LJUBAVNI POGLED…

 tamoiovde-logo (1)

 “Čini mi se da su moji roditelji ostarili i  više nisu pametni.”

“A meni se čini da ih ti gledaš sada iz drugačijeg ugla.” – reče Bodvin

“Kakve to ima veze?‘Ono što jeste, jeste, kao što ti kažeš.”

“Ispričaću ti priču.

ljubav-na-prvi-pogled******

Kralj je bio zaljubljen u Sabrinu, siromašnog porekla koja mu je postala poslednja žena. Jednog popodneva, dok je kralj bio u lovu, stigao je glasnik s obaveštenjem da je Sabrinina majka bolesna.

Iako je bilo zabranjeno uzimati kraljevu ličnu kočiju, za taj se prekršaj plaćalo glavom, Sabrina se popela u kočiju i odjurila majci.

Kad se vratio, kralj je bio obavešten o događaju.

Zar nije divna?” rekao je. “To je prava ljubav prema roditelju. Nije joj bilo važno što rizikuje život svoj kako bi bila uz majku. Divna je!

Drugi dan, dok je Sabrina sedela u vrtu dvorca i jela voće, došao je kralj. Princeza ga je pozdravila i zagrizla poslednju breskvu koja je ostala u košari.

Izgledaju ukusno!” rekao je kralj.

I jesu ukusne”, rekla je princeza. I, pružajući ruku, prepustila je svom voljenom poslednju breskvu.

Koliko me voli!” komentarisao je posle kralj. “Odrekla se svoga užitka kako bi mi dala poslednju breskvu iz košare. Zar nije fantastična?

Prošlo je nekoliko godina i, ko zna zašto, ljubav i strast nestadoše iz kraljevog srca. Sedeći pored najboljeg prijatelja, reče mu: “Nikada se nije držala kao kraljica. Pa zar nije prkosila mojoj zabrani i uzela moju kočiju? Povrh svega, sećam se da mi je jednom dala da jedem voće koje je već zagrizla.

***

“Stvarnost je uvek ista. Što jeste, jeste. Ipak, kao i u priči, čovek može interpretirati situaciju na ovaj ili onaj način.

Pazi kako percipiraš. – govorio je mudrac Bodvin.

Ako se ono što vidiš prilagođava ‘srazmerno’ stvarnosti koja tebi najviše odgovara – NE VERUJ SVOJIM OČIMA!

Izvor: beleznica

_________________________________________________________________________________

Advertisements

STARINSKI LJUDI…

tamoiovde-logo

Mudri i staloženi, vrletni istovremeno, i na neki svoj način osorljivi, originalni

Jedni u kući vele da se iz zvučnika „tranzistora“, koji je u dvorištu bio okačen o parmak, začula Silvana, drugi da je zapevala Lepa, znam samo da je to bila neka ljubavna izvorna pesma i da je stari majstor pod šajkačom, koji je jelovom taktom prekrivao našu novu kolibu, zastao, spustio bradvu na maiju, i da su mu na oči udarile četvorostruke suze.

starine-iz-vilova-750x561

Starine iz Vilova

Ostao je tako nalakćen sve dok i poslednji zvuci pesme nisu zamrli. Suze su kapale po baskijama i takti, a onda je suknenim rukavom obrisao oči i nastavio da bradvom teše jelove daščice, kao da se ništa nije desilo.

Mi u kući, a i u čitavom komšiluku, Dragomira Matijevića iz Vilova po tome smo zapamtili i pamtićemo ga dok smo živi. Po tom trenutku njegove iznenadne slabosti, suzi koja ga je tog dana izdala pred narodom i tajni koju je ta pesma u njemu razbudila …

Svima nam je to tada bilo čudno, kao da on, Dragomir, seljak iz Vilova, nije ni imao pravo na suzu i osećanje…

A tog Dragomira, Bog da mu dušu prosti, a i on meni da ne zameri što mu po kostima danas preturam, ko god u čitavom kraju pomene, obavezno doda – „starinski čovek“.

Kao da sem te dve reči ništa drugo i nije potrebno da se opiše i čitav njegov život, ono šta je bio i uradio i ono što je iza njega ostalo. I svi koji ga pomenu obavezno još dodaju da – takvih ljudi više nema, niti će ih biti. Tako dobrih i mudrih, staloženih, a istovremeno i vrletnih i na svoj neki poseban način ponekad i osorljivih, originalnih, misle…

O tim starinskim ljudima, još se u Starom Vlahu, u dugim noćima oko Božića, u ono malo kuća u kojima još ima čeljadi, pričaju starinske priče. Pričaju ih oni koji su s tim ljudima kao deca čuvali ovce i goveda, ponosni i važni pred ostalima što su ih poznavali. Ostaje nekako nejasno pričaju li se te priče zbog tih starih ljudi ili zbog onih koji ih pričaju i koji na taj način samo žale vreme koje je prošlo i svoju mladost u tom vremenu.

Znao je, teku te priče, Dragomir Matijević u svoje vreme da u dva sata po ponoći pređe preko Ljubičine i Salijeve ravni, i preko strašne šumetine zvane Vrhovi i da daleko pre prvih petlova tojagom zakuca na vrata svog ispisnika i dalekog rođaka Gvozdena u susednom zaseoku. Gvozden bi, nov gotov, kao da je pet po podne, ustajao iz kreveta, založio bi vatru, „pristavio kavu“, i onda bi njih dvojica uz „zetu“ ili „dravu“, bez lampe „gašnjače“ ili sveće, samo uz plamen iz šporeta „fejzovca“, što ga je pravio majstor Fejzo iz Pilatovca kod Prijepolja, zoru čekali eglenišući.

O čemu, niti ko zna, niti ko može posvedočiti, jer, svedoka tih razgovora nema. Ne zato što oni nisu bili zanimljivi ili što su Dragomir i Gvozden branili nekome da ih sluša, nego iz jednostavnog razloga što su u Gvozdenovoj kući sva ostala čeljad u to doba noći čvrsto spavala. Sveti Bog zna o čemu su njih dvojica, ogrnuti kožusima, uz duvan, pred šporetom, po svu noć pričali.

Dragomir je imao brata Sreta. Dragomir Sreta nikada nije zvao po imenu, nego – „brate“, a Sreto je Dragomira zvao „brato“. I Sreto je bio „starinski čovek“, znao je da napravi cerote i meleme koji su i najljuće rane i sandžije lečili. Znao je svaku travku od Vrhova do Kamlja i Zlatara. Znao je, vele te starinske priče, na prtini ili šumskom puteljku i najčemernijeg za čas posla da razgovori, odagna mu crne misli i da ovaj posle tog susreta put nastavi kao da je drugi čovek.

– Takvih ljudi nema više, niti će ih biti – kažu u Vilovima.

Sreto je u vrtu pod svojom brvnarom gajio svakojake biljke, tikve i boraniju, božure i travu gavez od koje srastaju kosti, ali su svim prolaznicima ponajpre u oči padale velike crvene ruže, a Sreto je svoje ukućane i prijatelje tako i zvao – koga „ružo“, koga „mile“, koga „lale“, „rane“…

U tom vrtu, nekako pred starost i pred smrt, Dragomir i Sreto ponajviše su vremena i provodili, sedeći na klupici, satima i satima razgovarajući, često i šapatom da ih drugi ne čuju, kao da se za čitav prethodni život, za šezdeset i kusur godina nisu dovoljno narazgovarali, kao da su jedan drugog željni ostali…

Gvozden Matijević iz Zabrdaša bio je Dragomirov veliki prijatelj. Toliki da su ponekad znali da po sedam dana sede, razgovaraju, piju rakiju i pevaju izvika. I niko od čeljadi u jednoj ili drugoj kući nije smeo niti da ih pogleda, kamoli da im nešto kaže. Dragomir je znao da u zoru sa volovima i kolima pođe u drva u šumu zvanu Studenac, putem pored Gvozdenove kuće, a kako u to doba, kao sada, nije bio običaj da se pored kuće prijatelja prođe tek tako, obično bi svratio, a onda, pred zoru idućeg dana, u Gvozdenovoj kući, tekao bi sledeći razgovor:

– Vidiš ti Gvozdene, volika drva imaš, doći će ti jednog dana Ruso (Dragomir je po ovim podrazumevao silnu rusku vojsku), sva ova drva nalagaće ti oko kuće i zapaliće ti kuću – počinjao bi Dragomir, koji je život proveo u uverenju da veće sile do Rusa nema i da će oni, kad-tad, svetom zavladati.

– Ai, crnjo, u pravu si. Ruso je to, nego, natovari ti kola drva sa moje klade, đe da ideš u Studenac da se mučiš – pristajao bi Gvozden iz prve.

Taj Gvozden Matijević, moj đed, starinski čovek, nekad dobar ko hleb, nekad vrletan do zla boga, jednom je tako, iza rata, ljut, psovao partiju po dvorištu, istog trena ka gradu je, po običaju, odmakao komšija da ga prijavi, a kad se komšija vratio iz varoši, na putu ga je sačekao Gvozden:

– Svrati komšija da predaneš, na kavu i rakiju, umorio si se…

Po ovim pričicama, isečcima iz života, ti ljudi ostali su upamćeni. Ne po tome koliko su dana, kog proleća, proveli u oranju i vlačeći njive i koliko su krvavih žuljeva zaradili tiskajući trupce niz Studenac do Uvca i praveći na Uvcu kerepe, kako su hranili čeljad, otimajući tek pomalo od života, nego po tome što su po svu noć sedeli ispred šporeta i pričali.

To su bili ti starinski ljudi, kakvih više u Starom Vlahu nema.

A i onaj „tranzistor“, odnosno radio-aparat na baterije, sa početka priče, bio je „starinski“. Koliko znam, najmanje jednom je sa vrha našeg zelenog kredenca tresnuo o drveni patos, drugi put je sa klupe sleteo u lavor pun vode i u oba slučaja ništa mu nije falilo, nastavio je da svira. Današnji tranzistori teško bi to preživeli, kao što i današnji ljudi, sigurni su u Starom Vlahu, nisu ni prići onim starinskim. Ni u staloženosti ni u vrletnosti.

A, možda je to samo zato što su oni živeli u ona stara, starinska, a mi živimo u ova, sadašnja, obična vremena.

Zoran Šaponjić

(iz knjige reportaža “Ljubomirova zemlja”)

Izvor: iskra.co

________________________________________________________________________________________

VIŠE NEGO SREĆNI…

tamoiovde-logo

Mudrost roditeljstva Amiša

“Možda su vam prve asocijacije kada čujete reč Amiši – njihova tamna, staromodna odeća i zaprežna kola, ali kada je reč o roditeljstvu, Amiši su ipak korak ispred”. Ovo stanovište zastupa Serena B. Miler, autorka knjige ”Više nego srećni: Mudrost roditeljstva Amiša.”

Amisi-roditelji-680x450Milerova je sa koautorom Polom Štucmanom napisala ovu knjigu nakon što se naselila blizu Amiša u Južnom Ohaju, jer je primetila da su njihova deca bila ljubazna, lepo vaspitana i srećna – sve vreme.

Shvatila je da njihovi roditelji verovatno rade većinu stvari kako treba, i da bi smo u mnogo čemu mogli da se ugledamo na njih.

Evo pet saveta o roditeljstvu koje je naučila od Amiša:

1. Zaposlite dete

Amiši uče svoju decu da budu od pomoći u ranom uzrastu,” Milerova kaže da je to savet broj jedan. Male kućne poslove dete treba da dobije već oko druge godine.

Poslovi čine da se oni još kao mali osećaju kao važnim i neophodnim delom porodice. Jedan od zadataka bi mogao biti, da spakuju na mesto svoje kapute i obuću. Jedna dovitljiva mama se dosetila da u svaki uredno odložen kaput stavi poslasticu kao nagradu. Druga deca bi znala da, ako ne spakuju svoje kapute na mesto, neće dobiti ni poslasticu. To bi u početku bilo podmićivanje, ali bi vremenom izraslo u dobru i korisnu naviku.

Do četvrte godine, deca Amiša već sakupljaju jaja, postavljaju sto, i pleve korov iz bašte. “Dečiji doprinos porodici se poštuje i vrednuje,” primećuje Milerova. “Fokus nije toliko na disciplini, već na stvaranju navike i treningu.” Svi ti poslovi tokom dana, kao i mnogo igre na otvorenom, sagorevaju višak energije koji bi inače bio usmeravan ka lošem ponašanju.

2. Deci daju kvalitetnu, neprerađenu hranu

Milerova napominje da nije nijednom čula dete Amiša kako se žali na posluženu hranu. Sem što fizički rad čini da zaista ogladne, taj isti rad u bašti ih uči da poštuju hranu koja se iznosi pred njih. Znajući koliko je vremena proteklo u radu – od pripremanja zemljišta za sadnju i setve, pa do plevljenja, kopanja i zalivanja i naravno berbe, sve što deca rade ima efekta na njihov apetit i poštovanje prema hrani.

Naravno da nisu probirljivi kada vide da njihovi roditelji ceo dan provedu u bašti ili njivi da bi im doneli te sveže sastojke za večeru. Kada deca uče da kuvaju sama jednostave obroke ,poboljšavaju svoju ishranu. To ih udaljava ih od čipseva i brze hrane, a kuhinja je odlično mesto za dodelu malih poslova dok ne budu dovoljno stari da sami kuvaju obroke za sve.

Naučite vaše dete kako da odgaji makar šta jestivo – čak i ako su to samo sveže začinske biljke na prozorskom simsu. To takođe može da im pomogne da razviju veću zahvalnost prema hrani, i smanji probirljivost.

3. Ograničite korišćenje medija

Hiljade brižljivo obrađenih reklama koje vidimo svake godine imaju jedan isti cilj – da nas učine nezadovoljnim našim stvarima, našim životima, našim telima, našim zdravljem, i našim domovima”, kaže Miler.

Ako smo dovoljno nezadovoljni, oglašivači se nadaju da ćemo uskoro kupiti njihov proizvod. Amiši nemaju dugu listu želja za proizvodima i njihova deca ne kukaju za najnovijim igračkama jer retko znaju da uopšte postoje.” Miler takođe primećuje da je anoreksija skoro nepostojeća u kulturi Amiša. “Njihov kulturni fokus nije na fizičkoj lepoti, već na razvijanju vrednosti ljudskog bića.”

To ne znači apsolutno ignorisanje televizije – neki Amiši čak imaju DVD plejere koji rade na baterije u svojim domovima. “Ovi uređaji se čuvaju za duge zimske dane ili ponekad za duže bolesti deteta”, kaže Milerova. “‘Mala kuća u preriji” i “Valtonovi ” su favoriti, jer ove emisije sadrže mnoge slične i njima podobne principe koje Amiši roditelji žele da njihova deca uče. Svi roditelji mogu da smanje uticaj medija na svoj i detinji život uz malo dobre volje i samodiscipline.

4. Naučite dete pravilu prioriteta

Od malih nogu, deca Amiša uče da su njihove potrebe i želje važne, ali ne i važnije od potreba drugih,” objašnjava Milerova. “Svaku odluku roditelji Amiša donose pažljivo, prvo je posmatrajući kroz filter i ocenjujući kako će ta odluka uticati na porodicu u celini, a ne samo kako će to uticati na pojedinca. Sebično ponašanje se ne toleriše dugo. ”

Roditelji Amiši ovim konceptom uče decu da postanu davaoci – i najbolji način za tu lekciju je davanje samog sebe. “Nađite način da vaše dete pomogne drugima,” sugeriše Milerova. Bilo da je to pravljenje supe za bolesnog prijatelja ili hranjenje komšijske mačke dok je komšija na putu, ove akcije pomoći će deci da prepoznaju potrebe drugih ljudi.

5. Obezbedite porodične trenutke

Jedan otac Amiš je pomenuo Milerovoj da kada neko od njegove dece počne da se loše ponaša, on zna da je to znak da je detetu potrebno više njegove pažnje, koju mu on posvećuje sve dok se ponašanje ne popravi. “Njihov izabrani način života ipak im omogućava da provode više vremena zajedno kao porodica,” priznaje Milerova.

Činjenica da nemaju struju, znači da je porodica na okupu uveče, a ne svako u svojoj sobi ispred nekog od ekrana. Umesto toga, oni su zajedno, okupljeni u jednoj sobi i provode vreme čitajući, šijući, baveći se nekim zanatima, sastavljajući zajedno slagalice, ili igrajući se zajedno.

Iako je to težak zadatak za mnoge roditelje, Milerova predlaže da jednom nedeljno priuštite deci “staromodnu” noć.

Deca bezrezervno uživaju kada umesto električnih lampi upalite sveće ili petrolejske lampe, skupite se oko njih i čitate ili se igrate društvenih igara.”, kaže ona.

Ničim pomućena pažnja pružena deci, melem je za njihove duše.

Prevela: Jasmina Jovanović
Izvor:detinjarije.com/Yahoo

_________________________________________________________________________________________

Preporuka:BEZ ŽURBE U BUDUĆNOST

SINONIM ZA IRACIONALNOST I LUDILO…

tamoiovde-logo

Kolektivna inteligencija

Savremene demokratske kulture gaje neobično veliko poverenje u eksperte i skeptične su prema masama. One su sinonim za iracionalnost i ludilo. Mogu li mase da misle?

1064391_69-211Premda je istina da grupe često donose loše odluke, postoje i suprotni primeri. Stvari, po ovom pitanju, nešto drugačije stoje sa socijalnim insektima.

Tako, recimo, 200.000 mrava vojnika (Eciton burchelli) u stanju je da organizuje prepad u prečniku od 15 metara i da se za samo jedan dan raširi na oblast površine i do 1500 m2.

Drugi, još spektakularniji primer su brežuljci prečnika 30 metara i visine šest metara koje grade afrički termiti (Macrotermes bellicosus). Ovi biološki neboderi rezultat su kolektivnog truda nekoliko miliona sićušnih (1-2 milimetara dugih) i potpuno slepih individua.

Od veličine ovih brežuljaka još je spektakularnija njihova unutrašnja struktura, a jedna od najsloženijih ikada izgrađenih u životinjskom carstvu delo je vrste Apiciotermes lamani.

Duž spoljašnosti njihovog gnezda, postoji čitav splet mikrostruktura koje omogućavaju ventilaciju i razmenu gasova sa spoljašnjim okruženjem. Unutar gnezda, najčešće visokog 20-40 centimetara, nalazi se čitav niz odaja međusobno povezanih spiralnim rampama koje nastaju usled uvijanja i stapanja uzastopnih spratova. Na svakom spratu postoji po nekoliko stepenica, a neke se pružaju kroz čitavo gnezdo. Čak su i najudaljenije odaje povezane ovim prečicama.

DUH KOŠNICE

Ponašanje socijalnih insekata večiti je predmet fascinacije prirodnjaka i svakako jedna od najvećih naučnih zagonetki. Vekovima se smatralo, a tako mnogi misle i danas, da zajednicom socijalnih insekata upravlja nekakav virtuelni misteriozni entitet, sposoban da koordinira aktivnostima ostalih jedinki.

Čak i neki savremeni pisci naučne fantastike, kao što je Majkl Krajten, iznova oživljavaju više od jednog veka staru ideju misterioznog „duha košnice“, koja se prvi put spominje u knjizi Život pčela (1901), slavnog belgijskog književnika i nobelovca Morisa Meterlinka.

Krajten u svojoj noveli Žrtva (2002) piše o roju veštačkih nanorobota, nalik roju insekata, predvođenih nekom vrstom „kolektivnog uma“, koji im omogućava da donose složene odluke, pa čak i da anticipiraju buduće događaje.

Dugo se smatralo da je matica, pre svih, taj supervizor koji sakuplja informacije, nadgleda događaje u zajednici i upravlja poslovima radilica, izdajući im odgovarajuća „naređenja“.

Međutim, danas znamo da nema nikakvog „duha košnice“ i da realnost ipak nije toliko trivijalna, ali i ništa manje interesantna. Nedavna otkrića pokazala su da je ovakvo stanovište, da se nekom zajednicom upravlja hijerarhijski i centralizovano, zapravo potpuno pogrešno. Naime, nijedan socijalni insekt nije sam po sebi ni približno sposoban da ima globalni uvid, niti da centralizuje informacije o stanju čitave zajednice, a kamoli da kontroliše kako radilice obavljaju poslove.

Nema ničega nalik nadzorniku ili upravljaču, već zajednica pre podseća na decentralizovani sistem sačinjen od autonomnih jedinica, čije se ponašanje može opisati samo na osnovu jednostavne relacije stimulus–nadražaj.

Generalno, svaki pojedinathumb2-199x300čni socijalni insekt opremljen je relativno siromašnim repertoarom ponašanja. Kada su, recimo, mravi u pitanju, svaka jedinka može u proseku da ispolji oko 20 različitih elementarnih oblika ponašanja (prema Edvardu Vilsonu), a organizovanost koja emergira (pojavljuje se, izranja) na nivou zajednice počiva na interakcijama među jedinkama koje ispoljavaju sasvim jednostavne oblike ponašanja.

Štaviše, videćemo da nekom pojedinačnom socijalnom insektu nije ni neophodna bilo kakva individualna predstava, niti bilo kakva kognitivna mapa, uputstvo ili eksplicitno znanje o globalnom stanju stvari u zajednici, a da su ključni pojmovi koji opisuju ponašanje zajednica socijalnih insekata decentralizacija, stigmergija i samoorganizacija.

DECENTRALIZACIJA

Jedan od najzanimljivijih primera kolektivne inteligencije predstavlja grupno odlučivanje pčelinjeg roja o novom staništu. Tom prilikom, oko pet odsto pčela radilica odlazi u izviđanje, vraćajući se sa obiljem informacija o potencijalnim kandidatima za novi dom. Nakon višečasovnog, a ponekad i višednevnog „preglasavanja“ praćenog plesovima pčela, roj donosi odluku da se uputi ka novom domu.

Proces odlučivanja u pčelinjim rojevima široko je raspršen na ansambl relativno malih jedinica za procesuiranje informacija, od kojih svaka poseduje minijaturan deo ukupne količine informacija upotrebljenih prilikom donošenja konačne odluke. Srž ovog „demokratskog“ procesa predstavlja nadmetanje raznih koalicija izvidnica okupljenih oko različitih lokacija koje se trude da privuku neopredeljene izvidnice za svoju lokaciju.

Članice svake koalicije obaveštavaju novopridošle članove izvodeći njihajuće plesove različitog intenziteta, shodno kvalitetu lokacije. Što je lokacija bolja, jači je njihajući ples i veća bujica pridošlica. Ono što je ovde veoma važno jeste da kada se neopredeljena izvidnica odluči za novu lokaciju, ona ne podražava slepo pčelu čiji je ples sledila. Umesto toga, lično ispituje oglašenu lokaciju, i tek ako se uveri da je vredna, ona izvodi ples njoj u prilog i time pridobija još više pčela.

Putem ovakvog nezavisnog odlučivanja izvidnice izbegavaju širenje grešaka u procenjivanju lokacija. Samo za sasvim dobru lokaciju plesačice će privući još više pčela, tako da će se snažno uvećati podrška toj opciji. Posledica ove umreženosti jeste da izvidnice izbegavaju masovnu pomamu za najlošije opcije. Konačno, kada se bude formirao kvorum oko jedne lokacije, čitav roj će se uputiti ka novom staništu.

STIGMERGIJA

Prvo ozbiljnije teorijsko objašnjenje aktivnosti socijalnih insekata pružio je pre pola veka francuski biolog Pjer-Pol Grase, koji je uveo termin stigmergija kako bi objasnio fascinantne graditeljske sposobnosti termita, odnosno odgovorio na pitanje, kako milioni potpuno slepih sićušnih radilica termita uspevaju da izgrade gnezdo impresivnih dimenzija – svojevrsni biološki neboder prečnika 30 metara i visine šest metara.

Grase je pokazao da koordinacija i regulacija aktivnosti tokom izgradnje ne zavisi toliko od saznajnih sposobnosti samih radilica, već da je prevashodno povezana sa strukturom njihovog gnezda koje se nalazi u procesu izgradnje. Drugim rečima, nadražaji iz neposrednog okruženja jednog termita određuju njegove individualne aktivnosti. Tako, recimo, kada radilica obavi određenu radnju, menja se i konfiguracija građevine koja je pokrenula njenu aktivnost. Nova izmenjena konfiguracija građevine determinisaće dalje postupanje te iste ili bilo koje druge radilice iz zajednice i tako dalje. Ovaj proces vodiće gotovo perfektnoj koordinaciji kolektivnog rada, a na nas će ostaviti snažan utisak da zajednica prati precizno definisan plan.

SAMOORGANIZACIJA

Poznato je da mravi međusobno komuniciraju pomoću hemijskih supstanci koje se nazivaju feromoni i, kada neki mrav pronađe lokaciju bogatu hranom, brzo se vraća u gnezdo ostavljajući za sobom feromonski trag, odnosno putokaz ostalim radilicama iz gnezda prema izvoru hrane. Sledeći mrav koji je ispratio trag svog prethodnika ostaviće, takođe, duž puta koji je prešao, svoj sopstveni feromonski trag čime će pojačano označiti putanju prema hrani.

Formiranje traga rezultat je sledeće povratne sprege: što više mrava koristi trag, on postaje još privlačniji ostalim mravima Naravno, feromonski trag može da nestane nakon izvesnog vremena, ako ne bude više mrava koji će ostavljati feromone, zbog toga što je izvor hrane iscrpljen do kraja.

Udaljenost gnezda od izvora hrane veoma je bitna u ovom kontekstu. Kada je zajednica mrava suočena sa kraćom i dužom putanjom do izvora hrane, a suočena je zapravo sa bezbroj mogućih putanja, posle izvesnog vremena, a uz pomoć tragova koje su ostavili prethodnici, odlučiće se za najkraću putanju. U početku, mravi će, da bi došli do hrane, koristiti obe putanje.

Prva dva mrava krenuće, jedan dužim, a drugi kraćim putem. Onaj koji je krenuo kraćim putem prvi će se vratiti u gnezdo, a njegovim putem, prateći feromonski trag, odlazi drugi mrav. Nešto kasnije, prvi mrav koji se kretao dužom putanjom vratiće se u gnezdo, a njegovim putem krenuće sledeći mrav i tako dalje. Zbog toga što je kraći i što je potrebno manje vremena za njegov prelazak, kraći put će ubrzo postati mnogo privlačniji mravima jer je tuda prošao veći broj mrava koji je ostavio veću količinu feromona, što će samo još više privući ostale mrave da se upute za njihovim feromonskim tragom.

ROJEVI I MOZGOVI

Najbolji deo cele priče je što neki savremeni neurobiolozi, kao što je Tomas Sili, smatraju da je ponašanje pčelinjih rojeva izuzetno podseća na ono što se odigrava u mozgovima primata. U svojoj nedavno objavljenoj knjizi Pčelinja demokratija (Honeybee Democraacy, Princeton University Press, 2010) Sili ističe da bi nekome ovakvo poređenje možda moglo da deluje bizarno pošto su rojevi i mozgovi krajnje različiti biološki sistemi čije se podjedinice – pčele i neuroni – dijametralno razlikuju.

„Međutim, ako roj pčela posmatramo kao 1,5 kilogram pčela koje odlučuju, a mozak kao masu neurona, takođe tešku 1,5 kilogram, koja takođe odlučuje, onda ispada da su ovi prirodni sistemi zapravo izuzetno slični pošto su i jedan i drugi oblikovani kroz proces prirodne selekcije kao saznajne jedinice sposobne da prihvate i procesuiraju informacije sa ciljem donošenja odluke.“ Štaviše, prema Siliju, i rojevi i mozgovi su demokratski sistemi odlučivanja lišeni centralne figure (lidera) u odlučivanju koja poseduje sinoptičko znanje i izuzetnu inteligenciju i koja usmerava sve ostale u najboljem pravcu delovanja.

Umesto toga, i u mozgovima i u rojevima, proces odlučivanja je široko raspršen na ansambl relativno malih jedinica za procesuiranje informacija, od kojih svaka poseduje minijaturan deo ukupne količine informacija upotrebljenih prilikom donošenja konačne odluke.

„Teško je oteti se utisku“, zaključuje autor Pčelinje demokratije, „da je prirodna selekcija organizovala pčelinje rojeve i mozgove primata na intrigantno slične načine kako bi izgradila prvoklasne grupe za donošenje odluka sačinjene od skupa slabo informisanih i saznajno ograničenih jedinica.“

Autor je urednik „Pčelarskog žurnala“, naučnopopularnog časopisa, koji je jedan od 88 projekata promocije nauke koje je CPN podržao u Javnom pozivu

Mudrost gomile

Savremene demokratske kulture gaje neobično veliko poverenje u eksperte i skeptične su prema masama. Za mnoge sociologe, psihologe, filozofe i ekonomiste, mase su sinonim za iracionalnost i ludilo.

Poznato je, recimo, da je Niče govorio kako je „ludilo izuzetak kada su u pitanju pojedinci, ali da po pravilu karakteriše grupe“. Istoričar Karlajl tvrdio je kako „ne veruje u kolektivnu mudrost sastavljenu od gluposti pojedinaca“, a francuski sociolog Gustav le Bon, autor nekih od najpoznatijih socioloških rasprava o masama, smatrao je da se one nikada ne ponašaju racionalno i da je „u njima akumulirana glupost, a ne mudrost“. Za parlamente je govorio „da donose odluke od opšteg interesa koje nisu ništa bolje nego da ih je donela bilo koja nasumice sakupljena grupa imbecila“.

Henri Dejvid Toro je takođe gajio sumnju u „mudrost gomile“ tvrdeći da „mase nikada neće dostići standard svojih najboljih pripadnika, već da će pre degradirati sebe do nivoa onih najgorih“.

Sličan stav izneo je pre skoro dva i po milenijuma i Platon u svom čuvenom dijalogu Država, kada je na listi oblika vladavine demokratiju rangirao na pretposlednje mesto, iza aristokratije, timokratije i oligarhije. Po njegovom mišljenju, od demokratije je jedino gora tiranija.

Tekst: Ivan Umeljić
Izvor: elementarium.cpn.rs

_________________________________________________________________________________________

TI NISI JA…

tamoiovde-logo

Slobodan život

„Kako možeš znati u čemu je sreća riba, kad i sam nisi riba?“ reče Hueit Ce.
„A otkud ti znaš da ja to ne znam, kad ti nisi ja“ odgovori Huang Ce.“
– Čuang Ce, „Zapisi“
freedom-739496_1280-300x200„Snežna guska ne treba da se kupa da bi bila bela.
Tako ni ti ne treba da radiš ništa drugo osim da budeš ono što jesi.“
Lao Ce

„Ako hoćeš postati celina, dozvoli sebi da budeš delimičan. Ako hoćeš postati prav, dozvoli sebi da budeš kriv. Ako hoćeš biti pun, isprazni se. Ako se hoćeš preporoditi, dozvoli sebi da umreš. Ako hoćeš da ti se nešto da, onda moraš dati sve.
– Lao Ce

„Čoveče, upoznaj samoga sebe… i upoznaćeš bogove.“
– Unutrašnji Hram u Luksoru, Egipat

Zašto smo počeli ovako? Ako su vam jasne ove pouke iz prošlosti, onda vam jasno i zašto smo ih uptrebili baš ovde i baš na ovaj način. Vidimo da su ovo reči suštine mudrosti, mudrosti koja nama danas treba i o kojoj smo govorili sve ovo vreme. Međutim, ove reči su napisane pre par hiljada godina.

Kako to da nas ista mudrost i ista shvatanja, isti problemi prate toliko dugo? Da li to znači da se ništa ne menja, da čovek jednostavno ne može da shvati neke stvari? Pre će biti da čovek može shvatiti, ali da jednostavno ne želi. Većina ljudi beži od suštine i prave mudrosti i trudi se da se ne „opterećuje“ ovim stvarima, kao što smo pokazali u ovim tekstovima.

Isto tako, izgleda da neki ljudi uspešno shvataju ovo, traže suštinu dobrog života i pronalaze je. To su, ipak, nekolicina pojedinaca, koje većina proguta tokom vremena. Kada gledamo svet oko nas sada i svet u prošlosti, izgleda da je slika koju formiramo građena na osnovu ponašanja većine. Međutim, to ne treba da nas, nekolicinu, mnogo brine.

Utisak da se istorija gradi na osnovu mišljenja većine i na osnovu ponašanja „prosečnih“ i „običnih“ ljudi, je lažan. Naime, ako pogledamo bolje, shvatamo jednu veliku stvar: istoriju grade i uvek su je gradili, posebni pojedinci, koji su se po nečemu izdvajali od većine.

Glavni akteri su upravo oni koji se razlikuju, a ne oni koji su deo većine. Bilo da su to vojni pohodi, gde su pojedinci koje danas nazivamo „osvajači“ bili odgovorni za pomeranje čitavih naroda iz ležišta; pojedinci kao što su Gengis Kan ili Napoleon, koji su uspeli da podvedu čitave mase ljudi pod svoju misao i pokret, gde su legije od po par stotina hiljada „običnih“ ljudi išle za njihovim pogledima. Bilo da je reč o ljudskoj misli i nauci, gde je par „čudaka“, filozofa u Staroj Grčkoj, koji su se svojim drugačijim razmišljanjima uzdigli i razlikovali od okoline, oblikovalo tadašnje umove, a i danas ima ogromnog uticaja na nauku i filozofiju. Možemo govoriti i o Nikoli Tesli i Albertu Ajnšajnu, koji su se itekako razlikovali od okoline.

Danas neki psihijatri tvrde kako su obojica najverovatnije imali tzv. Aspergerov sindrom, stanje koje se svrstava u oblik autizma. Za Teslu se, na primer, govori da je jedno vreme bio skoro potpuno izolovan od socijalne sredine (što je ujedno bilo vreme kada je bio najkreativniji). Tesla je takđe mnogo puta bio kritikovan, napadan i kažnjavan od strane sredine, samo zato jer je bio „čudan“ i razlikovao se. Leonardo Da Vinči je toliko bio iznad i izvan svog vremena, sa umom toliko drugačijim (poznato je da je imao različite vizije i „snove na javi“, tj. rečeno modernim rečnikom „shizofrene halucinacije“) da bi ga danas najverovatnije strpali u neku ludnicu.

Kada pominjemo „čudake“ i mentalne poremećaje, na ovom mestu možemo dotaći i sam problem vezan za ovu definiciju i način funkcionisanja po ovoj „lud-normalan“ skali. Mi smo već o ovome govorili, a sada možemo dodati i to da se može zapaziti to da su „veliki“ ljudi vrlo često ustvari karakterisani kao „ludi“ (ili nekim sličnim terminom) od strane sredine u kojoj su se nalazili. Neki čak nisu tada okarakterisani kao da imaju mentalni poremećaj, ali bi ga po današnjim standardima i definicijama imali.

Moderni naučnici su došli do zaključka da je većina ovih pojedinaca (Tesla, Da Vinči, Mocart, Napoleon, itd.) imala neki poremećaj, najčešće u autističnom ili shifozfrenom spektru. Gomila njih je imala i tzv. neurotične karaktere i razne ispade. To je navelo neke istraživače da zaključe kako postoji genetska povezanost između ovih poremećaja i inteligencije, tj. izgleda kao da inteligencija i „ludilo“ idu ruku pod ruku. Sad, pitanje je šta je u stvari „ludilo“ i ko je ovde lud. Ima još mnogo primera ovakve vrste, gde su upravo ljudi koje se (često uveliko) razlikuju i „štrče“ doprineli da se čovečanstvo pomakne za ogromne korake napred.

Isto tako, u prirodi možemo videti da se progres u evoluciji života odvija ne tako što se cela vrsta odjednom izmeni, već tako što dođe do poboljšanja nekih sposobnosti kod pojedinaca. Ovo dalje vodi da se poboljšanje proširi i na ostale članove, te tako cela vrsta postane poboljšana. Evolucija se odvija tako što se niz promena kod različitih pojedinaca prenosi tokom dužih vremenskih perioda, te se tako „skuplja“ i kulminira u jednu globalnu promenu, koja na kraju postane očigledna kod svih pojedinaca u grupi. Isto tako, vidimo da život ide ka sve većoj različitosti i raznolikosti, što doprinosi tome da sada imamo čitavo bogastvo životinja, biljaka, pejzaža, koje čine ovaj svet lepšim i zanimljivijim.

Dakle, vidimo da biti različit i ne uklapati se potpuno u okolinu, ne pokušavati zadovoljiti svačija očekivanja i ne tražiti „tapšanje po ramenu“ od svakog, ne samo što nije mana, nego se može reći da je na neki način i vrlina. Naravno, biti različit i drugačiji samo po sebi nije ono o čemu govorimo. Antikomformizam i buntovništvo su samo druga strana medalje zavisnosti od sredine – ponovo stalno gledate na okolinu, samo se sad trudite da budete drugačiji.

Mi hoćemo reći da se ključ spoznaje sopstvene suštine nalazi u tome da nemamo problem sa time da budemo drugačiji, da svojim ponašanjem i mišljenjem „štrčimo“ i da nikad nećemo i ne treba da pokušavamo zadovoljiti sve ljude. Dakle, ne smemo se plašiti biti različiti.

Druga stvar koja je takođe očigledno izvor anksioznosti, od koje se plašimo i na koju se pogrešno gleda je spontanost. Kao što smo videli u prethodnim analizama, ljudski ego ima tu potrebu da konstantno drži stvari pod kontrolom i ne dopusti da se išta odvija po nekom spontanom toku jer to može značiti opasnost po tu rigidnu strukturu. Nešto se desi što nije po njegovim očekivanjima i on odmah reaguje da vrati nazad svoju „priču“. Tako će često, iz straha da se nešto neočekivano ne desi, on unapred pokušavati to da spreči, pa će izgraditi čitav zid odbrana oko sebe. A znamo da ako izgradite zidove oko sebe, desi se to ostajete zatvorenik u njima. Ukoliko izbegavate spontanost, život će proći pored vas.

Ceo univerzum je jedna ogromna spontanost. Sve što je živo, u pokretu je i ima bezgranične mogućnosti. Pokušajte da zaustavite jedan deo univerzuma, da ga ogradite i izolujete – i on će ubrzo degradirati.

Život je reka. Pokušajte da zaustavite reku, stanite u sred i nasuprot struje i udavićete se. Ako li je pak uspete zaustaviti, to više nije reka već jezero. Po toj analogiji, život nije više život ako se konstantno i grčevito borite da održite stvari statičnim. On postaje nešto drugo.

Život je pokret, a smrt je stajanje. Ako želite potpunu statičnost i mir, može se reći da ne želite život već smrt. A to je upravo ono čega se najviše plašite. Nema smisla, zar ne?

Zato živite život i dopustite promene. Ne plašite se biti različiti i iskazati svoju ličnost, želje, potrebe i pokazati koliko vredite – sami sebi.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život

prethodni članak

_______________________________________________________________________________________

POTERNICA ZA DOBRIM…

tamoiovde-logo

Niko se ne seća kad je to bilo, kad je Razum svoje najmlađe dete, Dobro, verujući u njegovu mudrost, poslao baš u taj svet. Iako su to derle svi držali za naivno, previše idealistično i zasanjano, i čudili se kako ga do sada još ništa nije zgazilo, budući da vazda hoda okolo sa glavom među oblacima. Razum, pak, bio je siguran da nije pogrešio – jer u tom svetu, ka kome je otpravio svoje pametno čedo, vladalo je takvo stanje, da čak ni on sam više nije imao rešenja za njega. Dugo je pripovedao svome detetu, šta treba da čini i kako da se vlada. Da tamo kuda ide, vlada malodušje, i da Razum više ne pomaže, jer sve što tamošnji stanovnici još vide i čuju, jeste raskoš obmane i zveket srebra. I da njima može pomoći samo neko čistog srca. I Dobro je sa osmehom klimnulo glavom, i pošlo na put.

izgubljen-crtez1Njegov cilj bile su neke, sasvim udaljene zemlje, kojima je bila preko potrebna njegova pomoć. Bar je tako tvrdio Razum.

Krenulo je vedra čela, sigurno u svoj uspeh. Jer ono je Dobro: ono, istina – večito dete, ali i mudro kao ćutnja. Doduše, pomalo nesnađeno, ali iskreno i razborito. Pre svega – neustrašivo. Stigavši na svoj cilj, opazilo je jedan neprobojni zid. Sa druge strane, još jedan neprobojni zid. Pred svakim od zidova, stajala je identična tabla, sa identičnim rečima na njoj – tek malo različitim u pisanju: „Nebitna Mrlja Na Mapi“.

Kao i svako večito dete, Dobro je zakucalo na široke, visoke gvozdene vratnice pred jednim od zidova. Niko nije otvorio. Ni pred drugim vratima, niko nije otvarao. Dobro je uzalud  lupalo, kucalo i dozivalo. Izmoreno, ali nespremno da odustane, ostalo je da sedi pokraj drugih vrata. U neki mah, vrata se otvoriše, i neko reče: „Zdravo, ti! Treba nam tvoja pomoć!“ Dobro se prenu, sa osmehom, jer zbog toga je i došlo tamo. Na trenutak obradovano, ono prihvati vodu i hleb, ogrtač i topli dom, sretno što može da pomogne. I Stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi bili su srećni. Jer, Dobro je za njih radilo, o njima se staralo, gradilo im kuće, zalivalo cveće, donosilo hranu i brinulo o njihovoj deci. Malodušje je, činilo se, bilo zauvek proterano iz njihovih prostranih, zelenih dvorišta. Sve dok nisu rekli, gledajući preko onog zida: „Premalo je! Mi bismo hteli i njihovo cveće, mi bismo se napili vode sa onog izvora od preko! A ako nam još dovedeš i njihove stanovnike da rade za nas, zamisli samo, koliko će manje posla pasti na tvoja pleća!“ I Dobro je klimnulo glavom, i zaputilo se u susednu Nebitnu Mrlju Na Mapi. Međutim, tamo su i voda, i cveće, stanovnici i kuće, bili potpuno isti kao i na prethodnoj Nebitnoj Mrlji Na Mapi. I Dobro je rešilo, da to kaže njenim stanovnicima. Da ovde nema baš ničega, što nemaju i sami. Eto, ako mu ne veruju, neka sruše taj zid između svoje, i one druge Nebitne Mrlje Na Mapi, pa će se sami uveriti.

I predložiće rukovodstvima obeju Nebitnih Mrlja Na Mapi, da sruše zidove između sebe: uostalom, tako će ih biti više, administracije će biti manje, i moći će bez mnogo gužve da pomognu jedni drugima. Osim toga, od ostataka srušenih zidova, tvrdilo je Dobro, mogu se napraviti solidne kuće, pod uslovom da zidove rušite planirano.

Visoki predstavnici NebitnihMrlja Na Mapi onda su većali: koji zid da srušimo? Jedni su rekli, srušite vi svoj. Oni drugi se usprotiviše: zašto mi?! Srušite vi svoj! I onda su počeli iznova. Kada je Dobro diglo svoj glas,  niko ga nije čuo, jer njegov glas suviše je mek i umilan. A takve glasove ne čuju predstavnici Nebitnih Mrlja Na Mapi. Oni su previše zaglušeni svojom prepirkom. Ne mogavši da se dogovore koji zid prvo da sruše, predstavnici jedne od Nebitnih Mrlja Na Mapi izgubiše strpljenje, skupiše svu silu i njome razbiše, i uz strahovitu tutnjavu nalik grmljavini, uništiše zid one druge Nebitne Mrlje Na Mapi.

I kada bi hteo, sada niko više ne bi mogao da čuje glas Dobra. A i ako se neki od stanovnika neke Nebitne Mrlje Na Mapi i prevari, pa sasluša iskreni i nenametljivi glas Dobra, ostali stanovnici obrušiće se na njega, nazvati ga glupim, isterati ga na ulicu, izudarati palicama ili zatvoriti u tamnicu.

Pošto su porušili zidove jedne drugima, zamutili vode neznanjem i zagadili vazduh netrpeljivošću, predstavnici Nebitnih Mrlja Na mapi sešće, iscrpljeni i desetkovani, ponovo za sto i većati danima i noćima o tome, gde prvo da podignu nove zidove između sebe. Ovo sa rušenjem, to ne valja ništa, zaključiće.

Sporazumevaće se savršeno, jer svi govore jedan jezik. Razumeti, pak – neće ni ovog puta ništa. Kao što nisu ni pre.

A Dobro sa takvima ne ume. Ono će se iskrasti i zauvek pobeći odande. Ostaće na vetrometini, bez zaštite, bez krova, bez hrane i vode. Ali ipak će zadržati svoj blagi osmeh.

Kada stanovnici neke Nebitne Mrlje Na Mapi budu u panici shvatili, da im je iznova potrebna pomoć Dobra, da bi ostvarili svoje ciljeve, zvaće ga i mamiti uobičajenim metodama.  No, ono se neće odazvati, jer vetrometina je daleko. Nema ulice, ni broja, niko tamo ne nosi poštu, ne dostavlja poklone ni pozdrave. Kako su osetile nesigurnost, pa i bes zbog toga što ih tako bezobzirno ignoriše, stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi rešili su da raspišu poternicu za Dobrim.

Međutim, takvu poternicu nije baš lako sastaviti. Prvo su se skupile najmudrije glave među stanovnicima dve Nebitne Mrlje Na Mapi, noćima i danima mozgajući: kako bi glasio tekst poternice? „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Naoružano do zuba…“ – predložio je jedan. Pa čekajte, panično će drugi – Dobro nikada ne nosi oružje. Ali mora zvučati opasno! Inače, niko ga neće tražiti. Ko se još uzbuđuje, zbog nekog bezazlenog Dobra. U redu, reče prvi, hajde onda ovako: „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Glasno je i opasno, oprez sa njim!…“ Stanite, na to će treći – Dobro nije ni glasno ni opasno. Pa dođavola, kako onda da ga tražimo?! Kakvu poternicu da napišemo? To je nemoguće – zaključiće, i rešiti, na kraju sednice od sedam dana i sedam noći, da je bolje da nastave svoje živote u Nebitnim Mrljama Na Mapi – bez Dobra.

Dobro će i dalje mirno spavati. Negde na vetrometini, sasvim daleko. Negde gde nema ni mapa, niti nebitnih mrlja na njima, omeđenih nebitnim granicama. Gde nema stanovnika koji jedan pred drugim sede zatvorenih očiju, i noćima pregovaraju zatvorenih ušiju. Na istom jeziku, koji ne razumeju.

Ono će doći samo onima, koji ga iskreno požele. Bez poziva, poklona, molbi i žalbi. Samo će znati da pronađe one kojima je zaista potrebno – čak i ako je razočarano, izigrano i prognano. Doći će sa svojim osmehom i detinjim očima, sa spremnim, toplim zagrljajem. Čak iako je jedino u šta je još sigurno, to, da nikada neće pobediti.

Jovana Nastasijević

Izvor:kulturniheroj.com

__________________________________________________________________________________________

MANJAK ZNANJA – VIŠAK SAMOPOUZDANJA…

tamoiovde-logo
Ovaj relativno novi pojam u psihologiji odnosi se na neobučene osobe koje imaju „iluziju superiornosti”, rangirajući svoju sposobnost iznad proseka, mnogo više nego što ona zapravo jeste.

11404527424eaac681b5470596854409_v4 bigOni su iskreno uvereni u svoju kompetentnost i nesposobni da prepoznaju ne samo sopstvene propuste i greške, već i tuđu istinsku kompetentnost.

Znam da ništa ne znam – rekao je mudri Sokrat pre skoro 2000 godina. I danas su oni najobrazovaniji, najinteligentniji, najsposobniji među nama spremni da se poistovete sa ovim stavom, jer upravo zahvaljujući svom sveobuhvatnom razumevanju sveta u kojem živimo – svesni su koliko toga još ne znaju.

Nasuprot njima – a u psihologiji je to odnedavno i naučno dokazano – postoji veliki broj osoba koje precenjuju svoje znanje i sposobnosti, uvereni su da su kompetentni u oblasti u kojoj su zapravo totalni laici, a osim što nisu u stanju da sagledaju svoju nekompetentnost, nisu sposobni ni da prepoznaju tu kompetentnost kod drugih.

Iako nam je ovaj fenomen svima poznat iz bližeg ili šireg okruženja, iz škole, porodice, s posla ili s malih ekrana – prvi put je zvanično definisan i istražen 1999. godine kada su psiholozi Dejvid Daning i Džastin Kruger sa Kornel univerziteta u Americi objavili rad o tome u Žurnalu psihologije ličnosti i društva, te je po njima dobio naziv Daning-Krugerov efekat.

___________________________________________________________________________________________

Iluzije superiornosti

– 94% profesora na fakultetu rangira svoj posao iznad ostalih kolega
– 96% pacijenata koji se u bolnici leče od kancera tvrde da su u boljem zdravstvenom stanju nego drugi oboleli od iste bolesti
– 93% motorista su uvereni da su bezbedniji na drumu od većine prosečnih vozača
– 90% studenata vidi sebe kao znatno inteligentnijim od ostalih studenata
– Psihološki termin za ovo je iluzija superiornostiPomenuti psiholozi su za ovaj rad dobili Ig Nobelovu nagradu (američka parodija na godišnju nagradu Nobelovog instituta), mnogi smatraju – zasluženo.

___________________________________________________________________________________________

Osobe sa Daning-Krugerovim efektom prepoznaju se najčešće po tome što u društvu vode glavnu reč, nameću svoje mišljenje bez obzira o kojoj se temi radi, donose sudove i odluke na osnovu netačnih, nepotpunih ili nevažnih podataka i nisu spremni da prihvate kritiku, odnosno mišljenje onih drugih, mnogo kompetentnijih.

Daning-Krugerov efekat je prema stručnoj definiciji „kognitivna sklonost u kojoj neobučene osobe donose neadekvatne odluke i netačne zaključke, ali njihova nekompetentnost onemogućava njihovu metakognitivnu sposobnost da shvate greške”. Neobučene osobe imaju „iluziju superiornosti”, rangirajući svoju sposobnost iznad proseka, mnogo više nego što ona zapravo jeste.

S druge strane, visokoobučeni su skloni da potcenjuju sebe i svoje veštine pateći od „iluzije inferiornosti”. Na kraju, imamo situaciju u kojoj manje kompetentni ljudi rangiraju svoju sposobnost iznad kompetentnih. Zvuči poznato, zar ne? I mada deluje paradoksalno, prema mišljenju Daninga i Krugera kompetentnost može da oslabi samopouzdanje, a nekompetentnost da ga uveća.

___________________________________________________________________________________________

13020113064eaac681eb8d1959546866_extremeDaning-Krugerova hipoteza počiva na sledećim premisama:

– nekompetentne individue precenjuju svoj nivo veštine
– nekompetentne individue ne umeju da prepoznaju veštinu u nekom drugom
– nekompetentne individue ne uspevaju da primete ekstremnost svoje neadekvatnosti
– ukoliko mogu biti istrenirani da poboljšaju svoj nivo veštine, ove individue mogu da prepoznaju i priznaju svoj prethodni nedostatak veštine

___________________________________________________________________________________________

Još je britanski filozof Bertran Rasel pisao: „Jedna od bolnih stvari našeg doba je da su oni koji se osećaju sigurnim glupi, a oni koji imaju maštu i razumevanje ispunjeni su sumnjom i neodlučnošću.

Zanimljivo je da je Dejvid Daning, socijalni psiholog, 1996. godine pratio dešavanja i napise u novinama povodom serije pljački banaka, čiji vinovnik je vrlo brzo uhvaćen. Osumnjičeni Artur Mekviler je bilo toliko samopouzdan i uveren da je njegov plan idealan, da nije preduzeo ni neke osnovne mere predostrožnosti kako bi sakrio svoj identitet. Daning je bio zapanjen njegovim totalnim nedostatkom samokritičnosti i počeo je da se bavi ovim fenomenom.

– Moja specijalnost u socijalnoj psihologiji je izučavanje načina na koji ljudi donose odluke koje su ponekad od životne važnosti za njih, kaže Daning. – Postao sam zainteresovan za sudove koje imaju o samima sebi, je većina teži da kaže stvari, bilo u svakodnevnom životu, bilo tokom istraživanja – koje prosto nisu i ne mogu biti istinite. To me je fasciniralo. Otkrio sam da oni ne samo što govore izuzetno pozitivno o sebi i svojim sposobnostima, već u to zaista duboko veruju. To je i suština ove opservacije: ako ste inkompetentni vi ne možete znati da ste inkompetentni. Veštine koje su vam potrebne da date pravi odgovor jesu iste one veštine koje su vam potrebne da procenite da li je neki odgovor pravi.

U okviru svog istraživanja Daning i Kruger su testirali studente koji su loše znali gramatiku. „Mi smo verovali da oni treba da znaju da su loši u tome, i bili smo vrlo iznenađeni kada smo shvatili da oni misle, iskreno, da su dobri i da znaju gramatiku.” Hipoteza je testirana i nizom ekperimenata na Kornel univerzitetu, koje su imale za cilj da odrede samoprocenu studenata u veštinama logičkog rezonovanja, gramatike i humora. Učesnici u ovom eksperimentu su značajno precenili sopstveni učinak na testu i svoje mesto u odnosu na druge studente.

Oni, koji su prema rezultatima testiranja bili na dnu liste – u najnižoj četvrtini – smatrali su da su bolji od bar 60 odsto svojih vršnjaka!

Kad su ljudi nekompetentni u strategijama koje usvajaju da bi postigli uspeh i zadovoljstvo, tvrdi Daning, oni imaju dvostruki teret: ne samo da donose nepravilne zaključke i prave nesrećne izbore, već im njihova nekompetentnost oduzima sposobnost da budu svesni toga. Umesto toga, oni su ostavljeni sa pogrešnom impresijom da rade sve kako treba.”

Studije Daning-Krugerovog efekta fokusirane su na američki socijalni milje. Slične studije rađene na evropskim univerzitetima pokazuju primetno „prigušenje efekta”, dok istraživanja među azijskim narodima otkrivaju da nešto sasvim suprotno od Daning-Krugerovog efekta utiče na samoprocenu i motivaciju za napredak. Iz Daningovih i drugih sličnih studija jasno je da Amerikanci, bar većina njih, ako ne uvek a onda bar ponekad imaju tendenciju da povećaju sopstvenu vrednost, smatrajući da će tako bolje i brže napredovati.

Ovaj fenomen se, međutim, u azijskim i sličnim kulturama javlja kao „obrnuta slika” – stanovnici istočne Azije teže da potcene svoje sposobnosti sa ciljem da se poboljšaju, ali i da napreduju i zadobiju druge ljude iz okruženja.

Foto: Ambro / FreeDigitalPhotos.net /
Izvor:b92.net

___________________________________________________________________________________________

SIN ANĐELA…

tamoiovde-logoSin Anđela Dragoljuba Firulovića, zbirka sažetih misli koju ne treba zaobići

Zbirka pesama nesvakidašnjeg naslova „Sin Anđela“, negotinskog umetnika, pesnika, slikara i muzičara Dragoljuba Firulovića, jedna je od onih vanvremenskih promišljanja o životu (i smrti), koja postavlja mnoga pitanja videća samo izabranima.

1(1473)

Dragoljub Firulović

Firulovićev „Anđeo“ nije nebesko, fluidno nadnaravno biće. To je igrom slučaja ili usudom vlastito ime njegovog oca, kome posvećuje stihove duboke i do kraja nedefinisane tragike.

Priznaje da „Nije lako biti/ Sin Anđela“, a u drugoj pesmi obraća mu se molbom: „Pruži mi ruku oče/ I nemoj žaliti/ Što si me patnjom/ Podario/ Izdržaću ja/ Sreća me prati“.

Čim je čovek sam on nosi teret pitanja koje čine čitav njegov život. Pokušaj odgovora na ta pitanja uvek dovodi do jednog jedinog odgovora: „Život je tako lep i krhak, da se nikada ne može završiti“.

Procep koji postoji između dubine svakog bića i spoljašnje forme, gradi stvarnost zasnovanu na unutrašnjoj manifestacijama svakog pojedinca. Kod Firulovića je to posebno naglašeno sažetošću misli, za koje, da bi ih izrazio koristi neobično malo reči.

Tako Hegelova definicija filozofije kao „vremena sabranog u mislima“, kod Firulovića nailazi na punu potvrdu. Jer, da bi se nešto iskazalo nije potrebno mnogo reči. Dovoljno je i sa malo reči dotaći suštinu, samo ako se izaberu prave.

Sa vrcavom energijom, gotovo škrto, deli svoja unutrašnja osećanja sa drugima, nemilice razgrćući i izvlačeći sakriveno. Razotkriva naša očekivanja, uvek veća od relanog. Njegova se misao kreće od poznatog, da je nada, često neosnovana, ono za što se poslednje oslanjamo, i navodi nas na zaključak da je baš zato što je poslednja –najvažnija. (Nada mi je jedina/ U tvom oku/ Koje mi šalje slamku/ I osmeh/ Bićeš spašen)

Franulovićeva promišljanja o životu (i smrti), u njegovoj poeziji povezana su sa četiri praelementa: zemljom, vodom, vazduhom i vatrom. (Lepo je ovde (na Zemlji)/ Ima vazduha, vode/ I raznih plodova/ Uklopio sam se nekako/ Ima tu i svesnih bića/ Bubamara, recimo). Pojavljuje se tu i peti element – kamen kao vatra u vidu kosmičkog Sunca (U kamen je urezano/ Oko/ Koje gleda umesto/ Nas).

Pisac nam sugeriše: I kada se olenjiš/ Nemoj prestati da hodaš/ Prepusti se makar / Besciljnom letu/ Negde ćeš već stići, da bi u nekoj drugoj misli konstatuje da: Život je kratak/ Ma koliko trajao, i uverava nas da ne treba da imamo strah od letenja (Let i nije neka/ Atrakcija/ Ako se prevrćeš/ U mislima gde/ Prepreke nema)

Dr Mićo Cvijetić u pogovoru knjige napisao je: „Ovaj je umetnik osobena pojava, neka vrsta renesansnog rapsoda, u kome se sreću nekolika stvaraoca – u njegovom slučaju: pesnik, slikar i pevač“.
Kroz sve svoje umetničke izraze, bilo da se služi rečju, glasom ili crtežom, Firulović se ne razmeće svojim talentima već bez preterivanja, jezgrovito nam kazuje svoje skrivenosti, ali nikada do kraja i sve, ostavljajući prostora za promišljanje i maštanje.

„U svom pevanju, poetskim gnomama i maksimama, najčešće fragmentarno, pesnik pokušava da napravi iskorak iz efemernog i dokuči neke više spoznaje, da iz vlastite ovozemaljske egzistencije dosegne, makar imaginativno, unoverzalnije sfere bića i bitka. Radomir Andrić.

Dragoljub Firulović u svojoj poeziji sledi i logiku neočekivanog, onog što je malo ko spreman da prizna: Uvek živopisno lažem/ Da biste saznali istinu o meni ili Ponestalo mi je ideja/ Za danas/ Poslužiću se onim/ Koje su drugi napustili.

Ovo je knjiga pesama koju nam je pesnik dao ne otkrivajući sve, već je ponešto ostavio za neki drugi put.

Dragoljub Firulović je rođen u Negotinu 1956. godine gde i danas živi i radi. Napisao je nekoliko zbirki pesama, jedan je od osnivača Umetničkog udruženja Krajinski krug, pokretač Umetničko-ekološkog udruženja „Lovci na kamenje“.

Do sada je imao deset samostalnih i više zajedničkih izložbi u zemlji i inostranstvu. Inspirisan izvornim motivima Negotinske i Timočke krajine ostvario je nekolo muzičkih projekata, a sa Firul Orchestra feat, koji neguje Etno džez obrade motiva izvornih narodnih melodija istočne Srbije, daje koncerte širom zemlje.

Kao pesnik i član Udruženja književnika Srbije, objavio je zbirke pesama: Umiranje vode, Ja, Galerije ili rimovanje u slikarstvu, Lov na kamenje, Mi smo Astafir.

Jedan je od osnivača Umetničkog idruženja „Krajinski krug“, čiji je aktuelni predsednik, kao i udurženja likovnih stvaralaca Negotina.
Pokretač je Umetničko-ekološkog udruženja „Lovci na kamenje“. Iza sebe ima desetak samostalnih izložbi i više grupnih u zemlji i inostranstvu.

Izvor:topsrbija.com

_____________________________________________________________________________________________

VIDEO PLUS

_____________________________________________________________________________________________

KUPEN PETL…

tamoiovde-logo

MUŠICA
Ima jedna mudros stara
Koju neće da nauče:
Život, toj ti je prevara,
svak na svakog će zavuče.

Ljudi tera želja jaka,
izvedena iz podsvesti:
Svaki traži svog ortaka
na koga bi da ga smesti.

Mi živimo život dlakav,
dlakav al na sitne lokne.
Svaki traži neki takav
sa nameru da mu kokne.

Naravi su naši kvarni
saves ni u dušu lecka
i tera ni ko nestvarni
Na tog koj će da ni kecka.

Zbog dubišta naši tavni
zbog ponor na bolni srca,
otvaramo nužnik javni
Na tog koj će da ni prca.

Da ni ne bi sve toj smlelo,
napravilo od nas tranje,
Okrenimo na veselo,
Na smeh i na zajebavanje.
Dragan Radović

_______________________________________________________________________________________________

ISKUSTVA PROŠLOSTI – PORUKE BUDUĆNOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Arheološka iskustva i antropološke poruke Dragoslava Srejovića

dsrejovic-iskustvaproslostiGodina 1931. zabeležena je u istoriji arheologije po nizu značajnih događaja: Artur Evans je otkrio kraljevski grob blizu Knososa; iskopavani su kraljevski grobovi u Uru; otkriveno je patricijsko blago u Pompejima; istraživani su Jerihon i Lemnos; nađeni su najstariji grčki mozaici u Korintu; nastavljena su iskopavanja u Ras Šamri, a u Kragujevcu je rođen Dragoslav Srejović.

Nekoliko Srejovićevih senzacionalnih otkrića prenele su skoro sve svetske agencije: Lepenski Vir, arhivolta sa natpisom Felix Romuliana, carski mauzoleji i 99 zlatnika na Maguri kod Gamzigrada, Galerijev porfirni portret, zlatni nakit u Šarkamenu. Krajem 1996. godine svetske agencije i arheološki časopisi objavili su tužnu vest: umro je Dragoslav Srejović.

Zašto je Srejović bio poznat i cenjen kao jedan od najvećih arheologa današnjice? Odgovor na to pitanje delom je sadržan i u ovoj knjizi. U Srejoviću su se skladno slili: radoznalost naučnika, oko istoričara umetnosti, dar istoričara, nadahnuće esejiste, intuicija pronalazača.

On je bio veliki arheolog ne samo zbog velikih otkrića, već isto tako i zbog manjih otkrića ali njihovih izvanrednih opisa i tumačenja. O svom doprinosu arheologiji Srejović je rekao: „Doprineo sam nauci čini mi se i na taj način što sam modernizovao praistorijsku arheologiju koja je u našoj sredini a i u svetu bila prevashodno komparativistička nauka. Pokušao sam da iza mrtvih predmeta vidim ljude i dinamične događaje. Na taj način sam anticipirao neku buduću arheologiju koja bi bila nekakva poetska antropologija. Mislim da će taj deo, koji je sadržan u mom opusu, ostati za budućnost, kao neka klica.
Kad se pitam šta najviše cenim u svom delu, mislim da je to deo kojim se približavam filozofiji istorije. Mislim da je to nešto čemu će težiti u budućnosti sve nauke. Ono što je egzaktno, ono što se može proveriti ogledom, daleko je od toga da bude istinito. Istine se nalaze iza stvari, a ne u stvarima“ (Flogiston, br. 2, 1995, str. 153).

Ime Dragoslava Srejovića mnogima je poznato po mezolitskim i kasnoantičkim otkrićima i studijama. Između Lepenskog Vira i Gamzigrada, dva vrhunca ljudske civilizacije, prošlo je više hiljada godina, i nemirnih i spokojnih, i stvaralačkih i rušilačkih, i bezimenih ljudi i velikih vladara. Radoznalost je Srejovića navodila i na neolitsku umetnost i religiju, eneolitske lokalitete, nalaze iz bronzanog i gvozdenog doba, a onda preko antike dovela do ranovizantijskog perioda. Kakva je to Arijadnina nit koja mu je pomagala da se snađe u lavirintu praistorijskih i ranoistorijskih epoha, u poharanom muzeju ljudske delatnosti i kreativnosti tokom više hiljada godina, u kome su se vreme i ljudsko zlo utrkivali ko će više i bolje uništiti ono što su generacije s mukom ili radošću stvarale? Odgovor nije nimalo jednostavan.

Počnimo od Srejovićevog porekla i detinjstva – od trgovačke, patrijarhalne porodice u kojoj se znao red, poštovao rad i nalazilo vreme za knjigu i druge duhovne vrednosti. A onda oktobar 1941. godine u Kragujevcu, koji će u Srejoviću, tada dečaku a kasnije kao zrelom čoveku, ostaviti duboki trag, antropološki bol i osećaj poraženog humanizma. Zatim dolazi bolest koja će, poput velike stene što reci menja tok, promeniti životni tok Srejovića. A sve to vreme – knjiga, muzika, bioskop, pozorište – želja da se nauči mnogo raznovrsnih stvari, da se shvati svet. Studije arheologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu kod čuvenog profesora Miloja Vasića još više će uticati na Srejovića da se potpuno i predano posveti nauci. I kao da je profesor predao štafetnu palicu arheologije svome učeniku. Može se slobodno reći da su upravo njih dvojica i obeležila srpsku arheologiju XX veka. Period od diplomiranja do postavljanja za asistenta (od 1954. do 1958. godine)
Srejović koristi za proširenje svog znanja, učestvuje u arheološkim iskopavanjima i objavljuje nekoliko zapaženih članaka sa različitom tematikom. Od 1958. godine počinje blistava arheološka karijera: veliki broj arheoloških lokaliteta od paleolita do kasne antike, studije i članci, senzacionalna otkrića, arheološke izložbe. Skoro svaka nova knjiga iz istorije, psihologije, filozofije, sociologije, istorije umetnosti, etnologije, religije, a posebno, razume se, iz književnosti, zaokupljala je njegovu pažnju i njegovo vreme.

Ni danas mi nije potpuno jasno kad je stizao sve to da pročita, apsorbuje i ugradi u svoju misao, a da nije propustio ni pozorišne i operske predstave, balet, filmove a ni značajne izložbe.

Tako je rasla Srejovićeva intelektualna i duhovna piramida koja je, nažalost, ostala nezavršena u odnosu na to kako je on zamislio. Posmatrao sam ga godinama izbliza, bio svedok i učesnik u mnogim situacijama, ali mi je ostalo čuđenje: kakva neverovatna lakoća velikana, kakva skromnost, kakva mudrost!
Srejović je celog života proučavao prošlost: „…tu prošlost koja ne umire, od koje se nikad nismo razdvajali i za koju nismo znali daje nosimo u sebi…“ (.Balkanski istočnici Milana Budimira, 1979, str. 21).

On nije tretirao arheologiju kao nauku o starinama već kao nauku o čoveku stvaraocu, pa se zbog toga i njegova interesovanja za čoveka pružaju u raznim pravcima.
Iskopavajući na velikom broju arheoloških lokaliteta, on je nailazio na brojne tragove minulih civilizacija i varvarskih najezdi, na stvaranje i razaranje, na smisao i besmisao. to mu je pomoglo da duboko razume šta je život i šta je pojedinac u ljudskoj populaciji i istoriji. Srejović nije bio nikada pesimista nego mudar čovek. Arheologija mu je podarila mudrost kojom je on neštedimice zračio oko sebe.
Široka kultura je omogućila Srejoviću da potpuno shvati arheologiju i arheološko vreme, a arheologija mu je uzvratila plemenitim darom da razume i ovlada svojim ovozemaljskim vremenom.
Govorio je da ne treba u životu sve videti ni saznati, a niti žaliti za tim – čovek mora da postavi svoje granice.

Najveće antropološke istine do kojih je Srejović decenijama dolazio, on nije izrekao, jer nije stigao. A one, koliko mije pričao, nisu prijatne ljudskom uhu. Međutim, zbog tih i takvih saznanja on nije bio mizantrop.
Naprotiv, smatrao je da je čovek jadno i slabo biće i da mu treba, kad god je to mogućno pomoći.
I kao što je umeo da u obilju arheoloških informacija odabere samo one važne, tako je i u svakodnevnom životu umeo da svet i ljude posmatra posebnom arheološkom optikom i tumači ono što se zbiva oko nas i sa nama. I zato se za njega može reći daje bio Felix Srejović.
U tekstu „Iskustva prošlosti – poruke budućnosti„, kojim se ova knjiga završava a koji ujedno predstavlja i jedan od poslednjih tekstova koji je Srejović napisao, stoji nimalo ružičasta prognoza budućnosti čovečanstva: „…čovek će ostati onakav kakav je danas, a kakav je bio i u prošlosti: biće nagona i instikta, u većoj ili manjoj meri divlje, spremno na sve kad je u pitanju njegova egzistencija. Nikada se neće ostvariti njegovi snovi o slobodi, pravdi i jednakosti, nikada neće postojati jedan stil života Jedan način mišljenja i ponašanja, vere ili ideologija podjednako dobrih za sve pojedince, zajednice, narode i čovečanstvo u celini… Na sreću, ljudi će, kao i do sada, voleti i mrzeti, rađati se i umirati, ratovati i miriti se. Pokazaće se kao što je prošlost mnogo puta potvrdila, da se svaki usrećitelj ljudi pre ili posle preobražava u njihovog najvećeg unesrećitelja, da su sve ideologije više porušile nego što su izgradile, da moramo nazadovati da bi smo napredovali i razarati da bi smo iznova gradili. To su poruke prošlosti za našu sutrašnjicu, a i za našu dalju budućnost„.
Iako je istorija bila učiteljica arheologiji, Srejović je jedan od retkih ljudi koji su iz arheologije prešli u istoriju. 

I sada je on istorijski arheolog čije će delo proučavati i arheolozi i istoričari.
 Vidojko Jović /Izvor: rastko.rs

_____________________________________________________________________________________________________

 

KORISTITE MOĆNO ORUŽJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

ĆUTITE

Vreme je danas najskuplje. Svi ga koriste maksimalno, trude se da što više urade u jedinici vremena i što više kažu.

cutanje-moc-glavnaTako su, recimo, ćutanje i tišina između dvoje ljudi postali neprijatna i neobična pojava. Ali, korist od ćutanja je velika i čak se kao tehnika koristi u terapeutske svrhe.

Na primer, imate na poslu lidersku poziciju. Bićete iznenađeni koliko će vam u svakom smislu koristiti strategija ćutanja i to u sledećim situacijama:

kada želite da saznate više o članovima svog tima.

Ćutanje je provereno najbolja tehnika da naučite što više o ljudima sa kojima radite. Neverbalnim signalima i izrazima ćete dati do znanja da vam je stalo šta pričaju, ali ćete ćutati. Tako će sa vama podeliti više informacija o sebi nego kada biste postavljali potpitanja ili prekidali komentarima. Probajte. Iznenadićete se.

kada je vaš sagovornik, kolega uznemiren ili u nevolji.

Možete se kladiti na to da kada je neko u nevolji, on samo treba dobrog slušaoca. Lideri često prave grešku time što svaki čas upadaju u reč sa namerom da ponude rešenje i pomoć. Kako možete pomoći? Ćutanjem. Nećete davati nikakve savete niti izgovarati mudrosti, već ćete dozvoliti da vaš kolega sam dođe do zaključaka što i jeste jedino delotvorno. Možete vi njemu do sutra praviti skice problem-rešenje, ali ako on sam svojom glavom ne otkrije odgovore, neće mu biti bolje i neće se izvući iz krize.

nakon što izgovorite nešto ‘moćno’.

Ćutanje nakon pametnih reči otvara mogućnost slušaocima da razmisle o tome što ste rekli i da bolje upamte.

kada pregovori ne idu nikuda.

Nije bitno šta je tema pregovora već trenutak kada ste sigurni da se izneli sve argumente, sva rešenja i ništa od toga nije donelo dogovor. Tada, iskusno i mudro, zaćutite. Može ovakav ‘vakum’ biti po malo neprijatan, ali će doneti dobro. Ćutanjem otvarate prostor da druga strana donese novu ideju iz koje će možda (a to se često dešava) proisteći dogovor koji svi željno iščekuju.

kada ste ljuti.

Reći bilo šta kada ste ljuti garancija je da ćete izgovoriti reči zbog kojih vam ne gine kajanje. Da li vam tako nešto treba na poslu i u životu? Ako ste ljuti, ćutite. Ćutite koliko treba sve dok ne primetite da stvari posmatrate iz drugačijeg ugla. Vreme ume da zaleči, pa će i vašu ljutnju i neće dozvoliti da uradite ili kažete bilo šta neprimereno zbog čega ćete kasnije imati problema.

kada drugi viče na vas.

Možda mislite “ovo se ne dešava”, ali dešava se. Možda nećete imati prilike da se na poslu susretnete sa nekim agresivcem jakog grla, ali van posla je sasvim moguće. Vaše najjače oružje je samo ćutanje. Pokazaćete da ste sabrani, pribrani, mudri, pravi lider. I hiljadu reči da kažete, u takvim situacijama tišina sa vaše strane donosi najveću korist.

(Izvor: psychologytoday.com)

___________________________________________________________________________________________

PRIČAO BIH TI O SEBI

Pričao bih ti o sebi

kad su hladne noći duge.

Toliko je tog u meni

slušao sam vječno druge.

Pričao bih ti o sebi

vinom te i bolom trujem,

a ti se ko u snu smiješiš;

što od tebe očekujem

kad si i ti kao i sve druge

slučajno pored mene.

 Ne vjeruju ništa tvoje oči zaljubljene

kad si i ti samo noćni putnik,

što daleko svjetlo prati.

Svatko priča svoju priču

tko će koga saslušati.

 Pričao bih ti o sebi

što se ne zna, što se ne smije.

Ti si bila prevarena,

Lagale su moje pjesme.

Pričao bih ti o sebi,ali noć se bliži kraju.

Opet će nas naći jutro u šutnji i zagrljaju.

                                                   Arsen Dedić

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

O LJUDIMA KOJI VAS OKRUŽUJU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________

Da. Ima mnogo da se uči. 

___________________________________________________________________________

VELIKAN OD KOJEG SE UČI: MARK TVEN

Šta je ovaj velikan pisao i govorio o uspehu i ljudima koji ga okružuju…

M.TvenSamuel Langhorn Clemens verovatno je jedan od mudrijih ljudi koji su iza sebe ostavili vredne tragove.

Toliko je toga doživeo da je sva njegova iskustva teško smestiti i u nekoliko prosečnih ljudskih života.

 

Danas ga svi znaju kao velikog pisca, ali ovaj svestrani i mudar Amerikanac bio je i kormilar, tipograf, kopač zlata, putnik, izdavač i poslovan čovek koji je doživeo bankrot, novinar, predavač, kritičar, suprug i otac koji je sahranio svoju porodicu.

 

TamoiOvde-255x160_24363-TOMMnogo ljudi je poznavao i bio je jedan od retkih prijatelja Nikole Tesle.

Ovakvo životno iskustvo i nesvakidašnji dar da posmatra pojave i odnose oko sebe, stavljao je na papir i svetu je ostavio najlepši poklon – mudre misli i neprocenjive savete koji ne znaju za mesto i vreme.

Reč je, naravno, o velikom piscu Marku Tvenu.

Bizlife.rs


O PRIJATELJSTVU

Nemoguće je govoriti o prijateljstvu bez sećanja šta su o tom govorili antički pisci.

Uvek sam voleo već ovde pomenuti lepu reč koju je kazao Monteskje: da nove pisce čita publika, a da stare pisce čitaju autori.

Odista, nije bilo nijednog antičkog mudraca koji i o prijateljstvu nije govorio duže ili kraće: i Epiktet i Seneka, kao, mnogo pre njih, Teognis iz Megare, Platon i Aristotel i Epikur i Zenon iz Atine.

Ciceron je napisao o prijateljstvu jedno slavno delo koje svi i danas s ljubavlju čitamo. Naročito su stoici pisali o prijateljstvu vrlo toplo. Možda u tom niko nije bio tako neposredan i toliko intiman kao Seneka. On kaže kako traži prijatelja zato da bi znao za koga će poginuti, i s kim poći u izgnanstvo, i kome spasti život po cenu sopstvenog života. On kaže da pravo prijateljstvo ne može oboriti ni strah ni lično koristoljublje; jer pravo prijateljstvo umire s čovekom, a pravi čovek umire za prijateljstvo. Seneka poznaje mnogo ljudi koji imaju dovoljan broj prijatelja, ali ipak nema među tim ljudima pravog prijateljstva. Ovo se, kaže, nikad ne događa kod ljudi koje vezuje strast poštenja, i koje kreće isga sila volje, jer je između njih sve zajedničko, nesreće više nego i sreće. Od Seneke je ona izvanredna i sjajna izreka: „Živi s ljudima kao da te Bog gleda, a govori s Bogom, kao da te ljudi slušaju“.

Ali ma koliko da su stoici verovali u prijateljstvo, koliko i pitagoristi, ipak su dropovedali da stoik može opstati i bez prijatelja. Kad stoik ne nađe prijatelja, to nije gubitak bez kojeg se ne može ići i dalje putem vrline; pošto stoik ne treba da svoju sreću vezuje ni za što spoljašnje, pa, sledstveno, ni za drugog dobrog čoveka.

Oni su govorili da je stoik sam sebi dovoljan, pošto je mudrost uvek dovoljna sama sebi. Rimski mudrac daje veliku cenu onom prijateljstvu koje ima veliki pisac za nekog drugog čoveka. On veruje da je prijateljstvo velikih pisaca spaslo mnoge ljude od zaborava.

Epikur je govorio kako pre nego što budemo mislili šta ćemo jesti i piti, treba da se zapitamo s kim ćemo biti za stolom da jedemo i pijemo; jer ako jedemo meso bez prisustva prijatelja, onda živimo kao lav i kurjak.

Ali jedno opšte mesto stare grčke mudrosti o prijateljstvu, jeste da ne treba uzeti zlog čoveka sebi za prijatelja. Teognis kaže da takvom čoveku, ako ne učiniš samo jednu uslugu, on će zaboraviti sve druge usluge koje si mu učinio; zato treba od njega bežati kao od opasnog pristaništa. Uostalom, svi mudraci grčki, bez razlike, ponavljaju kako treba uzeti samo najboljeg čoveka sebi za prijatelja, i slušati njegove savete, i dobro se čuvati da se čovek s njim ne posvađa zbog sitnice.

Koliko su ti mudraci cenili prijateljstvo, najviše se vidi po tom kako su mislili da je ono retko na svetu. Isti pomenuti filozof iz Megare je verovao, da, kad bi sa celog sveta pokupili dobre ljude, ne bi njima ispunili ni samo jednu lađu; kao što je i ubogi Epiktet govorio kako na svetu ima svega toliko dobrih ljudi koliko Nil ima ušća.

Zaista, nikad ovakav pesimizam neće biti preteran.

 Dovoljno je pomenuti da je i sam najveći teoretičar prijateljstva, i tvorac antičke filantropije, filozof Pitagora, i pored svojih prijatelja, umro od gladi, u Metapontu, u hramu Muza.

Jovan Dučić / Blago cara Radovana (Glava 4)


Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari to ne može.

Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas. Ne mogu da mu kažem : budi mi prijatelj.

Ali mogu da kažem, biću ti prijatelj.
Ali, bilo ovako ili onako,u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban,što nisam zamerio ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo postalo važno.
Ljubav je valjda jedina stvar na svetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge.
Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čoveka koji je uneo toliko radosti u moj život. Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo.

Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega kao ljubav… A ništa ja nisam poklonio tebi, već sebi…

Meša Selimović


“Želeo bih reći dve stvari, jednu intelektualnu i jednu moralnu.

Intelektualna stvar koju želim reći je ova: Kada proučavate bilo koju materiju ili uzimate u obzir bilo koju filozofiju, zapitajte se samo šta su činjenice i šta je istina koju te činjenice potvrđuju. Nikada ne dopustite sebi da vam pažnju odvrati ono u šta želite verovati ili ono što mislite da će imati društvene koristi ukoliko se u to veruje. Pogledajte samo i isključivo činjenice. To je intelektualna stvar koju bih želio reći.

Moralna stvar koju želim reći je vrlo jednostavna: Ljubav je mudrost, mržnja je ludost. U ovom svetu koji je sve više i više povezan, moramo naučiti da tolerišemo jedni druge, moramo naučiti živeti sa činjenicom da neki ljudi kažu stvari koje nam se ne sviđaju. Samo na taj način možemo živeti zajedno – a ako želimo živeti zajedno, a ne umreti zajedno, moramo naučiti dobročinstvo i toleranciju, koji su od apsolutno vitalnog značaja za nastavak ljudskog života na ovoj planeti.“

Bertrand Rasel


__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

BLAGO CARA RADOVANA…

TAMOiOVDE-logo

TAMOiOVDE

Car Radovan je car careva, vladar sudbine, gospodar svemira.

On nosi zlatnu sekiru na ramenu, jaše konja koji je beo i visok kao brdo pod snegom, i na ruci drži buljinu sa ognjenim očima kako bi mogao noću videti pred sobom.

O njemu govore u mojoj zemlji samo ljudi koji su poludeli.

TamoiOvde-desert_Melody_by_muted_pain

photo: muted-pain

  Ali su zatim u njega poverovali i svi mudraci.

  Car Radovan ima krunu od hartije i po plaštu ludačke praporce. Ima noge i ruke zelene kao trava, jer živi na kopnu i u vodi. Niko ne pamti njegovo poreklo, ni ime njegove porodice, niti zna za njegove prijatelje i neprijatelje.

 On prolazi kroz nebeski prostor kao crni oblak pun grmljavine, i po vodama kao brod koji gori. Niko ne zna njegove bitke ni trijumfe, jer njegova moć nije nad vojskama, ni njegova slava u bojnim podvizima. On carstvuje u miru svoje veličine i sunča se na suncu svoje snage i lepote. On se krije od svakog, a ipak svako ima njegovu sliku u očima i njegov glas u ušima.

 Gde su njegove palate i njegovi vrtovi? I gde su njegove bele žene, i njegovi brzi konji, i njegova svilena stada, i njegovi ljuti psi za stadima? Čuvaju li njegova vrata ljudi ili zmajevi?

 Samo ludaci, čiji je on jedini car i gospodar, samodržac i pokrovitelj, znaju puteve koji vode u njegovo carstvo, i znaju gde su mostovi preko kojih se prelazi i njegove pokrajine pune sjaja i pune muzike. Jer je ljudski um ograničen na ono što je video i čuo, a ludilo je jedino bezgranično i slobodno od svih ledenih zakona svesti i saznanja.

Sloboda, to je ludilo; i samo ludaci su slobodni.
Car Radovan je car ludaka koji su uvek dobri. On zato pliva u ljudskoj krvi samo kad je otrovan, i prebiva u njihovom umu tek kad je već pomrčao, i zato su ga samo oni koji su izgubili sve puteve našli na svojim tamnim bespućima. Njega poznaju samo ludaci koji više nikog drugog ne prepoznaju; i s njim govore samo oni čije reči više niko ne razume; i za njim vape jedino oni koji su se već odrekli svega zemaljskog i ljudskog.

– Svi ljudi imaju istovetne sreće i nesreće otkad su postali, a samo ludaci imaju svaki sopstvenu sreću. Samo oni nisu jednaki samom sebi, nego se obnavljaju uvek novi. Svi ljudi vide stvari skoro podjednako, a samo ludaci imaju svoja lična mišljenja. Velika mudrost se nalazi po dnu mračnog ponora; i samo su najluđi ljudi govorili najdublje reči. Car Radovan nije postojao drugde nego u očima koje su izgubile svoj pogled. Samo ludaci govore o blagu tog cara, i zato kopaju noću i na pripeci, probijaju led, buše studenu zemljinu koru. Svu su zemlju bezbroj puta ispremetali. Po samotnim vinogradima, zaboravljenim crkvinama, po dvorcima porušenim i punim trnja, svud su kopali, bušili, obarali, prevrtali. Bezbrojne vojske ludih kopali su s kraja do nakraj po mojoj zemlji. Svuda su prošle te crne čete izgubljenih za život, bivši ljudi koji su se odrekli svakog dodira sa nama. Oni od pamtiveka traže blago cara Radovana; kopaju železom i kamenom, i granjem, i noktima, i zubima; kopaju dok ne popadaju mrtvi! Čitava pokoljenja poludelih ljudi tražili su blago carevo, zakopano negde neizmerno duboko, ko zna gde, u našim poljima.

Dopirali su često do u samu utrobu zemlje, bušeći bez sna i odmora; ali je to blago tonulo sve dublje, i mamilo sve svirepije.

Tako će trajati dokle bude sunca i meseca.
I uvek će kopati, a nikad dvojica zajedno. Jer je carev naslednik samo onaj koji bude najdublje kopao, i koji umre kopajući, i koji ne bi kazao i kada bi najzad njegov ašov odista udario u crna vrata podzemne palate u kojoj je blago cara Radovana, cara svih careva, i vladara svih sudbina. Uvek kopati, dok drugi ne dođe da kopa! Jer samo drugi smetaju da nađemo sreću gde hoćemo. Ludaci to znaju bolje od mudrih. – Ali znaju to i mudri.


Nisu samo ludaci koji kopaju za blagom cara Radovana. Svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju: svi ljudi od akcije, ljudi od poleta, od sile, od vere u život u cilj, i od vere u neverovatno i u nemogućno. Jedni kopaju u polju i u šumi; drugi u ideji, u idealu, u himeri; treći u intrigi i u zločinu. Svi traže i vape za carem tog večnog nespokojstva i večnog traganja.

Svet bi nestao da nema tog cara, i oslepeo bi da ne sja u pomračini njegovo neslućeno blago, i očajavao da nema njegove manije ni opsesije. – Jer svaki čovek nešto traži; svako je upro svoj pogled bezumlja i sebičnosti u neko mesto gde misli da stoji zakopano blago cara Radovana. Nema nikog ko ne veruje da nema još nešto njegovo koje treba pronaći. I svako veruje da svoje blago treba krišom tražiti, krišom i od najbližih i od najmilijih. Svi su ludaci. Svi su ljudi omađijani i otrovani. Jer careve palate su visoke do iznad sunca danju, i do iznad zvezda u mraku kada sedam vlašića prolaze mirno sve granice nemira i očajanja. Svi su ljudi ludaci.
Carevo blago je otrov ovog sveta. O njemu sanjaju Pesnici, koji žive u večnom nespokojstvu da objasne božanstvo kroz njegova dela, i da ga posvedoče svojim sopstvenim stvaranjem.

O njemu sanjaju i Heroji, jer misle kako samo oni treba da sebe bace u oganj pa da sutradan bude dobro svima, i da zatim svi ljudi nađu svoje blago.

O njemu sanjaju i Proroci , koji u svom ludilu, proriču uvek neku novu sreću i novu obećanu zemlju. I, najzad, o njemu sanjaju Kraljevi, što hoće da vladaju silom ljubavi ili silom mržnje.

O njemu je sanjao Mojsije kad je išao za ognjenim stubom, i Cezar kad je prešao Rubikon, i Kolumbo kad je svoje jedro poverio vetru koji ga je vodio u zemlju o kojoj nije znao ni šta je ni gde je. To blago carevo traži i zvezdar koji gleda maglu na zvezdama; i botaničar koji traži svu tajnu plođenja u srcu jednog cvetića; i sveštenik koji vraća veru u okorelo srce nevernih.

Svi ljudi traže jer su svi ludi!

Krv sviju je otrovao car Radovan koji živi i u travi i u vodi, silni car koji prolazi nebom kao oblak pun grmljavine, i morem kao brod koji plamti u požaru.

Car ludaka, ali i car sviju ljudi od akcije i ideala!

Car onih koji u ludilu srca ili u ludilu mozga veruju u neverovatno i ostvaruju nemogućno! Car Radovan je car careva, silniji nego heroj Agamemnon, bogatiji nego Midas, dublji nego prorok Jezekilj, i mudriji nego car Solomon.

Sve oči ovog sveta uprte su u njega.

Jovan Dučić

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

DVE PRIČE SA OBALA TISE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Dok roboti ne preuzmu Zemlju, uživajmo u blagodetima prirode i plodovima koje nam daruje…

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Robinzon Kruso sa Tise

 Andraš Kiškomaromi, u rodnom Bečeju poznatiji kao Čuma, poput mnogih svojih kolega iz Fadipa ostao je bez posla a potom i bez porodice.

TamoiOvde-robinzon-sa-tise Andras Kiskomaromi_660x330Vrstan metalostrugar spao je na bednu socijalnu pomoć pa se okrenuo Tisi i šumi.

Borba za život i ljubav prema prirodi navele su me na odluku da ovde napravim malu kuću. Kada sam već ostao na ulici morao sam da se snalazim na ovaj način”, kaže Kiškomaromi.

Bez struje i vode za piće njegov dom je za mnoge, najblaže rečeno neuslovan. Ali ne i za Čumu kome, kaže, to sve ne nedostaje.

“Verovatno svi vole prirodu ali opstati u njoj bez struje i ičega je stvar velike volje i ljubavi”, smatra ovaj “Robinzon sa Tise”.

U svom improvizovanom domu Čuma dočekuje unuke ali i nekadašnje kolege i prijatelje koji utočište od varoške vreve nađu upravo ovde ali bez volje da se i oni okušaju u sjedinjavanju sa prirodom.

“Treba voleti prirodu jer to ne može svako da uradi”, smatra Aleksandar Mišković, Andrašov kolega i bivši glavni kontrolor u Fadipu.

I mi smo se osladili specijalitetom ovog Robinzona sa Tise i setismo reči mudrog Jevreja na samrti kada je sinovima rekao da se riblja čorba može praviti i od ribe.(Izvor:rtv.rs)

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Bečejski dud odoleva vekovima i ljudima

Vremešni dud izrastao na nekadašnjoj obali Tise pamti velike poplave i ratove, naseljavanje i izgradnju Bečeja, lađe i brodove.

TamoiOvde-dud-becej-jpg_660x330Bio je putokaz lađarima ali je posle odbijanja toka reke od varoši ostao uklješten međ kućama nedaleko od centra Bečeja.

Na njegovoj kori vidljivi su ožiljci prošlih vremena ali i danas njegova krošnja daje debeli hlad koji privlači i najbliže komšije ali i slučajne prolaznike.

„Ovde smo se doselili pre petnaest godina i odmah smo prvo zapazili veliki dud.

Bečejci su naročito zainteresovani za njega. Narod priča da je star 400 godina. Verovatno znaju jer se to prenosi s kolena na koleno i verujem da je to i tačno“, kaže meštanka Olga Maksimović.

Najstariji dud je ujedno i jedan od poslednjih. Preživeo je udare groma i uništavanje koje je gotovo istrebilo ovo drvo sa ovih prostora iako je pedesetih godina prošlog veka bio miljenik režima dok je sanjao svilene snove.

Ipak, njegovim modrim plodovima i ovoga leta sladili su se malobrojni srećnici koji žive u njegovoj blizini.(Izvor:rtv.rs)

Priredio: Bora*S