KAD JE NIČE PLAKAO…

tamoiovde-logo

“Kad je Niče plakao” – rađanje bliskosti kroz psihoterapijske razgovore

Literarni susret dva velika intelektualca, Fridriha Ničea i Jozefa Brojera, opisan u vrhunskom romanu čuvenog američkog psihijatra Jaloma pruža priliku da učimo na tuđim greškama, tragamo ka dubinama ljudskog uma, budemo deo njihovog nesvesnog i neizmerno se povežemo i saživimo sa kompleksnim ljudskim bićem.

Malo je reći da je roman „Kad je Niče plakao“ dar svima onima kojima se čini da žive izbore koji su im nametnuti, svima onima koji se osećaju sami sebi stranim, svima onima koji su zbog različitih distrakcija izgubili kontakt sa onim što im suštinski treba kako bi vlastito življenje učinili kvalitetnim.

Jedna mudra i neobično slobodna žena filozof je znala kako ostati dosledan samom sebi i živeti svoje odluke. Za Lu Salome brak je „eufemizam za dobrovoljno ropstvo žene“. Nju ne dotiču konvencije, ona neguje slobodu da bude ono što jeste i da se ponaša u skladu sa tim.

U svoj roman Jalom upravo uvodi motiv ove neobične žene kako bi spojio dva izvrsna uma devetnaestog veka, kako bi čitaocima predstavio opsežan opis psihoterapijskih razgovora u kojima saznajemo tok lečenja opsesije i pratimo proces rađanja snažnog prijateljskog odnosa iz prvobitnog nepoverenja i obostrane neiskrenosti.

Do uzajamnog razumevanja i bliskosti junaci dolaze razotkrivanjem svojih snova i rešavanjem potisnutih problema sa kojima su se obojica nosili. Ključan trenutak povezivanja bila je spoznaja da dele mnogo toga zajedničkog iako u potpunosti vode različite živote.

Sa jedne strane je uvaženi lekar Brojer, porodičan čovek koji se velikim delom posvetio svojoj profesiji, dok je njegova sušta suprotnost samotnjak Niče koji sebe smatra posthumnim filozofom iz razloga što vreme u kom živi ne razume njegovu filozofsku misao. Plod učinka moćne metode koja se slikovito naziva „čišćenje dimnjaka“ bilo je njihovo obostrano otvaranje, deljenje snažnih osećanja, usamljenosti, otuđenosti, obesmišljenosti, koje je dovelo do transformacije psiholoških stanja i odbacivanja svih iluzija.

U ovom delu saznajemo da intelektualac devetnaestog veka i čovek ovdašnjeg vremena imaju mnogo toga zajedničkog. Disciplinu, vernost, posvećenost i dužnost prema porodici i profesiji Niče smatra sitnim vrlinama. Njegova poruka je da ne možemo doprineti prosperitetu porodice niti dati svoj maksimum profesiji kojom se bavimo, ako nismo zadovoljni sobom i ne pratimo svoje potrebe i želje.

Ne treba čekati simptom da bismo shvatili da nam neko okruženje ne prija. Ničeu su napadi migrene bili znak koji ga je odvojio od univerzitetske profesure. Biti u kontaktu sa samim sobom je jedna od poruka koju nam ovo delo šalje, to je dar koji svako duguje samom sebi i njega treba negovati. Dok se ova dvojica velikana nisu susrela, ni sama nisu znala koliko toga skrivaju od sebe samih i koliko je deljenje ranjivosti i ljudskosti sa pravom osobom lekovit proces.

Niče nam otkriva kako ljudi na razne indirektne načine pokušavaju da ostvare svoje skrivene želje. Objašnjava da je za roditeljstvo potrebna zrelost, i da se baš zbog otuđivanja od sebe sama, dešava da neki roditelji kroz ostvarenja svoje dece pokušavaju da dosanjaju sopstvene osujećene želje i zaštite se od tereta prohujalog vremena.

Još jedno upečatljivo i primenljivo sredstvo savremenom čoveku može biti od koristi da se lakše nosi sa trenutnim životnim poteškoćama. U knjizi se to naziva „kosmičkom perspektivom“ i odnosi se na veštinu izmicanja iz neprijatne situacije i njenog sagledavanja iz šire perspektive. Ovo može biti jako delotvorno kod čestih, propratnih prepreka sa kojima se čovek svakodnevno susreće u urbanom i brzom sistemu življenja.

Nema sumnje da se mnogo toga iz ove knjige može primeniti danas, ukoliko smo voljni i strpljivi da učestvujemo u procesu saznavanja. Na tom putu pravo uživanje je dosezati do novih spoznaja uz dubokoumne razgovore Ničea i Brojera.

Piše: Helena Marković

Izvor: kultivisise.rs/14/11/2019


Preporuka: LU SALOME, MUZA NIČEA I RILKEA…


KAD JE NIČE PLAKAO

Autor : Irvin Jalom

Roman

Neodoljiva mešavina činjenica i fikcije, drama o ljubavi, sudbini i volji, koja se odigrava u intelektualnom previranju Beča 19 veka, uoči rođenja psihoanalize. Fridrih Niče, najvećni evropski filozof… Jozef Bojer, jedan od očeva psihoanalize… tajni sporazum… mladi stažista, Sigmund Frojd: ovo su elementi koji zajedno čine nezaboravnu sagu o fiktivnom odnosu između neobičnog pacijenta i nadarenog iscelitelja.

Ovaj impresivni roman započinje tako što neodoljiva Lu Salome moli Brojera da leči Ničeovo samoubilačko očajanje svojom eksperimentalnom „terapijom razgovorom“. Kad eminentni lekar oklevajući prihvati taj zadatak, doći će do značajnog otkrića, samo ako se suoči sa sopstvenim unutrašnjim demonima biće u stanju da pomaže svom pacijentu.

U ovom romanu koji apsorbuje svu našu pažnju, dva briljantna i zagonetna čoveka proniču u dubine vlastitih romantičnih opsesija i otkrivaju spasilačku moć prijateljstva.

Izvor: knjizare-vulkan.rs


 

VASILISA I MONAH…

tamoiovde-logo

Kad se iznenada pojavi pred putnikom, ukriven šumskom sklopu, mali manastir obraduje čovjeka toplom ciglenom bojom svojih krovova i niskih kubeta opkoljenih raskošnim orašjem. Sve je tu u običnim ljudskim srazmjerama, izraslo iz duše skromnog majstora neimara, dostupno i seljaku argatu, čiji orah, posađen za spas duše i na uveselenije poklonicima, već odavna nadrasta pozlaćene krstove svetinje. Svoji smo, dakle, i nećemo se zamjeriti, ako neko nekog slučajno pokrije svojom sjenkom.

d0b1d180d0b0d0bdd0bad0be-d19bd0bed0bfd0b8d19b

„Невеста Господня“, autori Irina i Valerij Nagij

Tako je spolja, a već unutra, u tijesnoj manastirskoj crkvi, odozgo iz kupole, gleda te, ozbiljan i vječno budan, vizantijski Isus Pantokrator. E, sad mi reci, zašto li je on, dan i noć, zapeo da brine za naš spas, kad se i mi sami nismo baš naročito oko toga pretrgli? Zato li, valjda, posjetioci rijetko i dižu pogled put njegova lika, a kad kraj kraju dođe, nije baš ni pristojno u svetom hramu zijevati uvis kao kokoš kad vodu pije.

S ikonostasa i okolnih zidova potamnjeli sveci, tmurni i ćutljivi, osluškuju korake rijetkih posjetilaca. Oguglali kroz vjekove na sva čuda, oni više nit se boje, nit se raduju čemu. Davno su pomrli blaženi ktitori, osiromašili i razbjegli se priložnici svjatago hrama sego, a hristoljubivo je vojinstvo izginulo u bitkama protiv nevjernih agarjana. Ćuti, dakle, rabe božji, i trpi iskušenja kao pravedni Jov. Evo, ipak smo dočekali da zamre laki topot tatarske konjice i zveckanje krive dimiskije. Šta li nam se sprema u neizvjesnoj budućnosti?

Otac Simeon, prosijed i otežao kaluđer, već desetinama godina čuva opustjelu i zapuštenu svetu obitelj. Pomaže mu Zrikan, potrkuša, zvonar, a po nevolji i kuvar, mutav poput ovce. Čim prvi suton, Zrile već pobode nos u svoj kožuh i zahrče, a otac Simeon ostane sam u konaku da svodi zamršene račune od ovoga i onoga svijeta.

Minulih godina, dešavalo se, doluta u manastir onemoćao kaluđer. Dođe tu da umre, pa za dugih večeri, slabašnim glasom, priča domaćinu svoje zlehudo posno žitije, sve dokle ga tako, zagledana u prošlost, iznenada ne pozove Gospod. Onda se priča prekine, a otac Simeon, još mnogi suton kasnije, dočeka sjedeći na niskoj kamenoj ogradi tijesna manastirskog groblja. Ćuti on, ćuti samohrani gost potukač pod svježom humkom, a kad jednog dana ipak postane jasno da se nedovršena priča neće nastaviti, otac Simeon kreće spora koraka natrag u manastir. Zaputi se svojoj postojanoj utješiteljici, bezimenoj svetoj carici, koja ga tolike godine mimo gleda sa drvene ikone ispod niska crkvenog svoda.

— Presveta carice, zaštitnice, opet ostadosmo sami… Opet sami.

Ne govori joj o smrti svoga gosta, ona stoji, uzvišena i vječna, iznad svega toga. On joj se, u stvari, pomalo i pravda što je koji dan bila zanemarena, a sad, evo, opet smo sami, svoji i više nema nikog da ometa i kvari naše, tmurno usamljeničko drugovanje.

Prošlo je već nekoliko desetina godina od onoga dana kad je otac Simeon prvi put kročio preko praga ovog manastira, i prvi put se, licem u lice, susreo s posvećenom vladarkom s prastare ikone.

Bila je to jedna od onih, po grčkim uzorima rađenih, vasilisa, svetih carica, likom i stasom kao djevojčica, s kraljevskom krunom u zlatotkanoj odeždi. Videći je prvi put, mladi monah sažaljivo je uzdahnuo:

— A šta ćeš ti ovdje, jado moja, u ovoj našoj tami i divljini?

Požalio je tanjušnu krhku caricu i već prvom prilikom nabavio malo srebrno kandioce i upalio ga pred njenom ikonom. Otada je taj skromni žižak u crvenoj čašici redovno opsluživan, postojano svijetlio pred licem posvećene vasilise, toliko različite od ostalih strogih i mrkih svetitelja, čak i od zabrinute Bogomajke, nagnute nad golišavim mladencem.

Jedne večeri, vraćajući se kasno s nekog seoskog pogreba, kaljav, prozebao i malo pripit, otac Simeon obradova se vjernom žišku u tami, priđe ikoni i prozuklo upita:

— Bdiješ li, zlatolika, a? A ja, nedostojni, vidiš li kakav izlazim pred tvoje časno lice. Nevolja, velika nevolja, carice moja, vladarko.

Otada, redovno, kad god bi se vraćao odakle iz okolnih sela, s kakvog obreda ili svetkovine, tamni monah pokajnički je prilazio svojoj vasilisi i, malčice se povodeći, tmurno se žalio:

— Znam, presvjetla, opet ćeš okrenuti svoje lice od mene, mnogogrješnog raba tvojego. Na rakiještinu bazdim, na bijeli luk i takav se, evo, usuđujem da iziđem preda te. Praštaj, sveta carice, i pomeni me u molitvama svojim.

Odlazio je zatim u svoju mirnu ćeliju i tamo u zaupokojenoj tišini prestarjela konaka, polako zaboravljao sve napore, tegobe i pogubnu gungulu mirjanskog svjetovnog života. Na koncu, u razdvoju jave i sna, ostajao mu je u zamrloj svijesti samo onaj maleni žižak i nad njim sveta carica, neizmjenljiva vječita u svojoj čistoj neuništivoj ljepoti. Takva je ulazila u njegov san, blaga nezlobiva gospodarica, koja ne pamti i nigdje ne bilježi njegova ovozemaljska pregrešenija, voljnaja i nevoljnaja.

Jednog dana mirni manastir ispuni se nesvakodnenom larmom i trkom. Došli su istoričari umjetnosti, konzervatori i zaštitnici starina. Sve su znali, sve vidjeli kao na dlanu, čak i ono što se krilo pod naslagama počađala maltera. Oko zlatolike carice zagraja vašarski bučna gomila

— Ovo apsolutno mora na centralnu nacionalnu izložbu. Vidite li vi ovaj rad, ovaj čisti i profinjeni likovni izraz.

Otac Simeon se pobuni sa žestinom i njemu samom neočekivanom:

— Ne, ovo neće iz ove svete obitelji!

— Ali, dragi oče, pa ovo je pravo otkrovenje.

Otkrovenje?! Šta o nekom otkrovenju znaju ovi bučni svjetovnjaci koji ni jednu jedinu oblačnu jesenju noć nisu proveli pod ovim teškim svodovima? Šta za njih znači smirena vasilisa, koja zrači nezemaljskom vedrinom iznad ovoga nejakog žiška koji se uporno bori s tamom?

Jedno mršavo prozračno momče, svijetlih očiju, prihvati oca Simeona za ruku.

— Pustite, dragi oče, čuvaćemo je kao svoj život. Evo, ja vam riječ dajem, iz istog smo kraja, zemljaci.

Poslije nekoliko dana otac Simeon ispratio je kola sa svojom caricom. Potišten kao da prati pokojnika na njegov posljednji put: so svjatimi upokoj! A kad se uveče zaputio u svoju ćeliju, prolazeći kraj utuljena kandila, on tek tada konačno shvati zašto to ponekad u pustoj zimskoj noći tako očajno zavijaju vuci. Nije to samo od gladi. Samoća je strašnija od svega na svijetu, ali šta bi Gospod kazao da krštena duša počne da zavija?

Neočekivano, petnaestak dana kasnije, stiže ono tršavo momče s vasilisom, upakovanom u bezbroj zavoja i hartije kno da je ranjenik.

— Oče, vraćamo ti tvoju caricu, ona ne može bez manastira.

— Caricu?

— Jeste, dragi oče. Stoljećima navikla na ovaj manastir, izložena drvena ikona iznenada je počela da ,,radi“, da se nadima i potklobučuje. Da bi je spasili, morali smo, hitno da je vratimo na njezino staro mjesto. Kasnije ćemo vidjeti šta ćemo dalje, moraće na liječenje.

Te iste večeri, svečan i uzbuđen, otac Simeon ponovo je užegao kandilo pred ikonom svoje utješiteljice i prijekorno uzdahnuo:

— Eto ti, presveta, kako je to u ovome guravom svijetu. Ni petnaest dana nisi provela tamo, a već si počela gubiti svoj sveti lik. Šta li ćeš tek onda reći za mene, mnogogrešnog, koji nikad i ne vadim noge iz ovoga teškog zemaljskog blata!

Branko Ćopić, VASILISA I MONAH, (str. 133-136), BIGZ, Beograd, 1977

Izvor srodstvopoizboru.


 

SUMNJE, STRAHOVI I NESIGURNOSTI…

tamoiovde-logo

Priča o magli

Zamislite veliku staru divnu kuću, sa širokim prednjim tremom. Oko nje je prostrano dvorište okruženo gustom šumom. Staza vodi od trema, preko dvorišta i kroz šumu.

Na tremu je stolica za ljuljanje, s koje se pruža lep pogled na stazu. Iskustvo mi govori, da je za većinu ljudi život sličan sedenju u toj stolici za ljuljanje. Samo što, kad bace pogled preko ograde trema, ne vide dvorište ili drveće, već gustu maglu.

Ta magla se sastoji od svih stvari koje drugi ljudi nastoje da ih nateraju da rade, vide i poveruju u njih. Ona sadrži sve njihove sumnje, strahove i nesigurnosti. Kao i sva negativna uslovljavanja koja su prihvatili u životu.

Sede na tremu, ljuljajući se u toj stolici. I dok to čine, maštaju kako bi, da se magla raziđe samo na pet minuta, ugledali stazu koja vodi do života koji uistinu žele… kako bi ustali s te stolice, sišli niz stepenice i krenuli da žive taj život.

I jednog dana pročitaju nadahnjujuću priču, ili čuju za osobu koja je upravo ispunila davno sanjani san. Magla se, kao magijom, raziđe na pet minuta, što im omogući da jasno vide stazu ka životu koji uistinu žele da žive. Divna je i sjajna. Doziva ih. Pet minuta žele da ustanu i krenu tom stazom. Zamišljaju avantujre i radosti koje će iskusiti. Ali pet minuta prođe, a magla ponovo sve proguta. Zato se vrate na stolicu… i nastave da se ljuljaju. Napred- nazad.

Nakon toga govore sebi da bi, kad bi se magla razišla samo na jedan sat, i kad bi videli život koji uistinu žele… ustali sa stolice, sišli niz stepenice i pošli ka takvom životu. I jednog dana odgledaju naročito inspirativan film ili čuju nečiju neverovatnu životnu priču, s porukom savršeno skrojenom za njih. Učini im se da je režiser imao uvid u unutrašnjost njihovog uma ili da se pripovedač obraća direktno njima.

I magla se sledećeg sata raziđe, omogućavajući im da  jasno vide stazu ka životu koji uistinu žele. Ona je divna i sjajna. Priziva ih. Čitav sat razmišljaju da ustanu i krenu tom stazom. Maštaju o avanturama koje će doživeti i radosti koju će iskusiti. Ali sat prođe, a magla ponovo sve proguta. Zato se zavale u stolicu… i ljuljaju se. Napred- nazad.

Nakon toga govore sebi da bi, kad bi se magla razišla samo na dvadeset četiri sata, i kad bi videli život koji uistinu žele… ustali sa stolice, sišli niz stepenice i pošli ka takvom životu. I jednog dana do njih dopre glas o smrti prijatelja. Dobre osobe. Nekog ko se lepo ophodio prema drugima. Nekog ko je bio previše plemenit da umre tako mlad. I magla se sledeća dvadeset četiri sata raziđe, a oni sagledaju svet s dotad neznanom jasnoćom.

Ugledaju stazu života koji uistinu žele. Ona ih priziva jače nego ikada. Divna je i blistava. Vide sve razloge na svetu zbog kojih bi trebalo da zakorače na nju i ispraznost svih starih razloga koji su ih sprečavali da to učine. Dvadeset četiri sata osećaju da je neophodno da se pokrenu, da startuju, da počnu…Ali dan se završi, a magla ponovo sve proguta. Zato se vrate u stolicu… i ljuljaju. Napred- nazad.

Jednog jutra pogledaju preko ograde i magle više nema.

Čekaju jedan sat, ali magla se ne pojavljuje. Prođe jedan i drugi dan, ali magle nigde nema. Kad god pogledaju preko ograde, jasno vide stazu ka životu koji uistinu žele. Divna je i blistava. Doziva ih. Zamišljaju avanture koje će doživeti i radost koju će iskusiti kad bi samo krenuli njome.

Situacija konačno postaje nepodnošljiva. Danas je taj dan.

Ustanu sa stolice i pokušaju da koraknu… Samo da bi shvatili… da više ne mogu da hodaju.

Dž. Strelecki ,, Povratak u kafić na kraju sveta,,

Izvor: centarprozor


 

NIŠTA NAROČITO…

tamoiovde-logo

Čudna su ljudska bića
Vi kao i ja
Ja kao i vi
I sve je to gola stvarnost
sve je to život
to vam je tako

Foto ilustracija: Bora*S

Čudna su ljudska bića
Kad dođu tako kod nekog
neki padnu u pravi čas
neki opet u nevreme

Onome koji padne u pravi čas
kažu pali ste baš dobro
posluže ga pićem
i daju mu da sedne
Onome ko nezgodno padne
niko ništa ne kaže

Čudna su ljudska bića
sad padnu kod jednih
sad padnu kod drugih
čudna su ljudska bića

Onaj što je nezgodno pao
samo što prekorači prag
ponovo se skemba niz stepenište
sledeći samo preleti preko njega
preskačući stepenike u letu

Kad izađe na ulicu
pošto se pridigao
prolazi neprimećen
zaboravljen izbrisan
Na njega pada kiša
na njega pada noć

Čudna su ljudska bića
padaju stalno padaju
padaju kao noć
dižu se kao dan

Žak Prever
(Neke stvari i ostalo, BIGZ, 1979.)


 

BOŽJI LJUDI…

tamoiovde-logo

LJUBA I NAZA

   Iza groblja, do reke, živela je ona. Ispočetka u rupi, docnije načinila kolibu. I svakim danom sve više i više je pokrivala. Čas sušenim korenjem duvana, čas prućem, trnjem, crepovima ili zemljom… kako je gde našla i stigla. Bila je vredna. Svi su se prosjaci nje bojali. Naročito na groblju. Tamo im je bila kao neka domaćica. Uređivala ih je. Pazila da ko čije mesto ne zauzme. Naročito je terala one druge, bogate prosjake koji po selima prose, imaju u varoši svoje kuće pa i novac pod interes daju, pa kad je zadušnica ne samo što dođu, nego ponesu i najveće bisage i testije za prošenje. Naza ih je terala. Čak se i tukla s njima. Zato su je ostali prosjaci voleli.

Ilustracija: Bora*S/ ulje na kartonu

   A isprva ona nije prosila, već je služila u varoši, kod nekog gazde. Ali kako je taj gazda hteo da je siluje, to preplašena od toga pobegla iz varoši i više nije htela da služi, već počela da prosi. Bila je suva, kao spečena, a još mlada. I da joj nije bio spreda jako narastao vrat, guša, bila bi i lepa. Pa i ovako, kad se poveže šamijom, prebaci je preko vrata, te joj se ne vidi ta narasla guša, izgledala je dosta lepa, A naročito kad je nasmejana, te bi joj se videli njeni zdravi, beli zubi. Uvek je bila oprana, iskrpljena i lepo povezana. A njene bose noge nisu bile kao u drugih prosjaka, raspucane, prašnjive, već uvek oprane, male, hitre… Bila je toliko čista da čak i neki varošani počeli oko nje da obilaze. Ali ona je od njih bežala kao luda. Ni novac, ništa nije htela da primi.

   A izgledalo je da je od svih zavolela nekog Ljubu prosjaka, koji je večito ležao i spavao. Bio je to mlad, razvijen dečko. Crne masti, crne kose, crnih očiju. Pogleda istina blesastog, ali nekako upornog, prkosnog. On je večito, gotovo go, u nekoj dugačkoj, prtenoj košulji, samo spavao i ležao. Taj nije prosio više nego što mu je trebalo, a nikad ne bi, i da mu dadu, obukao odelo. Uvek je išao u toj dugačkoj, prtenoj košulji koju niti je prao, niti svlačio dok je ne pocepa.

   Pa i to, kad dođe na groblje da prosi, on seda u kraj, naposletku, i samo gleda gde će moći da ispruži komotno svoje dugačke, pune noge i nasloni se. Ako mu ko udeli – dobro, ako ne ništa. Leži jednako. A otkada počela ona, Naza, da mu od svoga odvaja i daje, otada je još manje prosio, a još lenje, upornije ležao.

   I Naza mu je zaista davala. Ali da ne bi palo to u oči kod ostalih, ona bi ga prvo korela da sedne gde istaknutije, gde može štogod da se naprosi, a ne tako, u kraj, gde ga niko ne vidi.

   Ali kad on Nazi od lenosti ne bi ni odgovorio, tada bi ona uzela njegovu torbu i metnula pored svoje, mada bi prosjaci, pored svega što su se nje bojali, počeli onda da se pogurkivaju. A sakata i jezična Vela digla bi tada glavu, i naslonjena pazuhama o štake, počela bi visoko, na slogove da muca… tobož kao da pravda, brani Ljubu što neće da prosi.

   – Pa što traži da se muči, da prosi? Kad etete te ete… – mucila bi se ona da odjednom celu reč izgovori – eto ima sestru. – I tu reč „sestru“ ironično bi naglasila. Starci bi se onda iskašljavali, drugi okretali se od Naze, namigivali. A Naza od stida ne bi smela ni u koga da gleda, a kamoli da koga izgrdi i izbije, već bi krišom iz svoje trobe prenosila u Ljubinu, tobož da je to naprošeno, samo da joj se ne bi posle još više smejali kad bi morala da mu pred svima, naočigled, odvaja od onoga što je za sebe naprosila i njemu da daje.

   Ali to je svakoga dana bilo tako sve gore i gore, da ona nije mogla više. I jednog dana, pošto se groblje ispraznilo, svi prosjaci razišli, a pop seo ispred klisarnice da se odmori od prepojavanja, ona stala pred njega.

   – Koje dobro, Nazo? – upita je on.

   Ona ga pogleda, uplašila se i htela da pobegne, ali se opet, zbunjeno, vratila.

   – Ete… – počela da muca.

   – Pa šta? – hrabrio je popa.

   – Iskam da se udam.

   – Za koga? – strogo zapitao je pop i već ljut što mu još i time dosađuje.

   – Za Ljubu…

   Pop počeo da se šali:

   – Kako za Ljubu?

   Ona, od stida, ćutala. On počeo i dalje da se šali.

   – Pa dobro, dobro, Nazo. Pa, je li te Ljuba voli? Voli li te on?

   Naza od stida, zbunjenosti, počela da pocupkuje, premešta se s noge na nogu i ugušeno, tiho, da odgovara:

   – Hoće i on.

   – Kako hoće? – počeo pop da se jače šali. – Pa je li ti rekao, kazao da te voli?

   Naza, od stida, jedva je odgovorila:

   – Nije mi to rekao, ali znam. Hoće me. – I počela da navodi dokaze. – Ete, još otkad ga ja čuvam, hranim. Sve ja za njega radim, dajem mu i on jede, uzima, prima. Voli me.

   – Pa dobro, dobro, uzmite se. Ko vam brani? – prekinu je pop odobrovoljen tom njenom ljubavlju.

   Ali Naza jos zbunjenija nastavila:

   – E, ali ja iskam da se venčam. Hoću u crkvu kao i svi drugi.

   Popa se, odjednom, zbunio i unezverio, ali opet okrenuo na šalu.

   – E, pa dobro, dobro. Ali znaš da za to treba para. I to mnogo. Imaš li ti toliko novaca?

   – Imam. Skupila sam nešto, – radosno ga dočekala ona.

   – Pa donesi. Da vidim.

   I ona, vesela, otrčala kolibi. Brzo se vratila s novcem koji je izvukla ispod zemlje u raznim zavežljajima… Sve dala popi. Ovaj, kad video popriličnu sumu, još više se zbunio. I nije znao šta da joj kaže.

   A ona ga gledala unezvereno, radosno, iščekujući od njega odgovor.

   On skupio novac, zadržao ga kod sebe i rekao joj:

   – E, sad dobro. Pare neka stoje kod mene. A ja ću da pišem vladici i čim on odobri, venčaću vas.

   Ona radosno, zbunjeno, kao svaka isprošenica, prišla da mu celiva ruku, ali on je, grozeći se, odbio:

   – Neka, živa bila. Idi sad.

   Ona pošla. Ali se opet vratila.

   – A ako li da se spremam?

   – Šta?

   – Pa ne li dar? Eto za tebe što ćeš da nas venčaš. Pa za kuma, starojka… boščaluke, i drugo što treba.

   Popu došlo još više neugodno slušajući ono: crkva, kum, a gledajući je onako iskrpljenu, s torbom. Zato, da bi ugušio smeh, on joj rukom odobrio i otpustio je.

   Ali od vladike nikako ne dolazi odobrenje. Dok bilo leto, Naza i ne dosađivala popu toliko. Stid je bilo. Jedino, kad bi on došao na groblje, ona se uvek nalazila oko njega, usluživala ga, samo da bi mu pala u oči te da se on seti nje i kaže joj ako je što od vladike došlo.

   Ali od vladike ne dolazilo. A, međutim, dolazila zima. Za sebe se Naza nije bojala već za njega, Ljubu. Jer oko groblja i u varoši nije imao gde da spava. I, kao svake zime, hteo da ide u kakvo selo i da tamo u slami po štalama leži, prezimi, ali ga ona nije puštala. Znala je: kakav je on, pa ako naiđe na kakvu dobru kuću, gde će da ga puste u štalu i da mu daju po komad hleba, da, kakav je len, više otuda ne bi se ni vratio ovamo, u grad. A da ga opet kod sebe, u kolibu pusti, nije mogla. Stid je bilo da ga tako, nevenčanog, kod sebe primi, jer „šta bi posle za nju kazao svet?“ A ovamo, zima sve jača. Ljuba, istina, nije se tužio, ali sav, onako go, u košulji, naježen od zime i, kao u inat, samo još više je ležao, a već ponekoga raspitivao za kakvo selo. Zato Naza zaboravila i na stid i na sve i počela svako jutro da odlazi popu kući i čeka ga na kapiji.

   – Nema, Nazo, – odbijao je pop osećajući se neugodno kad bi je video kako ona ispred kapije bosa tapka po snegu i pilji u njega. Čeka kad će da joj kaže da je od vladike došlo da se venčaju. – Kad dođe od vladike, ja ću da te zovem, – odbijao je jednako popa.

   Ali Naza nije mogla da čeka. Zima stegla i puca. Ljuba da se ukoči. Zato zaboravi sve i nevenčanog primi Ljubu kod sebe, u kolibu. I, otada, čisto se promenila. Došla lepša, čistija i vrednija. Od jutra do mraka trčala je, prosila, donosila. No samo više nije izlazila u varoš ni na groblje, među prosjake. Nije više tamo prosila i pokazivala se gde su znali za nju i Ljubu, već počela da prosi i ide po selima. Ali opet koja vajda kad Ljuba isti onakav. Otada još lenji. Samo leži i spava. Više mrtav nego živ. Naza luta, prosi, donese mu, i on ni da se okrene na nju, a kamoli osmehne, progovori. Samo, pošto se najede, raskreči se posred kolibe da onako, go, slobodan, leži, spava. Koliko puta donosila mu odelo. Čak i celo, nigde nezakrpljeno. Donese, nudi ga i razastire preda nj da mu pokaže haljine.

   – Evo, bre, evo. Nove. Još nezakrpljene. Odmah mi dadoše čim zatražih. – I samo da bi ga kao zainteresovala za sebe, kao pred njime se uzdigla, počela bi da mu priča kako su joj, čim je zatražila, odmah dali.

   Ali na sve to Ljuba, i ne gledajući u haljine, jedva ako bi odgovorio:

   – Tesne su! – I onda bi se opet okrenuo od Naze i od haljina što mu ih nudi i, kao strepeći da mu ne navuku te haljine, još slobodnije bi se raskrečivao, rasprostirao da leži, spava, ne gleda u Nazu.

   Naza, od muke, posle počela i da pije. Prosi, prosi, pa se napije i dođe. Stane Ljubu da drma, budi, miluje, a on umorno, mrtvo prevrće se na drugu stranu da zaspi odišući i braneći se od nje.

   – Ne diraj me, mori! Pusti me! Oh!…

*

   Sada, jednoga dana sretoh Ljubu. Bila kiša. Blato na sve strane. A naročito iz njiva i bašta odakle je on dolazio. On je dolazio iz Donjo-Vranje, gde je bio sabor. Bio već ostareo, sav crn, krupan, mastan. Kao uvek, bio je samo u košulji, a ogrnut nekom debelom, ulepljenom ponjavom. Prigrćući tu ponjavu, torbu i košulju oko sebe, išao je kao uvek nemarno, upadajući posred blata svojim dugačkim, bosim nogama i gledajući u stranu, uporno, natmureno.

   – Šta bi, more, sa tvojom Nazom? – upitah ga.

   – Koja Naza? – poče on natmureno da mumla i da se skuplja onako go pod onom svojom ponjavom i košuljom.

   – Pa tvoja žena.

   – A! – poče on kao da se doseća – umre ona. Još otkada je umrla!

   – Kako? Gde je umrla?

   On jedva okrenu glavu da me pogleda. I, isto onako napućeno, prkosno, gledaše me kao da me ispitivaše. I posle dugog gledanja, kao da se reši da mi odgovori:

   – Umre. Zimi, u selu… i tamo – vuci li? psi li? – rastrgli je. Ko zna?

   I gegajući, blatnjav, produži put jednako skupljajući se ispod one svoje ponjave i masne košulje.

1902.

Borisav Stanković

Iz zbirke pripovedaka BOŽJI LJUDI


 

RAD I GRAD…

tamoiovde-logo

Kako izgleda rad? Ko radi, za koga, zašto? Da li se rad i odnos prema radu menjaju?

Zašto nam se rad nekada predstavljao kao uzoran, neophodan i sa ljudskim licem, a danas kao poželjan, plaćen, do te mere uobličen, glaziran kao poslastičarski proizvod pripremljn za fotografisanje, bezličan i naizgled lagodan. Javno predstavljanje rada i radnika se očigledno ne slažu sa doživljenom realnošću i iskustvom.

U Boru su rad i radnici, kao i produkti njihovog rada toliko očigledni da ih je nemoguće spakovati i prikazati kao bombonjeru. Rad nije izgledao „poželjno“ već se učilo da je rad neophodan. Rad nije „izgledao“, nego je funkcionisao. Svi su morali biti uključeni u procese proizvodnje, u sisteme odlučivanja i upravljanja, svesni svog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i resursima. Višak vrednosti ulagan je u infrastrukturu grada i komunalni sistem, zdravstvo, prosvetu, kulturu i time se obezbeđivala održivost i ravnoteža.

Danas se tržišne transakcije obavljaju krajnje bezlično i obično „na klik“. Nikome nije u interesu ko, kako i u kakvim uslovima radi, ko sve učestvuje u proizvodnji i prodaji, kako se uopšte formira nekakva vrednost. Tržišni principi primenjeni prilikom društvene interakcije, koliko i na javnim dobrima, pokazuju nam koliko naše društvo pati od „društvene amnezije“, zaboravljanja kako se radilo i živelo, kako izgleda rad, kako se prikazuje život.

Izložene fotografije na platou Doma kulture su izbor iz fonda Zavičajnog odeljenja, institucionalnih i različitih privtnih kolekcija fotografske građe koje su digitalizovane u okviru projekta „Digitalizacije neknjižne građe, kulturne i  javne delatnosti Narodne biblioteke Bor“ koji se realizuje od 2007. Projekat je podržan od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, Narodne biblioteke Srbije, Opštine Bor.

Autori fotografija za period od 1905-1945, verovatno su bili Mihajlo i Dragoljub Marković, a u periodu od 1947. do 2004. fotografi su bili Đura Kolovratar, Dragoljub Mitić, Bajram Salijević i Ljubomir Markov.

Dragan Stojmenović

bibliotekar Zavičajnog odeljenja


Priredio: Bora*S

____________________________________________________________________________________________________________________________________________

OVO MOŽEŠ, A ONO NE MOŽEŠ…

tamoiovde-logo

POHOD NA MJESEC

Tek mi je peta godina, a već se svijet oko mene počinje zatvarati i stezati. Ovo možeš, a ono ne možeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ono ne smiješ.

Foto ilustracija: Bora*S

Niču tako zabrane sa svih strana, jato ljutitih gusaka, hoće i da udare.
— Dobićeš ti, mali, po glavi, pa će te proći tvoje budalaštine.

Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.

Stega popušta tek onda kad se pred našom kućom pojavi stari samardžija Petrak, neumorna skitnica. Još nije ni ušao u avliju, a već grakće na mog djeda:
  — Jesi li živ, Rade, stari moj paripe?! Vidi ga, vidi.

Ihi, počelo je! Kad on već djeda smije nazvati paripom, šta li će tek biti sa ostalom čeljadi. Na mene će, vjerovatno, svi u kući i zaboraviti, moći ću da odmaglim preko potoka u ljeskar.

Kad je samardžija kod nas u gostima, onda je meni mnogo štošta dozvoljeno. Penjem se po drveću, zavirujem na tavan, švrljam oko potoka, odem čak i do malog mlina zavučenog podno našušurena gaja. Zgodio bih tako i u Ameriku samo da znam put i da se ne bojim pasa.
— Čekaj ti samo, otići će stari Petrak — prijete mi u kući kad već sasvim prekardašim.

Foto ilustracija: Bora*S

A ti „Petrakovi dani“ u ranu jesen obično su uvijek bili praznični, sjajni i puni šapata, pa me tako povuku i ošamute da ne znam kud bih prije: kroz kukuruze, niz potok, uz brijeg. Čučim tako na vrbi i zurim u nijem svjetlucav riblji roj, a onda se pred mojim zasjenjenim očima odjednom razgrana gusta krošnja pitomog kestena s raskokanim prezrelim čaurama: ih, u kestenar, šta će mi ribetine!
 
Šijem tako čitav dan tamo-amo, a kad me suton opkoli i pritjera kući, evo ti opet nove napasti — mjeseca.

Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem, zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske nade:

— Možda bih ga nekako mogao dohvatiti?!
Noću se iznenada trgnem iza sna: viri mjesec kroz prozor, gori čitavo dvorište, a blještavi posjetilac unosi mi se u lice i šapuće:
  — Hajdemo!
Dižem se, lak, opsjednut, ali me već na prvom koraku otrijezni glas vječito budnog djeda:
— Baja, kuda ćeš? Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje, kad neko podvikne, a ja — coc! — o tvrdu ledinu.

Sva sreća što jednom u godini dodju i Petrakovi razvezani dani kad se mnogo štošta može.
Dodje tako jednom na red i mjesec.

Pekla se kod nas rakija od nekih ranih šljiva pa se poslom zašlo i u noć. Dušu dalo za mene! Prosinula pod kazanom vatra, stric Nidžo zarana se napio i zaspao, a uz ognjište, pod kolnicom, ostali samo djed i Petrak. Djed pazi na kazan, a samardžija mu samo pravi društvo, jer neće da se petlja ni u kakav posao neposredno vezan za ljude. Da konji piju rakiju, hajde de.

Ja se motam oko njih dvojice, više odmažem nego pomažem, prisluškujem njihov razgovor, pa se najzad toliko osmjelim da sjednem sasvim blizu, već gotov i da zapitkujem. Pomenuše mjesec.
— Djede, bi l se mjesec mogao dohvatiti grabljama? — iznenada se oglasih ja.
— Heh, šta njemu pade na um! — dočeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego samardžiji. — Hoće da dokuči mjesec.

Branko Ćopić

Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše.
— Pa neka, ima dječak pravo.
— Šta ima pravo?
— Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, možda bi mi druge tice danas pjevale.
— Ma šta tice, šta… Ti se već napio ko moj veseli Nidžo.
— Jok, pobratime — tmurno dočeka starac. — Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k njemu. Kuda? — drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za… ne bira čime će. Zatuče me tako, utuca, izgubih dušu još od malih nogu. A da sam se jednom oteo i pošao. Rade, brate moj…
— Eno ga sad vidi. Ma nemoj mi tu kvariti unuka.
— E, Rade, Rade … ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka. Hajde ti, dušo, ustaj, traži grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda.

Bacam se u ćošak po one naše najduže grablje, a stari samardžija polako ispravlja noge, ispravlja ledja, vrat i okreće se djedu, sjedećivom i začudjenom.
— Nas dva odosmo, a ti čuvaj kazan, staro mlinarsko kljuse.

Djed je toliko zabezeknut da već ne umije ni da se pokrene ni da štogod upita. Drži u ruci praznu čašu i gleda za nama dvojicom: šale se, valjda, šta li.
Sporo napredujemo uz mračan zašaptan brijeg. Nad nama razgoreno nebo najavljuje blizinu najtajanstvenijeg putnika, mjeseca. Ha, tu su grablje, samo ga zakvačimo i povučemo, evo ga začas u krilu.

Iz nizine, od malene tužne djedove vatre, odjekne povik:
— Ehej, budale, vraćajte se!
Žao mi te vatrice u dolini, žao mi vikača, ali požar nada mnom sve je rujniji i širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno rugalicom:
— Umukni, ti dolje, kenjac jedan.

Durašno guramo dalje. Ja se već pomalo i pribojavam kako će to biti, licem u lice s onolikačkim mjesecom, a kao za pakost odozdo se opet čuje dozivanje:
— Ehej, magarci, vantazije, ozepšćete, bog vas ubio!
— U štalu, sivonjo stari, pa tamo njači — vraća mu samardžija.

Još mi u srcu kljuca tuga za dolinom i ostavljenim djedom, ali kad mi kroz krošnjato drveće bukne u susret, sasvim izbliza, ogroman mjesečev požar, ja sve zaboravljam i uzbudjeno protepam:
— Evo ga?
— Aha, vidiš li?

Starac me prima za ruku i sad zajednički savladjujemo posljednju kratku uzbrdicu, a kad stignemo do samog vrha, mjesec iznenada odskače iza drveta pred nama i ukaže se blistav, smanjen i nevino miran iznad susjedne brdske kose.
— Aha, uteče li, je li! — pobjedonosno kliče starac. — Prepao se grabalja, a, lolo jedna.
Samardžija me čvrsto prigrli, ne da mi da se rastužim i kaže sokoleći me:
— Uteko lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nadji dolje u selu dječaka od koga je mjesec klisnuo tako brzo. Nema ga. To si ti, samo ti, a i ja s tobom.
  Hm, nema?! … Pa zaista nema takvog dječaka u čitavoj našoj dolini. Nit sam ga vidio ni čuo za njega. Ta ne dolazi džabe Petrak baš našoj kući. Ja sam tu, ja …
— Delija naša — dodaje Petrak kao da je konačno našao onu pravu, završnu riječ za čitavo moje opčarano mjesečarsko tkanje, od koga mi je glava tako puna da i sama počinje da zrači i svijetli kao žuta bundeva zaostala u požnjevenu kukuruzištu.
— Pametna djedova glava!

Stojim tako u obasjanoj noći, pred hladnjikavim nezemaljskim vidikom kakvi se javljaju samo u snu, pomalo je i strašno i tužno… Dalje se ili ne može ili se ne ide, ako već putnik nije budala i „vantazija“, što bi kazao moj djed, predobri duševni starac čija me ljubav grije i ovdje, na ovoj opasnoj granici gdje se kida sa zemljom i tvrdim svakodnevnim životom.

Pa ipak … ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gundjalo, koji će do kraja tugovati i pominjati me ako se izgubim u svom čudesnom pohodu.
— Ðede Petrače… — zaustim kroz stegnuto grlo, a stari potukač, pogadjajući moju neizrečenu dječju tugu, spremno nadovezuje:

— Idemo, delijo, idemo. Opet ćemo mi ovamo doći, ima kad.

Nogu pred nogu, naniže, po mjesečini! Kako je drag i pun svaki korak povratka. I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put.
— He-he, ipak nas čeka stara paripina — rakoli se Petrak. — Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije.
— Evo ih, vraćaju se budalaši! — dočekao nas je djed Rade, čak nam i u susret izlazeći kao da stižemo bogzna odakle, možda čak iz Amerike. — Šta je, dohvatiste li mjesec?
— To tebe ne budi briga — otresa se samardžija. — Ti samo sjedi pod tom tvojom kolnicom i peci rakiju, a nas dvojica znamo svoj posao.

TAMOiOVDE- Mesec je plovio

Foto ilustracija: Bora*S

Znamo li — ne znamo, to mi baš nije jasno, ali, onako uzbudjen i premoren od čudesnog noćnog doživljaja, brzo sam zadrijemao medju djedovim koljenima, ja, velika delija, smjeli lovac na mjesec, naoružan grabljama triput duljim od mene. Posljednje što mi je od te večeri ostalo u očima bio je razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i tamo se razrastao u moćan i stravičan mjesečev požar.

Djed me je, kažu, na rukama odnio u krevet (kakva bruka za velikog putnika!). Tamo sam svu noć bulaznio, vrtio se i budio brata, svoga suložnika. Djed je grdio Petraka i „njegov benasti konjski mjesec“, mama me je umila ledenom vodom, a kad to nije pomoglo, prišila mi je dvije-tri uz obraze, pa sam se primirio i slatko zaspao.

Sjutradan, u golubije sunčano jutro, sve je već bilo iza mene kao san, samo san. Nit mi se pričalo ni zapitkivalo o tome. Tako je, kanda, bilo i s djedom i Petrakom. Sjedili su kod kazana, a kad sam se ja pojavio, oni ni po čem ne pomenuše sinoćni doživljaj. Kao da im je bilo zazorno da se podsjećaju na nešto daleko od svjetlosti, dana i zdrave pameti, u čem se nije lijepo naći ni kao saučesnik ni kao svjedok.

Jedini stric Nidžo, koji nit je šta vidio ni čuo, nagazio je, onako mamuran, na one moje grešne osvajačke grablje, pa se nadovezao brondati, nikako da sjaše: te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta trebaju grablje oko rakije, te znaju li „oni, rasipnici“ (koji to oni?) kako je teško nabaviti dobre grablje, te ova se kuća raskućava, te ovo, te ono… Najzad je toliko dosadio svojim zvocanjem da je Petraku prevršilo i on, kao gost i star čovjek, nadje se pobudjen da ga uruži:
  — Daj se već jednom smiri, konjska muvo! Šta smo radili? Skupljali mjesečinu i djeli u stogove, eto šta smo. Mogao si i ti s nama da se nijesi naljoskao.

Odgundja stric kako baš ni „mjesečari“ nijesu bogzna koliko pametniji od pijanaca pa se brzo nekud izgubi. (— Ode da spava — primijeti Petrak.) Ostadoh ja sam, nekako kao ravnopravan i treći, uz dvojicu zavjerenika koji su znali za minuli noćni doživljaj s mjesecom.

I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet izmedju smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato.
Pa se onda, katkad, žalovito upitam, kao da sam nagazio na one stričeve vile iz djetinjstva:

— Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?

Branko Ćopić

Iz knjige: Bašta sljezove boje

Ovde – TUGA DA TE UHVATI…

________________________________________________________________________________________

OTIŠAO JE “ORFEJ MEĐU ŠLJIVAMA”…

tamoiovde-logo

 Otišao je sin Radmile i Miloša, sin Gruže i zemlje Srbije,“Orfej među šljivama“.

Dobrica Erić

Veliki pesnik Dobrica Erić preminuo je juče, 29. marta u svojoj 83. godini posle duge i teške bolesti.


Voleo sam devojku iz grada

Ja sam rođen u cveću livada;
čuvah stada pokraj reke Gruže
al’ zavoleh devojku iz grada
sa usnama ko pupoljak ruže.

Bele ruke a prsti ko dirke
pričahu mi najnežnije bajke.
Zalud uzdah iz grudi pastirke,
zalud suze moje stare majke.

Sin sam plavih šuma i livada;
gajih dobre konje i volove.
Zbog lepote devojke iz grada
zaboravih brda i dolove.

Zvao sam je ulicama dugim
i venuo ko trava jesenja.
Jednog dana spazih je sa drugim
zagrljenu u senci kestenja.

Šta sad mogu već bol svoj da patim;
mladost moju da tužim za celo.
Morao sam kući da se vratim
svome domu u rođeno selo.

I sad opet svoga vranca jašem
i u krčmi krčmim svoja stada.
Kitim svirce i razbijam čaše
i proklinjem devojku iz grada.


 U selu Donja Crnuća u Gornjoj Gruži, godine 1936. rođen je Dobrica Erić.

Prvu zbirku pesama objavio 1959. a do juče više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd.

 U javnim nastupima, na večerima poezije i drugim priredbama pesme nije čitao. On ih je govorio! Gotovo ih je sve znao napamet!

 Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka, a dosta ih je prevedeno na svetske jezike. Pesme su mu ušle u čitanke, antologije, školske lektire. Za mnoge su kompozitori napisali muziku.

 Dobitnik je niza značajnih nagrada i priznanja: Mlado pokoljenje, Goranov venac, Nagrada Zmajevih dečjih igara, Neven, Vukova nagrada.

Za knjigu rodoljubivog pesništva “Razapeta zemlja”, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada.


Pismo učitelju

Mom Učitelju, Stojanu Živkoviću

Dragi gospodine Učitelju, ne znam
Da li si na ovom ili onom svetu
Tvoja reč je za mene bila kao sezam
Kojim se otvaraju gradine u cvetu.

Naučio si me da pišem i čitam
Da poštujem roditelje i sve stare ljude
Da ne budem lenj, gord, lukav i dvoličan
Da je zlato svaki grumen rodne grude.

Ti si nas učio, blag i tih ko dašak
Povetarca što nam je ćarlijao vazda
Da je bolje biti pošten siromašak
Nego nepošten bogataš i gazda.

Naučio si me da volim zastavu
Junačke pesme, Svetosavsku himnu
Da je mnogo bolje izgubiti glavu
Nego dušu i obraz, nego Otadžbinu.

Poslušao sam Te, dragi Učitelju
Nisam ni lenj, ni gord, ne marim za vlast
Najviše na svetu volim svoju Zemlju
Al to mi sad, izgleda, ne služi na čast.

Ne važe više priče o poštenju
I pravdi, čak ni za mnoge Pravoslavce
Ništa više nije po Tvome učenju
Pa mi se čini da stojim naglavce.

Stari ljudi dvore decu i unuke
Lenjost je vrlina, a pošten rad porok
Vlastoljupci niču svuda ko pečurke
I svaki je novi spasitelj i prorok.

Jedni nas kude, a drugi nas hvale
Treći nas uspavljuju šarenim lažama
Peti našu zastavu cepaju i pale
A tuđe im se viju nad glavama.

Gledam, Učitelju, i slušam u čudu
Mesto da je ljube kao kolač slavski
Dali bi za grumen zlata rodnu grudu
A za malo vlasti – i Hram Svetosavski!

Dali bi kosovske kosti i božure
Šumadinske voćnjake, Homoljske planine
Vojvođanske žitnice i raške klisure
Krajine i njine krvave haljine!

Dali bi staru ajdučicu i trojeručicu
Moravu i njeno zdravlje Pomoravlje
Mačvansko blato, borsko srebro i zlato
Pesmu petlova i Ružu vetrova!

Zlatiborsko zelenilo, podunavsku plavet
Snežni Kopaonik, župske vinograde
Studeničku riznicu, gospodstvo i pamet
Avalu i avaj, tebe, crni Beli Grade!

Dali bi sela i varoši, reke i Jezera
I sve naše svetinje nad kojima bruje
Zvona u kojima nam je prezimila vera
U Boga koji sve vidi i čuje.

Vidi valjda i mene: guram šezdeset i šestu
I polako se povlačim iz boja
Nisam uspeo da spasem planetu
Što lebdi u magli našeg nespokoja-

Pa sad, razbarušen kao hrast na vetru
Rasipam suvo lišće reči s grana
I lutam i pevam, usamljen u svetu
Kao crna ovca ili bela vrana…

Dragi Učitelju, Tvoje lice strogo
Blaži me u ovo predvečerje rano
Jer Tvoj nauk meni ipak znači mnogo
I ja sam Ti zato zahvalan beskrajno

Zbogom, gospodine Učitelju, zbogom!


Književna dela Dobrice Erića

Svet u Suncokretu, (1959), Vašar u Topoli, (1965), Stari seljački kalendar, (1966), Slavuj i sunce, (1968), Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969), Torta sa pet spratova, (1973), Pesma o svicima, (1975), Dolina suncokreta, (1976), Večni kratkovečnici, (1977), Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978), Bašta sa sedam ruža, (1979), Sricanje žene, (1980), Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980), Čardak između četiri jabuke, (1980), Moj drug, Milivojčićev lug, (1982), Cunčeva verenica, (1985), Tako žubori reka, (1987), Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988), Roždestvo ratarevo, (1989), Krunisanje, (1989), Bunar za prijatelje, (1990), Puževa srma, (1991), Ekološki bukvar, (1991), San Gružanske letnje noći, (1992), Jezero Ježeva bara, (1993), U vatri bismo, ne izgorismo, (1993), Plači voljena zemljo, (1993), Razapeta zemlja, (1999), Vilina Dolina, (1999), Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002), Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002), Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005), Peta strana sveta, Pčelica (2012), Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013), Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014).


Da l’ još nekom noćas ovo zlato smeta

Da l’ još nekom noćas ovo zlato smeta?
Ova susnežica nebeskih trešanja?
Noć je otvorena na sve strane sveta.
Za snove; a mene, znam niko ne sanja.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam pesmu k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao.

Pa neka mi ruku lizne bar taj verni
pas meseca što je sa mnom izranjao
iz oblaka berićetnih snohvatica, jer ni
ove noći niko nije me sanjao.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam srce k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao…

Brojim blede plamičke ponoćnih petlova
i isprane kamičke po nebeskom dnu,
Ja, što svima otvarah vrata svojih snova
ne nađoh svoj kutak ni u čijem snu…


Ponosna pesma

Ja pevam
grla čista
kao što drvo lista
pevam kroz lavež pasa
kao što pšenica klasa
pevam s grumenom zemlje u šaci
kao što Sin peva o Majci
i molim anđele
dečicu bestelesnu
da mi usliše i prime pesmu.

Ovo je moja jedina
i jevanđeljska Zemlja-Majka
Moja kneginja
moja gospođa varošanka
moja seljanka storučica.
A oko nje se digla halabuka i hajka
ko da je vučica
ko da je hajdučica.

S njom sam pola stoleća
cvetao i klasao
zrio i gnjio
pevao i plakao
i da sam juče umro
ne bih znao
da ovo nisu voćke kalemljene
ni polja lebna
ni potoci
već prerušene munje, vukovi i poskoci!

Nagrdiše mi zemlju
onoćiše mi dane
Zacrniše mi sunce
pa se ježim i srdim
Oljagaše mi ime i prezime
kuću i ukućane
al ja se opet ponosim što sam Srbin!

Kažu da sam divljak
i da nisam u pravu
što branim svoju kuću
svoj krst i krsnu slavu
A oni meni
u mojoj rođenoj Zemlji
udaraju međe
prekrajaju tapije
i pečate crvenim voskom
prozore, vrata, kapije.

Trpaju na moje pleće
svo belosvetsko smeće
i čekaju da padnem
da posrnem
ili bar da se zgrbim
ali ja stojim ko krst
ko Hristovo raspeće
i ponosim se sto sam Srbin!

Ponosim, kažem
ali u mom ponosu
nema poniženja prema drugima
gordosti ni poruge
Kad bi svi ljudi mogli
da se ponose onim što su
ne bi niko imao razloga da mrzi druge.

I samo sto ponekad proškrgućem gnevno
ne bi li me čula planeta usnula
jer znam da nas čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!

Moja zemlja je ista onakva
kakva je uvek bila
Duša joj ko lebac
ko kiseljak starinski
Svakog je Ona tim lebom
dočekala i počastila
i ispratila, s poslacima
onako domaćinski.

Samo se više ne slažemo
sa onom Božijom besedom
Ko tebe kamenom, ti njega lebom
Promenili smo malo i mi
svoju čobansku ćud
pa ko nas lebom
mi njega lebom, medom i vinom
a ko nas kamenom
mi njega kamenčinom
I zato smo evo stali pred strašni sud.

Poabase mi ruho
naružise mi lice
Oko srca mi lanac
na ustima katanac
Uspavaše mi pčele i ućutkaše ptice
al ja se opet ponosim
sto sam Srbin, Balkanac!

I samo što ponekad zabugarim gnevno
ne bi li me čula nebesa usnula
jer nas opet čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!

Samozvani mirotvorci što nas zavadiše
Crnim tamjanom nam Zemlju okadiše.

Dušebrižnici bez duše i srca
glavešine, glavonje i glavoseče bez glava
pobornici za ljudska prava i slobodu
pouzimaše nam ključeve svih prava
pa čak i nasušni hleb
vazduh i vodu.

đavolji sinovi i pasji sinovci
korov istrkljao iz bolesne klice
srebroljupci
pravdomrsci
krivodelci
i drugi zlikovci
okrivljuju mene za svoje krivice.

Blate me, brate Ivo, za trojicu
Muče me kao Malog Radojicu
ko Starog Vujadina sa obadva sina
Oće da me pretvore u makovo zrnce
Kradljivci istine i sunčevog sjaja
podmeću mi svoja kukavičja jaja
Tako postah neka napast neviđena
Napastvujem dnevno tri stotine žena
pečem belu decu, pravim male Crnce
Sude mi za svoje grehe i zločine
i za sve ono sto oni meni čine
Gospode, pogledaj ozgo iz plaveti
i zaštiti me od ovih aveti!

Moji mladi se čude
sto se trujem i lečim
pesmom
psovkom
inatom
kao i moji stari
Šta bih ja drugo sa ovolikom tugom
Kriv sam jedino zato
sto ne umem da klečim
(osim
da prostiš
pred ženom
kad radim one stvari)
A gresan sto proćerdah
uz dert
i žal
i sevdah
onako vašarski
bećarski i ratarski
svoj stid kosovski
i ponos kajmakčalanski
Ali to ne shvataju ni preci ni potomci
golobradi starci i bradati osnovci.

Moj djed je bio domaćin čovek
u osvit ovog veka
Imao je vršalicu
vodenicu
valjalicu
tri lampeka
Moj otac je džzambasio besne konje i karuce
A ja imam samo dušu
samo ovo ludo srce
sto mi kica u grudima
o životu o ljudima
što mi peva
što mi plače
što se smeje
što me boli
što mi bije neprebolno
kao ono teško zvono
zvono crkve kralja Petra na Oplencu u Topoli!

I neću da budem sluga
ni žbir
ni udvorica
ni paž
Zato mi staviše na glavu trnov venac srama
A moja Zemlja je tek izasla iz jama
Moja kraljica,obučena u pšenicu i raž
Moja velikomučenica Srbija
ukavežena, popljuvana i slana
Ali ja znam da je sve ovo jedna velika laž
i ponosim se sto sam Srbin
Srbenda sa Balkana!

I samo sto ponekad arlauknem gnevno
ne bi li me čula sazvežđa usnula
jer znam da nas čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!


Ljubav ratara i njegove žene u noći posle oranja

Tek kad san sklopi decje glave ruse
i kad goluždravi Vlašici ozebu
Ratar i njegova žena sastanu se
u cardaku i na zemlji i na nebu.

Ruke što su vazdan milovale gvožde
sad na njenim vrelim bedrima vijore
Ratar ljubi tako ko da mulja grožde
Ratar grli ženu ko da njivu ore.

Mlada noc pocepa svoje ruho carsko
i stari Bog na nebu sve zvezde izbeci
kad Ratar posle oranja na štalskom
tavanu svoju ženu rašcereci.

Levi mu dlan brsti na Beloj glavici
oštri zubi oru na brdu Orlovcu
desna ruka vicna bicu i zdravici
striže crnu ovcu u dolu Vranovcu.

Kad se oran orac potrbuške pruži
povilenile bi i sede starice
Kad bi znale kako Ratar nocu pluži
mnoge bi carice bile ratarice.

Ratar voli tako kao da ratuje
ko da ruši zidove na tesnoj celiji
Ratar vodi ljubav ko da argatuje
u nekoj dalekoj zemlji Dembeliji.

A Ratarica, mlecna mlekarica
slatkomucenica s andeoskim likom
skida zlatnim prstima skorup sa karlica
razorana do pupka tupim raonikom.

Pucketaju kosti, pucketaju grede
i srucuje se ceramida s krova
Ratar drma stablo ko da trese zvezde
puca ko da motre ga svi preci iz rova.

Cvili pod njim ženica kao violina
podmazana belim lukom i sircetom
A slušaju je i Breg i Dolina
i prete joj nekim teškim bericetom.

Posle ljubavi ko i posle bitke
ratar hrce s buklijom dojke na svom dlanu
i sanja kako mu njene ruke vitke
sipaju melem na krvavu ranu.

Dva tela van voda i zemljine teže
što se sudariše u vecernjoj tami
smirena i topla sad spokojno leže
u senu kao u Kumovoj Slami.

Dobrica Erić


VIDEO

Sve što mi pripada – Dobrica Erić

____________________________________________________________________________________________

Priredio: B. S.

NACIONALNI DAN KNJIGE…

tamoiovde-logo

Dan Narodne biblioteke Srbije

Narodna biblioteka Srbije osnovana je 28. februara 1832. godine u Beogradu.

Povodom 187. rođendana u Narodnoj biblioteci Srbije biće održana Centralna manifestacija na kojoj će biti dodeljena nacionalna nagrada iz oblasti bibliotekarstva „Janko Šafarik“. 

U toku programa biće otvorena izložba Žene u srpskom Đure Jakšića, zatim će književnik Goran Milašinović održati književni govor i biće predstavljena izdavačka produkcija iz oblasti bibliotečko-informacione delatnosti.

Program počinje u 11 časova.

Izvor: odknjigedoduse


Program
11.00 U Amfiteatru, Centralnа manifestacijа, na kojoj će se prisutnima obratiti upravnik Narodne biblioteke Srbije Laslo Blašković. Biće dodeljena nacionalna nagrada u oblasti bibliotekarstva „Janko Šafarik”. Svečanu besedu održaće lekar i književnik Goran Milašinović. 
12.00 U Centralnom holu otvara se izložba Žene u srpskom Đure Jakšića. Autorke su istoričarke umetnosti i bibliotekarke Dragana Pantelić i Ljiljana Bašić. Na izložbi je predstavljen deo stvaralaštva našeg znamenitog pesnika i slikara, kao i artefakti koji upućuju na žene 19. veka, sa posebnim osvrtom na one koje su obojile umetnikov emotivni i pesnički život. 
13.30 U Atrijumu se organizuje književni program Razgovor sa Goranom Milašinovićem. Teme razgovora su: uloga institucija kulture u 21. veku, odgovornost umetnika, fenomen fragmentarnosti, naučnici pisci i lekari pisci. 
15.00 U Amfiteatru će biti predstavljene nove stručne publikacije u izdanju Narodne biblioteke Srbije. O ediciji Savremena biblioteka govoriće dr Dobrila Begenišić; o knjizi Predmetna klasifikacija, Predmetni katalog govoriće Nebojša Kovačević i Draginja Vitković; o knjiziKatalogizacija monografskih izvora govore Tanja Tasić (recenzent) i autorke Svetlana Jančić i Ana Savić.

______________________________________________________________________________________________

NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Nastajanje i razvoj biblioteke

Narodna biblioteka je osnovana 1832. godine i najstarija je ustanova kulture u Srbiji. Nastala je kao svojevrsni depozit knjiga, zatim bila biblioteka u sastavu (Knjaževsko-tipografijska biblioteka, Biblioteka Popečiteljstva prosveštenija), nakon toga je okupila više biblioteka javnih i državnih nadleštava i otkupila nekoliko privatnih biblioteka (Lukijana Mušickog, Josipa Šlezingera), da bi vremenom izrasla u nacionalnu biblioteku. 

Narodna biblioteka /novosti.rs/

Godine 1845. Biblioteka je imala 1421 naslov u 2283 sveske i autorski katalog, koji je izradio dr Milovan Spasić. Kneževim ukazom iz 1853. godine, uvedeno je zvanje državnog bibliotekara u rangu profesora Velike škole. Naziv “Narodna biblioteka” ozvaničio je Đura Daničić, koji je definisao nacionalnu koncepciju nabavne politike i započeo izradu tekuće nacionalne bibliografije.

Stojan Novaković bio je prvi zakonodavac Biblioteke. Njegovom zaslugom, Zakonom o štampi iz 1870. godine, ustanovljen je obavezni primerak , a Biblioteka je izdvojena iz Ministarstva prosvete i crkvenih poslova i otpočela je izdavačka delatnost. Još nekoliko zakona koji se tiču Narodne biblioteke, doneto je u periodu do 1901. godine. To su Zakon o Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka, koji je nadzor nad radom Biblioteke dodelio ovoj ustanovi, zatim Zakon o Narodnoj biblioteci, koji je definisao osnovne zadatke biblioteke, a to su: a) da pomaže negovanju nauke u Srbiji, b) da olakša širenje narodnog obrazovanja i v) da vodi računa o srpskoj bibliografiji. U ovom periodu, Biblioteka je dobila i svoj prvi Pravilnik o unutrašnjem uređenju i radu. 

Prvi svetski rat doneo je mnogo nesreće Biblioteci. U bombardovanju je stradao deo fonda, preostali fond je preseljen na više mesta u Beogradu, Nišu i Kosovskoj Mitrovici. Deo fonda dospeo i je i do Sofije, ali je posle rata vraćen. Nestalo je dosta građe, rukopisa, knjiga i novina.

Zakon o štampi i novi Zakon o Narodnoj biblioteci iz 1919. godine, donose Biblioteci status centralne državne biblioteke i pravo na obavezni primerak sa čitave teritorije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tekuća bibliografija Jugoslavije počinje da se izrađuje 1928. Kataloški listić međunarodnog formata usvojen je u Biblioteci 1938. Časopis Glasnik narodne biblioteke počinje da izlazi 1940. godine. 

Početkom drugog svetskog rata, u bombardovanju Beograda, Biblioteka je izgorela do temelja. Tada je izgubljen veliki deo fonda, katalozi i inventari. Obnova fonda počela je još za vreme rata da bi nakon njega bila intenzivirana. 

Biblioteka dobija nove, uređene kataloge i to 1947. godine Autorski, a 1948. godine Predmetni. Godine 1953. osniva se Bibliotečki centar, koji će prerasti u Odeljenje za unapređenje bibliotečke delatnosti. Bibliografsko odeljenje osnovano je 1960. godine sa svrhom izrade srpske retrospektivne bibliografije, iste godine i Arheografsko odeljenje sa ciljem da opisuje i registruje južnoslovenske ćirilske rukopise, kao i da rekonstriuše rukopisni fond. U to vreme nastala je i Konzervatorska laboratorija za zaštitu bibliotečkog materijala i naučno-eksperimentalna ispitivanja knjige i papira. 

Zakon o bibliotekama Srbije iz 1965. godine, Narodnoj biblioteci, kao centralnoj matičnoj biblioteci u Srbiji, dodeljuje posebno mesto i važne funkcije. 

Na dan stradanja u bombardovanju, 6. aprila 1973. godine, Biblioteka je svečano otvorila vrata svoje nove zgrade, u kojoj je i danas. Sledeće 1974. godine, formira se Stručni katalog po UDK, a zatim i Centralni katalog Srbije i Centar za naučne informacije. Godine 1976, Biblioteka usvaja nova pravila za katalogizaciju građe i prelazi na novi, međunarodni standard za bibliografski opis ISBD. Vrše se pripreme za prelazak na automatizovanu obradu podataka. 

Godine 1987. Biblioteka započinje sa katalogizacijom publikacija pred izlazak iz štampe, izrađujući za monografije kataloški zapis u publikaciji CIP – Cataloguing In Publication, obuhvatajući pretežan broj izdanja u zemlji.

Elektronski katalog Narodne biblioteke Srbije formiran je 1989. godine. Budući da je obuhvatao svu novo-pribavljenu građu, doveo je do obustave izrade lisnih kataloga 1991. godine. 

Lokalnu računarsku mrežu biblioteka je dobila 1996. godine, kada je omogućen i pristup Internetu i izrađena prva web prezentacija.

Posle 2000. godine, Biblioteka čini značajne korake, u prvom redu u otvaranju prema svetu, pri čemu Centar za međunarodnu saradnju dobija intenzivniju i značajniju ulogu. Centar za naučne informacije inicira osnivanje Konzorcijuma biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku (KOBSON), koji omogućava pristup velikim elektronskim bazama časopisa sa preko 6000 naslova. Pokreće se veliki broj novih projekata. Jedan od njih je i osnivanje Centra Virtuelne biblioteke Srbije (VBS), koji povezuje elektronske kataloge biblioteka u Srbiji u jedinstven uzajamni elektronski katalog.


Istorija zgrade Narodne biblioteke Srbije

Prva zgrada Nrodne biblioteke Srbije nalazila se uz samu portu Saborne crkve, a bila je prilično moderna građevina za početak 19. veka.

Prva zgrada Narodne biblioteke

U ovoj zgradi, biblioteka je bila smeštena samo godinu dana, od 1832. do 1833. godine. Sledeća lokacija bila je zgrada Državne štamparije , preko puta dućana Gligorija Vozarevića. 

Pretpostavlja se da je tamo imala samo jednu sobu, magacin. Posle preseljenja u Kragujevac, delila je sudbinu Državne štamparije, ali se o tom periodu jako malo zna, osim da je 1838. preneta u Popečiteljstvo prosveštenija.

Biblioteka je vraćena u Beograd 1840. godine, kada se našla u “vojničkom špitalju”, na mestu današnjeg Studentskog trga. Iste godine je vraćena u Kragujevac, da bi se sledeće opet obrela u Beogradu.

Zgrada Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu – izgorela 1941. godine

Popečiteljstvo prosveštenija je tada iznajmilo zgradu kneginje Ljubice, šest soba za kancelarije i tri za popečitelja. Biblioteka nije imala posebnu sobu, sve dok se Popečiteljstvo nije preselilo u vojnu kasarnu na Vračaru, kasnije zgradu Narodne skupštine. U proleće 1842. godine, Biblioteka opet menja lokaciju, zajedno sa Popečiteljstvom prelazi u zgradu Učiteljske škole (današnju zgradu Akademije primenjenih umetnosti u Ulici 7. jula). Sledeća lokacija je Tobdžijska kasarna na uglu Sarajevske i Nemanjine ulice, gde Biblioteka dobija zasebnu sobu i svog prvog upravnika Milovana Spasića. 

Godine 1861, Biblioteka se seli u zgradu Više ženske škole, gde ostaje do 1864. kada prelazi u Kapetan-Mišino zdanje i tu ostaje do prvog svetskog rata. Na ovom prostoru, biblioteka je prvi put dobila više prostorija. U levom prizemlju dobila je tri velike sobe i jednu manju za službenike. Još dve sobe biblioteka dobija kada se iz Kapetan-Mišinog zdanja iselila Beogradska gimnazija i uređuje ih kao čitaonice, za naučne radnike i opštu. Električno osvetljenje Biblioteka dobija 1901. godine. 
Deo zgrade Kapetan-Mišinog zdanja u kome se nalazila Narodna biblioteka oštećen je prilikom bombardovanja 1914. godine. Zato se počelo sa preseljenjem u unutrašnjost i druge zgrade u Beogradu. Deo knjiga prebačen je u Niš, a deo u zgradu Štedionice Vračarske zadruge na uglu ulica kneza Miloša i Srpskih vladara. Posle napada Bugara na Niš, vredniji deo fonda, prebačen je iz Niša u Kosovsku Mitrovicu. 

Po završetku rata, 1920. godine Narodna biblioteka dobija od vlade sredstva da kupi zgradu kartonaže na Kosančićevom vencu od industrijalca Milana Vape. Ova zgrada nije bila građena namenski za biblioteku, pa je ubrzo postala tesna i nepogodna. Uprkos tome, Narodna biblioteka je u ovoj zgradi dočekala i drugi svetski rat.

Za sve ovo vreme, neprekidno su se ulagali napori da se dobije nova zgrada, koja bi bila namenski građena za biblioteku, ali na žalost, do toga nije dolazilo, uglavnom zbog nedostatka novca.

Zgrada Narodne biblioteke u Knez-Mihailovoj ulici

Prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, zgrada Biblioteke izgorela je do temelja. Šteta je bila ogromna, izgorelo je mnogo retkih knjiga. Ono malo neoštećenih knjiga, i knjiga koje su bile na čitanju i u magacinu u Kosmajskoj ulici, preneto je i smešteno u zgradu Državne štamparije.

Opet je počelo seljakanje, tako da je prve ratne godine Biblioteka smeštena u zgradu Ferijalnog saveza u Francuskoj ulici. Nakon toga za smeštaj su određeni magacini u Višnjićevoj ulici, u kojima je ranije čuvano voće i povrće, gde je biblioteka dočekala i kraj rata. 

Posle rata je za potrebe Biblioteke adaptirana zgrada hotela “Srpska kruna”. Pitanje zgrade pokreće se još nekoliko puta da bi povodom proslave sto pedeset godišnjice prvog srpskog ustanka 1954. godine, bilo odlučeno da se kao spomenik ustanku podigne spomen-biblioteka. Prvobitno je određeno da plac bude na Guberevcu (ugao ulica Franše Deperea i Kneza Miloša). Kasnije se stvorila mogućnost za dobijanje bolje i povoljnije lokacije na svetosavskom platou. Arhitekta Ivo Kurtović je u toku 1961. i 1962. godine izradio idejni projekat zgrade Narodne biblioteke. Tadašnji upravnik Čedomir Minderović radio je na prikupljanju dokumentacije o organizaciji i načinu rada značajnih biblioteka u Evropi. Grupe stručnjaka Narodne biblioteke, u pratnji arhitekte Iva Kurtovića, obišle su biblioteke u Rimu, Parizu, Bonu, Štokholmu i još nekim gradovima.

Sadašnja zgrada Narodne biblioteke Srbije

Kamen-temeljac zgrade Narodne biblioteke položen je 20. oktobra 1966.godine. Sa preseljenjem Biblioteke počelo se u maju 1972. godine, čitaonica je otvorena 29. novembra iste godine, a svečano otvaranje upriličeno je 6. aprila 1973. godine. 

Funkcionalni sklop zgrade je postavljen sa namerom da zadovolji osnovne principe dobro organizovane biblioteke u svome vremenu: jasnu odeljenost osnovnih funkcionalnih grupa i brzi transport bibliotečkog materijala do korisnika. Uočljive su tri osnovne grupe: skladišta, čitalački deo i radni trakt. U skladu sa navedenim postavkama objekat je funcionalno, strukturno i likovno rasčlanjem na dva osnovna volumena spojena veznim delom. 

U okviru modularno rasčlanjene ljušture formiran je živi prostor za razvijanje svake od funkcija, jer su fleksibilnost i adaptibilnost osnovni i nezaobilazni uslovi za život i rad ovakve institucije.

Zgrada Narodne biblioteke je nezaobilazan objekat na karti Beograda zbog značaja institucije za nacionalnu kulturu i zbog smirenosti, ritma i mere kojima se odlikuje arhitektonsko rešenje, donoseći odjek tradicije i pozivajući prolaznike pod svoj veliki krov.

Zgrada Narodne biblioteke Srbije proglašena je kulturnim dobrom i pod zaštitom je Zavoda za zaštitu spomenika kulture.


VIRTUELNA ŠETNJA KROZ NARODNU BIBLIOTEKU SRBIJE

Izvor: nb.rs

____________________________________________________________________________________________

 

ZAJEDNO SU ČITALI I TUMAČILI…

tamoiovde-logo

Balada o džambasu i krčmarici

U Šapcu bila mala krčma
U krčmi lepa krčmarica
imala muža na robiji
sa robije dobijala nežna pisma

Foto ilustracija: Bora*S

Vraćao se džambas iz Sremske Mitrovice
jahao neku ostarelu ragu
padala kiša duvao pasji vetar
ledilo se srce skitačko

Stigao u Šabac ušao u krčmu
seo pored peći poručio rakiju
milicajac iza šanka sumnjičavo ga pogledao
bila noć decembarska prvi sneg padao

Sutradan bio pazarni dan raga bila za prodaju
otimarena doterana otišla je za lepe pare
ponovo džambas u krčmu došao
krčmarica ga prepoznala

Donela mu sela pored njega upitala za bratski život
pričao džambas o putevima bez kraja
o kobilama mađarskim o vlaškim ciganima
dopalo se krčmarici zavolela patnju džambasku

Sutradan stiglo pismo iz Požarevca
Putovalo pismo preko snežne zemlje
lepa krčmarica suzu pustila
čitajući pismo iz Požarevca

Spazio džambas suzu u očima
zaigralo njegovo srce lopovsko
zajedno su čitali i tumačili
nije lako sestro lepa njemu tamo na robiji

Video džambas njegovu fotografiju
gledale ga bratske oči nepoznate
u ruci posle držao njenu ruku
tako da je tu ostao da zanoći

Izjutra poranio nacepao drva
uneo u naručju založio vatru
bila mećava sneg stresao sa cokula
gledale ga najlepše oči u Šapcu.

Brana Petrović

_______________________________________________________________________________________

ZAŠTO ČITAMO…

tamoiovde-logo

Herman Hese: Zašto čitamo i zašto ćemo uvek čitati

Među mnogim svetovima koje čovek nije dobio kao poklon prirode, već ih je stvorio svojim umom, svet knjiga je najveći. Bez reči, bez pisanja knjiga, ne postoji istorija, ne postoji koncept čovečanstva. Ako neko bude hteo da pokuša da zatvori u malom prostoru, u jednoj kući ili jednoj sobi, istoriju ljudskog duha, i načiniti je svojom, on to može uraditi samo u formi zbirke knjiga.

Za sve ljude reč i pisanje su magični i sveti; imenovanje i pisanje su originalno magijske radnje, magijsko osvajanje prirode kroz duh, i svuda se za dar pisanja smatralo da je božanskog porekla. Za većinu ljudi pisanje i čitanje su bile tajna i svete umetnosti rezervisane samo za sveštenstvo.

Danas se sve ovo potpuno promenilo. Danas, izgleda, svet pisanja i intelekta otvoren svima. Danas, izgleda, biti sposoban da se čita i piše je malo više od sposobnosti da se diše. Pisanje i knjiga su izgleda bili lišeni svakog dostojanstva, svake opčinjenosti, svake magije… Sa liberalne, demokratske tačke gledišta, ovo je progres i prihvaćen je sam po sebi; sa drugih tački gledišta, međutim, to je devalvacija i vulgarizacija duha.

Mi ne bi trebalo da se plašimo da će u budućnosti knjiga nestati. Naprotiv, što su više izvesne potrebe za zabavom i obrazovanjem zadovoljene kroz druge izume, knjiga će se vratiti sa dostojanstvom i autoritetom. Čak i najdetinjastija opijenost progresom će uskoro biti naterana da prizna da knjige i pisanje imaju funkciju koja je večna. Postaće očigledno da formulacije rečima i davanje ovih formulacija kroz pisanje nisu samo važna pomoćna sredstva, već zapravo jedina značenja posredstvom kojih čovečanstvo može imati istoriju i kontinuitet samosvesnosti.

Nismo sasvim došli do tačke gde su mlađi rivali poput radija i filma preoteli sve od štampane knjige, već samo onaj deo funkcije koji je nebitan.

Ono što masa još ne sumnja i što možda neće otkriti dugo vremena počelo je bivati odlučeno među samim tvorcima: osnovna razlika između medija je to da li je kroz njih pokušano ostvarenje umetničkog cilja. Kad se ovo razdvajanje završi, sigurno, još uvek će postojati šund romani i loši filmovi, čiji su kreatori nesigurni talenti, razbojnici u oblastima u kojima im nedostaje stručnosti. Ali razjašnjenju koncepata i oslobađanju knjževnosti i njenih sadašnjih rivala, ovo odvajanje će mnogo doprineti. Onda bioskop više neće biti u mogućnosti da šteti književnosti kao što je npr. fotografija štetila slikarstvu.

Zakoni duha su se promenili samo toliko koliko i prirodni zakoni, i jednako je nemoguće odbaciti ih. Sveštenstvo i astrolozi bi mogli biti razrešeni ili lišeni svojih privilegija. Otkrića ili poetska saznanja koja su ranije bila u tajnom posedu nekolicine, mogu biti dostupni mnogima, koji bi mogli biti prisiljeni da uče o ovim dragocenostima. Ali sve ovo odlazi na najpovršniji nivo, i u stvarnosti se ništa u svetu duha nije promenilo otkako je Luter preveo Bibliju i Gutenberg izmislio štamparsku mašinu. Sva magija je još uvek tu, a duh je još uvek tajna male hijerarhijski organizovane družine povlašćenih ličnosti, samo je sada družina postala anonimna.

Vođstvo je iskliznulo iz ruku sveštenika i naučnika na neko mesto gde više ne može biti pozvano da objašnjava i na odgovornost, gde se, međutim, ne može više legitimizovati ili obratiti sa pozicije nekog autoriteta. Za taj sloj pisaca i intelektualaca koji izgleda s vremena na vreme upravlja zato što oblikuje javno mnjenje ili u najmanju ruku snabdeva parolama na dnevnom nivou – taj sloj nije identičan sa kreativnim slojem.

Možemo primetiti svaki dan kako su potpuno čudesne i bajkovite istorije knjiga, u jednom momentu imaju najveću čaroliju i ponovo dar nevidljivosti. Pesnici žive i umiru, poznati nekima ili nikome i mi vidimo njihov rad posle njihove smrti, često decenijama posle njihove smrti, kako iznenada ustaje iz groba blistav kao da vreme ne postoji.

Ako je danas sposobnost da se čita, svačije sledovanje, ipak je samo nekolicina primetila kako je, dakle, jak talisman stavljen u njihove ruke. Dečiji ponos zbog znanja alfabeta prvo se postiže čitanjem stiha ili poslovice, onda čitanjem prve kratke priče, bajke i dok oni koji izgleda nisu pozvani, primenjuju čitalačku sposobnost na novinske izveštaje ili poslovne rubrike novina, postoji i ona nekolicina koja neprestano ostaje začarana neobičnim čudom slova i reči (koji su nekada sigurno za svakoga bili čarolija i magična formula). Od ove nekolicine proizlaze čitaoci. Oni su kao deca otkrili nekoliko pesama i priča… I umesto okretanja leđa ovim stvarima posle sticanja veštine čitanja, oni nastavljaju dalje u svet knjiga i otkrivaju, korak po korak, kako je ogroman, raznovrstan i blagosloven ovaj svet! Isprva su smatrali ovaj svet za mali dečiji vrt sa krevetom od lala, i malim ribnjakom; sad vrt postaje park, pa postaje krajolik, predeo zemlje, svet, postaje raj i obala slonovače, koji stalno mami novim čarolijama i cveta uvek u novim bojama. I što se juče pojavljivalo kao vrt ili park ili džungla, danas ili sutra je prepoznato kao hram, hram sa hiljadu hodnika i dvorišta u kojima je prisutan duh svih nacija i epoha, stalno čekajući ponovno buđenje, uvek spreman da prepozna kao jedinstvo različitost višeglasja svog fenomena. I za svakog pravog čitaoca ova beskrajnost sveta knjiga izgleda drugačije, svako traži sebe u njoj… Hiljadu puteva vodi kroz džunglu do hiljadu ciljeva, i nijedan cilj nije konačan; i svakim korakom se otvaraju nova prostranstva.

Svaki pravi čitalac bi mogao, čak i da se ne objavi nijedna nova knjiga, potrošiti decenije i vekove proučavajući, nastojeći da savlada, nastavljajući da se raduje riznici onih koje su mu pri ruci.

Velika i tajanstvena stvar oko čitalačkog iskustva je ovo: što selektivnije, što osećajnije, što povezanije, učimo da čitamo, to jasnije vidimo svaku misao i svaku pesmu u svojoj jedinstvenosti, u svojoj individualnosti, u svojim preciznima ograničenjima, i vidimo da sva ta lepota, sva ta čar, zavisi od ovih individualnosti i jedinstvenosti – u isto vreme mi uvek jasnije shvatamo kako sve ove hiljade glasova nacija streme ka istom cilju, zovu iste bogove različitim imenima, sanjaju iste želje, pate zbog istih tuga. Izvan hiljadostruke fabrike bezbrojnih jezika i knjiga od nekoliko hiljada godina, tu u ekstatičnim momentima, u čitaoca gleda čudesno plemenita i transcendentna himera: lik čovečanstva, začaran u jedinstvu od hiljadu protivrečnih crta.

Izvor: belegbg

Izvor: 6yka.com

______________________________________________________________________________________________

BUDUĆNOST UMA…

tamoiovde-logo

Mičio Kaku: Budućnost uma

U novoj Biblioteci odlomak iz novog hit izdanja Heliska, knjige Budućnost uma,od autora koji je najpoznatiji promoter nauke na svetu danas

Tekst: Mičio Kaku (Odlomak iz knjige Budućnost uma, Heliks 2014)

Da biste stekli predstavu o tome kakva bi mogla biti vanzemaljska svest, osvrnućemo se na strategije koje je priroda usvojila za razmnožavanje živih bića na Zemlji. Postoje dve osnovne reproduktivne strategije u prirodi s dubokim posledicama po evoluciju i svest.

Prvu strategiju primenjuju sisari: napraviti malobrojno potomstvo koje se potom pažljivo i ponaosob odgaja do zrelosti. Ovo je rizično rešenje, jer se u generaciji napravi tek po nekoliko potomaka, ali pretpostavlja se da će odgajanje povećati verovatnoću preživljavanja. To znači da se svako novorođenče neguje i pažljivo gaji tokom određenog perioda.

Ali postoji druga, mnogo starija strategija koju primenjuje najveći deo vrsta u biljnom i životinjskom carstvu, uključujući insekte, gmizavce i većinu drugih životnih oblika na Zemlji. Ideja je da se napravi veliki broj jaja ili semenki i potom se ti produkti prepuštaju sami sebi. Bez negovanja, najveći deo potomstva ne preživi, tako da samo nekoliko izdržljivih jedinki opstane do sledeće generacije. To znači da roditelji ne ulažu nikakvu energiju u svaku narednu generaciju, te se razmnožavanje oslanja na prosek u preživljavanju; tako se produžava vrsta.

Te dve strategije dovode do iznenađujuće različitih stavova prema životu i inteligenciji. Prema prvoj strategiji, svaki pojedinac je važan. Ljubav, negovanje, naklonost i vezivanje se vrednuju visoko u ovoj grupi. Ta strategija razmnožavanja je uspešna samo ako roditelji ulažu znatnu količinu dragocene energije da očuvaju mlade. Nasuprot tome, po drugoj strategiji nimalo se ne ceni pojedinac, već je bitno preživljavanje vrste ili grupe u celini. Za članove grupe individualnost nema nikakav značaj.

Strategija razmnožavanja ima značajne implikacije po evoluciju inteligencije. Na primer, kada se sretnu dva mrava, razmenjuju ograničenu količinu informacija putem mirisa i gestova. Iako su informacije koje dva mrava razmenjuju krajnje šture, pomoću njih uspevaju da naprave tunele i odaje i objedine ih u mravinjak. Premda pčele međusobno komuniciraju izvodeći ples, slične su mravima po tome što kolektivno dejstvuju: prave složeno saće i lociraju udaljene bokore cveća. Dakle, njihova inteligencija nije toliko odlika jedinke, nego proističe iz sveukupne interakcije čitave košnice i iz njihovih gena.

Razmislimo sada o inteligentnoj vanzemaljskoj civilizaciji zasnovanoj na drugoj strategiji, sličnoj kakvoj inteligentnoj vrsti pčela. U takvom društvu pčele radilice koje svakodnevno lete tražeći polen potrošna su roba. One se ne razmnožavaju, već žive s jednim jedinim ciljem, da služe košnici i matici, za koju su spremne da se žrtvuju. Veze koje povezuju sisare njima ništa ne znače. Hipotetički posmatrano, to bi moglo da utiče na njihov svemirski program.

Pošto je nama vredan život svakog astronauta, mnogo resursa se troši da bi se oni vratili živi. Veliki deo troškova svemirskog putovanja odlazi na stvaranje uslova za život za kosmonaute, tako da mogu da izvedu povratno putovanje i uđu u atmosferu. Ali civilizacija inteligentnih pčela možda ne smatra život svakog radnika toliko vrednim, te bi njihov svemirski program mogao da košta mnogo manje. Njihovi radnici ne bi morali da se vraćaju kući. Svako putovanje bi moglo biti jednosmerno i to donosi značajnu uštedu.

Zamislite sada da smo sreli vanzemaljca sličnog pčeli radilici. Kad naiđemo na pčelu u šumi, ona će obratiti pažnju na nas isključivo onda kad ugrozimo nju ili košnicu. Inače mi za nju ne postojimo. Stoga verovatno ni vanzemaljsku radilicu nimalo ne bi zanimalo da uspostavi kontakt ili da podeli svoje znanje s nama. Držala bi se svoje osnovne misije, ignorišući nas. A i vrednosti koji mi negujemo bile bi gotovo beznačajne za nju.

Sedamdesetih godina, na antene sondi Pionir 10 i 11 prikačene su plakete s najvažnijim informacijama o našem svetu i društvu. Na plaketama se veličala raznovrsnost i bogatstvo života na Zemlji. Naučnici su tada pretpostavljali da su vanzemaljske civilizacije kao mi, radoznale i zainteresovane za kontakt. Ali kada bi plaketu našla neka takva vanzemaljska pčela radilica, vrlo je verovatno da joj ništa ne bi značila.

Uz to, pčele radilice ne moraju da budu izrazito inteligentne, nego samo dovoljno inteligentne da služe interesima svoje košnice. Dakle, ako bismo poslali poruku planeti inteligentnih pčela, verovatno bi ih malo zanimalo da pošalju odgovor.

Čak i ako bi mogao da se uspostavi kontakt s takvom civilizacijom, komunikacija bi se verovatno teško izvodila. Na primer, kada komuniciramo jedni s drugima, razlažemo ideje u rečenice zasnovane na strukturi subjekat/predikat kako bismo izgradili narativ koji često predstavlja ličnu priču. Većina naših rečenica ima narednu strukturu: „Uradio sam to“ ili „Oni su uradili ono“.

Zapravo, u književnosti i razgovorima uglavnom koristimo pripovedanje, često protkano sopstvenim ili tuđim iskustvima i dogodovštinama koje smo doživeli mi ili naši uzori. Ovde se pretpostavlja da su naša lična iskustva glavni način otkrivanja informacija.

Međutim, civilizaciju zasnovanu na inteligentnim pčelama možda ne bi zanimali lični narativi. S obzirom na to da su izrazito opredeljene za život u kolektivu, njihove poruke možda nisu lične, već svedene na činjenice, s važnim informacijama nužnim za košnicu, umesto na lične trivijalnosti i tračeve koji bi mogli da poboljšaju položaj pojedinca u društvu. Zapravo, njima bi naše pripovedanje moglo biti pomalo odbojno, jer stavlja ulogu pojedinca ispred potreba kolektiva.

Takođe, pčele radilice bi imale potpuno drugačiji osećaj za vreme. Pošto su radilice potrošne, možda ne bi imale dug životni vek. Moguće je da bi učestvovale u projektima koji su kratkoročni i dobro definisani. No mi živimo mnogo duže, ali takođe smo svesni protoka vremena i biramo projekte i zadatke koje možemo da završimo u okviru svog života. Podsvesno izvodimo projekte, uspostavljamo veze s drugima i ciljeve u skladu s konačnim životnim vekom. Drugim rečima, živimo u jasnim etapama: samci, u braku, podižemo decu, penzionišemo se. Često, iako nesvesni toga, pretpostavljamo da ćemo živeti, na kraju i umreti, u konačnom vremenskom okviru.

Ali zamislite bića koja žive hiljadama godina, ili su čak i besmrtna. Njihovi prioritet, ciljevi i ambicije bili bi potpuno drugačiji. Mogli bi se upuštati u projekte koji bi trajali mnogo ljudskih vekova. Na međuzvezdana putovanja često se gleda kao na čistu naučnu fantastiku, jer, kao što smo videli, konvencionalna raketa putuje do obližnje zvezde približno sedamdeset hiljada godina. Za nas je to neostvarivo dugo. Ali za vanzemaljski oblik života, taj period bi možda bio potpuno nevažan. Na primer, moguće je da su u stanju da ulaze u hibernaciju, da uspore svoj metabolizam ili naprosto žive neodređeno dugo.

KAKO IZGLEDAJU?

Naši prvi prevodi tih vanzemaljskih poruka verovatno će nam dati nekakav uvid u njihovu kulturu i način života. Na primer, sasvim je moguće da su vanzemaljci evoluirali od grabljivica te da zato imaju neke njihove karakteristike. (U načelu, predatori na Zemlji su pametniji od plena. Tigrovi, lavovi, mačke, psi i drugi lovci primenjuju lukavštine da bi se prikradali, presretali i krili; za sve to potrebna je inteligencija. Sve te životinje imaju oči na prednjoj strani lica, što znači da poseduju stereo-vid, da bi se usredsredile na lovinu.

Životinje koje su plen, s očima postrance kako bi opazile predatora, mogu samo pokušati da pobegnu trčeći. Zato i kažemo „lukav kao lisica“ i „glupa guska“.) Vanzemaljski oblici života možda su prerasli mnoge predatorske instinkte svojih dalekih predaka, ali verovatno predator i dalje živi u nekom delu njihove svesti (na primer, u vidu težnje za zauzimanjem teritorije, za širenjem i, po potrebi, nasiljem).

Ako razmotrimo ljudsku rasu, vidimo da postoje najmanje tri komponente koje su u osnovi razvoja naše inteligencije:

Palac naspram ostalih prstiju, što nam omogućava da pomoću alatki manipulišemo okruženjem i preobražavamo ga.

Stereo-vid ili 3D oči lovca.

Jezik, koji omogućava da akumuliramo znanje, kulturu i mudrost kroz generacije.

Kada uporedimo ove tri komponente s karakteristikama životinja, opažamo da tek nekoliko životinja ispunjava te kriterijume za razvitak inteligencije. Na primer, psi i mačke nemaju sposobnost hvatanja niti složeni jezik. Hobotnice imaju napredne pipke, ali ne vide dobro i nemaju razvijen jezik.

Moguće su varijacije ova tri kriterijuma. Umesto naspramnog palca, vanzemaljac bi mogao imati kandže ili pipke. (Jedini preduslov je sposobnost manipulisanja okruženjem pomoću alatki napravljenih tim dodacima.) Možda ne bi imao dva oka, već mnogo više, poput insekata. Ili bi bio opremljen senzorima zvuka ili UV svetlosti namesto vidljive svetlosti. Najverovatnije bi imao stereo-vid lovca, jer su predatori načelno inteligentniji od plena. Takođe, umesto jezikom zasnovanim na zvukovima, moglo bi se desiti da vanzemaljci komuniciraju pomoću različitih oblika vibracija. (Jedini zahtev je da razmenjuju informacije među sobom kako bi uspostavili kulturu koja se proteže kroz mnoge generacije.)

Ali van ta tri kriterijuma, sve je moguće.

Dalje, svest vanzemaljaca bi mogla biti odraz njihovog okruženja. Astronomi sada uviđaju da najrasprostranjenije okruženje za život u univerzumu možda nisu planete kao što je Zemlja, na kojima možete uživati u toploti svetlosti s matične zvezde, već ledeno hladni sateliti u orbiti oko planeta veličine Jupitera, milijardama kilometara udaljeni od zvezde.

Rašireno je mišljenje da Evropa, ledom okovan Jupiterov mesec, krije tečni okean ispod zaleđene površine, zagrevan plimskim silama. Evropa se, kružeći oko Jupitera, sažima u različitim smerovima usled velikog gravitacionog privlačenja Jupitera, što izaziva trenje duboko u unutrašnjosti tog meseca. Tako se stvara toplota i formiraju se vulkani i okeanski ventili usled kojih se led topi pa nastaju tečni okeani. Procenjuje se da su Evropini okeani prilično duboki, zapremine višestruko veće od okeana na Zemlji. Budući da je moguće da oko 50 posto svih zvezda na nebu kruže planete veličine Jupitera (stoput ih je više nego planeta nalik Zemlji), najrasprostranjeniji oblik života mogao bi se nalaziti na ledenim mesecima gasovitih džinova kakav je Jupiter.

Zato će prva vanzemaljska civilizacija s kojom se budemo sreli najverovatnije biti vodenog porekla. (Takođe je verovatno da su ti vanzemaljci izašli iz okeana i naučili da žive na ledenoj površini svog meseca, daleko od vode. Razloga je više. Pre svega, svaka vrsta koja neprestano obitava pod ledom imaće prilično ograničen pogled na kosmos. Nikada neće razviti astronomiju niti svemirski program, jer će misliti da je sav univerzum taj okean pod ledenom kapom. Drugo, pošto voda stvara kratke spojeve elektronskih komponenata, nikada neće konstruisati radio ili televiziju ukoliko ostanu pod vodom. Da bi ta civilizacija napredovala, mora ovladati elektronikom, a elektronika ne može postojati u okeanima. Dakle, ti vanzemaljci su verovatno našli način da napuste okean i da opstanu na kopnu, kao što smo mi uradili.)

Šta se dešava ako ovaj životni oblik evoluira u civilizaciju sposobnu za svemirska putovanja i u stanju da dođe do Zemlje? Hoće li i dalje biti biološki organizmi kao što smo mi ili će biti postbiološka bića?

 

 Mičio Kaku, jedan od najplodotvornijih autora naučnopopularnih knjiga, pisac „Fizike nemogućeg“, „Paralelnih svetova“ i „Hiperprostora“, pod lupu je stavio najsloženiji objekat u poznatom kosmosu – ljudski mozak – i zapitao se kakva je budućnost uma u svetlu savremenih naučnih istraživanja i vrhunskih tehnoloških prodora.

Tajne funkcionisanja mozga živih bića u novije vreme se otkrivaju, pre svega, zahvaljujući računarima i sofisticiranim skenerima. Nekadašnji ekskluzivni domen naučne fantastike poslednjih decenija postao je deo stvarnosti. Tehnologije koje su ranije smatrane nemogućim, kao što je snimanje sećanja, telepatsko komuniciranje, video-zapisi snova i telekineza, demonstrirane su u laboratorijskim istraživanjima.

„Budućnost uma“ je pouzdan i fascinantan uvid u uzbudljive eksperimente koji se danas sprovode širom sveta, a zasnovani su na dostignućima u neuro-naukama i fizici. Možda ćemo jednoga dana razviti „pilulu za pamet“, koja će nam poboljšati pamćenje; biti u mogućnosti da prenesemo memorijske sadržaje naših mozgova na računar, neuron po neuron; odaslati misli i emocije u lokalni „internet“ tuđeg mozga; upravljati računarima i robotima svojim umom; pomeriti granice besmrtnosti; čak i uspeti da pošaljemo svest daleko u kosmos.

Kaku predstavlja i radikalno novu teoriju svesti koju primenjuje da bi na potpuno nove načine objasnio mentalne bolesti, veštačku inteligenciju i vanzemaljsku inteligenciju.

Mičio Kaku je doktorirao na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju. Bavi se istraživanjima na polju teorije superstruna, supergravitacije, supersimetrije i hadronske fizike. Veliki je popularizator nauke. Napisao je nekoliko najbolje prodavanih naučnopopularnih knjiga o najintrigantnijim tokovima moderne fizike, između ostalog „Fizika nemogućeg“, „Paralelni svetovi“, „Hiperprostor“. U javnosti često istupa protiv nuklearnog naoružanja i zloupotrebe nauke i izražava brigu zbog globalnog zagrevanja i terorizma.

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________________________________________

MISLITI, BRZO I SPORO…

tamoiovde-logo

Danijel Kaneman: Misliti, brzo i sporo

U novoj Biblioteci, čitajte odlomak iz knjige Misliti, brzo i sporo Danijela Kanemana, čuvenog psihologa koji je 2002. godine dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, iz oblasti bihevioralne ekonomije 

Tekst: Danijel Kaneman (odlomak iz knjige Misliti, brzo i sporo; Heliks, 2015)

Ako vam se sviđa politika koju vodi predsednik, verovatno vam se dopada i njegov glas i izgled. Tendencija da nam se sve kod neke osobe sviđa (ili ne sviđa) – uključujući i ono što nismo ni videli – poznata je kao halo efekat.

Psiholozi koriste ovaj termin već oko jednog veka, ali nije ušao u širu upotrebu u svakodnevnom rečniku. A to je šteta, zato što je to odličan naziv za jednu čestu pristrasnost koja igra veliku ulogu u oblikovanju našeg viđenja ljudi i situacija. Primenjujući taj efekat, Sistem 1 nam pruža jednostavniju i koherentniju sliku sveta nego što je realno slučaj.

HALO EFEKAT

Na žurci upoznajete izvesnu Džoan i smatrate je privlačnom osobom s kojom je lako komunicirati. A onda nju pomenu kao osobu od koje bi se mogao zatražiti dobrotvorni prilog. Šta vi znate o Džoaninoj darežljivosti? Tačan odgovor je: bukvalno ništa, jer nema mnogo razloga da verujemo kako su ljudi prijatni u razgovoru ujedno i velikodušni u davanju humanitarnih priloga.

Ali vama se Džoan dopada i kada pomislite na nju prizovete taj osećaj sviđanja. Takođe vam se sviđaju velikodušnost i velikodušni ljudi. Metodom asocijacije, predisponirani ste da verujete kako je Džoan velikodušna. I sada kada verujete da je velikodušna, verovatno vam se još više sviđa, jer ste ostalim njenim prijatnim osobinama dodali još jednu.

Realni dokazi o njenoj velikodušnosti u priči ne postoje, pa tu prazninu popunjava nagađanje u skladu s emocionalnom reakcijom koju u osobi izaziva. U drugim situacijama dokazi se postepeno gomilaju i interpretaciju oblikuje emocija vezana za prvi utisak.

U psihološkom eksperimentu koji ima status klasika za sva vremena, Solomon Aš je izložio opise dve osobe i tražio od ispitanika da komentarišu njihove ličnosti. Šta vi mislite o Alanu i Benu?

Alan: inteligentan – marljiv – impulsivan – kritičan – tvrdoglav – zavidljiv

Ben: zavidljiv – tvrdoglav – kritičan – impulsivan – marljiv – inteligentan

Ako ste poput većine ljudi, Alana ste videli u mnogo pozitivnijem svetlu nego Bena. Prve osobine na spisku menjaju smisao kasnije navedenih osobina. Tvrdoglavost inteligentne osobe će verovatno biti ocenjena kao opravdana i možda čak izazvati poštovanje, ali inteligencija kod zavidljive i tvrdoglave osobe čini da nam dotična deluje opasno. Halo efekat takođe predstavlja primer potiskivanja dvoznačnosti: kao i reč bank (banka i obala), i pridev tvrdoglav je dvosmislen i biće protumačen u skladu s datim kontekstom.

Postoji mnoštvo varijacija ovog eksperimenta. Učesnici jedne studije su prvo videli prva tri prideva koji opisuju Alana, a tek potom i druga tri, za koje su im rekli da opisuju drugu osobu. Rečeno im je da zamisle dve osobe pa su ih pitali da li je prihvatljivo da svih šest prideva posluže za opis jedne osobe. Većina je mislila da to nije moguće!

Redosled kojim vidimo nečije osobine često je slučajan. Međutim, redosled je važan: kad je na delu halo efekat, najozbiljniji su prvi utisci, ponekad u toj meri da su kasnije dobijene informacije manje-više beznačajne.

PROBLEM NEPRISTRASNE OCENE

Na početku svoje profesorske karijere ocenjivao sam pismene ispite na konvencionalan način. Uzeo bih rad jednog studenta i pročitao ga od početka do kraja, usput ocenjujući delove rada. Potom bih izračunao prosečnu ocenu i prešao na sledećeg studenta. Ali primetio sam da su mi ocene eseja zaprepašćujuće dosledne. Posumnjao sam da podležem halo efektu u ocenjivanju i da prva ocena koju upišem nesrazmerno upadljivo utiče na ukupnu ocenu.

Mehanizam nije složen: ukoliko za prvi odgovor dam visoku ocenu, biću popustljiviji ako kasnije naiđem na neodređenu ili dvosmislenu tvrdnju. To se čini razumnim.

Sigurno student koji je tako dobro odgovorio na prvo pitanje ne bi u drugom napravio glupu grešku! Ali ova metoda ocenjivanja ima jednu ozbiljnu manu. Ako bi student napisao dva rada, jedan odličan i jedan traljav, konačna ocena bi zavisila od toga koji ću pročitati prvi. Studentima sam govorio da su oba rada jednako važna, ali to nije bilo istina: prvi je mnogo više uticao na krajnju ocenu nego drugi. A to je neprihvatljivo.

Zato sam smislio novi način. Umesto da čitam odgovore jedan za drugim, prvo bih iščitao prve odgovore svih studenata, a potom druge odgovore svih studenata. Vodio bih računa da sve ocene zapisujem na unutrašnjoj strani poslednje strane eseja, kako (čak ni nesvesno) ne bih čitanju drugog odgovora prilazio s pristrasnošću.

Ubrzo nakon prelaska na novu metodu, došao sam do uznemirujućeg otkrića: znatno mi je opala samouverenost u sopstvene ocene. Razlog je to što bih često osetio sasvim novu vrstu nelagode.

Razočaran drugim odgovorom određenog studenta, a na putu da upišem ocenu, povremeno sam primećivao kako sam mu za prvi odgovor dao najvišu ocenu. Takođe sam uočio da zapadam u iskušenje da smanjim raskorak tako što ću promeniti ocenu koju još nisam upisao, kao i to da mi je bilo teško dosledno se držati jednostavnog pravila da tom iskušenju nikada ne podležem. Ocene koje sam davao jednom studentu često su se znatno razlikovale. Taj izostanak koherentnosti mi je ulivao nesigurnost i izazivao frustraciju.

Postao sam manje zadovoljan i samouveren u ocene koje dajem nego ranije, ali shvatio sam da je to dobar znak, pokazatelj da je novi način ocenjivanja bolji. Doslednost u kojoj sam pre uživao je lažna; davala mi je osećaj kognitivne lakoće i moj Sistem 2 je sa zadovoljstvom lenjo prihvatao konačnu ocenu. Podležući snažnom uticaju prvog odgovora u proceni narednih, štedeo sam sebe samoga disonantnosti otkrića da isti student može na neka pitanja da odgovori odlično a na neka loše.

Nelagoda zbog nekonzistentnosti koja je isplivala na površinu kada sam prešao na novi način, bila je realna: odražavala je i neadekvatnost stava da je bilo koji pojedinačni odgovor pokazatelj znanja studenta i nepouzdanost mog dotadašnjeg ocenjivanja.

DEKORELACIJA GREŠKE

Pri novom načinu na koji sam prešao da bih ukrotio halo efekat držao sam se opšteg principa dekorelacije greške! Da biste shvatili ovaj princip, zamislite da brojnim posmatračima pokažu tegle pune novčića i traže da procene koliko ih je u svakoj tegli. Kao što je objasnio Džejms Surovjecki u bestseleru Mudrost gomile (The Wisdom of Crowds), takvi zadaci pojedincima idu vrlo loše, ali zbirne procene pojedinaca izvanredno su tačne. Neki znatno precene broj novčića, neki ga potcene, ali kada se te pojedinačne procene saberu i izračuna prosek, obično se dobija prilično precizna procena.

Mehanizam je jednostavan: svi pojedinci vide iste tegle, odnosno procenjuju istu stvar. S druge strane, greške koje pojedinci prave su nezavisne jedne od drugih i (u odsustvu sistemske pristrasnosti) teže da se u proseku približe nuli. Dakle, ova čarolija smanjenja greške funkcioniše samo kada se radi o međusobno nezavisnim posmatranjima i greškama koje nisu u korelaciji. Ako posmatrače odlikuje ista vrsta pristrasnosti, izračunavanje proseka procena neće biti od pomoći. I ako se posmatračima dopusti da utiču jedni na druge, to će smanjiti veličinu uzorka i time i preciznost grupne procene.

Da bi se iz više izvora dobila najbolja informacija, uvek bi trebalo težiti tome da ti izvori budu nezavisni jedni od drugih. Ovo pravilo je deo poželjnog postupka procene. Ako postoji više svedoka nekog događaja, ne dozvoljava im se da pre svedočenja međusobno razgovaraju o događaju. Cilj je ne samo sprečiti dogovaranje svedoka koje su pozvale različite strane, već i sprečiti da nepristrasni svedoci utiču jedni na druge. Svedoci koji razmene iskustva teže pravljenju sličnih grešaka u svedočenju, umanjujući ukupnu vrednost informacija koje daju. Ukloniti izlišnosti iz izvora informacija uvek je dobra ideja.

Princip nezavisnosti rasuđivanja (i dekorelacije grešaka) može se direktno primeniti u vođenju sastanaka, a u toj aktivnosti menadžeri raznih organizacija provode dobar deo dana. Jednostavno i korisno pravilo glasi: pre razgovora o nečemu, od svih učesnika sastanka treba zatražiti da ukratko napišu svoje mišljenje. Tako ćete korisno upotrebiti raznovrsna znanja i mišljenja u okviru grupe. U otvorenim diskusijama, koje su standardna praksa, pridaje se prevelika važnost mišljenjima onih koji govore na početku sastanka i zvuče samouvereno, pa zato sledeći govornici ostaju u zasenku.

 Daniel Kaneman

Misliti, brzo i sporo

Prevod: Ana Imširović-Đorđević 

Heliks, 2015

Iako psiholog, Daniel Kaneman je jedan od osnivača moderne bihevioralne ekonomije, u kojoj se danas ukrštaju putanje mnogih naučnih disciplina.

U knjizi Misliti, brzo i sporo Kaneman opisuje dva ponekad suprotstavljena sistema koji deluju u našem mozgu: Sistem 1 je intuicija koja nam omogućava da u deliću sekunde donosimo procene i odluke; Sistem 2 je znatno sporije racionalno razmišljanje. Problemi nastaju ako intuitivno reagujemo onda kada bi trebalo da razmislimo.

Ova knjiga pokazuje u kojoj je meri ljudski um podložan greškama u zaključivanju i šta ta činjenica znači u ekonomiji, korporativnoj kulturi, medicini, politici i medijima. Misliti, brzo i sporo je popularno napisana knjiga, ali izgrađena na čvrsto utemeljenim saznanjima iz višedecenijskog predanog naučnog rada, i po tome spada u najvažnije tekstove o prirodi ljudskog mišljenja.

Danijel Kaneman (1934) jedan je od vodećih savremenih mislilaca i psihologa. Za svoja istraživanja iz oblasti bihevioralne ekonomije dobio je 2002. godine Nobelovu nagradu za ekonomiju. Njegov najvažniji doprinos je u opovrgavanju pretpostavke o ljudskoj racionalnosti kao o važnom činiocu moderne ekonomske teorije. Kamenam je takođe objavio radove iz oblasti kognitivne psihologije, teorije odlučivanja i rasuđivanja, kao i psihologije hedonizma. Njegova knjiga Misliti, brzo i sporo, izvorno objavljena 2011. godine, osvojila je više prestižnih nagrada za najbolje naučnopopularno štivo.

Izvor: elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________

ASTRONOMSKA OPSERVATORIJA…

tamoiovde-logo

Astronomska opservatorija – od naučne institucije do muzeja

aoblogo-150x150

Logo Astronomske opservatorije sa natpisom: Omnia in numero et mensura – Sve je u broju i meri, 1887.

zastava-150x150Astronomska opservatorija jedna je od najstarijih srpskih naučnih institucija, a čak su i gradsko naselje i opština na kojoj se nalazi po njoj dobili ime „Zvezdara“. Ove godine navršava se i 130 godina postojanja Opservatorije i 160 godina od rođenja njenog prvog upravnika Milana Nedeljkovića.

Razvoj Opservatorije

Osnivanje se vezuje za prvog školovanog astronoma u Srbiji Milana Nedeljkovića, koji je, vrativši se sa studija u Francuskoj, ubedio vlasti da osnuju opservatoriju. Zahvaljujući njegovim naporima, dekretom Milana Kujundžića, ministra prosvete Kraljevine Srbije, 1887. godine osnovana je Astronomska i meteorološka opservatorija Velike škole.

porodicna-kuca-ernsta-gajzlera-u-kojoj-se-nalazila-opservatorija

Porodična kuća Ernsta Gajzlera, u kojoj se nalazila Opservatorija

Prvi upravnik bio je Nedeljković, a opservatorija je bila smeštena u porodičnoj kući Ernesta Gajzlera na Vračaru. Kasnije biva premeštena u zgradu u Karađorđevom parku, a pošto je u početku primarna delatnost bila meteorologija, u toj zgradi se danas nalazi Republički hidrometeorološki zavod. 

Tokom Prvog svetskog rata većina instrumenata je uništena ili oštećena, a zahvaljujući velikom zalaganju Milana Nedeljkovića, nabavljeni su novi instrumenti na ime ratne odštete.

nedeljkovic-300x300

Milan Nedeljković,, osnivač Opservatorije i profesor Velike škole, reljef, foto: AOB

Astronomska i meteorološka opservatorija su se razdvojile 1924. godine. Zahvaljujući drugom astronomu i njenom upravniku Vojislavu V. Miškoviću, opservatoriji je dodeljena lokacija na Velikom Vračaru, na koti 253 (današnja Zvezdara)  i 1930. godine počinje izgradnja četiri paviljona. Češki arhitekta Jan Dubovi je projektovao zgradu i ona predstavlja primer rane moderne arhitekture u Srbiji. Opservatorija je otvorena 1932. godine i tada počinje intenzivan naučnoistraživački rad.

Razaranje i propadanje

miskovic-300x300

Vojislav V. Mišković, osnivač nove Astronomske opservatoriie

Posle Drugog svetskog rata obnovljeni su ratom razoreni paviljoni, a izgrađena su još tri. Ni devedesetih godina 20. veka, opservatorija nije bila pošteđena. Pored toga što nije u nju ulagano i što je većina mladih astronoma otišla iz zemlje, u paviljonima u kojima je bila smeštena jedinica Vojske Jugoslavije, izbio je požar u kojem je uništen jedan teleskop.

dokument-o-osnivanju-opservatorije-768x549

Dokument o osnivanju Opservatorije, Foto: AOB

Kompleks Astronomske opservatorije u Beogradu je odlukom Vlade Republike Srbije od 2001. godine proglašen za spomenik kulture. Od 2002. godine postignuti su značajni pomaci u radu Opservatorije.

Danas je u njoj zaposleno 40 naučnika a uspostavljena je saradnju sličnim institucijama u Čileu, Moskvi, Atini, Turskoj…

Posmatranje tamnog neba na planini Vidojevica

Svetlosno zagađenje grada je značajno smanjilo mogućnosti za profesionalna posmatranja iz zvezdarske Opservatorije. Zato je formirana njena posmatračka stanica na planini Vidojevici kod Prokuplja čija je izgradnja započeta 2005. godine

Vidojevica je jedna od retkih planina u Srbiji sa tamnim nebom, na kojoj je svetlosno zagađenje minimalno.

Sa teleskopom „Milutin Milanković“ u novi pohod ka zvezdama

veliki-refraktor-snezana-negovanovic-2010-1-768x514

Veliki refraktor, foto: Snežana Negovanović, 2010, Zavod za spomenike grada Beograda

U protekloj godini u Srbiju je dopremljen najveći teleskop u zemlji i regionu, a nosi naziv po našem čuvenom naučniku Milutinu Milankoviću, koji je bio i jedan od upravnika Opservatorije. Nabavku ovog teleskopa, čiji je prečnik ogledala 1.4m, vrednog milion evra, finansirala je Evropska unija kroz šestogodišnji međunarodni projekat „Bellisima“. U potpunosti je automatizovan, a posmatranje će se vršiti preko interneta. To je trenutno najveći teleskop na zapadnom Balkanu.

Postavljen je i upola manji teleskop koji je nazvan po osnivaču Opservatorije „Nedeljković“.

Astronomska otkrića

biblioteka-opservatorije-768x514

Biblioteka Astronomske opservatorije Beograd, foto: AOB

Beogradski astronomi su od 1936. do 1956. godine otkrili 43 mala tela u Sunčevom sistemu. Seriju je otvorio astronom Pero Đurković, koji je u Belgiji otkrio asteroid 1564 i nazvao ga „Srbija“. On je prvi video ukupno pet asteroida među kojima su oni nazvani Milanković i Zvezdara, a jedan nosi i ime njegovog sina Dejana.

Astronom Milorad Protić, koji je pokrenuo Službu za posmatranje malih planeta i Sunca, je otkrio čak 33 asteroida od kojih mnogi nose domaće nazive: 1507 Beograd, 1550 Tito, 1554 Jugoslavija, 1675 Simonida, 2244 Tesla i 2348 Mišković. Među njima je i telo 1724 koje je Protić nazvao po svom unuku Vladimiru.

Protićeva istraživanja je nastavila Vojislava Protić-Benišek. Pre nekoliko godina je jedan asteroid dobio i njeno ime, a postuhmno je dodeljen i Miloradu Protiću.

Nekadašnji direktor opservatorije Zoran Knežević je 1980. godine učestvovao u otkrivanju četiri mala nebeska tela, da bi 1991. godine italijanski astronomi po njemu nazvali asteroid okruglog broja 3900.

U istraživačkom radu Opservatorije otkriveno je oko 260 dvojnih zvezda koje uglavnom nose imena otkrivača, kao i preko 40 planetoida, među kojima su i „Srbija“, „Zvezdara“, „Tito“…

Transformacija u muzej

Danas se zvezdarska Opservatorija sve više preusmerava na teorijski rad. Budući da baštini  bogatu zaostavštinu, započeta je njena transformacija u muzej, ali kako kaže direktor Gojko Đurašević „zbog manjka sredstva taj proces je usporen“.

„Borimo se za puko preživljavanje. Uspeli smo da registrujemo zbirku instrumenata, koji će biti eksponati na izložbi povodom obeležavanja 130 godina postojanja Opseravatorije“,  kaže Đurašević.

Opservatorija je otvorena i za posetioce, svake poslednje subote u mesecu od aprila do oktobra, ljubitelji gledanja u zvezde mogu da je posete u Volginoj 7.

„U toku jednog obilaska dođe od 100 do 150 ljudi. Među njima je i veliki broj učenika beogradskih škola i studenata. Omogućeno im je da pogledaju najveću astronomsku biblioteku u Srbiji, paviljon Velikog reflektora kao i najveći teleskop te vrste na Balkanu“, kaže direktor Astronomske opservatorije u Beogradu Gojko Đurašević.

Biblioteka Opservatorije sadrži preko 5000 knjiga i oko 100 000 brojeva periodičnih publikacija iz oblasti astronomskih i astrofizičkij istraživanja. Jedna od najstarijih knjiga u biblioteci je „Elementorum universae matheseos“ Tom III, Ruđera Boškovića štampana u Rimu 1754. godine. Osim nje, biblioteka poseduje i „Kalendar“ Zaharija Orfelina, koji je štampan u Beču 1783. godine.

Jovana Pešić

Tekst je nastao u okviru projekta “Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda – Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština“, koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje. (UNS Press Centar  i Avant Art magazin)

Izvor: avantartmagazin/04/02/2017  |   Filed under: ArtIstorija  |   Posted by: avantart

_______________________________________________________________________________