SMEŠKATI SE…

tamoiovde-logo

„JEFTIN“ NAČIN DA SE IZGLEDA BOLJE

Konsultacija. Preda mnom sedi mlada devojka, noge joj prepletene tako da podsećaju na neki kitnjast koren izvađen iz zemlje, rukama oslanjena na kauč i kao da na taj način pokušava da se održi u toj krhkoj pozi. Na njenom licu postojano lebdi osmeh, projavljujući se sad manje, sad više…

ulibkaDevojka bez žurbe počinje da govori o tom, šta ju je privelo na konsultaciju. Govori o strašnim stvarima… Osmeh svejedno ne salazi sa njenog lica… Od tog istorija izgleda još užasnije, napunjena takvim bolom i strahom, koje čovek prosto ne može da izdrži, ako se od svega ne zaštiti izolacijom, odricanjem, disocijacijom… Zaštititi se, zauvek prisvojivši sebi osmeh, obesivši ga kao večnu masku na lice.

Izrazito blistanje sličnog osmeha primetila sam još za vreme studija, pre mnogo godina kod svog bliskog poznanika, tada još sasvim mladog eksperta za sudsku medicinu.

Sećam se, tek što se vratio sa mesta prestupa i izgledajući uzbuđen i radostan, hvatajući vazduh prekidao je samog sebe, pričao je, kako je jedan mladić iskasapio svu svoju porodicu, a tela sakrio u podrum kuće. I tada, za sve vreme razgovora, on se osmehivao.

(…)

Koliko je samo od tada takvih nasmešenih devojaka i mladića došlo u moj kabinet. I kod svakog do njih je svoja istorija osmeha.

d0bfd0bed0bfd0bed0b2d0b0-d0bed0bbd18cd0b3d0b0

psihoterapevt Olga Popova

Neko je, možda, još u ranom detinjstvu bio svedok ili čak učesnik emocionalnog i fizičkog nasilja. Neko je slušao reči odraslih, kao: „Nikom ne pokazuj koliko ti je loše, bolno, strašno!“ Neko je takav zaključak doneo sam za sebe i zauvek odlučio da spoljašnje uvek izgleda snažan i sasvim srećan čovek. Zauvek sakrivši u sebi prevelik po intenzitetu strah, bol, očajanje, osmehom odričući i obescenjujući  sveja preživljavanja. Štiteći se. Ipak, osmehivati se – znači uvek pomalo pokazivati zube.

https://www.b17.ru/article/67735/

Izvor: poznajsebe

__________________________________________________________________________________

Advertisements

PA, GDE SI BIO…

tamoiovde-logo

Nauka rekla svoje: Zašto su psi toliko srećni kad nas vide?

Ukoliko ste vlasnik psa sigurno znate o čemu govorimo. Vraćate se iz prodavnice u kojoj ste bili veoma kratko, čitavih 5 minuta, otvarate vrata, a vaš pas se zaleće ka vama kao da vas nije video godinama. Skakanje, lizanje, umiljavanje, lavež dočeka vas svaki put kada dođete kući…

1439302985n_pas„Gde si bio?“, „Zašto si me ostavio?“, „Obećaj da ćeš sledeći put i mene da vodiš!“ samo su neke od rečenica koje možete pročitati na tom srećnom licu.

Zašto je to tako? Zašto baš psi tako reaguju, dok druge životinje ne ispoljavaju tu sreću u tolikoj meri?

Nauka je odgonetnula ovu zagonetku, pa stručnjaci kažu da za to postoje dva razloga:

  1. Psi su radoznali.
  2. Preci pasa su vukovi.

Evo objašnjenja prvog razloga:

Pre nego što su postali naši ljubimci i verni prijatelji psi su bili mnogo sličniji vukovima. U svetu vukova lizanje po licu i pokazivanje emocija kada ugledaju sebi drago biće je pozdrav dobrodošlice.

-Za vukove je lizanje ono što je za ljude rukovanje. Ližući člana čopora koji od nekud dolazi vuk saznaje i da li je taj drugi vuk večerao i da li donosi nešto i za čopor. – smatra Gregori Berns, naučnik koji je proučavao ponašanje pasa.

pas_5On je istraživao kako psi vide ljude i došao do podatka da je za ovaj odnos miris veoma važan:

-Miris vlasnika je taj koji izaziva sreću u psu. Ipak nijedan drugi miris, čak ni miris drugog psa sa kojim živi ne izaziva toliku sreću kod psa. Psi nas doživljavaju kao nešto veoma vredno i za nas vlasnike imaju posebne emocije koje ne pokazuju ni prema kom drugom biću.

Drugi pomenuti razlog pseće sreće je njihova radoznalost.

Psi nas, po rečima Bernsa ne vole samo zato što ih hranimo, već i zato što im je sa nama život zabavan, nudimo im nova iskustva, vodimo ih na različita mesta, iznenađujemo ih a njihovoj prirodi to prija.

srecan_pasPsima je bez vlasnika dosadno pa je i to razlog njihove radosti kada se vlasnici pojave na vratima. Ipak, naučnici kažu da su psi i ljubomorni na svoje vlasnike jer “stalno negde moraju da idu”.

-Pas gori od želje da sazna gde ste bili, onjušiće vas da sazna da li ste bili sa drugom životinjom, da li ste ga izneverili, i naravno, na kraju – da li ste im doneli hranu! – kaže Gregori Berns.

Bez obzira šta je razlog te silne sreće, kad god dođete kući gde vas čeka pas, pomazite ga, izljubite i poigrajte se sa njim.

Pokažite mu da vam je sa njim ipak najlepše…

Autor: zivotinje.rs

_________________________________________________________________________________

 

KAD VAS MRAVI GRICKAJU U TRAVI…

tamoiovde-logo

Pre nego što upotrebite insekticid u spreju – razmislite da li insekata možete da se oslobodite i na neki drugi način, potpuno prirodno i bez štetnih posledica po zdravlje i okolinu

Mrav-300x200Insekti mogu da budu korisni zato što oplođuju biljke, služe kao hrana za ptice, gmizavce i sisare, i daju nam med.

Premda bez njih ne bismo mogli da živimo, često nam veoma smetaju svojim ubodima, ujedima i sposobnošću da prenose bolesti.

Ali, borba protiv štetočina koju već godinama vodimo uništila je čitave vrste, i to korisne, i zagadila celu planetu otrovima opasnim i po ljude.

Biljke i drugi prirodni proizvodi, međutim, mogu da zaštite naše kuće od insekata bez takvih posledica. Veliki broj eteričnih ulja odbija insekte. Takva svojstva imaju kedrovo ulje, kamfor, lavanda, nana, eukaliptus, ruzmarin…

Bubašvabe

Pepermintovo ulje, eukaliptus i ruzmarin razmazati pomoću kuglica vate na mesta kroz koja ulaze bubašvabe. Odbija ih i kora od krastavca. Oko frižidera, šporeta i kanalizacije poprskajte bornu kiselinu ili boraks. Ta sredstva ubijaju bubašvabe u roku od 4-5 dana. Još jedan narodni lek je mešavina brašna, boraksa, kakaoa i finog gipsa – od toga se naprave kuglice i ostave bubašvabama. Možete da napravite i klopke – ako zamastite unutrašnjost grlića boce i unutra stavite ustajalo pivo ili živ krompir. Bubašvabe će ući i neće moći da izađu.

Mravi

Ako vam mravi ulaze u kuću, pokušajte da im blokirate ulaz. Iscedite sok limuna ili stavite na to mesto vlažnu mlevenu kafu, biber, ljutu papriku, ugljeni prah, kore od krastavca, mleveni karanfilić, pepermint, boraks ili beli luk. Ako ulaze preko cevi, namažite ih uljem od nane. Držite na raznim mestima u kući nanu i lavandu – one će sjajno rasterati insekte.

Ako vas mrav u znak odmazde ujede, namažite to mesto mešavinom soda-bikarbone i vode.

Pčele

Saznanje koliko su pčele korisne ni najmanje ne umanjuje bol od njihove žaoke. Pčele neće napasti ako ih ne izazovete, ali ako vam se to ipak dogodi, najpre izvadite žaoku tako što ćete je sastrugati a ne izvući pincetom (ako je izvučete otrov može da se razlije).

Povlačite noktom u suprotnom pravcu od ulaza žaoke i to što pre, jer se otrov razliva u roku od dva-tri minuta. Ako na to mesto stavite malo blata, osetićete olakšanje. Ubod ose najbolje se „leči“ sirćetom ili kriškama luka koji se stavljaju na ranu. Ako se u roku od tri-četiri sata od uboda uzmu vitamin C i pantotenska kiselina dobiće se prirodni antialergijski efekti i tako će se smanjiti oticanje.

Ubod pčele može da deluje i na emocije zbog toga može da se uzme i neko prirodno sredstvo za smirenje.

Ako ste alergični na ubode pčela, odmah se javite lekaru.

Buve

Samo 20 procenata buva u kući boravi na domaćim životinjama, ostale žive svuda okolo. Hranite svog kućnog ljubimca kvascem, dovoljna je jedna kašika na svakih 25 kilograma težine i belim lukom (čen-dva), to će terati buve. Prilično je efikasno i trljanje životinje kvascem.

Ogrlicu protiv buva možete da napravite sami – ako potopite komad kože ili konopca u ulje eukaliptusa, peperminta i kedra i ostavite ga 24 časa. Postupak ćete morati da ponavljate svakih nekoliko nedelja. Možete da napravite i sprej tako što ćete u bocu za prskanje sipati vodu i nekoliko kapi spomenutih ulja.

Poprskajte svog ljubimca vodeći računa da mu ne uđe u oči ili usta. Možete da napravite i „herbalne jastuke“ za mesto na kojem on spava: napunite jastučnice mešavinom ruzmarina, trave rute, pelen, žalfije, lovora, eukaliptusa, timijana i kedra.

Muve

Držite muve van kuće pomoću raspršivača za aromaterapiju. Efikasna su ulja kedra, eukaliptusa, lavande i anisa – muva nema, a kuća vam divno miriše.

U svetu je veoma popularno sredstvo koje privlači i ubija muve napravljeno od južnoameričke biljke „quassia“. Na žalost, kod nas se još uvek ne može naći. Možete sami da napravite i lepak za muve – premažute komad hartije medom (rešenje je skupo, osim ako imate svoje košnice).

Komarci

Komarci su najomraženiji verovatno i najopasniji insekti jer prenose bolesti. Ako na telo, na mesta na kojima se osećaju otkucaji srca, stavite kedrovo ulje odbićete komarce. Možete da upotrebaite i mirišljave biljke poput artemezije, lavande ili ruzmarina. Kuvajte vrbovo lišće ili bacite pelen na otvorenu vatru – sve to može da pomogne protiv komaraca.

Ako uzimate 3-4 kapsule belog luka dnevno – komarci vas neće napadati, a i ljudi će vas izbegavati… Vitamin B1 takođe stvara miris tela koji većina buba ne voli. Vitamin B1 treba uzimati nekoliko dana pre nego što se krene u oblast gde ima puno komaraca. Komarce, kako kažu, privlače oni koji uzimaju dosta šećera, alkohola, tropskog voća i sokova. Ako vas ipak ubode, stavite na to mesto blato, oblog od hmelja, limunov sok ili jabukovo sirće. Među uljima koja mogu da se stave direktno na ubod su pepermint, žalfija, limun i ulje čajevog drveta.

Da biste se oslobodili komaraca u kući stavite u raspršivač, eukaliptus, lavandu, ruzmarin, čajevo ulje, bosiljak, karanfil i žalfiju. Možete da napravite i sprej od vode i nekoliko kapi ulja.

Moljci

Pre svega, vunene stvari moraju da budu čiste pre nego što ćete ih ostaviti za zimu. Od moljaca će ih zaštititi vrećice bilo koje kombinacije kedra, lavande, pelena, peperminta, žalfije, kleke, timijana, dubčaca, lucerke, muškatnog oraščića, cimeta i karanfilića. Divno mirišu i štite od moljaca.

Naftalin je hemikalija koja ometa disanje tako da je bolje izbegavati ga.

Krpelji

Krpelji su u poslednje vreme privukli pažnju sposobnošću da prenose opasnu Lajmovu bolest. Simptomi te bolesti su bolovi slični artritisu, jeza, osipi, paraliza lica, glavobolje, gubitak osetljivosti i srčana aritmija.

Kada se vratite iz divljine, proverite da niste pokupili krpelja. Ako su već zakačeni odmah ih uklonite ali vodite računa da im glave ne ostanu pod kožom.

Nemojte da ih čupate niti da ih hvatate za sredinu tela: dezinfikovanom pincetom uhvatite krpelja što je moguće bliže glavi i polako povucite napolje. Ako ne izađe ne vucite dalje, da ga ne biste pokidali. Ili ga naterajte da sam ispadne tako što ćete uz njega držati upaljeni mirisni štapić.

Krpelj će se otkačiti ako ga namažete uljem koje mu zapušuje pore za disanje. Ako ništa ne pomogne, prekrijte ga debelim slojem bilo kojeg šampona. Krpelj će se naći u bezizlaznoj situaciji – pore su mu zapušene, a šampon rastvara masni zaštitni sloj na njegovom telu. Jedina alternativa mu je da „pametniji popušta“, što će svaki krpelj i učiniti.
Krpelje, kao i buve, odbijaju beli luk i kvasac.

Ako ste u prirodi…

Imajte na umu da je priroda stanište insekata. Nosite čarape i obuću. Uvucite pantalone u čarape a košulju u pantalone. Izbegavajte sandale i otvorenu odeću. Ako ste praktični, nosićete dva sloja odeće. Izbegavajte cvetne dezene, plavu boju (koju komarci najviše vole), lak za kosu, parfeme i sjajni nakit, sve to privlači insekte. Boje koje ih najmanje privlače su bela, krem i svetlo zelena.

Kad kampujete odaberite mesto na visini, daleko od ustajale vode. I svakako, iskoristite zimski period da se dobro pripremite. Bar teorijski…
D.V.

Izvor:treceoko.rs

______________________________________________________________

ISTINITOST FOTOGRAFIJE…

tamoiovde-logo

(Teorija “studium i punctum” po Rolandu Barthes-u)

_____________________________________________________________________________
Svake sekunde, čak i sada, neko, negde u svetu okida dugme na svom aparatu kako bi zabeležio momenat koji se upravo odvija ispred njega ili nje.
_____________________________________________________________________________

milano1974-il-semiologo-roland-barthes-1Razlozi su beskonačni – zbog lica koje se našlo na mestu subjekta ili neponovljivog pejzaža, ili raspoloženja, ili jednostavno zbog same situacije koja se upravo odvija i koja zahteva da bude uhvaćena na delu.

Milioni turista u ovom trenutku takođe poteže za brzim kliktanjima na svojim aparatima i telefonima ne bi li sačuvala sećanje na tren da su nekada boravili ispred monumentalne građevine ili jednostavno bili deo nekog događaja.

Fotografijom beležimo ne samo sećanja na boje, trenutke i osobe, već beležimo misli, asocijacije i poeziju onog nepovratnog. Posmatrajući realnost kroz tražilo aparata, vrebamo svoj plen da bude što lepše, intimnije i autentičnije zapisan, kao da se takmičimo sa nekim drugim stvaraocima sećanja čija će iskustva biti verodostojnija i privlačnija.

Souvenir-Martin-Parr-Fotografia-y-Coleccionismo-1-800x650

Martin Parr ,Souvenir, Athens Greece, 1991

Kao da se igramo lova na plen, čiji će biti jači i ukusniji. Ono što fotografija nama reprodukuje u beskraj, desilo se samo jednom. Iako se mehanički ona ponavlja iznova, u realnosti, ta istina dogodila se u jednom potezu i neponovljiva je.

U budizmu, realnost se označava dvema rečima – sunya, što znači praznina, i tatatha što je činjenica da je nešto takvo kakvo jeste, kao kada upiremo prstom u nešto posebno i dokazujemo da je to to, da je istinito.

Fotografija pruža takav osećaj činjeničnog stanja – ona uzima trenutak iz realnosti i prenosi nam istinu onakvom kakva ona jeste ili kakvom je mi želimo videti.
_________________________________________________________________________________
U fotografskoj praksi, prema teoriji Rolanda Barthes-a postoje tri stanja – činiti, trpeti, gledati.
_________________________________________________________________________________
Prva osoba je fotograf iliti Operator, onaj koji vreba, hvata metu. Drugi smo svi mi ili Spektatori koji posmatramo fotografiju, izučavamo je po različitim arhivama, novinama, albumima, izložbama, kompjuterima i na kraju postoji meta, onaj plen koji se nalazi na samoj fotografiji, referent koji označava istinu ili onaj detalj koji se može nazvati čak i “povratkom iz mrtvih”.

U svakom slučaju, fotografiju promatramo uočavajući samo određenu stvar koja nam zapada za oko, jedno polje na istoj koje nas privlači i zbog čega određujemo da li nam se fotografija dopada ili ne.

Interesantno je da nam se neke fotografije mogu dopasti toliko jako da razmišljamo o njima danima, dok druge samo površinski skeniramo i zaboravljamo ih istog trenutka, kao da se nikada nisu ni desile. Još je interesantnije da na istu fotografiju dve različite osobe različito reaguju, što samo dalje govori o onom unutrašnjem osećaju koji se prati prilikom proučavanja nekog fotografskog rada.

U svom radu “Svetla komora”, Roland Barthes je uveo dva termina ključna za proučavanje fotografije – studium i punctum. Studium predstavlja sve što nam zapada za oko, onaj prvi ubod, prvu tačku koja nam se svidi ili nas privuče. To su razne fotografije iz novina, fotografije koje vidimo i privlači nas njihova informacija, ali ne i nešto dublje, stoga na ovakve fotografije brzo zaboravljamo.

Punctum pak potpuno pobija studium. Punktum, takođe, kao i studium označava ubod, ali i bacanje kockice. Punctum jeste slučajni ubod, to je određena tačka na fotografiji koja nas sasvim slučajno privlači i tera nas da tu fotografiju pamtimo i promišljamo za kasnije. Punctum, za razliku od studiuma ne mora biti toliko očigledan, on može biti jedna mrlja na fotografiji, skrivena, ali sasvim dovoljna i slučajna da bude razlog zbog kog ćemo voleti baš tu fotografiju.

Kako bih razjasnila značenja studiuma i punctuma, za primer sam uzela fotografiju Martina Parra iz njegove serije fotografija o turistima. Naime, ono što vidimo na Parovoj fotografiji na prvi pogled je hrpa turista koja pozira ili se sprema da ispozira za fotografiju koja će se naći u albumu sa putovanja. Parr ovde beleži imbecilnost turista, jednu apsurdnu situaciju gde će svaka osoba imati istu fotografiju sa putovanja.

Ono što privlači nas kao gledaoce ovde jeste ta čitava informacija i ponašanje ljudi na putovanju. Njihova poza i pogled, ali i neka vrsta identifikacije sa njima, jer svi smo u nekom trenu bili ti turisti koji se fotografišu ispred monumentalnih građevina.

263-54

Martin Parr, Pisa, Italy, series Small World (1987 – 1994)

Studium je dakle jedna kolektivna glupost i podsmeh upućen turistima koji zabeležavaju svaki kutak na svom putovanju, to je ono što ovu fotografiju na prvi pogled čini uzbudljivom i zanimljivom. S druge strane, na primeru Parrove fotografije punctum bi za mene bile dve šake koje se na fotografiji skoro dodiruju.

Žena koja drži toranj da ne padne i druga žena koja je nešto dalje od nje koja pridržava suprotnu stranu, ali na fotografiji izgleda kao da zapravo pridržava prvu ženu da ne padne. Punctum je dakle samo jedan detalj (u ovom slučaju to su za mene njihove šake koje se skoro dodiruju) koji privlači i objašnjava fotografiju i na neki drugi način.

On treba da predstavi skriveni detalj fotografije koje jeste ono što nas uzbuđuje na istoj i čini da je posmatramo duže i mislimo o njoj. Punctum nije za svakog isti, štaviše, neko na ovoj fotografiji ne može da pronađe punctum, jer za njega ona predstavlja samo puku informaciju ili zabelešku, ali ne i očaravanje.

Ipak, postoji još jedna stvar koju Bart navodi u svom radu, a to je „šok“ koji se može pojaviti na fotografiji i koji bi trebalo razlikovati od polja privlačnosti. Na Parrovoj fotografiji sa turistima ne postoji iznenađenje, naime, svi su vrlo svesni ovih situacija, tako da ona nema nikakav fotografski šok u sebi. Ona obelodanjuje apsurd turističkih fotografija, ali mnogo više u obliku informacije, nego u obliku šoka, jer sve su te situacije već dovoljno poznate.

077-weymouth-800x533

Martin Parr, Weymouth, England, 2000

Na kraju, osećaj koji nam određena fotografija pruža je subjektivan. Izbor fotografija koje su nam drage, koje pamtimo i držimo kraj sebe je individualan i zavisi isključivo od nas.

Bez obzira da li je fotografija koju posmatramo promenila svet ili ne, ukoliko ona nema polje koje nas najviše intrigira, ona se za nas nije ni desila. Bila je samo dokument nekog vremena ili događaja, ali ne i osećaj koji smo želeli da doživimo gledajući je. Ipak, neke priče ostaju samo nama ispričane.

Smisao onoga što smo uhvatili nije za svakoga istog kroja. Ali koliko god istine ili neistine u svim zabeleškama ima, percepcija onoga što se gleda i drži u ruci je realna.

Ono što čitaš je istina, makar samo ove sekunde, ovog trena.

1077680_1390295704527329_423755268_o-150x150

Author: Katarina Marković

Izvor: refoto.rs

_____________________________________________________________________________________

FENOMENI TELA…

tamoiovde-logo

Zašto smo simetrični?

Kao i 99 odsto životinjskog sveta, ljudi su simetrični po jednoj vertikalnoj osi. Zašto je to tako?

Izuzimajući sitnice koje nas čine lepšim, svi imamo jednake leve i desne strane. Simetrični smo po tačno jednoj vertikalnoj osi. Takav tip simetrije se zove bilateralna simetrija, i tu osobinu delimo sa svim ostalim sisarima i većinom drugih životinja. Po prihvaćenim procenama, preko 99% životinjskih vrsta je bilateralno simetrično. Ako se pitate zašto – pa, postavljate jako dobro pitanje.

images-2015-12-zasto_su_ljudi_simetricni_aps_591600086Bilateralna simetrija je, po današnjim evolucionim saznanjima, vrlo stara osobina. Ona potiče najkasnije iz kambrijuma, perioda u istoriji Zemlje koji se završio pre više od 500 milijardi godina.

Bilateralnost se, dakle, razvija zajedno sa, ili čak i pre, „kambrijumske eksplozije“, vremena naglog razvoja kompleksnih organizama. Slagalicu njene pojave je jako teško sklopiti, ali neki bitni delovi jesu poznati.

Kimbrela

Ako pratimo poznate fosilne nalaze, najstariju jedinku sa jednakom levom i desnom stranom naći ćemo na istočnom kraku superkontinenta Gondvane, na teritoriji današnje Australije, pre 555 miliona godina. Ta životinja se zove kimberela (Kimberella).

Za nosioca laskave titule najstarije poznate bilateralne životinje, kimberela nije posebno naočita. Ovalnim telom dužine 15 centimetara nalik na mekušce kojima po današnjim saznanjima pripada, u zavisnosti od podvrste, kretala se istezanjem preko morskog tla prastare Zemlje. Hranila se tako što je „pasla“ mikroorganizme sa morskog dna.

Za razliku od nje, kimberelini savremenici većinom nisu bilateralno simetrični. Neki, poput meduze, radijalno su simetrični, što znači da se kroz njih može povući više vertikalnih ravni koje bi ih delile na dva jednaka dela. Drugi su poptuno asimetrični – recimo sunđeri. Međutim, iako i meduze i sunđeri postoje i danas, njihova telesna struktura nije dominantna među današnjim životinjama. Kimberelina jeste.

Naravno, kimberela verovatno nije baš najstarija bilateralna životinja, samo najstariji otkriveni fosil. Zato biolozi ponekad pričaju o „ur-bilateralnoj životinji“, kimberelinom (i našem) teorijskom pretku i izumitelju ove telesne konfiguracije. Ur-bilateralac je očigledno uradio nešto kako treba – ali šta?

Kretanje i okretanje

Postoji konsenzus da simetričnost pomaže kretanju: ako je telo simetrično, ono omogućava lakše prevazilaženje otpora vode (sasvim je sigurno da se kretanje prvo pojavilo u moru). Međutim, ova simetričnost nije obavezno bilateralna – i meduze imaju relevantno rešenje ovog problema. Drugim rečima, za potrebe kretanja evolucija nije mnogo izbirljiva po pitanju tipa simetrije. Tu u igru ulazi jedno skorašnje istraživanje dvojice naučnika iz Budimpešte.

Oni tvrde da je bitna evolutivna prednost mogućnost brzog okretanja: ona omogućuje bolju navigaciju, lakše izbegavanje opasnosti, uspešniji lov.

Bilateralno simetrične životinje mogu brzo manipulisati ukupnim otporom vode time što okreću svoju stranu sa većom površinom u smeru kretanja. Takvim postupkom se naglo zaustavljaju i omogućuju hitro okretanje. Po ovim istraživačima, ovo predstavlja ogromnu evolutivnu prednost bilateralne i nad radijalnom simetrijom i nad asimetričnim organizmima, i može predstavljati istorijski uzrok njene današnje sveprisutnosti.

Treba imati u vidu da je ovim istraživačima relevantni ekološki okvir kambrijum. Drugim rečima, naravno da ne treba očekivati da je moguće primeniti ovaj argument na ljudsku morfologiju. Međutim, ako iole drži vodu, argument mora raditi na primeru kimberele.

Naravno, bilo kakav „dokaz“ ovakvih evolutivnih prednosti kod životinja kao što je kimberela je nemoguće ponuditi u evolucionoj biologiji. Nemamo dovoljno uvida u tadašnje ekološke okvire. Kimberela nam svojim zatezanjem i istezanjem može delovati isuviše tromo da bi joj brzo okretanje bila bitna evolutivna prednost, ali ovakve intuicije ne mogu zameniti prave evolucione argumente. Međutim, postoje takvi „pravi“ evolucioni argumenti koji dovode ovu sliku u pitanje.

Gledanje i varenje

Jedan problem sa okretanjem kao evolutivnim pokretačem bilateralne simetrije je činjenica da nije poznato da li se bilateralnost uopšte prvo pojavila kod pokretnih organizama. Skorašnja filogenetska istraživanja, u kojima se ispituju genetske strukture različitih vrsta u potrazi za zajedničkim precima, ukazuju da se bilateralnost prvi put pojavila kod organizma koji se nije kretao, već je bio „prilepljen“ za morsko dno. Danas možemo primetiti direktne naslednike ovog nepokretnog ur-bilateralca među bilateralnim žarnjacima, koji su najčešće nepokretni.

Ako je ovo istraživanje tačno, onda možda postoje bitnije prednosti bilateralne simetrije nego prilikom kretanja i okretanja. Jedna pretpostavka je da je ova simetrija omogućila razvoj digestivnog trakta, kao i prvih čulnih sistema (preteča oka). „Spoljna“ simetrija je onda samo posledica potreba unutrašnjih organa.

S obzirom na to da ne znamo skoro ništa o ur-bilateralnoj životinji, teško da se danas možemo odlučiti za jednu od ovih teorija. Međutim, prave se veliki koraci u tom pravcu. Biologija odavno ne zavisi od senzacionalnih otkrića novih fosilnih ostataka. Pažljivim istraživanjem genetskih struktura, naslednosti i odlika organizama za koje se pretpostavlja da relevantno liče na pretpostavljene bilateralne pretke može se stvoriti uverljiva slika pojave bilateralnosti. Za tako nešto biće potrebno vreme.

U međuvremenu, može nas moriti drugo pitanje: kako god da je došlo do pojave i širenja ove simetričnosti, kako je ona opstala tako dugo, i postala tako sveprisutna? Drugim rečima, čak i kada bi znali kako je do nje došlo, kako to da smo čak i mi bilateralno simetrični?

Telesni planovi i evolutivni pritisci

Evolucija se najčešće razume kao proces, ili čak sila, koja deluje na osobine jedinki i populacija. „Osobina“ ovde može značiti svašta – od telesne simetričnosti do dužine ušiju ili obima nozdrve. Neke osobine su ključne za preživljavanje jedinke, dok su druge samo posledica prirode „sklapanja“ proteina na osnovu genetskog koda. Sve one se nasleđuju i tokom nasleđivanja mutiraju. Naravno, one osobine koje su ključne za preživljavanje omogućiće (u proseku!) jedinkama koje ih poseduju da preživljavaju do perioda kada su zrele za razmnožavanje.

Razmnožavanjem dolazi do nasleđivanja i širenja te osobine, često i do tzv. fiksacije, odnosno momenta kada neka osobina postaje prisutna u svakoj jedinki određene populacije.
Pojava i razvoj osobina ograničena je na najrazličitije načine, između ostalog, drugim osobinama, kao i prisutnim evolutivnim pritiscima. Drugim rečima, razvoj osobina zavisi i od toga koje osobine je moguće razviti. Ovaj kratki prikaz evolutivnih procesa služi da ilustruje ograničavajuću prirodu osobine kao što je bilateralna simetričnost.

Bilo da je ur-bilateralac bio pokretan nalik na Kimberelu ili stacionaran nalik na neke današnje žarnjake, određeni, za sada nepoznati, evolutivni činioci favorizovali su takav tip simetrije. Međutim, jednom kada je takav tzv. telesni plan došao u stadijum fiksacije, on je prirodno počeo da diktira razvoj drugih osobina.
Čulni sistem, varenje, lokomocija, kasnije različiti nervni sistemi – svi oni zavise od simetričnosti jedinke u kojoj se razvijaju, i razvijaju se u odnosu na nju. Simetričnost nije samo osobina u fiksaciji, ona je fundamentalna.

Skorašnja istraživanja na vinskim mušicama (Drosophila), tradicionalnim laboratorijskim kunićima evolucione biologije, pokazala su da je bezmalo nemoguće uticati na njihovu simetričnost.
Ovo je važno zato što se u eksperimentalnim uslovima može uticati na svakakve osobine ovih mušica: njihov kratki životni vek i veliki broj potomaka koji ostavljaju idealni su za ispitivanje evolutivnih promena. Međutim, simetrija se pokazala neprobojnom u slučaju osobina kao što su veličina očiju, kao i način savijanja krila.

Ako se ovaj pokazatelj „prevede“ na primer kimberele, ili na hipotetičkog ur-bilateralca, to nas navodi na zaključak da se simetričnost prosto vrlo rano ustalila kao osnova telesnog plana ogromnog broja životinja. Nakon što su se desili prvi bitni evolutivni proboji u okviru bilateralne simetrije, evolucija nije imala drugde nego da deluje u okviru ovog novog strukturalnog ograničenja. Sudeći po diverzitetu životinjskog sveta na našoj planeti, ona sa time nije imala problema.

Ako se pitamo zašto smo mi, zajedno sa 99 odsto životinjskog sveta, simetrični po jednoj horizontalnoj osi, odgovor je najverovatnije zato što je bilateralna simetrija tako stara i tako fundamentalna osobina. Ako se pitamo odakle ona tu isprva, kako se razvila i proširila – na to pitanje ćemo morati da čekamo još dugo. Ako je sudeći po nedostacima u fosilnim nalazima, možda nikada nećemo biti baš sasvim sigurni.

AUTOR: Nikola Zdravković za Elementarijum
Izvor: nationalgeographic.rs/Elementarijum

_______________________________________________________________________________

KAKO JE ŽIVELA ŽENA…

tamoiovde-logo

Žena je bila direk u kuću, i ne orati se džabe da kad deca ostanu bez baštu da su pola siročetija, a ka ostanu bez maću, sasvema su siročetija.

šopi-šopkinje-Dizala se sabale, ka ispoju prviti petlovi, dok još neje s`vnulo, pa se slušala do gluvo doba. Jutram, ka se digne, prvo zavane oganj, pa sprema jedenje da ponesu mužjeti na rabotu, pa sprema na decata da doručkuju. Dok tova sprema, turila je jed`n kot`l na šporetat da se greje voda, da popari trice za svinjete.

Pa se počnu dizaju mužjeti, pa da im poljaje da se omiju, da im dade obleklo, da im natura u torbe ili jendž`ci jedenje za ruč`k. Pa ka se izdizaju decata, i njim da dade čisti i zakrpeni čorapci, da im dade da jedu, pa da đi isprati da puštaju goveda ili da idu u školu.

Pa ka đi rasprati, nosi da sipe na svinjete, da vrlji na kokošćete, pa ako se seti, uzne malko da jedne. Posle, ako nema leb, ide da odseje brašno, pa da podmladi kvas`c, da zamesi leb. Ako si imaju leb, uzne koj kvo je sturil od dreje da propere.

Dok tova raboti, misli kvo da sprema za obed ili večeru. Uzne pa olupi kompire i turi, ako je leto, uz ognjišteto, ako je prolet, jesen ili zima, turi u šerpu na šporetat da se vari.

Ako je prolet, ide u gradinu da rasadžuje ili da poljaje. Kad se vrne, ako se jeloto neje još svarilo, uzne kudelju i vreteno da povrtka ili da poprede, ili uzne iglete da poplete dok dojde vreme za zapršku. Ako je leto i ima rabota na njivu, ona uzne leb, turi ga u cedilo, jeloto nasipe u rukatku, pa i nju vrže sas trakoveti napred, a u ruće uzne igle i dok stigne na njivutu, ona plete. Ka stigne na njivutu, prostre na zemi boščutu, turi jedenjeto i obeduju.

Kad završe s obedat, ona sabere praznetinete, prevrže cediloto i zakači u drvo. Posle uzima srp, matiku ili grebulju, pa raboti dok ne počne da zaodi slnceto. Ka bude slnceto na zaod, naskube mleč, trosak i govnjar, i turi u cediloto da ponese za svinjete, i ka si pojde doma, putničći si pa raboti u ruće.

zivot-selo-pirot-zeneKad stigne doma, zavača og`njat, ide na vodu, tura vodu u kot`l za svinjete, ali predi tova, dok još neje ulezla u ižu, vrlji na svinjete travicu da ne grdu, a na kokošćete vrlji žice da pokljucaju dok si nesu legle.

Ka donese vodu, počne da tumara, da sprema nešta za večeru. Otide do kokošarnikat da vidi da li ima nekoje jajčence; otide do gradinutu te otćine nekoje perce luk, da smuti nešta za večeru.

Ka počne da se smrečava, pali lambutu i počne da tumara po sobu. Ka se priberu drcata i mužat, ona na trpezutu natura jedenjeto i oka đi da prijdu da večeraju. Ka se navečeraju, ona razdiza jedenjeto, premete trošicete, premije sudoveti i seda s ostale žene, ako đi ima, da porabote u ruće.

Sa, il če krpi na decata i mužatoga pantalone, košuljeulje, dreje, ili če prede i plete nove. Za tova vreme, decata i mužat si polegaju, a ona, dok raboti u ruće, misli kvo če jutre da raboti, kvo če gotvi za jedenje, če mesi li leb, če pere li dronjci, i nekoj zaman si legne.

Žena koja je imala malečko, svete si je teja rabote rabotila i još je trntuvala i na bebeto. I ka je nosila jedenjeto na njivu, bebeto je bilo na grbinu, lebat i s lebat napred, i pa si je u ruće rabotila, dok stigne na njivutu. Ali neje bilo tova sva rabota što je žena rabotila. Ona je bila i žena, maća, snaa, svekrva i domaćica. Prela, činila, tkala, plela, šila i krpila.

Žela, kopala, plastila seno, brala i lupila moruzu, sadila gradinu, turala turšiju; sejala, brala, topila i trljala grsnice. Varila, mesila, bučkala i sirila.

Žena je za slave spremala, gosje dočekuvala i u crkvu išla. Bila je i kumica i starosvatica, na bebe je kravaj mesila i nosila. Na čerće je darove spremala. Ona je i pojala, igrala i rovala. Kuću je čistila, odrove nameštala. Čuvala je svekra i svekrvu i saranjuvala đi. Ona je žalila svekra, svekrvu, iznosile im na grobišta, i na glas za nji rovala. Karala se sas muža, svekrvu, komšiće i deca tepala.

Ali je umejala i da miluje muža i deca. Ona je pazila ovce i goveda, ranila svinje i kokošće. Umejala je i da se premeni, đitku na uvo da zakači, muža pod ruku da ulovi i na oro da idu. Crepnje gazila i rogože plela.
I pokre tolće rabote, bila je zdrava, obrazi njoj bili crveni, a lice nasmejano.

Kad je nekoja ostapa bez domađina, rabotila je pokre žensćete rabote i mušće. Pcuval đu je muž i svekar, svekrva đu je klela i ogovarala, a neje im ni ona ostanjuvala dužna.

Za nekog imalo rabota ili nemalo, za ženu je imalo rabota preko glavu. Tova je bila žena, ali ni ona neje ugodila na svi.

Beše nekad“ – Borisav Nikolić

Izvor: srbin.info /pirkebloger

_________________________________________________________________________________________

MA KOLIKO DIVLJA I HIROVITA BILA, OČARAĆE VAS…

tamoiovde-logo

Drina, moćna reka sa hiljadu lica

Kanjon, na pojedinim mestima dubok i hiljadu metara, treći je po veličini u svetu. Silina vode ukroćena je izgradnjom brana, a najpoznatija jezera su Višegradsko, Zvorničko i Perućac

drina (5)_620x0Divlja i pitoma, brza i spora, neukrotiva i poslušna, vijugava i ravna. Drina.

Ali, ma koliko nepredvidiva i hirovita bila, jedno je izvesno – očaraće vas!

Reka sa hiljadu lica ima moć da, kako je rekao književnik Isak Samokovlija, zanosi kao živo, božanstveno biće. Začarala je i Roberta De Nira kada je 1967. putujući auto-stopom prespavao jednu noć na livadi kraj Drine, da bi nekoliko godina kasnije ćerku nazvao imenom, po mnogima, najlepše reke na Balkanu.

Gde je Drina najlepša, pitanje je koje će izazvati žučnu raspravu među njenim obožavateljima. Jedni je najviše vole tamo gde je brza, snažna i neumoljiva – u planinskim predelima gde useca kanjone i prolazi kroz klisure. Drugi više vole njeno pitomije lice, pa im je draži deo niže od Ljubovije gde se pretvara u ravničarsku reku.

Nastala spajanjem crnogorskih reka Pive i Tare na Šćepan polju, teče silovito Bosnom i Hercegovinom, kroz Foču, Goražde, Višegrad, nastavlja kroz Srbiju, da bi se smirila i kapitulirala pred Savom kod Sremske Rače. Duž celog toka od 346 kilometara smenjuju se klisure, šume i pejzaži koji oduzimaju dah. Kanjon Drine, na pojedinim mestima dubok i hiljadu metara, drugi je po veličini u Evropi i treći u svetu, posle Kolorada i Tare.

U davnoj prošlosti bila je Drina granica između Zapadnog i Istočnog rimskog carstva, u nešto bližoj prostor gde su se u Prvom svetskom ratu vodile bitke između Srbije i Austrougarske, a danas je linija razdvajanja Srbije i Bosne i Hercegovine. Znala je Drina da poplavi okolna naselja, 1896. odnela je Ljuboviju i poplavila most u Višegradu.

Njena silina zato je ukroćena izgradnjom brana, a najpoznatija jezera su Višegradsko, Zvorničko i Perućac. Ali, i dalje važi ona „ko nauči da pliva u ćudljivoj Drini, bezbedan je u vodi do kraja života“.

drina (3)Kada zaplovite kanjonom od Višegrada do Bajine Bašte, smenjivaće se nestvarni predeli krečnjačkih litica i golih stena koje kao da je vajar isklesao, sa tek ponekim borom koji štrči iz kamena. Izolovani od civilizacije, ušuškani između dve obale koje su u pojedinim delovima tako blizu da ćete imati utisak da možete da dohvatite drveće, čućete tišinu. Na poslednjoj stanici sačekaće vas najčešće fotografisan prizor na Drini – kuća na steni u sred reke, ovekovečena i fotoaparatom Nacionalne geografije.

U blizini je letnja turistička atrakcija, akumulaciono jezero Perućac. Nastalo je kad je Drina pregrađena branom dugom 460 metara i visokom 90 metara. Jezero „čuva“ planina Tara koja nestvarnu zelenu boju Drine čini još čarobnijom.

Atrakcija Perućca je i Vrelo, jedna od najkraćih reka na svetu, dugačka samo 365 metara, zbog čega je meštani zovu „godina“. Manjak u dužini, Vrelo nadomešćuje u atraktivnosti, jer u Drinu utiče stropoštavajući se sa velike visine praveći moćan i efektan vodopad.

drina (1)Nastavlja dalje Drina ka Ljuboviji, Malom Zvorniku, Banji Koviljači, Loznici, da bi se kod Sremske Rače ulila u Savu. Zahvaljujući ratvoju turizma, poslednjih godina sve je veći izbor smeštaja.

Etno selo Vrhpolje, nedaleko od Ljubovije, biser je azbukovačkog kraja u kom Drinu zovu reka života. U kućicama nalik starim brvnarama doživećete Srbiju s početka 19. veka jer se duh prošlih vremena oseća na svakom koraku, od petrolejki, do tronožaca.

U kompleksu Sunčana reka u Banji Koviljači jedno naselje nosi ime po Robertu de Niru, u znak zahvalnosti što je Drinu predstavio svetu. Nije De Niro jedini filmadžija koji se ovde zaustavio. Plaža u blizini nosi naziv Šotrina jer je poznati reditelj tu snimao pojedine scene popularnih serija „Greh njene majke“ i „Nepobedivo srce“.

Ušla je Drina i u Nobelovim priznanjem ovenčanu književnost. Najpoznatiji most, a Drina ih ima mnogo, opisao je Ivo Andrić. Ćuprija u Višegradu, zadužbina Mehmed Paše Sokolovića, izgrađena je 1571. godine kao delo Mimara Sinana, jednog od najvećih arhitekata tog doba. Nisu ga srušile prirodne nepogode, izdržao je nalete ljudskog besa, pa nema razloga da ne poverujemo Andriću da će trajati večno. Kao i moćna reka koja plovi ispod njega.

SPLAVARENjE DO OKTOBRA

drina (4)Drinska regata održava se tradicionalno u julu u Bajinoj Bašti kako bi sačuvala uspomenu na splavare koji su krajem 19. i početkom 20. veka svakodnevno savladavali talase plahovite reke. Kada je u Perućcu izgrađena hidroelektrana, najveća na Drini, splavari su morali da napuste reku, ali tradicija je ostala. Ove godine, najposećenija letnja manifestacija u zapadnoj Srbiji održava se od 15. do 19. jula.

Start revijalne regate, koja se organizuje pretposlednjeg dana, je u Perućcu, a cilj je Rogačica. Osim centralnog događaja, spuštanja plovila niz Drinu, program čine i egzibicioni skokovi sa mosta u Rači, koncerti Bijelog dugmeta, Van Goga, benda Dejana Petrovića, takmičenje u pripremanju riblje čorbe, nadmetanja mladih i pionirskih trubačkih orkestara sa područja zapadne Srbije. Inače, spuštanje čamcima aktuelno je tokom cele sezone, od aprila do oktobra.

RAJ ZA RIBOLOVCE

drina (2)Drina je dom za oko 30 vrsta riba, od kojih su najpoznatije pastrmka, som, lipljan. San svakog ribolovca je mladica, koju zovu i kraljicom Drine. Najteže ju je uhvatiti, ali strpljenje i upornost se isplate jer su neki primerci teški i do 30 kilograma.

Poslednjih godina, nažalost, mogu se „upecati“ i flaše, plastične boce, limenke, pa i poneki stari šporet. Ovi primerci ljudskog nemara kvare bistrinu Drine koja se ubraja među najčistije reke u Srbiji.

KAMELEONSKA PRIRODA
Ime je dobila po Drinosu, mitološkom paganskom božanstvu kome su prinosili i ljudske žrtve. Dugo su je u narodu zvali i Zelenika, zbog nestvarne smaragdne boje. Ima, ipak, trenutaka, posebno leti, kad Drina postaje plavičasta kao more, pa i kristalno prozirna zimi. Za kameleonske promene, tvrde upućeni, zaslužni su planktoni. Ne menja Drina samo boju, već i pravac, naročito na potezu od Višegrada do Zvornika. Otuda i izreka „ne ispravljaj krive Drine“ kao upozorenje da je reč o uzaludnom poslu.
Marija Dedić

Izvor:novosti.rs

____________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE FotoPlus


____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

LICE BLAGOSTANJA…

tamoiovde-logo

Kineski milijarder zakupio 140 hotela i nagradio svojih 6.400 radnika odmorom u Parizu!

Kineski milijarder Li Đinjuan poveo je na izlet u Francusku 6.400 svojih radnika, kako bi tamo proslavili 20-godišnjicu njegove kompanije.

Kina-Li-Djinjuan-e1431292401836-600x368Tom prilikom oni su u Nici oborili svetski rekord zahvaljujući ljudskom lancu koji su formirali, napravivši pritom „milenijumsku fotografiju“.

Šef kompanije „Tiens Group Company“ rezervisao je 140 hotela u Parizu gde su njegovi radnici imali priliku da posete Luvr i druge znamenitosti glavnog grada Francuske.

Grad Pariz je ovom prilikom zaradio 13 miliona evra.

611017_kinez-radnici-04tanjugfoto-ap_ff

Ekskurzija na Azurnoj obali

Zatim se Li Đinjuan sa svojim radnicima uputio na jug Francuske.

Na Azurnoj obali je rezervisao 4.760 soba u hotelima sa četiri i pet zvezdica u Nici i Monaku.

Pomoću 147 iznajmljena autobusa Li je skupio svoje radnike u Nici kako bi formirali najduži ljudski lanac na svetu i upisali se u Ginisovu knjigu rekorda.

611019_kinez-radnici-03tanjugfoto-ap_ff

Liovi radnici se upisali u Ginisovu knjigu rekorda

Monako, Nica i Kan bi na ovom nesvakidašnjem izletu najboljeg šefa na svetu i njegovih radnika trebalo da zarade oko 20 miliona evra.

Li Đinjuan – 24. najbogatiji čovek u Kini, na čelu je konglomerata „Tiens“, koji se bavi poslovima u oblasti biotehnologije, hotelijerstva, obrazovanja i bankarskih usluga.

Za putovanje i smeštaj svojih 6.400 radnika, od kojih 5.400 dolazi iz Kine, kineski biznismen je morao da zakupi 140 hotela i kupi 7.600 voznih karata – pravi logistički podvig.

Izvor:vestinet.rs (Blic)

__________________________________________________________________________________

LICE BEDE…

tamoiovde-logo

Portreti siromaha iz Indije pokazuju kako izgleda život u teškoj nemaštini

Fotografije siromaha iz Indije, koji žive sa samo 33 penija (ili 55 dinara) dnevno su zahvaljujući fotografu Robertu Paciju obišle svet. Među ljudima na slikama nalaze se i Indijci oba pola, i svih uzrasta, a najinteresantniji su možda indijski sveti ljudi Sadhu, koji se okupljaju u gradu Varanasi na reci Gang kako bi meditirali.

612588_indija-siromasi08-foto-profimedia-rs_ff

Prašnjavo i izborano lice govori svoju priču

Lica prekrivena borama na kojima se mešaju religiozni bol i prašina najbolje oslikavaju siromaštvo miliona Indijaca.

Indijske sveštenike obučene u prelepe turbane, sedokose žene koje mole za sitninu na ulici i druge građane na indijskim ulicama fotografisao je italijanski fotograf Roberto Paci.

On je proveo u ovoj zemlji tri nedelje kako bi napravio fotografije ljudi svih doba koji žive u predgrađima brojnih gradova, uključujući Nju Delhi, Džajsalmer, Džodpur, Udajpur, Džajpur, Agru, Varanasi i Kalkutu.

612584_indija-siromasi04-foto-profimedia-rs_ffU Indiji, prema proračunu Svetske banke, 179,6 miliona ljudi živi na granici siromaštva.

– Napravio sam ove fotografije jer sam želeo da drugi steknu uvid u to koliko su građani Indije siromašni. Mislim da su njihova lica, oči, ruke i bore dovoljno ekspresivni da to pokažu.

Njihov izgled priča priču. Oni žive jednostavnim, srećnim životom, a njihov primer trebalo bi da prati celo društvo – misli Roberto.

Na svom putovanju po Indiji on je mnogo vremena provodio u tihim predgrađima u kojima je upoznao mnoge porodice i način na koji oni žive.

612590_indija-siromasi10-foto-profimedia-rs_ff– Većina ljudi koje sam fotografisao nikada ranije nije videla foto-aparat. Jedan siromašni čovek koji je prodavao kikiriki bio je toliko ushićen kada je video fotografiju da je pozvao celu svoju porodicu da je vidi. Toliko mu se dopala da mi je ponudio kesu kikirikija, jedinu koju je imao, kao poklon – priča ovaj fotograf.

Svaku osobu je fotografisao pet puta kako bi što bolje prikazao njene odlike.

– Ljudima koje fotografišem uvek pristupam sa osmehom, što je najbolji način da neko pristane da sarađuje. Oni su uvek bili raspoloženi da mi pričaju o svom životu – što mi je bilo neverovatno – oduševljen je Roberto voljom ovih ljudi.
Daily Mail – V. T.| Foto: Profimedia.rs |

Više njegovih fotografija možete pogledati Ovde.
Izvor: blic.rs

___________________________________________________________________________________

MOĆ PREKO KREVETA…

tamoiovde-logo

Iako je zauvek napustila kraljevu postelju, madam Pompadur je ostala njegov najbliži savetnik i do pred kraj života vodila državnu politiku

madam-pompadur-3

Foto: Wikimedia.org

RENET je svoj život posvetila kralju, nedostatak seksualne odvažnosti nadoknađujući starostavnim čarima. Oduševljeno je prihvatala njegova interesovanja. Pridružila bi mu se u kartanju, iako je karte zapravo mrzela. Išla je u lov, premda joj je taj sport isisavao i ono malo snage što je imala. Uređivala je sočne, bezobrazne izveštaje koji su jednom nedeljno stizali od Lujeve špijunske mreže. Svakog dana je davala uputstva državnim ministrima. Savetovala je kralja i postala je njegov najdraži prijatelj, a ne samo ljubavnica.

Renet se takođe ubacila i u državne poslove, a to je bilo upravo ono na šta je Luj 14. upozoravao u svom memoaru. Ulagala je kraljevska sredstva kao pokroviteljka književnosti i umetnosti, o kojima je mnogo znala i za koje je imala razvijen osećaj. Bila je saosnivač vojne škole za obuku oficira, i danas čuvene fabrike porcelana u Sevru.

Posle mnogo premišljanja, Renet se 1751. odrekla seksualnih odnosa s kraljem, i to je obznanila. To odricanje je za Renet imalo dvostruku korist: umirilo je njenu religioznu savest i oslobodilo je zadatka koji naprosto nije moga dobro da obavlja.

DA bi zadržala uticaj nad Lujem, Renet je nastojala – ili se barem tako govorilo – da mu nađe bezopasne mlade žene. Savremenici su je optuživali za svodništvo i za organizovanje javne kuće u kraju Lovište u blizini palate. Tu su sasvim mlade devojke regrutovane iz siromašnih pariskih porodica, smeštane i pripremane za Lujevo erotsko zadovoljenje, često u grupama od po dve ili tri. Promet je bio veliki, verovatno i zato što su devojke koje bi se povukle primale penziju i često se udavale za imućne ljude koji su žudeli da se okoriste njihovom obukom.

Devojkama koje su rađale Lujeve potomke govoreno je da su im bebe umrle. Onda su ta deca dobijala godišnju rentu i davana na usvajanje odgovarajućim roditeljima.

madam-pompadur-2

Foto: Wikimedia.org

Dve godine pošto je osnovana Lujeva javna kuća u Lovištu, Renetina desetogodišnja ćerka Aleksandrin je umrla. Renet je skupila krhotine svog uništenog života. U narednoj deceniji zaokupila se državnim poslovima i unutrašnjom politikom dvora, uzdajući se da će njeni saveznici biti dovoljno jaki da poraze sve veći broj njenih neprijatelja, uključujući i zaštitnike drugih lepih žena za koje su se nadali da će je zameniti. Uticala je na Luja da otpušta ministre koji je nisu voleli. Preživela je krvavi rat na dvoru, a zbog novostečene čednosti osećala se tako vrlom da je podržavala crkvu u raznim vidovima borbe protiv parlamenta.

BLISKO je sarađivala sa svojim štićenikom, vojvodom od Šoazela, čiji su diplomatski poduhvati konačno doveli do sedmogodišnjeg rata u kojem su Francuska, Austrija, Rusija, Saksonija i Španija sklopile savez protiv Pruske. Rat se pokazao kao propast koja je Francusku zamalo dovela do finansijskog kraha. Sredstva iz blagajne osiromašene nacije neumereno je trošila na umetnička dela i arhitektonska zdanja. Stil koji je nametnula Francuskoj bio je genijalan da je po njoj prozvana čitava estetička epoha. Povlađivala je lenjom kralju, dok su izvan palate gnevne mase skoro umirale od gladi.

Ubrzo pošto se rat okončao Pariskim mirovnim sporazumom iz 1763. Renet je podlegla bolesti. Njen prijatelj Volter žalio je što je „preminula“ iskrena žena koja je kralja volela radi njega samog. Međutim, popularna pesmica kojom su je lukavo oblatili izražavala je viđenje većine savremenika: „Ovde počiva ona što bi dvadeset godina devica / osam godina kurva, / i deset godina svodnica.“
Piše: Elizabet Abot

Izvor:novosti.rs

Foto ilustracija: Bora*S

_______________________________________________________________________________________

U Versaju je na današnji dan, 15. aprila 1764. umrla Žan Antoanet Pompadur, markiza, ljubavnica kralja Luja XV i mecena francuskih umetnika i filozofa.

Rođena je u Parizu, 29. decembra 1721. godine.

_______________________________________________________________________________________

Najveće ljubavi: Luj XV i madam De Pompadur

Lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom, bila interesantna žena izuzetnog intelekta, a kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri

26_620x0
Luj XV, praunuk Luja XIV i sin Luja od Burgundije, četvrti kralj Francuske iz dinastije Burbon, presto je nasledio kao dete. I otac i majka umrli su mu 1712. godine kada je bio dvogodišnjak, a braća kao deca. Ostao je sasvim sam, a tron je nasledio od pradede i vladao uz pomoć rođaka Filipa, vojvode od Orleana, sve dok nije napunio 16 godina.

Kada je njegova vladavina počela bio je omiljen, pa ga je narod prozvao „ljubimac“. Međutim, njegove neuspešne reforme, opadanje privrede i raspad državnog uređenja, kao i rasipnički život sa ljubavnicama, oduzeli su mu naklonost naroda. Istoričari smatraju da je veliku ulogu u neslavnoj vladavini imao njegov učitelj, kardinal Fleri, koji je negovao izuzetno kontroverzan stil vaspitanja koji je Luja pretvorio u neodlučnu, plašljivu i pasivnu osobu. Fleri je bio njegova „desna ruka“, sebi je obezbedio učešće u vlasti kao glavni ministar i kraljev savetnik.

Kralj je imao vrlo neobične sklonosti za to vreme, nije poštovao ceremonije, bio je daleko više okrenut privatnim zadovoljstvima nego državničkim poslovima. Godine 1725. oženio se osam godina starijom Marijom Leščinskom, kćerkom bivšeg kralja Poljske, Stanislava Leščinskog, a sa brakom je došlo i pravo da priključi Lorenu Francuskoj. Luj i Marija imali su jedanaestoro dece, ali su sva umrla u detinjstvu ili u ranoj mladosti.

Loš brak, karakter, velika moć, mnogo novca i luksuz koji ga je svakodnevno okruživao Luja su izgradili u velikog egoistu, koji je utehu pronalazio u društvu kurtizana. U početku je ta reč (od francuske reči „court“ koja znači dvor) označavala dvorsku damu, pripadnicu kraljevske svite, koja je pravila društvo kraljici ili pripadnici aristokratije, ali je kasnije postala sinonim za visoko pozicioniranu prostitutku, čija je glavna uloga bila da bude ljubavnica vladara ili visokog feudalca.

Kurtizane su bile lepe, obrazovane, pametne, harizmatične, žene koje plene, sa manirima, zavodljive i vešte. Takva je bila i madam De Pompadur, najpoznatija Lujeva ljubavnica. Stručnjaci smatraju da je kraljeva sklonost prema ljubavnicama posledica njegove nesigurnosti siročeta i podsvesne želje da ga neko voli kao majka i da mu da toliko potrebnu nežnost. A madam De Pompadur je to umela. Na kralja je izuzetno uticala, imala veliku ulogu u njegovoj politici i odlukama.

26bRođena je kao Žana Antoaneta Puason, 1721. godine u Parizu u imućnoj porodici, kao ćerka Fransoaza Puasona i njegove žene Madeleine de La Mote. Međutim, neki teoretičari smatraju da je njen biološki otac bio ljubavnik njene majke, bogati trgovac Le Norman de Turnehem. Detinjstvo je provela u samostanu, što joj je omogućilo sjajno obrazovanje i lepe manire, a majka je puno uložila u njeno dalje školovanje angažujući tutore koji su je učili književnosti, muzici, umetnosti, slikanju, plesu…

Sjajno je pevala i plesala, čak je i nastupala u jednom pariskom klubu, a sve je finansirao ljubavnik njene majke koji se i brinuo o njoj kada je njen otac morao da napusti Francusku zbog dugova. Sa 20 godina udala se za rođaka svog, kako mnogi smatraju, biološkog oca i sa njim dobila dvoje dece, sina, koji je umro kao dete, i ćerku.Bila je inteligentna, lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom. Interesantan sagovornik i žena od koje je moglo mnogo toga da se čuje. Kasnije, kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri i važni ljudi iz sveta politike. Kada se udala, dobila je i imanje koje je bilo smešteno nedaleko od kraljevog terena za lov u šumi Senart.

Ovalnog lica, malih usana, elegantnog držanja i izuzetne inteligencije, smatrana je lepoticom i lako je našla put do visokog društva i francuske elite toga vremena. Posećivali su je mnogi filozofi, uključujući i Voltera, koji je bio njen veliki prijatelj. Postala je poznata i priznata u Parizu, pa je tako i kralj čuo za nju. Izuzetno širokih shvatanja, slobodoumna i neukrotiva, madam De Pompadur podsticala je mislioce i umetnike, važila za nekog ko postavlja standarde i „trendove“. Pomagala je Volteru i enciklopedistima, želela je da saznaje, njena radoznalost bila je bezgranična. Bila je izuzetno sposobna žena, od slikara najviše je volela Bušera, koji je bio i jedan od njenih štićenika.

Brzo je prerasla muža i njegove intelektualne i ljubavničke kapacitete, a 1745. godine zajednički prijatelji organizovali su njen susret sa kraljem, koji je u to vreme patio zbog smrti jedne od svojih ljubavnica. U želji da oraspolože vladara predstavili su mu lepu i pametnu ženu na jednom maskenbalu upriličenom u Versaju. Potpuno je opčinila nesigurnog kralja, koji je brzo zaboravio na smrt ljubavnice i posvetio se novoj ženi.

Savremenici pišu da su iste noći otpočeli avanturu, a ona je ubrzo ostavila muža i preselila se u palatu. Kralj ju je imenovao za markizu i sredio da se „ekspresno“ razvede, kada je pored titule dobila i nadimak pod kojim je poznata u istoriji. Zaljubljeni kralj čak je sagradio poseban stan za nju, sa tajnim stepenicama koje su vodile direktno u njegove odaje. Za lepom Parižankom potpuno je „izgubio glavu“, a ona je svakim danom bila sve svesnija uticaja koji je imala na svog ljubavnika.

26aDvorani i kler nisu je prihvatali i morala je da bude veoma lukava i sposobna kako bi održala svoj položaj. Istoričari tvrde da je uspevala sve da kontroliše i da je, iako nije imala direktan uticaj na politiku, svaka odluka zapravo bila njena, jer je odlično radila „iza kulisa“ i toliko bila moćna u odnosu na vladara da jednostavno nije mogao da joj odoli.

Kralj je trpeo osude jer se zaljubio u ženu bez aristokratskog porekla, ali nije mu bilo važno. Jedino je ona bila bitna, njena ljubav i blizina. Savremenici tvrde da je imala izuzetno dobar odnos sa kraljevom ženom Marijom. Iako je za to vreme bilo sasvim normalno i prihvatljivo da kralj ima ljubavnice, nijedna nije bila u dobrim odnosima sa kraljicom. Ali, madam De Pompadur je smatrala da će na taj način smanjiti grižu savesti koju Luj eventualno oseća i tako ga još više približiti sebi.

Koliko je bila uticajna govori i činjenica da se 1755. godine austrijski diplomata Venzel Anton Kaunic njoj obratio da interveniše u pregovorima koji su doveli do Versajskog ugovora. Tako su se Austrija i Francuska ponovo ujedinile kao saveznici, što je uticalo i na Sedmogodišnji rat, u kojem su se Austrija, Francuska i Rusija borile protiv Prusije i Engleske. Francuska je iz rata izašla teritorijalno smanjena, gotovo potpuno finansijski uništena i potisnuta kao kolonijalna sila, za šta su savremenici najviše krivili upravo madam De Pompadur.

Istoričari tvrde da je umela da unese radost u inače melanholičan i tužan kraljev život. Pratila ga je u lovu, pokazivala da je važan, igrala sa njim karte, udovoljavala mu na najrazličitije načine. Kada god bi izubio bitku, ona je organizovala lov u kojem bi trijumfovao, kako se ne bi loše osećao. Potpirivala je njegovu strast za gastronomijom, pokazala mu kako hrana utiče na libido i seksualnost.

Stalno mu je organizovala male, intimne zabave, za uski krug odabranih zvanica, na kojima su se gostili, orgijali, pili dobro vino i jeli najbolju hranu tog vremena. Umela je da izbalansira sve, da ga umiri kada je besan, da ga oraspoloži kada je tužan. U svojim memoarima jedan od Lujevih vojvoda zapisao je da je umela na njega i da podvikne, a on bi kao dete poslušao, i samo promrmljao: „Dobro, pođimo onda u postelju.“

Narod je nije voleo, na njenom grobu spevan je epitaf da tu leži „žena koja je 15 godina bila devica, 20 razvratnica i 7 svodnica“.
Ali, njoj to nije bilo posebno važno. Uživala je u hrani, seksu, ljubavi, ali i u umetničkim delima i modi. Zapošljavala je trgovce koji su pravili kineske vaze od srebra sa rokoko ornamentima, bila je pokroviteljka vajarima, slikarima, volela je luksuz i trenutna zadovoljstva. Izvori navode da je stalno pila šampanjac i govorila da je to „jedino vino posle kojeg žena ostaje lepa“. Ima onih koji smatraju da je čaša za šampanjac prvobitno bila oblikovana prema njenoj dojci.

Ostavila je trag gde god se pojavila, a neki izvori navode da je na nju kralj potrošio novca koji bi se danas brojao milijardama, što je, između ostalog, doprinelo i opštoj krizi francuske monarhije. Zanimljivo je da je bila kraljeva ljubavnica samo pet godina. Francuski biskup nije mogao da je podnese, želeo je da se madam spali na lomači, ali kraljeva ljubav bila je jača. Imala je dva spontana pobačaja, nije uspela Luju da rodi dete.

Izvori navode da je između 1746. i 1749. godine sama tražila da kralju dovedu mlađe ljubavnice koje bi je zamenile. Posle Luja imala je druge muškarce, između ostalog i čuvenog zavodnika Kazanovu. Iako su lepa markiza i kralj bili ljubavnici samo do 1750. godine, ostali su doživotni prijatelji, ona je bila njegova poverenica i savetnica, i živela je na dvoru punih 20 godina, sve do smrti 1764. godine.
Umrla je mlada, u 42. godini, od tuberkuloze. Dok je ispraćao iz Versaja kovčeg svoje ljubavnice, padala je kiša i kralj je plakao. Jedino što je uspeo da kaže bilo je da žali što „markiza neće imati dobro vreme za poslednje putovanje“.

Posle smrti madam De Pompadur Luj je imao ideje kako da finansijski oporavi državu, predlagao je i razne reforme, ali je pao u duboku depresiju i napustio sve planove. Umro je deset godina posle svoje ljubavnice, 1774. godine, od velikih boginja. Od njegove dece sa zakonitom ženom nijedno nije doživelo da preuzme presto, pa ga je nasledio unuk, Luj XVI.

PORCELAN I ROKOKO…

26cBila je dama od ukusa, tvrde savremenici, volela je svetle boje i malo i sitno pokućstvo ukrašeno u cvetnom rokoko stilu, koji se danas često naziva i „Pompadur stil“. Podsticala je dekorativne umetnosti, pa tako i fabriku porcelana koja je u to vreme bila čuvena po svojim proizvodima.

Veliki dokaz kraljeve ljubavi je i specijalno napravljena šoljica, koja je imala tacnu sa produbljenim dnom i bila je oslikana slikama njenog najdražeg slikara, Bušera.

Naime, pred kraj života madam je imala jake simptome bolesti, među kojima su bile i drhtave ruke i više nije mogla da ide na zabave i prijeme, nije želela da je neko vidi takvu.

Zbog toga je kralj naredio da se za nju napravi posebna šoljica, kako bi mogla da uživa kao da je na dvorskom prijemu. Želeo je da joj olakša poslednje dane, da se oseća voljena i važna.

Posle smrti madam De Pompadur, njen veliki prijatelj Volter je napisao: „Vrlo sam tužan zbog smrti madam De Pompadur. Ja sam joj bio zahvalan i tugujem. Čini mi se potpuno apsurdno da starica iz doba ’antike’, koja jedva hoda, i dalje živi, dok prekrasna žena mora umreti tako mlada.“
J. Jovanović

Izvor:novosti.rs

_______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

PRAZNE PRIČE…

tamoiovde-logoJednu od prepreka koje smetaju da se nauči umeće postojanja čini i prepuštanje praznim, trivijalnim razgovorima. Šta to znači trivijalno? Doslovno – opštepristupačno (od latinskog tri-via = tačka gdje se susreću tri puta); obično označava plitkoću, izlizanost, nedostatak sposobnosti ili moralnih kvaliteta.

6ef598b10d1539793d4ace8d8b7b613f_xlTrivijalno bi se takođe moglo odrediti kao stav koji se dotiče samo površine pojava, a ne uzroka, niti dubljih slojeva; stav koji ne pravi razliku između onog što je suštinsko i onog što nije, ili koji se odlikuje sklonošću da obrne ovo dvoje.

Uz to još možemo dodati da trivijalnost proizlazi iz učmalosti, ravnodušnosti, obamrlosti, ili iz vođenja brige o nečemu što nikako nije povezano sa središnjim čovekovim zadatkom: da bude u potpunosti rođen. (…)

Koliko se milijardi razgovora ovih poslednjih godina vodilo o inflaciji, Vijetnamu, Bliskom istoku, Votergejtu, izborima i tako dalje, i koliko su retko ti razgovori zalazili malo dublje od onog očiglednog – strogo pristrasnog stanovišta – da bi zašli u korene i uzroke pojava o kojima se raspravljalo. Prosto da poverujete kako su većini ljudi ratovi, zločini, skandali, pa čak i bolest nužni da bi imali o čemu da razgovaraju, odnosno razlog da međusobno komuniciraju, pa makar i u ravni trivijalnosti.

Ali zaista, kad su ljudska bića pretvorena u potrošnu robu, kakvi njihovi razgovori i mogu biti nego trivijalni? Kad bi roba u samoposluzi mogla govoriti, zar ne bi pričala o kupcima, o trgovačkom osoblju, o sopstvenim nadama da će biti prodata po visokoj ceni i razočarenju kad postane jasno da se uopšte neće prodati?
Možda najpraznije priče potiču iz potrebe da se priča o sebi; otuda i beskrajne teme o bolesti i zdravlju, deci, putovanjima, uspesima, ko je šta radio, i o bezbrojnim pojedinostima svakidašnjice za koje se čini da su važne. Kako čovek ne može sve vreme da govori o sebi a da ne postane dosadan, mora dakle da razmenjuje tu povlasticu s drugima tako što će biti spreman da sluša druge dok pričaju o sebi.

Prisni društveni susreti između pojedinaca (a često i susreti udruženja i grupa svih vrsta) zapravo su male tržnice gde svako razmenjuje sopstvenu potrebu da priča o sebi i želju da ga saslušaju s potrebom drugih koji tragaju za istom mogućnošću. Većina ljudi poštuje ovaj aranžman razmene; oni koji ga ne poštuju, nego bi hteli više da pričaju o sebi nego što su spremni da slušaju, „varaju“ te su dakle prezreni i moraju da pronađu podređenije društvo gde će ih trpeti.

Ljudsku potrebu da se govori o sebi, i da pri tom drugi slušaju, gotovo je nemoguće preceniti. Da ta potreba postoji samo u vrlo narcističnim ljudima, punim sebe, bila bi lako razumljiva, međutim ona postoji u svakoj prosečnoj osobi, iz razloga svojstvenih našoj kulturi.

Savremeni čovek je čovek mase, visoko „socijalizovan“, ali vrlo usamljen.

Dejvid Risman je upečatljivo iskazao ovaj fenomen naslovom svoje knjige iz 1961 – Usamljena gomila. Savremeni čovek je otuđen od drugih i suočen s nedoumicom: plaši se bliskog dodira s drugima, a podjednako se boji i da bude sam i da nema dodira s drugima.

Uloga trivijalnog razgovora upravo je u tome da odgovori na pitanje: „Kako da ostanem sam a da ne budem usamljen?“

pause-and-playPričanje postaje zavisnost. „Dok pričam, znam da postojim; da sam neko, da imam prošlost, posao, porodicu. Pričajući o svemu tome, ja potvrđujem sebe. Međutim, potreban mi je neko da me sluša; ako bih pričao samom sebi, poludeo bih.“ Slušalac stvara iluziju dijaloga, dok se tu zapravo odvija monolog.

Loše društvo, s druge strane, nije samo društvo naprosto trivijalnih ljudi, nego zlih, sadista, destruktivnih, prema životu neprijateljski nastrojenih ljudi. Ali zašto je, moglo bi se postaviti pitanje, društvo loših ljudi opasno po nekoga ako oni ne pokušavaju da ga ovako ili onako povrede?

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje neophodno je uvideti jedan zakon u odnosima među ljudima: Ne postoji kontakt između dva ljudska bića koji nema obostranog uticaja. Nema tog susreta između dvoje ljudi, nema tog razgovora među njima, izuzev možda nekog najusputnijeg, posle koga će ijedno od njih ostati neizmenjeno – makar ta promena bila i tako majušna da ostaje neprimetna osim ako su ti susreti dovoljno česti da stvore zbirno dejstvo.

Čak i neki usputan susret može imati znatnog uticaja. Postoji li ijedan čovek koga se nikad u životu nije dotaklo umilno lice nekog koga je video samo na minut a da pri tom uopšte nisu ni reč razmenili? U kome nikada neko istinski zlo lice nije izazvalo užas, čak i ako mu se pokazalo samo na časak? Mnogi će se prisetiti takvih lica, i kako je dejstvo koje su ostavila na njih potrajalo godinama, ili za čitav život.

Ko nije doživeo da posle izvesnog vremena provedenog u nečijem društvu oseća kako je živnuo, razvedrio se, kako mu se raspoloženje popravilo, pa čak u nekim slučajevima i kako je stekao novu hrabrost, nove uvide, mada se sadržaj razgovora nije ticao ove promene; i obrnuto, mnogi su iskusili, pošto su proboravili uz izvesne druge ljude, kako ih je obuzela potištenost, umor, beznađe, a ipak u razgovoru nisu mogli da pronađu nikakav sadržaj koji bi bio odgovoran za ovakvu reakciju.

Ne govorim ovde o uticaju onoga u koga je neko zaljubljen, koga obožava, od koga strahuje i tako dalje; očigledno je da ti ljudi mogu snažno uticati onim što kažu i onim kako se ponašaju prema onome ko je njima opčinjen. Govorim o uticaju nekih ljudi na one koji ničim posebno nisu povezani s njima.

Sva ova razmatranja vode ka zaključku da je zlo i trivijalno društvo poželjno potpuno izbjegavati, izuzev ako je neko u stanju da u potpunosti ostane pri svome i tako dovede onog drugog do sumnje u svoju poziciju.
Ukoliko neko već ne može da izbegne loše društvo, onda ne bi trebalo da bude obmanut: trebalo bi da vidi neiskrenost iza maske prijateljstva, destruktivnost iza maske nečijih večitih žalopojki o tome kako je nesrećan, narcizam iza šarma; takođe ne bi smeo da se ponaša kao da je naseo na varljivu spoljašnost – inače će i sam biti primoran na određenu neiskrenost. Čovek ne bi trebalo da govori lošim ljudima o onome što vidi, ali ne bi smeo ni da pokušava da ih ubedi kako je slep.

Veliki jevrejski filozof iz dvanaestog veka Mojsije Majmonid izneo je, uviđajući posledice lošeg društva, jedan drastičan predlog: „Ako živiš u zemlji čiji su stanovnici zli, izbegavaj ih. Pokušaju li da te primoraju da se s njima družiš, napusti tu zemlju, čak i ako to znači da ćeš morati otići u pustinju.“

Ako drugi ne razumeju naše ponašanje – pa šta? Njihov zahtev da radimo samo ono što je njima razumljivo zapravo je jedan pokušaj diktata. Ako je to što radimo u njihovim očima „asocijalno“ ili „iracionalno“, pa neka je. Njima je uglavnom odbojna naša sloboda i hrabrost da budemo ono što jesmo. Nikome ne dugujemo ni objašnjenje ni polaganje računa sve dok ga svojim postupcima ne povređujemo ili narušavamo njegova prava.

Koliko je samo života upropašteno zbog ove potrebe da se „objasni“, što obično podrazumeva da objašnjenje treba da bude „shvaćeno“, to jest „odobreno“. Neka vaša dela budu procenjivana, a prema delima i vaše stvarne namere, ali znajte da slobodan čovek objašnjenje duguje jedino sebi – svom razumu i savesti – i onim malobrojnima koji su mu potvrdili svoje pravo na objašnjenje.

Iz knjige Ericha Fromma Umeće življenja (The Art of Being),
Mono i Manjana, Beograd, 2008.

Izvor:kljucnekosti

_______________________________________________________________________________

SVAKO LJUDSKO LICE JEDINSTVENO…

tamoiovde-logoKao što ne postoje dva ista otiska prsta, tako ne postoje ni dva identična lica, tvrde američki stručnjaci. Glavni „krivac“ što smo svi različiti – evolucija!

Lice,-foto-2Kada bi svi izgledali isto, svet bi bio prilično dosadan. Na sreću, svako ljudsko lice ima svoje jedinstvene crte, a za to možemo da zahvalimo evoluciji, prenosi Tanjug.

Prema rezultatima nove američke studije, evolucija je podarila čoveku posebne crte lice, jer je za ljude važno da mogu da prepoznaju druge i da budu prepoznati.

„Da svi izgledaju više-manje isto nastao bi opšti haos“, istakao je koautor studije dr Majkl Šihen sa Univerziteta Kalifornije.

„Bilo bi zaista teško razlikovati članove porodice, kolege s posla, prijatelje i komšije od potpunih stranaca. Naravno, bili bismo u stanju da shvatimo ko je ko nakon kraćeg razgovora, ali kako bi to bilo naporno!“, objasnio je dr Šihen.
Tokom istraživanja, Šihen i njegove kolege su proučili podatke telesnih pregleda belih i crnih muškaraca i žena u vojsci iz 1988. godine.

Naučnici su se posebno pozabavili razlikama u crtama lica, poput razmaka zenica i širine nosa, i zaključili da oni variraju daleko više od razlika zapaženih na drugim delovima tela, kao što je, na primer, dužina ruku.

Najviše varijacija zabeleženo je u tzv. „trouglu“ koji čine oči, nos i usta.

Ustanovljeno je, takođe, da se svaka crta lica razlikuje nezavisno od drugih. Naime, ne postoji nikakva veza između razmaka očiju, na primer, i širine nosa.

Lica,-foto-1
Rezultati studije sugerišu da su varijacije u izgledu lica proizvod prirodne selekcije.
Istraživači su analizarali i varijacije u genomima više od 1.000 ljudi širom sveta. Posebno su proučili genetske oblasti u vezi sa oblikom lica i otkrili da postoji više varijacija unutar tih oblasti u poređenju sa genima koji određuju druge karakteristike, poput visine.

Različitosti važne i u životinjskom svetu

Nisu samo ljudi razvili distinktivna obeležja, koje naučnici nazivaju identitetskim signalima, kako bi se razlikovali u masi. I druge životinje se, poput osa, međusobno razlikuju po licu, dok se druge pri raspoznavanju oslanjaju na specifični zov, miris, šare, itd.
Identitetski signali pomažu životinjama da odbrane svoju teritoriju i ispolje dominaciju, objašnjavaju istraživači.
Takođe, kao i ljudima, oni pomažu životinjama da shvate kome treba da poklone pažnju, da pomognu, koga da nagrade, a koga da kazne.

„Prirodna selekcija ima tendenciju da briše genetske varijacije osobina od kojih zavisi opstanak“, naveo je drugi autor studije dr Majkl Nahman, genetičar i profesor integrativne biologije sa Univerziteta Kalifornije.
„A ovde se dešava upravo suprotno – selekcija održava raznolikost. Sve se to poklapa sa idejom da je prirodna selekcija podstakla različitost radi lakšeg prepoznavanja“, objasnio Nahman.

Zašto su ljudi skloniji da koriste lica umesto druge delove tela u međusobnom prepoznavanju? Pre svega, zato što su evoluirali od primata koji su više koristili vid, a manje miris od ostalih sisara.

Naučnici polaze od hipoteze da zagledanje u lice umesto u drugi deo tela kako bi se odredio identitet omogućava primatima da vide gde druga životinja usmerava progled i prate pokrete čeljusti kako bi znali da li će pokušati da ih ugrize.
„Naravno da ljude prepoznajemo i po drugim osobinama – njihovoj visini, stasu. Međutim, smatramo da je lice dominantan način da se ljudi identifikuju“, zaključio je dr Šihen, čija je studija objavljena u časopisu Nature Communication.
Izvor:rts.rs

_______________________________________________________________________________________________

EMOCIONALNA UCENA…

TAMOiOVDE-logoŠta je emocionalna ucena

Emocionalna ucena je vrlo snažan oblik manipulacije koji se ispoljava kroz direktne ili indirektne pretnje koje nam upućuju bliski ljudi.

Lonely-girlOve pretnje svode se na jednu osnovnu koja se izražava na različite načine. Ako se ne budeš ponašao kako ja želim, bićeš kažnjen.
Osobe koje nas emocionalno ucenjuju svesne su koliko je nama važan odnos sa njima, takođe su dobro upoznate sa našim slabostima, a obično znaju i neke naše tajne.

Ovim ljudima je takođe i stalo do nas, ali bez obzira na to, u trenutku kada se uplaše da nešto neće biti kako su one zamislile, koriste sva raspoloživa sredstva i počinju da nam prete kako bismo se prilagodili njihovim željama.

Zbog ovih ljudi mi počinjemo da razmišljamo: „Evo opet sam izgubila(o). Uvek se predam. Nisam rekla(o) ono što stvarno osećam. Zašto ne mogu reći šta mislim? Kako to da se ne zauzimam za sebe?

„U takvim situacijama osećamo frustraciju i ozlojeđenost, jer smo odustali od nečega što želimo, da bismo zadovoljili nekog drugog, ali obično ne vidimo drugo rešenje. Manipulatori znaju kako da nas uteše, tako što nam pružaju pažnju kada dobiju ono što žele, ali uvek prete da bi bilo po njihovom. Kada im se suprotstavimo, oni nas kažnjavaju osećanjem krivice i izazvanim samoprekorom.
Kada stvari posmatramo sa strane, možemo da se zapitamo, kako se to pametni i sposobni ljudi uopšte nađu u situaciji da su toliko zbunjeni i nemoćni u odnosu s nekom određenom osobom koja ih bukvalno ‘vrti oko malog prsta’.
To može biti naš partner, roditelj, brat ili sestra, prijatelj …

Kako to da ovi ljudi ne shvataju ponašanje koje je drugima toliko očigledno?
Autorke knjige „Emocionalna ucena“ Susan Forvard i Donna Frazier, smatraju da je osnovni razlog taj što manipulatori oko nas stvaraju neku vrstu magle, koja se sastoji od straha, osećanja krivice i obaveza. Na ovaj način oni su sigurni da ćemo popustiti njihovim željama, jer ćemo u suprotnom imati vrlo snažno osećanje krivice.

Evo nekoliko pitanja koja vam mogu pomoći u otkrivanju jeste li u odnosu s ucenjivačem:
Rade li ljudi koji su vam važni u životu sledeće stvari:
• Prete da će vam zagorčati život ako ne postupate po njihovom?
• Stalno prete da će okončati odnos s vama ako ne bude onako kako oni kažu?
• Nagoveštavaju da će zanemariti ili povrediti sebe ili postati depresivni ako ne postupate kako oni žele?
• Uvek žele više, nezavisno od toga koliko dajete?
• Podrazumevaju da ćete im popustiti?
• Redovno zanemaruju ili omalovažavaju vaša osećanja i želje?
• Obećavaju vam kule i gradove, a onda ta obećanja retko ispune?
• Uporno govore da ste sebični, loši, gramzivi, bezosećajni ili nemarni kada im ne popustite?
• obasipaju vas pohvalama kada im popustite, a u suprotnom ih uskraćuju.
• Koriste novac da bi bilo po njihovom.?

Za emocionalnu ucenu je potrebno dvoje

Najvažniji korak koji treba preduzeti kako bismo okončali emocionalnu ucenu jeste da sami sebi razjasnimo šta se u stvari dešava. Ovo nije lako, zato što ucenjivač, stalno ubacuje nove slojeve magle u naš odnos i komunikaciju. Čak i kada smo svesni svojih emocija, raspoloženja i motiva, kada smo suočeni sa maglom, naša sposobnost za procenu postaje slabija.
Ucenjivači uvek prikrivaju pritisak koji vrše na nas, a takođe postoji ogromna razlika između onoga što oni rade i bezazlenog, ponekad i ljupkog ili šarmantnog načina na koji to rade. To nas čini zbunjenima, dezorijentisanima i ogorčenima.
Ključno je, međutim, da shvatimo da bez naše pomoći od ucene nema ništa!
Dakle, za ucenu je potrebno dvoje, jer je u pitanju transakcija. Kako bismo promenili odnos s ucenjivačem, ključno je otkriti kako mi sami doprinosimo tom odnosu. Ništa se neće promeniti dok mi ne promenimo svoje ponašanje.
Sama spoznaja šta se događa ne može učiniti ništa. Shvatanje zašto nešto radimo, uopšte nas neće sprečiti da nastavimo to da radimo. A emocionalna ucena značajno narušava naše samopouzdanje i samopoštovanje.

Karakteristike emocionalne ucene

Zahtev – nekada ucenjivači ne verbalizuju svoje želje jasno, nego ih moramo sami otkriti. Oni često inidrektno govore što žele – dureći se na pr. u određenim situacijama, a onda nam dozvole da iz njih izvučemo neki predlog.

Otpor – osećamo otpor u odnosu na zahtev koji nam upućuje ucenjivač.

Pritisak – neki ucenjivači pojačavaju pritisak tako što postojano insistiraju na nekom razlogu zbog kojeg je njihov predlog najbolji mogući, dok drugi to rade na prikriven način, lepim rečima.

Pretnje – obaveštavanje da nećemo proći bez posledica ako ne damo ucenjivaču ono što želi. Ucjenjivači mogu pretiti da će nas povrediti ili unesrećiti. Mogu nam govoriti koliko pate zbog nas. Oni nas znaju da muče i obećavaju nam više pažnje i ljubavi ako bude po njihovom.

Popuštanje – koliko god odolevali emocionalnoj uceni, na kraju popuštamo i činimo ono što naš ucenjivač želi od početka, bez obzira koliko se loše zbog toga osećamo sami sa sobom.

Ponavljanje – ova pobeda dovodi do mirnog perioda i na neko vreme pritisak popušta. Međutim, ucenjivač je našao siguran način da dobije ono što želi tako što će vršiti pritisak na vas i opteretiti vas strahom ili osećanjem krivice. Tako je postavljena osnova za obrazac zahtevanja, pritisaka i kapitulacije.

Na kraju, da spomenemo i šta nije emocionalno ucenjivanje.

Svi imamo pravo drugima reći da je neko njihovo ponašanje za nas neprihvatljivo.

Ako nam se neko suprotstavi na fer način, ma koliko da koristi snažne reči, ako nema pretnji i pritisaka, ne radi se o uceni.
Zdravo postavljanje granica nema veze sa prisilom, pritiskom ili negativnim karakterizacijom drugoga. Ljudi koji istinski žele da razreše sukob s nama pričaće otvoreno o sukobu, želeće da saznaju koja su naša osećanja i brige, prihvatiće odgovornost za svoje ponašanje u sukobu i težiće da saznaju zašto se opiremo onome što oni žele.
S druge strane, ako neko samo želi da ostvariti svoje ciljeve, on će nas pokušati da kontroliše uz ignorisanje naših protesta, inistiraće na tome da su njegovi motivi bolji od naših i izbegavaće odgovornost za zajedničke probleme.
Izvor:atma.hr

_____________________________________________________________________________________________

Kako se suprotstaviti emocionalnoj uceni

Kao nastavak teksta „Šta je emocionalna ucena?“, prenosimo vam načine kako da joj se suprotstavite.

girlUcenjivači u našem životu imaju vrlo važno mesto i zato nam je često teško da ih prepoznamo kao ucenjivače.

Prepoznavanje je međutim neophodno, ako želimo da odnos postavimo na zdrave osnove. Iako nama ponašanje ljudi koji nas ucjenjuju može izgledati kao vrlo svesno osmišljeno, ono je najčešće dobrim delom nesvesno i zasniva se na informacijama o našim strahovima koje smo im sami pružili.

Oni jednostavno primećuju da mi bežimo od nečega što nas čini nervoznim. Bliski odnosi s ljudima iz nas izvlače naše najdublje strahove, jer smo tada najranjiviji. Strah dovodi do toga da razmišljamo vrlo isključivo, a često i katastrofično. Sve dok ne odlučimo da se suočimo sa svojim strahovima, mi će mo biti u opasnosti od emocionalne ucene.

Druga neprijatna emocija koju koriste ucenjivači je osećaj krivice.
Oni nas podstiču da preuzmemo opštu odgovornost za njihovu nesreću i samosažaljenje i stalno nam stvaraju osećaj krivice. Učinak je vrlo snažan, jer svi mi o sebi mislimo kao o dobrim osobama, koje vole druge i koje su vredne pažnje. Osećamo odgovornost za njihove muke i verujemo im kada nam govore da ih mučimo time što ne udovoljavamo njihovim željama.
Emocionalni ucenjivači takođe koriste spinovanje, stavljajući nam različite negativne etikete, govoreći nam da smo loši i bezosećajni, da smo ih razočarali ili povredili i slično. Ponekad nas okrivljuju da smo nesposobni u održavanju emotivnog odnosa ili prijateljstva samo zato što im se suprotstavljamo.
Emocionalna ucena uvek zvuči kao da je povezana s nama, ali to nije tako, barem većim delom. Ona, naime potiče od ucenjivača koji njome pokušava da pronađe sigurnost u sebe.Veći deo optužbi zbog kojih se osećamo loše, zasniva se na njihovom strahu i teskobi.
Emocionalna ucena ima više veze s prošlošću nego sa sadašnjošću i tiče se zadovoljavanja potreba onoga ko ucjenjuje.
Kada prepoznamo da smo u odnosu s ucjenjivačem i odlučimo da mu se suprotstavimo, vrlo je korisno da sa sobom napravimo ugovor. Ugovor nam pomaže da definišemo svoje ciljeve i predstavlja jaku poruku nama samima da smo spremni za promenu. Potrebno je takođe sebi ponavljati: „Izdržaću.“

Ova je reč vrlo efikasna jer se suprotstavlja uverenju koje nas navodi da pristanemo na zahteve ucenjivača, a to je da ne možemo izdržati pritisak: „Ne mogu podneti kad plače, ne mogu podneti da povredim njegove osećaje, ne mogu podneti krivicu, ne mogu podneti njegovu ljutnju … „

Sledeće što treba uraditi je jednostavno zaustaviti se. To znači da nećemo odmah doneti odluke. Koliko god da nam je u početku ovo čudno, važno je da istrajemo. Dakle, ključno je da sebi pružimo dovoljno vremena za razmišljanje, ali udaljeni od pritisaka.
Zato je potrebno naučiti ponavljati sledeće fraze:
• Trenutno nemam odgovor na tvoje pitanje. Treba mi malo vremena da razmislim.
• To je suviše ozbiljno da bih ti odgovorila(o) brzo. Daj da malo razmislim.
• Nisam sigurna(an) kako se osećam u vezi sa tvojim zahtevom. Daj da o tome popričamo kasnije.
Na ovaj način „kupujemo“ vreme iako će ucenjivač insistirati da odluku donesemo što pre.

Bez obzira na njegove zahteve, budite uporni i sebi ponavljajte: „izdržati ću“. Na ovaj način sebi dajemo šansu da osvestimo i doživimo vlastite misli, osećanja i želje. Ako i pored korišćenja ovih fraza osećamo pritisak prilikom odluke, možemo da se fizički udaljimo od ucenjivača. Fizičko udaljavanje od ucenjivača, pruža nam mogućnost emotivne distance.
Na kraju, kada se jednom udaljimo od drame koju stvara ucenjivač, nalazimo se u poziciji da skupljamo informacije koje će nam pomoći da odlučimo kako ćemo reagovati. Sada je dobar trenutak za posmatranje sebe i drugoga. Razmislite o zahtevu ucenjivača, ali to uradite sa neutralne pozicije. Dakle, neka vam pažnja ne bude usmerena na vaše osećaje.
Upitajte se – Šta želi ova osoba? Kako je taj zahtev izrekla, s ljubavlju, pretnjom …? Šta je uradila ako se nismo odmah složili?
Nakon toga se zapitajte šta ste vi mislili u toj situaciji i zapišite sve što vam padne na pamet, ali posebnu pažnju obratite na misli koje se ponavljaju. Ovo su neka od uobičajenih uverenja:
• Dobri ljudi, puni ljubavi trebaju usrećiti drugoga.
• Ako volim nekoga, odgovoran sam za njegovu sreću.
• U redu je da dajem puno više nego što dobijam.
• Nikada ga ne pobedim.
• Ako radim ono što stvarno hoću druga osoba će me smatrati sebičnom.

Sada se zapitajte kako se osećate pa onda napišite sve osećaje kojih ste svesni. Dok pregledate listu, pokušajte da odredite mesto u telu gde ste osetili neki osećaj, jer nam tela ponekad govore direktnije. Ovo je važno kako bismo utvrdili koje su naše reakcije na ucenjivačeve reči ili ponašanje. Sada sastavite listu ucenjivačevih ponašanja na koja ste posebno osetljivi, npr: vika, lupanje vratima, plač, uzdasi, ljutiti izraz lica, durljivost …
Na kraju, kada smo sebi dali vremena da razmislimo, možemo doneti svesnu, slobodnu odluku o svojim reakcijama, umesto da se gotovo refleksno pokoravamo željama drugoga.
Zahtevi ucenjivača obično spadaju u jednu od sledećih kategorija:
• Zahtev nije naročito važan.
• Zahtev se bavi važnim problemima i u pitanju je vaš integritet.
• Zahtev podrazumeva neko važno životno pitanje.

Možete odlučiti da se svesno pokorite zahtevu, pristanete na zahtev uz neke uslove, kao i da ne odlučite odmah. Kada donesete odluku, vrlo je važan način na koji ćete je saopštiti.

Najbolje je da na napade i etiketiranja od strane ucenjivača ne reagujete istom merom, već da kažete nešto ovako: Žao mi je što si uzbuđen(a) … Mogu razumijeti zašto tako to doživljavaš … Stvarno? Zanimljivo …. Popričajmo kasnije … Apsolutno si u pravu (čak i kada to ne mislite). Nikako se ne branite, niti objašnjavajte svoju odluku. Ponekad, može pomoći promena načina na koji razgovaramo, čak i poziv u pomoć, na primer: Možeš li mi pomoći da shvatim zašto ti je to toliko važno … Možeš li molim te da predloži nešto što će nam pomoći da rešimo problem … Pomozi mi da shvatim zašto si toliko ljut … Pitam se šta bi bilo ako bi …. Pitam se možeš li mi pomoći da vidim ….
Humor je odličan način da drugoj osobi ukažemo kako nam izgleda njeno ponašanje, naročito ako je u pitanju odnos koji je u svojoj osnovi dobar.

Na kraju potrebno je znati da promenu ne možete sprovestie odmah, u pitanju je proces.
Tokom tog procesa, ove veštine vam mogu koristiti, ali nećete uspeti svaki put. Svima se događa da ponekad oklevaju, uplaše se ili jednostavno promaše. Važno je da nastavite da se suprotstavljate uceni i da učite iz svojih grešaka, kao i iz uspeha. Budite strpljivi prema sebi. A kada vam se čini da nikada nećete uspeti, osvrnite se i pogledajte gde ste u odnosu na tačku s koje ste krenuli i videćete da ste zapravo uradili veliki napredak.

Izvor:atma.hr

_____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ŽIVOT U ŠARADI…

TAMOiOVDE-logoKao da su je braća Grim krečila…

Ova šarena šuma koja je „nikla“ na fasadi višespratnice u Moskvi, samo je jedna od najživopisnijih fasada u svetu po izboru posetilaca sajta „Boredpanda“.

Fasada-iz-bajke,-foto-1

Zgrada u Moskvi

Da li biste živeli u jednoj od ovakvih kuća ili zgrada?

Fasada-iz-bajke,-foto-2

Hundertvaserhaus u Beču

Imajte na umu da to što od dužeg gledanja u neke od njih može da vam pozli, nema nikakve veze sa enterijerom.

Fasada-iz-bajke,-foto-3

Istanbul

Mišljenja na sajtu „Boredpanda“, koji je i sakupio ovu kolekciju šarenih fasada, jesu podeljena – neki komentarišu da grad treba da bude što veseliji i pozitivniji, dok je za druge ovo cirkus!

Fasada-iz-bajke,-foto-4

Zgrada Karabanšel, Madrid, Španija

Fasada-iz-bajke,-foto-9

Kuća u Bruklinu (Foto: boredpanda.org)

Podelite svoj stav sa nama…

Izvor.rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Fasada-iz-bajke,-foto-5

Mikonos, Grčka (Foto: boredpanda.org)

Fasada-iz-bajke,-foto-6

Zgrada u Drezdenu koja svira kad pada kiša (Foto: boredpanda.org)

Fasada-iz-bajke,-foto-7

Foto: boredpanda.org

Fasada-iz-bajke,-foto-8

Galerija u Vilnjusu, Litvanija (Foto: boredpanda.org)

 

 

 

 

______________________________________________________________________________________________

Fasada-iz-bajke,-foto-10

Foto: boredpanda.org

Fasada-iz-bajke,-foto-11

Fasada u Kelnu (Foto: boredpanda.org)

Fasada-iz-bajke,-foto-12

Ljubičasta kućica u San Francisku (Foto: boredpanda.org)

Fasada-iz-bajke,-foto-13

Singapur (Foto: boredpanda.org)

 

 

 

 

______________________________________________________________________________________________

Fasada-iz-bajke,-foto-15

Zamošć, Poljska (Foto: boredpanda.org)

Fasada-iz-bajke,-foto-14

Vimeru, Francuska (Foto: boredpanda.org)

Fasada-iz-bajke,-br-16

Granada, Nikaragva (Foto: boredpanda.org)

 

 

______________________________________________________________________________________________