ČOVEK – SUPERPREDATOR ILI BILJOJED…

Mesožder, biljojed, svaštojed, kanibal…? Šta je čovek zaista u svojoj prirodi? 

Analizirajući prehrambene navike i zdravstvene kartone oko 110.000 ljudi (gotovo 38.000 muškaraca i 84.000 žena) tokom više od 20 godina, grupa naučnika došla je do rezultata koji bi morali da utiču na naš stav prema ishrani i našem jelovniku.

Obimna studija „Konzumacija crvenog mesa i smrtnost“, koja je početkom marta ove godine objavljena u časopisu „Archives of Internal Medicine“,  zaključuje da je svako crveno meso loše za čovekovo zdravlje.

Istraživači Škole za javno zdravlje na Harvardu u saradnji sa naučnicima iz još nekoliko medicinskih institucija, izračunali su da bi, ukoliko bi samo jednu porciju crvenog mesa (oko 75 grama) zamenili drugom hranom (bilo da je to živinsko meso, riba, leguminoze kao sočivo ili pasulj, mlečni proizvodi ili žitarice), smrtnost bi bila manja za 7 do 19 odsto.

Takođe su zaključili da bi više od devet odsto smrtnih slučajeva među muškarcima i gotovo osam odsto među ženama moglo biti sprečeno da su dnevno u proseku jeli manje od 40 grama crvenog mesa. Ili, obrnuto, dodavanjem 85 grama crvenog mesa, što je jedna šnicla veličine špila karata, šansa ispitanika da umre tokom trajanja studije povećana je za 13 odsto. Ako na to dodaju još dve šnite slanine ili jedan hot-dog, povećavaju tu brojku na 20 odsto.

Praistorijski mesožder

I zubi i instinkti: mali predator

Brojni antropolozi slažu se da meso nije, bar ne u nekoj značajnoj meri, činilo deo ishrane čoveka do Homo erectusa pre oko dva miliona godina.

Izgleda da je čovek od početnog vegetarijanstva, sudeći prema izgledu vilice raznih naših predaka, evoluirao tako da je pre dva do dva i po miliona godina polako postao i mesožder.

Naučnici su do ovakvog zaključka došli na osnovu razlike u obliku zuba mesoždera i biljojeda. Zubi mesoždera seku više nego što melju, pa što su zubi oštriji, odnosno špicastiji, to lakše seku meso, a njihov „vlasnik“ je veći mesožder.

Piter Ungar, istraživač sa Univerziteta u Arkanzasu, otkrio je da je Australopithecus afarensis, čovekov predak koga je svet upoznao zahvaljujući otkriću fosila Lusi, imao znatno špicastije zube od svojih predaka.

Ungar je ispitivao oblik zuba mesoždera, biljojeda i čoveka i njegovih predaka, i zaključio da je Australopithecus afarensis imao tvrđe zube i od gorile, koja jede lišće i grane, ali ne i meso. Ipak, zubi Australopithecusa afarensisa su mnogo manje špicasti od zuba šimpanzi koje jedu uglavnom mekanu hranu poput voća, a gotovo da ne jedu meso. Međutim, kada šimpanzi ponudite meso drugog majmuna, malu antilopu ili insekte, ona će ih pojesti.

U prilog teoriji da je čovek, bar u nekoj meri, bio mesožder ide i podatak da su u ostacima skeleta Australopithecus afarensis koji su živeli pre 1,5 do 2,8 miliona godina pronađeni tragovi bakterije koja izaziva bolest brucelozu, a koja se obično dobija iz mesa ili mlečnih proizvoda.

Ruđero D’Anastazio, paleoantropolog sa italijanskog Univerziteta „Gabriel D’Anuncio“, tvrdi da je moguće da je ova bakterija potekla iz mesa kopitara, zebre ili antilope. D’Anastazio navodi da su ove južnoafričke životinje nosioci soja Brucella abortus, koji kod njih izaziva spontane pobačaje ploda. Moguće je, navodi D’Anastazio, da je čovek pojeo takav plod i zarazio se.

Iako očigledno postoje dokazi da je jeo i meso, naučnici još nisu utvrdili u kojoj meri je čovek pre dva miliona godina bio mesožder. Još nije pronađeno mesto u Africi na kome su živeli praistorijski ljudi, a da je dokazano da je tu bilo i dovoljno hrane biljnog porekla za njegovu ishranu.

Prljavi rat

Enzim više: biljojed

Danas je rasprava, ili bolje reći rat između onih koji tvrde da je čovek mesožder, i onih koji misle da je vegetarijanac toliko buran i povremeno prljav, da je teško razabrati činjenice. Čak, obe strane redovno koriste iste argumente kako bi dokazali svoju tvrdnju.

Jedan od takvih argumenata je dužina creva čoveka. Zastupnici teorije o čoveku mesožderu navode da mesožderi čovekove veličine kao i mi imaju kratka creva jer je potrebno da meso brzo kroz njih prođe kako ne bi počelo da truli.

Zastupnici vegetarijanstva pak navode da su kod čoveka, baš kao kod ostalih biljojeda, creva duža – vlaknasta hrana mora mnogo da se vari kako bi se iz nje izvuklo što više hranljivih sastojaka.

U prilog tezi o čoveku mesožderu ide činjenica da u čovekovom organizmu ne postoji enzim koji bi mogao da svari celulozu iz ćelijskih zidova biljaka. Čovek ne bi mogao da ima koristi od, na primer, sirovog pirinča ili pšenice, samo bi ih izbacio neiskorišćene, pa se zato smatra da oni nisu deo čovekove prirodne ishrane. Umesto toga, mora prethodno da ih skuva ili samelje, a alat za tako nešto u kamenom dobu nije postojao. Ne samo da je bilo potrebno da nauči da koristi vatru već i da napravi posudu u kojoj bi spremio semenje.

O instinktima i građi

Međutim, ima i suprotnih argumenata.

Jedna od najvažnijih tvrdnji pojedinaca i organizacija koje se zalažu za vegetarijanstvo i veganstvo jeste da čovek može da ostane zdrav iako ne jede životinjesko meso.

„Kada vidite mrtvu životinju pored puta, da li vam krene voda na usta? Da li maštate o ubijanju krave golim rukama? Da li ogladnite kada vidite pticu na grani?“ Ovakva pitanja postavlja organizacija PETA, koja se zalaže za zaštitu životinja i veganstvo.

Oni koji se sa time slažu navode kao dokaz konstatacije naučnika da se čovek tokom istorije nije najbolje snašao u ulozi mesoždera – ne samo da mu nedostaju fizičke karakteristike već i instinkti.

Na primer, čovek ima prilično mekane nokte i varlo male očnjake u odnosu na prosečnog mesoždera. Pogledajte vilicu mačke ili psa, koji su dominantno mesožderi – njihovi očnjaci su zaista upadljivi i oštri, dok su čovečji znatno manji i tuplji. I kutnjaci čoveka su ravni, za razliku od nekog dokazanog predatora. Osim toga, i način pokretanja vilice za vreme žvakanja hrane je drugačiji: mesožderi vilicu pomeraju samo gore i dole jer kidaju hranu, a biljojedi je gnječe – oni mogu da pomeraju vilicu i levo-desno, baš kao čovek.

I sastav želudačne kiseline je drugačiji: kod mesoždera je ona mnogo jača jer treba da omogući raspad velikih komada hrane i da pobije mikroorganizme od kojih se mesožder može razboleti. Međutim, kiselina kod čoveka je, kažu zastupnici ove škole mišljenja, mnogo manje agresivna, jer čovek dobro sažvaće hranu pre gutanja.

Zagovornici veganstva se pitaju i zašto nas meso ubija ako je priroda htela da ga jedemo. Zašto onda drugi mesožderi ne pate od raka, srčanih oboljenja i gojaznosti? Vegetarijanci veruju da su naši preci bili pretežno biljojedi, a da su se okretali mesu tek kada su otkrili vatru koja ubija parazite tokom pripreme hrane, i to samo u periodima kada im biljke nisu bile dostupne.

Još pitanja

U ovoj velikoj raspravi izostavljeno je mnogo pitanja i argumenata: o građi čovekovog tela, o evoluciji koja traje, o tome da li čovekovo ubijanje životinja stvara ili ne stvara ravnotežu vrsta u prirodi, o uticaju poljoprivrede na Zemlju…

Čini se kao da se u opštem ratu onih koji se zalažu za visokoproteinsku ishranu i onih koji su za vegetarijanstvo ne može čuti neko srednje rešenje, kao ono koje je najočiglednije – da su ljudi danas, a i oduvek, svaštojedi kojima meso nije dominantno u ishrani.

Tekst: Marija Vidić

Izvor: elementarium

_________________________________________________________________________________

Da li je čovek po anatomiji biljojed ili mesožder?

Vodeći stručnjaci imaju različite teorije o tome koja hrana je idealna za ljudsko telo – ona životinjskog ili biljnog porekla.

Teksaški kardiolog Vilijam S. Roberts ističe da ljudi, po anatomskim karakteristikama, nisu bića koja bi trebalo da jedu meso.

„Mislim da su dokazi prilično jasni. Ako pogledate različite karakteristike mesoždera i biljojeda, ne treba da budete genije da biste shvatili gde spada čovek“, ističe dr Roberts, glavni urednik magazina The American Journal of Cardiology i direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti Medicinskog centra u Dalasu Univerziteta „Bejlor“.

Roberts objašnjava da mesožderi imaju kraća creva, oko tri puta veća od dužine tela, dok biljojedi imaju duži digestivni sistem, zbog čega je čovek bliži biljojedima.

Ipak, zagovornici teorije o tome da čovek jeste mesožder ističu da su ljudska creva, u odnosu na telo, ipak kraća nego creva biljojeda.

Zatim, i ljudi i biljojedi unose vitamin C putem hrane, dok mesožderi sami prave ovu kiselinu.

Pored toga, ljudska bića i biljojedi imaju malu usnu duplju u odnosu na glavu, dok mesožderi imaju velika usta za grabljenje i ubijanje plena, dodaje dr Milton R. Mils iz Komiteta lekara za odgovornu medicinu.

Osnivač i predsednik ove institucije dr Nil D. Barnard objašnjava da ljudi nemaju sposobnosti neophodne da budu dobri lovci.

„Nismo brzi kao mačke, sokolovi i drugi predatori“, kaže on. „Tek s pojavom vrha strele, sekire i sličnih predmeta postalo je moguće ubijanje i zarobljavanje plena.“

Dr Barnard ističe i da su ljudi počeli da piju mleko životinjskog porekla pre oko 10.000 godina, dakle nedavno, a mnogima ono ne prija. Štaviše, troje od desetoro ljudi je netolerantno na laktozu.

„Naša fiziologija otkriva da nismo zaista evoluirali toliko da konzumiramo mlečne proizvode i nakon ranog detinjstva.“

Međutim, tu je i sve češće pitanje – jesmo li svaštojedi?

„Očigledno je da nismo mesožderi“, ističe anatom Džon Mekardl, „ali jednako očigledno nismo ni potpuni vegetarijanci, što ćete videti ako pažljivo analizirate anatomske, fiziološke i fosilne dokaze.“

Da smo strogi biljojedi, imali bismo drugačija creva, drugačije zube, drugačiji želudac, smatra ovaj anatom.

Izvor:vestinet.rs/Nacionalna Geografija

_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SVET JE MALI – PIDŽA JE VELIKI…

Ovaj razgovor je vođen i zabeležen početkom 2015. godine. Juče, 29. avgusta, Pidža je iznenada i zanavek otišao…

---

Dovoljno je reći samo Pidža i starijim i sredovečnim Boranima, ljubiteljima košarke bilo bi dovoljno da se sete legende ovdašnje, srpske, pa i jugoslovenske košarke. Ivica Pavlović- Pidža, jedan od najpoznatijih košarkaša Bora, kasnije trener u juniorskoj reprezentaciji Jugoslavije, školovani harmonikaš, vrsni kulinar i mađioničar. Sada u 58 godini života hoda ivicom gole egzistencije.

Zaljubljenik u sport najpre se oprobao, kao i sva borska deca, u fudbalu, ali je sudbina htela da postane košarkaš. Od trećeg razreda osnovne škole igrao je košarku, a prvotimac KK “Bor“ postao je kao “šestak“. Košarka se u Pidžino vreme igrala na otovorenom, dovoljan je bio obruč i tabla na drvetu u parku, na garaži.

To je ono vreme kada je Mali stadion bio hram malih sportova, vreme kada je više navijača i kibicera bilo na treninzima nego danas na prvenstvenim utakmicama. Vreme kada se sportom bavilo iz ljubavi, vreme kada su sportisti bili idoli. Pidža je sve to bio u borskim, pa i jugolsovenskim razmerama.

-U to vreme Bor se takmičio u Drugoj saveznoj ligi, pa u Prvoj B ligi Jugoslavije. Putovalo se od Triglava do Đevđelije, od Horgoša do plavog Jadrana. Na turnir povodom Dana rudara u Bor učešće su, pored nas, uzeli Partizan, Zvezda, OKK Beograd. Na Malom stadionu, koji ima kapacitet od 1.500 mesta, zbilo se čak 2.000 Borana. Zvezdu je vodio Bata Đorđević, otac sadašnjeg selektora Saše Đorđevića, ali KK “Bor“ ih je dobio sa pola koša razlike. Goranu Rakočeviću, ocu košarkaša Igora koga se mlađi više sećaju, driblingom sam „vezao noge u čvor“. Pao je na zadnjicu i seo na centar terena. Ne prekidajući sa vođenjem lopte prišao sam i pružio mu ruku da ustane. Nažalost, nas je Partizan pobedio sa pola koša, ali svakako je to bio spektakl-priseća se Pidža.

Po završetku sportske karijere završio je višu trenersku školu i bio član stručnog štaba juniorske reprezentacije Jugoslavije, kao “trener driblinga“. Juniorsku reperezentaciju su u to vreme činili, pored ostalih, Divac, Koturović, Lončar, Paspalj, Rađa, Kukoč, Rebrača… Saša Đorđević, Danilović…

-Svi oni, svi koji su nešto značili u sportskom i trenerskom košarkaškom smislu u Jugoslaviju su dolazili na našu Savaču. Lično sam učestvovao na 22 letnja kampa na Savači. Bili smo jači od Kopaonika i Zlatibora zajedno. Zlatne godine kampa na savači su 1976,`77. i `78. godina, tada je Bor bio zvanično regionalni centar košarke-s ponosom ističe Pavlović i dodaje.- Danas je to Niš, danas Savača više nema takav sjaj.

Lično se poznaje i, kako kaže, prijateljevao je sa Dušanom Ivkovićem, Batom Đorđevićem, Žeravicom, Lečićem, Maljkovićem, većina njih je bar jednom bila na Savači i držala seminare. U Šibeniku, gde je služio vojni rok, trenirao je sa Mokom Slavnićem, Jarićem (starijim), Macurom, Koprivicom. Tu je upoznao i košarkaškim mastorijama podučavao tada mlađanog Dražena Petrovića.

– Dražen je i tada trenirao po ceo dan. Strašan igrač, i drago mi je što sam imao privilegiju da sa njim treniram, pomažem mu, igramo jedan na jedan i dodajem mu lopte dok je neumorno trenirao šut. Petroviću su me kasnije pozvali kući na ručak, postali smo prijatelji- ponosno ističe Pidža.

Sa ništa manje ponosa ističe, da je imao čast da na jednoj utakmici u Paraćinu upozna Ćosića, Jelovca, Daneua, Zorgu, Plećaša, Tvrdića, kod koga je kaže jednom bio u Splitu.- Čovek je držao tv servis-kaže borska legend,  a govori o jugoslovenskoj košarkaškoj legendi.

Dragana Kićanovića Kiću upoznao je na jednom košarkaškom seminaru na Savači, 1979. godine, po povratku iz Manile gde su godinu dana ranije naši košarkaši postali prvaci sveta.

– Kića je od nekog čuo da ja izvodim uspešno mađioničarske trikove pa me je u Hotelu “Jezero“ zamolio da mu neki pokažem. Pristao sam uz molbu da odemo do Bora da ga upozna moj otac koji je bio okoreli partizanovac, na šta je on i pristao. Uđemo u naš stan i ja Kiću mom ocu predstavim kao mog prijatelja. Otac ga gleda i kaže: “Nešto si mi ti poznat“. Uskočim je zbunjen i kažem: “Tata, pa poznat ti je sa televizije“. Na šta će moj tata: “A, znama, znam, Ljuba Moljac“.

Ubrzo se pročulo da je Kićanović u Boru i ispred zgrade se okupilo puno ljudi, nije moglo da se iz zgrade izađe. Morala je da dođe i policija kakao bi obezbedila izlaz košarkaškoj vedeti Partizana i reperezentacije. Kića je usput podelio autograme i vratio se na Borsko jezero.

– Od tada smo postali veliki prijatelji i on sam je ponudio da mi bude kum kada se budem ženio, ali na dan moje ženidbe on je bio sa reprezentaciom na nekom prvenstvu. Međutim, iz poštovanja prema velikom košarkašu i mom prijatelju svom prvom sinu sam dao ime Dragan. Kiću ja, bez obzira što to nije postao i zvanično, ja smatram kumom. Ponekad se čujemo telefonom. Povukao se u “mirne vode“ i na Kopaoniku ima svoj privatni biznis. Nije red da ga pitam za detalje- kao da se pravda Pidža Pavlović.

Voli sport i danas, ali niko ga ne zove da pomogne borskoj košarci. Mlađi treneri u Boru, kaže, smatraju da sve znaju.

-Profesionalizam je doveo sport do propasti. Ne igra se više iz ljubavi, za ekipu, za grad, za reprezentaciju. Ne mogu da zamislim da se igrači ne odazivaju na poziv selektora. Košarkaške zvezde koje sam ja poznavao bi pešice došle na poziv selektora, to su bile ljudine. Navijam za Bor i Crvenu zvezdu, ali moram da priznam da i danas Partizan ima najjaču školu košarke iz koje izlaze košarkaške zvezde poput Kiće, Praje, Saleta, Danilovića, Divca, Paspalja… Nažalost takvo je vreme. U sve pore društva, pa i u sport, je ušla politika i napravila katastrofu. To nije dobro za našu omladinu- zaključuje Ivica Pavlović.

Pidža neizmerno voli Bor. Proneo je njegovo ime i slavu. Popularnost je prohujala, vreme kada su, kaže Pidža, mnogi poznati Borani voleli da se nađu u njegovom društvu, mnogi direktori da ga potapšu po ramenu. Bor nema toliko legendi u spomenaru svoje sportske istorije. Pidža svoju stranicu u toj slavi zasigurno ima.

Juniorski tim Bora, prvak Srbije 1976. godine

Ivica Pavlović-Pidža – pobednički pehar

Ivica Pavlović-Pidža

Izvor:bor-sve./07. 02. 2015.

Ivica Pavlović, februar 2015.

__________________________________________________________________________________

JELO ZA SVA VREMENA…

CICVARA

Cicvara se kuva odvajkada u krajevima koje naseljavaju Srbi. Najstarije recepture su zapisane još u manastirskim knjigama i u njima se cicvara priprema od brašna žitarica, pre svega pšenice, ali i raži, ječma, ovsa…

Foto: srbijuvolimo.rs

A od kada je kukuruz „preplivao“ okean i počeo da osvaja evropske njive kukuruzno brašno je preuzelo ulogu glavnog sastojka cicvare.

Tu su još mast, ulje, maslac i kajmak kao neophodne masnoće za dobru cicvaru i, jaja, povrće, pavlaka, razne vrste sireva, koji ukus dovode do – savršenstva.

Kako se pravi cicvara?

Rastopi se prvo masnoća pa joj se zatim doda brašno i onda meša sa bezgraničnim strpljenjem, jer tek kada se brašno sasvim sjedini sa rastopljenim kajmakom i postane jednolična masa bez grudvica, i kada počne da se odvaja od zidova posude u kojoj se spravlja, cicvara je gotova (za otprilike 250 grama kajmaka treba potrošiti 4-5 kašika brašna).

Veliki majstori kuhinje tvrde da postoji i jedna „mala tajna“: nikako ne sme da se menja smer u kome se meša cicvara, to mešanje mora da bude neprestano i u jednom te istom ritmu. Jedna od tajni ukusa cicvare je da mora da se služi – topla.

Najprostija cicvara se dobija, kada se u pola litra vode koja vri dodaje uz stalno mešanje pšenično belo brašno sve dok se ne dobije masa bez grudvica. A onda se dodaje so po ukusu, kajmak po mogućnosti, kao i mleko, mast ili grudvice sira. Na laganoj vatri se meša dok se sve ne skuva. Za ovakvu cicvaru se može koristiti i belo projino (kukuruzno) brašno.

Naravno, vešti kulinari ne prave pitanje, umešaju zajedno i kajmak, i beli sir, i kačkavalj, i mocarelu…. šta „napipaju“ u frižideru. Svaki put, u zavisnosti od pojedinačnog učešća ovih dodataka, ukus je različit, a po pravilu, onaj ko jede – prste na kraju mora da poliže. A uz kiselo mleko sve ide još bolje.

Do kada se cicvara meša na vatri?

Sve dok mast ne počne da izlazi na njenu površinu, a to se lako prepoznaje, čim se stvori fini tanki sjajni sloj odozgo, a cicvara počne da se lagano kašikom odvaja od dna. Tada se i prvi put proba i dosoli ako treba.

Kada se skine sa vatre mogu da se ubace 2-3 umućena jajeta i pažljivo promeša. Pa se vrati na vatru uz mešanje još otprilike 3-4 minuta.

Autor: R. Popović
Izvor: family.rs/Srbijuvolimo.rs

_________________________________________________________________________________________

SLATKO OD LUBENICA…

Bakin recept

Ovaj starinski recept za slatko od lubenica, kao iz bakinog špajiza je jednostavan, ako već do sada niste probali, svakako vam preporučujemo da napravite jer je po mišljenju mnogih, jedno od najlepših.

Potrebno je:

– 1 kg očišćene i u kockice isečene kore lubenice
– 1,5 kg šećera
– 2 limuna
– štapić vanile

Odstranite crveni deo lubenice i samu zelenu koru. Od preostalog žuto-belog dela formirajte kockice dok ne dobijete 1kg.

Stavite u šerpu, prelijte hladnom vodom (samo da pokrije kockice), dodajte i pola kašike sirćeta, pa stavite na šporet da prokuva.

Čim prokuva procedite, pa uspite novu vodu i stavite da ponovo prokuva. Postupak ponavljajte 6-7 puta dok kockice lubenice ne postanu staklaste.

Od šećera sa malo vode skuvati gust sirup, pa mu dodati oceđene kockice lubenice, vanilu i limun isečen na kolutiće. Sve kuvate na nižoj temperaturi dok slatko ne bude gustine retkog meda.

Dobijenu smesu skinite sa šporeta, odstranite penu, ako se pojavila, pa pokrijte šerpu vlažnom krpom. Ostaviti preko noći, pa sledeći dan slatko uspite u čiste tegle i dobro zatvorite.

(Pored štapića vanile, možete uključiti i 3 štapića cimeta, 50 gr svežeg đumbira, u kockicama, nekoliko klinčića ili koristiti limetu umesto limuna).
Izvor: srbijuvolimo.rs

______________________________________________________________________________________

STARI ZABORAVLJENI KOLAČI…

Kažu, stara vremena uvek su bolja od ovih novih. Nekako je sve bilo lepše, jednostavnije, a ponekad i jeftinije.
Sećate se onih starih zaboravljenih kolača, kakve su pravile naše bake i majke. Danas, neko novo vreme. Promenilo se sve, pa i kolači.

Domaćice pretražuju na Googlu nove recepte, kako bi nadmašile jedna drugu i za slavu uvek prezentuju neke nove kremaste kolače. U trgovinama uglavnom kupujemo domaće kolače, čiji je osnovni sastojak keks.

Kako je bilo nekada?

Pa, naše bake nisu imale sve te namirnice da bi napravile sve te vrste kolača, ali svi pamtimo one topljene kolače u šerbetu sa orahom u sredini, obavezni su bili na tadašnjim slavama, a ponekad i jedina vrsta koja se pripremala.

U zaboravljene stare kolače možemo da ubrojimo i tulumbe, urmašice, orasnice, salčiće, carsku pitu. Ima svega toga još uvek, u pojedinim domaćinstvima se još uvek prave, tamo gde su starije generacije to prenele na novije.

Tufahije ili pečene jabuke napunjene orasima, suve žute torte, vanilice, kolače sa šargarepom ili sa makom. Sve smo to (skoro) zaboravili.

Lepo je setiti se.
Izvor: sakosova.wordpress.com

___________________________________________________________________________________

RUČAK U PTIČIJEM GNEZDU…

Fantazija na Tajlandu

Videli smo restorane najrazličitijih enterijara i koncepata, ali uživanje u tajlandskoj kuhinji u krošnji drveta – to još nije viđeno.

Pogledaj restoran – ptičije gnezdo.

U fantastičnom restoranu na Tajlandu posetioci mogu da uživaju u tradicionalnoj tajlandskoj kuhinji zavaljeni u velike pletene korpe, koje izgledom podsećaju na ptičija gnezda.

Ove korpe su postavljene u krošnjama drveća na visini od pet metara i gledaju na kišne šume koje okružuju luksuzno odmaralište Soneva Kirl na Tajlandu.

Konobari od gnezda do gnezda (od „stola“ do „stola“) se prebacuju pomoću žičare.

Kada dođu do gnezda koje je namenjeno za dve osobe, konobari staju na mesto posebno napravljeno za njih kada primaju narudžbe.

Posetioci do gnezda stižu liftovima.

Ovo ekskluzivno odmaralište osim obroka koji košta oko 380 dolara za dve osobe, posetiocima omogućava da odu i na piknik na neko od napuštenih ostrva u blizini.

K.M.

Izvor: nadlanu.com

____________________________________________________________________________________

NJENO JESENJE VELIČANSTVO….

BUNDEVA
Bundeva mnogim ljudima predstavlja omiljeno povrće, pogotovo u zimskom periodu s obzirom da ova biljka sazreva na jesen i može se do proleća uspešno očuvati u svežem stanju. Inače, bundeva se često koristi za pripremu poslastica, čorbaste hrane i sokova.

Ovde govorimo o bundevi i njenim lekovitim svojstvima.

Unutrašnji i jestivi deo bundeve je žuto-narandžaste boje. Bitno je istaći da je ovo jesenje povrće bogato antioksidansima i beta karotenom (provitaminom A), zatim mineralima (pogotovo cinkom i kalijumom), vitaminima (E, C, B) i vlaknima.

Redovnom upotrebom bundeve u ishrani organizmu pruzamo zaštitiu od štetnog dejstva slobodnih radikala. Bundeva takodje, sprečava prerano starenje organizma, nastanak kardiovaskularnih bolesti, degeneraciju tkiva oka, stvaranje katarakte.

Zahvaljujuci cinku pruža podršku gustoći kostiju pa može poslužiti kao dobar saveznik u borbi protiv osteoporoze. Ova biljka regulise varenje hrane pa se preporućuje osobama koje imaju problema sa želucem. Deluje i kao laksativ pa je korisna za suzbijanje zatvora.

Osim toga, verovatno je manje poznata činjenica da meso bundeve sadrži aminokiselinu L-tryptophan koja podstiče izlučivanje serotonina u organizmu a on izaziva dobro raspoloženje i osećaj sreće. Tako bundeva kao deo svakodnevne ishrane može sprečiti nastanak depresije i očuvati vedro stanje duha.

Semenke bundeve mogu sprečiti nastanak bubrežnog kamenca. Za to je potrebno svakodnevno pojesti od 5 do 10 grama semenki. Seme bundeve je bogato cinkom tako da se danas često dodaje prirodnim sredstvima koji se upotrebljavaju kao lek za uvećanu prostatu. Ovaj mineral je neophodan i za pravilan rast i razvoj dece.

Ulje semena bundeve, dobijeno hladnim postupkom cedjenja, preporučuje se kao pomoćno sredstvo za suzbijanje mnogih tegoba, pogotovo kada su u pitanju neprijatne tegobe sa prostatom. Bundevino ulje je izvor vitamina A (beta karoten), B1, B2, C, D, E i K, zatim cinka (koji objašnjava njegove pogodnosti za zdravlje prostate), kalijuma, gvozdja, magnezijuma, kao i biljnih antioksidanata.

Osim toga što je korisno za zdravlje muškaraca, ulje semena bundeve doprinosi jačanju imuniteta, smanjuje nivo holesterola, ublažava štetno dejstvo slobodnih radikala, povoljno utiče na rad srca, krvni pritisak i druge bitne funkcije organizma.

Zbog visoke količine esencijalnih masnih kiselina, vitamina E i beta karotena, korisno je i za negu kože, tako da se tradicionalno upotrebljava kao dodatak raznih kozmetičkih sredstava.

Uobičajeno, ulje semena bundeve upotrebljava se za kuvanje i prženje hrane. Takodje je odličan i zdrav preliv za salate kojoj dodaje prijatan ukus vrlo sličan orahu.

Sok od bundeve je dobar za bubrege, podstiče varenje, dobro raspoloženje a narodna medicina ga preporučuje i osobama sa kardiovaskularnim tegobama. Za to je svakodnevno potrebno popiti po 1 dl sveže cedjenog soka.

RUČAK OD BUNDEVA I KLICA
Sastojci:
– 100 g klica od pšenice ili ovsa
– 400 g jesenje bundeve (ne semena)
– 2 kašike začina (sitno naseckati celerov list, beli luk i preliti hladno cedjenim uljem)
– 2 paradajza
– 1 kašika bundevinog ulja
– so

Priprema:
Bundevu narendati, dodati iseckani paradajz, začin i klice. Posoliti i promešati. Dodati bundevino ulje.

SALATA OD BUNDEVE
Sastojci:
– 3 parčeta bundeve
– 1/4 crnog luka
– 1 supena kašika svežeg peršuna
– 1 supena kašika majčine dušice
Priprema:
Za bundevu koristiti mandolinu (rende) kako bi dobili veoma tanke trake. Preko dobijenih traka staviti ostale sastojke.

PRELIV
Sastojci:
– 3 supene kašike limunovog soka
– 3 supene kašike maslinovog ulja
– 1/4 supene kašike morske soli
– prstohvat bibera
Priprema:
U manju posudu pomešati sve sastojke i sipati preko bundeve. Sačekati sat vremena da bundeva upije aromu i onda–konzumirati.

SIROVA PITA BUNDEVARA
Baza – podloga pite, sastojci
1 šolja oraha
¼ šolje mekih urmi kojima ste odstranili koštice
½ kašičice cimeta
½ kašičice muškatnog oraščića

U multipraktik dodajte orahe i cimet i obradite. Zatim dodajte i urme i obradite tako da smesa postane kompaktna.

U odgovarajućujoj posudi za pitu rasporedite masu za podlogu pite, sa malo podignutim krajevima, kako bi držala fil na mestu. Stavite posudu sa podlogom u pitu u frižider da se stegne.

Fil za pitu – krem, sastojci:
2 šolje narendane bundeve
1 1/5 šolja namočenih indijskih oraha
1 šolja mekih urmi kojima ste odstranili koštice
¼ šolje čiste, negazirane vode

Sve sastojke za fil dobro obradite u blenderu tako da masa bude glatka i kremasta.

Na bazu pite – podlogu izlijte fil od bundeve i stavite u frižider nekoliko sati da bi se lakše sekli parčići kolača. Po želji ukrasite pitu cimetom ili slatkim suvim klicama heljde.
Izvor:tinkturedrsulca.com

_________________________________________________________________________________

SKRIVANJE OD CIJUKA RANJENE PTICE…

Samo sa salvetom preko glave!

Četiri vrhunska francuska kuvara tražila su da im se barem jedan vikend ili makar jedan dan u godini dozvoli da u svojim restoranima serviraju dugo zabranjeni specijalitet – ortolan.

Reč je o malenoj ptici pevačici koju sladokusci, među kojima je bio i bivši francuski predsednik Fransoa Miteran, jedu ne vadeći kosti, glave prekrivene salvetom, navodi Tanjug.

Kako prenosi AFP, ptica ortolan, koja nije veća od dečje šake, izbačena je iz evropskih jelovnika 1999. godine.
Navodno je to bilo Miteranovo poslednje jelo pred smrt 1996. godine.

Pripremanje ovog specijaliteta je prilično surovo: ptica se najpre kljuka kako bi dobila na težini, da bi se potom utopila u konjaku i ispekla u rerni.

U tradiciji je da ljubitelji pečenog ortolana tokom jela prekrivaju glavu velikom, belom salvetom – da se ne bi videlo kako pljuju kosti, ali i da bi se zadržala potpuna aroma.

Ima i onih koji tvrde da krpa na glavi služi kako bi se sakrila sramota pred bogom zbog proždiranja ptice božanskog glasa.

Ostaje da se vidi da li će francuske vlasti udovoljiti zahtevu četvorice kuvara, od kojih je jedan svetski poznat – Alen Dikas.

Danas je ortolan zaštićena vrsta u Francuskoj i nekoliko drugih evropskih zemalja.

Uprkos tome u ilegalnom lovu ubije se oko 50.000 ptica godišnje.
Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Mačak i ptica

painting: Pablo Picasso

Celo selo sa bolom sluša
cijuk ranjene ptice.
Beše to jedina ptica u selu
i jedini mačak u selu
koji je, eto, na pola smaza.

Ptica prestade da peva,
mačak prestade da prede
i da oblizuje brkove.

Selo učini ptici
predivan pogreb.
Mačak koji je takođe pozvan,
gazi iza majušnog slamnog kovčega
u kome počiva telo mrtve ptice.
Devojčica nosi kovčeg
ridajući neutešno.

„Da sam znao da će te to toliko rastužiti“,
kaže joj mačak,
„Smazao bih je celu…
I onda bih ti ispričao
da sam je video kako je odletela,
odletela na kraj sveta daleko,
daleeeeeeeeeko, tako daleko
da više ne može ni da se vrati.
Ti ne bi osetila toliki bol
već samo tugu i žaljenje.“
Vidiš,
stvari nikada ne treba uraditi napola.

Žak Prever

______________________________________________________________________________________________

Priredio&naslovio: Bora*S

S KRUNOM O NEBU, SRBIJA MEĐU ŠLJIVAMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________

VREME JE ZA ŠLJIVU

Čiji je to cvet krasio Semiramidine viseće vrtove, jedno od sedam čuda Starog sveta? Šta je to Aleksandar Veliki doneo i, za vjeki vjekov, ostavio ovim prostorima? I zbog čega tako omamljuju zvuci vojvođanskih tamburaša?

O tome, i još koječemu, u priči o voćki koja nas je „održala”…

I rimski carevi podizali su šljivike u dolini Morave

Šljive oprati, očistiti od koštica, posuti cimetom, naliti hladnom vodom i staviti da se kuvaju. Kuvati na srednjoj temperaturi 10 minuta, a zatim ih propasirati. Dodati med, promešati i služiti uz sitne kockice hleba koje prethodno treba peći 10 minuta na 150 stepeni. Med dodati po sopstvenom ukusu.    Baš ovako glasi jedan od recepata za spravljanje supe od šljiva. Ne od gljiva, nije štamparska greška. Od šljiva, i to onih svežih. Čorba se pravi od sušenih.
A u japanskom predanju šljivin cvet označavao je pobedu proleća nad zimom, ali i pobedu vrline i hrabrosti nad teškoćama. Možda je i zbog toga šljivino drvo bilo znamen samuraja, ratnika koji su proneli slavu ove ostrvske zemlje.

Po predanju, šljivin cvet označava pobedu proleća nad zimom.

    U vremenu između 1968. i 1977. godine ondašnja Jugoslavija (SFRJ) po broju stabala, kao i po prosečnoj proizvodnji, nalazila se na prvom mestu u svetu. Tada je na naše šljivike otpadalo 17,56 odsto svetske, odnosno 24,68 procenata evropske proizvodnje.
Mnogo pre poeme Oskara Daviča „Srbija” i, među ostalima, stihova   „…Oj, Srbijo, među pesmama, među šljivama…”, krajem 19. veka, dr Đorđe Radić zapisao je:
„Najblagoslovenija od svih naših voćaka, koja može da nas obogati većma no ma koja druga vrsta, to je šljiva. Plod od šljiva u kući nam je preči od drugih, jer je i pitomiji i lekovitiji od drugih vrsta voća i daje se na razne načine zgotoviti za ostavu. Za trgovinu i izvoz nemamo nijednog prečeg voća od šljive, pa bilo da je prodajemo presnu ili osušenu, kuvanu u pekmezu ili pečenu u rakiji.”

Zbog ovoga, ali i još mnoštva drugih primera, pre izvesnog vremena je šljivi, u obliku monografije (na srpskom i na engleskom jeziku), podigao spomenik pisac i aforističar Petar Lazić a sjajnim fotografijama mu pripomogao Željko Sinobad. I sve to u izdanju beogradskog „Službenog glasnika”, s više nego odgovarajućim naslovom – „Šljiva, bre”.

Danas je u svetu registrovano 2500 plemenitih sorti šljiva

Kolumbu na tacni

Sve pristojne priče pristojne su i zbog toga što u svom bagažu imaju i pristojan odeljak predviđen za istoriju. Ni povest o šljivi nije „tikva bez korena”, naprotiv.
Pouzdano je da je od najdavnijih vremena čovek njene plodove koristio za ishranu. O tome, pored ostalog, svedoče i koštice šljive nađene u oblastima Kavkaza i Kaspijskog jezera, ali i u iskopinama na području današnje Švajcarske.

Huni i Tatari, tada meštani Kavkaza i priobalja Kaspijskog jezera, očigledno su je imali u izobilju, s obzirom na to da su njom i trgovali. Tako je šljiva, kao dragocena moneta u razmeni dobara, stigla i do Mesopotamije, Egipta i Krita.

U Vavilonu je, čim je podigla grad i ukrasila ga palatama i visećim vrtovima, zgrabila legendarna asirska kraljica Semiramida i njom obogatila svoju, viseću, botaničku baštu. Zbilo se to oko 6000 godina pre Hristovog rođenja. Šljiva, bre.

A šta je s nama? Što se šljive tiče, ni mi nismo bili mimo sveta budući da se, po nekim tragovima, ona gajila još u vreme bronzanog doba.   Najzanimljivije je, pak, da je utvrđeno da nam je našu oduvek najpoznatiju sortu – požegaču – darovao Aleksandar Makedonski, još 333. godine pre početka računanja današnjeg vremena.

Vreme pisanih tragova pripada starogrčkim pesnicima Arhiologu i Hiponu, koji su živeli u 6. veku pre naše ere, dok botaničar Teofrast (370-286. godine p. n. e) prvi opisuje tri vrste šljiva. Mnogo kasnije, a opet pre naše ere, i Plinije Stariji u delu „Naturalis historia” pominje već četrnaest sorti. Ni vladari ne dangube, pa Prob i Dioklecijan podižu šljivike u Podravini, Posavini, Bosni i kotlini Morave. Za šljivu znaju i na drugim kontinentima, pa i Kolumba – možda baš nije bilo tako, ali lepo zvuči – severnoamerički Indijanci dočekuju šljivama, verovatno suvim.

Krstaši na svojim brojnim pohodima nisu, zanavek, osvojili Svetu zemlju, ali su opustošili sve krajeve Evrope kuda su prošli, ostavljajući duboke tragove kopita svojih konja. Ali i zasade šljiva, voćke koja se ubrzo našla na trpezi svih zemalja Starog kontinenta.  

Koliko je ona postala važna možda ponajbolje svedoči naredba F.  Grimanija, generalnog providura Mletačke republike za Dalmaciju, kojom on – 25. aprila 1756. godine – naređuje da se „na svakom polju zasade po četiri stabla maslina ili krušaka, šljiva ili badema, kestenja ili višanja, maraske ili duda”. A početkom 19. veka hroničari beleže da se kraj Pariza gaji osamdeset različitih sorti šljive.   Šljiva, bre.

Šarac bez pekmeza

Dugo je šljiva na ovim prostorima, posebno u srednjem veku, ljubomorno gledala na stabla kruške, jabuke, oraha i duda. Na manastirskim i feudalnim posedima za nju je bilo mesta tek na okrajcima voćnjaka. Tek za turskog doba preuzima glavnu ulogu. Zbog toga u našim ranijim narodnim pesmama junaci isključivo piju vino – čak i konji, poput glasovitog Markovog Šarca – dok u pesmama iz vremena buna i ustanaka bundžije i oslobodioci češće posežu za rakijom, šljivovicom.

Vino i lozovača, konačno, odlaze u istoriju 1878. godine, kad je većina vinograda u Srbiji uništena filokserom i kad je šljivin cvet zabehario ispod svakog ćuvika, posebno u aleksinačkom, užičkom i valjevskom okrugu. Naprečac se povećava proizvodnja i trgovina šljivom (svežom, sušenom, prerađenom u pekmez), kao i rakijom šljivovicom.

A koliki je značaj krajem 19. veka pridavan gajenju šljiva svedoči i bronzana medalja koju je na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine dobio Kosta Glavinić, profesor Velike škole. Važno je napomenuti i da je 12. i 13. decembra 1928. godine u Beogradu održana i Prva konferencija o šljivarstvu i šljivi.

Brojci od danas u svetu registrovanih 2500 plemenitih sorti šljive, zapažen doprinos dali su i naši stručnjaci koji su stvorili deset vrsta: čačanska rana, čačanska lepotica, čačanska najbolja, čačanska rodna, čačanski šećer, bosanka, korajka, valjevka, jelica i valerija.   Tačno polovina je stvorena u čačanskom Institutu za voćarstvo. Ne čudi stoga ono prvo mesto koje je skoro deset godina držala „ona” država. A onda su i šljivici ograđeni.

Lek zanavek

Naši stručnjaci stvorili deset vrsta, i to onih najkvalitetnijih.

   Malo je cvetova koji po lepoti mogu da se porede sa šljivinim, ono kad u aprilu behare šest do dvanaest dana, ali zato nema težeg posla od branja zrelih plodova. Najčešće se beru ručno, tako što se tresu a plodovi kupe sa zemlje ili sa cerade postavljene ispod stabla.

„Skupljanje šljiva mi je od detinjstva bio problem. Kad dođe vreme kupljenja šljiva, ja sam se toliko radovao školi, kao nijedan drugi đak. Zbog toga što sam mrzeo da berem šljive, konstruisao sam ovu mašinu”, reči su Marka Lukića, pronalazača koji je na Međunarodnom festivalu inovacija i stvaralaštva „Tesla fest” 2006. godine u Novom Sadu dobio bronzanu medalju za izum „Uređaj za izdvajanje lišća i grančica iz šljiva”.

A kako radi ovaj izum oficira u penziji? Reklo bi se jednostavno: prvo se otrešene šljive sa cerade, postavljene ispod stabla, kupe u kante a onda stavljaju u Lukićev „perpetuum mobile” koji, ipak, ne može bez čovekove pomoći. Mašinu valja ručno pokrenuti i eto ti odvajanja čistih šljiva od lišća, grančica i drugog otpada. I onda šljiva kreće u nov život, mahom onaj čiji je prostor omeđen veličinom trpeze.

Pored uobičajenog pravljenja rakije, pekmeza, slatkog i kompota, u izbirljivim kuhinjama ima ga i u predjelu, već pominjanim supama i čorbama, glavom jelu, salatama i, naravno, svakojakim poslasticama.  

 Prste da poližeš, ako nešto ostane. Međutim, život šljive kad siđe s drveta ne završava se samo u slavu blagoutrobija. Ona je i lekovita i od davnina se koristi u narodnoj medicini, ali je poštuju i upotrebljavaju i u savremenim lekarijama. Zbog sadržaja vitamina takozvanog B kompleksa izuzetan je podstrekač izmene ugljenih hidrata u telu.   Pomaže kod duševnih nemira i poteškoća s koncentracijom, jača srce i imunitet, podstiče probavu, čisti telo i iz njega odstranjuje štetne tvari, te poboljšava rad jetre i popravlja apetit.

I to, naravno, nije sve. Poznato je njeno laksativno delovanje, važno kod savremenog čoveka kome je zbog nedovoljnog kretanja i načina ishrane smanjen rad creva. Njeno veličanstvo šljiva veličanstveno deluje, posebno kod starijih osoba, i na smanjenje šećera u krvi, kao i protiv nevolja s holesterolom.

Nije samo plod šljive na polzu naroda. Ni njeno drvo, tvrd materijal crvenkaste boje, nije za odbacivanje. Sem za ogrev i neke komade nameštaja, bogomdano je za izrađivanje duboreza i, posebno, za pravljenje tela (rezonantnih kutija) pojedinih instrumenata. Teško da bi vojvođanske tamburice imale takav zvuk da, one najbolje, nisu izrađene upravo od šljivinog drveta. Šljiva je to, bre.

Sem za ogrev i neke komade nameštaja, tvrdo šljivino drvo bogomdano je i za umetnike.

Na ugljenim suncima

Stara dobra i pouzdana voćka zaslužila je važno mesto i u narodnim verovanjima i običajima. Tako je, u mnogim našim krajevima, ostalo nepisano pravilo da kad se bira mesto za gradnju kuće bira se ono gde šljiva najbolje raste. Ako može ona, mogu i ljudi. Suva, nezaobilazna je i za božićne i uskršnje praznike.

Ne čudi stoga što je i mnoštvo prezimena vezano za nju. Primerice: Šljivar, Šljivo, Šljivić, Šljivančanin. Ni toponimi, imena mesta, nisu mogli da joj odole, pa imamo Šljivovice u zlatiborskom ataru, i Šljivovo, između Krupnja i Ljubovije.

A pesnici? Toliko ih je zanela, ne samo pored rakijskog kazana, da su pevali: „u dnu neba sadim šljivu ranku…”, „šljiva ko devojka raspletenih kika”, „šljiva na grobu, mesto spomenika”, „s krunom o nebu, šljiva – a srpska…”, dok detlići „cvile iz šljivinog srca…” „na ugljenim suncima šljiva…”

Za kraj ove nevelike priče o važnoj voćki, „koja nas je održala”, možda nije zgoreg pomenuti razmišljanje poznatog aforističara Branislava Vukomanovića, inače člana naše redakcije, koji se, na uzgredno pominjanje teme koju će grafički da obradi, zapitao šta se to nalazi u korenu reči podnošljivo.

Moguće da nam je to doteklo od predaka, ono kad se na kraju napornog dana opuste i odmor potraže, kud će nego podno šljive.

I nije aforizam. Šljiva je to, bre.

Autor: Petar Milatović ,Ilustrovao: Željko Sinobad / politikin-zabavnik.rs

---

AZIJSKA ZEMLJA ČUDA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________

Čisto more, peščane plaže, mnogo ostrva, ali i kišne šume, plantaže čaja, ruža i leptira, kao i stotine šarenih festivala, sve to možete naći u Maleziji.

Ova multikulturalna zemlja koja je u ekspanziji omiljena je destinacija mnogobrojnih turista iz celog sveta.

foto: Andylawson/flickr.com

  Malezija je mlada država koja je nezavisnot stekla 1963. godine, nalazi se u jugoistočnoj Aziji na obali Južnoj kineskog mora. Iako je vidljiv uticaj nekadašnjih evropskih kolonijalista, Malezija je sačuvala svoj specifičan duh i šarm, kao i raznovrsnost.

Zemlja je podeljena na dve teritorije, Zapadnu koja se nalazi na poluostrvu Malezija, a koja je odvojena Južnim kineskim morem od Istočne Malezije, koja obuhvata Sabah i Saravak na ostrvu Borneo i ostrvo Labuan. Malezija se graniči sa Tajlandom, Singapurom, Indonezijom i Brunejom.

 

foto: Rameez Sadikot /flickr.com

Jedna od glavnih atrakcija ove zemlje su upravo kontrasti i različitosti, kako u narodima i rasama koji tu žive, tako i u prirodi, koja obiluje predivnim plažama, skrivenim ostrvima, čistim morem sa bogatim živim svetom, ali i gustim prašumama koje kriju drugu vrstu uzbuđenja.

Većinu stanovništva u Maleziji čine Malajci, oko 60 odsto, slede Kinezi i Indusi, a prisutne su i druge etničke grupe.

Kuala Lumpur

Kuala Lumpur l foto: Jakub Michankow/flickr.com

  Glavni i najveći grad je Kuala Lumpur, u kome svakodnevno niču nove moderne zgrade od metala i stakla. Poznat je po kulama Petronas, visokim 452 metra, kao i visokom telekomunikacionom tornju Menara Kuala Lumpur, odakle se pruža fenomenalan pogled na grad.

Kampung Baru l foto: BasL/flickr.com

U gradu je očuvana i najstarija četvrt Kampung Bahru iz 1899. godine, u kojoj se nalaze autentične drvene malajske kuće, čist kontrast modernim neboderima.

 

Kuala Lumpur je i grad za šoping, a pravo mesto za to je centralni market, gde se može naći originalna muzika, rukotvorine i zanimljiva umetnička dela različitih etničkih grupa. Upravo u centru grada se nalaze luksuzni hoteli, veliki šoping centri i moderne zgrade.

Tržni centar l foto: Roberto Dangelo/flickr.com

Ako želite da pobegnete u neki drugi svet, posetite četvrti Mala Kina i Mala Indija, koje su potpuno drugačije od ostatka grada.

U glavnom gradu Malezije treba videti i Kraljevsku rezidenciju, najstariju džamiju u gradu Jamek  i zatvor Pudu.

  Ako ste u prilici posetite Batu pećine, popularnu turističku atrakciju u mestu Selangor, severno od glavnog grada. Postoje tri glavne pećine do kojih vodi 272 stepenika.

  Veliku atrakciju predstavlja i statua Hindu božanstva koja se nalazi ispred stepenica. Tu se svake godine tokom praznika Thaipusam okupi više hiljada vernika. Pećine su na visini od 100 metara, a dok se penjete stepenicama zabavljaće vas majmuni, koji traže hranu.

 

Cameron Highlanding Resort

Na oko 3,5 sata vožnje od Kuala Lampura, u Pahangu, nalazi se Cameron Highlands Resort, na nadmorskoj visini od 1500 metara. Prošetajte divnim selima, obiđite farme leptira, jagoda i pčela, kao i plantaže čaja. Možete sesti u jednu od stilizovanih kafana i opustiti se uz šolju čaja i pecivo. 

Foto: Sham Hardy/flickr.com

 Mnogobrojni parkovi su utočište ugroženim životinjskiom vrstama. U parku Kuala Gandah postoji sirotište za slonove, gde ako želite možete da ih hranite, kupate ili jašete. U centru Mantang u Savaraku, organiztuju se pešačke ture gde avanturisti mogu da iskuse izazove i lepote divljeg sveta.

Penang
Jedna od 13 malezijskih država je i Penang, ostrvo severozapadno od Malezijskog poluostrva. Ono je pravi izbor za ljubitelje feonmenalnih plaža sa belim peskom, okružene zelenim palmama i drugim tropskim rastinjem.
Kaže se da ostrvo ima najstarije džungle na svetu.

Georgetown l foto: Achilly Family/flickr.com

Glavni grad je Džordžtaun preko koga je ovo ostrvo mostom povezano sa malezijskim poluostrvom. Grad je 2006. godine uvršten na UNESKO-vu listu svetske baštine. Bio je važan trgovinski centar, a u njemu je vidljiv kolonijalni britanski stil, pomešan sa budističkim i hindu hramovima.

Kek Lok Si l foto: Phalinn Ooi/flickr.com

U skoro svakoj ulici možete uživati u prelepoj arhitekturi zgrada i hramova, a najpoznatiji je budistički hram Kek Lok Si. Tu se nalazi sedmospratna pagoda Deset hiljada buda, posvećena kineskoj boginji milosrđa Kvan Jin, posetite i Hram zmija, a ako želite da dobijete proročanstvo idite do Hrama sudbine. U mnogobrojnim radnjama možete kupiti neki suvenir, prodaje se srebro, čipka, skulpture, indijski začini i drugo.

Langkavi

Langkavi l foto: Khalzuri Yazid / flickr.com

Najposećenija turistička destinacija je ostrvo Langkavi, koje se nalazi u istoimenom arhipelagu, na jugozapadu Malezije. Neke od najlepših plaža na svetu se nalaze upravo na ovom ostrvu, a jedna od njih je i plaža sa crnim peskom. Možete rentirati skuter ili automobili i obići ostrvo, ili se popeti žičarom na planinu Mačinang, drugu najvišu na ostrvu.

 

foto: Jelle Oostrom/flickr.com

Zaronite u bogat mosrki svet u vodama oko ostrva, a izuzetna destinacija za ronjenje je ostrvo Sipadan.

Ne treba propustiti ni posetu nacionalnom parku Kinabalu, u malezijskoj državi Sabah na ostrvu Borneo, koji predstavlja fascinantnu geološku istoriju. Većina turista poseti i centar za orangutane u Sepiloku, ostrvo kornjača i naravno centar za kišne šume, gde možete videti neverovatne primerke retkog bilja od orhideja, begonija, do raznih vrsta ananasa i kaktusa.

 Ko želi može i da prošeta stazama kroz kontrolisanu džunglu, bez straha od opasnih životinja. Tu možete videti razne vrste drveća i mnogobrojne ptice. Ako ipak želite nešto mirnije i urbanije, posetite neki od mnogobrojnih akva parkova.

  Kuhinja

foto: Charles Haynes/flickr.com

Ne propustite da probate njihove specijalitete, jer mnoštvo različitih rasa pruža i raznolikost ukusa.  Osnova Malezijske kuhinje je pirinač, a razni začini čine da jelo bude veoma ukusno. Ovde se jede i raznovrsno meso.

 

Samo ne zaboravite da dok malezijski muslimani izbegavaju svinjetinu, dok je Kinezi često koriste. Piletina je pristupačna i jeftina. Piletina “kampung”  se gaji i priprema na poseban način u seoskim domaćinstvima.

  Popularna je i govedina, osim kod hinduističke i budističke populacije.

Kozje meso je na ceni, a od njega se prave umaci, kari i supe. Ne treba zaboraviti ni morske plodove, kojih ovde ima u izobilju od škampa, račića, puževa, hobotnica, lignji do sveže ribe, koje se mogu naći na lokalnim pijacama. 

Durian l foto: Hafiz Issadeen/flickr.com

 Zbog stabilne i povoljne klime voće i povrće je dostupno tokom cele godine. Uživajte u voću i povrću koje nikada niste probali. Okusite durianu, liči, mango, longanu i rambutanu.

  U Maleziji će naročito uživati ljubitelji šopinga, jer se ovde mogu naći dobro urađene kopije garderobe, patika i ostalih “krpica” poznatih marki po niskim cenama.

superodmor.rs/ A.Vasic

VRELA HOMOLJA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________

Lepoticu Homolja, Žagubicu, vekovima, sa sve četir strane, paze, štite i čuvaju „gorostasni momci“, planinski visovi Homoljskih i Gornjačkih planina, Crnog vrha i Beljanice.

A ona, Žagubica, nije samo lepa, nego i bogata.

Prirodno i kulturno blago njeno, čine očuvane šume i pašnjaci, izvori, potoci i reke, klisure, kameni mostovi, pećine, vrtače i uvale, biljni i životinjski svet, ali i duhovni život, narodni običaji, tradicionalna kuhinja i stari zanati…

Deo bogatstva predstavlja i Sabor „Vrela Homolja“, turistička, kulturna i privredna manifestacija, koja se ove godine po 12. put održava od 26. do 29. juna u Žagubici.

Sabor čine programi i sadržaji koji afirmišu ekološke, prirodne, turističke, kulturne i privredne potencijale Žagubice i sveukupnog prostora Homolja, pa samim tim i Srbije.

 Bora*S

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Foto: Bora*S
_______________________________________________________________________________________________________________

RIBARSKA BANJA, KRALJEVSKA I EVROPSKA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

Iako bitiše punih 176 godina, Ribarska Banja je pravi procvat doživela za poslednjih pet godina i postala novi, pravi brend srpskog zdravstvenog turizma, spremna da ispuni zahteve najprobirljivijih gostiju iz zemlje i sveta.

Prema najsavremenijim standardima rekonstruisani su, adaptirani i osavremenjeni smeštajni kapaciteti, nabavljena najnovija medicinska oprema, izgrađena dva otvorena bazena, centar za male sportove, dve kongresne sale, restorani, infrastruktura, a u sve je uloženo preko pet miliona evra sopstvenih para.

Specijalna bolnica za koštano-degenarativne oboljenja Ribarska Banja je lane ostvarila najbolje poslovne rezultate od svog osnivanja i oprihodovala oko pet miliona evra, a sa popunjenošću kapaciteta od 96 odsto je srpski rekorder.

U minuloj godini ovde je noćilo oko 175.000 gostiju, a usluge Rehabilitacionog centra koristilo je još blizu 30.000 pacijenata, koji su konačili po seoskim domovima na proplancima Jastrepca. Zbog povećanog obima posla, Ribarska Banja je prošle godine na neodređeno vrijeme zaposlila 15 novih radnika, uglavnom medicinske struke, a početkom ove godine primljeno je još 39 radnika na određeno vreme.

Sve je to bio razlog da turistički radnici na prošlogodišnjim sajmovima turizma u Beogradu i Novom Sadu ovu destinaciju proglase za najuspešniju u oblasti zdravstvenog turizma i da joj uz epitet najbolje banje dodele i prestižne nagrade. No, menadžment ove ustanove nije stao na tome, već je nastavio da radi na daljem razvojem banje.

U tom smislu, privodi se kraju izgradnja wellness i spa centra na oko 5000 kvadratnih metara, što treba da doprinese da se Ribarska Banja ne samo nađe u vrhu srpskih banja, već i da bude u rangu najboljih na sajtu Udruženja banjskih i klimatskih mesta Evrope. Zato je konačan cilj menadžmenta dobijanje „pečata kvaliteta“, visokog evropskog priznanja sa kojim bi Ribarska Banja ušla u elitu, među tridesetak banja, koliko ih je već ovim epitetom ovenčano u Evropi.

Ribarska banja nekad...
Ribarska Banja je počela svoj razvoj još u rimsko doba, kada je ovde bilo legionarsko naselje. Pravu ekspanziju doživela je  u vreme Nemanjića. Naime, u 12. veku Ribarsku Banju i dolinu Ribarske reke sve do ušća u Južnu Moravu, Stefan Nemanja, rodonačelnik loze Nemanjića dobio je kao dar za svoje punoletstvo. Ovde su potom dolazile i dvorske dame kneginje Milice da izbele svoje lice i napiju se lekovite vode iz 46 geotermalnih izvora Ribarske Banje.

 Ipak, najverniji posetilac i pacijent tog lečilišta bio je kralj Petar I Karadjordjević, koji je svečano otvorio banju 1904. godine i koji se ovde lečio od reumatizma. On je bio veliki donator i Ribarskoj Banji je poklonio 70-80 hektara šume i imanja. U znak zahvalnosti meštani su za njega napravili specijalne stepenice, duplo kraće od normalnih, jer je  bolovao od reume i imao smanjenu pokretljivost zglobova, a voleo je da se šeta. Kralj Petar je uvek odsedao na prvom spratu Vile “Srbija”. U čast kralju, u banji je podignut i bronzani spomenik u prirodnoj veličini.

Ribarska Banja se svrstava u kraljevske, jer su ovde boravile sve krunisane srpske glave. Sada je pravi zaljubljenik u banju princeza Jelisaveta. Kada je Jelisaveta Karađorđević otkrivala spomenik svom stricu Petru, došla je na dva dana, a oduševljena ambijentom ostala dvadeset. Od tada redovno dolazi i postala je zaštitno lice banje. 

Prva hemijska analiza vode na ovim prostorima je urađena 1834. godine, neposredno nakon oslobođenja od Turaka, u labaratorijama Medicinskog fakulteta u Beču. Ta godina se oficijelno uzima kao godina početka rada Ribarske Banje. No, tek od 1852., kad je Ribarsku Banju posetio knjaz Aleksandar Karađorđević, ovom prirodnom lečilištu pridaje se veći značaj. Banja je od 1847. godine imala sezonskog lekara (prvi je bio Ljubomir Radivojević, kruševački okružni fizikus), a stalnog od 1854. godine.

Ribarska Banja ima šest izvora mineralne sumporovite i slabo alkalne silinične vode   (38° C), jedan izvor hladne vode (16° C) – jedina akratopega na Balkanu, i jedan mlake sumporovite (28,1°C).

Vode Ribarske Banje koriste se za lečenje, kupanje, pijenje ili ispiranje.
Sve ukazuju na to da su termalne vode banje koristili i Turci za vreme svoje vladavine na ovim prostorima, jer je na temeljima  starog turskog kupatila 1853. po naredbi knjaza Aleksandra Karađorđevića izgrađeno novije. Ribarska Banja je potom, više puta stradala u raznim ratovima. Turci su je 1876. ponovo razorili i sa zemljom potpuno sravnili sve, osim glavnog kupatila.

Moderno uređenje Ribarske Banje počelo je 1904. godine, kad je Vračarska štedionica iz Beogradu dobila koncesiju za podizanje novih objekata. Tada počinje njena intenzivnija izgradnja. U periodu od 1904. – 1911. godine, u Ribarskoj Banji su izgrađeni novi objekti za smeštaj i lečenje gostiju – vila Srbija (1904.), Bosna (1905.), Hercegovina, Crna Gora (1907.), Slavonija (1905.). Sve do Drugog svetskog rata Ribarska Banja je imala sezonski karakter.

 Po završetku Drugog svetskog rata više od dve decenije korišćena je kao odmaralište i za rehabilitaciju plućnih bolesnika.
Tek 1967. godine otvoreno je Odeljenje za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju koje je preraslo u moderan Zavod za lečenje i rehabilitaciju obolelih od ortopedskih, koštanozglobnih i degenerativnih oboljenja „Ribarska Banja“.

…i sad
Ribarska Banja danas predstavlja moderan centar za lečenje oboljenja lokomotornog aparata, reumatskih i neuroloških oboljenja. Banja je pogodna i za porodični odmor i rekreaciju. Dva bazenana na otvorenom, pešačke staze, netaknuta priroda i brojni rastorani, sa autentičnom domaćom kuhinjom i lokalnim specijalitetima, uz veoma povoljne cene, doprinose da boravak u svojevrsnoj oazi prirode bude interesanta i ispunjen.

Ribarska Banja je, iako u srcu Srbije, omiljeno mesto jugonostalgičara. Ovde i dalje postoje Bosna i Hercegovina, Dalmacija i Hrvatska, Slavonija, Vojvodina,  i Srbija… naravno u nazivu vila, koje su jedna lepša od druge i koje su i dalje u funkciji. U stvari, imena ovih vila su nastala još 1910. godine kada nije bila formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pa ovu istorijsku činjenicu  u Ribarskoj Banji nisu hteli da menjaju, što se pokazalo kao odličan marketinški potez.

Radi podizanja kvaliteta lečenja pacijenata i ukupne turističke ponude, u proteklih pet godina investirano je više od tri miliona evra u rekonstrukciju, adaptaciju i proširenje smeštajnih kapaciteta ove vazdušne banje. U adaptaciju vile „Crna Gora“, rekonstrukciju bazena za kupanje i turskog kupatila, proširenje restorana „Srndalj“, kongresne sale, kao i u izgradnju terena za male sportove, pešačke staze, nabavku savremene medicinske opreme i mnogo toga drugog investirano je preko milion evra.

U naredne dve godine u nove sadržaje Ribarske Banje biće uloženo još pet miliona evra, što će po obimu investicija predstavljati najveći investicioni poduhvat u ovom kraju Srbije. Samo ove godine Ribarska Banja uložiće u rekonstrukciju i izgradnju novih objekata oko milion evra svojih sredstava i 600.000 evra iz fondova Nacionalnog investicionog plana Vlada Srbije.

Kapaciteti Specijalne bolnice su 510 ležaja, dok oko 400 postelja postoji u privatnom smeštaju. Smeštaj bolesnika i ostalih gostiju moguć je u objektima Specijalnog zavoda – stacionar i hotel Pogled (B kategorije – raspolaže sa 590 postelja u komfornim sobama), vilama-hotelima i u privatnim kućama.
Od ukupnog broja ležajeva 200 u sistemu fonda Zdravstvene zaštite dok su preostali na slobodnom tržištu. Sobe su jednokrevetne i dvokrevetne, kompletno renovirane: sa televizorima i kablovskom televizijom, kupatilima, mini-kuhinjama i terasama. U vili „Pogled“ su apartmani uređeni po najvišim standardima koji pružaju potpuni konfor i udobnost.

U Specijalnoj bolnici Ribarska Banja radi 150 lekara specijalista fizikalne medicine. Bolnica je opremljena savremenim aparatima za fizikalnu medicinu i medicinsku rehabilitaciju pa se primenjuju najsavremenije metode lečenja pacijenata, uključujući masaže u kupatilima i saunama sa geotermalnom vodom ( hidro terapija, foto terapija, laser terapija, magnetna terapija, kinezi terapija, termo terapija, sono terapija i radna terapija). Od 2009. godine Specijalna bolnica Ribarska Banja je postala nastavno-naučna baza beogradskog Medicinskog fakulteta.

Trpezarijski prostor prima 600 gostiju, a tu su još i kafe-bar „Vidikovac“ sa veličanstvenim pogledom na celu banju, kafe-bar u terapijskom bloku kao i otvorena bašta kafane „Vojvodina“. Kamin sala i novi eko-etno restoran su uređeni po svetskim standardima. Terapijski blok, smeštajni kapaciteti i restoranski deo spojeni su sistemom toplih veza (toplim podzemnim hodnicima) čime se omogućava maksimalan efekat terapija. U okviru banje posluju: banka, pošta, apoteka, marketi, pijaca, bioskopska dvorana, kongresna sala, biblioteka, čitaonica i kiosci.

Ribarska dolina je prava ekološka oaza, jer u prečniku od tridesetak kilometara ne postoji ni jedna fabrika. Zato ovde dolaze i zdravi ljudi da udahnu čist vazduh i uživaju u čarima prirode ili prisustvuju brojnim manifestacijama u okviru tradicionalnog „Kulturnog leta“, kojom prilikom se održavaju pozorišne predstave, muzički koncerti i sportska takmičenja. Kroz čuveno „Kulturno leto“ prodefiluje preko 3.000 raznih stvaralaca, a priredbe gleda na desetine hiljada ljudi.

Tradicionalni Etnofestival starih jela, zanata i muzike je prilika da se predstavi članovi iz brojnih udruženja iz cele Srbije, koja poštuju i neguju tradiciju naših predaka. Na trpezi se tada nađu svakojake đakonija, od pogače od pasulja, sataraša, červiša do gibanice iz crepulje, raznih pita, grancli, puslica…  Pored domaćih jela, na ovoj smotri posetioci mogu da vide i čuju gajdaše, frulaše, pevače i igrače zaboravljenih igara, umešnost grnčara, tkalja, vezilja i drugih etno stvaralaca, koji otimaju od zaborava umeće naših predaka.

Posetiocima Ribarske Banje su na raspolaganju tereni za košarku, fudbal i odbojku, kao i otvoreni bazeni. Ovde se igra najveći turnir u malom fudbalu u Srbiji, na kome se okupljaju najelitnije ekipe.
Organizuju se obilazak manastira u Đunisu, Svete Bogorodice, gde je najveće hodočašće Srba iz svih krajeva, i Svetog Romana, manastira iz devetog veka, u čijoj je porti sahranjen Aleksej Vronski, junak Tolstojeve „Ane Karenjine“.
Gostima Ribarske banje nudi se mogućnost splavarenja Južnom Moravom klisurom između Mojsinjske i Poslonske planine.

 Splavarenje od Đunisa do 14 kilometara udaljenog Stalaća, postalo je pravi hit među ljubiteljima reke, prirode i poštovalaca naših svetinja. U ovom kraju, poznatijem kao Mojsinjska Sveta gora, se nalazi 77 crkava i crkvišta, a do mnogih je najlakše doći upravo rekom, koja u ovom delu pravi čudesne meandre.

Za ljubitelje lova se organizuje čuvena „Hajka na vuka“. To je redovna turistička ponuda u okviru koje se ide u lov na vukove i lisice, a u otvorenim i zatvorenim lovištima lovi se krupna i sitna divljač (jelen, divlja svinja, zec, fazan).
Gosti se organizovano vode i u sakupljanje lekovitog bilja i šumskih plodova i pečuraka.
Na centralnom platou se tokom leta tradicionalno održava izbor za „mis Banje“.

Prvog vikenda u septembru 2010. godine u Ribarskoj banji je lane održan novoosnovani festival srpskog horor filma, sa ciljem da postane tradicionalan.
Ljubitelji i posetioci Ribarske banje mogu će da uzivaju i u obilasku novootvorenog zoo vrtu. Nalazi se preko puta restorana Vojvodina, na početku puta koji vodi u Srndalje. Svoj dom su okviru ovog vrta pronašli paunovi, srne, patke, emui, fazani i druge životinje, a planirano je da stanari postanu i divlje svinje i vukovi.
Mnogo je i onih koji su, željni odmora i dobrog zalogaja, česti gosti banjskog etnorestorana „Vodenica“, na Srndaljskoj reci, u nedrima Jastrepca, do koga se stiže pešačeći čuvenom „stazom zdravlja“. Tamo se služi zdrava hrana iz okolnih sela koja se sprema na stare načine.

Pored šetnji po romantičnoj okolini Ribarske banje koja raspolaže sa 4,6 hektara zemljišta , gosti imaju mogućnost izleta do Jastrepca (brojna odmarališta, hoteli, veštačko jezero, lovni rezervati…), Kruševca, Vrnjačke i Kuršumlijske banje, Lomničkog i Topličkog kiseljaka i do srednjovekovnih manastira u okolini Kruševca – Naupara (XIV vek), Veluće (XIV) i Pokrov presvete Bogorodice (XIX).

Vrhunska zdravstvena usluga, evropski standard, ekološka hrana i drugi savremeni sadržaji, razlozi su što je Ribarska Banja postala privlačna za domaće, ali i za mnogobrojne goste iz inostranstva. Ovo podjastrebačko lečilište veoma je cenjeno u ambasadorskim krugovima, koji ovde često dolaze na odmor. Gosti banje su bili ambasadori Rusije, Kine, Turske, Austrije, Holandije, Malezije… Interesovanje stranih turista je postalo još veće sa približavanjem roka za otvaranje novog welnes i spa centra. Turističke kompanijama iz Kuvajta, Sirije, Francuske i Norveške već su najavile organizovani dolazak prvih grupa inostranih turista u Ribarsku Banju tokom 2011. 
Ipak, jedan od najvažnijih razloga što gosti ovde dolaze i što se vraćaju, leži u činjenica da se podjednako vodi računa o svakom gostu. Izgradnjom novog welnes centra i povećanjem broja kreveta, ovaj cilj će biti lakše ispuniti.

topsrbija.com

---