BLAGO CARA RADOVANA…

TAMOiOVDE-logo

TAMOiOVDE

Car Radovan je car careva, vladar sudbine, gospodar svemira.

On nosi zlatnu sekiru na ramenu, jaše konja koji je beo i visok kao brdo pod snegom, i na ruci drži buljinu sa ognjenim očima kako bi mogao noću videti pred sobom.

O njemu govore u mojoj zemlji samo ljudi koji su poludeli.

TamoiOvde-desert_Melody_by_muted_pain

photo: muted-pain

  Ali su zatim u njega poverovali i svi mudraci.

  Car Radovan ima krunu od hartije i po plaštu ludačke praporce. Ima noge i ruke zelene kao trava, jer živi na kopnu i u vodi. Niko ne pamti njegovo poreklo, ni ime njegove porodice, niti zna za njegove prijatelje i neprijatelje.

 On prolazi kroz nebeski prostor kao crni oblak pun grmljavine, i po vodama kao brod koji gori. Niko ne zna njegove bitke ni trijumfe, jer njegova moć nije nad vojskama, ni njegova slava u bojnim podvizima. On carstvuje u miru svoje veličine i sunča se na suncu svoje snage i lepote. On se krije od svakog, a ipak svako ima njegovu sliku u očima i njegov glas u ušima.

 Gde su njegove palate i njegovi vrtovi? I gde su njegove bele žene, i njegovi brzi konji, i njegova svilena stada, i njegovi ljuti psi za stadima? Čuvaju li njegova vrata ljudi ili zmajevi?

 Samo ludaci, čiji je on jedini car i gospodar, samodržac i pokrovitelj, znaju puteve koji vode u njegovo carstvo, i znaju gde su mostovi preko kojih se prelazi i njegove pokrajine pune sjaja i pune muzike. Jer je ljudski um ograničen na ono što je video i čuo, a ludilo je jedino bezgranično i slobodno od svih ledenih zakona svesti i saznanja.

Sloboda, to je ludilo; i samo ludaci su slobodni.
Car Radovan je car ludaka koji su uvek dobri. On zato pliva u ljudskoj krvi samo kad je otrovan, i prebiva u njihovom umu tek kad je već pomrčao, i zato su ga samo oni koji su izgubili sve puteve našli na svojim tamnim bespućima. Njega poznaju samo ludaci koji više nikog drugog ne prepoznaju; i s njim govore samo oni čije reči više niko ne razume; i za njim vape jedino oni koji su se već odrekli svega zemaljskog i ljudskog.

– Svi ljudi imaju istovetne sreće i nesreće otkad su postali, a samo ludaci imaju svaki sopstvenu sreću. Samo oni nisu jednaki samom sebi, nego se obnavljaju uvek novi. Svi ljudi vide stvari skoro podjednako, a samo ludaci imaju svoja lična mišljenja. Velika mudrost se nalazi po dnu mračnog ponora; i samo su najluđi ljudi govorili najdublje reči. Car Radovan nije postojao drugde nego u očima koje su izgubile svoj pogled. Samo ludaci govore o blagu tog cara, i zato kopaju noću i na pripeci, probijaju led, buše studenu zemljinu koru. Svu su zemlju bezbroj puta ispremetali. Po samotnim vinogradima, zaboravljenim crkvinama, po dvorcima porušenim i punim trnja, svud su kopali, bušili, obarali, prevrtali. Bezbrojne vojske ludih kopali su s kraja do nakraj po mojoj zemlji. Svuda su prošle te crne čete izgubljenih za život, bivši ljudi koji su se odrekli svakog dodira sa nama. Oni od pamtiveka traže blago cara Radovana; kopaju železom i kamenom, i granjem, i noktima, i zubima; kopaju dok ne popadaju mrtvi! Čitava pokoljenja poludelih ljudi tražili su blago carevo, zakopano negde neizmerno duboko, ko zna gde, u našim poljima.

Dopirali su često do u samu utrobu zemlje, bušeći bez sna i odmora; ali je to blago tonulo sve dublje, i mamilo sve svirepije.

Tako će trajati dokle bude sunca i meseca.
I uvek će kopati, a nikad dvojica zajedno. Jer je carev naslednik samo onaj koji bude najdublje kopao, i koji umre kopajući, i koji ne bi kazao i kada bi najzad njegov ašov odista udario u crna vrata podzemne palate u kojoj je blago cara Radovana, cara svih careva, i vladara svih sudbina. Uvek kopati, dok drugi ne dođe da kopa! Jer samo drugi smetaju da nađemo sreću gde hoćemo. Ludaci to znaju bolje od mudrih. – Ali znaju to i mudri.


Nisu samo ludaci koji kopaju za blagom cara Radovana. Svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju: svi ljudi od akcije, ljudi od poleta, od sile, od vere u život u cilj, i od vere u neverovatno i u nemogućno. Jedni kopaju u polju i u šumi; drugi u ideji, u idealu, u himeri; treći u intrigi i u zločinu. Svi traže i vape za carem tog večnog nespokojstva i večnog traganja.

Svet bi nestao da nema tog cara, i oslepeo bi da ne sja u pomračini njegovo neslućeno blago, i očajavao da nema njegove manije ni opsesije. – Jer svaki čovek nešto traži; svako je upro svoj pogled bezumlja i sebičnosti u neko mesto gde misli da stoji zakopano blago cara Radovana. Nema nikog ko ne veruje da nema još nešto njegovo koje treba pronaći. I svako veruje da svoje blago treba krišom tražiti, krišom i od najbližih i od najmilijih. Svi su ludaci. Svi su ljudi omađijani i otrovani. Jer careve palate su visoke do iznad sunca danju, i do iznad zvezda u mraku kada sedam vlašića prolaze mirno sve granice nemira i očajanja. Svi su ljudi ludaci.
Carevo blago je otrov ovog sveta. O njemu sanjaju Pesnici, koji žive u večnom nespokojstvu da objasne božanstvo kroz njegova dela, i da ga posvedoče svojim sopstvenim stvaranjem.

O njemu sanjaju i Heroji, jer misle kako samo oni treba da sebe bace u oganj pa da sutradan bude dobro svima, i da zatim svi ljudi nađu svoje blago.

O njemu sanjaju i Proroci , koji u svom ludilu, proriču uvek neku novu sreću i novu obećanu zemlju. I, najzad, o njemu sanjaju Kraljevi, što hoće da vladaju silom ljubavi ili silom mržnje.

O njemu je sanjao Mojsije kad je išao za ognjenim stubom, i Cezar kad je prešao Rubikon, i Kolumbo kad je svoje jedro poverio vetru koji ga je vodio u zemlju o kojoj nije znao ni šta je ni gde je. To blago carevo traži i zvezdar koji gleda maglu na zvezdama; i botaničar koji traži svu tajnu plođenja u srcu jednog cvetića; i sveštenik koji vraća veru u okorelo srce nevernih.

Svi ljudi traže jer su svi ludi!

Krv sviju je otrovao car Radovan koji živi i u travi i u vodi, silni car koji prolazi nebom kao oblak pun grmljavine, i morem kao brod koji plamti u požaru.

Car ludaka, ali i car sviju ljudi od akcije i ideala!

Car onih koji u ludilu srca ili u ludilu mozga veruju u neverovatno i ostvaruju nemogućno! Car Radovan je car careva, silniji nego heroj Agamemnon, bogatiji nego Midas, dublji nego prorok Jezekilj, i mudriji nego car Solomon.

Sve oči ovog sveta uprte su u njega.

Jovan Dučić

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

BLAGO CARA RADOVANA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Danas, 17. februara, godišnjica je rođenja dvojice velikana pisanih reči-RADOJA DOMANOVIĆA (1873.) i JOVANA DUČIĆA (1871.)

BLAGO CARA RADOVANA

blago-cara-radovana-jutra-sa-leutara-jovan-ducic~m_100586Car Radovan je car careva, vladar sudbine, gospodar svemira. On nosi zlatnu sekiru na ramenu, jaše konja koji je beo i visok kao brdo pod snegom, i na ruci drži buljinu sa ognjenim očima kako bi mogao noću videti pred sobom.

O njemu govore u mojoj zemlji samo ljudi koji su poludeli. Ali su zatim u njega poverovali i svi mudraci. Car Radovan ima krunu od hartije i po plaštu ludačke praporce. Ima noge i ruke zelene kao trava, jer živi na kopnu i u vodi. Niko ne pamti njegovo poreklo, ni ime njegove porodice, niti zna za njegove prijatelje i neprijatelje. On prolazi kroz nebeski prostor kao crni oblak pun grmljavine, i po vodama kao brod koji gori. Niko ne zna njegove bitke ni trijumfe, jer njegova moć nije nad vojskama, ni njegova slava u bojnim podvizima. On carstvuje u miru svoje veličine i sunča se na suncu svoje snage i lepote.

On se krije od svakog, a ipak svako ima njegovu sliku u očima i njegov glas u ušima. Gde su njegove palate i njegovi vrtovi? I gde su njegove bele žene, i njegovi brzi konji, i njegova svilena stada, i njegovi ljuti psi za stadima? Čuvaju li njegova vrata ljudi ili zmajevi? Samo ludaci, čiji je on jedini car i gospodar, samodržac i pokrovitelj, znaju puteve koji vode u njegovo carstvo, i znaju gde su mostovi preko kojih se prelazi i njegove pokrajine pune sjaja i pune muzike.

Jer je ljudski um ograničen na ono što je video i čuo, a ludilo je jedino bezgranično i slobodno od svih ledenih zakona svesti i saznanja. Sloboda, to je ludilo; i samo ludaci su slobodni.
Car Radovan je car ludaka koji su uvek dobri. On zato pliva u ljudskoj krvi samo kad je otrovan, i prebiva u njihovom umu tek kad je već pomrčao, i zato su ga samo oni koji su izgubili sve puteve našli na svojim tamnim bespućima.

Njega poznaju samo ludaci koji više nikog drugog ne prepoznaju; i s njim govore samo oni čije reči više niko ne razume; i za njim vape jedino oni koji su se već odrekli svega zemaljskog i ljudskog. – Svi ljudi imaju istovetne sreće i nesreće otkad su postali, a samo ludaci imaju svaki sopstvenu sreću. Samo oni nisu jednaki samom sebi, nego se obnavljaju uvek novi. Svi ljudi vide stvari skoro podjednako, a samo ludaci imaju svoja lična mišljenja. Velika mudrost se nalazi po dnu mračnog ponora; i samo su najluđi ljudi govorili najdublje reči.

Car Radovan nije postojao drugde nego u očima koje su izgubile svoj pogled. Samo ludaci govore o blagu tog cara, i zato kopaju noću i na pripeci, probijaju led, buše studenu zemljinu koru. Svu su zemlju bezbroj puta ispremetali. Po samotnim vinogradima, zaboravljenim crkvinama, po dvorcima porušenim i punim trnja, svud su kopali, bušili, obarali, prevrtali.

Bezbrojne vojske ludih kopali su s kraja do nakraj po mojoj zemlji. Svuda su prošle te crne čete izgubljenih za život, bivši ljudi koji su se odrekli svakog dodira sa nama. Oni od pamtiveka traže blago cara Radovana; kopaju železom i kamenom, i granjem, i noktima, i zubima; kopaju dok ne popadaju mrtvi! Čitava pokoljenja poludelih ljudi tražili su blago carevo, zakopano negde neizmerno duboko, ko zna gde, u našim poljima. Dopirali su često do u samu utrobu zemlje, bušeći bez sna i odmora; ali je to blago tonulo sve dublje, i mamilo sve svirepije. Tako će trajati dokle bude sunca i meseca.

I uvek će kopati, a nikad dvojica zajedno. Jer je carev naslednik samo onaj koji bude najdublje kopao, i koji umre kopajući, i koji ne bi kazao i kada bi najzad njegov ašov odista udario u crna vrata podzemne palate u kojoj je blago cara Radovana, cara svih careva, i vladara svih sudbina. Uvek kopati, dok drugi ne dođe da kopa! Jer samo drugi smetaju da nađemo sreću gde hoćemo. Ludaci to znaju bolje od mudrih. – Ali znaju to i mudri.
Nisu samo ludaci koji kopaju za blagom cara Radovana.

Svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju: svi ljudi od akcije, ljudi od poleta, od sile, od vere u život u cilj, i od vere u neverovatno i u nemogućno. Jedni kopaju u polju i u šumi; drugi u ideji, u idealu, u himeri; treći u intrigi i u zločinu. Svi traže i vape za carem tog večnog nespokojstva i večnog traganja.

Svet bi nestao da nema tog cara, i oslepeo bi da ne sja u pomračini njegovo neslućeno blago, i očajavao da nema njegove manije ni opsesije. – Jer svaki čovek nešto traži; svako je upro svoj pogled bezumlja i sebičnosti u neko mesto gde misli da stoji zakopano blago cara Radovana. Nema nikog ko ne veruje da nema još nešto njegovo koje treba pronaći. I svako veruje da svoje blago treba krišom tražiti, krišom i od najbližih i od najmilijih. Svi su ludaci. Svi su ljudi omađijani i otrovani. Jer careve palate su visoke do iznad sunca danju, i do iznad zvezda u mraku kada sedam vlašića prolaze mirno sve granice nemira i očajanja. Svi su ljudi ludaci.

Carevo blago je otrov ovog sveta. O njemu sanjaju Pesnici, koji žive u večnom nespokojstvu da objasne božanstvo kroz njegova dela, i da ga posvedoče svojim sopstvenim stvaranjem.

O njemu sanjaju i Heroji, jer misle kako samo oni treba da sebe bace u oganj pa da sutradan bude dobro svima, i da zatim svi ljudi nađu svoje blago.

O njemu sanjaju i Proroci , koji u svom ludilu, proriču uvek neku novu sreću i novu obećanu zemlju. I, najzad, o njemu sanjaju Kraljevi, što hoće da vladaju silom ljubavi ili silom mržnje.

O njemu je sanjao Mojsije kad je išao za ognjenim stubom, i Cezar kad je prešao Rubikon, i Kolumbo kad je svoje jedro poverio vetru koji ga je vodio u zemlju o kojoj nije znao ni šta je ni gde je. To blago carevo traži i zvezdar koji gleda maglu na zvezdama; i botaničar koji traži svu tajnu plođenja u srcu jednog cvetića; i sveštenik koji vraća veru u okorelo srce nevernih. Svi ljudi traže jer su svi ludi! Krv sviju je otrovao car Radovan koji živi i u travi i u vodi, silni car koji prolazi nebom kao oblak pun grmljavine, i morem kao brod koji plamti u požaru.

Car ludaka, ali i car sviju ljudi od akcije i ideala! Car onih koji u ludilu srca ili u ludilu mozga veruju u neverovatno i ostvaruju nemogućno! Car Radovan je car careva, silniji nego heroj Agamemnon, bogatiji nego Midas, dublji nego prorok Jezekilj, i mudriji nego car Solomon. Sve oči ovog sveta uprte su u njega. 

Jovan Dučić


JOVAN DUČIĆ se rodio 17. februara 1871. (5. februara po starom kalendaru) u Trebinju.

jovand10Osnovnu školu učio je u mestu rođenja, a nižu gimnaziju i učiteljsku školu u Mostaru i Somboru.
Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austro-ugarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“.

Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine ,vlasti ga protjeruju iz grada.

Kasnije dolazi u Mostar, gde je u društvu sa Šantićem stvorio književni krug i pokrenuo časopis Zora.
Potom je proveo skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu.
Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Od 1910. je u diplomatskoj službi.
Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888, a za redovnog 15. novembra 1892.

Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901, zatim drugu u Beogradu 1912.
Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd.

Umro je 7. aprila 1943. i bio sahranjen u manastiru Svetog Save u Libertvilu, SAD.
Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju.
Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000.        izvor biografije:femme.forum0.net

MOJA LJUBAV
Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene –
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

***

imagesćutanjeVeliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulevaju poverenje ljudima sa kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost.

Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju, a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju. Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar.

Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom, kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prava žrtva tog svog talenta, jer im jedni zavide na tom duhu, drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i ošamućeni, a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i poseče.

Ovo je sasvim razumljivo, jer odista ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavi ako samo govore o idejama i stvarima, naprotiv, duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih ljubavi. Ćutalica i kad je neinteligentan ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen, a prostom svetu izgleda i mislilac.

Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. Ćutalica izgleda i čovek pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitošću u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima znači, iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je život uglavnom sačinjen.

Zbog tog prosečnim ljudima takav čovek neminovno postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek kao zaverenik ili mizantrop, ali čovek koji mnogo govori izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno ima mudrih ćutanja koje vrede više nego najmudrije reči. Ljudi zato vole da se zabavljaju sa čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo sa čovekom koji lepo ćuti. Proverite u svom zivotu da li su vam više dobra donele vaše najblistavije reči ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.

Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja, i nagle nepromišljene inpulsije.

Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovara koji treba da dadne, jedini je koji može da razmišljeno kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi.

I učenici Pitagore su morali ćutati.

Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći istraživanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla, jer čovek drugom čoveku više naškodi rečima nego delom. Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu i odlaze svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi, jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči ne postoje…


TAJNA

Naše dve ljubavi pune kobne moći,
od sviju skrivene, žive u svom stidu.
Kao pod zvezdama, zaspali u noći,
dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi
istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
svoj bol bezutešni ja krijem međ svima.

Koliko je suman eho moje lazi,
da ne prenu nikog udarci mog srca!
I koliko mira u reči gde grca
cela jedna duša i san od sveg draži!

Sva je moja radost znati bol da skrijem;
Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe;
Vrlina, da prezrem suze koje lijem,
i pokažem srce kao prazne sobe.

I tako dve naše ljubavi očajne,
ogrnute lažju večitom i niskom,
stoje nemih usta u dnu naše tajne
Dva crna pauna na zidu starinskom.

1152_1LJUBAVNA PESMA

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit’ si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.

 Priredio: Bora*S____________________________________________________________________________________________

BRKATOM TATI, S LJUBAVLJU…

tamoiovde-logo

Ovih se novembarskih dana, tačnije, od 9. do 17, u Zaječaru, njegovom rodom gradu, događaju  21. „Dani Zorana Radmilovića“.

Program 21. Festivala „Dani Zorana Radmilovića“

Igraju se pozorišne predstave, najboljima dodeljuje „Zoranov brk“, evociraju uspomene na znamenitog Zaječarca i velikog srpskog glumca…

Rečju, dani ovi, novembarski, su u znaku ovog Pozorišnog festivala.

Mediji uredno obaveštavaju o ovim Danima. Čini se, da o Zoranu glumcu znamo skoro ili baš sve.

 Zoran je bio veliki glumac.

No, pre svega, bio je čovek, supružnik, roditelj, prijatelj… Sa ljudskim vrlinama i manama…

Tu dimenziju Zoranovu,  ovim povodom i Ovde prenosim i delim sa vama.

Bora*S

USPOMENE: BRKATOM TATI, S LJUBAVLJU

 Otkad je pre nekoliko dana izašla knjiga „Kad je svet imao brkove“ („Laguna“, Beograd), Ana Radmilović ne može da se opusti. U glavi joj se stalno mota jedna misao: „Šta mi je ovo trebalo?“ Zar nije mogla da na pitanje kakav je Zoran bio otac, jednostavno kaže: „Moja lična stvar! Ne pitam ni ja druge kakvi su im bili očevi.“

Ana Radmilović

Bilo kako bilo, Ana je u šezdesetak priča otkrila tajne svog odrastanja uz slavnog oca, velikana našeg glumišta Zorana Radmilovića. Sve je baš onako kako je upamtila. Bez ulepšavanja i naknadnog objašnjavanja. Kad je Zoran umro, valja podsetiti, Ana je imala samo jedanaest godina.

 – Da nije bilo ove knjige, verovatno se dugo ne bih setila mnogih epizoda sa Zoranom, poput one u vezi s mojim posetama bioskopu – priča Ana. – Želeo je da idem u „Avalu“, u našem komšiluku na Crvenom krstu. Izvikao se jednom na majku kad je čuo da me je pustila da s drugaricama odem trolejbusom u grad. Krenuo je da me traži. Prekinuo čak bio projekciju u „Kozari“, ali me nije našao u tom bioskopu. Kasnije sam ga šokirala izjavom da sam u „Balkanu“ gledala pornić! Film „Una“. I da se Sonja Savić skida gola. „Pornić“ je u to vreme za mene bio svaki film u kome se neko skine go. Rekla sam mu da je pornić i „Šećerna vodica“ u kojoj je i on igrao. Zoran je na to samo rekao: „Ma, ne pričaj gluposti!“ Bio je vrlo zatvoren i patrijarhalan čovek.

Naslovu knjige kumovao je Anin kum, slikar Nebojša Milošević. Presekao je kumičino šlajfovanje u mestu. Dok se vrtela oko Markesove rečenice „Kad je svet bio mlad“ iz romana „Sto godina samoće“. Predložio je i ona odmah prihvatila: „Kad je svet imao brkove“. Zbog Zorana, muškarci s brkovima Ani su uvek ulivali poverenje. Negde u obdaništu i sama je htela da ih ima. Da bude ista kao on.

Mala Ana u setnji sa mamom Dinom

 – Pre nego što ću napuniti godinu dana, počeo je da vodi dnevnik o meni – priča Ana. – U raskupusanoj svesci zapisivao je neke naše dijaloge, kako sam se ponašala u zoološkom vrtu, na moru… U jednom delu čak konstatuje, a ja tada imam dve godine, kako sa mnom može o svemu da se razgovara. I da sam jako duhovita?! Potpuno otkačeno. Napisao mi je i posvetio pesmu i priču.

 Mislila da su svi ljudi poznati

 Dok je bila mala, Ana je mislila da su svi ljudi poznati. Bilo joj je normalno što ga na ulici svi oslovljavaju i prilaze mu.

– A da je slavan, shvatila sam tek u gimnaziji. I uopšte mi se nije dopalo što ga moji drugovi iz škole citiraju i imitiraju iz „Radovana Trećeg“, „Maratonaca“… Osećala sam kao da mi ga uzimaju. Ja ga retko citiram, ali mi se omakne ponekad ono njegovo „Najbolje volim“, „Najbolje obožavam“… Iz „Radovana“.

 Zna mnogo verzija svake veće Zoranove tarapane. Očevici su razni, isti događaj različito pamte. Kad je neko legenda, onda je sve moguće.

Zoran i Dina

– Sećam se priče i kako je moj tata, ne znam iz kojih razloga, usred kluba „Stupica“ došao do stola žestokog momka Ljube Zemunca, rekao mu „Sram te bilo!“ i pljunuo mu u supu. Mama je sutradan zabrinuto komentarisala da „ko zna šta bi bilo s mojim Zoranom“ da nije bilo Gage Nikolića.

 Jednom je, priča Ana, u nekoj kafani naredio prisutnom policajcu da ustane i stane mirno. Rekao mu je: „Ja sam Kardelj i Pepca. Pa kad te ja, Kardelj i Pepca, pogledam, ima da skočiš na noge i stojiš mirno sve dok te ja gledam.“ To mu, međutim, nije bilo dovoljno, pa je još dodao: „Ti si jedan niko i ništa, znaš! Spram mene, Tita, Kardelja i Pepce, ti si nula najobičnija!“ I policajac ga prebije. Nekoliko dana kasnije, taj policajac je ležao u gipsu u nekoj od beogradskih bolnica. Sredili su ga, kao, tako je Ana čula, neki Zoranovi, Gagini i drugari Dušana Prelevića.

 Gaga Nikolić se razume u Barbike

 Mnogo toga Zoran nije voleo. Da baca hranu, da se javlja na telefon, da putuje…

 – Čuvao je svoj privatni raj i nije voleo da dolaze gosti – seća se Ana. – Mrzeo je da ide na more, u Cavtat. Na plaži je gunđao: „Vidi, ko neka budala da se šetam u gaćama da me gleda ovaj narod.“ Putovao je samo kad je morao. Mrzeo je da šopinguje i nikako ne mogu da ga zamislim u radnji. Na gostovanjima s pozorištem, meni je poklone uglavnom kupovao Dragan Nikolić. On se fenomenalno razumeo u Štrumpfove i Barbike.

 Ana i danas u kafani ponekad praktikuje ono što je otac naučio. Da dok čeka glavno jelo, sipa u tanjir malo ulja i malo sirćeta, posoli i onda u to umače hleb i – jede.

 – Nije dao da se baca hrana. Iz sujeverja. Jeo je ostatke posle ručka i govorio: „Eto, ja sam ovde kontejner… Ja sam kanta za đubre“. I mene grize savest kad bacam hranu. Stalno mi je na pameti ono njegovo: „Da se ne baci… Da se ne baci…“ Valjda mu je to ostalo iz rata.

 Pred kraj života, Zoran je znao da u gluvo doba noći iz kafane dovede bulumentu Cigana muzičara, glumaca, radnika pozorišta, konobara… Ana pamti i kako je njena majka usred noći telefonom zvala tetku Mirjanu, Zoranovu sestru, i molila je da ga nađe u nekoj od beogradskih birtija. Tetka bi sedala u automobil i dala se u potragu za bratom. Ona je jedina uspevala da ga dovuče kući.

 O tati Zoranu Ana govori u superlativu. On je najbolji, najlepši, najjači, najhrabriji. Čak i najviši!?

 – Zezao se na račun toga što nije bio visok, pa mi je govorio kako je on, kad je bio mlad, imao dva metra i bio fantastičan košarkaš. Te kako je bio najviši u rodnom Zaječaru, ali da zbog ljubomore, niko neće to da prizna. Sve sam mu verovala.

 Ipak, da li je Anin supertata imao bar neku manu?

Zoran je obožavao ćerku Anu

 Dugo se od Ane skrivalo da joj je otac teško bolestan. Kad bi se povukao u svoju sobu, majka bi joj rekla: „Tatu boli glava.“ Ne zna kako, ali ona je, ipak, sve vreme znala da je bolestan. Mesec dana pred njegovu smrt, poslali su je kod babe i dede u Cavtat.

 I čini joj se kao da se od oca još nije oprostila.

 – Kako da se oprostiš od nekoga ko je stalno prisutan? Moj otac je i dan-danas na televiziji. Ljudi ga se sećaju, koriste njegove doskočice.

 Proteklog 21. jula navršilo se 26 godina od smrti slavnog glumca Zorana Radmilovića, Aninog voljenog oca.

 Nije samo Ibi i Radovan

 Na osnovu zabeležaka Zorana Radmilovića koje je njegova ćerka, beogradska novinarka, pretočila u knjigu „Zalažem se za laž“, Radio Televizija Srbije je, u okviru serije „Portreti“, snimala prošle godine film (režija Ada Lazić) o legendarnom glumcu. Ana Radmilović je tada prvi put gledala neke televizijske drame pronađene u arhivu RTS-a, a u kojima je igrao njen otac.

 – Gledala sam neke Molijerove prestave, zatim „Priče iz Nepričave“. Omiljena mi je njegova uloga Karađoza u „Prokletoj avliji“. Strašan lik. I strašan Zoran. Volim i njegove uloge u „Ujka Vanji“, „Paviljonu 6“, te u filmu „Marš na Drinu“. Zoran nije samo Ibi i Radovan.

 Pesma o Ani

 Danas je lep dan,

sunčan i nasmejan.

Bila je duga noć snena,

Prošla je kao pena.

Kad će dete da mi dođe?

Nikada je više neću pustiti nigde.

Ni da mrdne!

 9. 12. 1982. Zoran

Snežana Milošević