RUŽA – KRALJICA CVEĆA…

tamoiovde-logo

Malo je koja biljka tokom istorije izazvala više uzdaha od službene kraljice svih cvetova – ruže. Utkana je u istoriju i umetnost mnogih naroda starog sveta, noseći bojna lica simbolike.

2aedc634fe7e26bfc4147a003d49f844_LKo bi rekao da je današnja ruža potomak daleko neuglednijih primeraka, koji su rasli na prostoru jugozapadne Azije. Obožavali su ih mnogi narodi na prostorima današnjeg Iraka i Irana, Turske, Bugarske, severne Afrike, Italije, Francuske i Španije.

Neke od tih država još dan danas često podsećaju upravo na uzgajanje ruža, poput Bugarske u kojoj se kultivisala na prostoru gde postoji institut i muzej posvećen ružama.

Već u samom početku proučavanja, „ruža“ je tek zbirni naziv za brojne vrste, podvrste, varijetete nastale selekcijom. Ruže su i zbirni naziv za rod Rosa, a u koji ulazi i običan šipak, odnosno šipkova ruža (Rosa canina L.). Tokom brojnih vekova kultivisanja ljudi su stremili dobiti varijetete zanimljivih boja, od snežno bele do intenzivno crvenih boja (Bele ruže ponekad se nazivaju grupnim imenom Alba, mada je samo jedna originalna vrsta Rosa alba L., odnosno prava bela ruža.), pokušavali su i dati im i veći broj latica.

Tako je nastala i slavna Rosa centifolia („ruža sa stotinu latica“), u engleskom nazvana i cabbage ruža zbog punog, okruglastog oblika cveta koji podseća na kupus. Poznata je i damaska ruža (Rosa x damascena Mill.), hibrid vrsta gallica i moschata, a verovatno i još jedne vrste ruža. Ona je više puta nalazila svoj put iz nekadašnje Persije u Evropu.

Ova šetnja najpoznatijim vrstama govori koja su dva izvora opsesije ružama: bogatstvo cveta i zanosni miris. Da počnemo priču , prema nekima,o najlepšom od svih mirisa, eteričnom ulju ruže. Cena eteričnog ulja ruže je vrlo visoka, zato većina ljudi percipira eterično ulje ruže kao vredan poklon koji sebi samo povremeno priušte.

Svima je već poznat razlog: velika količina sveže ubranih latica ruže je potrebna da se dobije ulje. U proseku 4 tone latica daje 1 kg eteričnog ulja. Ako uzmemo u obzir da su ruže osetljive biljke i da je potreban veliki trud oko uzgajanja uz dosta ručnog rada, shvatićemo još bolje cenu koju plaćamo za male bočice ulja.

Tokom destilacije vodenom parom nastaje hidrolat i eterično ulje. Nezgodu tokom proizvodnje eteričnog ulja ruže predstavlja relativno visoka topivost eteričnog ulja u vodi, odnosno hidrolatu. Zbog toga se često hidrolat vraća u vodu iz koje se stvara para za destilaciju, kako bi se smanjio gubitak dragocenog ulja. Istovremeno, time zna opadati kvalitet hidrolata pa neki proizvođači destilišu ruže samo za potrebe stvaranja hidrolata.

Eterična ulja na tržištu uglavnom dolaze iz Bugarske, Francuske, Turske, Maroka i Indije. Najčešće se susreće ruža damaska, otto ruža, bela ruža kao i niz različitih drugih vrsta i hibrida. Ukoliko su zaista prirodna, ne postoji pravilo koje je bolje.

Ruža je svoje mesto našla u luksuznim masažama i suptilnim tretmanima, skupoj kometici kao i proizvodnji vrhunskih prirodnih parfema. Intenzivan miris ruže, a ne samo njegova cena, čni nas štedljivim u njegovoj primeni. Dovoljno je nekoliko kapi da ulepša bilo koji kozmetički preparat. Slično eteričnom ulju nemačke kamilice, i kod ruže važi pravilo da više nije uvek i bolje. Preterivanje može lakše izazvati iritacije na koži, stoga se ono koristi u koncentracijama do 1%.

Eterično ulje ruže podstiče regeneraciju kože i dragoceni je dodatak u tzv. anti-age kozmetici. Mada je izvrsno upravo za zrelu i suvu kožu, može da se koristi za sve tipove kože.

U KOZMETICI

Ružino ulje
3-6 kapi eteričnog ulja ruže
30 mL biljnog ulja ploda divlje ruže
Nanositi po želji, 1-2 x dnevno

U KULINARSTVU

Ko nije probao rahat lokum? Ružin hidrolat je vekovima omiljen začin u orijentalnim poslasticama. Ruža daje finu i egzotičnu aromu koja iznenađujuće godi nepcu.

Originalne baklave redovno se spremaju s ružinom vodicom, bademom i medom, što su balkanski narodi zaboravili u svojim recepturama. Ružina vodica dodaje se u kreme od vanile i voća, voćne salate, frape, napitke i – koktele. Nemojte preterivati u količini kako biste dobili diskretne ukuse i mirise.

Izvor: srbijuvolimo.rs

__________________________________________________________________________________

ZAČIN ŽIVOTNE MLADOSTI I POLETA…

tamoiovde-logo

cimzablog

 Cvetovi cimetovca su žućkastobele boje, a javljaju se na krajevima grana skupljeni u metličasti cvat. Iz njih se razvijaju plodovi – tamnoplave bobice nalik na masline. Plodovi nisu jestivi, ali iz njih dobija vosak za mirisne svetiljke.

Cvetovi cimetovca imaju neugodan miris, ali zato su kora, listovi i plodovi prijatnog mirisa. Posebno mirisna je kora koja se još od biblijskih vremena koristi kao aromatičan začin.

Za dobijanje cimeta, slatkaste mirodije finog mirisa, koristi se osušena unutrasnja kora sa mladih stabala i tankih grančica. Nakon što se kora oguli, spoljasnja  kora se baca, a unutrasnja se suši. Tokom sušenja, unutrasnja kora se uvija u štapiće obima  do 2,5 cm. Takav, u štapićima, ili u obliku praha, cimet dolazi na tržište.

Cimet potiče iz jugoistočne Azije, iz Cejlona i Kine, no uzgaja se i na Javi, u Indiji, Indoneziji, Brazilu i Egiptu te izvozi u gotovo sve zemlje sveta, lako postoji više od 100 vrsta cimeta, dve najvažnije vrste su cejlonski cimet (Cinnamomum zeylanicum)kasija (Cinnamomum cassia).

Kasija je vrsta koja se najčešće nalazi u našim maloprodajnim objektima, a ima oštru i peckavu aromu, snažan miris i nižu cenu od cejlonskog cimeta. Za dobijanje kasije seku se cele grane i mala stabla usled cega stapići imaju grublju teksturu, dok je cejlonski cimet svetlije boje, blaže i toplije arome, intenzivnijeg mirisa i finije teksture.

Lekovitost cimeta

Svoja lekovita svojstva cimet može zahvaliti osnovnim komponentama eteričnog ulja koje se nalazi u njegovoj kori: cimetnom aldehidu, acetatu i alkoholu. Osim eteričnog ulja, kojeg u unutrašnjoj kori ima najmanje 1-2%, kora sadrži i tanine i šećer. Od minerala, cimet obiluje manganom, gvoždjem, kalcijumom, bakrom i cinkom, a izvrstan je izvor vitamina B2, B6, C i K. Energetska vrednost 100 g cimeta iznosi čak 261 kcal, s udelom od oko 4% belančevina, 80% ugljenih hidrata i samo 3% masti.

Spoljašnja kora drveta nema lekovita svojstva, već samo njen unutrašnji sloj. Zbog obilja lekovitih svojstava, preporučuje se redovno konzumiranje istog. Osim što podstiče apetit i pospešuje probavu, cimet čisti krv, jača srce, pospešuje bolji rad bubrega i umiruje živce.

Cimet povoljno deluje na kosti i zglobove, zaustavlja unutrašnja krvarenja, neutrališe štetno djelovanje slobodnih radikala. Cimet ima i fungicidno delovanje, što znači da uništava gljivice i sprečava njihov rast. Cimet sadržava salicate koji snižavaju povišenu telesnu temperaturu i imaju analgeticno i protiv upalno delovanje.

Nova naucna otkrića o cimetu

U novije vreme pokrenuta su mnogobrojna naučna istraživanja kojima se došlo do zapanjujućih otkrića.Otkrilo se da je cimet vrlo delotvoran protiv šećerne bolesti jer se svakodnevnim uzimanjem samo pola kasicice cimeta za oko 25% smanjuje nivo šećera u krvi. Aktivni sastojak cimeta, poznat pod nazivom MHCP, oponaša insulin, aktivira njegove receptore i deluje zajednički s njime, smanjujući tako nivo šećera u krvi. Mnoge gojazne osobe pate od povišenog nivoa šećera u krvi, što ima za posledicu snažne napade gladi. Cimet i ovde pomaže: snižava nivo šećera i lošeg LDL holesterola u krvi pa tako pomaže i u mršavljenju.

Naucno je također utvrđeno da cimet sprečava preveliko zgrusavanje krvi, koje može imati štetno delovanje. Osim toga, cimet smanjuje nivo masnoća tj. lošeg holesterola i triglicerida u krvi, a time i rizik od bolesti srca i krvnih žila. Cimet poseduje svojstvo zaustavljanja rasta bakterija i gljivica, uključujući i za mnoge problematičnu Candidu.

Do neobičnog otkrića naucnici su takođe došli proučavajući delovanje cimeta na psihu. Istraživanja su pokazala da povremeno udisanje mirisa cimeta i metvice povećava budnost za volanom te smanjuje teskobu ili osjećaj frustriranosti kod vozača koji svakodnevno automobilom prelaze iste deonice.

Pikantan miris cimeta podstiče rad mozga, poboljšava koncentraciju, vizuelno pamćenje i brzinu reagovanja.

DUNAVSKA ATLANTIDA…

tamoiovde-logo

 Kako je potonula Ada Kale

Kroz ornamente na prozorima koji oblikuju reči Ada Kale padaju zraci novembarskog sunca, i osvetljavaju veliku prostoriju u kojoj u svakom detalju diše Orijent – u izrezbarenim stolicama, niskim stolovima, pločicama sa arabeskama na podu, lusterima. Vazduh je pomalo težak i ustajao, oseća se da prostorija odavno nije otvarana. Emil Popesku donosi kafu i sipa je u fildžane.

Adakaleh1909

Ada Kale na Đerdapu, 1909.

Širi se miris koji prepoznajem, miris kafe skuvane od zrna koja je neko sam ispekao i samleo u ručnom mlinu. Nisam ga odavno osetio, ali ostao mi je u nozdrvama pre četrdeset godina. Imao sam sedam godina, strina me je povela na pijacu u Višegrad i u posetu kod prijatelja Muslimana.

Kod Turaka, kako se, tada bez zlobe, po srpskim selima sa druge strane Drine govorilo. Tada sam prvi put osetio ujed Orijenta koji mi je zauvek ostao u krvi, goneći me da ga kasnije tražim na svakoj strani sveta.

O mirisima priča i Emil Popesku: „Kada sam čuo da će izgradnjom brane potopiti ostrvo, hteo sam da sačuvam bar nešto što je sve nas odavde, iz Turnu Severina, vezivalo za to mesto. Nisam živeo na Adi, ali sam tamo odlazio često dok sam bio dete, pa kao mladić.

Kao da je bilo juče, to je bila korpa cveća na Dunavu, ruže, smokve, grožđe, masline, ljudi… Imao sam tamo mnogo prijatelja, hteo sam i njima da pomognem, da kada ih isele imaju gde da rade ono isto što su tamo radili. Pravili su ratluk, džem od ruža, onu kafu. Poslednji put vodio sam tamo sina kada je imao četiri godine, kaže da i danas sve pamti.“

Ada Kale je nestala 1970. godine. Tada su talasi reke pokrili ostrvo dugo 1750 metara, široko jedva pola kilometra, na kome se nakupilo legendi i istorije dovoljno za nekoliko svetova.

ada_kale_mapaKafanu je otvorio 1968. godine i nazvao je Ada Kale. „Nije tada bila ovde. Ona stara je bila nekako lepša, ali su tu kuću i neke druge srušili kada su pravili fontanu u centru grada, onu veliku, metalnu, videli ste je. Posle sam prešao na ovo mesto, četiri godine sam ga uređivao, svaki detalj.“

Dok priča, Emil pali cigaretu i trese pepeo u veliku, zarđalu džezvu. „Više je ne koristim, a onih godina u njoj se kuvalo po deset kafa odjednom. Dolazili su različiti gosti, zbog kafe, slatkiša, i zbog svega ostalog.

Dolazio je i pun autobus radnika pravo iz fabrike, ali i oni bogatiji, dva predsednika Rumunije su svraćala ovde kada su obilazili Turnu Severin. Radili su moji prijatelji sa ostrva, u turskim nošnjama, sa fesovima. Onda je posao počeo da staje, zatvorio sam konačno 2009, pre tri godine…

Ne verujem da ću ponovo početi, sada su došli i novi zakoni. Da praviš kolače u kući treba ti autorizacija proizvoda, puno dozvola. Mnogi Turci su otišli, ima ih još nekoliko u gradu, stari su i bolesni, kao i ja. Mladi danas traže drugačije stvari, nes, espreso, ma kakva turska kafa.“

Istorija i legenda

bazaar1914

Bazar na Adi Kale, 1914.

Ada Kale je konačno nestala 1970. godine. Tada su talasi reke pokrili ostrvo dugo 1750 metara, široko jedva pola kilometra, na kome se nakupilo legendi i istorije dovoljno za nekoliko svetova.

Predanje kaže da su baš tu, na parčetu zemlje usred Dunava koje je imalo klimu blagu kao njihova postojbina daleko na jugu, Argonauti zastali i prvi put videli maslinu, koju su odatle poneli u antički svet.

Višak istorije bio je logična posledica položaja ostrva. Onaj ko je bio njegov gospodar vladao je donjim tokom Dunava, Ada je bila kapija za plovidbu kroz Đerdap. Priče iz davnih vremena kažu da je rimski car Trajan baš ovde prebacio preko reke svoje legije kada je krenuo u rat sa Dačanima, tako što je spojio čamce i od njih napravio most kome je središte bilo ostrvo. Tu su Mongoli prešli preko zaleđenog Dunava u svom strašnom pohodu na zapad, tu su kroz vekove prolazili Vizigoti, Huni, Sloveni, Mađari, Austrijanci, Srbi, Turci, Rumuni…

Gospodari nad ostrvom su se menjali, a najdužu borbu za kontrolu Ade Kale vodile su Turska i Austrija, potrajala je više od petsto godina. Menjalo se i ime ostrva. Dugo vremena zvalo se Sa’an, a poreklo tog naziva se gubi negde u mraku istorije. Kasnije je bilo poznato i kao Karolina, po austrijskoj tvrđavi, Nova Oršava, po gradu Oršavi na rumunskoj obali, Ada-i Kebir (Veliko ostrvo), na mešavini arapskog, persijskog i turskog. Ime Ada Kale (na turskom Ostrvo tvrđava), pod kojim je i potonulo u Dunav, dobilo je nakon izgradnje velike tvrđave.

Oko Dunava, večite granice svetova, ključala je oduvek previše gusta mešavina naroda i religija da bi iko među njima mogao da povuče jasne linije razgraničenja.

ada_kale_turudic

Foto: Momir Turudić

Utvrđenja je na njemu bilo i ranije, još od Rimljana, ali su tu poslednju, najveću tvrđavu počeli da grade Austrijanci 1689. godine, da bi svoj konačan oblik dobila 1717. Feliks Kanic zabeležio je da je ostrvo imalo „kasarnu, bolnicu, crkvu i jedan tunel ispod Dunava prema srpskoj obali, koji je vodio do obalskog utvrđenja, nazvanog Fort Elizabet po austrijskoj carici“.

Za ostrvo su se vodile teške bitke, više puta su ga Austrijanci i Turci otimali jedni od drugih. Prvi posao koji je svaki pobednik obavljao bilo je obeležavanje teritorije bogomoljom.

Kada su Turci 1738. osvojili Adu Kale, od zgrade austrijske vojne komande napravili su džamiju. Austrijanci su Adu ponovo zauzeli u proleće 1790. i pretvorili džamiju u franjevački manastir, ali posle samo godinu dana mirovnim sporazumom je Ada Kale vraćena Turcima, koji su manastir rutinski preobratili u džamiju. No, uzaludan je bio trud obe strane da ostrvu daju samo jedan, sopstveni pečat.

Oko Dunava, večite granice svetova, ključala je oduvek previše gusta mešavina naroda i religija da bi iko među njima mogao da povuče jasne linije razgraničenja. Sa turskog popisa „poreskih obveznika za varoš Ade Oršava“ iz 1714. godine, žubori čudna poezija imena koja su istovremeno i nacija, vera, zanimanje, osobina, bolest duše: Prvul Bugarče, Stančul Gazibara, Nedeljko Mrzak, Ferenc Fujko, Jovan Boginja, Petre Dugi, Džora Bosiok, Stojo Milko, Petre Ližibure, Jakob Gintuša, Ilija Janoš, Čorka dunđer, Sava pop, Dimitrije bostandžija, Simo terzija, Gina dunđer, Stojan slabouman, Prvul slabouman…

Istorijske stranputice

ada_kale_karta1Na ostrvu i oko njega su se plele čudne priče o naizgled nespojivim savezništvima i izdajama, prijateljstvima i ljubavima među „vekovnim neprijateljima“, koji su se očigledno mnogo bolje poznavali, družili i mešali nego što bi se dalo zaključiti na osnovu suvoparnog popisa ratova i bitaka.

Iz juna 1813. godine potiču srpski zapisi koji govore da su borci Redžep-age, turskog zapovednika Ade Kale, „četiri sela oplenili i u ropstvo u Adakalu poveli“. Redžep-agin najamnik bio je i izvesni hajduk Gica, koji je sa družinom pljačkao i ubijao po srpskim teritorijama. Režep i Gica bili su na neki način rod, Gicina sestra je bila u Redžepovom haremu.

Gica je bio oženjen Jelenkom, pokrštenom Turkinjom, koja je prethodno bila u haremu (!) srpskog vojvode Milenka Stojkovića. Kada je Gica 1813. promenio gazdu i počeo da se bori na strani Srba protiv Turaka, Jelenku je zapazio knez Miloš. Kažu da je Jelenka bila izuzetno lepa, a Miloš je na lepotu ženskog roda bio izuzetno osetljiv. Jelenka je bila prevodilac kada je Miloševa žena Ljubica 1822. bila u poseti kod beogradskog vezira Abdurahmana, jer je govorila turski, srpski i vlaški. Tri godine kasnije, Jelenka se zvanično pojavljivala u javnosti kao Miloševa druga žena i rodila mu je sina Gavrila.

Pomenuti Redžep-aga u srpskoj istoriji nije zabeležen samo kao neprijatelj i zlotvor, naprotiv.

Pomenuti Redžep-aga u srpskoj istoriji nije zabeležen samo kao neprijatelj i zlotvor, naprotiv. Kada su na Adu Kale 1804. godine pobegla četvorica beogradskih dahija, Kučuk Alija, Mula Jusuf, Aganlija i Fočić Mehmed-aga, zbog čijeg terora je i počeo Prvi srpski ustanak, Redžep-aga je odmah o tome obavestio Karađorđa. Izgleda da su se i Redžepu dahije teško zamerile, jer je predložio Karađorđu da ih srpski i turski borci zajedno napadnu i ubiju.

U detaljnom opisu događaja, koji je dao protoprezviter Mihailo Pejić, navodi se da je 50 Turaka i 27 momaka Milenka Stojkovića napalo i ubilo dahije i njihove ljude, i da je bitka trajala osam sati. Pejić piše i da je glave dahija, odrane i napunjene vunom, Milenko predao Redžep-agi, a kada su ih zajedno odneli kod vezira u Beograd, on „ogrnu Redžep agu i sedam njegovih izabranih momaka s bundom i bakšiš dade, a Srbljem ništa nije za znak hrabrosti dato“.

Ada je još bila pod turskom vlašću kada je 1849. na njoj boravio Lajoš Košut. Tamo je stigao na putu za Tursku, gde ga je prognala Austrija posle propasti mađarske revolucije. Na ostrvu je dočekan sa počastima, a predanje kaže da je nosio sa sobom mađarsku krunu koja je četiri godine bila skrivena na Adi Kale, zakopana u zemlju.

Vreme turske vlasti na Balkanu polako je isticalo. Kada je 1867. mirnim putem Srbima predato šest poslednjih turskih tvrđava, srušen je Fort Elizabet na srpskoj obali Dunava, nekada neodvojivi deo adakalske tvrđave. Posle mnogo burnih vekova, Ada Kale je izgubila značaj za velike sile, pa je na Berlinskom kongresu 1878. jedva pomenuta. Upravu nad ostrvom je preuzela Austro-Ugarska, mada su ostrvljani ostali zvanično stanovnici Otomanske imperije, izuzeti od poreza, carina i vojne obaveze.

Novo doba

ada_kale_natpis_arapskim_slovimaKao da je bilo potrebno da sa ostrva spadne teški teret ratnog plena velikih imperija da bi potpuno procvetalo. Posle završetka Prvog svetskog rata, stanovnici su odlučili da se pripoje Rumuniji. U miru, počelo je zlatno doba Ade Kale.

Preživeli stanovnici ostrva rasejani po Turskoj sećaju se da je bilo ljudi koji su dolazili odasvud, neki i kao izgnanici, begunci, avanturisti, raznih vera i nacija. Pričaju da su živeli zajedno, mešali se, nije bilo neobično da Jevrejku sahrani imam, muslimana pravoslavni sveštenik. Svi su praznovali Hidrelez (Đurđevdan).

Ostrvo je bilo nalik zaboravljenom delu Turske u Evropi, ali nisu ga naseljavali samo Turci. U dokumentarnom filmu reditelja Ismeta Arasana Priče sa Ade Kale, preživeli stanovnici ostrva rasejani po Turskoj sećaju se da je bilo ljudi koji su dolazili odasvud, neki i kao izgnanici, begunci, avanturisti, raznih vera i nacija. Pričaju da su živeli zajedno, mešali se, nije bilo neobično da Jevrejku sahrani imam, muslimana pravoslavni sveštenik. Svi su praznovali Hidrelez (Đurđevdan), bili kao jedna porodica, uzajamno se poštovali, zajednička im je bila i odeća, uglavnom tradicionalna turska. Pilo se svako veče, najčešće domaća dudova rakija, na spavanje se odlazilo otključanih vrata, ne pamti se kada je zabeležena krađa ili svađa.

Rumunski kralj Karolj II posetio je ostrvo 1931. Popio je kafu, iz šoljice iz koje je pio i njegov otac, sa smehom saslušao legendu kako je neko na Adi Kale davno prorekao da će baš te godine doći vladar koji će vratiti privilegije ostrvljanima, i potom oslobodio stanovnike carine na uvoz duvana i četiri vagona šećera, poreza na suvenire. Na ostrvu je postojala fabrika cigara, za koje kažu da su konkurisale kubanskim, pušili su ih i neki članovi britanske kraljevske porodice i sam rumunski kralj.

Desetine hiljada turista dolazilo je svake godine da obiđe uske, kaldrmisane uličice, uživa u ratluku sa lešnicima, džemu od smokava i ruža, alvi, nargilama. Na crno-beloj fotografiji vidi se fudbalski tim, po opremi bi se reklo da su u pitanju pedesete godine prošlog veka. Iza igrališta se nazire Dunav, sećanja kažu da je najveći problem bio što je lopta često upadala u reku, pa su za njom morali da plivaju publika ili igrači.

Na skupu u džamiji, imam Redžep hodža je 1963. godine prvi put pročitao obaveštenje da će Rumunija i Jugoslavija graditi veliku branu Đerdap, i da će ostrvo biti potopljeno.

Na skupu u džamiji, imam Redžep hodža je 1963. godine prvi put pročitao obaveštenje da će Rumunija i Jugoslavija graditi veliku branu Đerdap, i da će ostrvo biti potopljeno. Postojao je plan da se stanovništvo, kompletna tvrđava i veći deo objekata presele na ostrvo Šimijan (nekadašnja Ada Gubavac). Šimijan leži 18 kilometara nizvodno, u blizini Turnu Severina i mesta gde je, pre skoro dva milenijuma, genijalni graditelj Apolodor iz Damaska za rimskog cara Trajana izgradio most preko Dunava.

Rumunski dokumentarni film Poslednje proleće na Adi Kale iz 1968. godine pokazuje kako su, kamen po kamen, delovi tvrđave obeležavani i vađeni da bi bili preneti na Šimijan. Veliki deo tvrđave jeste ponovo podignut na Šimijanu, ali ljudi nisu otišli. Možda zato što je Rumunija zaključila da bi čitav poduhvat bio preskup, možda zato što je premijer Turske Sulejman Demirel stanovnicima rekao, prilikom posete Rumuniji 1967, da su im vrata Turske otvorena, a možda i zato što im je bilo nezamislivo da voljeno ostrvo zamene nekim drugim.

Ljudima sa Ade Kale je bilo ponuđeno da se isele u Rumuniju, Tursku ili Jugoslaviju. Od oko 600 duša, 70 porodica je otišlo u Tursku, nekoliko je izabralo Jugoslaviju. „Jedna porodica se doselila ovde, u Kladovo, posle su i oni negde otišli“, priča Brankica Joković, sedeći na srpskoj obali Dunava. „Malo toga je ovde ostalo od Ade, umrli su skoro svi koji se sećaju. Deda mi je pričao da su on i neki njegovi prijatelji često išli na ostrvo, i pre i posle Drugog rata. Išli su noću, čamcima, krišom. Bila je to granica, bilo je rumunskih stražara na četiri ulazne kapije tvrđave na ostrvu, ali poznavali su ih, pa su ih puštali. Trgovali su, sveće, ratluk, kolači sa ostrva, što naši nisu znali da prave, u zamenu za žito, kukuruz. Moralo se trgovati, ovde na granici je uvek postojala tradicija šverca.“

Od stanovnika ostrva koji su izabrali Rumuniju, najviše ih je otišlo u Konstancu, Turnu Severin, Oršavu. U džamiju u Konstanci prenet je tepih iz džamije na Adi Kale, poklon sultana Abdula Hamida II, dug petnaest i širok devet metara. Porodice su se cepale, jedni su odlazili na jednu, drugi na drugu stranu. Gde god da su otišli, odneli su priče o nestalom raju i tugu za izgubljenom postojbinom.

„Ima legenda da je minaret ostao, da se vidi kada opadne Dunav, ali nije istina, video sam kako pada.“

Tragovi i sećanja

rumunska_karta-ada-kalehDok napolju pod suncem melanholične jeseni promiču svatovi, Emil Popesku i njegov vršnjak Viktor Rusu pričaju o ostrvu koje im je obeležilo život. Isprva uzdržani, sa sve većim uzbuđenjem uleću jedan drugom u reč, ispravljajući greške u sećanju. „Bila je pesma o ljubavi mlade Turkinje i mornara Rumuna, Ajše i Dragomira, negde pedesetih se pevala.

Imala je dva kraja, po jednom su oboje skočili u Dunav jer se porodice nisu slagale sa njihovom ljubavlju, po drugoj su ostali zajedno. Kada bi rumunski turistički brodovi prolazili pored ostrva, uvek bi na najjače puštali tu pesmu.“ „Kada su ih iselili u stambene zgrade, nastavili su da rade ono što znaju. Blokovi su mirisali na džem od ruža i alvu. Durgut je pravio slatkiše kod mene, onda su počeli da odlaze. Ilmas Ombasi, prijatelj, otišao je u Istanbul još ‘69.“

„Pre potapanja i životinje su iseljene, bilo je ovaca, koza. Onda je dinamitom sve sravnjeno, valjda da ne bi štrčalo i ugrožavalo brodove. Gledali smo sa obale kako se ruše čempresi, kuće. Ima legenda da je minaret ostao, da se vidi kada opadne Dunav, ali nije istina, video sam kako pada. Poslednje čega se sećam, dok je voda potapala drveće hiljade ptičijih gnezda počele su da plivaju po površini. Reka ih je lagano nosila, a iznad njih su letela jata izbezumljenih ptica…“

Ostrvo iz duše, švercersko gnezdo, oaza slobode, izgubljeni raj u kome su u miru živele kulture, nacije, religije, potonulo je zauvek u vode Dunava.

Predanje kaže da su stanovnici Ade Kale imali zavet da, gde god umru, budu sahranjeni na ostrvu. Oni koji su ostali u Turnu Severinu sahranjuju se na groblju Skela. Do Skele se stiže kada se u predgrađu Turnu Severina prođu redovi oronulih zgrada iz socijalističkog perioda, sa terasama okićenim vešom i satelitskim antenama, i skrene putem uz brdo. Oko ograde koja opasuje groblje je mnogo smeća, ali sa tog mesta puca pogled na Dunav.

Na hrišćanskom, pravoslavnom groblju, jedan deo rezervisan je za sugrađane druge vere. Ograde među tim delovima nema, jedni uz druge stoje krst, polumesec i zvezda. Na nekim grobovima Turaka su slike umrlih, što nije karakteristično u islamskom svetu, ali na Adi Kale besmislene granice među svetovima jedva da su i postojale. Mnogo je spomenika sa uklesanom maslinovom granom, valjda onom granom Argonauta, ispod koje piše: Ruhuna el fatiha – Izuči fatihu duši, Ahmeta Ali Fuata, 1914–1987; Husrefa Usrefa, 1932–2006; Omera Muzafera, 1929–1991…

Grobovi sa Ade preseljeni su na Šimijan. Među njima, i grob Misčin Babe, za čiji život je teško reći da li je mit ili istina, kao i za mnogo toga što je za ostrvo vezano. Priča kaže da je Baba bio princ u dalekoj Buhari, koji je 1786. godine ostavio tron pošto mu je u snu rečeno da ode na ostrvo na svetoj reci. Mnogo kasnije, princ je stigao na Adu Kale, gde je ostao do smrti. Ostrvljani su ga pamtili po skromnosti, legenda kaže da je izvodio čudesna izlečenja i da je mogao da pretvori vodu u vino. Umro je u 95. godini, a grob mu je postao mesto hodočašća za mnoge muslimane i hrišćane.

Ima nešto zajedničko kod svih koji su zauvek izgubili zemlju ili mesto u kome su rođeni. Nije to samo žal za detinjstvom i zlatnom mladošću, kada je svakome trava bila zelenija i sve nevinije i lepše. Više je neka obogaljenost duše, osećanje da njen nedostajući komad boli kao da još postoji, mada se zna da ga više nema ili da se nepovratno promenio.

Stanovnici Ade Kale dugo godina nisu mogli da obiđu svoje mrtve na Šimijanu. Sve do 1989. godine i rumunske revolucije, na ostrvo je mogla da ode samo vojska. Dunav je i u novom dobu bio granica među svetovima, na njemu je ležala Gvozdena zavesa koja je odvajala Rumuniju od Zapada, koji je u to vreme počinjao u Jugoslaviji.

Mračne dunavske priče iz tog doba kazuju bezbrojni bezimeni grobovi na jugoslovenskoj strani reke, grobovi onih koji su pokušali da se domognu drugog sveta plivajući kroz hladne talase i nisu uspeli. Neki su se udavili, na neke je pucano pre nego što bi stigli do sredine reke i zamišljene granice. Ostala je iz tog doba i legenda o „rumunskom torpedu“, boci sa komprimovanim vazduhom na koju su bile zavarene ručice koja bi, probušena na jednom kraju, odnela begunca do druge strane reke.

Prvi posetioci koji su posle rumunske revolucije otišli na Šimijan zatekli su tvrđavu zaraslu u šiblje i korov, i mnoge nadgrobne spomenike oštećene mecima koje su, valjda u dokolici, ispaljivali graničari.

Ima nešto zajedničko kod svih koji su zauvek izgubili zemlju ili mesto u kome su rođeni. Nije to samo žal za detinjstvom i zlatnom mladošću, kada je svakome trava bila zelenija i sve nevinije i lepše. Više je neka obogaljenost duše, osećanje da njen nedostajući komad boli kao da još postoji, mada se zna da ga više nema ili da se nepovratno promenio. „Kao da je i onu zemlju i onaj Beograd koji sam nekad znao Dunav odneo“, piše iz dalekog sveta prijatelj koji je davno otišao.

ada_moderna„Ostrvo je imalo poseban miris, na svakoj strani je bio različit. Od reke je dolazio gotovo morski miris vode, oko kuća se širio miris voća ili marmelade, kada se ode u čaršiju sretao vas je miris duvana. (…) Svi imaju domovinu, svako može da poseti zavičaj, svako može da se vrati negde. Ja ne mogu.“

Taj bol izbija iz svake reči u Pričama sa Ade Kale. „Ostrvo je imalo poseban miris, na svakoj strani je bio različit. Od reke je dolazio gotovo morski miris vode, oko kuća se širio miris voća, ili marmelade koja se spremala, kada se ode u čaršiju sretao vas je miris duvana. U proleće bi čitavo ostrvo ozelenelo, a uveče, čim bi nastupio sumrak, započinjao je pravi orkestar žabljeg kreketanja…

Svi imaju domovinu, svako može da poseti zavičaj, svako može da se vrati negde. Ja ne mogu da pokažem mužu i deci mesto gde sam rasla.“

„Za decu je posebno bilo kao raj. Tamo smo naučili da delimo sa drugima. Praznici su bili posebni, u Turskoj nismo doživeli tu atmosferu i praznovanje. Imali smo plažu, ali nismo mogli ići mnogo dalje od obale, zbog virova i vrtloga. Ljudi su dugo živeli, jeli ono što su sami zasadili, na čistom vazduhu, nije bilo automobila, stresa. Zahvalan sam Bogu što sam proživeo detinjstvo i mladost u tom rajskom kutku sveta. Da negde ima takvog mesta, ostavio bih sve da živim tamo.“

„Poljubila sam četiri ugla kuće, vrata ostavila otvorena i otišla sa suzama u očima. Kada je konačno potopljena, ljudi su dugo vremena mogli videti ptice kako nadleću Dunav tamo gde je nekada bila Ada Kale.“

Momir Turudić

Tekst je nastao u okviru onlajn projekta „Istorija u reci. Reke kao evropska mesta sećanja“ Nemačke savezne centrale za političko obrazovanje. Preuzet je uz dozvolu redakcije Vremena.
Izvor: klubputnika.org

__________________________________________________________________________________

VRTKE PUNJENE ŽITOM…

tamoiovde-logo

Gastronomija Bele Palanke: vrtke punjene žitom

Južno od Svrljiga stižemo do Pirotskog okruga i Bele Palanke, gradića koji sa ponosom ističe veliki broj obrazovanih ljudi koji su iz njega potekli i agilnim predstavnicama udruženja „Miris zavičaja“, koji čuvaju i promovišu gastronomsku baštinu ovog kraja.

d561f80dfa05c34464e7eed65db7a231_LDani banice“ koji se organizuju u Beloj Palanci već su se izborili za visoko mesto na listi turističkih manifestacija, a kako i ne bi, kada ovo jelo od testa i ručno razvučenih kora ima toliko varijanti: sukana, nalagana, drpana, razvlačena, ćisela, nalivana…

Drugi ponos ove varošice jeste paprika vrtka, jedinstvene arome i izgleda, koja se puni najrazličitijim povrćem, žitaricama i mesom.

Belopalančani prave i rakiju od autentične sorte šljive – žltice, a šta tek reći za zimnicu čiji se neponovljivi ukusi kriju iza jedinstvenih naziva: živa turšija zasipana odvarkom od tikve, ćisel beli luk za zimu i slične.

paprike_sa_zitom Za punjenje vrtki sa žitom potrebno je:

200 g pšenice
2 glavice crnog luka
praziluk
50 ml ulja
so
8 suvih paprika vrtki
1 kašika tucane suve paprike vrtke

Skuvati pšenicu. Upržiti na ulju sitno seckani crni luk, dodati seckani praziluk i malo soli. Kad se luk uprži, dodati kuvano žito i kašiku tucane suve vrtke, propržiti još 2-3 minuta. Suvu papriku očistiti od semena, potopiti desetak minuta u mlaku vodu, ocediti je.

Nakon toga, papriku puniti nadevom od žita i ređati u zemljanu posudu. Naliti vodom da ogrezne, kuvati na laganoj vatri oko 1 sat, a zatim zapeći u rerni.

Izvor: srbijuvolimo.rs

_________________________________________________________________________________

PAPRIKA “ BELOPALANAČKA VRTKA“

Belopalanačka vrtka je lokalni naziv za papriku jedinstvenog izgleda, mirisa i ukusa.

Naziv „vrtka“ je dobila zbog oblika, blagom spiralnom uvrtanju koji  dobija prilikom sušenja.

Nastala je kao rezultat specifičnih agroekoloških uslova belopalanačke kotline u kojoj se gaji od davnina. Zahvaljujući starim baštovanima održala se do današnjih dana, te je tako i danas nezamenjiva u pripremi tradicionalnih jela belopalanačkog kraja. Upotrebljava se u svežem stanju, a još više nakon sušenja.

Proja sa suvom paprikom Vrtkom

Način pripreme

Oprljenih i usitnjenih 6-7  vrtki propržiti na šoljici ulja, zatim ih prohladiti.

Pomešati 12 kašika projinog brašna, polovinu litra mleka, 200-300 grama punomasnog ovčijeg tvrdog sira, tri jajeta i kesice praška za pecivo.  Pripremljeni sadrćaj  umešati sa usitnjenim vrtkama. Sipati proju u uljem podmazanu posudu i peći na srednjoj temperaturi  oko 30-tak minuta.

Konzumiranje:

Služi se kao toplo predjelo sa kiselim mlekom ili jogurtom.

Referenca: Gastro vodič Bele Palanke

_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NAŠLA SREĆU MEĐU OBLACIMA…

tamoiovde-logo
Danica Tomić, naša prva žena pilot: Znanje je „krala“ od supruga, majora Miodraga Tomića, pilota sa najvećim brojem pobeda u Prvom svetskom ratu. Godine 1928. godine letela nad provalijom dubokom 2.500 metara

23_620x0

Danica Tomić

U vreme kada je ženama bilo mesto u kući, kada je vrhunac zabave bio izlazak na korzo, a dometi se merili veštinom savladavanja recepata, Danica Dženi Tomić maštala je o nebeskim visinama.

Neustrašiva, ambiciozna i strpljiva, dugo je čitala knjige o avionima i letenju koje je mogla da pronađe, dok nije došlo vreme da i sama sedne u pilotsku kabinu. Godine napornog rada su se isplatile – ušla je u istoriju kao prva žena pilot u našoj zemlji! Bilo je to tridesetih godina prošlog veka, u doba kada je i u svetu vazduhoplovstvo važilo za mušku profesiju.

Udata za komandanta 6. vazduhoplovnog puka, majora Miodraga Tomića, Danica je bila u prilici da uživa u privilegijama koje njegova pozicija donosi. Mogla je da vreme troši kod modistkinja naručujući novu čipku iz Pariza, dok čeka da se dragi vrati kući. Ali, nije htela.

Na zemlji se osećala kao ptica u kavezu. Miris benzina i ulja bili su joj draži od toaletne vodice, a brujanje motora zvučalo je kao najlepša muzika. Znanje je krala od Miodraga, pilota sa najvećim brojem vazdušnih pobeda u Prvom svetskom ratu. A on je nije sputavao.

I tako je 1928. godine, na proslavi 15. godišnjice aerodroma Beograd, privukla pažnju prestoničkih novinara kada je letela nad provalijom, dubokom 2.500 metara. Njene akrobacije ostavile su novinare bez daha.

U časopisu „Ilustrovani list“ objavljena je njena fotografija ispred aviona i tekst: „Gospođa Danica Tomić, supruga majora Tomića – prva žena u našoj zemlji koja je letela nad provalijom od 2.500 metara.

Ona je prva žena u nas koja je pravila lupinge, što je okretanje aviona u vazduhu, i druge akrobacije“.

23aNovinari jesu bili zadivljeni, ali ne i Danica. Umesto da uživa u pohvalama, nastavila je da vredno radi na ostvarenju sna.

Imala je sreće – u jesen 1930. godine u „Politici“ je objavljen oglas Društva rezervnih letača za prijem kandidata u civilnu pilotsku školu u Beogradu. Konkurs je bio otvoren i za žene i muškarce, pa se, uz podršku supruga, Danica prijavila.

Nije bila jedina žena – društvo su joj pravile Kristina Gorišek i Zagorka Plećević. Mada je Kristina bila iskusnija, a Zagorka napravila prvi uspešni samostalni let, Danica je dozvolu dobila godinu dana pre njih, 1933. godine.

Bila je bolja i od mnogih muškaraca, pa je tako, na predlog nastavnika, među prvima u svojoj klasi, izašla na završni ispit. Praktični deo ispita trajao je oko sat i 30 minuta, a članovi komisije, sastavljene od oficira iz Komande vazduhoplovstva, bili si iznenađeni veštinom kojom Danica upravlja avionom.

Ocenili su da „kandidat leti vrlo mirno, sigurno, staloženo i sa veoma retkim samopouzdanjem“. Tako se Tomićeva upisala u istoriju kao prva žena u Jugoslaviji sa dozvolom turističkog pilota.
Tokom Drugog svetskog rata, major Tomić je, kao i većina jugoslovenskih pilota, pao u zarobljeništvo. O Danici se gubi trag sve do kraja rata, kada su, pretpostavlja se, zajedno otišli u „obećanu zemlju“, Ameriku. I u zaborav.

KUMOVALE AVIONIMA

23bKoliko su žene u našoj zemlji volele da se vinu pod oblake, dokazuje njihovo interesovanje za letenje. Prva žena na ovim prostorima letela je još pre Prvog svetskog rata, doduše kao saputnica poznatog ruskog pilota Masljenikova. Ostala je upamćena kao gospođica M. Živković.

Druga gospođica, ali Dunđerski, takođe je ušla u istoriju jugoslovenskog vazduhoplovstva – kao kuma. Ona je krstila prvi avion „Udruženja rezervnih avijatičara“ i nazvala ga je „Naša krila“.

PRVI BORBENI LET
Do početka Drugog svetskog rata odškolovano je na desetine žena pilota koje su 1939. godine, zbog predstojećeg rata, sve morale da prođu vojni deo obuke, održan u Smederevskoj Palanci na tamošnjem aerodromu.

Posebno se izdvaja Marija Draženović koja je postala pilot kao tinejdžerka – imala je samo 15 godina. Ona je tako vešto upravljala avionom, da publika koja je prisustvovala polaganju, nije mogla da poveruje kada je videla da iz letelice izlazi žensko, i to devojčurak.

Za vreme Drugog svetskog rata prevozila je poštu i lekove, ali osećala se obespravljeno jer su na borbene zadatke leteli isključivo muškarci. Marija nije krila nezadovoljstvo, pa je komandant 113. lovačkog puka odlučio da je povede na pravi ratni zadatak – bombardovanje nemačkog voza kod Vinkovaca. Bio je to prvi borbeni let jedne žene na Balkanu.

Marija je u istoriju upisana i kao prva žena ratni pilot u našem ratnom vazduhoplovstvu. Do danas je ostala i jedina.
Marija Dedić
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

INTERVJU S NIKOLOM TESLOM IZ 1899. GODINE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________

Sa gromovima i munjama pričam na srpskom jeziku

 Stekao sam sposobnost da upravljam snom, i zaspim i budim se u čas koji sam sebi odredio. Ako mi nešto u onome što radim nije jasno, primoravam sebe da mislim o tome u snu i na taj način nalazim rješenje…

Intervju koji vam donosimo je naučnik Nikola Tesla(Muzej u Beogradu-ovde) 1899. godine dao za časopis “Besmrtnost” u svojoj tadašnjoj laboratoriji u Kolorado Springsu

nikola-tesla* NOVINAR: Futuristi kažu da su dvadeseti i dvadeset prvi vijek rođeni iz glave Nikole Tesle(Jedina Teslina poseta Srbiji-ovde). Oni slave obratno magnetsko polje i pjevaju himne indukcinom motoru. Njihovog tvorca nazivaju lovcem koji je u svoju mrežu uhvatio svjetlost iz dubine Zemlje, i ratnikom koji je zarobio vatru iz neba. Otac naizmeničnih struja učiniće da fizika i hemija zavladaju polovinom svijeta. Industrija će ga proglasiti za svog vrhovnog sveca, a bankari za najvećeg dobročinitelja. U laboratoriju Nikole Tesle prvi put je razbijen atom. Tu je stvoreno oružje koje vibracijama izaziva zemljotres. Tu je otkriven i crni kosmički zrak. Pet rasa moliće mu se u Hramu Budućnosti, jer ih je naučio velikoj tajni da se Empedoklovi Elementi napoje životnim silama iz etera.

TESLA: Da, to su neka od mojih važnijih otkrića. Ja sam ipak poražen čovjek. Ja nisam ostvario ono najveće što sam mogao.

* NOVINAR: Šta je to, gospodine Tesla?

TESLA: Htio sam osvijetliti čitavu Zemlju. U njoj je dovoljno elektriciteta da postane drugo Sunce. Svijetlost bi sijala oko polutara, kao prsten oko Saturna. Ljudski rod nije sazreo za veliko i dobro. U Kolorado Springgsu napojio sam Zemlju elektricitetom. Isto tako je možemo napojiti i drugim energijama, kao što su pozitivne psihičke energije. One su u muzici Baha ili Mocarta, ili u stihovima kod velikog pjesnika. U Zemljinoj unutrašnjosti postoje energije vedrine, mira i ljubavi; njihovi izrazi su cvijet koji raste iz zemlje, hrana koju dobijamo iz nje i sve ono što je čini čovjekovim zavičajem. Ja sam proveo godine tražeći način na koji bi te energije mogle uticati na ljude. Ljepota i miris ruže mogu se uzimati kao lijek, a sunčevi zraci kao hrana. Život ima beskonačan broj vidova, a dužnost naučnika je da ih pronalazi u svakom obliku materije. Tri stvari su bitne u tome. Sve što činim je traganje za njima. Znam da ih neću naći, ali neću ni odustati od njih.

* NOVINAR: Koje su to stvari?

Nastavite sa čitanjem

ČUDNE NEKE BILJKE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

NAJVEĆI CVET NA SVETU

Rafflesia arnoldii je najveći pojedinačni cvet na svetu.

cvetjpg_1350311833_420x0Raste samo u kišnim šumama ostrva Sumatra. Iako postoje cvetovi koji su veći od ovog, oni su zapravo skupovi većeg broja cvetova.

Ovaj cvet raste do otprilike 1 m u prečniku, a može da dostigne težinu od 11 kg. Nema lišće, stabljike i koren kao ni hlorofil.

I dok većina cvetova uglavnom miriše, ovaj smrdi kao trulo meso pa ga često zovu i „cvetom lešinara“, ali ga ne treba mešati sa najsmrdljivijim cvetom na svetu, a to je Amorphophallus titanum.

Ovaj cvet je teško videti, naročito u šumama. Ponekad su potrebni i meseci da se pronađe, a on živi svega nekoliko dana. Velika je šansa da će on, ukoliko ove šume nestanu, takođe nestati. Već sada postoje ljudi koji imaju ovaj cvet na svom posedu i koji naplaćuju turistima da ga vide.

RETKA „MORTIŠA“

Retka „Mortiša“ cveta samo jednom u 15 godina.

cvet_1340352483_420x0

Cvet koji potiče iz džungle na Sumatri ima izuzetno najneprijatan  miris, koji podseća na trulo meso i može se osetiti sa više desetina metara razdaljine.

images

Džinovska biljka „amorphophallus titanium“  koja dostiže visinu preko 2.5 metra, cveta jednom u 15 godina a cvet živi samo jedan ili dva dana.

VIDEO http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=Lk8kEMaRN3g


OTROVNA BILJKA KOJA SE STIDI

Stidljiva mimoza je biljka koja naglo skupi listove kada je dodinete, da bi se samo par minuta kasnije potpuno oporavila.

270737_mimoza-02_fČim je dodirnete, njeni listovi se savijaju ka unutra, kao da se stidi ili beži od napadača.

Naučnici veruju da stidljiva mimoza koristi mogućnost savijanja listova da bi osujetila potencijalne predatore.

Poreklom je iz Južne i Centralne Amerike, ali može se naći širom sveta.

Otrovna je ako se proguta, a jačina otrova je kao kod kobre.

VIDEO


Priredio: Bora*S