UPOZNAJTE VEŠTICE…

tamoiovde-logo

SPREMALE SU NAPITKE, BILE OZLOGLAŠENE I ZAVRŠAVALE NA LOMAČAMA 

Sve su nas, kao decu, plašili vešticama. „Odneće te veštica!„, „Doći će veštica!„. Čuvene rečenice kojima su nas plašili kao male. A ko je bila ta veštica? Redovno zamišljana kao staricakoja ili leti na metli ili kako muti čarobne napitke. Hajde da je malo demistifikujem i šta je ona predstavljala u našoj mitologiji.

Veštica je mitsko biće za koje zna cela evropska civilizacija. Pošto je ona oduvek bila zlo, demonsko biće, česte su bile hajke i lovovi na veštice, a i danas se često za neku osobu ženskog pola, kad želi da se naglasi kaže da je opasna, kaže  da je „veštica„. Žene za koje se sumnjalo da su veštice su često završavale na lomačama.

Veštica je pretrpela velike promene u shvatanju ko je ona i šta. Prvo su bile demoni samo jedne uže srodne zajednice, da bi kasnije bile žene koje koje u sebi imaju demoni , koje noću izlaze iz grobova i muče decu. Za razliku od vampira koji siše krv, veštica se hrani ljudskim srcima i džigericom. Uvek su je, u pričama, pratile mačka ili vrana.

Ženski demon sa ovim osobinama nalazi se u kod svih indoevropskih naroda, a posebnu sličnost veštica ima sa grčkim i rimskim strigama. Strige su se javljale u obliku noćnih ptica, dok se veštice javljaju kao leptiri. Reč „veštica“ sa navedenim demonskim osobinama je slovenska i zajednička za sve balkanske Slovene.

U ruskoj mitologiji veštice se dele u dve grupe, dok se našoj mitologiji dele u tri grupe. U prvu grupu spadaju veštice u najprimitivnijem i izvornom značenju. To su ženski demoni koje ustaju iz groblja u kojem žive preko dana, a noću napadaju ljude i decu i vade im srca ili džigericu, kojima se hrane.

Drugu grupu čine demonske žene, koje su sa rođenjem dobile dar da budu veštice ili su moći stekle kasnije, tako što ih je u zanat uputila starija veštica. U treću grupu spadaju starice koje se nazivaju vešticama, ali koje nisu u pravom smislu veštice, nego su obične vračare.

Veštica je uvek bila vezivana za žene. Ona je pandan muškom vampiru. Veštica je htonični demon. Vešticom se postajalo ukoliko bi žena izrazila želju da postane veštica i sklopila dogovor sa ostalim vešticama koje bi je primile u svoj krug. Veštica je mogla da postane i ako bi se dogovorila sa demonskim vladarem, koji je po dolasku hrišćanstva, đavo.

Kako se postaje veštica?

Žena je mogla da postane veštica i rođenjem, ukoliko joj je majka veštica. Devojčica nije odmah postala veštica, već kad napuni određeni broj godina i pošto se uda. Mlade devojkesu mogle da postanu samo more, koje su mučile čoveka. More nisu, kao veštice, ubijale. Da je rođena buduća veštica, to se prepoznavalo ako je dete rođeno u krvavoj košuljici. Babice bi tad spalile ili zakopale košuljicu, jer se smatralo da su vešticakrvava košuljica u vezi.

Verovalo se da će uništenjem košuljice nestati i veštičije moći. Ukoliko bi se rodila vešticababice su izlazile iz kuće i vikale da je rođena veštica. Smatralo se da veštica tako gubi moć. ovaj čin je moglo da ima negativne posledice po majku, pa se ovo često nije radilo.

Veštice su zamišljane kao žene sa izraženijim kostima ili brkovima. Svoje žrtve bi ubijale čarobnim štapićem, a tim istim štapićem bi im otvorile grudi i izvadile srce. Posle toga bi određivale kad će i pod kojim okolnostima žrtva umreti ili poginuti.

Veštice su mogle da promene oblik u neku pticu, noćnog leptira ili slepog miša. Svoja dela su činile isključivo noću.

Smatralo se da kada zaspi žena koja je veštica, njena duša izlazi iz tela, preobražava se u noćnog leptira i tako napada. Kada bi žena za koju se smatra da je veštica zaspala, okretala bi se tako da joj glava bude gde su joj bile noge, jer se verovalo da duša neće u tom slučaju umeti da se vrati i da će veštica umreti.

Kada bi se uhvatio noćni leptir, malo bi mu se sagorela krila i reklo bi mu se da dođe sutra po malo soli. Verovalo se da će sutradan doći žena sa povređenom rukom da traži so i tako bi se veštica odala.

Evo kako se prepoznavala veštica. Smatralo se da su nekim ljudima i date posebne sposobnosti da mogu da prepoznaju vešticu. Te osobine su sticale pod neobičnim okolnostima. U nekim krajevima su odsecali glavu prvoj ubijenoj zmiji te godine i stavljali belog luka u telo. Telo zmije bi potom zasadili. Kad biljka na tom mestu izraste, osoba koja nosi tu biljku sa sobom bi mogla da prepoznaje veštice. 

U Bosni se smatralo da ako se malo sažvaće prvi zalogaj hrane i stavi ispod pazuha, da bi ta osoba mogla da prepozna veštice. Kada su veštice išle u lov na nove žrtve, one bi se mazale posebnom mašću. Ta mast se pravila od ljudske krvi, noktiju, sala, dlaka sa genitalija i kože sa polnog organa obrezanih dečaka. Kada bi se mazala izgovarala bi čarobnu formulu i tad nije smela da pogreši.

Veštice su se sastajale. Njihovi sastanci su bili jednom godišnje, obično ispod nekog oraha. Tada bi se veštice veselile i predstavljale i prihvatale nove veštice. Tokom prihvatanja, nova veštica bi dobila krila slepog miša, crnu odeću i postajala bi jednaka sa ostalim vešticama. Uvek je tu bila glavna veštica. Ona nije morala da žrtvuje nikog. Na ovim sastancima bi glavna veštica učila ostale veštice nekim novim veštinama, a takođe bi delila i zadatke.

Veštica koja bi javno priznala da je veštica, izgubila bi natprirodne moći i više ne bi mogla da ubija, ali ne bi izgubila znanje o lekovitim i otrovnim biljkama. Te bivše veštice bi se bavile lečenjem i pravljenjem lekova.

Zaštita od veštica

Za odbranu od veštica najčešće su korišćene bajalice i protivotrovi. 

Najdelotovrniji u odbrani protiv veštica su beli luk i glogov kolac.

Često je upotrebljavan rog koji se palio, a na primorju se protiv sumnjivih veštica „bacaju rozi„, tačnije upiru se ispruženi mali prst i kažiprst, dok su ostali prsti savijeni.

Veštice su obično bile aktivne subotom uveče, a ljudi su tad nosili sa sobom beli luk. Veštice ne podnose pelin i smiljan.

U Bosni se za zaštitu od ulaska veštice u kuću koristio inož zaboden u okvir vrata ili prozora. Veoma efikasni u ovoj borbi su so i pokušaj stvaranja saveza sa vešticom upotrebom eufemizama. „Veštici koja uđe u kuću valja dati parče hleba po kome su posuta tri zrnca soli, pa ne može ništa nauditi„.

Savez sa vešticom je nekad označavala reč „kuma„. Pa vi vidite koga imate za kumu  Osim reči „kuma„, upotrebljavani su i drugi eufemizmi koji su nastali iz osećanja velikog poštovanja i straha. I samo ime „veštica“ je eufemizam. Njeno pravo ime nije poznato, mada bi bilo logično da je to „vešta„.

Prema iskazima osoba koje su, navodno, imale susret sa vešticama, stoji da im je sposobnost govora u tom trenutku oduzeta, iako su bile svesne i sve videle.

Kad su bile aktivne mogle su se videti u obliku svetlecih iskri.Veštice su napadale najčešće subotom, a rizični dani su bili Božić, Poklade, Đurđevdan, Uskrs i Ivanjske noći. Nisu mogle da naude starijim ljudima, već samo mlađima. Takođe se verovalo da ne mogu da naude nekom ko je rođen u ,“muške dane„’, a to su ponedeljak, utorak, četvrtak i petak. Vreovalo se da su vešticama prepreke kućni predmetipostavljeni naopako.

Veštice u mitologiji

Ponekad je u slovenskoj mitologiji veštica nazivana i Baba Jaga. Ona je čarobnica koja živi u šumi, u kući sa kokošijim nogama. Oko ove kuće bila je ograda od ljudskih kostiju ilobanja, umesto brave bile su vilice oštrih zuba. Reza je bilaljudska noga, a ključ je ruka.

Baba Jaga, smatralo se, jede ljude, a u peći peče decu. Zamišljana je kao ružna starica, ogromnih grudi, slepa ili bolesnih očiju. U nekim pričama se pominje da se njena kuća neće okrenuti i prikazati vrata dok se ne izgovore čarobne reči.

Prema nekim teorijama, koliba na kokošjim nogama vrlo podseća na kuće nomadskih naroda u Sibiru, Uralu i Tunguziji, koje su bile namenjene za čuvanje zaliha od životinja. Koliba bez vrata ili prozora bila je postavljena na visokim stubovima od drveta koji su ličili na kokošije noge.

Spaljivanje veštica

Tokom srednjeg veka, u mnogim katoličkim zemljama u Evropi postojali su zakoni protiv veštičarenja, koji su bili jedan od načina borbe protiv jeretika. Najčešće su osuđivane žene, a kazna je bila spaljivanje na lomači. Prvo veliko spaljivanje veštica dogodilo se 1482. godine u Sevilji.

Kad bi spalili nekog jeretika, grešnika ili „vešticu“ često bi se njihov pepeo i ostaci usitnjavali i razbacivali po đubrištu. Skelet osobe koja je optužena za veštičarenje, a koji je spaljen 1582. godine u engleskom mestu Sveti Osit, otkriven je u relativno dobrom stanju, iako je bio izložen plamenu i velikim temperaturama.

Najpoznatiji „lov na veštice“ desio se 1692. godine, kada je 19 ljudi u američkom gradu Sejlem, u državi Masačusets, osuđeno na smrt. Sejlem je tako postao grad koji se kasnije i u filmovima, pozorišnim predstavama i književnosti koristio kao inspiracija za priče o vešticama, a danas se tamo nalazi i Veštičiji muzejArtur Miler je 1953. napisao čuveni komad inspirisan vešticama iz Sejlema.

U Keniji je, bez obzira na prisustvo raznih religija, i danas veoma izražen strah od magije. To je sve dožovelo vrhunac u maju 2008, kada je u oblasti Kisii policija uhapsila 19 ljudi osumnjičenih da su spalili 11 ljudi koje su optužili za veštičarenje.

Srpski progon veštica

U Srbiji se progon veštica dešavao u 19. veku. O tome se može suditi na osnovu sačuvanih dokumenata kojih nije mnogo. Ono što se zna jeste da su navodne „veštice“ bile izuzetno ozloglašene u narodu i da se sa njima se veoma okrutno postupalo.

Prema sačuvanim zapisima publiciste Tihomira R. Đorđevića, u selu Žabarima u Pomoravlju su izvesnu Paunu, po Karađorđevoj zapovesti, privezali uz ražanj i pekli je „među dve vatre„.

U vreme Karađorđevog ustanka, Antonije Pljakić, rudnički vojvoda, ispekao je nasred Karanovca neku babu za koju je čuo da je veštica. Osim spaljivanja, dešavalo se da veštica bude ubijena iz pištolja ili noževima, kao što je u to vreme bio slučaj sa maćehom nekog Petra Joksića iz Topole.

Priča se da je u decembru 1846. godine došao turski buljubaša u selo Brdo i da su mu se tamo sujeverni seljacipožalili da im jedna baba „mori“ (muči) decu. Buljubaša je izbatinao babu i njene drugarice, koje je ova, u očaju, odala. Batinama ih je „izlečio“ od veštičarenja, a za trud je buljubaša dobio novčanu nagradu.

U našoj zemlji bilo je mnogo primera gonjenja veštica. Knez Sredoje iz Solutuše je obavestio kneza Miloša da je 1824. godine jedan čovek ubio neku babu, zato što je veštica. 

Knez je dobijao izveštaje da su žene zbog optužbi da su veštice prebijane i zabranio je Srbima da tuku žene. Tako je 1822. godine zaštitio izvesnu baba Hristu iz Božurnje, u Kragujevačkoj nahiji, za koju su seljani govorili da je veštica i nameravali da je ubiju. Njegova naredba je bila da niko ne sme da se usudi „da je i najmanje dodirne, a kamoli da je i dalje naziva vešticom, jer ona to nije„.

I u Crnoj Gori je bilo „lova na veštice„. U selu Krnjicama u Crnoj Gori su u 19. veku posumnjali da je jedna žena veštica, pa su je odvezli na jezero i bacili u vodu. Pošto nije potonula, to je bio siguran znak da je veštica.

U svetu krajem 20. veka dolazi do procvata neopaganizma i veštičarstva, da bi seočuvale drevne tradicije. Nasuprot raširenoj predstavi veštica koje vole krv, veliki broj savremenih veštica višee voli životinje i prirodu, pa su zapravo vegetarijanke. Znanje o magijskoj upotrebi bilja je sastavni deo obuke svake veštice.

Noć veštica

Noć veštica (ili na engleskom jeziku Halloween) je svetkovina koja se u zapadnim zemljama proslavlja 31. oktobra, a skraćenica je od rečenice „Sveto veče“ koje se dešava uoči Svih Svetih ili na engleskom All Hallow’s Eve ili Hallow Eve.

Slavi se najviše u Irskoj, SAD-u, Kanadi, Australiji i Novom Zelandu. Više o Noći veštica pročitajte ovde.

Ovaj praznik je karakterističan po kostimima koje oblače deca i idu od kuće do kuće da traže slatkiše od odraslih. Kuće i dvorišta se ukrašavaju izrezbarenim bundevama.

Fotografije: Pixabay, kurir.rs, guoguiyan.com, qz.com, k–k.club, medjimurje.hr,witchpdx.com

Izvor: www.rokselana.com

_____________________________________________________________

REPUBLIKA SRPSKA ZABRANILA „NOĆ VEŠTICA“

Ministarstvo prosvete Republike Srpske uputilo je dopis svim predškolskim i školskim ustanovama u kojem navode kako je zabranjeno organizovanje priredbi i drugih aktivnosti povodom „Noći veštica“. 

Kako piše Blic, Ministarstvu prosvete Republike Srpske ovaj praznik je problematičan jer nije propisan Zakonom o praznicima republike, te smatraju da nije u skladu s razvojem slobode, demokratije i tolerancije. Takođe, navode kako praznik nije u duhu s tradicijom srpskog naroda.

Ministarstvo je ovu odluku donelo nakon zahteva sedam nevladinih organizacija koje sebe karakteristišu kao tradicionalističke i posvećene porodičnom i verskom identitetu: Društvo prijatelja manastira Hilandar, Udruženje porodica četiri plus, Kolo srpskih sestara, SNP „Izbor je naš“, Balkanološki istraživački centar, Krajiški kulturni klub „Sveti Sava“, te Baštovnik.

Tradicionalisti tvrde da „Noć veštica“ slavi paganski kult smrti i mališane pod plaštom bezazlene dečije igre maskenbala i kolačića, vodi ka sektaštvu i satanizmu, s ciljem da ih, kako navode, od najranijeg doba naviknu na zlo, piše Blic.

Izvor: vesti-gazeta.com/ponedeljak, 30 oktobar 2017

______________________________________________________________

Advertisements

PORUKE JESENJEG LIŠĆA…

tamoiovde-logo

Žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa karakterističnih za jesen, ali zašto drveće stvara crveno lišće?

Foto: Wikimedia

Početkom jeseni, neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja. Poznato je da neke boje listova, recimo žuta, postaju vidljive nakon razgradnje hlorofila, koji je, pak, “odgovoran” za njihovu zelenu boju.

Dakle, žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa koji se dešavaju u ovo doba godine, a biljku ne košta ništa da je proizvede.

Međutim, stvari su nešto složenije sa crvenim listovima. Crveni antocijanini proizvode se upravo tokom jeseni, što govori da u ovo doba godine stabla posebno investiraju u njih. Nameće se logično pitanje: zbog čega biljke čine ovaj dodatni napor? Fiziološka uloga antocijanina toliko je raznovrsna da ih neki biolozi nazivaju švajcarskim nožem prirode. Između ostalog, oni su moćni antioksidanti, zaštita od fotoinhibicije, funkcionišu kao “sudopera” za štetne supstance, zagrevaju listove i pružaju zaštitu od radijacije.

Međutim, dva istraživanja sa početka prošle decenije ističu radikalno drugačije objašnjenje, koje glasi da jarke jesenje boje predstavljaju upozoravajuće signale upućene biljnim vašima i da govore o odbrambenoj snazi stabla koje ih proizvodi. Ova hipoteza pokrenula je zanimljivu debatu između fiziologa, s jedne strane, od kojih većina veruje da jesenje boje listova služe fiziološkim procesima u listovima, i nekih teoretičara evolucije, s druge strane, koji pretpostavljaju da takvo izobilje boja mora služiti signalnoj funkciji.

Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima životinja i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda živahno, njima može izgledati tmurno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno. Neki biolozi skreću pažnju na to da se treba odupreti iskušenju da se svemu što je obojeno pripiše signalna funkcija, a kao primer za to navode žutu boju žumanceta ili narandžastu šargarepe.

SIGNAL ZA INSKETE

Na samom početku ovog milenijuma pojavila su se, gotovo istovremeno, dva članka nezavisno jedan od drugog, prvi čuvenog biologa Vilijama D. Hamiltona (koautor S. P. Braun), i drugi mladog italijanskog evolucioniste Marka Arčetija, koji ukazuju na signalnu funkciju crvene boje listova, što je predstavljalo radikalno odstupanje od klasičnih teorija o jesenjim bojama listova. Ova neobična hipoteza proizvela je jednu od zanimljivijih naučnih debata u poslednjih nekoliko godina.

Prema signalnoj ili, kako se još naziva, koevolutivnoj hipotezi, jesenje boje su signal kvaliteta upućen insektima koji u jesen migriraju na krošnje stabala. Crvena, tako, može biti signal da neko stablo nije prikladan domaćin insektima, zbog toga što je opremljeno efikasnom hemijskom zaštitom, ili zato što ima slabu hranljivu vrednost, ili jer mu uskoro predstoji opadanje listova, ili zbog bilo koje druge karakteristike koja bi insektima trebalo da ukaže na njegovo loše stanje.

Potencijalni primaoci “crvenog” signala su one vrste insekata koje sa svojih letnjih domaćina, najčešće zeljastih biljaka, migriraju u jesen na krošnje stabala. Poznato je da biljne vaši sleću tokom jeseni na listove drveća na čijim granama polažu jaja, najčešće veoma blizu zimskih pupoljaka. Jaja će se ispiliti na proleće, a biljne vaši razviti na granama i naneti štetu domaćinu pre nego što se odsele na letnju destinaciju.

Mnogi insekti su pod snažnim pritiskom prirodne selekcije da pronađu prikladnog domaćina pošto je letnja migracija presudan korak u njihovom životnom ciklusu. A pošto reaguju na određene boje, smatra se da boju listova prihvataju kao signal o kvalitetu stabla. Vaši poseduju impozantan reproduktivni potencijal. Francuski entomolog i vojni strateg Rene Reomir (1683–1757) utvrdio je da jedna jedina vaš za samo šest nedelja stvori 5,9 miliona potomaka, što nesumnjivo ukazuje da nastanjivanje ovolikog broja predatora na jednu biljku može biti pogubno.

Stoga, jasno je i da je neko stablo takođe pod snažnim pritiskom prirodne selekcije i da može da profitira ukoliko spreči ili barem smanji posete insekata koji mogu da pričine nenadoknadivu štetu, naročito u proleće, kada se naredna generacija biljnih vaši bude izlegla iz jaja položenih u jesen.

Stabla bi mogla da profitiraju slanjem odgovarajućeg signala koji bi biljne vaši držao na propisnoj udaljenosti. Javor, recimo, može da proizvede 280 odsto više mase ukoliko nema vaši, a treba spomenuti i da one ne ugrožavaju stabla samo direktno, kroz ishranu, već i indirektno, kao potencijalni prenosioci virusa, patogenih gljivica i bakterija.

Foto: Pixabay

Prema signalnoj teoriji, insekti koji se u jesen premeštaju na krošnje stabala pre će se naseliti na zelene ili žute listove nego na one crvene boje, pa će stabla sa crvenim listovima profitirati jer će ih posetiti manji broj insekata.

Smatra se da su jesenje crvene boje i sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima plod koevolucije. Listovi su crveni da bi se smanjila šteta koju evidentno pričinjavaju insekti, a sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima adaptacija je za pronalaženje najprikladnijih stabala-domaćina.

KOJE DRVEĆE PROIZVODI CRVENO LIŠĆE?

Ukoliko je crvena za biljku skup signal, onda se nameće odgovor da je reč o snažnijim i vitalnijim stablima. Međutim, kako tvrdi evolucionista Marko Arčeti, pre će biti da slabija i osetljivija stabla snažnije prikazuju jesenje boje zbog toga što ona imaju više potrebe da izbegnu insekte. A vrste koje raspolažu sa najviše hranljivih materija mogu sebi priuštiti da obnove masu koju su izgubile usled povećane najezde biljoždera. Zbog toga će manje investirati u odbrambene mehanizme, odnosno crvenu boju listova, a znatno više u prolećni razvoj.

Signalna teorija potkrepljena je i empirijskom evidencijom koja pokazuje da su biljne vaši sklonije zelenim i žutim nego crvenim listovima. Dokazano je da crvena boja za 70 odsto manje privlači vaši nego zelena i žuta. Međutim, treba naglasiti da ova činjenica nije posledica utiska živahnosti koji crvena boja proizvodi u ljudskoj percepciji, pošto biljne vaši ne vide boje na isti način kao mi. Njihov odgovor na crvene listove zasnovan je na realnoj sposobnosti da razlikuju zelenu i žutu od crvene boje.

Protivnici signalne teorije jesenjih boja kao glavni argument navode činjenicu da mnogi insekti, uključujući i biljne vaši, nemaju fotoreceptor za crvenu, pa da zbog toga ne mogu da budu privučeni ili odbijeni crvenom bojom. Međutim, danas se zna da biljne vaši mogu da razlikuju crvenu od zelene prema odnosu zelene i plave.

Da ova hipoteza nije samo teorijska konstrukcija, ukazuje i istraživanje koje je na primeru 262 različite biljne vrste pokazalo da crvenu boju prikazuju upravo one vrste koje predstavljaju omiljeno jesenje i zimsko prebivalište biljnih vaši. Drugim rečima, vrhunac vatrometa jesenjih boja poklapa se sa vrhuncem jesenje seobe biljnih vaši.

Foto: Pixabay

Ovaj kratak pregled o evoluciji jesenjih boja završićemo rečima Vilijema Hamiltona: “Stabla će biti iskrena u vezi sa svojom prikladnosti ili neprikladnosti prema biljnim vašima zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu.

Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.” Tako glasi teorija.

 

ALTERNATIVNE TEORIJE

Neadaptivno objašnjenje: Jesenje boje su usputni proizvod starenja listova, detoksikacije sekundarnih metabolita ili drugih biohemijskih procesa, ali se nisu razvile zbog neke posebne svrhe i ne donose nikakvu posebnu adaptivnu prednost biljkama. Prema ovoj teoriji, koja je prihvaćena kao standardno objašnjenje u mnogim udžbenicima, trebalo bi odbaciti sve adaptivne hipoteze o jesenjim bojama.

Fotoprotekcija: Jesenje boje štite od fotoinhibicije i fotooksidacije, i deluju kao direktna zaštita od sunca ili indirektno kao antioksidant, omogućavajući tako efikasniju resorpciju hranljivih materija pre opadanja lista. Prema ovoj hipotezi, listovi treba da prikazuju što više jesenjih boja (crvenu) da bi reapsorbovali hranljive sastojke. Crveni fenotipovi bi trebalo da budu otporniji na fotoinhibiciju ili fotooksidaciju, i trebalo bi efikasnije da reapsorbuju hranljive sastojke.

Otpornost na sušu: Prema ovoj teoriji, jedinke i vrste koje su izloženije većoj opasnosti od vodenog stresa trebalo bi da prikazuju više jesenjih boja. Brojni činioci iz životnog okruženja izazivaju vodeni stres u tkivima biljaka a proizvođenje antocijanina predstavlja odgovor. Međutim, ne postoji evidencija o tome da biljne vrste izložene većoj opasnosti od suše prikazuju više jesenjih boja, ili da su crveni fenotipovi rezistentniji na vodeni stres. Kritičari ove teorije naglašavaju da je nejasno zbog čega bi rezistentnost na sušu bila posebno važna biljkama u jesen. Štaviše, često se događa da suša uzrokuje preuranjeno opadanje listova, bez prethodnog proizvođenja jesenjih boja.

Zagrevanje listova: Antocijanini konvertuju svetlost u toplotu kako bi zagrejali listove i povećali stepen transpiracije i metabolizam, ili da bi ih zaštitili od niskih temperatura. Prema ovoj teoriji, jedinke, odnosno vrste biljaka kojima preti veća opasnost od smrzavanja trebalo bi da prikazuju više jesenjih boja. Crveni fenotipovi bi, prema ovoj hipotezi, trebalo da budu otporniji na hladnoću. Postoji evidencija o tome da su jesenji crveni listovi češća pojava u hladnijim klimatskim regionima, međutim nisu retkost ni u tropskim predelima. Kritičari ove teorije ističu da je nejasno zbog čega bi zagrevanje trebalo da bude važno za listove u jesen. Ova hipoteza nije relevantna za žutu boju.

Obeležavanje plodova: Boje privlače ptice i ostale organizme ka neupadljivijim plodovima omogućavajući na taj način bolje raznošenje semena.Prema ovoj teoriji, vrste sa jesenjim bojama trebalo bi da budu one čija semena raznose životinje i čiji plodovi dozrevaju u jesen, a stabla sa više jesenjih boja trebalo bi da privuku više životinja-prenosilaca semena. Ovu teoriju ne podržava nijedno istraživanje. Problem predstavlja i to što je relevantna samo za one vrste kod kojih plodovi dozrevaju u jesen, a kojima životinje raznose semena.

Kamuflaža: Jesenje boje čine listove manje uočljivim za insekte koji migriraju na drveće tokom jeseni. Crvena ne odaje bilo kakav kvalitet nekog stabla, već mu jednostavno služi za kamuflažu. Ova teorija veoma je slična koevolucionoj signalnoj teoriji, s tim što se od insekata ne očekuje da se drugačije ponašaju na stablima koja prikazuju različite jesenje boje. Prikrivanje podrazumeva da stabla koriste osobine percepcije boja kod insekata kako bi “sakrili” svoje listove, ali se pretpostavlja da će biti selektivnog pritiska na insekte da razviju kontraadaptaciju na okolnosti.

Antikamuflaža: Jesenje boje čine parazite koji borave na listovima upadljivijim njihovim predatorima i parazitoidima. Ovu hipotezu predložio je Lev-Yadun (2004) kao opšte objašnjenje boja (ili obojenosti) kod biljaka. Prema ovoj teoriji, vrste koje u jesen prikazuju najživlje boje listova jesu one koje je evolucija “spojila” sa parazitskim insektima i njihovim predatorima ili parazitoidima, a insekti bi trebalo da budu uočljiviji na jesenjim listovima. Još uvek ne postoji dostupna evidencija koja bi potvrdila ovu teoriju, koja u poređenju sa koevolucionom hipotezom podrazumeva složeniju vrstu interakcije.

TekstIvan Umeljić*

* Tekst je originalno objavljen u nedeljniku Vreme 30. septembra 2010. godine.

Izvor:elementarium.cpn.rs

________________________________________________________________________________________

FotoPlus by Bora*S

 

VELIKA GOSPOJINA…

tamoiovde-logo

Srpska pravoslavna crkva danas praznuje dan Uspenja presvete Bogorodice ili Veliku Gospojinu, kako se taj praznik naziva u narodu. To je jedan od 12 najvećih hrišćanskih praznika, posvećen danu kada se Bogorodica „preselila na nebo” i za njega je vezan veliki broj narodnih običaja i verovanja.

Danas se u pravoslavnim crkvama koje koriste stari kalendar obeležava praznik Velika Gospojina. Zvanični naziv praznika je Uspenje Presvete Bogorodice.

Beograd, grad posvećen Bogorodici

Srbi veoma poštuju Bogorodicu. Legenda kaže da je despot Stefan Lazarević, obnavljajući Beograd u 15 veku, napisao: „Došavši, nađoh najkrasnije mesto od davnina, preveliki grad Beograd, koji je po slučaju razrušen i zapusteo. Sazdah njega i posvetih ga Presvetoj Bogorodici.“ Zbog ovoga, brojne crkve i manastiru u Srbiji posvećeni su Bogorodici, a širom zemlje mnoge porodice slave današnji praznik kao svoju krsnu slavu. Održavaju se vašari i narodni sabori, a jedan od onih s najdužom tradicijom je u Beogradu, kod ženskog manastira u Rakovici.

Kako Velikoj Gospojini prethodi dvonedeljni post, danas se vernici, posebno žene, pričešćuju.

U Srbiji se veruje da je Bogorodica zaštitnica svih živih bića, ali posebno porodilja i majki. Zato na današnji dan dame ne bi trebalo ništa da rade već da dan posvete poštovanju Bogorodice.

Za praznik Uspenja Presvete Bogorodice nije dobro išta raditi rukama, ili započinjati nov posao.
Do današnjeg dana treba završtiti sve letnje poslove u polju, a tek od Male Gospojine treba početi sa novim, jesenjim radovima.

Ikona Presvete Bogorodice treba da se nalazi u kući svoj hrišćana. U nekim krajevima Srbije još se i danas veruje da boja sastrugana sa ove ikone, ako se popije pomešana sa vodom na današnji dan, može da izleči mnoge ženske bolesti.
Takođe, veruje se da bilje i trave ubrane na Veliku Gospojinu imaju izuzetno lekovita svojstva. Beru se borovnice i lekovite trave, a veruje da se će one doneti zdravlje i blagostanje svima u domu.

Presveta Bogorodica je, prema verovanju Srba, zaštitnica bolesnih, pa su za Veliku Gospojinu u Srbiji mnogi bolesnici odvođeni na izvore lekovite vode da se umiju.

U prošlosti su održavana bdenija u hramovima, ili nad izvorima vode i tada su izgovarane molitve za ozdravljenje od kostobolje i očnih bolesti.

Šta je bilo sa Bogorodicom nakon Isusovog vaskrsnuća?

Predanje kaže da je Bogorodica živela 60 godina, prema nekim izvorima 72, da je nadživela svoga sina i kao svedok mnogih slavnih događanja, nastavila njegovu misiju.
Sveto pismo ne daje saznanja o kraju zemaljskog života Bogorodice. Po predanju i spisima, koji nemaju sveti karakter, smatra se da je majka božija do kraja života, posle smrti i vaskrsenja Hristovog, živela u Jerusalimu, okružena pažnjom apostola i prve hrišćanske zajednice.

Velika Gospojina uspomena je na smrt Bogorodice i, prema jevanđeljskom predanju, dan kada se ona vaznela na nebo i „predala svoj duh u ruke Spasitelja“.

Telegraf

Izvor: Od knjige do duše

_____________________________________________________________

DA VAM ŠTO PROZBORIM O NAŠIM ŠUMAMA…

tamoiovde-logo

Naučnik Josif Pančić – botaničar svetskog glasa, rekao je o šumi

 «… Da vam što prozborim o našim šumama, da vam pokažem njihovu važnost za život naš, za naše zdravlje, za svukoliku našu radnju i promišljenost, a to činim u toj poglavitoj nadi, da će se od sada o našim šumama mnogo više i ozbiljnije promišljati.

Druga je korist od šuma, što nam čiste vazduh koji dišemo i koji nam je za život isto tako potreban kao i hleb. Kome nije poznato ono prijatno čuvstvo, koje nas obuzima kad na žarkom danu u šumu stupimo, grudi nam se šire, glava se bistri, niz umoreno telo struji neka nova snaga i po odmoru od kratkog časa povraćamo se opet u stanje da možemo svoj put ili svoju radnju produžiti.

Treća je velika korist od šuma, što one zadržavaju silu vetrova. Vazduh gonjen tim vetrom rashladi se -biva gušći -u putu svome preko visokih brda i valja se Udvojeno težom niz ogolićene strane, a popušta tek onde od svoje sile, gde mu kakova šuma na put stane.

Ne manje važna je ona korist, što nas šume čuvaju od poplave. Voda koja kišom na šumoviti predeo pada, zadržava se većim delom na lišću, granama i stablu od drveća i na onoj mahovini ili drugim biljkama, kojima je u šumi zemlja obrasla, a bezbrojne cevčice na površini svekolikog tog Raića upijaju uz tu vodu i druge svakojake stvari i obraćaju sve to ili na svoje organička potrebe- da rastu, dok se ona po zakonu teže polako kroz zemne slojeve ne provere, i tu kao veći ili manji izvor na vidik ne izađe.

… A šta biva sa vodom, koja iz oblaka pada na kamen ili na golu zemlju? Ona teče, ničim ne zadržana, obično vrlo velikom brzinom niz brdske strane ruši sve što joj se na putu nađe i snosi lom i kamenje u niža, pitomija mesta. Teško stadu ili selu, koje se takovoj bujici na putu zadesi, neizbežne su joj posledice smrt i pustoš. … Još su nam šume od prevelike koristi tim, što usmeravaju žegu i ciču i što od njih zavisi raspoređenje vlage na zemlji. Krajevi, gde ima mnogo šuma, obično su hladniji od onih što su goli. Naša Srbija biva sve toplija, čim se više šume krče.

… Gde su šume i gola mesta srazmerno podeljena, tu vlada ona temperatura koja je kom pojasu prirodna. Gola se zemlja brže i jače zagreje od sunčane toplote. Nema toga koji ne uviđa, da se u gustom hladu šuma skuplja voda u izvore, potoke i rečice, i da šume zadržavaju silu vetrova i bujica.
… A da bi mogli šume da sačuvamo i da obezbedimo sebi sve koristi koje od njih imamo, potrebno je da šume poznajemo.

… A ovo je, braćo, baš ono na šta sam želeo našu pažnju da obratim, jer tu ima najviše grešaka, u našem narodnom gazdovanju, grešaka zbog kojih će nas potomstvo, ako im leka ne potražimo, ljuto osuđivati. … U nas se seklo i danas seče šumsko drveće, gde je kome najudesnije i najbliže. … A šta valja da radimo, da se sačuvamo od daljih grešaka i da šume dovedemo u ono stanje, kao što to nauka propisuje i kao što to naša i našeg potomstva korist iziskuje? Ovim prelazim na drugi najvažniji, ali ujedno i najteži deo mog govora, jer tu treba mnogo šta, čime 1 čovek ne vlada, tu treba da porade zakonodavci, vešti šumari i dobra volja naroda, koji se šumom na razne svoje potrebe služi.

… Ali i ako do sada ništa izgubili nismo, jako bi pogrešili, da ostanemo iu buduće skrštenih ruku i da ne potražimo, da se naši šumski zakoni prema našim potrebama doteraju, a što je još preteznija, da im se dobavi potrebna važnost i poslušnost, bez kojih i najbolji zakon na svetu ostaje mrtvo slovo.

Treće na što želim da vašu osobitu pažnju obratim ovo je: da pored najboljih zakona šumarskih, pored najbrižljivijih i najveštijijih čuvara šumskih, neće biti moguće da se postigne ono čemu imaju da posluže zakoni i čuvari, dok sam narod, svestrano poznavajući svoje istinske koristi, sa punim uviđanjem onoga što je sebi i svome potomstvu dužan, ne prihvati izdate zakone i određene šumare, ili jasnije da se izrazim, dok svaki Srbin živo ne prione, da bude svojim šumama najrevnosniji čuvar i najžešći osvetnik svakoga šumi nanesenog kvara.

… Mi smo šume nemilice sekli ni najmanje se ne osvrćući, šta će najzad od njih biti, i u tome smo radili kao onaj raspikuća, koji iz pune kese neprestance vadi, a nikad ništa u nju ne meće. … Vreme je, da svaki onaj, koji kakovu svoju potrebu iz šume namiruje, pomišlja, da je to samo pozajmica, kojoj valja da se oduži, ako neće da ga potomstvo, kao besavesnu dužnika, proklinje.

… Veći visovi valja da se ostave pod šumom, ili ako su goli, valja da se šumom zasade. Izvori, korita potoka i reka valja da ostanu pod šumom ili da se drvećem zasade, jer ono čuva, da voda brzo ne isparava, da se izvori ne zasiplju i rečne obale ne oburvavaju. Na kamenitim mestima valja tim strožije da se goroseča zabrani, tim brižljivije da se šuma sadi, čim su ta mesta strmenitija.

… Da nam valja svima mogućim sredstvima, da poradimo, kako bi se po narodu našem rasprostrle i utvrdilo ovo uverenje: da je svaki Srbin najprirodniji čuvar i branilac svojih rođenih šuma. Samo ako se ovo četvoro složilo bude, moći će se postići ono, što nauka propisuje i što nam nalaže naša i našeg potomstva korist – da nam se naše lepe šume sačuvaju. «

Added by Emina Milosavljević

Izvor: blagodatsrbije

_______________________________________________________________

FotoPlus

Tršić – B. Stanković

 

LIČNE GRANICE …

tamoiovde-logo

Zašto je zdravo reći ne?

Granice nas štite i odvajaju. Zadržavaju nas unutra ili nas drže van. Lične granice nam pružaju osećaj sigurnosti kojim štitimo sebe, a time i druge.

Granice definišu određenu celinu i imaju zaštitnu funkciju. Istovremeno su tačke odvajanja i spajanja celine sa njenom okolinom. Isto važi i za lične granice.

Šta su lične granice?

Lične granice su ograničenja koja postavljamo sebi u vezi našeg ponašanja, mišljenja i naših osećanja kako bi zaštitili sebe od povređivanja. Na taj način kreiramo sebi prostor i okvir u kome se osećamo dobro i bezbedno, i u kojem možemo nesmetano da funkcionišemo. Pomoću ličnih granica definišemo ko smo (šta jesmo i šta nismo), šta volimo i prihvatamo, a šta ne volimo i ne prihvatamo.

Granica je jedan od važnih pojmova u Geštalt terapiji. Ona ima dve funkcije – da pomoću nje razlikujemo sebe od drugog i da se povezujemo sa drugim ljudima. Zato je važno da granica istovremeno bude i čvrsta i propustljiva – čvrsta da bismo zadržali svoju autonomiju, a propustljiva da bismo imali razmenu sa okolinom, smatra učenik utemeljivača geštalt terapije Frica Perlsa, Gari Jontef.

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Lične granice i relacije sa drugim ljudima

Lične granice su osnovni koncept za zdrav razvoj. Mnogi naši postupci vezani su za zaštitu naših ličnih granica, ili ukazuju da ne vodimo računa o svojim granicama, bilo da smo toga svesni ili ne. Izbegavanje određenih ljudi i mesta ima funkciju zaštite naših ličnih granica. Kada prihvatamo nešto što ne želimo i što bismo radije odbili mi ne brinemo o svojim granicama.

Pomenuta ponašanja povezana su sa ličnim granicama. Menjamo svoje ponašanje i sužavamo svoj svet u nastojanju da se osetimo bezbedno, sigurno, voljeno ili prihvaćeno. Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Samozaštita

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Bol i njena uloga

Bol nam ukazuje da nešto nije u redu. Imamo izbora kako ćemo da reagujemo. Možemo da odaberemo da se na nju fokusiramo, i da postanemo svesni šta nas boli. Kada osvestimo šta nas boli i šta nije u redu, u poziciji smo da tražimo i pronađemo rešenje situacije koja u nama izaziva bol. Ukoliko odaberemo da je ignorišemo, bol nastavlja da raste. Bol ima funkciju privlačenja naše pažnje kao alarm koji se pojačava. Kada previše naraste i više ne možemo da je ignorišemo, tražimo načina da je isključimo. Ovo je tačka kada najčešće nastupa samodestruktivno ponašanje, uglavnom u formi kompulsivnih ili zavisničkih ponašanja koja umrtvljuju bol. Ovde spadaju poremećaji u vezi ishrane, samo-povređivanje, zloupotreba psihoaktivnih supstanci uključujući i alkohol, kockanje.

Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Bol i lične granice

Uspostavljanje ličnih granica zahteva od nas da budemo svesni boli. Ako možemo da osećamo, možemo da postavimo i limite određenom iskustvu. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe i štitimo se na vreme. Bol se javlja kada su nam povređene lične granice. U našem jeziku postoje i jezički izrazi koji govore u prilog ovoj tvrdnji – „prešao je granicu dobrog ukusa/vaspitanja/ponašanja“, „prevazilazi sve granice tolerancije“ itd.

Rad na sebi i lične granice

Rad na sebi može da nam pomogne da refokusiramo našu pažnju, da postanemo svesni različitih alternativa i da dobijemo nove informacije. Jer bez novih informacija ostajemo zaglavljeni u starim odlukama. Jedan od oblika rada na sebi može da bude i psihoterapija. Psihoterapija može da bude prilika da otkrijemo svoje lične granice i da naučimo da ih čuvamo. Na taj način čuvamo i štitimo sebe, a time i druge. Jer samo onda kada naučimo da prepoznajemo i poštujemo svetinju svojih i tuđih granica, možemo iskreno da delimo i sarađujemo sa drugima. Svako svoj, a srećni zajedno.

Piše: Kristina Pota Radulović, magistar specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut

Izvor: gestalt.org.rs

______________________________________________________________

 

KAKO PREŽIVETI NA PLUS 40…

tamoiovde-logo

Iako smo navikli na vrela leta na ovom podneblju potrebno je da preduzmemo neke korake kako ne bismo ugrozili svoje zdravlje

Talas vrućine zahvatio je gotovo celu Evropu, a u mnogim zemljama, gde ljudi nisu navikli na tropsku klimu, izazvao je i velike probleme. Međutim, koliko god da smo navikli na vrela leta na ovom podneblju, treba da znamo kako da se zaštitimo da ne bismo kolabirali.

Pijte dovoljno tečnosti 

Bez tečnosti telo ne može normalno da funkcioniše. Kako biste ga u uslovima velikih vrućina snabdeli s dovoljnom količinom tečnosti pijte dovoljno vode, ali ne i soka obogaćenog šećerom ili veštačkim zaslađivačima koji dodatno podstiču žeđ. Ukoliko imate problema sa izrazito naglašenim znojenjem pijte za sportske napitke obogaćene elektrolitima. No, prvi izvor hidratacije uvek i u svakoj prilici treba da bude obična voda.

Neka cirkuliše vazduh u prostoriji

Ako nemate klima uređaj u svom životnom prostoru, dobro vam može poslužiti i ventilator. Bez obzira da li je reč o malom, velikom ili plafonskom ventilatoru omogućiće cirkulisanje vazduha čime on postaje nešto hladniji nego u “statičnom” izdanju. Pritom vodite računa da vazduh ne duva direktno prema vama.

Nosite odeću od prirodnih materijala

Prirodni materijali kao što su lan i pamuk omogućiće lakše disanje kože. Zbog sintetičke odeće vrućinu možete osećati još intenzivnije jer ona “zadržava” visoku temperaturu između tkanine i kože.

Ne nosite crnu odeću

Crna boja je elegantna i, ako je stalno nosite, učinite izuzetak i tu odeću stavite u drugi plan zbog zdravlja i komocije. Nemojte da budete solarna ploča, već obucite svetlije boje koje neće biti mamac za jako sunce.

Nigde bez kreme za sunčanje

Iako imate podlogu jer ste već pocrneli, ukoliko provodite vreme na otvorenom, na kožu izloženu suncu nanesite kremu sa zaštitnim faktorom kako biste se zaštitili o štetnih UVA i UVB zraka.

VAŽNO:

Ako vam se ipak desi da dehidrirate, naknadno pijenje velikih količina vode neće pomoći, jer je organizam izgubio elektrolite. Zato je potrebno u vodu sipati malo soli i piti nekoliko gutljaja svakih pet minuta, dok organizam ne povrati potrebnu tečnost, a zatim treba pojesti neko sočno voće poput lubenice.

Simptomi dehidracije: Glavobolja, mučnina i malaksalost, suva usta i jezik, grčevi u rukama i nogama, povećan broj otkucaja srca, umor i slabost, smanjeno znojenje.

Idealna stvar umesto slane vode je rehidracijska so koju možete nabaviti u svakoj apoteci, ali u nedostatku toga, pomoći će i posoljena voda.

 (Telegraf.rs)

Izvor: Pedijatrijska specijalistička ordinacija Dr Saša Milićević

_____________________________________________________________________________

„KUČAJ-BELJANICA“ NOVI NACIONALNI PARK…

tamoiovde-logo

Posle više od 30 godina, Srbija dobija šesto područje prirode sa najvišim stepenom zaštite. Deo ove netaknute prirode su i najveći rezervoar pitke vode u Srbiji i prašumski rezervati

Dragana Petraš / Foto I. Marinković

POSLE više od tri decenije, Srbija će dobiti novi nacionalni park! Planine Kučaj i Beljanica, uz Frušku goru, Đerdap, Taru, Kopaonik i Šar-planinu, biće šesto prirodno područje pod najvišim stepenom zaštite.

U „elitnom“ društvu, ovi predeli netaknute prirode naći će se jer su najveći rezervoar pitke vode u Srbiji, imaju velike površine pod šumama u okviru kojih je nekoliko prašumskih rezervata, tri stroga prirodna rezervata, oko 150 speleoloških objekata, 12 spomenika prirode…

Zvanično proglašenje novog nacionalnog parka „Kučaj-Beljanica“, kako „Novosti“ saznaju, očekuje se naredne godine. Njegova severna „granica“ je Beljanica, a južna Kučaj, pod čijim najvišim vrhom izvire Resava. Obuhvataće 50.000-60.000 hektara, najviše u opštini Despotovac, kao i u atarima Žagubice, Bora i Boljevca. U Zavodu za zaštitu prirode Srbije kažu da će biti svrstan u prvu kategoriju kao zaštićeno područje od međunarodnog i nacionalnog izuzetnog značaja.

– Mnogo je prirodnih vrednosti koje kučajsko-beljanički planinski masiv „kvalifikuju“ da bude proglašen novim nacionalnim parkom u Srbiji – kaže Dragana Petraš, koordinator izrade studije zaštite „Nacionalni park Kučaj-Beljanica“. – Ovo područje je, pre svega, najveći rezervoar pitke vode u Srbiji sa mnogobrojnim kraškim izvorima i vrelima. Osim toga, ima očuvane velike površine pod šumama. Bukove sastojine u okviru kojih je izdvojeno nekoliko prašumskih rezervata. Ujedno, Kučajske planine su najveći nenaseljeni prostor u Srbiji.

Dosad je na području budućeg nacionalnog parka, po rečima naše sagovornice, zaštićeno 12 spomenika prirode, tri stroga rezervata prirode – Vinatovača, klisura Resave i Busovača, kao i jedan predeo naročite prirodne lepote.

– Pećine i drugi speleološki objekti, njih 150, posebno su blago ovog kraja, a najpoznatije su Velika Atula i Radoševa i Zlotska pećina – priča Petraš. – Iz bogatog geonasleđa izdvajaju se Lazarev kanjon, čuvena prerast Samar, uvala Rečke i Busovata. U čitavom području rastu stare, reliktne biljne vrste kao što su tisa, grab, bršljan, jorgovan… Stanište je 755 takozvanih biljnih taksona, što je petina ukupne flore naše zemlje, a čak 45 je u Crvenoj knjizi flore Srbije. Tu raste i srpska ramonda, cvet feniks čijim se nošenjem na reveru u Srbiji obeležava Dan primirja u Prvom svetskom ratu.

Planinska celina Kučaj-Beljanica, kaže naša sagovornica, dom je i za 23 odsto faune gmizavaca, 130 vrsta ptica i 70 odsto ukupne faune sisara. Među njima su i ris, vidra, mrki medved i vuk koji su na Crvenoj listi ugroženih kičmenjaka Srbije.

* Lazarev kanjon / Foto ZZPS / Dragan Bosnić

– Oblast novog nacionalnog parka, istovremeno je bogata i kulturno-istorijskim nasleđem, još od praistorije – naglašava Petraš. – U okolini Despotovca nađeni su najstariji ostaci ljudskih naseobina na ovim prostorima, a naselje u Zlotskoj pećini u kom su izrađivani nakit, alatke i oružje, postojalo je od četvrtog milenijuma pa do sedmog veka pre naše ere. Tu su i manastiri Manasija i Ravanica, ali i Senjski Rudnik, i Aleksandrov potkop, koji je nepokretno kulturno dobro od velikog značaja.

ČEKAJU 20 GODINA

PRVA obimna istraživanja područja Kučaj-Beljanica urađena su još 1949. godine – kaže Dragana Petraš. – Tada su u tom kraju, zaštićeni i proglašeni i prvi spomenici prirode – Velika Atula i Radoševa pećina. Potonja obimna, višegodišnja istraživanja stručnjaka našeg Zavoda potvrdila su da planinska celina Kučaj-Beljanica poseduje osobine nacionalnog parka. A, sama ideja da to i zvanično postane, „provlači“ se dvadesetak godina.

SRPSKE PRAŠUME

PRAŠUME Vinatovača i Busovata su već strogo zaštićeni prirodni rezervati kučajsko-beljaničkog planinskog masiva – objašnjava naša sagovornica. – Poznati su po očuvanim, vrlo kvalitetnim bukovim šumama. Među njima ima mnogo stabala starijih od 200 godina, dok su neka stabla bukve pravi gorostasi – visoki po 46 metara i prečnika većeg od metra.

J. MATIJEVIĆ 

Izvor: novosti.rs/27. maj 2017.

________________________________________________________________

 

MAČJA STRAŽA…

tamoiovde-logo

Mačja straža: Blago carskog muzeja Ermitaž čuva 70 mačaka!

Jedna kineska poslovica kaže „Nije važno kakve je boje mačka, važno je da lovi miševe“… Upravo zbog toga sedamdeset mačaka živi i radi u jednom od najpoznatijih muzeja sveta.

14729159_1224865547536380_3730611967462675330_nVeć vekovima strani gosti su u Sankt Peterburgu navikli da se, pored remek dela u muzeju Ermitaž, dive i mačkama koje se slobodno šetaju po zdanju i love glodare. O neprocenjivom umetničkom blagu sanktpeterburškog Ermitaža brine ovaj “specijalani odred” mačaka.

„Naše mačke su poznate koliko i izložene kolekcije“, izjavila je Irina Popovec, koja je zadužena za oko 70 mačaka koje žive pretežno u podrumu muzeja.

Ispod veličanstvenih dvorana Ermitaža ispunjenih blagom ovog sveta, vijugaju hodnici podrumskih prostorija. U tim podzemnim odajama, ispod Da Vinčija, Rembranta, Van Goga, Pikasa, dijamanata, egipatskih pergamenata, grčkih kipova, žive mačke Ermitaža koje se brinu o tome da se prostorijama muzeja ne zapate miševi i pacovi. Možda deluje rizično gajiti toliki broj mačaka tik uz najdragocenija umetnička blaga, ali u Sankt Peterburgu, mačke čuvari se tretiraju kao pravo plemstvo. One imaju čak i radne knjižice s fotografijama, a osoblje muzeja kaže da ne može bez njihove pomoći.

14666204_1224866820869586_7997614999057744715_nPrema mačkama u Sankt Peterburgu imaju poseban odnos — pre 11 godina lokalna umetnička kolonija proglasila je 8. jun za Dan gradskih mačaka. Od tada se praznik obeležava svake godine. Međutim, dok neke mačke uživaju u kućnim udobnostima, druge su zaposlene. Saznali smo kako žive i rade najpoznatije mačke Sankt Peterburga, „zaposlene“ u Ermitažu.

Njihova priča započinje oko 1745. godine kad je carica Elizabeta I, kći Petra Velikog, naredila da se ‘u Kazanju pronađu najbolje mačke, najveće, spremne loviti miševe’ te da ih pošalju na dvor. Krajem 18. veka, u vreme carice Katarine II, poznatije kao Katarine Velike, dlakave su čuvarke nazivali ‘mačkama Zimskog dvorca’ i bile su njihovi službeni stanari. Tokom opsade Lenjingrada od leta 1941. do januara 1944. navodno je izgladnelo stanovništvo bilo prisiljeno pojesti sve domaće životinje u gradu pa su tako nestale i carske mačke.

Populacija je obnovljena nakon 2. svetskog rata kad su u grad vozom dovezene mačke pokupljene iz cele Rusije. Šezdesetih su se godina toliko razmnožile u Ermitažu da je uprava odlučila da ih se reši, no kad su se nekoliko godina posle namnožili pacovi koji su uništavali sve živo i neživo, još jednom su ‘pozvali’ mačke u pomoć.

Premda borave samo u podrumu, mačja straža nema pristupa u 1000 dvorana muzeja u kojima je izloženo više od 60.000 umetničkih dela, no uprava smatra da je njihova prisutnost dovoljna da glodare drži podalje od umetnina.

ROMANOVI SU ZNALI – GDE MAČKE NEMA MIŠEVI KOLO VODE

14650717_1224865217536413_5557412626108573126_nErmitaž predstavlja jednu od najvećih, najlepših i najstarijih umetničkih i kulturno-istorijskih muzeja u ljudskoj istoriji i kulturi. Njegova ogromna zbirka je izložena u 6 zgrada na obali reke Neve, s tim što je glavna zgrada Zimski dvorac, koji je nekada bio zvanična rezidencija ruskih careva (od 1732. do 1917. godine).

U više od 350 sala izloženo je 60.000 eksponata. Istorija „mačaka čuvara“ počela je za vreme vladavine Jelisavete I Petrovne (1741-1762), ćerke Petra Velikog. Kada je stupila na ruski tron, u Zimskom dvorcu se nakotio ogroman broj glodara. Carica, kao i većina drugih ljudi, nije podnosila repata siva stvorenja. A kada je shvatila da se glodari šetaju čak i po njenim privatnim odajama, izdala je naredbu da u Kazanju u Tatarstanu treba naći što je moguće veće mačore, iskusne lovce na miševe i pacove, koje će u dvorac doneti jedan od zaposlenih, a potom će ta osoba brinuti o tome da li životinje obavljaju dužnost koja im je poverena.

Sledeća na ruski tron došla je Katarina Velika, a tradicija mačaka čuvara je nastavljena. Ova carica je zaslužna za osnivanje Ermitaža 1764. godine, koji je za javnost otvoren 6 godina kasnije. U svim istorijskim zgradama, uključujući i Zimski dvorac, mačke su živele svih proteklih vekova. Svoje vreme nesreće doživele su jedino za vreme opsade Lenjingrada, kako se tada nazivao Sankt Peterburg. Opsada se dogodila za vreme Drugog svetskog rata i trajala je 900 dana. Mnogi žitelji ovog grada umrli su od gladi, pa ne čudi što je ista sudbina zadesila i krznene čuvare.

14522848_1224865917536343_2395391356351408841_nZvanična promena položaja dvorskih mačaka dogodila se posle revolucije i stvaranja Sovjetskog Saveza. Tada su ove životinje izgubile povlašćen položaj i za njih se više nisu izdvajala posebna sredstva iz državne kase. Međutim, mnogobrojni ljubitelji životinja i zaposleni u Ermitažu nastavili su da brinu o njima, hraneći ih, brinući o njihovom zdravlju i starajući se da njihovim četvoronožnim čuvarima život bude što lagodniji.

Ovu ekipu repatih čuvara čine uglavnom obične ulične mačke, a kao i u carsko doba odnosi u njihovoj zajednici počivaju na strogoj hijerarhiji. Mačke se dele u sledeće slojeve: aristokratija, srednji sloj i niži sloj. Svaka grupa zadužena je za određeni deo zgrade.

U samom muzeju nikada ne sme da boravi više od 50-60 mačaka, i to ne zato što se veći broj ne bi mogao nahraniti i smestiti. Naime, radnici muzeja ustanovili su da ako broj mačaka pređe 60, one počinju da se bore između sebe i zanemaruju svoje obaveze. Zbog toga muzej povremeno mora da potraži ljude koji bi pristali da usvoje višak mačaka.

Muzej ima posebne podrumske prostorije gde se čuva hrana za mačke i mesto gde se one smeštaju kada se razbole. U blizini muzeja postavljeni su saobraćajni znakovi koji vozače upozoravaju da su mačke u blizini, kako bi bili oprezniji i usporili. Nažalost, pogibija u saobraćajnim nezgodama najčešći je uzrok smrti mačaka iz Ermitaža.

MAČKE KOJE IMAJU SVOJU LIČNU KARTU I PORTRETE

14681630_1224866044202997_1103945842346000760_nSredinom prošlog veka broj mačaka otrgao se kontroli. Pošto je samo mali broj njih bio sterilisan, muzej je u jednom periodu bio preplavljen mladuncima. Nešto je trebalo preduzeti. Višak mačaka je „preseljen“ u obližnja polja, a nadležni u čuvenom muzeju, naučeni prethodnom greškom okrenuli su novi list. Nastavili su da prihvataju neuhranjene i nezbrinute mačke, ali su i započeli program sterilizacije, a samo su retki primerci ostavljani plodnim.

Zvanično, u muzeju živi 50 mačaka, ali kruže priče da ih ima mnogo više. Tih 50 „zvaničnih“ muzejskih čuvara imaju neku vrstu lične karte sa upisanim podacima o starosti, zdravstvenom stanju, osnovnim karakteristikama i fotografijom. Mačke koje su višak, poklanjaju se zainteresovanima. Njih je uvek mnogo, pa postoji lista čekanja jer građani iz cele Rusije, a ne samo Sankt Peterburga, žele da budu vlasnici kućnog ljubimca kojima ima potvrdu da potiče iz čuvenog Ermitaža. Nije im bitno to što ove mačke uglavnom nisu rasne, bitno je da potiču iz odaja muzeja koji danas čuva jedno od najvećih istorijsko-umetničkih blaga, a kojim su nekada hodali ruski carevi i carice.

Muzejski radnici ne poklanjaju životinje odmah. Oni prvo proveravaju buduće vlasnike, razgovaraju sa njima. Ako vlasnik i životinja ne mogu da nađu zajednički jezik, mačka se vraća nazad u muzej.

Radni dan muzejskog mačka

14729183_1224866400869628_1167821072252458453_nU podrumu Ermitaža živi pedesetak mačaka. One često šetaju napolju ili se „sunčaju“ na klupama pored muzeja, međutim nemaju pristup eksponatima — tamo je životinjama ulaz zabranjen.

„One su razmažene i nežne životinje različitog tipa. Ima onih koje žele da žive zajedno, koje žive u malim porodicama. Ima onih koje žele da komuniciraju, koje se šetaju po dvorištu, a ima i onih koje žele da ih usvoje. One aktivno jure u dvorište Zimskog dvorca. Neke jednostavno vole da se opuste i, na primer, leti se sunčaju duž obale“, izjavila je viši naučni saradnik muzeja Marija Haltunen.

Marija je portparol mačaka Ermitaža. Istina, takva dužnost ne postoji, ali pre 20 godina ona je počela da hrani životinje koje žive u podrumima muzeja i to i dalje radi.

„Tada nam je menza ljubazno davala ostatke hrane i mi smo se spuštali u podrum. Hranjenje i provera životinja oduzimala je do 2 časa dnevno! Vremenom su nam dodelili prostoriju, a zatim tu uveli i vodu. Kasnije su se pojavili i volonteri. Sada o nama čak pišu i knjige“, dodala je Marija.

Danas mačke Ermitaža uživaju u životu. Njih hrane nekoliko puta dnevno. Životinje već znaju vreme obroka i unapred zauzimaju mesta pored posuda za hranu. Novac za hranu daju radnici muzeja, a mačke, takođe, sponzoriše i velika firma za proizvodnju hrane za domaće životinje.

„Radni‘ dan mačke svodi se na to da ona jednostavno postoji, da se šeta, da obilazi okolinu i da se odmara. To, naravno, izgleda pomalo isprazno, ali suština je u tome da obilazeći podrume one ostavljaju karakterističan miris koji osete miševi. Mačke su idealna preventivna mera u borbi sa glodarima“, rekla je Marija.

U Ermitaž kod mačaka
„Mačke Ermitaža“ dobro su poznate turistima kojih oko 3 miliona godišnje poseti muzej. Zato muzejske suvenirnice nude magnetiće, beležnice i razglednice s mačjim likovima, a jednom u godinu muzej priređuje „svečanost mačaka“ koje imaju i svoju internetsku stranicu putem koje Sanktpeterburžani mogu usvojiti mačku iz bivšeg carskoga grada. „Velika je čast udomiti jednu macu iz Ermitaža“, istakla je Irina, prenosi AFP.

14729263_1224866777536257_2532735767845023741_nMačke Ermitaža vremenom su postale jedna od znamenitosti Sankt Peterburga. Neki turisti specijalno dolaze u muzej da bi videli životinje ili da bi se fotografisali sa njima. Ponekad ovde organizuju i specijalne ekskurzije na molbu školskih ustanova.

„Društvo kreativnosti mladih nam je pre nekoliko godina poslala poklone. Oni su napravili dekorativne jastuke za mačke. Kao odgovor na to mačke su im uputile zvanično pismo na memorandumu Ermitaža, u kojem su im se zahvalile na poklonu i rekle da su jastuci toliko lepi da neće spavati na njima, već će ih izložiti i uživati u njima. I zato oni sada vise“, ispričala je Marija.

Muzej čak jednom godišnje obeležava dan „Mačke iz Ermitaža“, kojim se odaje počast krznenoj armiji čuvara. Članovi te armije ovekovečeni su na poznatim portretima koje je izradio umetnik Eldar Zakirov. Digitalne ilustracije izrađene su tako da liče na portrete naslikane klasičnom tehnikom ulja na platnu, a naručene su od strane „Hermitage Magazine“.

Pre godinu dana muzej je predstavio aplikaciju, audio vodič ‘Mačke u Ermitažu’ o prošlosti mačaka uopšteno, a onda i u muzeju, koji možete skinuti preko ovog linka:

https://itunes.apple.com/ru/app/hermitage-museum/id880561085 .

Izvor: HIZU Planeta

__________________________________________________________________________________

CRNI IBIS SE VRATIO U OBEDSKU BARU POSLE POLA VEKA…

tamoiovde-logo

DOBRA VEST

Crni ibis i kašičar ponovo se gnezde na zaštićenom području Obedske bare u Sremu.

aef135c459795beca71d9ebe9835c498

Foto: Pokrajinski zavod za zaštitu prirode/Lorand Vig / Promo Crni Ibis

– To je velika pobedu zaštitara prirode koji su se decenijama borili da ove vrste ponovo vrate na prostor Obedske bare.

Crni ibis se poslednji put na ovom području gnezdio početkom šezdesetih godina, a kašičar ga je napustio kao gnezdarica 1992. godine – kaže dr Slobodan Puzović, pokrajinski sekretar za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu životne sredine.

 

 

2217edbc3f5e687f2620e6709b038181

Foto: Pokrajinski zavod za zaštitu prirode/Slobodan Puzović / Promo Kašičar

Prema njegovim rečima, još 1997. godine pokrenut je višedecenijski program spasavanja ugroženih prirodnih vrednosti Obedske bare pod simboličnim nazivom „Povratak ibisa“, kroz koji tesno sarađuju Mladi istraživači Srbije, Pokrajinski zavod za zaštitu prirode, Pokrajinski sekretarijat koji se bavi oblašću životne sredine, JP „Vojvodinašume“, opština Pećinci, kao i brojne druge nacionalne i međunarodne institucije i fondacije i preko 200 volontera iz mnogih zemalja sveta.

 

cc3d7079f936ffd9b52d2a863b211dd9

Foto: Pokrajinski zavod za zaštitu prirode/Slobodan Puzović / Promo Mladunci crnog ibisa u gnezdu

Revitalizovane su brojne vlažne livade i bare, formirana vodena okna i unapređen vodni režim. Jedan od rezultata je povećanje mešovite kolonije čaplji. Od 200 parova sa tri vrste čaplji, koliko ih je bilo 1992. godine, danas ovde živi 950 parova sa 10 vrsta čaplji i vranaca, među kojima su ponovo i crni ibis i kašičar.

S. Aničić

Izvor: blic.rs/08. 06. 2016.

________________________________________________________________________________

KAD VAS MRAVI GRICKAJU U TRAVI…

tamoiovde-logo

Pre nego što upotrebite insekticid u spreju – razmislite da li insekata možete da se oslobodite i na neki drugi način, potpuno prirodno i bez štetnih posledica po zdravlje i okolinu

Mrav-300x200Insekti mogu da budu korisni zato što oplođuju biljke, služe kao hrana za ptice, gmizavce i sisare, i daju nam med.

Premda bez njih ne bismo mogli da živimo, često nam veoma smetaju svojim ubodima, ujedima i sposobnošću da prenose bolesti.

Ali, borba protiv štetočina koju već godinama vodimo uništila je čitave vrste, i to korisne, i zagadila celu planetu otrovima opasnim i po ljude.

Biljke i drugi prirodni proizvodi, međutim, mogu da zaštite naše kuće od insekata bez takvih posledica. Veliki broj eteričnih ulja odbija insekte. Takva svojstva imaju kedrovo ulje, kamfor, lavanda, nana, eukaliptus, ruzmarin…

Bubašvabe

Pepermintovo ulje, eukaliptus i ruzmarin razmazati pomoću kuglica vate na mesta kroz koja ulaze bubašvabe. Odbija ih i kora od krastavca. Oko frižidera, šporeta i kanalizacije poprskajte bornu kiselinu ili boraks. Ta sredstva ubijaju bubašvabe u roku od 4-5 dana. Još jedan narodni lek je mešavina brašna, boraksa, kakaoa i finog gipsa – od toga se naprave kuglice i ostave bubašvabama. Možete da napravite i klopke – ako zamastite unutrašnjost grlića boce i unutra stavite ustajalo pivo ili živ krompir. Bubašvabe će ući i neće moći da izađu.

Mravi

Ako vam mravi ulaze u kuću, pokušajte da im blokirate ulaz. Iscedite sok limuna ili stavite na to mesto vlažnu mlevenu kafu, biber, ljutu papriku, ugljeni prah, kore od krastavca, mleveni karanfilić, pepermint, boraks ili beli luk. Ako ulaze preko cevi, namažite ih uljem od nane. Držite na raznim mestima u kući nanu i lavandu – one će sjajno rasterati insekte.

Ako vas mrav u znak odmazde ujede, namažite to mesto mešavinom soda-bikarbone i vode.

Pčele

Saznanje koliko su pčele korisne ni najmanje ne umanjuje bol od njihove žaoke. Pčele neće napasti ako ih ne izazovete, ali ako vam se to ipak dogodi, najpre izvadite žaoku tako što ćete je sastrugati a ne izvući pincetom (ako je izvučete otrov može da se razlije).

Povlačite noktom u suprotnom pravcu od ulaza žaoke i to što pre, jer se otrov razliva u roku od dva-tri minuta. Ako na to mesto stavite malo blata, osetićete olakšanje. Ubod ose najbolje se „leči“ sirćetom ili kriškama luka koji se stavljaju na ranu. Ako se u roku od tri-četiri sata od uboda uzmu vitamin C i pantotenska kiselina dobiće se prirodni antialergijski efekti i tako će se smanjiti oticanje.

Ubod pčele može da deluje i na emocije zbog toga može da se uzme i neko prirodno sredstvo za smirenje.

Ako ste alergični na ubode pčela, odmah se javite lekaru.

Buve

Samo 20 procenata buva u kući boravi na domaćim životinjama, ostale žive svuda okolo. Hranite svog kućnog ljubimca kvascem, dovoljna je jedna kašika na svakih 25 kilograma težine i belim lukom (čen-dva), to će terati buve. Prilično je efikasno i trljanje životinje kvascem.

Ogrlicu protiv buva možete da napravite sami – ako potopite komad kože ili konopca u ulje eukaliptusa, peperminta i kedra i ostavite ga 24 časa. Postupak ćete morati da ponavljate svakih nekoliko nedelja. Možete da napravite i sprej tako što ćete u bocu za prskanje sipati vodu i nekoliko kapi spomenutih ulja.

Poprskajte svog ljubimca vodeći računa da mu ne uđe u oči ili usta. Možete da napravite i „herbalne jastuke“ za mesto na kojem on spava: napunite jastučnice mešavinom ruzmarina, trave rute, pelen, žalfije, lovora, eukaliptusa, timijana i kedra.

Muve

Držite muve van kuće pomoću raspršivača za aromaterapiju. Efikasna su ulja kedra, eukaliptusa, lavande i anisa – muva nema, a kuća vam divno miriše.

U svetu je veoma popularno sredstvo koje privlači i ubija muve napravljeno od južnoameričke biljke „quassia“. Na žalost, kod nas se još uvek ne može naći. Možete sami da napravite i lepak za muve – premažute komad hartije medom (rešenje je skupo, osim ako imate svoje košnice).

Komarci

Komarci su najomraženiji verovatno i najopasniji insekti jer prenose bolesti. Ako na telo, na mesta na kojima se osećaju otkucaji srca, stavite kedrovo ulje odbićete komarce. Možete da upotrebaite i mirišljave biljke poput artemezije, lavande ili ruzmarina. Kuvajte vrbovo lišće ili bacite pelen na otvorenu vatru – sve to može da pomogne protiv komaraca.

Ako uzimate 3-4 kapsule belog luka dnevno – komarci vas neće napadati, a i ljudi će vas izbegavati… Vitamin B1 takođe stvara miris tela koji većina buba ne voli. Vitamin B1 treba uzimati nekoliko dana pre nego što se krene u oblast gde ima puno komaraca. Komarce, kako kažu, privlače oni koji uzimaju dosta šećera, alkohola, tropskog voća i sokova. Ako vas ipak ubode, stavite na to mesto blato, oblog od hmelja, limunov sok ili jabukovo sirće. Među uljima koja mogu da se stave direktno na ubod su pepermint, žalfija, limun i ulje čajevog drveta.

Da biste se oslobodili komaraca u kući stavite u raspršivač, eukaliptus, lavandu, ruzmarin, čajevo ulje, bosiljak, karanfil i žalfiju. Možete da napravite i sprej od vode i nekoliko kapi ulja.

Moljci

Pre svega, vunene stvari moraju da budu čiste pre nego što ćete ih ostaviti za zimu. Od moljaca će ih zaštititi vrećice bilo koje kombinacije kedra, lavande, pelena, peperminta, žalfije, kleke, timijana, dubčaca, lucerke, muškatnog oraščića, cimeta i karanfilića. Divno mirišu i štite od moljaca.

Naftalin je hemikalija koja ometa disanje tako da je bolje izbegavati ga.

Krpelji

Krpelji su u poslednje vreme privukli pažnju sposobnošću da prenose opasnu Lajmovu bolest. Simptomi te bolesti su bolovi slični artritisu, jeza, osipi, paraliza lica, glavobolje, gubitak osetljivosti i srčana aritmija.

Kada se vratite iz divljine, proverite da niste pokupili krpelja. Ako su već zakačeni odmah ih uklonite ali vodite računa da im glave ne ostanu pod kožom.

Nemojte da ih čupate niti da ih hvatate za sredinu tela: dezinfikovanom pincetom uhvatite krpelja što je moguće bliže glavi i polako povucite napolje. Ako ne izađe ne vucite dalje, da ga ne biste pokidali. Ili ga naterajte da sam ispadne tako što ćete uz njega držati upaljeni mirisni štapić.

Krpelj će se otkačiti ako ga namažete uljem koje mu zapušuje pore za disanje. Ako ništa ne pomogne, prekrijte ga debelim slojem bilo kojeg šampona. Krpelj će se naći u bezizlaznoj situaciji – pore su mu zapušene, a šampon rastvara masni zaštitni sloj na njegovom telu. Jedina alternativa mu je da „pametniji popušta“, što će svaki krpelj i učiniti.
Krpelje, kao i buve, odbijaju beli luk i kvasac.

Ako ste u prirodi…

Imajte na umu da je priroda stanište insekata. Nosite čarape i obuću. Uvucite pantalone u čarape a košulju u pantalone. Izbegavajte sandale i otvorenu odeću. Ako ste praktični, nosićete dva sloja odeće. Izbegavajte cvetne dezene, plavu boju (koju komarci najviše vole), lak za kosu, parfeme i sjajni nakit, sve to privlači insekte. Boje koje ih najmanje privlače su bela, krem i svetlo zelena.

Kad kampujete odaberite mesto na visini, daleko od ustajale vode. I svakako, iskoristite zimski period da se dobro pripremite. Bar teorijski…
D.V.

Izvor:treceoko.rs

______________________________________________________________

TETOVIRANJE…

tamoiovde-logo

Zbog čega se tetoviramo

Tetoviranje je kao epidemija zahvatilo poznate sportiste, glumce, estradne zvezde, a posle toga sledili su ih njihovi fanovi – danas je teško naći tinejdžera koji na sebi nema bar jedan crtež

Saren-ko-Zabavnik-Dejvid-Bekam-245x300Telo mumije stare 5000 godina, takozvanog Ledenog Čoveka – Ocija otkrivenog u italijanskim Alpima 1991, bilo je prekriveno sa preko 50 tetovaža. Početkom ove godine, 1300 godina stara mumija iz Sudana poslata je na skener. Na gornjem delu unutrašnje strane bedra skener je otkrio tetovažu anđela.

Lista sličnih kurioziteta se samo nastavlja. Zapravo, procenjuje se da je u vreme Kolumbovih otkrića više od hiljadu autohtonih društvenih zajednica širom sveta praktikovalo tetoviranje.

Reč tetovaža, odnosono tattoo na engleskom jeziku, potiče od polinezijske reči tatau koja označava trajne oznake na ljudskoj koži nanete ponekad tokom rituala skarifikacije (urezivanje veštačkih ožiljka na koži) a mnogo češće tokom procesa ubrizgavanja mastila u potkožni deo tela.

U današnjem svetu, tetoviranje je poslednjih decenija steklo veliku popularnost. Razlozi su brojni – od jednostavne želje da se telo ukrasi do iskazivanja večne i duboke ljubavi.

Ono što je manje poznato jeste činjenica da se u mnogim plemenskim zajednicama savremenog sveta tetoviranje obavlja u magijske svrhe.

Tatoo-Trece-oko-300x169

Tetovaža može biti izazovna, ali problem nastaje kad “crtež” dosadi…

Dr Lars Krutak je antropolog koga fasciniraju tetovaže. Toliko, da je poslednjih deset godina proveo putujući svetom i istražujući kako ljudi koriste tetovaže, skarifikaciju i telesne modifikacije da bi kanalisali natprirodnu moć u sopstveno telo.

Svoja otkrića objavio je u knjizi Duhovna koža: magijske tetovaže i sakrifikacija. Krutakova zapažanja prate čudesne fotografije pripadnika animističkih i šamanističkih društava Azije, Afrike, Amerike i Melanezije.

Prvi deo knjige opisuje drevnu veštinu tajlandske tetovaže sak jant svetih monaha koji svoje moći i energiju povlače od samog Bude. Protkano brojnim fotografijama dramatično tetoviranih tela, ovo poglavlje nudi entuzijastima savršen primer ezoterijskog sveta sak jant simbola i njihovog značenja.

Takođe detaljno obrađuje i praksu tetoviranja svernoameričkih i južnoameričkih Indijanaca. Od prerijskih ratnika do amazonskih šamana, tetovaže se nose na telu kao začarani simboli zaštite i sveprožimajuće duhovne moći.

Deo o talismanskoj tetovaži se završava detaljnim opisom pojedinaca koji su stvarali magijske tetovaže i njihovim tehnikama.

Svi domorodački narodi koji su hiljadama godina unazad svoja tela ukrašavali tetovažama praktikovali su šamanizam. Šamanizam se smatra najstarijom duhovnom religijom ljudskih bića. Smrt je prva učiteljica, granica iza koje se završava život i počinje čudo.

Šamanistička religija prožeta je misterijom i magijom, ali je takođe nastala kao deo čovekove potrebe da racionalizuje činjenicu da mora da ubije kako bi opstao: biljku, životinju pa i drugo ljudsko biće koje ugrožava teritoriju i smanjuje mogućnost nabavke hrane. Duše tih ubijenih neprijatelja su imale magijske moći.

Šamanizam je animizam: verovanje da je sveukupni život – ljudski, životinjski ili biljni – prožet duhovnom životnom silom. Žrtveni obredi, posebno žrtve u krvi, bile su poput finansijskih transakcija koje su zadovoljavale duhove. Duhovi su na taj način bili „plaćeni“ zbog svojih usluga čoveku. Krvne žrtve su ponekad prinošene i kao način da se neutrališe kršenje moralnih kodeksa kojih se većina domorodačkih naroda striktno pridržavala.

Na primer, izuzetno tetovirani Iban sa Bornea će poštovati adat – prihvaćeni kodeks ponašanja, komunikacije i života koji upravlja čitavim društvenim bićem njegovog naroda. Adat je čuvar ljudskog i duhovnog života u kome su svi delovi univerzuma zdravi, u miru i izbalansirani.

Kršenje adata dovodi do poremećaja tog kosmičkog blaženstva, pa je potrebno da se pomoću određenih postupaka i rituala ponovo uspostavi balans i da se umiri bes pojedinaca, zajednice i bogova. Po tradiciji, takvi rituali obuhvataju žrtvovanje kokoške, svinje, a u posebnim slučajevima čak drugog ljudskog bića – posebno kada dođe trenutak da se podigne nova duga kuća (u kojoj žive svi pripadnici zajednice).

Cna-ruza-Trece-oko-300x165

Diskretno i – umereno…

Osim uloge čuvara plemenske religije, neki šamani su aktivno praktikovali tradiciju tetoviranja na sebi.

Kod Paivana na Tajvanu, Čukčija iz Sibira i Jupigeta sa ostrva Sent Lorens na Aljasci, žene su umetnice tetovaže i šamani koji kanališu natprirodne moći kako bi izlečile pacijente od „gubitka duše“ – stanja koje se pripisuje duhovima što donose bolest, bilo da su oni ljudskog ili životinjskog porekla.

Pravilan tretman obolelog ponekad podrazumeva da se na tačno određenim delovima njegovg tela ucrtaju lekovite tetovaže ili stave „tetovirane trake“ kako bi se identitet obolelog sakrio od zlonamernih entiteta.

Majstori tetovaža naroda Kajan sa Bornea, a to su uvek žene, tetoviraju simbol koji se zove lukut ili drevna perla na zglobove ljudi kako bi se sperčio gubitak duše. Kada je čovek bolestan to znači da je njegova duša pobegla iz tela, a ozdravljenje znači povratak duše.

Da bi se sprečio odlazak duše, čovek će je „zavezati“ oko zgloba pomoću uzice u koju je utkan lukut ispunjen magijom. Naravno, uzica se može pokidati a perla ispasti, pa će je Kajan zameniti tetovažom perle koja će imati iste moći kao i original i braniće ga od bolesti i zlih duhova.

Mentavai sa Siberitskog ostrva takođe nose komlikovane tetovaže perli na spoljašnjem delu šaka. Ne samo da te tetovaže vezuju dušu za vlasnika, već mu pomažu da daleko spretnije i uspešnije koristi svoje ruke u raznim manuelnim poslovima koji zahtevaju preciznost.

Pripadnici naroda Mentavai važe za najtetoviranije ljude savremenog sveta. Oni kažu da njihova prelepo ukrašena tela veoma uspešno drže njihove duše blizu, jer duše vole lepe stvari poput perli, cveća, naoštrenih zuba, obojenih lica, a iznad svega vole tetovaže!
R. Savić

Izvor: treceoko.rs

__________________________________________________________________________________

KUPUS STAR PET VEKOVA…

tamoiovde-logo

Futoški kupus

PLODNA RAVNICA

Stanovnici Futoga, smeštenog nа sredini toka Dunаvа, na 1270-om kilometru i udaljenog desetak kilometara od Novog Sada, u jednom od najplodnijih delova Panonske nizije, stotinama godina neguju i čuvаju od uništenjа seme svog nаdаleko poznаtog proizvoda: Futoškog kupusa, koji se odlikuje izuzetnim biološkim i tehnološkim kаrаkteristikаma.

kupus2KUPUS STAR PET VEKOVA

Od svojih prvih pomena sredinom XIII veka, Futog je poznat kao prometna trgovačka varoš. Na plodnom tlu i pogodnom mestu, bio je domaćin nadaleko poznatog Mitrovdanskog vašara.

Za vreme turske vladavine, 1578. godine prvi put u istoriji se pominje proizvodnja kupusa u Futogu. Kada vek kasnije Turci napuste ovo mesto, poljoprivreda se obnavlja, mesto se širi i postaje poznato po proizvodnji kupusa.

Ovim proizvodom se snabdevala austrijska carska vojska, plaćao porez i trgovalo kao lekom, čak i od opakih bolesti poput kuge. Izgradnjom puteva i prolaskom pruge kroz Futog, kupus stiže na tržište širom Evrope.

Nа trаdiciji duge proizvodnje Futoškog kupusа i trgovine nа Mitrovdаnskim vаšаrimа, koji se održava baš kаdа futoški kupus dospevа zа berbu, nаstаlа je ,,Futoškа kupusijаdа’’, današnje mesto susretаnjа ljudi, rаzmene robа i informаcijа.

GINISOV REKORD. Futožani su 2008. godine osvojili i Ginisov rekord za najveće jelo od kupusa u jednoj posudi, kada su napravili 6556 sarmi.

kupus3FUTOŠKI KUPUS

Osnovne karakteristike Futoškog svežeg kupusa su kvalitetan i pogodan hemijski sastav sa većim sadržajem šećera, malim sadržajem kiselina i belančevina.

List Futoškog kupusa je nežne građe i tanke nervature i kompaktno preklapa dve trećine glavice.

Ove osobine ga izdvajaju kao najpogodniju sortu za upotrebu kako svežeg tako i namenjenog kišeljenju, kada se postižu najbolje organoleptičke osobine.

Ovaj kupus pripada beloj vrsti kupusa, a njegova srednje kasna i kasna sorta su namenjene kišeljenju i potrošnji u svežem stanju. Glavica je blago spljoštenog-ovalnog oblika sa slabo naglašenom nervaturom i prosečnom težinom od 1,5 do 3,5 kilograma. Listovi su tanki i lako savitljivi. Futoški kiseli kupus je ćilibarno-žute boje, umereno kiselog i slanog ukusa, rastresitih i elastičnih glavica.

BRIŽLJIVA SELEKCIJA

Futoški kupus je autohtoni kupus izdvojene populacije koja se po svojim karakteristikama razlikuje od ostalih belih kupusa. Njegova specifičnost je u selekcionom radu kojim su očuvane karakteristike populacije, dok je tehnologija proizvodnje uobičajena.

Proces proizvodnje kisleog kupusa je fermentacija šećera sadržanog u svežem kupusu u mlečnu kiselinu (mlečno kiselinsko vrenje).

Sprovedena je potpuno prirodno, u veoma strogim higijenskim uslovima uz dodatak kuhinjske soli ali bez dodataka drugih aditiva i konzervanasa, čime se postiže prepoznatljiv ukus i blagi, prijatni miris Futoškog kiselog kupusa.

kupus4

FUTOŠKI KUPUS NA STOLU. Na stolu, Futoški kupus se nalazi u svežem stanju, kao salata od svežeg ili ukiseljenog kupusa ili u jelima sa povrćem ili mesom.

PONOS FUTOŽANA

Geografski položaj, klima i sastav zemljišta presudni su faktori u stvaranju ove od davnina poznate i nadaleko čuvene sorte. Futoški kupus, kroz vekove, trpi određene promene uslovljene klimatskim, prirodnim i ljudskim faktorima, ali je sva svoja kvalitetna svojstva zadržao i do danas. Futoški kupus se izvozi u nekoliko zemalja Evrope, a prošle godine je prva pošiljka otišla i za Australiju.

Izvor:agrarije.com
________________________________________

RITUAL UDVARANJA…

tamoiovde-logo

Simpatični Kakapo: Najneobičniji papagaji na svetu

Kakapo papagaji sa Novog Zelanda su jedinstvena bića na nekoliko načina. Ne samo da su najteži papagaji, teški i do 4 kg, već su jedini na svetu koji ne mogu leteti, kao i jedini noćni papagaji. Oni se takođe ubrajaju i među ptice koje žive najduže, u proseku – 90 godina.

KakapoAko ugleda čoveka u divljini, preterano prijateljski raspoloženi Kakapo će mu odmah prići. A ako se prepadne, on nikada ne beži, već se jednostavno zamrzne u mestu.

Nažalost, ova simpatična i neobična stvorenja su kritično ugrožena vrsta, a krivci su ljudi (kao i obično) koji su u njihova prirodna staništa doneli pacove, a zatim i mačke.

Njihovo prirodno stanište se danas svodi na svega nekoliko zaštićenih ostrva Novog Zelanda gde ih volonteri redovno obilaze i koja su u potpunosti očišćena od uljeza koji su u poslednjih 100 godina smanjili njihovu populaciju na svega 30 jedinki.

Kakapo-1Danas, njihova populacija u divljini broji manje od 150 jedinki (124, prema podatku iz 2012. godine) – toliko malo da gotovo svi imaju i svoje ime.

Ipak, napori da se ove simpatične i jednistvene ptice spasu od izumiranja urodile su plodom, jer se u poslednjih 10 godina njihov broj utrostručio, a nadamo se da će se pozitivan trend nastaviti i u budućnosti.

Kakapo je ptica koja živi izvan vremena. Ako pogledate u njihovo veliko okruglo zelenkasto-smeđe lice, ono ima izgled nevinog nerazumevanja, zbog kojeg ih želite zagrliti i reći im da će sve biti u redu, iako znate da verovatno neće.” – Douglas Adams

Kakapo-2Kada je reprodukcija u pitanju, Kakapo papagaji imaju više problema. Pored toga što su ženke poprilično nezainteresovane, mužjaci ne mogu razlikovati ženku od bilo koje druge životinje, pa se ponekad pokušaju pariti i sa predatorom, koji ih naravno pojede.

U slučaju da u blizini nema niko drugi s kim bi se Kakapo mogli pariti, čak i glava fotografa izgleda privlačno.

Nezainteresovanost ženki često dovodi do potencijalno smrtonosne muške seksualne frustracije.

Ali to nije sve. Kao što smo rekli, kakapo papagaji su jedinstveni na nekoliko načina, pa su tako i njihovi rituali udvaranja jedinstveni.

Kakapo-4Sezona parenja obično počinje oko decembra, kada se mužjaci grupišu i penju na obližnje stene, te započinju sa svojim zavođenjem ženki. Svaki na svoj način pokušava da zadobije pažnju potencijalne partnerice.

Ovakvo ponašanje je poznato kao ‘Lek’, a Kakapo su jedina vrsta papagaja na svetu, te jedina vrsta ptica na Novom Zelandu sa ovakvim načinom udvaranja.

Tokom rituala udvaranja, svaki mužjak započinje sa ispuštanjem ‘Sonic boom’ zvuka koji se čuje na udaljenosti od 5 km, najavljujući svim ženkama u području da je on spreman za parenje. Nakon 20-30 bumova, mužjaci počinju ispuštati piskutavi zvuk, ili ‘Ching’.

Kakapo-3Mužjaci koji se takmiče jedni protiv drugih mogu proizvesti na hiljade ‘bumova’ za jednu noć.

U stvari, ovo je za njih nešto kao puno radno vreme, jer njihove serenade traju po 8 sati dnevno, a ženke im ponekad ne prilaze i po 3 meseca, iako ih mužjaci svaku noć zovu bez prestanka.

Izvor: pixelizam.com

_________________________________________________________________________________

ŠUŠTE ČEMERNI, SLOMLJENI KURUZI…

tamoiovde-logo

 Jazavac pred sudom

Jazavac pred sudom je satira koju je Petar Kočić napisao 1903. godine u Beču za vrijeme studija, a objavljena je 1904. godine. Radnja počinje kada David Štrbac, bosanski seljak, dolazi u sud noseći u vreći jazavca s namjerom da ga tuži za pojedeni kukuruz.

c7f62898-e06d-4e1c-9a3c-5dd245a9cc7d

foto: emaze.com

SUDAC: Što si vodio ovog lopova pred sud? Što ga nijesi odma’ na njivi ubio?

DAVID: Kako sam budalast, more biti da bi’ i to učinio da ne znam današnjeg reda i zakona. Ama, šta bi ti glavati gospodine, duljio, otez’o i natez’o: znam zakon, pa neću preko zakona. Neću preko zakona, pa ubi me!…

Neke godine, dok još nijesam bio svještio vašeg zakona, ubio sam u toj istoj njivici jednog jazavca. Biće valjda brat ovog lopova. U’vati me carski šumar i oglobi s pet vorinti. Kad metnu pare u džep, oštro mi zaprijeti: „Ne smiješ to više činiti, jer i jazavca današnji zakon brani!“ E, kad brani, nek mu i sudi, kad štetu počini!…

Samo imam ono nešto krezube babetine, i tu njivicu kuruza što sam imao, pa mi ovaj lopov stra i sa zemljom sravni. Osušili se jadni kuruzi, pa kad prođem pokraj njivice, obuzme me tuga i žalost. O, kako tužno šušte čemerni, slomljeni kuruzi! Rek’o bi čo’jek da uzdišu za osvetom i pravdom… Samo (plače) samo sam tu njivicu kuruza im’o, pa…

PISARČIĆ (zajedljivo): A kako ti se zove njivica? To treba slavni sud da zna.

DAVID (tare suze): Čudnovato se, dijete, zove njivica. Zove se Ni Davidova, nicarska, nispa’ iska . Tako joj je ime i tako je, čini mi se, vođe u sudu zapisato.

SUDAC (smije se): U tebe, Davide, sve to nekako zapetljano. Kako se to zove njivica? Ni Davidova, ni carska, nispa’ iska ? Kako to?

DAVID: E, tako, gospodini moji. Sve ću vam kazati po redu i zakonu. To je njivica krčevina. Ja sam iskrčio, pa velim: moja je. Oko te njivice carska šuma. Na kraj njivice, upravo kad se pođe Markanovom točku, stoji dirjek, uboden u zemlju, s one dvije k’o kantarske kuke (C. Š .). To vele, ko piše: carska šuma. Bože moj, bože, čudne ljepote u vašeg cara! Bože moj, bože, svakom li se danas odaje čast: carska šuma!

Za turskog suda: svačija, ničija šuma, a danas carska šuma. Pa kažem vam, oko te je njivice carska šuma, te gruntovnik veli: „Istina, Davide, ti si je iskrč io, ali to je carska šuma. Pošto si iskrčio carsku šumu, ostala je carska zemlja. Š uma je carska, pa i zemlja mora biti carska.“

Sad dolazi spa’ija: „Lažeš, Vlaše! Nisi je iskrč io, već je to, bivakarce, od davnina ziratna zemlja, a svaki komadić ziratne zemlje moj je!“ Na čijoj je strani prava, ne znam. Samo znam da zato svijet tu njivicu zove Ni Davidova, ni carska, ni spa’ijska. A ja bi’ rek’o da svijet u neku ruku ima pravo, jer ta njivica, kako ste čuli, nije ni moja, ni carska, ni spa’iska, već ovog prokletog lopova, a brezakonika!

Dok se mi ‘vamo svađamo i prepiremo čija je, a on se poistija sladi i deblja, što ‘no vele k’o šokački pratar. Zato vas molim i preklinjem, da ga što teže osudite. Meni je ovaj slavni sud mlogo dobra učinio. Od mloge me je bijede i nevolje oslobodio…

SUDAC: Baš od mloge te nevolje oslobodio? Kako to?

DAVID: Da, da, od mloge me bijede i napasti oslobodio. Sve ću vam, gospodini moji, kazati po redu u zakonu. Imao sam sina. Snažno, mlado i vitko momče k’o jela. Nije bio nimalo na me nalik. Bacio se bio na đeda, moga oca, što je u pošljednjoj buni u Crnim Potocima pogin’o. Snažno i vitko momče, ali naopako i zločesto, da bog milostivi sačuva! Uzeše ga u vojsku, poslaše ga u Grac i ja danu’ dušom.

Lani, oko Časni’ veriga, donese mi knez crnu knjigu i tri vorinta: „Davide, umro ti sin, pa ti carstvo šalje tri vorinta. To ti je nagrada.“ „O, dobre carevine, krst joj ljubim!“, lijepo ja jauknu’ od radosti, a žena i djeca zaplakaše. „Brate, kneže, vrati ti ta tri vorinta carevini. Pravo će biti bogu i ljud’ma, da to carevina uzme sebi k’o reće kaz’ti, neku nagradu, jer ona je mene od napasti oslobodila.“

– Onda sam imao jednu kravu, dobru, debelu kravu. Od usta sam svoji’ otkid’o, pa sam njoj dav’o. Kažem vam, dobra, debela krava, ali zijanćerasta, da bog zakloni! Satra mi svake godine ljetinu. Doču to nekako slavni sud. Eto ti jednog dana onog šikucije, što kupi miriju i porez: „Davide, veli, dočuo sud da te snašla bijeda, pa me je posl’o da… Kako bi bilo da mi ti nesretnu kravu preteslimimo carevini, pa nek se ona tamo š njom muči i devera?“ „‘Vala, velim ja, carevini, koja se toliko za me brine! Vodi, brate, vodi odma’!“

– Onda sam im’o čet’ri koze. Za turskog suda mirne k’o ovčice, a kad zastupi ukupacija, ošjetiše i one slobodu, bog i’ ubio, pa se ne daju snositi! Počne i’ ona moja krezuba babetina musti, a pošljednja nogom u kab’o, pa prolije vareniku. Doču jope’ nekako carevina. Eto ti šikucije: „Pomozi bog, Davide! Zdravo, mirno?!“ „Dobro, ‘vala bogu, kako si ti?“

Tuj se upitasmo za zdravlje, dok šikucija poče: „Tebe, Davide, zar jope snašla napast: nemirne ti koze, pa prolijevaju vareniku? Kako bi bilo da i’ predamo poreznom uredu, pa nek on š njima muči?“ „O, da dobre carevine, milostivi bože!“, zaneso’ se ja i lijepo jauknu’, od nekakve silne miline, a žena i djeca od velike radosti zajecaše. „Goni, brate, ljubim ti stope tvoje, goni!“ I, boga mi, čo’jek – ‘vala mu, ‘vala i njemu i premilostivoj carevini! – oćera nesretnice i oprosti me napasti.

– Od svega mala i imaća ostade mi još jedan prasac, ali zijanćerast i nesreća jedna! Potra kuruze, pojede tikve i misirače, sve pojede i proždra, da oprostite, k’o kakav šikucija. Napravim mu jarmac i metnem mu ‘vako k’o sad tebi (sklapa ruke i pokazuje na pisarč ića) i, ne budi primijenjeno, oko vrata, ali ne pomaže. Skočio svijet na me k’o na bijelu vranu: „Tvoj prasac, Davide, upropasti i tebe i nas!“ Od usta do usta, dok i carevina ne doču. Eto ti šikucije: „E, baš si, veli, Davide, baksuz! Ni u čemu ti se ne da!“ „Dosta, brate! Znam!“, viknu’ ja, pa ga zagrli, i poljubi’. „Dosta! Goni! ‘Vala ti, ‘vala i tebi i premilostivoj carevini, koja se ona za mene toliko brine? ‘Vala vam đe čuli i ne čuli!“

PISARČIĆ: Ne znate vi, gospodine, još ovih bosanskih seljaka. Danas ovaj David hvali i uznosi carevinu do neba, a sjutra bi se, onako sakat diga’ u bunu i poša’ protiv ovog slavnog suda. Znamo se, Davide, znamo. Svi ste vi jednaki.

DAVID (unosi se pisarčiću u oči): Ko? Ko, bolan? Zar da se ja dignem u bunu? Drago moje dijete, vidim, pametan si i učevan si, ali nemoj me, tako ti carskog kruva, musavediti i bijediti kod ovog carskog suda! Zar da se ja dignem u bunu? Bolan, bolan, ja bi’ glavu svoju položio za ‘vaj sud!… Nego, preklinjem te, glavati gospodine, da ovog lopova što teže osudiš. Svega me upropastio. Skini mi ga s vrata, tako ti carske službe!

Nas je, seljake, kažem vam, ovaj slavni sud od mlogo čega oslobodio. Ne riču nam više sa plandišta zadrigali bakovi niti nam bodu čeljadi; ne taru nam više silne volovanice plotova i ušjeva k’o u ono staro, blentavo, tursko vrijeme. Danas ne mereš vidjeti u svijeta žirovine i bakovite sermije. Što nam je slavni sud ostavio, to je mirno, ćudevno, pametno; istina malo šašavo i slabo, ali za nas, blentave Bošnjake, i nije drugo!…

PISARČIĆ: E, ta ti je, Davide, na mjestu.

jazavac_pred_sudom_izabrane_pripovijetkeDAVID: Svaka je moja, d’jete, na mjestu, svaka! Nemoj misliti da nije. Nego, kažite vi meni, ‘oćete li već početi ovog brezakonika osuđivati ili nećete, da znam na čemu sam?

SUDAC: Ti si, Štrbac, prava pravcata budala! Jazavca osuđivati! Ti si lud, čovječe!

DAVID (kao uvrijeđeno, ljutito): Nemoj ti, gospodine tako! Dok jadni težak svješti vaš red i zakon, a vi odma’: ti si lud, ti si budala…

Petar Kočić
Izvor teksta: 6yka.com

_________________________________________________________________________________