granama. Jedino se razlikuju što sa mladinih grana ptice simbolično odleću jer odlazi u novi dom, dok na mladoženjine sleću budući da u njegovu kuću stiže novi član – priča Biljana Jeremić.

Jelena Matijević
Izvor:novosti.rs

---

Srodne objave: MOJE VREME U MUZEJU HLEBA JEREMIJA

DOM…

Kinez živi u čajniku!

Zadivljujuća građevina nalazi se na drvetu u selu Čen, u Kini, a dizajnirao ju je Gu Juezi, koji u njoj i živi.
Šezdesetčetvorogodišnji umetnik, odlučio je da se osami i ode da živi u džungli u blizini grada Fošan, na jugu zemlje.

Gu je došao na ovu ludu ideju nakon što se penzionisao i umorio od života u gradskoj vrevi.

Njegov novi neobični dom ima izgled džinovskog čajnika, koji se nalazi na ptičjem gnezdu.

Konstrukcija ima oko deset metara u prečniku, podržana je sa šest stabala, a u nju su smešteni hodnik, spavaća soba, kupatilo i kuhinja. Sa podom od bambusa, ova neobična građevina može nositi težinu i do 20 ljudi.

Juezi navodi da deo doma u obliku čajnika koristi kao trpezariju gde prima goste, dok je deo u obliku gnezda za ptice njegov studio za slikanje, kaligrafiju i duborez.
Izvor:rts.rs

_____________________________________________________________________________________

GRANDIOZNOST PREDSEDNIČKIH PALATA…

Grandiozne palate domovi predsednika

Predsedničke palate predstavljaju dom predsednika svake države na svetu i često reflektuju moć i bogatstvo država. Često su to grandiozna zdanja sa jedinstvenom arhitekturom i stilom.

Osim grandiozne palate u koju se nedavno uselio turski predsednik Redžep Tajip Erdogan tu je i nekoliko predsedničkih palata koje predstavljaju izuzetno sedište svetskih lidera.

Foto:workandtravel.iskustvo.org

 Jedna od najgrandioznijih predsedničkih palata je palata američkog predsednika Baraka Obame, poznata kao Bela kuća. Zgrada izgrađena u neoklasičnom stilu načinjena je od belog akva škriljca. Izgradnja je trajala osam godina i završena je 1800. godine. Palata ima 132 sobe, 35 kupatila i šest spratova. Kuhinja Bele kuće može posluživati više od 140 gostiju, a da bi je okrečili potrebno je 2.100 litara farbe. Bela kuća ima oko 6.000 posetilaca svaki dan.

Foto:rewadventure.com

Impozantna predsednička palata, napravljena u neoklasičnom stilu nalazi se i u Dušanbeu, prestonici Tadžikistana.

Palata ima 64 ogromna dorska stuba i ispred nje se nalazi najviši stub na svetu predviđen za državnu zastavu, čija visina iznosi 165 metara. Na njoj se vijori zastava veličine 1.800 metara kvadratnih, zbog čega je palata uvrštena u Ginisovu knjigu rekorda. Izgradnja palate koštala je oko 300 miliona dolara i u njoj trenutno boravi predsednik Emomali Rahmon.

Predsednička palata/Foto: rts.rs

U najlepše predsedničke rezidencije spada i Ak Orda, palata Nursultana Nazarbajeva u Kazahstanu, koja je visoka 80 metara i u kojoj se nalazi sva predsednička administracija. Palata izgleda odlično sa svojom plavo-žutom kupolom, na čijem vrhu se nalazi zlatna statua sunca i stepskog orla.

Palata ima sedam spratova na kojima se nalaze prostorije različite namene, kao što je velika centralna sala za prijem stranih zvaničnika i sala sa kupolom, u kojoj se održavaju sastanci kazahstanske vlade.

Palatom dominira zlatna boja, a za pokrivanje podova korišćen je 21 tip mermera.

Foto:fantinimosaici.it

Predsedničku palatu u Abu Dabiju dizajnirala je kompanija „Vilson asošijets“ i prema nekima procenama to je najskuplja predsjednička palata na svetu, čija je izgradnja koštala 490 miliona dolara.

Glavna zgrada ima oko 180.000 kvadratnih metara, dok se oko nje nalaze manje vile i palate.

Važno je pomenuti i sedište češkog predsednika Miloša Zemana, čiji dom se nalazi u pravom dvorcu.

Dvorac Prag je najveći antički dvorac na svetu i pronašao je svoje mesto u Ginisovoj knjizi rekorda. Napravljen je u devetom veku i bio je sedište rimskih imperatora, kraljeva Bohemije i predsednika Čehoslovačke.

Smešten je na području od 45 hektara, a dug je oko 570 metara, dok mu širina iznosi 130 metara. Njegove zgrade bukvalno predstavljaju primer svakog arhitektonskog stila u poslednjih hiljadu godina. U njemu se nalazi nekoliko crkava, velike sale i bašte.

Kremlj/Fot:opusteno.rs

Među najgrandioznijim palatama na svetu sigurno je i Kremlj, sedište ruskog predsednika Vladimira Putina.

On je u stvari smešten u Velikoj kremljskoj palati, koja je napravljena da bi se predstavila grandioznost ruske autokratije. Palatu je 1849. godine napravio Konstantin Ton, majstor cara Nikolaja Prvog i služila je kao carev moskovski dom. Palata ima 25.000 kvadratnih metara, visoka je 47 metara i ima oko 700 soba. U sklopu nje nalazi se devet crkava, manja palata Terem, kao i pet sala za prijeme koje su nazvane po različitim odlikovanjima koje je ruska imperija nekada delila.

Palata Oguzkan predstavlja izuzetnu predsedničku zgradu Turkmenistana, koju je dizajnirao nekadašnji predsednik Separmurat Nijazov. Zgrada je napravljena 2011. godine, a izgradnja je koštala 250 miliona dolara. Centralno mesto palate predstavlja zlatna sala, u kojoj se održavaju bilateralni razgovori najvišeg nivoa.

Sedište brazilskog predsednika u Braziliji, poznato kao Palata Oguzkan, dizajnirao je svetski poznati arhitekta Oskar Nejmajer. Palata je završena 1960. godine i bila je jedna od prvih zgrada napravljenih u novom glavnom gradu Brazila. Ona reflektuje jednostavnost i modernizam kojem je brazilsko društvo težilo poslednjih pet decenija. U sklopu palate, u kojoj trenutno boravi predsednik Dilma Rusef, 1991. godine napravljen je bazen veličine 1.600 kvadratnih metara da bi se povećala bezbednost oko zgrade i poboljšala vlažnost tokom leta.

Jelisejska palata/Foto:stil.kurir-info.rs

Neizostavna je i Jelisejska palata u kojoj boravi francuski predsednik Fransoa Oland i koja je smeštena na Jelisejskim poljima Pariza.

Na ulazu u monumentalnu palatu nalaze se četiri jonska stuba iza kojih je ceremonijalno dvorište u kojem se primaju strani zvaničnici. Sa obe strane dvorišta smešteni su vrtovi dok se u sredini nalazi centralna zgrada u kojoj je sala časti, gde francuski predsednik prima goste. Palata, koju je napravio markiz Pompadur, otvorena je za javnost tokom Dana evropskog nasleđa.

Izvor teksta:glassrpske.com

Foto prilozi: internet

_____________________________________________________________________________

DOM ZDRAVOG I DUGOVEČNOG NARODA…

DOLINA HUNZA

Dugovečnost i izuzetno zdravlje žitelja ove doline privukli su pažnju raznih istraživača. Za Hunze je starost od 90 godina uobičajena, dobar deo njih živi 100 godina ili više, a vitalnost je i u toj životnoj dobi znatno očuvana.

Dugo se mislilo da je ta neobična dugovečnost posledica genetskih faktora. Međutim, istraživanja su pokazala da faktori okruženja igraju važniju ulogu od nasleđa. Ovi faktori su: ishrana koja se prvenstveno temelji na namirnicama biljnog porekla i jednostavan, prirodan, način života sa mnogo fizičke aktivnosti. Narod Hunza ne zna za rak, kardiovaskularne bolesti, dijabetes i prerano starenje.

Dolina Hunza
Dolina Hunza nalazi se na severu Pakistana blizu granice sa Kinom. Pruža se između dva najviša planinska masiva na Zemlji: Hindukuša i Karakoruma. Ova oblast je veoma bogata rekama, pritokama reke Inda, koje obrazuju duboke doline.
Ovo je udaljena, zagonetna i opčinjavajuća oblast, kako zbog lepote svojih pejzaža, tako i zbog izrazite dugovečnosti svojih žitelja. Politički gledano, dolina Hunza je najseverniji deo Pakistana, a njeni stanovnici su većinom muslimani. Narod doline Hunza, koji se drukčije naziva narod Burušaski, danas broji oko 87.000 duša. Sve do 1947. godine, kada su pripojeni Pakistanu, Burušaski su živeli samostalno u okviru male autonomne himalajske kraljevine u okviru britanske imperije.

Na čelu kraljevine nalazio se mir (lokalni naziv za vladara), koji je 1947. svoju zemlju stavio pod okrilje Pakistana. Do doline Hunza se stiže dugim i starim putem koji polazi od Islamabada.

Geografska izdvojenost omogućila je stanovnicima doline Hunza da očuvaju prirodne životne navike tokom nekoliko hiljada godina. Dugovečnost i izuzetno zdravlje žitelja ove doline privukli su pažnju raznih istraživača. Za Hunze je starost od 90 godina uobičajena, dobar deo njih živi 100 godina ili više, a vitalnost je i u toj životnoj dobi znatno očuvana.

Dugo se mislilo da je ta neobična dugovečnost posledica genetskih faktora. Međutim, istraživanja su pokazala da faktori okruženja igraju važniju ulogu od nasleđa. Ovi faktori su: ishrana, koja se prvenstveno temelji na namirnicama biljnog porekla i jednostavan, prirodan, način života sa puno fizičke aktivnosti.

Zdrave navike Hunza

Istaknuti američki kardiolozi, lekari Tumi i Vajt posetili su ovu oblast 1964. godine i izvršili razna istraživanja koja su bila objavljena u časopisu Ameriken Hart Džurnal (E. G. Toomey, P.W. White, „A brief survey of the heart of aged Hunzas“, American Heart Journal, 68:842, 1964.), jednom od najpoznatijih specijalizovanih časopisa posvećenih bolestima srca i krvnih sudova. Pošto su ispitali 25 ljudi starosti od 90 do 110 godina, ova dva lekara došla su do zaključka da su svi ispitani imali normalan krvni pritisak, nivo holesterola i rad srca.

Narod Hunza ne zna za rak, kardiovaskularne bolesti, dijabetes i prerano starenje. Oni su utvrdili da narod Hunza ima jednostavan režim ishrane zasnovan na svežem i suvom voću, orašastim plodovima, mahunarkama i žitaricama. Oni troše mleko u jako malim količinama, a najveći broj njih svega jedanput do dvaput godišnje okusi meso.
Treba naglasiti da Hunze konzumiraju svega dva obroka dnevno, doručak i ručak, uprkos oštrim klimatskim i geografskim uslovima u kojima žive. Preskakanje večere pomaže ovom narodu da na počinak ode lakog stomaka i da u toku sna snagu namenjenu obnovi organizma ne koristi za varenje.

Ishrana Hunza
Žitarice
Značajan deo ishrane Hunza čine žitarice: ječam, proso, pšenica i heljda. Od celog zrna ovih žitarica pravi se brašno. Ono se koristi za izradu beskvasnog hleba zvanog „čapati“, koji Hunze obavezno jedu uz svaki obrok. Hleb od celog zrna, pored skroba, koji predstavlja glavni sastojak belog brašna i hleba, sadrži klicu i omotač ili mekinju. Klica je posebno bogata vitaminom E, koji predstavlja snažan antioksidans i na taj način značajnu antikancerogenu materiju.

Jedan od recepata za proizvodnju „čapati“ hleba glasi:
– 2 šolje brašna od celog zrna pšenice samlevenog na kamenom mlinu (pošto većina nas nema mogućnosti da brašno dobije služeći se kamenim mlinom možemo upotrebiti integralno brašno koje nam je na raspolaganju) ili mešavina od više vrsta brašna dobijenih od celog zrna;
– ½ čajne kašičice soli od povrća (mi se možemo poslužiti morskom solju) – so od povrća dobija se na taj način što izaberemo neko povrće (najčešće korenasto), recimo celer, operemo, oljuštimo i narendamo ga, a zatim pomešamo sa morskom solju u zapremini 1:3 i stavimo u posudu sa poklopcem da odstoji 20 sati; potom, mešavinu istresemo u tepsiju, stavimo u pećnicu i sušimo na temperaturi od 80 stepeni, sve dok ne očvrsne; osušenu mešavinu izvadimo, prohladimo i što sitnije sameljemo; čuvamo u dobro zatvorenoj staklenoj tegli;

– do 1 šolje hladne vode.

Pomešati brašno i so. Dodati vodu i mešati dok se ne napravi kruta jufka. Malo pobrašnjaviti površinu za mešenje i mesiti dok jufka ne postane glatka i elastična. Pokriti mokrom krpom i ostaviti da odstoji 30 minuta. Nakon što je odstojala, jufku kidati i oblikovati loptice veličine 2-3 cm. Loptice razvući oklagijom tako da se dobiju tanki krugovi, čiji prečnik može da iznosi i do 18 cm. U blago zagrejanu pećnicu krugove poređati na pleh ili rešetku, koje treba prethodno malo nauljiti (možemo se služiti i papirom za pečenje). Često okretati. Od jedne jufke dobija se oko 20 „čapatija“.

Voće i povrće
Voće i povrće predstavljaju redovni deo ishrane naroda Hunza. Oni se najčešće konzumiraju u presnom ili sirovom obliku. Ukoliko se neka namirnica termički obrađuje, to je najčešće povrće, koje se kuva vrlo kratko. Od voća, Hunze najviše jedu: kajsije, jabuke, kruške, breskve, trešnje, dud, kupine i grožđe. Kajsija se najviše uzgaja, a jede se u svežem i osušenom obliku. Takođe, konzumira se osušeno jezgro kajsije. Hunze koriste sveže jezgro kajsije za dobijanje ulja. Jezgro se melje na kamenom mlinu, a zatim se dobijena masa pritiska između ručnog kamena i ravne kamene ploče da bi se dobilo ulje. Ovo ulje se koristi za kuvanje ili kao preliv za salatu od zelenog povrća.
Ono služi i kao losion za lice i kosu.

Međutim, njegova upotreba nije česta. Kajsija služi za pripremu okrepljujućeg napitka na taj način što se u svežem stanju, nakon što se raseče i ukloni koštica, potopi u vodu da omekša, a zatim se izvadi i samelje ili narenda i ponovo pomeša sa vodom.
Prilikom pripreme slatkih jela oni uopšte ne troše šećer, a poznato je da je voće bogato složenim ugljenim hidratima, koji za razliku od rafinisanog belog šećera, deluju blagotvorno na ljudski organizam. Povrće koje Hunze najradije upotrebljavju u ishrani: pasulj, grašak, leblebije, šargarepe, paštrnak, krompir, bundeva, zelena salata i spanać.

Orašasti plodovi

Od orašastih plodova najviše troše orahe, a u manjoj meri lešnike i bademe. Hunze od badema prave ulje, po recepturi koja se prenosi sa kolena na koleno, koje koriste za kuvanje. Kao obroci često se javljaju kombinacije voća ili salata sa orašastim plodovima. Orašasti plodovi sadrže polinezasićene (linolinska i linoleinska) i mononezasićene (oleinska) masne kiseline koje su zdrave i neophodne u čovekovoj ishrani, ali ih treba trošiti umereno. Nasuprot njih nalaze se zasićene masne kiseline, kojima obiluju namirnice životinjskog porekla, koje su nepotrebne i često štetne po ljudski organizam.

Namirnice životnjskog porekla
Mora se priznati da Hunze nisu strogi vegetarijanci. Međutim, upotreba namirnica životinjskog porekla jako je štedljiva.

Meso se gotovo isključivo jede za praznike, poput Kurban bajrama, i nekih proslava, poput rođenja ili venčanja. U tim retkim prilikama kada se jede meso, ono se služi u skromnim porcijama, isečeno na male komade i prethodno dugo kuvano u ključaloj vodi. Budući da su većinom muslimani, Hunze slede religijsku zapovest da ne konzumiraju krv sadržanu u životinjskom mesu. Ova zapovest potiče iz Biblije, a Bog ju je preko Mojsija dao i jevrejskom narodu.

Muslimani su ovu zapovest prihvatili, jer Mojsija (Musu) smatraju Božjim prorokom. Činjenica je da životinjska krv i mast sadrže štetne materije za čovekovo zdravlje: ureinsku ili mokraćnu kiselinu, zasićene masne kiseline, holesterol, štetne bakterije i viruse, kao i razne parazite.

Od mesa, Hunze najčešće konzumiraju piletinu, mada su sa uzgojem kokošaka kasno otpočeli, zatim ovčetinu, a najređe govedinu. Kao goveđe meso, koristi se meso jaka. Razumljivo je da se goveđe meso retko koristi jer u ovim planinskim predelima goveda predstavljaju pravo blago, kao tegleća marva.

Religijska zapovest Hunzama zabranjuje konzumiranje svinjetine. Brojne naučne studije pokazale su da svinjsko meso predstavlja jedno od najnekvalitetnijih i po čovekovo zdravlje najopasnijih vrsta mesa. Većina Hunza konzumira meso samo za vreme religijskih praznika.
Mali deo Hunza konzumira meso jednom u toku nekoliko meseci ili jednom mesečno, a najređi su oni koji to čine jednom nedeljno. Upotreba jaja je veoma štedljiva. Jaja se najviše koriste prilikom pripreme nekih varijanti „čapati“ hleba. Od mlečnih proizvoda najčešće troše malo kozjeg mleka i sira, a jako retko maslac. Takođe, Hunze pripremaju i mlečni napitak sličan jogurtu, služeći se tradicionalnom recepturom. Poput upotrebe jaja, konzumiranje mlečnih proizvoda je štedljivo. Hunze koje češće konzumiraju namirnice životinjskog porekla to čine gotovo isključivo u toku zimskih meseci, i dalje u srazmerno malim količinama.

Hunze troše vrlo malo soli, a često se spremaju jela u kojima ona uopšte nije sadržana, izuzev „čapati“ hleba. Takođe, poznati su po tome što temeljno žvaću hranu i ne jedu između obroka.
( Autor: Nikola Vujošević )
Izvori: atlantidaforum.com (vesti011.com )

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________
Izvor fotografija u galeriji:bebamur.com
Priredio: Bora*S

DOM VISIBABE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Stara planina-jedna od poslednjih oaza pravog vesnika proleća

STAROPLANINSKE vrtače i uvale oko Crnog vrha, obrasle grabom, mahovinom i sitnom bukovinom, na nekih 12 kilometara od Pirota prema Gornjem Visoku, stanište su retke vrste džinovskih visibaba, koje polako ali sigurno nestaju na Balkanu, ali i u ostatku Evrope.

Ova vrsta pravih vesnika proleća u Srbiji se može naći na svega još nekoliko lokacija, a ima retka staništa i u Turskoj, Bugarskoj i na nekim grčkim ostrvima. U zemljama zapadne Evrope ih više nema.

Student završne godine postdiplomskih studija beogradskog Šumarskog fakulteta Filip Jovanović, ne propušta priliku da svakog proleća u rodnom kraju obiđe staništa ove retke biljke koja mu je na studijama praktično tema.

 – Zaljubljenici u prirodu iz zapadnoevropskih zemalja dali bi pravo bogatstvo da pronađu džinovske visibabe, koje su u njihovim krajevima poodavno iščezle, da se samo slikaju kraj njih, da uživaju u njihovoj lepoti i okruženju – kaže Jovanović. On dodaje da u Evropi ima svega dvadesetak vrsta ovih biljaka, ali da nisu sve vesnici proleća, kako se to obično u narodu veruje.

– Prave visibabe, poput ove džinovske, uspevaju na nadmorskim visinama od 1.100 do 1.400 metara. Jedini pravi vesnik proleća je džinovska visibaba – objašnjava Jovanović.

– Ima onih koje cvetaju u jesen, a najviše vrsta precveta do prolećne ravnodnevice. Nažalost, ima i „zaljubljenika u prirodu“ koji nisu svesni vrednosti ove biljke, pa je beru ili jednostavno iščupaju sa sve korenom i stave u vazu dok ne uvene.

Prema njegovim rečima, osim što su pravi dragulj u prirodi, visibabe imaju veliku ulogu i u fitofarmaciji, odnosno medicini.

V. Ćirić/novosti.rs

_______________________________________________________________________________________________

STARA PLANINA- BABIN ZUB

Foto: Bora*S

VOLJENOJ KOKOŠKI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________

U svetu je već neko vreme popularno da vlasnici testamentom ostavljaju čitavo bogatstvo svojim ljubimcima.

Sume novca koje ljubimci naslede su ogromne, pa iako zvuči apsurdno, većina životinja-naslednika ima više novca nego što ćemo mi, prosečni građani, ikada imati.

Ginter, nemački ovčar

Bogatstvo ovog razmaženog psa procenjuje se na 300 miliona dolara. Ginter je nasledio svog oca, kome je ekscentrična nemačka grofica Karlota Libenštajn nakon smrti ostavila sve što je posedovala. Ginter ima svoje sluge i nekoliko sluškinja, šofera i ličnog kuvara. Kuriozitet je da se na ovog psa vodi i jedna vila u Majamiju, koja je prethodno pripadala pevačici Madoni.

Šimpanza Kalu

Kalu je možda ipak poznatiji po tome što je izgubio ogromno bogatstvo, ali i on svakako zaslužuje da bude na ovoj listi. Naime, Kalu je trebalo da nasledi Patrišu O’Nil koja ga je spasila iz ratom zahvaćenog Zaira, bivše Demokratske Republike Kongo.
Šimpanza bi na ovaj način nasledila 65 miliona dolara, ali je Patriša pred smrt bila žrtva finansijske prevare i iza sebe nije ostavila gotovo ništa. Teško je poverovati da je Kalua to previše nasekiralo…

Mačak Tomasino

Kada je italijanska milionerka Marija Asunta (94) umrla 2011. godine ostavila je sve što je imala, odnosno 15 miliona dolara, svom mačku Tomasinu. S obzirom da je u Italiji zabranjeno ostavljati životinjama nasledstvo, Marija je ipak odlučila da kao zvaničnog naslednika imenuje jednu organizaciju za zaštitu životinja.
Ovo je možda i najbolji način poklanjanja nasledstva životinjama, jer je novac potrošen i za pomoć napuštenim psima i mačkama, a ne samo za konforan život bogatog mačora.

Kokoška Gigo

Britanski tajkun koji se bavio izdavaštvom, imao je neobične kućne ljubimce i donosio je isto tako neobične odluke. Nakon što mu je preminula supruga, on je izmenio svoj testament i skoro 14 miliona dolara ostavio voljenoj kokoški Gigo!

Maltezer po imenu Trouble (nevolja, eng.prev.)

Leona Helmesi toliko je volela svog psa da je odlučila da mu testamentom ostavi 12 miliona dolara, hotele, mnoštvo nekretnina i čitav vozni park! Njeno bogatstvo merilo se milijardama, a ona ga je rasporedila tako što je u naslednike pored psa uvrstila i svoje unuke, ali je njima ostavila znatno manje novca nego psu. Ovaj maltezer posećivao je grumere kod kojih jedno četkanje košta 8.000 dolara, a njegova hrana koštala je „samo“ 1.800 dolara. Trouble je uginuo 2010. godine, a ostatak novca koje za života nije uspeo da potroši doniran je u humanitarne svrhe.

Iako životinjama novac ne predstavlja uživanje, njihovi vlasnici su im ga poklanjali, što iz hira, što iz ljubavi, ali i da bi napakostili drugim članovima porodice sa kojima se nisu slagali.

Verujemo da životinje ne haju mnogo za bogatstvo, sve dok imaju hranu, svežu vodu, topao dom i dok ih redovno i nežno češkate!

Izvor: zivotinje.rs /b92.net

_________________________________________________________________________________________

IMAO SAM PSA U DOMU

Svi su se smejali

što sam zeleo

da budem dobar

čovek sa psom

 a smejali se

ko akrobate

i šutirari mi

nogama psa

 jednom sam plakao

oni još jače

šutirali mi

psa koji skiči

 a jedne noći

kad bila kiša

pobegao pas

i od mene

 Pismeni odgovor na temu:

Moj najneprijatniji dozivljaj

 Vesna Ognjenović-Budimir Nešić „Pozdravi nekog“

__________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PRETNJA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________

Majka je bila Ovde da me poseti i kaže:

– Ako ne budeš dobar, vodiću te kući!

 

Dečak, 9 godina.

 

„Majka me je poslala u Dom, jer imamo puno pčela,

pa zato ne može mene da čuva jer nema vremena“.

( Iz dnevnika vaspitača)

„Pozdravi nekog“-V.Ognjenović/B. Nešić

DOBAR PAS SA ČOVEKOM…

TAMOiOVDE_________________________________________________________

IMAO SAM PSA U DOMU

Svi su se smejali

što sam zeleo

da budem dobar

čovek sa psom

 a smejali se

ko akrobate

i šutirari mi

nogama psa

jednom sam plakao

oni još jače

šutirali mi

psa koji skiči

a jedne noći

kad bila kiša

pobegao pas

i od mene

 

Pismeni odgovor na temu: Moj najneprijatniji dozivljaj

 Iz knjige: Vesna Ognjenović-Budimir Nešić „Pozdravi nekog“

---

JA BUDALA, ĆUTAO…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________
ROĐACI

Pošli mi kod neke žene, a on mi usput kaže:

-Kad odemo tamo, nemoj da kažeš da sam ti ja

otac nego stric.

I ja budala, pristao.

Kad smo došli, on predstavio toj ženi da ima

jednog sina, ali ne mene, nego onog sa maćehom.

I ja budala, ćutao.

Dečak, 15 godina.

„Insistirao je da ga vodim u dom.

Prvo smo otišli u Centar po stvari koje mu je poslao otac.

Sve je stalo u jednu mrežu.“

(Beleška socijalnog radnika)

V. Ognjenović-B. Nešić

KAD IMAŠ LEVU KRVNU GRUPU…

TAMOiOVDE______________________________________________________

KRVNA GRUPA

Majku ne volim.

Otvoreno joj kažem da je mrzim. I još gore, da je kurva, klošarka, alkoholičarka.

Znate, tužno je što joj to kažem, ali je istina.

Kući dovodi nepoznate muškarce, piju, kockaju se i svašta rade.

Ne mogu da kažem, prema meni su fini, niko me ne dira.

Ona i nije nikakva majka; ostavila me na ulici kad sam se rodila. Neka žena me našla i odnela u dom za bebe.

Posle, kad se pojavio tata, priznao me za ćerku. On je mnogo pio. Sad više ne

pije, ali dok je bio sa mojom majkom mnogo je pio.

Razišli su se,

a u stvari nikad nisu ni bili venčani.

Onda je ona tražila izdržavanje, kao za mene,

A on je rekao:- Ne dam, teraću do suda, to nije moje dete.

Čik dokaži, kaže ona

i odemo svi troje u zavod za krv.

Posle toga kažu: Mile ti nije otac.

Pitala sam majku, kako to da mi Mile nije otac,

a ona kaže:- Ko ti je kriv što imaš levu krvnu grupu.

Ja je pitam, pa dobro ko mi je onda otac?

Otkud znam pored tolikih, kaže moja majka meni.

Da me je slagala lakše bi mi bilo. Uvek se ljuti kad je pitam ko mi je otac

I uvek kaže:-Ne znam.

Pre dva dana je bila ovde u prihvatilištu da me poseti.

Kaže, hoće da mi uzme prezime, da je ne brukam.

Ja ne znam da li to može,

I šta ću ja bez prezimena.

Htela sam zato da idem kod Mileta, da sa njim razgovaram,

Ali on je stalno na putu. Ne znam da li će mi on dati prezime,

kad kažu da mi je niko i ništa. Kao da je najvažnije kakva mi je krvna grupa.

Čula sam da može tačno da se utvrdi ko ti je otac, samo do pete godine.

A te krvne grupe, to uopšte nije sigurno.

Možda su meni menjali krv dok sam bila u  domu za bebe.

A možda je i moj tata imao neku nesreću, pa su i njemu menjali krv.

A ako i Mile neće da mi da svoje prezime,

ne znam gde da ga tražim,

kad mog pravog oca ne zna ni majka.

Možda je Mile ipak moj otac.

Devojčica, 13 godina.

Učenica 7. razreda osnovne škole.

„Vršeći svoju redovnu službu u auto-patroli u gorenavedenom vremenu našao sam Milicu na Kalemegdanu gde bez veze skita po parku, sklanjajući se  od hladnoće ispod drveća.“

(Iz prijave milicionera)

V. Ognjenović-B. Nešić

---