ŽENE U SREDNJEM VEKU…

tamoiovde-logo

Kad je na početku trećeg milenijuma završio aktivnu karijeru univerzitetskog profesora u SAD srpski književnik iz Čikaga i istoričar književnosti Nikola Moravčević počeo je da piše istorijske romane iz dubokog profesionalnog uverenja da je ovaj žanr kod Srba strašno zaostao.

Osim što je poradio na popravci žanra, Moravčević je u srpsku književnost vratio srpski srednji vek gotovo celu deceniju pre nego što su Nemanjići postali popularni u Srbiji i dobili prvi TV serijal na državnoj televiziji. Posle knjiga u kojima su glavni junaci bili srpski srednjovekovni vladari i plemići, Nikola Moravčević je u izdanju svog ovdašnjeg izdavača Arhipelaga objavio istorijsku studiju o ženama državnicima i diplomatama s kraja 14. i početka 15. veka, pod nazivom Srpske vlastelinke.

U njoj su opisani životi šest znamenitih Srpkinja: kneginje Milice, supruge kneza Lazara, njihovih tri kćeri Olivere, Mare i Jelene Lazarević, Mare Branković, starije ćerke despota Đurđa Brankovića i malopoznate plemkinje Jelene Dejanović, koja je udajom za vizantijskog cara Manojla Drugog Paleologa postala poslednja romejska carica. Kneginja Milica, njena najstarija kći Mara, udata za Vuka Brankovića, kao i nešto mlađa Jelena supruga Đurđa Stracimirovića Balšića na državnu scenu stupile su nakon što su postale udovice.

Dok su kneginja Milica i Mara Branković, uprkos teškoćama, uspešno upravljale posedima koje su nasledile, Jelena Balšić je žestoko ratovala protiv dominacije Mletačke republike. Sa političke scene povukla se udajom za Sandalja Hanića Kosaču, kojom je osigurala potporu svom sinu Balši Trećem kao vladaru Zete. Dve srpske sultanije, Olivera Lazarević i Mara Branković, bile su diplomatska potpora Srbiji – Olivera za života sultana Bajazita, kasnije je posredovala u porodičnim sporovima, a Mara posle smrti svog muža sultana Murata Drugog, u čemu je imala veliku pomoć svog posinka sultana Mehmeda Drugog. Veruje se da posle sultanije Mare niko od Srba nije imao toliki uticaj na Porti.

Princeza Jelena Dejanović Dragaš, kći vlastelina Konstantina Dejanovića i unuka rođene sestre cara Dušana, bila je poslednja vizantijska carica. Veruje se da je zahvaljujući njenoj državničkoj mudrosti propast Vizantije bila odložena bar za pola veka. Posle smrti cara Manojla Drugog preuzela je državničke dužnosti, a potom u vođenju države pomagala i svom sinu caru Jovanu Osmom, kome ni kad je napustio ovaj svet nije zaboravila potpisivanje crkvene unije sa Rimom – zabranila je da mu se ime pominje na liturgijama uz imena ostalih romejskih careva.

„Osnovni razlog za pisanje ove studije jeste to da se prepoznaju i cene jedinstveni doprinosi ovih žena u oblasti državništva i diplomatije i da buduće generacije Srba bolje razumeju koliko im je kuraži, samopregora i mudrosti bilo potrebno da u predominantno muškom svetu surovih političkih sukoba i borbi za dolazak i ostanak na vlasti u njihovom dobu uđu u ta opasna nadmetanja i na delu dokažu da su u njima ne samo ravne, nego čak i superiorne u pogledu mnoštva realnih vladalačkih postignuća koje istorija i dolazeće generacije treba da dostojno pamte“, objašnjava Nikola Moravčević u završnici knjige, koja je kao i sva njegova dela o srpskoj prošlosti zasnovana na obimnim istraživanjima istorijske građe i umeću istorijske rekonstrukcije.

Nikola B. Moravčević (Zagreb, 1935), univerzitetski profesor, pisac istorijskih romana i istoričar književnosti, po završetku Akademije za pozorišnu umetnost BU otišao je u SAD, gde je magistrirao na pozorišnom odseku Umetničkog instituta u Čikagu, a potom i doktorirao na odseku za svetsku književnost Univerziteta države Viskonsin u Medisonu. Profesor na odseku svetske književnosti Univerziteta države Ilinois u Čikagu, bio je osnivač i šef katedre za slavistiku. Autor je dve stotine književnih eseja i kritičkih prikaza iz oblasti ruske i srpske književnosti štampanih u desetak zbirki eseja u više vodećih enciklopedija, kao i u velikom broju književnih časopisa u SAD i Kanadi. Član je nekoliko američkih i internacionalnih profesionalnih udruženja i počasni doktor Vroclavskog univerziteta u Poljskoj. Bio je osnivač i 15 godina glavni urednik Srpskih studija, jedinog naučnog časopisa u Americi posvećenog srpskoj kulturi. Dobitnik je nagrade Rastko Petrović za životno delo. Član je Krunskog saveta i nosilac Ordena Belog orla prvog stepena.

Piše: J. Tasić

 Izvor: Danas.rs

_____________________________________________________________

DAME STVARALE ISTORIJU…

TAMOiOVDE______________________________

DOK SU ENGLESKINJE SANJALE, SEDAM VOJVOĐANSKIH DAMA STVARALE ISTORIJU SRBIJE

TamoiOvde-f1Na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 1918, kada je proglašeno ujedinjenje sa Srbijom, po prvi put u Evropi pravo glasa su imale i žene. Kao poslanice najdublji trag ostavile Srpkinja Milica Tomić i Bunjevka Mara Malagurski

Kada su, tokom novembra 1918. u 200 izbornih jedinica na teritoriji Bačke, Banata i Baranje, birani poslanici za predstojeću Veliku narodnu skupštinu na kojoj će se te oblasti, neopozivo, prisajediniti Kraljevini Srbiji, pravo glasa su, prvi put u istoriji Evrope, imale i žene. Štaviše, njih sedam – Milica Tomić, Mara Malagurski, Anastazija Manojlović, Marija Jovanović, Olga Stanković, Katica Rajčić i Manda Sudarević – izabrane su i za poslanice te skupštine.

– Bio je to zaista revolucionaran demokratski iskorak u doba u kojem su Engleskinje, Francuskinje ili Nemice o pravu glasa samo sanjale – skicira istorijski kontekst tog vremena novosadski istoričar dr Drago Njegovan, jedan od najboljih poznavalaca burnih i uzvišenih događaja severno od Save i Dunava s kraja Prvog svetskog rata.

– Njih sedam je inače vrlo aktivno učestvovalo i u radu skupštine, i donošenju odluka koje su, i danas, trn u oku onima koji sadašnju Vojvodinu žele da odvoje od Srbije.

A ko su, zapravo, bile dame koje su stvarale istoriju i čija imena je tradicionalni srpski nemar za sopstvenu istoriju uveliko prekrio velom zaborava? Od njih ukupno sedam, i tada i docnije, najpoznatije su, svakako, bile Srpkinja Milica Tomić (1859 – 1944) i Bunjevka Mara Malagurski (1894 – 1971), mada su i ostale, na upečatljiv način, obeležile vreme u kojem su živele.

– Milica je bila kćer Svetozara Miletića i supruga Jaše Tomića, dveju ključnih ličnosti u borbi Srba za autonomiju u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka – kaže publicist Gordana Stojaković, koja se godinama bavi ženskim pokretom u Vojvodini. – Ime je dobila po pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji, a koliko je bila obrazovana najbolje svedoči to što je govorila francuski, nemački, engleski i mađarski.

Prava kćer velikog oca, Milica je bila odan saborac i Miletiću i, docnije, svom suprugu Jaši, a 1911. je pokrenula i mesečnik „Žena“, prvi časopis u ovom delu Evrope koji se bavio isljučivo položajem žena i koji je izlazio gotovo celu deceniju.

Na drugoj strani, Mara Malagurski je potekla iz ugledne subotičke bunjevačke porodice i, uz ostalo, u Londonu studirala engleski jezik. Bila je jedan od najvećih boraca za samobitnost bačkih Bunjevaca, ali i afirmisan prozni pisac.

– Među najaktivnijim osnivačima Bunjevačke prosvtne matice 1927. bila je upravo Malagurska koja će, docnije, udajom za senator Dragoslava Đorđevića svom prezimenu dodati i njegovo – kaže, za naš list Ivan Sedlak, sadašnji predsednik Bunjevačke matice. – Objavila je niz knjiga iz života nas Bunjevaca, a za pripovetku „Vita Đanina“ je 1928. dobila nagradu „Cvijeta Zuzorić“ koju je dodeljivala tadašnja Kraljevska akademija nauka.

Uz nju, među poslanicama iz Subotice i okoline bile su i Bunjevke Katica Rajčić i Manda Sudarević o kojima, nažalost, manje znaju i sami Bunjevci. Prva je bila supruga Aleksandra Rajčića, potonjeg podgradonačelnika Subotice, a druga, opet, supruga Vranje Sudarevića, velikog župana grada na krajnjem severu Bačke.

– Zasada smo utvrdili da je Manda bila izuzetno agilna u obnovi subotičke bolnice posle Prvog svetskog rata, ali ćemo, podstaknuti ovom inicijativom „Novosti“, do detalja istražiti i njen, kao i živote drugih značajnih Bunjevki – dodaje Sedlak.

U Novom Sadu su u novembru 1918. bile još dve Subotičanke, Srpkinje Olga Stanković i Anastazija Manojlović. Olga je bila supruga Vojislava Stankovića, direktora tadašnje Hrvatske zemaljske banke u Subotici, koji je i sam bio poslanik istorijskog zasedanja.

S druge strane, Anastazija je pripadala najuglednijoj subotičkoj porodici na razmeđu dva veka čija su tri izdanka – njen suprug Vladislav i njegova braća Jovan i Dušan, sva trojica advokati – takođe bili poslanici Velike narodne skupštine.

Najzad, zahvaljujući inicijativi našeg lista i njome motivisanom naporu Ivane Spasović iz Istorijskog arhiva u Pančevu, tračak svetlosti bacamo i na ime Marije Jovanović (1853 – 1939), poslednje u bisernom nizu žena aktera istorijskog događaja.

– Ona je bila supruga čuvenog pančevačkog izdavača Kamenka Jovanovića koji je ceo svoj život posvetio borbi za ujedinjenje Srpstva – kaže Spasovićeva. – Smrt 1916. ga je pretekla da i sam dosanja svoj životni san, ali je to, glasajući na Velikoj narodnoj skupštini 1918. za bezuslovno prisajedinjenje Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji, umesto njega učinila Marija.

KAKO SE BRANI ČAST ŽENEMilica Tomic

Kao Tomićeva supruga, Milica je 1890. bila u središtu takozvane tucindanske tragedije. Na Tucindan te godine radikal Tomić je nožem ubio svog političkog takmaca, liberala Mišu Dimitrijevića, ali ne iz ideoloških razloga.

Liberali su, naime, bili došli u posed jednog pisma mlade Milice Zrenjanincu Branku Petroviću, sa kojim je nekad bila verena, pa je njihov list „Branik“ danima javno pretio da će ga objaviti, a njihove žene ga, na čajankama, zlurado prepričavale.

Braneći čast svoje žene, Tomić je Dimitrijevića najpre izazvao na dvoboj, a kad je ovaj to odbio i nastavio sa pretnjama u „Braniku“, u trenutku rastrojstva ubio ga je lovačkim nožem. Na suđenju na kojem je, u njegovu korist, uz ostale svedočio i Jovan Jovanović Zmaj, osuđen je na šest godina zatvora. Izdržao ih je u Vacu, da bi ga, po izlasku, kao heroja, na Železničkoj stanici dočekalo čak 5.000 novosadskih žena! Njegova supruga se, od tada do kraja života, potpisivala isključivo sa Milica Jaše Tomića. 

Marija JovanovicVREME DARIVANJA

Marija Jovanović je, uz ostalo, ostala upamćena i po tome što je 1928. svoju kuću u današnjoj Ulici vojvode Bojovića 15 zaveštala Dobrovoljnoj zadruzi Srpkinja pančevačkih, dok su Kamenko i njegov brat Pavle još dve kuće ostavili crkvenoj opštini. S druge strane, porodica Manojlović je u Subotici, takođe, crkvenoj opštini zaveštala jedno od najraskošnijih zdanja na tamošnjem „Korzou“ koje i danas nosi naziv „Palata Manojlovića“.

Izvor: V.Novosti

____________________________________________________________________________________

PRIČA O MARI, ANDRIJI, JELICI, LJUBAVI, STIPENDIJI…

TAMOiOVDE________________________________________________

tamoiovde-logo

ILI, O UMEĆU  DAVANJA

Kjara i Dušan su se u decembru 2011, doduše ne svojom voljom, sreli u borskom Zoološkom vrtu.

TAMOiOVDE-lavica Mara-581035_3832540846276_1679408217_nvtOna, zgodna brineta, On, mlad, poseban,  reklo bi se, aristokrata, čak… Beli lav, sav od grive,  oči mu gore…

U kavezu novom svom, provodili su zajedničke dane i noći. Zbog leptirića. Ili, nemajući kud.

Pogledi suseda i znatiželjnih posetilaca  nisu ih  naročito zanimali, niti doticali.

TAMOiOVDE-lavica Mara-561183_3832541086282_751731983_nmaeaPosle nekoliko meseci, u junu 2012, Kjara postaje ponosna majka a Dušan, sigurni otac.

Na ovaj svet su došla dva  lepa potomka.

Nekoliko dana nakon što je na svet donela dva lavića, mama Kjara je jedno mladunče iz samo njoj poznatih razloga, odbacila, a otac Dušan je potom izvršio čedomorstvo.


Nedugo potom i drugo mladunče je ostalo bez majčinske nege i zaštite. Odbačeno i iz roditeljskog doma izbačeno.

TAMOiOVDE-lavica Mara-403137_458409834196262_431889427_nmalaDa se ne bi ponovio slučaj sa prvim mladunčetom, uprava i zaposleni u zoo-vrtu,  su sklonili bebu lavicu od roditelja i spasili je   sigurne smrti.

Andrija Radojčić, veterinarski tehničar zoo-vrta preuzima ”starateljstvo” nad  bebom lavicom.

Malenu neguje u svom stanu, hrani je specijalnim mlekom za mačke na svakih šest sati i ona se uspešno oporavlja. Iz dana u dan,  napreduje.

TAMOiOVDE-lavica Mara-564571_470189659684946_2083626498_nPriseća se Andrija prvih dana brižnog i celodnevnog negovanja umiljate lavice:

Lavica je danju volela da spava, a noću je uglavnom bila budna, no bila je tiha i mirna i nije pravila nikakve probleme.

Redovno sam se budio oko dva sata posle ponoći i u pet izjutra kako bih je nahranio, a onda smo zajedno nastavljali da spavamo u mom krevetu.”

Nakon nekoliko nedelja, mala ljubimica dobija ime, gleda crtane filmove, boji se mraka i samoće… Andrija joj ugađa, izvodi je redovno u šernju, upoznaje sa drugim životinjama. I ljudima.

TAMOiOVDE-lavica Mara-404604_475716099127173_1645999448_nTV BOROdu tako i do televizijskog studija, bivaju specijalni gosti na prigodnim događajima i postaju lokakne zvezde. Svi bi da vide, ugoste i maze Maru.

No, ona se drži Andrije, ili pak gleda svoja posla.  Rekao bih da je i njen zaštitnik i mentor Andrija „profitirao“, makar kod ženskog dela publike.

Prolaze tako dani, odrastanja Marinog. Posle tri meseca, Mara dobija sopstvenu kućicu sa dvorištem u ZOO- vrtu i vreme je da otpočne sa osamostaljivanjem.

No, Andrija, sada već izuzetno vezan za mladu lavicu, prvih nekoliko dana i noći provodi u njenom novom staništu. Spavao je u njenoj kućici, kako bi se bez trauma postepeno privikavala na nove uslove života.

TAMOiOVDE-lavica Mara-553439_391251300928375_974436352_nU međuvremenu  Mara i Andrija izazivaju sve veće interesovanje posetilaca, ali  i medija. Mara postaje maskota borskog Zoološkog vrta.

Njeno odrastanje uz zaposlene u vrtu, posebno uz Andriju, nije promaklo ni  Jelicu Vranić, devojci koja živi u Cirihu. Jelica je nakon saznanja putem interneta, odlučila da poseti Maru krajem 2012. godine.

 Mara svojom umiljatošću i ponašanjem sasvim je osvojila  Jelicu. I ne samo to.

TAMOiOVDE-lavica Mara-DSC03794Obezbedila je sebi pristojnu dvogodišnju stipendiju.

Naime, tokom naredne dve godine svakog meseca, Jelica će uplaćivati na račun vrta 100 evra, za troškove Marine ishrane.

 „Putem interneta sam stupila u kontakt sa Andrijom koji tamo radi. U ovom vrtu je rođena lavica Mara, kojoj sam ja želela da pomognem. Zoran i ja smo seli na avion, doputovali u Srbiju i uputili se u Bor..

Proveli smo tamo četiri dana. Sklopili smo ugovor da u naredna 24 mesaca sa 100 evra mesečno stipendiram Maru. Ugovor je stupio na snagu 1. marta”– rekla je tom prilikom Jelica.

TAMOiOVDE-lavica Mara-DSC03806MARA I JAMara sada ima 17 meseci, i teška je preko 80 kilograma. Na pragu je punoletstva.

Andrija i sada svakodnevno brine njoj.  Svakog jutra u sedam sati, odlazi sa porcijom hrane kod Mare, a ona ga nestrpljivo čeka.

Ne toliko zbog hrane, čini se, koliko zbog  blizine Andrijine i igre sa njim.

Autor: Bora*S

Foto: arhiva Andrije Radojčića & Bora*S

____________________________________________________________________________________________

 


_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________