GOSPOĐO RAUŠ, VRATIO SAM VAŠEG SINA…

tamoiovde-logo

Nemački dečak u srpskom stroju
Matijas Rauš iz Grabovaca u Sremu sa 12 godina je 1914. godine prešao Savu u Srbiju sa srpskim oficirom Antonijem Antonićem i posle četiri godine rata vratio se živ i zdrav kući

nemacki-decak-srpski-vojnik.png

Dečaci od 12 do 16 godina u srpskoj vojsci na Solunskom frontu

Antonije Antonić, rezervni oficir srpske vojske iz Orida kod Šapca, kada je polazio u rat 1914. godine, znao je da će ratovati protiv nemačke vojske. Da će njegov ratni drug pune četiri godine biti nemačko dete, Antoniju ni na san nije moglo da dođe. A upravo mu se to dogodilo.

– U ofanzivi na Srem 1914. godine, srpska vojska je prešla Savu kod Grabovaca. Posle neuspešnih operacija nastalo je povlačenje.

Antonije Antonić, tada tridesetogodišnjak, vredan domaćin sa punom kućom čeljadi, bio je komandir srpske komore. U ratnom vihoru jednog trenutka se našao na prostranom imanju Ivana Rauša, Nemca, rođenog i nastanjenog u Grabovcima.

Srpskoj vojsci je bila potrebna zaprega i kočijaš da izvuku ratnu tehniku i komoru preko Save u Srbiju. Na imanju Rauševih ostala je Ivanova supruga Barbara i njihovo najmlaće dete Matijas, od 12 godina.

– Antonije je bio naočit i stasit čovek. Uniforma srpskog oficira stajala mu je kao salivena. Naspram njega je bila Barbara, žena produhovljene lepote, a pored nje sin Matijas koji je znatiželjno gledao u neznanog. Najzad Antonije prgovori jasnim vojničkim glasom:
„Gospođo Rauš, zamolio bih vas da mi date jedna zaprežna kola i ako dečak može da tera, samo do Save. Dajem vam časnu oficirsku reč, vratiću vam dete i kola”.

Pre nego što je majka što rekla, Matijas je poskočio od radosti i povikao:
– Idem, mama!
Barbara je pogledala sina i vratila pogled na Antonija:
– Gospodine, dajem vam mog sina. Verujem da ćete mi dete vratiti. Konji i kola, znam, trebaju vam.
Na to je Antonije sa ozarjem na licu odgovorio:
– Vratiću vam, gospođo dete! Kunem vam se u mojih petoro dece.

Prašnjavim putem od Grabovaca do obale Save ima pet kilometara. Matijas je galopom terao svoje vrance kao odrastao čovek. Divio mu se Antonije. I vojnici srpski. Na obali Save začuli su se rafali mitraljeza i eksplozije topovskih granata. Antonije se uplašio za Matijasa. Za sebe se nije plašio.

Stari ratnik je to pregrmeo u dva balkanska rata. Mađarske jedinice su nadirale prema Savi. Bilo je i suviše rizično da Matijasa vrati kući. Meci i granate ne poznaju čiji je ko. Prešli su obojica Savu i stigli u Srbiju.
Srpska vojska posle povlačenja se prestrojavala, vidala rane, brojala žrtve i ranjene, popunjavala redove. Samo je u jedinici Antonija Antonića bio jedan prekobrojan. I to dete. Dugo su vojnici mislili da je to jedno od Antonijeve dece. Međutim, jednom na prozivci, grlatom i snažnom naredniku zastao je dah. Pročitavši ime Matijas Rauš, zapitao je:
– Ko je to, da ga vidim?
– Ja gospodine! – rekao je Matijas, iskočivši iz stroja.
– Odakle tebi ovakvo ime i prezime? Ti nisi Srbin!
– Nisam, gospodine! Ja sam Nemac…

Posle ovoga, pričao je Antonije svojim potomcima, narednik je ispustio spisak vojnika i stao se krstiti, čudeći se odakle nemačko dete u srpskoj vojsci. A to dete se sa Antonijem Antonićem povuklo preko krševitih planina Crne Gore i Albanije i stiglo na Krf, a kasnije i na Solunski front. Velike borbe za osvajanje Kajmakčalana i proboja samog fronta doneli su velike žrtve i stradanja u redovima svih vojski. U istom danu ranjeni su Antonije i tada 14-godišnji Matijas. Antonije u desno rame, a Matijas u levu butinu.

Ranjeni Antonije je jednom rukom izneo iz borbe svog mladog prijatelja. Nije hteo da se odvoji od njega ni u francuskoj bolnici iako su pravila nalagala da deca imaju poseban tretman. Oskudnim znanjem francuskog, ubedio je lekare da se zajedno leče. U bolnici u Brindiziju Antonije i Matijas su bili krevet do kreveta.

Matijas je kasnije svojim potomcima stalno pričao kako su ga srpski vojnici zavoleli iako je bio jedini dečak Nemac od svih dečaka koji su bili u srpskoj vojsci. Antonijeva rana je bila teža. Matijas je imao lakšu ozledu metkom. Voleo je da jede mleko i pirinač. Antonije je uvek svoju porciju davao Matijasu, govoreći mu:
– Jedi, samo jedi, da te majci vratim zdravog i snažnog. Treba onoliko imanje raditi, a to može samo delija od momka…

Čim su ozdravili, Antonije i Matijas su stigli na front. Prošli su svu ratnu epopeju srpske vojske u oslobođenju, prvo Makedonije, zatim Srbije i stigli do Šapca. Antonije je svratio do Orida da vidi svoje, a Matijasa je hrabrio.
– Sutra stižemo u Grabovce da te predam majci!

Tako je i bilo. Bio je 4. novembar 1918. godine, Antonije Antonić je raportirao:
– Gospođo Rauš, vratio sam vašeg sina!

Neopisiva radost u nemačkoj porodici Rauš u Grabovcima iako su u istom tom ratu brojni Rauši stradali na frontovima prema Rusiji ili Francuskoj. Matijas je taj koji nastavlja lozu familije.
Miomir Filipović

Izvor: politika.rs/objavljeno: 03.01.2015./

_________________________________________________________________________________________

ALEKSANDRIJA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________

PRESTONICA SEĆANJA

Jedan mladić je imao 25 godina kada je na krilima ratničke i osvajačke slave osvojio Egipat 332. godine pre nove ere.

103270_aleksandrija-by-ramblurr_af

Foto by Ramblurr/Flickr.com

Odlučio je da prestonica novoosvojene zemlje bude na morskoj obali, a kao idealno mesto poslužiće jedna luka na obali Sredozemnog mora sa savršenom klimom i prilazom Nilu u čijem zaleđu je ležalo slatkovodno jezero Mariut. Zapovedio je svom arhitekti Dinokratu da baš tu sagradi zajedničku prestonicu Afrike, Evrope i Azije – tri kontinenta tadašnje civilizacije. Tako je rođena Aleksandrija.

103269_aleksandrija-by-mrsnooks_af

Foto by MrSnooks/Flickr.com

  Aleksandar Veliki nikad neće videti svoj grad. Nova osvajanju su ga odnela dalje i kada je, desetak godina kasnije, umro – njegovo telo će biti prebačeno iz Vavilona i sahranjeno u centru Aleksandrije. Nad grobom je podignut hram Soma, a ljudi i dan danas uzalud tragaju za staklenim kovčegom u kome leži balsamovano i zlatom optočeno telo velikog osvajača. Nadživeo ga je grad koji je osnovao.

 

Aleksandrija je danas metropola sa pet miliona stanovnika koja se prostire na obali Sredozemnog mora u dužini od gotovo sedamdeset kilometara. Iz aviona noću izgleda kao zlatna brazletna na vratu kakve egipatske princeze, danju to je kosmopolitski mravinjak sa svojim kapijama Sunca i Meseca, širokim bulevarima (kornišima), spomenicima što svedoče o vekovima stare slave i čuvaju magiju velikih ljudi, velikih ratova i velikih ljubavi.

103268_aleksandrija-by-miriam.mollerus_af

Foto by Miriam.Mollerus/Flickr.com

 Tu je čuvena Kleopatra slomila srce rimskim vojskovođama Gaj Juliju Cezaru i Marku Antoniju i tako spašavala svoje carstvo, a kada joj to nije uspelo i sa proračunatim Oktavijanom koji je nameravao da je odvede u Rim i pogubi kao robinju, ona se obavila egipatskim kobrama čiji su je ujedi odveli u večnost i legendu.

Iako na svakom koraku srećete “toponime” savremene civilizacije u vidu restorana brze hrane, fri šopova, prodavnica, univerziteta, samo jedan pogled na njene spomenike vraća vas u vrtlog vekova i podseća da su ljudi prolazni, a ovaj grad večan.
 

103267_aleksandrija-by-iyng883_af

Foto by Iyng883/Flickr.com

103266_aleksandrija-by-fighting-irish-1977_af

Foto by Fightung Irish 1977/Flickr.com

103264_aleksandrija-by-a.m.-kuchling_af

Foto by A.M.Kuchling/Flickr.com

103265_aleksandrija-by-eviljonius_af

Foto by Eviljohnius/Flickr.com

99827_crveno-more-----derek-keats_af

Foto by Derek Keats/Flickr.com

Pompejev stub je jedan od retkih sačuvanih spomenika antičke Aleksandrije napravljen od crvenog granita iz Asuana, visok 22 metra i posvećen Dioklecijanu. Na mestu jedne uklonjene turske tvrđave iskopani su ostaci Rimskog pozorišta sa mermernim sedištima za 700-800 gledalaca u kome se za vremena vladavine Ptolomeja nalazio Panov vrt, a kasnije vile i kupatila. Sa platoa obnovljene čuvene Aleksandrijske biblioteke posmatra vas bista Aleksandra Velikog mermernog pogleda uprtog ka jugu. Ona je , zapravo, bila deo Aleksandrijskog muzeja, filozofske ustanove koju je dao da se sagradi jedan od Ptolomeja, naslednika istoimenog Aleksandrovog generala. U međuvremenu, biblioteka je rušena i paljena mnogo puta, poslednji put je obnavljena krajem prošlog veka.

Ovde su tri veka pre nove ere vršeni proračuni za gradnju čuvenog svetionika Faros na isturenom rtu istoimenog ostrva koje će kasnije sa kopnom povezati nasip Hepstadion ( “dug sedam stadiona”). Svetionik Faros bio je zaštitni znak Aleksandrije i jedno od sedam svetskih čuda antike. Bio je sagrađen od krečnjaka, imao je četiri dela, bio je visok oko 135 metara, a njegova kupa se završavala sedam metara visokom statuom Posejdona – boga mora. On je Arapima, koji su ga zvali El Manara, poslužio kao prototip za minarete, tornjeve pored džamija sa kojih se vernici pozivaju na molitvu. Propadao je postepeno, uništavan ljudskom rukom i zemljotresima, tu je građena džamija, a danas na njegovom mestu stoji tvrđava Kaitbej koju je podigao istoimeni sultan krajem petnaestog veka.

Poseban doživljaj pružaju Montaza vrtovi, kompleks od 50 hektara, koji su danas mondensko letovalište a nekada su bile rezidencije poslednjih egipatskih kraljeva iz dinastije Muhamed Alija. Ovde su u prelepim palatama, okruženi bogatstvom i hiljadama konkubina, živeli Abuz Hilmi, Fuad i poslednji egipatski kralj Faruk koji je abdicirao 1952. godine i sa poslugom i blagom isplovio put Venecije. Danas ove vrtove pohode romantici kako bi prošli njegovim Mostom ljubavi i večno ostali zaljubljeni.

Aleksandriju su osvajali Persijanci, Arabljani, padala je u ruke Evropljana a tragovi ovih potonjih su vidljivi u fasadama građevina izgrađenih u neoklasicističkom stilu i secesiji. Kad je sredinom prošlog veka Naser proglasio nacionalizaciju, stotine hiljada Evropljana napustilo je ovaj grad, ali je pečat starog kontinenta ostao i Aleksandrija ima sve odlike jednog mediteranskog grada.

Aleksandriju valja doživeti i, zašto da ne, ostati u njoj poput velikog grčkog pesnika Konstantina Kavafija (1863-1933). On je u doba najveće slave živeo u stanu iznad jednog bordela, a iza ćoška grčke crkve u današnjoj ulici Šaria Šarm el Šeik i pevao elegije gradu koji ga je zauvek kupio.

“Ti govoriš: Otići ću nekoj drugoj zemlji,
nekom drugom moru
i grad ću pronaći bolji nego što je ovaj…
Al ne, drugu zemlju, drugo more
ti pronaći nećeš.
Ovaj grad će zauvek te pratit…”

www.superodmor.rs