SRPSKA ŠLJIVA KAO BREND…

 Čačanska lepotica najpopularnija, prastaroj srpskoj Požegači preti nestajanje

Srpska šljiva pravi je domaći brend među voćkama. Ona čini 40% stabala u Srbiji.

U Srbiji se gaji veliki broj sorti, od autohtonih, čiji je tipičan predstavnik šljiva požegača, prastara i autohtona srpska sorta šljive, pa do najplemenitijih.

Prva u julu kreče čačanska rana, ali i odomaćena nemačka sorta rutgešteter. Zatim sredinom meseca pristiže kalifornijska plava šljiva, a kraj meseca i ceo avgust rezervisan je za domaće sorte: timočanku, čačansku najbolju, čačansku lepoticu, čačansku rodnu…

U septembru nam stiže najbolja od najboljih, originalna, domaća, srpska šljiva požegača, ali, tu su i ruska šljiva i američki stenlej.

Od drugih sorti u Srbiji se po gde-gde gaje i: aženka, belošljiva, viktorija, drenovka, zelena renkloda, ilinjača, imperial, Italijanka, metlaš, Moravka, nansijka, papračanka (debeljača), prezident, sitnica, trnovača, fruškogorska bela, cimerova rana, crvena ranka, džanarika…

Procenjuje se da autohtone sorte, čiji prinosi osciliraju i lošijeg su kvaliteta, čine polovinu ukupnog broja stabala. Otkup šljive se kreće od osam odsto do 15 odsto ukupne proizvodnje, a veoma male količine se prodaju u svežem stanju.

I ne vole samo Srbi u Srbiji srpsku šljivu. Srpske sorte šljive su među vodećim u Češkoj, a jedna od najzastupljenijih je čačanska lepotica.

Ipak, autentična i najstarija sorta šljive sa naših prostora je čuvena požegača (madžarka, bistrica). Ova prastara odomaćena sorta, kroz istoriju je uvek bila najzastupljenija među sortama šljiva u Srbiji.

Smatra se najkvalitetnijom sortom šljive uopšte, mana su joj samo relativno sitni plodovi, ali veliki problem u njenom gajenju predstavlja izuzetno izražena osetljivost prema virusu šarke šljive, koja ugrožava sam opstanak sorte.

Deblo požegače je osetljivo na izmrzavanje, naročito na jugozapadnim položajima. Kruna je gusta, piramidalna, i odlikuje se velikom nosivošću. Grane su elastične i retko se lome pod teretom ploda. Može se kalemiti na dženariku i belošljivu. Kasno lista, naročito klonovi poznati u narodu kao poznice.

Cveta kasno i eksplozivno, a jedan pupoljak sadrži 1,3 cveta. Samooplodna je, pa može da se gaji u monosortnim zasadima bez oprašivača. Počinje da rađa u četvrtoj godini i, uz primenjenu punu agrotehniku, rađa redovno i obilno.

Smatra se da je u Evropu (Grčku) došla još pre nove ere. Nekada je bila vodeća sorta šljive kod nas. Sazreva krajem avgusta i početkom septembra a na većim nadmorskim visinama i kasnije. U hladnjačama se plod može čuvati do mesec dana.

Šta dalje sa ovom sortom, velika je dilema ne samo kod proizvođača već i od naučnih institucija, upravo zbog njene preosetljivosti na virus šarke. Požegača je pronela slavu srpskog šljivarstva po svetu.

 Najveću ekspanziju imala je krajem 19. i početkom 20. veka. Tada se požegača u Srbiji proizvodila u velikim količinama, sušila, prerađivala u pekmez i rakiju i izvozila po celom svetu. Godine 1917. otkriven je virus šarke šljive u Ćustendilu u Bugarskoj i od tada počinje propast i nestajanje požegače kao sorte.

U Srbiji, ova sorta se do današnjih dana najviše zadržala u njenim zapadnim delovima. Istočna, centralna i južna Srbija skoro da nemaju požegače i zdravih stabala koja imaju ekonomsku opravdanost gajenja.

U valjevskom kraju i ostalim delovima zapadne Srbije požegača se najviše gajila i širila šezdesetih godina prošlog veka. Tada su na imanjima zadruga pravljeni veći kompleksi zemljišta na kojima su podizani zasadi požegače. Pored zasada, u skoro svakoj zadruzi pravljene su i industrijske sušare za sušenje plodova. Sada tih zasada nema, oni su pokrčeni, zemlja vraćena bivšim vlasnicima, a sušare porušene ili van funkcije. Nestale su velike površine pod šljivom požegačom.

U proizvodnju je uvedena američka sorta stenlej, sorta krupnijeg ploda i tolerantna na šarku. Ona se brzo širila po Srbiji i sa sobom nosila virus šarke koji će se kasnije raširiti po celoj zemlji i doprineti ubrzanom propadanju požegače.

Kada svi Srbi jednoga dana budu stali pod jednu šljivu, kako kaže stara narodna izreka, ni ta šljiva, po svemu sudeći, neće biti srpska.

Izvor: opanak.net, zdravasrbija.com

---

VINO OD ŠLJIVE – NEOTKRIVENA HARMONIJA UKUSA…

Prerada šljive u vino je neuobičajena u našoj zemlji, pa čak i u čitavoj Evropi. Velike količine kvaltietnih plodova ove voćke se mogu iskoristiti za proizvodnju vina, za koje naš sagovornik kaže da bi se svako pozitino iznenadio kada bi osetio specifičnu aromu.

U našoj zemlji šljiva se tradicionalno koristi za proizvodnju rakije, kao i za džemove i slatko. Uprkos tome što je Srbija jedan od najvećih proizvođača ovog voća na svetu, sa godišnjom proizvodnjom od oko 600.000 tona, proizvodnjom vina od šljive se do sada niko nije bavio. O načinu proizvodnje i karakteristikama ovog vina pričali smo sa dr Urošem Miljićem sa Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu.

„Vina od šljive mogu se proizvesti od svih sorti domaće šljive (Prunus domestica L.), koje se uzgajaju kod nas. Međutim, kvalitet dobijenih vina se može značajno razlikovati u zavisnosti od upotrebljene sorte. Pošlo se od ideje da se pre svega koriste rakijske sorte šljive, s obzirom na njihovu izraženiju aromu u odnosu na klasične stone sorte. Takođe, mora se u obzir uzeti i sastav i sadržaj bojenih materija, smeštenih u pokožici, koje nisu toliko bitne u proizvodnji rakije. Iz tih razloga, u mojoj doktorskoj tezi, analiziran je mеhаnički i hеmiјski sаstаv tri sоrtе dоmаćе šlјivе rаzličitih еpоhа sаzrеvаnjа – Čačanska rana, Čačanska lepotica i Požegača, te je i ispitan njihov potencijal za preradu u vino“ objašnjava Miljić.

Proizvodnja vina od šljive ne postoji ni u Evropi

Velike količine ovog voća koje se proizvedu u našoj zemlji, dobrim delom se izvoze u svežem stanju, dok je sa druge strane trend proizvodnje i konzumiranja voćnih vina praktično zanemarljiv. Naročito je interesantno da u celoj Srbiji, pa i Evropi ne postoji proizvodnja vina od šljive. O karakteristikama ovog vina naš sagovornik kaže:

„Senzorna svojstva vina od šljive su generalno dosta specifična. Boja može da varira od svetlo do izrazito tamno crvene. Miris i ukus bi se mogao uporediti sa nekim vinima od grožđa, ponekad može da podseća na Portugizer i Frankovku, ali definitivno u prvom planu je karakteristična aroma šljive“.

Doktorska disertacija na temu vina od šljive

Miljić dodaje da se prоizvоdnjа vоćnih vinа tеhnоlоški nе rаzlikuје znаčајnо оd prоizvоdnjе vinа оd grоžđа, аli da ipak nije dovoljno istražena. S оbzirоm nа spеcifičnоsti šlјivе kао sirоvinе, prе svеgа u pоglеdu fizičkо-hеmiјskih pаrаmеtаrа kvаlitеtа, bilo je nеоphоdnо svеоbuhvаtnim istrаživаnjеm cеlоkupnоg pоstupkа prоizvоdnjе оmоgućiti dоbiјаnjе finаlnоg prоizvоdа nајvišеg, stаndаrdizоvаnоg i prеpоznаtlјivоg kvаlitеtа.

„Pоd timе sе pоdrаzumеvа ispitivаnjе pоstupаkа primаrnе prеrаdе vоćа i prоcеsа fеrmеntаciје u cilјu prоnаlаžеnjа оptimаlnih uslоvа prоizvоdnjе (tеmpеrаturа, pH, trеtmаn vоćа еnzimimа, pоstupаk mаcеrаciје, izbоr sоја kvаscа itd.) vinа оd šlјivе. Zа kvаlitеt gоtоvоg vinа оd vеlikе vаžnоsti su i prоcеsi sаzrеvаnjа i stаbilizаciје, gde je takođe pokazano da ova vina nisu namenjena višegodišnjem čuvanju„, objašnjava Miljić.

Od 2011. godine Miljić radi na Odeljenju za Tehnologiju vina i jakih alkoholnih pića. Temom proizvodnje vina od rakije bavio se u sklopu svoje doktorske disertacije. Do odluke da se bavi ovom temom u sklopu doktorske disertacije došao je u dogovoru sa svojim mentorom, porf. dr Vladimirom Puškašem.

Unaprediti vinsku kulturu u Srbiji

S obzirom na godišnje prinose i kvalitet plodova, Srbija definitivno ima veliku perspektivu u proizvodnji vina od šljive, smatra Miljić:

„S obzirom na specifičnosti senzornih svojstava ovog vina, verujem da bi mnogi bili iznenađeni onim što šljiva može da ponudi kao sirovina za proizvodnju vina. Naravno, potrebno je odmah naglasiti da je u pitanju specifično voćno vino, i ne treba ga odmah prilikom degustacije upoređivati sa vinom od grožđa. Mislim da je perspektiva ovog vina u velikoj meri određena potrebom za daljim unapređivanjem vinske kulture u Srbiji“.

Foto: Mira Pavlaković

Autorka Julijana Mijajlović

Svi tekstovi autora

Julijana je master diplomirani agroekonomista. Autor nekoliko naučnih radova. Moto: „Ko hoće nešto da učini, nađe način, a ko ne želi, nađe izgovor“.

Izvor: agroklub.rs/Datum: 23.01.2017. 

________________________________________________________________________________

PPOMOVIŠE LJUBAV I BRAK…

NE SAMO O POSLU: MATIČARKA GORDANA ZORIĆ

Venčala je više od 10.000 parova i postala poznata po tome što je uvek bila spremna da mladencima izađe u susret, makar izgovarali „da” u vodi, u vazduhu, na klupi u parku…

Gordana Zorić (Foto: Privatna arhiva)

Matičarka Gordana Zorić će narednog vikenda biti na novom specijalnom zadatku u Kraljevu u Dolini jorgovana. Jer nekad davno iz velike ljubavi prema francuskoj princezi Jeleni Anžujskoj, koja mu je 1250. godine postala žena, srpski kralj Uroš Prvi Nemanjić, odlučio je, da celom Ibarskom dolinom, od Kraljeva do Raške, zasadi mirisno lila i belo cveće kako bi ulepšao sure litice i budućoj kraljici dočarao rodnu Provansu.

U znak sećanja na francusko-srpsko prijateljstvo i njihov srećan brak, sklopljen pre 765 godina, u Kraljevu će, od 23. do 25. maja, u podne biti organizovano i kolektivno venčanje, ispred spomenika u centru Kraljevu.

Za ovu manifestaciju nazvanu „U Dolini jorgovana” jedan glumac će izgovarati tekst, kraljevački matičari završiti administrativni deo, a Gordani, kao osobi od iskustva, pripalo je zaduženje da pomogne kolegama oko protokola: da uzima lične karte kumovima dok se mladenci budu potpisivali…

– Tog dana dogodiće se i jedna novina – obnova zaveta. To nije zakonska forma. Na taj način ljudi koji su u braku žele da pokažu kako se i dalje vole posle 20 ili 30 godina zajedničkog života – najavila je Gordana, inače inicijator kolektivnog venčanja u Beogradu 1999. godine, koje je kasnije preuzela Skupština grada.

– Tu ideju osmislila sam ne znajući da ćemo da budemo bombardovani. Kad je počelo, mislila sam da odustanem, ali mi mladenci nisu dozvolili. Drago mi je što je ta manifestacija opstala. Smeta mi jedino što se svake godine lažno predstavlja da je bilo 1.000 parova, a nikada taj broj nije prešao 100. Ja sam prvi put venčala 19 mladenaca. Pa i toliko njih je značilo mnogo u momentu kada je moja zemlja bila napadnuta a mi time prosto prkosili. Živela sam za taj dan jer je ta slika iz Beograda otišla u svet. Neki su tako saznali da im se ćerka udaje, jer su je videli na televiziji – priseća se matičarka koja je 26. decembra prošle godine zvanično otišla u penziju, ali i dalje radi punom parom.

Venčanje u porodilištu

Uvek je isticala da joj je najvažnija porodica, a onda i posao, kojim je bila očarana.

– Zahvalna sam Bogu što mi je pružio priliku da promovišem ljubav i podstičem ljude da se vole, žene i udaju. Radila sam to iskreno, iz duše, i verovatno zato i imam toliko, kako bi današnji klinci rekli, fanova. Dok su zakazivali venčanje, redovno su mi poveravali gde su se i kako upoznali. Posle su svraćali da sa mnom podele radost kada im se rodi dete ili da se pohvale nečim drugim. Sve me je interesovalo. Koliko samo tih priča imam u glavi.Ne mogu svih ni da se setim. Pokušala sam te svoje utiske da beležim u kompjuteru, misleći da ću jednoga dana, kad budem u penziji, od tog materijala da napišem roman. To želim i dalje, mada prosto ne uspevam, stalno mi nedostaje vreme – kaže naša sagovornica.

Gordana je venčala više od 10.000 parova. U javnosti se pročula po tome što je uvek bila spremna da mladencima izađe u susret i ispuni njihove maštovite prohteve.

– U zakonu piše da se venčanje obavlja u sali propisanoj za to ili na nekom drugom mestu. To drugo mesto podrazumeva da, recimo, matičar ode u bolnicu, ako je neko na lečenju, ili u stan, ako je nepokretan. Priča o neobičnim venčanjima počela je slučajno, kada je 1992. godine dvoje mladih došlo da me pita da li mogu da dođem i venčam ih u Domu JNA. Nisam imala ništa protiv, saglasio se i predsednik opštine i tako je počelo – seća sematičarka koja je od tada bukvalno sve želje mledenaca ispunjavala, čak i kada su budući supružnici u bračne vode želeli da uplove u neuobičajeno vreme i na najluđim mestima. Nikada nije rekla „ne može”, šta god da su tražili.

Venčavala sam i u osam uveče, i u ponoć i pred zoru, u panoramskom balonu nekoliko puta, ali i u avionu, u porodilištu, u Zoološkom vrtu, na klupi u parku gde su se upoznali…. I za vreme pomračenja sunca sam takođe venčavala. Bilo je onih koji su sudbonosno „da” preda mnom izgovarali skačući padobranom tik pre nego što su dotakli tlo. Bračni zavet potpisao je i jedan par koji je izronio iz jezera na Adi, pa su se, umesto u venčanici i svečanom odelu, na večnu ljubav zakleli u ronilačkim kombinezonima. Kao šlag na torti došlo je kolektivno venčanje za vreme bombardovanja, a sada, evo, i ovo u Dolini jorgovana – sa zadovoljstvom se preslišava.

Sam Bog zna koga je sve i na koji način venčala, ali ne zaboravlja da je venčalai našeg bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića. „Njeni” mladenci bili su i sportisti, i glumci, i režiseri, i ministri, i umetnici svih fela, i poznate i nepoznate ličnosti, i stariji i mlađi… O tim njenim venčanjima mnogo se pisalo, a kada bi je novinari pitali koje je ostavilo najveći utisak na nju, nekako bi se po pravilu prvo setila venčanja u porodilištu, za koje se, zapravo, i ne može reći da je mladalački hir. Čitav ceremonijal zakazan je u restoranu, ali je mlada bila u poodmakloj trudnoći, pa je iznenada, ipak, morala u bolnicu. Svatovi su, međutim, krenuli za njom.

– Zamislite, venčavam ljude, a ona najedared počne da vrišti: „Pukao mi je vodenjak!” Ja se tu oduzmem i pomislim da li ću da budem babica ili matičar. Ona se pribrala, pa kaže: „Nemojte da žurite, prvo ćemo svi na žurku, pa ću ja na porodiljski sto.” I zaista se tako i dogodilo. Srećni tata je sutradan došao da mi kaže da su dobili jednog malog batu – priča i danas ushićeno.

Kada se zaposlila u beogradskoj opštini Stari grad, Gordani ni na kraj pameti nije palo da je to korak do poziva matičara. Pošto joj je kancelarija bila na prvom spratu, gde sedi i predsednik, počela je da razmišlja o sigurnijem radnom mestu, na koje neće uticati promena rukovodeće garniture, i došla je na ideju da je to mesto matičara.

Ona neće ponovo da se venčava…

Prvo što je uradila kada je prešla na novi posao bilo je da organizuje druženje svih beogradskim matičara, pozvavši ih sve u Skadarliju. Međutim, u tu kafanu nenajavljeno je banula i ekipa RTS-a koja je šetala gradom, pa su na licu mesta morali da improvizuju venčanje za kamere. Venčali su se kolega iz Novog Beograda i koleginica sa Zvezdare. Goca je vezala ešarpu umesto lente i kao bajagi venčala mladence. Bio je februar. U septembru ih je zaista venčala, i to po propisu, i oni su još u braku. Zna ona sve unapred… Kroz nekoliko godina ženio se brat te koleginice i ona je zvala Gocu da i njega venča jer je srećne ruke. Seća se, samo jedan par nije hteo da ih ona venča, zato što je udovica. Nikakve druge neprijatnosti nije doživela na poslu.

Gordani nije jasno zašto u našem društvu to zanimanje nije posebno cenjeno, pa ima potrebu da pojasni šta sve zapravo matičar radi.

– Kada školarci dođu na praksu i povedem ih u salu za venčanja, oni misle da je samo to posao matičara. I drugi su me često pitali: „Šta radite kad ne venčavate?” Vi ne znate kako smo mi, matičari, važni, često sam imala običaj da podsetim i moje rukovodstvo. Dočekamo vas kad se rodite, venčavamo vas i razvodimo i, daleko bilo, ispratimo kad vas upišemo u knjigu umrlih. Mi pratimo sve promene koje nastaju u čovekovom životu. To je ogromna administracija, rudarski posao, ali je i interesantan. Zamislite kako je lepo kad u istom danu odluče da naprave svadbu i venčaju se dve sestre, brat i sestra ili dva brata. Kada je čovek okružen sa toliko ljubavi i stalno deli tu sreću sa njima, naprosto i sam mora da počne da misli pozitivno – uverava nas i ističe da posle svoje porodice najviše voli svoj posao i opštinu Stari grad.

– Živim na Savskom vencu, ali, uz sve uvažavanje, retko pomenem tu opštinu, a Stari grad – uvek. Došla sam u vreme kada je ova zemlja bila uređena. Bila sam vrlo poštovana. Stalno su govorili da sam brend te opštine. Neverovatno je koliko živim od tog vremena. Menjale su se i ove, i one stranke, ali nikada nije bilo mobinga, nije se znalo šta je to. Obožavam te kolege i oni mene. Viđamo se i družimo. Nažalost, gde god se okrenem, imam utisak da je sve manje ljubavi. Mnogo toga se promenilo otkada smo prešli u nadležnost grada: uvedena su neka nova pravila, pa sada mladenci nailaze na problem jer moraju da se uklope u radno vreme opštine, koje je do četiri sata. Sreća te sam otišla u penziju, tako da ne moram s tim da se suočavam – dodaje s olakšanjem.

A kako je izgledalo njeno venčanje?

– Udala sam se mlada. Venčala sam se u mesnoj kancelariji u selu Prkosava, u blizini Lazarevca, gde sam i rođena. Sada sam udovica, moj muž je umro pre dvanaest godina. Iz tog braka imam dve ćerke i one su me stalno terale da izađem iz kuće i upoznam nekoga. Mada nisam htela, pre šest godina dogodilo mi se da sretnem čoveka svog života. Sada me zadirkuju da bih mogla ponovo da stanem pred matičara. Rešila sam, neću da se udajem. Ne mora baš svaka veza da se kruniše brakom. I ovako sam srećna žena – pomalo je zagonetna Gordana Zorić, matičarka bez premca.
—————————————————-
Bezbrižno detinjstvo

Goca je baka četvoro unučadi. Troje su školarci: devojčica ima 13 godina, najstariji dečak 14 godina, srednji ide u prvi razred, a najmlađem, koji im uveseljava život, tek je tri godine, tako da je, kaže u šali, još u fazi odrastanja. Možda zato i ne krije godine.
– Rođena sam 1. maja 1952. godine. Moja deca se pitaju kako je izgledalo moje detinjstvo bez televizora. Odgovaram: uglavnom bezbrižno. Pored deke i bake, kao najmlađa u porodici, bila sam omiljeno unuče. Jedino žalim što mi je tata poginuo kada sam imala dve godine i što ga nisam zapamtila. S ponosom ističem gde sam rođena, kao što stalno potenciram i govorim o opštini Stari grad. Imam neraskidivu vezu sa svojim selom. Kad god imam vremena, odlazim tamo, a na moju radost, u selo vole da idu i moje ćerke i unuci.
—————————————————-
Ćerke venčala Gocina koleginica

– Mada u zakonu ne stoji da matičar ne može da venča svoje najbliže srodnike, moje ćerke venčala je koleginica jer sam tada želela da se opustim i proveselim.
—————————————————-
Pravi najbolje knedle od šljiva

– Ja sam bik u horoskopu i veliki sam hedonista. Uvek sam morala da imam lepu haljinu, cipele, sve. I zaista me je častio Bog što mi je dao toliko ljubavi. Kad ujutru skuvam kafu i sedim na mojoj terasi, ne možete da zamislite koliko se radujem cveću, travi, svemu. Ali, to je dar. Neke žene mi kažu – udala sam se tek da bih se udala. Kako mogu da se udaju, a da ne vole tog čoveka? Ili, kako mogu da piju neko piće ako im se ne pije? Ja ne mogu ništa da radim ako to i ne volim. Moj hobi su putovanja, kuglanje i kuvanje. To moje društvo zna. Kod mene su na terevenkama neizostavne knedle od šljiva. Oduvek sam maštala da imam restoran, pa ću to uskoro na neki način i ostvariti. Sa drugaricom sam planirala jedan poslić koji je vezan za hranu. Biće zaista nešto specifično, ljudi će se oduševiti – otkriva Goca, koja je čitav život putovala kad god joj se ukazala prilika. Sada je trebalo da bude na putu u Sen Tropeu, kod prijateljice, ali je zbog angažovanja u Dolini jorgovana odložila.
—————————————————-
Brak koji je trajao nekoliko sati

– Moj najstariji mladoženja imao je 95 godina, a mlada je imala samo pedeset i nešto. Bilo je i obrnutih slučajeva. Evo, Vericu Rakočević sam ja venčala. Privatno poznajem još parova gde je velika razlika u godinama. Jedna gospođa je tridesetak godina starija od svog izabranika. Davno sam ih venčala, a i danas su u lepom braku. Godine nisu ni prepreka, ni garancija za sreću.

Moj najkraći brak trajao je samo nekoliko sati. Venčala sam ih, recimo, u jedan sat. Po podne je opštinski fotograf otišao da im odnese slike, a tašta je već „otpustila” mladoženju, premda je mlada bila trudna. Rasturili su brak jer nisu mogli da se dogovore oko menija.

Dolazili su i momci sa željom da sklope gej brak. Kod nas to nije dozvoljeno, ali kod nekih naših suseda u Evropi jeste, pa su oni otišli i venčali se tamo, a mi smo po zakonu taj brak ovde morali da upišemo – kaže matičarka.
—————————————————-
Venčanje na kruzeru

Nismo imali pravo da venčavamo van granica Srbije, ali sam ipak prisustvovala takvom venčanju kada su moji prijatelji udavali ćerku i uplatili kruzer od Barselone do Tenerife. Mladoženja je Španac i došao je u Beograd da se venčaju sa svim urednim papirima, a onda smo ostali gosti i ja, otišli do Barselone, tamo proslavili devojačko veče, ujutru se ukrcali na brod i u Sredozemnom moru priredili veličanstveno venčanje uz stihove Duška Radovića, koje se poklopilo sa mojim rođendanom, pa ga je slavilo 500 ljudi. U jednom momentu gase se svetla, a torta ide prema meni dok cela sala peva. Srce je moglo da mi pukne od uzbuđenja. Moja prijateljica je isplanirala da mi na lep način uzvrati.
Dana Stanković
 Izvor:politika.rs / 18.05.2015.

________________________________________________________________________________________

STARO I NESTALO VOĆE SRBIJE…

Područje Srbije je oduvek bilo bogato velikim brojem starih, autohtonih sorti voća, posebno jabuka, kruški i šljiva, gajenih stotinama godina, a koje danas nepovratno nestaju.

Otvaranje izložbe Prirodnjačkog muzeja iz Beograda pod nazivom „Staro i nestalo voće Srbije„, 4. marta u Galeriji borskog Muzeja rudarstva i metalurgije, izazvala je veliko interesovanje publike.

Izložba je nastala kao plod višegodišnjeg istraživanja stručnjaka beogradskog Prirodnjačkog muzeja na terenima širom Srbije. Procena je da na teritoriji Srbiji egzistira tri stotine, dok je na ovoj izložbi publici prezentovano tek 64 starih i autohtonih sorti jabuke, kruške i šljive.

Jedan deo izložbe posvećen je upotrebi jabuke i šljive u narodnoj tradiciji i običajima kod Srba, a  predstavljeni su i sveži plodovi voća, kao i herbarski materijal Zbirke voća Prirodnjačkog muzeja, umetnički crteži plodova, autorske fotografije voća sa motivima sela, etnološki eksponati upotrebnih predmeta vezanih za voće, rakiju…

Srbija spada u retke zemlje sveta sa izuzetno pogodnim geografskim uslovima, odgovarajućim zemljištem i pogodnom klimom za uzgoj voća.

Ti istinski darovi naših predaka, danas se retko mogu videti ne samo na našim trpezama, pijačnim tezgama i trgovinskim policama, nego sve ređe krase naše okućnice, dvorišta, voćnjake, obronke planina ili doline reka.

Osim za zdrave plodove i voćne prerađevine, siromašniji smo i za lepotu predela i bogatstvo ekosistema.

To “staro” voće nije bilo  značajno samo sa aspekta ishrane, ono je deo našeg prirodnog i kulturnog pejzaža, naše istorije, bitan ekonomski činilac u minulim vekovima. Deo je naše tradicije, nasleđa, nematerijalne baštine i našeg kulturnog identiteta.

Stare, autohtone i nestajuće vrste voća značajne su i kao nosioci mnogih osobina značajnih za gajenje voća, među kojima su prirodna otpornost prema bolestima i nepovoljnim uticajima  životne sredine, kvalitet i trajnost, ukus, boja i aroma plodova…

Jabuka, kruška i šljiva su postale istinsko blago našeg područja, bez obzira što se o njihovom poreklu još uvek govori na bazi pretpostavki da su ovde donošene sa drugih geografskih prostora u raznim epohama, tokom mnogobrojnih migracija.

Neke od “dospelih” sorti su ostale nepromenjene, mnoge su se adaptirale i stekle nove osobine u odnosu na svoje ishodne vrste.

No, ima i onih za koje se smatra da su nastale na našem području, poput šljive Ranke ili šljive Dragačevke.

Svakako da ova oblast zahteva detaljna i naučna istraživanja, no najvažnije u ovom vremenu je prikupljati, obraditi, zabeležiti i sačuvati ovo blago za buduće generacije.

Aleksandra Savić, viši kustos Prirodnjačkog muzeja iz Beograda,autor izložbe i Suzana Mijić, direktorka Muzeja rudarstva i metalurgije

To upravo radi Prirodnjački muzej iz Beograda, koji deo tog nacionalnog blaga, prikuplja, obrađuje i čuva u svojoj Zbirci voća.

Jedan od osnovnih motiva priređivanja ovako koncipirane izložbe je da se starije generacije podsete detinjstva i voća koje su nekada sa užitkom konzumirali, da mlađi upoznaju ”minulo” i nešto novo nauče, a svi zajedno motivisali na očuvanju datog nam neprocenjivog bogatstva, sadnjom i gajenjem makar jedne od ovih voćki.

Izložbu „Staro i nestalo voće Srbije“ u Galeriji borskog Muzeja, posetioci će moći da razgledaju u narednih mesec dana.

Bora*S

---

---

EVO JABUKA!

Dobro došla, draga deco!
Neka vam je srećna škola!
Donosim vam puno sreće
i jabuka puna kola:
Narandžaste i rumene,
bele, žute i crvene!
Nemam noža, ni tanjira!
Svak po jednu neka bira!
Svaka od njih — razne boje
ima lepo ime svoje:

Gospođinke i budimke,
i podrinjke i dobrinjke.
I malinke i maslinke,
arnautke i prokupke,
carke, šarke i arapke,

bećanlije, ciganlije,
šećerlije, šerbetlije,
senabije, đulabije,
ovajlije, popadije,
pamuklije, zvorniklije,
poskurije i zlatije,

pepeljuše, rebeljuše,
kolatuše i mekuše,

kiseljajke, koturajke,
i perajke i đulajke,

džemurlike, šarenike,
rumenike, belunike,
i srčike i bedrike,

barizovke i banovke,
grgusovke i mitrovke,
šumatovke i tetovke,

okruglice, mađarice,
i sitnice i ružice,

i limunke i sladunke!

Jastrepčanke, kadumanke,
timočanke i trnjaktse,

pegavulje i šarulje,
i zimkulje i dugulje,

kolubarke i kopljarke,
zaječarke i zvečarke
i lešnarke i maslarke

i erdeljke i žuteljke!

Kolačare i kožare
i grožđare i projare,

nikolaje i sretnaje!

Ilinjače, medenjače,
ivanjače i zemnjače,
petrovače, vidovače,

simkovače i tikvače,
kolajnače, prosenjače,
tanjirače, gradinjače,
ovrljače, kotrljače,
i slatkače i rebrače,

mirisavke i resavke!

Sve su divne, sve su sveže
ko ubrane jutros s grana!
Ja sam vam ih, deco, sabro
sa svih naših srpskih strana.

Najvrednijem đaku biće
ona kao krv rumena!
A najveću daću onom
ko zapamti sva imena!

Vojislav Ilić Mlađi

Foto: Bora*S

---

---

ŠUMADIJA, NASLEĐE I PUTOKAZ…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Zašto se Šumadija smatra srcem Srbije

Šumadija nije zemlja državotvornih Šumadinaca koji u srcu nose šajkaču i opanke. Nije ni zvuk Dugićeve frule ni Krnjevčeve harmonike, niti reč koja budi prkos i ponos. Nije pesma Dobrice Erića ni baštinik običaja.

Ni kuća koja mami gostoprimstvom, osvaja humorom i zrači slavnom prošlošću. Ni snaga zvona sa Oplenca, ni nepokorena kolevka bundžija i državnika, ni oblast šljive i prepečenice. Ni zemlja slobodara i stoletnih bukvi. Šumadija je zbir svega toga; ona je i nasleđe i putokaz.

Ne postoje jasne granice Šumadije. Ako bi morale da se povuku, mogli bi da kažemo da su na severu njene međe Sava i Dunav, na istoku krivudava Velika Morava, na jugu Zapadna Morava, na zapadu Kolubara i rečica Ljig. Od zapada prema istoku naslanjaju se jedna na drugu istorijske oblasti, danas manje ili više zaboravljene i zapuštene: Kačer – brdoviti predeo oko Ljiga, Belanovice i Rudnika, Jasenica – od izvorišta na Rudniku do ušća u Veliku Moravu.

Donekle je zaseban nekadašnji Orašački srez (Aranđelovac) koji sa Oplenačkim (Topola) gradi jezgro državotvorne Šumadije. Na severu, u delu toka Dunava leži Podunavlje sa gradom Smederevom – nekad a i danas poznat voćarsko-vinogradarsko-povrtarski kraj. Kosmaj obuhvata široku teritoriju oko ove planine, do blizu Beograda. Jasenica se naslanja na Lepenicu koja u svom toku obuhvata i Kragujevac.

Levač sa središtem u gradiću Rekovcu je oblast čija su prva sela po legendi opustela posle Kosovskog boja, a danas je najnerazvijeniji deo Šumadije, ozbiljno zahvaćen belom kugom i talasima iseljavanja mladih. Mnogim pesmama opevana oblast Gruža, izdužena, pruža se do nadomak Čačka i Kraljeva. Na istoku se, duž najduže srpske reke, prostire plodno Pomoravlje.

Svaki od ovih oblasti i varošica, svaki krajolik i vinogorje, svaka planina i reka, imaju svoj osoben duh i istoriju.

Premda i značajan deo Beograda potpada pod njene granice, za središte Šumadije smatra se stara prestonica – Kragujevac. Po administrativnoj podeli Kragujevac je ujedno i centar istoimenog Šumadijskog okruga koji obuhvata opštine u jezgru ove oblasti. Šumadincima se, međutim, osećaju i mnogi izvan tih granica, i u Srbiji i u belom svetu. Region iz kog su započinjale srpske bune i revolucije XIX i XX stoleća ime je poneo po gustim šumama koje su prekrivale njegov najveći deo. Trebalo je vremena da se iskrče, pa da ovo postane zemlja svinjara, a još toliko da preraste u zemlju šljiva i šljivara.

Prva i najbrojnija doseljenička struja bila je iz dinarskih predela, ali je Šumadija tokom XIX veka postala privlačna za naseljenike iz svih krajeva koji su ovde bez sejmena i kabadahija mogli koliko-toliko da planiraju mirniji život. Vremenom su se saživeli sa svojim staništem. Postajali su ponositi Šumadinci, čiji su „gunjac i opanak“ kako je govorio Nikola Pašić, stvorili modernu srpsku državu. Tu je, kako zaključuje Jovan Cvijić, „državna i šira narodna misao kao kristal jasna“ pa nije ni čudo što je ova oblast bila kolevka buna i ustanaka protiv svakog zavojevača. Nacionalnu misiju Srbije oni su požrtvovano nosili i u oba svetska rata.

Srednjovekovna srpska država proširila se prema ovom području na kraju XII veka. Jedna od prestonica države kralja Dragutina bio je i Beograd, a posle poraza na Kosovu i povlačenja na sever, prestonica despotovine Brankovića bilo je Smederevo. Sa padom Smedereva 1459. i cela srednjovekovna Srbija konačno je pala pod Turke. Često su se u pograničnim delovima vodile krvave bitke i smenjivali gospodari. Od 1718. do 1739. Šumadija je, u okviru provincije pod imenom Kraljevina Srbija, bila pod austrijskom vlašću. Zatim je ponovo pala pod Osmanlije, organizovana kao Beogradski pašaluk, tj. Smederevski sandžak.

Duga, duboko ukorenjena i nesavladiva slobodarska svest ovdašnjeg stanovništva učinila je da baš Šumadija bude centar oslobodilačke borbe protiv Turaka i buđenja državotvorne svesti, a docnije i Pijemont srpskog ujedinjenja. Krajem XVIII stoleća (1788-1791) ovi predeli ulazili su u sastav tz. Kočine krajine, pobunjene teritorije kojom su ponovo dobrim delom zagospodarili Austrijanci. Ponovno uspostavljanje kontrole nad Šumadijom od strane Turaka proteklo je uz užasne mere odmazdi, progona, raseljavanja. Karađorđe je na Sretenje 1804. poveo masovni ustanak protiv Turaka u Orašcu.

Njegov kum Miloš Obrenović podigao je drugi ustanak u Takovu, na Cveti 1815. Nije realizovana ideja da se tačno na pola puta između ova dva mesta, na Rudniku, podigne zajednički spomenik za dva vožda, u znak dinastičkog pomirenja. Za sada, možda kao najupečatljiviji simbol Šumadije, uzdiže se crkva Svetog Đorđa na Oplencu. Ona je ostala, vidljiva celoj okolini, da svedoči o vremenu kraljeva iz narodne dinastije koje su seljaci sledili u bitkama, a u miru protiv njih dobijali parnice kada bi im ti isti kraljevi nehotice načinili kakvu štetu u vinogradima.

Oplenac – najupečatljiviji simbol Šumadije

Mnoštvo je Šumadinaca predvodilo Srbiju u ratu i miru, brinulo o zemlji, kovalo državotvorne planove – od Crnog Đorđa i Garašanina do Ljube Davidovića i Milorada Draškovića. Značaj Šumadije u istorijskoj i nacionalnoj svesti srpskog naroda ostao je neproučen. Istoričarka Mira Radojević detaljnije nas upoznaje sa ovim pitanjem.
Po rečima Milana Grola:
U karakteru Šumadije […] bučni, samohvalisavi i razmetljivi šovinizam nikada nije dobio izraz.

Politički i nacionalni vođa Hrvata u Kraljevini Jugoslaviji Vlatko Maček pisao je:
Ogroman nacionalni napor Šumadije, koji je naneo sudbonosan udar moćnoj Turskoj Carevini, stvorio je od nje privlačnu jedinicu za sve ostale delove našega naroda. Sve oči i sva srca bila su uprta u nju.
I Jovan Cvijić je o Šumadincima delio pozitivno mišljenje – odlikovala ih je:
Silna nacionalna svest i osećanje nacionalne misije, velika moralna i duhovna smelost, sposobnost da formuliše i ostvari ideje.
U njihovim karakterima opažao je često pitomost i blagorodnost, ozbiljnost, muškost, vedrinu, dostojanstvenost, težnju za opštim dobrom, ali i oštrinu, surovost.

Plodna Šumadija

Suvišno bi bilo da navodimo koliko je Šumadija dala velikana. Dala ih je svaka pokrajina, svaki srez. Spisak znamenitih Šumadinaca – umetnika, vojskovođa, akademika, političara – ne može se ni sačiniti s tačkom na kraju. Možda je ipak na mestu pitanje šta bi bilo da se neki od njih nisu rodili i načinili svoja velika dela.

Koliko bi Srbija još robovala da nije bilo jednog Karađorđa? Ko bi pisao tako britko kao Radoje Domanović, da nas svaka njegova satira podseća na naše vreme? Ko bi tako maestralno izneo karakterne uloge srpskog gedže ili seoskog domaćina, na mesto Kragujevčana Gidre Bojanića i Cige Jerinića?

„Šumadijski čaj“ je kolokvijalni naziv za napitak od kuvane rakije. Priprema se od tz. meke rakije koja se ukuvava sa šećerom. Služi se na slavama, najčešće u zimskom periodu kako bi zagrejala goste.

Kako bi naš identitet bio isprazniji da ne čitasmo Danka Popovića i njegovu Knjigu o Milutinu? Konačno, ne bi se mogla zamisliti srpska veselja niti kakva svetkovina da ne beše Šumadinca Dragiše Nedovića, koji nam je ostavio u nasleđe više od 400 pesama. I sevdalinku „U lijepom starom gradu Višegradu“, koje se, vele kritičari, ni sam Šantić ne bi postideo.

Izvor: akademskikrug.rs

---

S KRUNOM O NEBU, SRBIJA MEĐU ŠLJIVAMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________

VREME JE ZA ŠLJIVU

Čiji je to cvet krasio Semiramidine viseće vrtove, jedno od sedam čuda Starog sveta? Šta je to Aleksandar Veliki doneo i, za vjeki vjekov, ostavio ovim prostorima? I zbog čega tako omamljuju zvuci vojvođanskih tamburaša?

O tome, i još koječemu, u priči o voćki koja nas je „održala”…

I rimski carevi podizali su šljivike u dolini Morave

Šljive oprati, očistiti od koštica, posuti cimetom, naliti hladnom vodom i staviti da se kuvaju. Kuvati na srednjoj temperaturi 10 minuta, a zatim ih propasirati. Dodati med, promešati i služiti uz sitne kockice hleba koje prethodno treba peći 10 minuta na 150 stepeni. Med dodati po sopstvenom ukusu.    Baš ovako glasi jedan od recepata za spravljanje supe od šljiva. Ne od gljiva, nije štamparska greška. Od šljiva, i to onih svežih. Čorba se pravi od sušenih.
A u japanskom predanju šljivin cvet označavao je pobedu proleća nad zimom, ali i pobedu vrline i hrabrosti nad teškoćama. Možda je i zbog toga šljivino drvo bilo znamen samuraja, ratnika koji su proneli slavu ove ostrvske zemlje.

Po predanju, šljivin cvet označava pobedu proleća nad zimom.

    U vremenu između 1968. i 1977. godine ondašnja Jugoslavija (SFRJ) po broju stabala, kao i po prosečnoj proizvodnji, nalazila se na prvom mestu u svetu. Tada je na naše šljivike otpadalo 17,56 odsto svetske, odnosno 24,68 procenata evropske proizvodnje.
Mnogo pre poeme Oskara Daviča „Srbija” i, među ostalima, stihova   „…Oj, Srbijo, među pesmama, među šljivama…”, krajem 19. veka, dr Đorđe Radić zapisao je:
„Najblagoslovenija od svih naših voćaka, koja može da nas obogati većma no ma koja druga vrsta, to je šljiva. Plod od šljiva u kući nam je preči od drugih, jer je i pitomiji i lekovitiji od drugih vrsta voća i daje se na razne načine zgotoviti za ostavu. Za trgovinu i izvoz nemamo nijednog prečeg voća od šljive, pa bilo da je prodajemo presnu ili osušenu, kuvanu u pekmezu ili pečenu u rakiji.”

Zbog ovoga, ali i još mnoštva drugih primera, pre izvesnog vremena je šljivi, u obliku monografije (na srpskom i na engleskom jeziku), podigao spomenik pisac i aforističar Petar Lazić a sjajnim fotografijama mu pripomogao Željko Sinobad. I sve to u izdanju beogradskog „Službenog glasnika”, s više nego odgovarajućim naslovom – „Šljiva, bre”.

Danas je u svetu registrovano 2500 plemenitih sorti šljiva

Kolumbu na tacni

Sve pristojne priče pristojne su i zbog toga što u svom bagažu imaju i pristojan odeljak predviđen za istoriju. Ni povest o šljivi nije „tikva bez korena”, naprotiv.
Pouzdano je da je od najdavnijih vremena čovek njene plodove koristio za ishranu. O tome, pored ostalog, svedoče i koštice šljive nađene u oblastima Kavkaza i Kaspijskog jezera, ali i u iskopinama na području današnje Švajcarske.

Huni i Tatari, tada meštani Kavkaza i priobalja Kaspijskog jezera, očigledno su je imali u izobilju, s obzirom na to da su njom i trgovali. Tako je šljiva, kao dragocena moneta u razmeni dobara, stigla i do Mesopotamije, Egipta i Krita.

U Vavilonu je, čim je podigla grad i ukrasila ga palatama i visećim vrtovima, zgrabila legendarna asirska kraljica Semiramida i njom obogatila svoju, viseću, botaničku baštu. Zbilo se to oko 6000 godina pre Hristovog rođenja. Šljiva, bre.

A šta je s nama? Što se šljive tiče, ni mi nismo bili mimo sveta budući da se, po nekim tragovima, ona gajila još u vreme bronzanog doba.   Najzanimljivije je, pak, da je utvrđeno da nam je našu oduvek najpoznatiju sortu – požegaču – darovao Aleksandar Makedonski, još 333. godine pre početka računanja današnjeg vremena.

Vreme pisanih tragova pripada starogrčkim pesnicima Arhiologu i Hiponu, koji su živeli u 6. veku pre naše ere, dok botaničar Teofrast (370-286. godine p. n. e) prvi opisuje tri vrste šljiva. Mnogo kasnije, a opet pre naše ere, i Plinije Stariji u delu „Naturalis historia” pominje već četrnaest sorti. Ni vladari ne dangube, pa Prob i Dioklecijan podižu šljivike u Podravini, Posavini, Bosni i kotlini Morave. Za šljivu znaju i na drugim kontinentima, pa i Kolumba – možda baš nije bilo tako, ali lepo zvuči – severnoamerički Indijanci dočekuju šljivama, verovatno suvim.

Krstaši na svojim brojnim pohodima nisu, zanavek, osvojili Svetu zemlju, ali su opustošili sve krajeve Evrope kuda su prošli, ostavljajući duboke tragove kopita svojih konja. Ali i zasade šljiva, voćke koja se ubrzo našla na trpezi svih zemalja Starog kontinenta.  

Koliko je ona postala važna možda ponajbolje svedoči naredba F.  Grimanija, generalnog providura Mletačke republike za Dalmaciju, kojom on – 25. aprila 1756. godine – naređuje da se „na svakom polju zasade po četiri stabla maslina ili krušaka, šljiva ili badema, kestenja ili višanja, maraske ili duda”. A početkom 19. veka hroničari beleže da se kraj Pariza gaji osamdeset različitih sorti šljive.   Šljiva, bre.

Šarac bez pekmeza

Dugo je šljiva na ovim prostorima, posebno u srednjem veku, ljubomorno gledala na stabla kruške, jabuke, oraha i duda. Na manastirskim i feudalnim posedima za nju je bilo mesta tek na okrajcima voćnjaka. Tek za turskog doba preuzima glavnu ulogu. Zbog toga u našim ranijim narodnim pesmama junaci isključivo piju vino – čak i konji, poput glasovitog Markovog Šarca – dok u pesmama iz vremena buna i ustanaka bundžije i oslobodioci češće posežu za rakijom, šljivovicom.

Vino i lozovača, konačno, odlaze u istoriju 1878. godine, kad je većina vinograda u Srbiji uništena filokserom i kad je šljivin cvet zabehario ispod svakog ćuvika, posebno u aleksinačkom, užičkom i valjevskom okrugu. Naprečac se povećava proizvodnja i trgovina šljivom (svežom, sušenom, prerađenom u pekmez), kao i rakijom šljivovicom.

A koliki je značaj krajem 19. veka pridavan gajenju šljiva svedoči i bronzana medalja koju je na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine dobio Kosta Glavinić, profesor Velike škole. Važno je napomenuti i da je 12. i 13. decembra 1928. godine u Beogradu održana i Prva konferencija o šljivarstvu i šljivi.

Brojci od danas u svetu registrovanih 2500 plemenitih sorti šljive, zapažen doprinos dali su i naši stručnjaci koji su stvorili deset vrsta: čačanska rana, čačanska lepotica, čačanska najbolja, čačanska rodna, čačanski šećer, bosanka, korajka, valjevka, jelica i valerija.   Tačno polovina je stvorena u čačanskom Institutu za voćarstvo. Ne čudi stoga ono prvo mesto koje je skoro deset godina držala „ona” država. A onda su i šljivici ograđeni.

Lek zanavek

Naši stručnjaci stvorili deset vrsta, i to onih najkvalitetnijih.

   Malo je cvetova koji po lepoti mogu da se porede sa šljivinim, ono kad u aprilu behare šest do dvanaest dana, ali zato nema težeg posla od branja zrelih plodova. Najčešće se beru ručno, tako što se tresu a plodovi kupe sa zemlje ili sa cerade postavljene ispod stabla.

„Skupljanje šljiva mi je od detinjstva bio problem. Kad dođe vreme kupljenja šljiva, ja sam se toliko radovao školi, kao nijedan drugi đak. Zbog toga što sam mrzeo da berem šljive, konstruisao sam ovu mašinu”, reči su Marka Lukića, pronalazača koji je na Međunarodnom festivalu inovacija i stvaralaštva „Tesla fest” 2006. godine u Novom Sadu dobio bronzanu medalju za izum „Uređaj za izdvajanje lišća i grančica iz šljiva”.

A kako radi ovaj izum oficira u penziji? Reklo bi se jednostavno: prvo se otrešene šljive sa cerade, postavljene ispod stabla, kupe u kante a onda stavljaju u Lukićev „perpetuum mobile” koji, ipak, ne može bez čovekove pomoći. Mašinu valja ručno pokrenuti i eto ti odvajanja čistih šljiva od lišća, grančica i drugog otpada. I onda šljiva kreće u nov život, mahom onaj čiji je prostor omeđen veličinom trpeze.

Pored uobičajenog pravljenja rakije, pekmeza, slatkog i kompota, u izbirljivim kuhinjama ima ga i u predjelu, već pominjanim supama i čorbama, glavom jelu, salatama i, naravno, svakojakim poslasticama.  

 Prste da poližeš, ako nešto ostane. Međutim, život šljive kad siđe s drveta ne završava se samo u slavu blagoutrobija. Ona je i lekovita i od davnina se koristi u narodnoj medicini, ali je poštuju i upotrebljavaju i u savremenim lekarijama. Zbog sadržaja vitamina takozvanog B kompleksa izuzetan je podstrekač izmene ugljenih hidrata u telu.   Pomaže kod duševnih nemira i poteškoća s koncentracijom, jača srce i imunitet, podstiče probavu, čisti telo i iz njega odstranjuje štetne tvari, te poboljšava rad jetre i popravlja apetit.

I to, naravno, nije sve. Poznato je njeno laksativno delovanje, važno kod savremenog čoveka kome je zbog nedovoljnog kretanja i načina ishrane smanjen rad creva. Njeno veličanstvo šljiva veličanstveno deluje, posebno kod starijih osoba, i na smanjenje šećera u krvi, kao i protiv nevolja s holesterolom.

Nije samo plod šljive na polzu naroda. Ni njeno drvo, tvrd materijal crvenkaste boje, nije za odbacivanje. Sem za ogrev i neke komade nameštaja, bogomdano je za izrađivanje duboreza i, posebno, za pravljenje tela (rezonantnih kutija) pojedinih instrumenata. Teško da bi vojvođanske tamburice imale takav zvuk da, one najbolje, nisu izrađene upravo od šljivinog drveta. Šljiva je to, bre.

Sem za ogrev i neke komade nameštaja, tvrdo šljivino drvo bogomdano je i za umetnike.

Na ugljenim suncima

Stara dobra i pouzdana voćka zaslužila je važno mesto i u narodnim verovanjima i običajima. Tako je, u mnogim našim krajevima, ostalo nepisano pravilo da kad se bira mesto za gradnju kuće bira se ono gde šljiva najbolje raste. Ako može ona, mogu i ljudi. Suva, nezaobilazna je i za božićne i uskršnje praznike.

Ne čudi stoga što je i mnoštvo prezimena vezano za nju. Primerice: Šljivar, Šljivo, Šljivić, Šljivančanin. Ni toponimi, imena mesta, nisu mogli da joj odole, pa imamo Šljivovice u zlatiborskom ataru, i Šljivovo, između Krupnja i Ljubovije.

A pesnici? Toliko ih je zanela, ne samo pored rakijskog kazana, da su pevali: „u dnu neba sadim šljivu ranku…”, „šljiva ko devojka raspletenih kika”, „šljiva na grobu, mesto spomenika”, „s krunom o nebu, šljiva – a srpska…”, dok detlići „cvile iz šljivinog srca…” „na ugljenim suncima šljiva…”

Za kraj ove nevelike priče o važnoj voćki, „koja nas je održala”, možda nije zgoreg pomenuti razmišljanje poznatog aforističara Branislava Vukomanovića, inače člana naše redakcije, koji se, na uzgredno pominjanje teme koju će grafički da obradi, zapitao šta se to nalazi u korenu reči podnošljivo.

Moguće da nam je to doteklo od predaka, ono kad se na kraju napornog dana opuste i odmor potraže, kud će nego podno šljive.

I nije aforizam. Šljiva je to, bre.

Autor: Petar Milatović ,Ilustrovao: Željko Sinobad / politikin-zabavnik.rs

---

ODBRANIMO (makar) AUTOHTONE SRPSKE ŠLJIVE…

TAMOiOVDE_______________________________________________

POZIV NA ODBRANU AUTOHTONIH SRPSKIH VRSTA ŠLJIVA

Pozivamo vas da zajedno stanemo u odbranu naših Požegača, Ranki, Madžarki, Džanarinki, Drenovki, Šumadinki, Ranovača, Salašarki, Čokešinki, Crvenjača od američkog patenta “Medeno slatke” GMO ponude koja nam stiže sa predstavnicima ambasade SAD i dr Ralph Skorza (Ralph Scorza, istraživač Odseka za poljoprivredu SAD) na predavanje u utorak 25. septembra u 14.30 u kancelariji br. 14, kabinet za međunarodnu saradnju na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.

Na oglednim pacovima koji su hranjeni genetski modifikovanom šljivom javlja se agresivni tumor jetre koji brzo napreduje. Ne postoji ni jedna dugoročna naučna studija koja bi potvrdila zdravstvenu bezbednost ovakve šljive.

Prof. Džo Kumins sa fakulteta Zapadni Ontario iz Kanade, upozorava da nasilno unošenje genetskog materijala bakterije u šljivu, a ti geni su inače su odgovorni za otpornost na antibiotike, nosi i velike rizike. Lišćem, korom, cvetovima ovakve šljive, genetski modifikovan materijal preneće se na bakterije zemljišta a time i u bakterije koje nastanjuju životinje i čoveka. Osim toga virus koji se takođe koristi u procesu dizajniranja GM šljive, mozaički virus karfiola, može inicirati genetičku rekombinaciju, razmenu genetskog materijala virusa šarke i drugih virusa koji napadaju biljku.

Na taj način se stvaraju sasvim novi virusi koji su nepredvidljiva opasnost, a mogu da napadnu i drugo voće. Na oglednim pacovima GMO šljiva izaziva tumor jetre koji brzo napreduje…

Sa godišnjom proizvodnjom domaće šljive većom od 600.000 tona, Srbija je već danas u svetskom vrhu! Da li neko treba da uči srpskog seljaka kako se uzgajaju šljive? Vidi link: http://www.agrif.bg.ac.rs/events/view/151 Zainteresovani članovi FB grupa koji podržavaju inicijative za očuvanje starih semenih vrsta, mogu da proslede svoj komentar za konkretnu akciju u formi komentara, ispod ovog posta, kao i da unesu svoj e- mail, kako bi pratili nove objave na ovom blogu. HVALA!

Izvor: cuvarisemena.wordpress.com

---