ZANIMA ME TO S KORNJAČAMA…

„I onda otac progovori. Znate li šta je rekao?
Rekao je: ,Zanima me to s kornjačama.

Izvor fotografije: pixnio.com

Anđela ga upita: ,Šta te to zanima o kornjačama?
,Kad uvuku glave, reče on, da li im se kičma krivi ili sabija?

Uzgred rečeno, Anđela je jedna od neopevanih junakinja atomske bombe, i mislim da ta priča nije nikad bila ispričana. Možda možete da je upotrebite.

Otac se posle tog incidenta s kornjačom toliko zainteresovao za kornjače da je prekinuo rad na atomskoj bombi.

Na koncu su neki ljudi iz Projekta Menhetn došli kući da pitaju Anđelu šta da rade. Rekla im je da uklone očeve kornjače.

I tako su jedne noći ušli u njegovu laboratoriju i ukrali kornjače i akvarijum. Otac nikad nije rekao ni reč o nestanku kornjača.
Jednostavno je sledećeg dana došao na posao i potražio stvari kojima bi se igrao i o kojima bi razmišljao, a sve što se tamo nalazilo za igranje i razmišljanje imalo je neku vezu sa bombom.“

Kurt Vonegat
Iz knjige KOLEVKA ZA MACU

---

 

 

ČULA SE OTVARAJU U TIŠINI…

TIŠINA

Vođa: Ko je to?

Kapetan: Njeno ime je Tišina.

Vođa: Beskorisno! Izbacite je napolje!

Na krst sa Tišinom!

— Tomas Merton, Čudnovata ostrva, 1957.[1]

Tišina je nekada, u manjoj ili većoj meri, bila sredstvo izolacije. Danas je odsustvo tišine to koje svet čini sve praznijim i izolovanijim. Njeni izvori su napadnuti i opustošeni. Mašina nastavlja svoj globalni marš, a tišina se svodi na sve uže pojaseve u koje još nije prodrla buka.

Civilizacija je zavera buke, koja treba da obavije nelagodnu tišinu. Veliki ljubitelj tišine, Vitgenštajn, dobro je znao šta znači njen gubitak.

Bučna sadašnjost je doba sve kraćih intervala pažnje, erozije kritičkog mišljenja i sve manje sposobnosti za duboko proživljena iskustva. Tišinu je, kao i tamu, sve teže pronaći; ali, misli i duh vape za njenom podrškom.

Naravno, ima raznih vrsta tišine. Na primer, tu je iznuđena ili dobrovoljna tišina straha, tuge, poslušnosti ili zavere (kao u sloganu iz kampanje za borbu protiv SIDE, „Ćutanje = Smrt“), što su često povezana stanja. I priroda se progresivno ućutkuje, kao što je to pokazala Rejčel Karson u svojoj proročkoj knjizi Tiho proleće (Silent Spring, 1962).[2] Ali, prirodu je nemoguće potpuno ućutkati, što je možda razlog zašto neki smatraju da je treba uništiti. „Na delu je prigušivanje prirode, što obuhvata i našu prirodu“, zaključio je Hajdeger.[3] Zato tišini treba dopustiti da progovori upravo kao tišina. Najzad, ona i dalje često govori glasnije od reči.

Nema oslobođenja ljudi, bez izbavljenja prirode, a tišina je obavezni deo tog pokušaja. Velika tišina svemira izaziva nemo divljenje, nad kojim je meditirao i Lukrecije, negde u I veku pre n. e.: „Pre svega, zamislite se nad čistom, jasnom bojom neba i nad svime što ono obuhvata: zvezdama, rasutim svuda, nad mesecom i suncem, u njihovom neuporedivom sjaju. Kada bi se svi ti predmeti danas ukazali nama smrtnicima po prvi put, ako bi nam iskrsli pred očima neočekivano i iznenada, na šta bismo mogli ukazati kao na čudesnije od te celine, čije postojanje ljudska mašta možda ne bi ni pokušavala da shvati?“[4]

Dole na zemlji, prirodu ispunjava tišina. Godišnja doba se smenjuju u njenom ritmu; noću, ona obavija planetu, iako danas u mnogo manjoj meri nego nekada. Neki delovi prirode podsećaju na velike basene tišine. Opis Maksa Pikarda zvuči kao prava poezija: „Šuma podseća na veliki izvor tišine, iz kojeg ona ističe u tankom, sporom mlazu i ispunjava vazduh svojom blistavošću. Planine, jezera, polja i nebesa, kao da samo čekaju na neki znak da bi izlili svoju ogromnu tišinu na sve te bučne stvari u gradovima ljudi.“[5]

Tišina nije samo „odsustvo nečeg drugog“.[6] Tačnije, naše težnje se okreću ka toj dimenziji, ka njenim asocijacijama i posledicama. Iza zahteva za obnovom tišine stoji želja za novim početkom na planu percepcije i kulture.

Zen podučava da se „tišina nikada ne menja“.[7] Ali, možda ćemo to bolje videti ako se okrenemo od univerzalne neukorenjenosti poznog moderniteta. Nema sumnje da je tišina kulturno uslovljena i da se zato doživljava na različite načine. Ipak, kao što tvrdi Pikard, ona nas suočava s „prvobitnim bićem svega što postoji“,[8] tako što nam stvari otkriva direktno i neposredno. Tišina je primarni susret bića sa samim sobom, što znači da je povezana sa sferom postanka.

U industrijski utemeljenoj tehnosferi, Mašina je skoro uspela da protera smirenost. Trebalo bi napisati posebnu „prirodnu istoriju“ tišine kao ugrožene vrste. Modernitet zaglušuje. Buka, kao i tehnologija, ne sme da uzmakne ni korak – što nikada i ne čini.

Prema Pikardu, ništa nije toliko promenilo ljudski karakter kao gubitak tišine.[9] Toro je tišinu smatrao „neprikosnovenim azilom“, nezamenljivim utočištem, koje se mora odbraniti.[10] Tišina je neophodna brana nadiranju zvuka. Manipulativna masovna kultura zazire od nje i gleda je sa odstojanja, kao na oblik otpora, upravo zato što ne pripada ovom svetu. Mnogo toga se još uvek može čuti u pozadini koju pruža tišina; to utire put autonomiji i mašti.

„Čula se otvaraju u tišini“, pisao je Žan-Lik Nansi.[11] Njoj treba prići kao sastavnom delu sveta i osetiti je celim telom, u najtišem središtu bića. Ona može da osvetli našu telesnost, što kvalitativno odudara od žiga mašine, koji tako odlučno nastoji da nas izmesti iz tela. Tišina nam može pružiti veliku podršku u oslobađanju od informatičke ovisnosti, koja hara ovim društvom.[12] Ona oslobađa prostor u kojem možemo doći k sebi, do toga da uopšte shvatimo šta zaista jesmo. S njom možemo osetiti pravu dubinu sveta, u ovom sve tanjem i jednoličnijem tehnopejzažu.

Svedočanstva o odnosu filozofije prema tišini uglavnom su sumorna i mogu poslužiti kao još jedna ilustracija njenog opšteg neuspeha. Sokrat je u tišini video oblast besmislenog, dok je Aristotel tvrdio kako ćutanje izvire iz oholosti.[13] Ipak, Raul Mortli je u klasičnoj Grčkoj primetio „veliko nezadovoljstvo rečima“, ali i „sve veće prisustvo jezika tišine“.[14]

Mnogo kasnije, Paskal je izrazio svoj užas nad „ćutanjem univerzuma“,[15] dok je Hegel bio čvrsto uveren da je ono što se ne može izreći naprosto neistinito, da je tišina slabost koja mora biti prevaziđena. Šopenhauer i Niče bili su među onima koji su naglašavali neophodnost osamljivanja, čime su odstupali od neprijatelja tišine, kao što je bio Hegel.

Dobar primer je i poznati komentar Odisejeve avanture sa Sirenama (iz Homerove Odiseje), Horkhajmera i Adorna. Po njima, Sirene su pokušale da skrenu Odiseja s njegovog puta, kao što Eros pokušava da spreči napredovanje represivne civilizacije (Dijalektika prosvetiteljstva, „Odisej ili mit i prosvetiteljstvo“, 1947). Opet, Kafka je smatrao da bi tišina bila mnogo zavodljivije iskušenje od pesme Sirena.[16]

„Fenomenologija počinje u tišini“, pisao je Herbert Špiglberg.[17] Stavljanje pojava ili predmeta ispred idejnih konstrukcija, njena je osnovna pretpostavka. Ili, kao što je to govorio Hajdeger, postoji misao mnogo dublja i strožija od one konceptualne, koja delom obuhvata i primordijalnu vezu između tišine i razumevanja.[18]

Postmodernizam, a posebno Derida, osporava sve širu svest o nedovoljnosti jezika i tvrdi, na primer, da provalije tišine unutar diskursa predstavljaju ozbiljne prepreke za formiranje značenja i sticanje moći. Tačnije, Derida snažno osuđuje „nasilje primitivne i prelogičke tišine“ i proglašava je za nihilističkog neprijatelja misli.[19] Ta žestoka averzija dobro ilustruje Deridinu gluvoću za prisutnost i uzvišenost, kao i pretnju koju u tišini vide oni kojima je simboličko sve. Vitgenštajn je dobro osećao da postoji nešto što prethodi svemu izrecivom i što ostaje neizrecivo. To je smisao poznate završne teze iz njegovog Tractatus Logico-Philosophicus: „O onome o čemu se ne može govoriti, treba ćutati.“[20]

Da li se tišini može prići i razmišljati o njoj bez postvarivanja, ovde i sada? Mislim da u njoj treba videti kanal koji podstiče misao, osnovnu pretpostavku njenog razvoja. Tišina može biti i dimenzija straha, tuge, čak i ludila i samoubistva. U stvari, tišinu je zaista teško postvariti, zamrznuti je u nešto neživo. Stvarnost s kojom se suočavamo je ponekad nema; da li u tome treba videti pokazatelj dubine još uvek prisutne tišine? Možda je čuđenje, nemo i duboko, ono pitanje koje pruža najbolji odgovor.

„Tišina je tako precizna“, rekao je jednom Mark Rotko (Mark Rothko) i ta rečenica me je proganjala godinama.[21] Suviše često narušavamo tišinu, samo zato da bi smo naglasili neki detalj koji blokira osećaj za celinu, čiji smo deo, i svest o tome kako je sve uništavamo. Negde na Antarktiku, u zimu 1933, Ričard Berd (Richard Byrd) je zapisao u svoj dnevnik: „Krenuo sam u redovnu šetnju oko 4 popodne… Zaustavio sam se da oslušnem tišinu… Dan se gasio, rađala se noć – ali, u velikom miru. Na delu su bili neizmerni procesi i sile kosmosa, harmonični i bešumni.“[22] Koliko se dubine i tajni žive prirode otkriva u tišini? I Eni Dilar na divan način odgovara buci: „U nekom trenutku kažem šumi, moru, planinama, svetu, ’Spremna sam. Sada ću su stati i biti potpuno mirna.’ Izbacuješ sve iz sebe i samo čekaš, osluškuješ.“[23]

Put kroz tišinu ne vodi samo do prirode. Sioran ukazuje na tajne koje krije ćutanje stvari: „Svi predmeti govore jezikom koji se može dešifrovati samo u potpunoj tišini.“[24] U knjizi The Body’s Recollection of Being, Dejvid Majkl Levin nas savetuje da „naučimo kako da razmišljamo telom… i u tišini osluškujemo telesno proživljena iskustva.“[25] U sferi međuljudskih odnosa, ćutanje je često plod saosećanja i znak da smo shvaćeni, bez reči – i to mnogo dublje nego uz njihovu pomoć.

Američki urođenici su izgleda oduvek pridavali veliki značaj tišini i direktnom iskustvu. U njihovim kulturama ćutanje je, po pravilu, znak poštovanja i skromnosti. Ono se nalazi i u središtu Potrage za vizijom, perioda u kojem se pojedinac osamljuje, gladuje i zbližava sa zemljom, da bi otkrio svoj životni put i svrhu. Norman Holendi, iz naroda Inuit, tvrdi da tiho stanje smirenosti, zvano inuinaqtuk, donosi mnogo bolji uvid nego snevanje.[26] Urođenički iscelitelji su često naglašavali značaj tišine kao podrške mirovanju i nadi, dok je nepomičnost neophodna za uspeh u lovu. Urođeničko uvažavanje tišine verovatno izvire iz te potrebe za pažnjom i smirenošću.

Tišina seže unazad sve do stanja potpunog prisustva i prvobitne zajednice, pre nego što je simboličko potisnulo i tišinu i prisutnost. Ona prethodi „jedinstvu predstavljanja“,[27] koje uvek nastoji da „utiša“ tišinu i zameni je beskućništvom simboličkih struktura. Latinski koren sâme reči, silere (Zerzan polazi od engleskog silence; nap. prev.), što znači ne govoriti ništa, povezano je sa sinere, što znači dopustiti boravak na nekom mestu. Odvučeni smo na mesta na kojima jezik najčešće ostaje suštinski nem. Pozni Hajdeger je uvažavao sferu tišine, kao i Helderlin, njegova najvažnija referenca, posebno iz Poslednjih himni.[28] Ta neutoljiva žudnja, koju je Helderlin tako snažno izrazio, ne stremi samo prvobitnoj, tihoj celovitosti, već i sve jasnijoj svesti da jezik mora priznati kako nastaje iz gubitka.

Vek i po kasnije, Samjuel Beket je koristio tišinu kao alternativu jeziku. U Krapovoj poslednjoj traci i drugim delima, on insistira na ideji da je svaki jezik zapravo jezički eksces. Beket se žalio kako „u šumi simbola nema ni trenutka mira, sve dok se ne pokidaju velovi kojima jezik obavija tišinu.“[29] Nortrop Fraj je smatrao da je jedini cilj Beketovog dela „bio upravo obnova tišine.“[30]

Naše najtelesnije, za zemlju vezano biće najbolje shvata ograničenja jezika, tačnije, neuspeh celog projekta predstavljanja. U tom stanju, najlakše je shvatiti ograničenja jezika i činjenicu da smo od neposrednosti udaljeni uvek za dužinu reči. Kafka je pisao o tome u „Kažnjeničkoj koloniji“, gde je štamparska presa prikazana kao instrument za mučenje. Za Toroa, „istinsko društvo je najbliže usamljenosti, kao što i najbolji govori na kraju tonu u tišinu.“[31] Nasuprot tome, masovno društvo ukida šanse za autonomiju, kao što i steže obruč oko tišine.

Helderlin je smatrao da nas jezik odvlači u vreme, ali da nas tišina zadržava nasuprot njemu. U tišini, vreme raste; čini se da više ne teče, već da čeka. Njegove dimenzije kao da gube granice: prošlost, sadašnjost i budućnost nisu tako oštro podeljene.

Ali, tišina je promenljivo tkivo, a ne neka jednolična masa ili apstrakcija. Njena svojstva se nikada ne udaljavaju previše od konteksta, a to znači, od sfere neposrednosti. Za razliku od vremena, koje tako dugo služi kao mera otuđenja, tišina ne može biti isparcelisana ili pretvorena u sredstvo razmene. To je razlog zašto nam može poslužiti kao utočište od neprekidnosti vremena. Negde na početku Vagnerovog Parsifala, Gurnemanc peva: „Ovde vreme postaje prostor.“ Tišina izmiče toj primarnoj dinamici dominacije.

I evo nas sada u utrobi Mašine, koja nas zaglušuje svojim bezbrojnim napadima na tišinu i toliko toga drugog, s posledicama koje sežu veoma duboko. Ton koji ljudi u Severnoj Americi najčešće mrmljaju ili pevuše je Si (C), što odgovara frekvenciji električne mreže od 60MHz; u Evropi se „prirodno“ pevuši povišeno Sol (Gis/ G#), što odgovara frekvenciji od 50MHz. Možda ćemo u toj globalnoj, sve homogenijoj Zoni Buke uskoro biti još dublje harmonizovani. Piko Ajer govori o svom „sve jačem utisku da ceo svet, u isti glas, peva istu pesmu, samo na stotinama različitih naglasaka.“[32]

Moramo se odupreti tom nasrtaju standardizacije, njene informatičke buke i ubrzane, površne „komunikacije“. Moramo reći NE toj neumoljivoj, kolonizatorskoj prodornosti ne-tišine, koja napada sva preostala ne-mesta. To nasilje, sa svojim kazaljkama koje prate porast decibela i širenje njihovog zagađujućeg opsega, predstavlja tačnu meru degradacije koju ovaj masovni svet nosi sa sobom – to je taj Beli šum, o kojem piše DeLilo.[33]

Tišina sve to odbacuje i otvara se kao zona u kojoj možemo obnoviti svoja bića. Ona se sabira u prirodi i može nam pomoći da se i sâmi saberemo za bitke koje će okončati našu izmeštenost. Tišina je moćno sredstvo otpora, nečujni ton koji može prethoditi pobuni. Najzad, to je ono čega su se robovlasnici oduvek najviše plašili.[34] U različitim azijskim duhovnim tradicijama, muni, neko ko se zavetovao na ćutanje, smatra se za osobu obdarenu najvećim sposobnostima i nezavisnošću; na putu ka prosvetljenju, takvima nisu potrebni učitelji.[35]

Najjače strasti sazrevaju tiho, u najvećoj dubini. Kako bismo inače najrečitije izrazili poštovanje prema mrtvima, najbolje preneli intenzivnu ljubav, došli do svojih najdubljih misli i vizija ili na najdirektniji način okusili neiskvareni svet? U ovom ojađenom predelu, tuga nas čini „nevinijim“, pisao je Maks Horkhajmer.[36] Tišina možda još više – kao utešiteljka, saveznica i naše najjače uporište.

Džon Zerzan, decembar 2007.

---

John Zerzan, „Silence“, Green Anarchy br. 25, proleće-leto 2008 (2007). Preuzeto iz zbirke Džon Zerzan, Sumrak mašina, Službeni Glasnik, Beograd 2009 (Twilight of the Machines; Feral House, San Francisco 2008).  Napomena iz 2016: tekst je u međuvremenu objavljen u zbirci John Zerzan, Future Primitive Revisited, Feral House, 2012, str. 178–185.

http://theanarchistlibrary.org/library/john-zerzan-silence

Preveo: Aleksa Golijanin, 2007.

aleksa.golijanin@gmail.com

http://anarhija-blok45.net1zen.com/

[1] Thomas Merton, The Strange Islands; „The Tower of Babel: A Morality“, 1957.

[2] Rachel Carson, Silent Spring, Boston: Houghton Mifflin, 1962. Smatra se da je ta knjiga dala najveći podsticaj širenju ekološke svesti i nastanku ekološkog pokreta. – Prim. prev.

[3] Martin Heidegger, What is a Thing? (Chicago, Henry Regnery Company, 1967), str. 288.

[4] Navedeno u Pierre Hadot, The Veil of Isis, translated by Michael Chan (Cambridge, MA: Bellknap Press, 2000), str. 212–213.

[5] Max Picard, The World of Silence (Chicago: Henry Regnery Company, 1952), str. 139.

[6] Bernard P. Dauenhauer, Silence: The Phenomenon and Its Ontological Significance (Bloomington: Indiana University Press, 1980), str. vii.

[7] Chang Chung-Yuan, Original Teachings of Ch’an Buddhism (New York: Vintage, 1971), str. 12.

[8] Picard, op. cit., str. 22.

[9] Ibid., str. 221.

[10] Henry David Thoreau, „A Week on the Concord and Merrimack Rivers“, The Works of Thoreau, edited by Henry Seidel Canby (Boston: Houghton Mifflin, 1946), str. 241.

[11] Jean-Luc Nancy, Listening, translated by Charlotte Mandell (New York: Fordham University Press, 2007), str. 26.

[12] Na taj izraz sam prvi put naišao u romanu Ted Mooney, Easy Travel to Other Planets (New York: Farrar Straus & Giroux, 1981).

[13] Aristotel, Works of Aristotle, translated by S. Forster, Vol. VII, Problemata (Oxford: Clarendon Press, 1927), str. 896, redovi 20–26.

[14] Raoul Mortley, From Word to Silence I (Bonn: Hanstein, 1986), str. 110.

[15] Blaise Pascal, Pensées, edited by Phillipe Seller (Paris: Bordas, 1991), str. 256.

[16] Franz Kafka, Parables, „The Silence of the Sirens“ (Das Schweigen der Sirenen; Ćutanje sirena), navedeno u George Steiner,Language and Silence (New York: Atheneum, 1967), esej Silence and the Poet (1966), str. 54. „… ali sirene imaju jedno oružje još strašnije od pesme, naime ćutanje. Nije se, doduše, desilo, iako je, možda, mogućno zamisliti, da se neko spasao njihove pesme, ali njihovog ćutanja zacelo nije.“ (Prev. Banimir Živojinović)

[17] Herbert Spiegelberg, The Phenomenological Movement, Vol. Two (The Hague: Martinus Nijhoff, 1969), str. 693.

[18] Martin Heidegger, „Letter on Humanism“, Basic Writings (San Francisco: Harper San Francisco, 1992), str. 258.

[19] Jacques Derrida, Writing and Difference, translated by Alan Bass (Chicago: University of Chicago Press, 1978), str. 130.

[20] Ludwig Wittgenstein, Tractatus Logico-Philosophicus (London: Routledge, 1974), str. 89.

[21] Navedeno u James E. B. Breslin, Rothko: A Biography (Chicago: University of Chicago Press, 1993), str. 387.

[22] Navedeno u Hannah Merker, Listening (New York: Harper Collins, 1994), str. 127.

[23] Annie Dillard, Teaching a Stone to Talk (New York: Harper Perennial, 1982), str. 89–90.

[24] E. M. Cioran, Tears and Saints, translated by Ilinca Zarifopol-Johnson (Chicago: University of Chicago Press, 1995), str. 53.

[25] David Michael Levin, The Body’s Recollection of Being (Boston: Routledge, 1985), str. 60–61.

[26] Norman Hallendy, Inuksuit: Silent Messengers of the Arctic (Toronto: Douglas & McIntyre, 2000), str. 84–85.

[27] Emmanuel Levinas, Proper Names, translated by Michael B. Smith (Stanford CA: Stanford University Press, 1996), str. 4.

[28] Emery Edward George, Hölderlin’s „Ars Poetica“: A Part-Rigorous Analysis of Information Structure in the Late Hymns (The Hague: Mouton, 1973), str. 308, 363, 367.

[29] Samuel Beckett, „German letter“,  9. VII 1937, iz C. J. Ackerley and S. E. Gontorski, The Grove Companion to Samuel Beckett(New York: Grove Press, 2004), str. 221.

[30] Northrup Frye, „The Nightmare Life in Death“, J. D. O’Hara, editor, Twentieth Century Interpretations of Malloy, Malone Dies, and The Unnamable (Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall, 1970), str. 34.

[31] Thoreau, op. cit., str. 241.

[32] Pico Ayer, The Global Soul (New York: Knopf, 2000), str. 271.

[33] Don DeLillo, White Noise, Viking Press, New York, 1985.

[34] Mark M. Smith, Listening to Nineteenth-Century America (Chapel Hill: The University of North Carolina Press), str. 68.

[35] Alex Wayman, „Two traditions of India: truth and silence“, Philosophy East and West 24 (October 1974), str. 389–403.

[36] Max Horkheimer, Dawn and Decline: Notes 1926-1931 and 1950-1969 (New York: Seabury Press, 1978), str. 140.

Izvor: arkadijski

---

 

„TEATAR NA ĐUMRUKU“- PRVO POZORIŠTE U BEOGRADU…

Predstavom“ Smrt Stefana Dečanskog“ Jovana Sterije Popovića, na današnji dan, 4. decembra 1841. godine u Beogradu je otvoreno prvo pozorište – „Teatar na Đumruku“

---

Teatar na Đumruku – prvo beogradsko profesionalno glumište

Foto: Narodna biblioteka Srbije

Sve je započelo sredinom devetnaestog veka preseljenjem Dvora iz Kragujevca u Beograd, novu prestonicu Kneževine Srbije.

Sa njim su stigle i najznačajnije institucije kulture i kulturni poslenici poput Atanasija Nikolića, Jovana Sterije Popovića, Petra Radovanovića, Jozefa Šlezingera i drugi. Dolaskom srpskih intelektulaca, snažnije je pokrenut i kulturni život Beograda. Ogroman doprinos, i očekivan prirodan sled dešavanja bilo je otvaranje i prvog profesionalnog pozorišta u Beogradu.  

Ono je počelo da radi, po nalogu kneza Mihajla Obrenovića, 16. decembra (po novom kalendaru) 1841. godine u magacinu carinarnice (đumrukana, na turskom) na savskom pristaništu, današnjoj Savamali, tada jednoj od najvećih beogradskih građevina. U staroj turskoj carinarnici adaptirana je sala sa 250 mesta i od decembra 1841. do kraja avgusta 1842. godine odigrano je pedeset pet domaćih i stranih dramskih dela.

Osnivanje pozorišta na Đumrku predstavljalo je deo šire državne, prosvetiteljsko-obrazovne strategije uspostavljanja institucija važnih za istoriju modernog razvoja Srbije. Potom je usledilo osnivanje Društva srpske slovesnosti (preteče Srpske akademije nauka i umetnosti), Narodnog muzeja, Narodnog pozorišta i drugih institucija. I na taj način Beograd i Srbija se približavaju Evropi uz osnivanje institucija koja temelje državnosti kneževine.

Foto: Wikipedia – Anastasije Nikolić

Po nalogu kneza, i uz državne subvencije, utemeljivači i rukovodioci Teatra na Đumruku bili su Atanasije Nikolić, profesor matematike i „zemljemerenja“, Petar Radovanović i naš poznati komediograf, i jedna od centralnih pozorišnih ličnosti u Srba, Jovan Sterija Popović. 

Postavkom Sterijine drame „Smrt Stefana Dečanskog„, odigrane kako govore istorijski podaci samo jednom, počeo je rad Teatra na Đumruku koji će, za manje od godinu dana postojanja, izvršiti značajan uticaj na razvoj pozorišta u Srba, formiranje publike, repertoarske politike, pozorišne kritike, uopšte na razvoj nacionalnog pozorišta i dramske književnosti.

Foto: SkyscraperCity – Zgrada Đumrukane početkom 20. veka

Teatar na Đumruku praktično je bio nastavak Sterijinog i Nikolićevog rada započetog u Kragujevcu 1840. godine. Od početka brigu o teatru vodilo je Popečiteljstvo prosveštenija (Ministarstvo prosvete), koje je za upravnika imenovalo Petra Radovanovića, jednog od najznačajnijih srpskih kulturno-prosvetnih i školskih poslenika u prvoj polovini 19. veka.

Atanasije Nikolić je takođe imao zvanje upravnika i bavio se poslovima iz umetničkih oblasti, dok je Radovanović bio zadužen za finansijsko i organizaciono poslovanje i funkciju upravnika obavljao je celim tokom postojanja.

Od početka rada do 25. februara 1842. glumački ansambl su činili amateri. U februaru je oformljen profesionalni glumački ansambl. U „Novinama Srbskim“ raspisan je konkurs za stalne glumce. Na oglas su se javili članovi srpsko-hrvatske družine iz Zagreba (koji su bili okupljeni u „Domorodnom teatralnom društvu“ iz Zagreba, nekadašnjem „Letećem diletantskom pozorištu“, nastalom u Novom Sadu). Uprava pozorišta ih je  angažovala i oformljen je profesionalni ansambl, koji je 26. februara izveo komad „Miloš Obilić“, Jovana Sterije Popovića. Tako je Teatar na Đumruku postao prvo profesionalno pozorište u Srbiji u kojem  su predstave redovno izvođene četvrtkom i nedeljom.

Slika: Jovan Sterija Popović – Jedan od osnivača prvog beogradskog teatra

Teatar na Đumruku prestao je da radi krajem avgusta 1842, za vreme bune ustavobranitelja. Poslednja predstava odigrana je 16. (ili 19) avgusta. Ubrzo je Toma Vučić Perišić podigao bunu tokom koje je sa vlasti svrgnut Mihailo Obrenović, čest posetilac Teatra na Đumruku.

Ovo je bilo pozorište sa društvenom misijom, da pored zabave održava u pameti dela naših predaka i sudbinu njihovu… da ponavlja na daskama narodni život radi pouke u utvrđivanju u patriostvu.

AUTOR: Petar Minić

Izvor: www.011info.com

---

 

L J U B A V…

Džon Zerzan, Ljubav

Vrtoglavica tehnološkog moderniteta izaziva sve jače osećanje ništavila. To svakako primećujemo u direktnom osećajnom iskustvu, ne samo na planu misli. Frederik Džejmson je još 1984. pisao o „iščezavanju afektivnog“ iz ambijenta postmodernog društva, o emocionalnom sužavanju ili povlačenju. Opšte istanjivanje i zaravnjivanje zahvata ceo teren ljudskosti.

Naše afektivno stanje čini samo tkivo i građu naših života. Nema ničeg što bismo mogli doživeti neposrednije od naših osećanja. To je nešto konstitutivno, ono što nam daje „osećaj“ sveta, što nas istinski povezuje sa stvarnošću. Osećanja su kulturne činjenice, u mnogo većoj meri nego ideje.

U tom duhu Lisjen Fevr je predlagao rad na istoriji senzibiliteta (1938, 1941), a Ana Vinsent-Bifo napisala Istoriju suza(1986). Zar naše strasti ne čine samo jezgro našeg postojanja?

Svaka kultura je razvijala posebnu emocionalnu klimu; svaka politička borba je u isti mah i afektivna. To, naravno, važi i za borbu protiv stampeda civilizacije. Stvari prvo osećamo, pre nego što ih shvatimo ili u njih poverujemo; tako doživljavamo i hegemoniju i njena zlodela. Čak je i Adam Smit, u svojoj prvoj knjizi, Teorija moralnog osećanja (The Theory of Moral Sentiment, 1759), u osećanjima video nit od koje se ispreda celokupno društveno tkivo. Sve to zaista nisu neka izuzetna otkrića; ipak, suviše često se ponašamo kao da oblast afektivnog nema nikakav stvarni značaj.

Ono što nazivamo razumom i razmišljanjem samo su nešto prefinjeniji izrazi naših strasti. Antonio Damasio tvrdi da „svest počinje kao osećanje; veoma posebno osećanje, svakako, ali opet pravo osećanje“. (1999, str. 312) Njegova knjiga napada razdvajanje na duh i telo, koje je od suštinskog značaja za život u masovnom društvu.

Izloženi smo tolikim debilizujućim razdvajanjima: ljudi od prirode, rada od igre, da navedem samo neka. Sve više se udaljavamo od fizičkih senzacija, od direktnog iskustva. Osećanja su utelovljena; ali, šta se dešava s kontekstom utelovljenja? Izolacija je sve veća, a društvene spone sve slabije. Prijatelji se zamenjuju za one „mrežne“, dok procenat jednočlanih domaćinstava u svim razvijenim zemljama stalno raste. Gde je uopšte dom? Prema Bodrijaru, subjekt iščezava, a društvo više ne postoji.

Sve to dobro osećamo, uprkos tome što dominantna kultura, lišena svake dubine, nastoji da naše emocionalno jezgro svede na površinu i tako ga izobliči po sopstvenoj slici, kao što upozorava Džejmson. To jezgro je sama naša utelovljenost, možda najjače uporište otpora. Kada ono ne bi postojalo, gorke li ironije, ne bismo se osećali toliko bolesno. Ne bismo bili tako živo svesni prepuklog srca ove moderne praznine. Ne bismo toliko strepeli i patili.

Zbornik Afektivni preokret (2007) već u naslovu održava aktuelnu svest o središnjem kulturnom značaju emocija. Ipak, uvod komuniste Majkla Harta (koautora Imperije), služi više kao primer dominantne paradigme nego kao korisna korekcija. Njegova levičarska posvećenost industrijskom Progresu ključni je aspekt masakra koji se sprovodi nad unutrašnjom prirodom. To može biti samo problem, nikako rešenje.

Naša tela nose u sebi neprekidnu istoriju ljubavi i patnje; ona su neposredni svedoci svega što nas pokreće. Ljubav, kako je govorio Kjerkegor, daje sav značaj životu koji poznajemo. Volimo i brinemo pre nego što naučimo da bilo šta izrazimo rečima. Kao što kaže Martin Amis, „Ljubav se dokazala kao naš jedini trajni aspekt, dok se svet okreće naglavačke, a ekran zamračuje“. (The Times, 06. 11. 2006)

Ali, neuspeh ljubavi, u savremenom društvu, toliko je očigledan i bolan; o tome, na primer, govore i romani Mišela Ulebeka. Anarhistički pisac, Tom Robins, insistira: „Postoji samo jedno ozbiljno pitanje; ono glasi: Ko zna kako naterati ljubav da ostane?“ Možemo se slobodno složiti s rečima iz starozavetnog Propovednika, da je „pravi prijatelj melem života“. (6:16) Ali, gde su prijatelji? Opadanje prijateljskih veza u SAD poslednjih decenija dobro je dokumentovano (na primer, McPherson, Smith Lovin i Brashers, Društvena izolacija u Americi, American Sociological Review, jun 2006).

Upravo tu radikalna teorija doživljavala neuspeh ili se čak i ne oglašava. Zašto je u središtu pažnje „žudnja“ (ili „zavođenje“, kako to u još otuđenijem obliku izražava Bodrijar), a ne ljubav? Bel huks kaže: „Kada sa svojim vršnjacima pričam o ljubavi, svi kao da se odseku od straha“. (Sve o ljubavi, str. xix) Ipak, potreba za ljubavlju i dalje opstaje u ovoj duhovnoj pustinji, u ovoj kulturi sve zatvorenijoj za ljubav.

Suprotnost ljubavi, naravno, nije mržnja, nego ravnodušnost, taj zaštitni znak postmodernog cinizma i pomodarstva. Sve do sada, svi su se klanjali životu podređenom proizvodnji i isušujućim vetrovima tehnokulture. Ali, treba ponovo zaroniti do najvećih dubina naših odnosa, uprkos vladajućem plićaku, u kojem je sve deluje tako nestalno i na raspolaganju. Ono do čega treba doći je ljubav neostvarenog potencijala našeg afektivnog, aktuelnog bića, kako u sebi, tako i u drugima.

Naravno, na tom putu čekaju nas mnogi ćorsokaci i klopke. Na primer, seksističke predrasude koje tako često romantičnu ljubav sateruju u granice patrijahalne, muški definisane kulture. Ili suviše izražena sklonost religiozne ljubavi da osporava svet, njena težnja da se odrekne autentične individualnosti u korist pogubnog poistovećivanja, koje pre negira nego što prihvata drugost.

Ako je osećanje oblik ponašanja, ljubav je svakako oblik delovanja i temeljni mentalni proces. Ona je od ključnog značaja za naš emocionalni razvoj; od nje dobijamo snagu potrebnu za širu komunikaciju sa svetom. Ljubav oslobađa i daje smisao; ona naglašava velikodušnost i darivanje; poklon kao suprotnost neumoljivoj sadašnjici, kao znak pravog života.

Lis Irigaraj odlično primećuje: „Poklon nema cilj. Nema zašto. Nema nameru. Dar je dat. Pre bilo kakve podele na darodavca i darivanog. Pre pojave odvojenih identiteta davaoca i primaoca. Čak i pre samog poklona.“ (Elementarne strasti, 1982)

Govoriti o onome što može biti dato može biti i podsetnik na ono što nam je oduzeto. Tokom 1950-ih, Lorens van der Post je bio u kontaktu s ljudima koji su sav svoj posed nosili u jednoj ruci. Pisao je o „predivnom smehu Bušmana, koji dolazi pravo iz stomaka, kakav nikada nećete čuti među civilizovanim ljudima“. (Izgubljeni svet Kalaharija, str. 244) Kakav podvig, izbrisati tu jednostavnu, a opet tako duboku radost življenja. Frojdov psihoanalitički cilj bio je da neurotičnu bedu promeni u „normalno“ nezadovoljstvo: Lakanov da analitičare nauči kako da budu ojađeni kao i svi ostali.

Zapanjuje koliko se malo pojmovi kao što su patnja, strepnja i tuga spominju u psihološkoj literaturi (videti, Ronald Miler, Suočavanje s ljudskom patnjom, 2004). To se smatra nebitnim s teoretskog stanovišta, za niz pukih simptoma, koji se mogu klasifikovati i pomoću „manje emocionalnih“ deskripcija. Simon Veil je išla u fabrike da bi bolje shvatila patnju. Fabrike su i dalje tu, ali patnja je danas, u ovom izmeštenom, sintetičkom društvu, svakako postala opštija. Ilejn Skeri je u mučenju videla „minijaturni izraz sveta ili civilizacije“. (Telo u mukama, 1985, str. 38) Posttraumatski stres, koji je prvobitno bio opisivan kao posledica iskustva borbe, sada se široko primenjuje kao dijagnoza; samo još jedan komentar o stanju društva koje nas svakodnevno izlaže sve jačim udarcima, zapravo mučenju. Čelis Glendining ispravno primećuje: lična trauma često održava traumu same civilizacije. (1994)

Tvrdnja da su metalne i emocionalne bolesti glavni zdravstveni problem nacije, postale su opšte mesto. Kao što primećuje Melinda Dejvis, „Strepnja je u isto vreme crna kuga i običan nazeb naših dana“. (Nova kultura želje, 2002, str. 66) Bilo bi korisno i kada bi se političko izražavalo u terminima zdravlja; na primer, da li je društveni život zdrav ili nezdrav? Zar to, na kraju krajeva, nije jedino bitno?

Ukupna slika je, naravno, dobro poznata. Strepnja i stres podrivaju naš imuni sistem; skoro 50% osoba koje pate od strepnje, pate i od težeg oblika depresije. Silovito širenje strepnje podudara se s porastom slučajeva depresije u svim industrijalizovanim zemljama (videti Pettit and Joiner, Hronična depresija, 2006). Zanimljivo je da Robert Solomon u depresiji vidi „način da se izmigoljimo stisku uvreženih vrednosti našeg sveta“. (Strasti, 1993, str, 62–63) U sličnom duhu, pesnik V. S. Mervin je pisao: „Opet, ta ista tuga je odličan vodič kroz ovaj svet. Možda čak i najpouzdaniji vodič. Sve dok su nam vodiči potrebni.“ (Disati na svoj način, 2001, str. 192)

Početkom maja 2008, objavljeno je nekoliko izveštaja koji govore o visokom stepenu hronične psihičke patnje: pogođeno je skoro 30% populacije SAD. Tu samo treba dodati i sve ostalo: od sve brojnijih slučajeva nasumične, mahnite pucnjave, do gojaznosti koja izaziva dijabetis i srčane smetnje čak i kod dece; lekove za modifikaciju ponašanja, kojima se deca kljukaju još od najranije dobi; naglo širenje astme, autizma i alergija; roditelje koji ubijaju svoju decu; milione navučene na vijagru; desetine miliona ovisnih o farmaceutskim preparatima za spavanje, itd. Opšte stanje je izrazito patološko i zastrašujuće.

Zato ne treba da nas čudi to što se priručnici za samopomoć prodaju na tone, kao ni grozničava preokupacija psihološkom stabilnošću i beskrajna revija prikaza emocionalne patnje na televiziji i Internetu. Pogledajte samo nazive, prilično tupave, četiri najprodavanija časopisa: Life, People, Us i Self. Stalno sužavanje perspektive, u ionako individualističkom društvu, više je nego očigledno.

U knjizi Narcistička kultura (1979), Kristofer Leš j govorio o „osećanju unutrašnje ispraznosti i neizmernog, potisnutog gneva“ u Americi. U svojoj knjizi iz 2008, Kratka istorija strepnje, Patriša Pirson je zaključila da smo danas dospeli u „stanje mnogo hladnije od narcisizma“.

Uvek prilagodljivi postmodernistički senzibilitet objavljuje kraj samog jezgra bića, u korist mnoštva stalno promenljivih uloga koje možemo igrati. Kako društvene veze sve više blede, da li je od tog jezgra uopšte nešto ostalo? Tako rastreseni, u okruženju u kojem se ljudski dodir, baš kao i onaj s prirodom, tako sistematski proteruje, plašimo da ostanemo sami sa sobom. Taj razređeni i poremećeni način života potiskuje sećanje na patnju i žudnju za nežnošću.

Šta je Progres ili Modernitet? „To je talog od opasnih i potencijalno smrtonosnih hemikalija u vašem masnom tkivu. To je kada po lepom danu sedite u kući i uključujete televizor ili kompjuter. To je šoping kao terapija za depresiju. To je osećaj da nešto nedostaje.“ (Kevin Taker, Šta je totalitet?, 2003) Možda će nekome zvučati neobično da je čak i Dekart, pravi začetnik modernog otuđenja, u čuđenju video prvu od šest prvobitnih strasti (Strasti duše, 1649). Šta se dogodilo s našom sposobnošću za istinsku očaranost u društvu lišenom čari?

Što se mene tiče, još uvek me očarava istrajna pesma zrikavaca, njihovi glasovi koji pucaju od života, dok se leto na pacifičkom severozapadu polako gasi. Uživam svaki put kada vidim divlje guske kako visoko u nebu lete ka jugu, čije me gakanje podseća na meki lavež pasa iz okoline. Nema svesti odvojene od doživljenog objekta. Šta se dešava kada doživljavamo samo mase, robe, slike?

Kao što kaže Džejmson, s potiskivanjem afektivnog bledi i sve ostalo što još uvek odiše životom. Da li zaista možemo živeti tim besmislenim, tehniciziranim, posrednim životom, tako temeljno ispražnjenim od čuda? Ono što je živo i neposredno ne postoji na ekranu. Ako svaka kultura stvara posebnu emocionalnu i duhovnu klimu, onda je ova naša sigurno najsiromašnija i najbeživotnija. I šta se pomalja na horizontu, ako ne još gora perspektiva?

Znamo u kom pravcu treba tragati za ozdravljenjem. Frojd je pisao Vilhelmu Flisu: „Sreća je odloženo ostvarenje praistorijske želje. Zato bogatstvo donosi tako malo zadovoljstva: novac nije infantilna želja.“ (16. januar 1898) Jednostavnost sadrži sve i u njoj je sve neposredno prisutno. Alber Kami je dobro izrazio to osećanje: „Odrastao sam pored mora i siromaštvo mi je delovalo tako raskošno; onda sam ostao bez mora i otkrio da je raskoš sumorna, a siromaštvo nepodnošljivo.“ (Lirski i kritički eseji, str. 172)

Džon Zerzan, decembar 2008.

BIBLIOGRAFIJA

Frederic Jameson, Postmodernism or, The Cultural Logic of Late Capitalism, Duke University Press, 1991; The title essay originally appeared in 1984 in New Left Review, no. 146 (July-August): 59-92.; Fredric Jameson, Postmodernizam ili kulturna logika kasnog kapitalizma, iz Moderna i post-moderna (temat), Zagreb, Kulturni radnik br. 3, 1985: 34-91; Jameson, F. (1988) Postmodernizam ili kulturna logika kasnog kapitalizma, u: Linhardt J. (ed.) Postmoderna: nova epoha ili zabluda, Zagreb: Naprijed, prevod Srđan Dvornik.

Lucien Paul Victor Febvre (1878-1956), A New Kind of History: From the Writings of Lucien Febvre (Routledge and Kegan Paul, 1973)

Anne Vincent-Buffault, Histoire des larmes , XVIIIe-XIXe siècles, (Rivages, 1986); The History of Tears: Sensibility and Sentimentality in France (Vhps Distribution; Macmillan; St. Martin’s Press, 1991)

António Rosa Damásio, The Feeling of What Happens: Body and Emotion in the Making of Consciousness, Heinemann: London, 1999; Harvest Books, 2000; Descartes’ Error: Emotion, Reason, and the Human Brain, Putnam Publishing, 1994.

The Affective Turn: Theorizing The Social, edited by Patricia Ticineto Clough, with Jean Halley; foreword by Michael Hardt, Durham: Duke University Press, 2007.

Tom Robbins, Still Life with Woodpecker (Bantam Books,1980); “There is only one serious question. And that question is: ‘Who knows how to make love stay?’”

Social isolation in America: Changes in Core Discussion Networks over Two Decades,
Miller McPherson, Lynn Smith-Lovin, and Matthew E. Brashears, American Sociological Review, Volume 71, Number 3, June 2006.

Jean Baudrillard, Seduction, 1979; Palgrave Macmillan, 1990.

bell hooks (Gloria Jean Watkins), All About Love, Harper Paperbacks, 2001.

Luce Irigaray, Passions élémentaires, 1982; Elemental Passions, Eng. trans. 1992.

Laurens van der Post, Lost World of Kalahari, 1958

Elaine Scarry, The Body in Pain: The Making and Unmaking of the World, Oxford University Press, 1985.

Chellis Glendinning, My Name Is Chellis and I’m in Recovery from Western Civilization, Shambhala Publications, Inc., 1994.

Melinda Davis, The New Culture of Desire: The Pleasure Imperative Transforming Your Business and Your Life, Free Press, 2002; iliThe New Culture of Desire: 5 Radical New Strategies That Will Change Your Business and Your Life, Simon & Schuster Adult Publishing Group, 2002.

Pettit, J.W., & Joiner, T.E., Jr., Chronic Depression: Interpersonal sources, therapeutic solutions,  American Psychological Association, 2006.

Robert C. Solomon, The Passions: Emotions and the Meaning of Life, Hackett Publishing Company, 1993.

2001. S. Merwin, inBreathing On Your Own, edited by Richard Kehl, Laughing Elephant, 2001.

Christopher Lash, The Culture of Narcissism: American Life in an Age of Diminishing Expectations, New York: Norton, 1979;Narcistička kultura, Naprijed, Zagreb, 1998; prevod: Pusić, Vesna.

Patricia Pearson, A Brief History of Anxiety… Yours and Mine, str. 127; Bloomsbury, 2008.

Kevin Tucker, What Is Totality?, Species Traitor #1, 2003.

Albert Camus, Lyrical and Critical Essays, str. 172, Vintage Books, 1970.

John Zerzan, What Love’s Got to Do With It, 2008.

 

Prevod: Aleksa Golijanin, 2008.

http://anarhija-blok45.net1zen.com/

Izvor: arkadijski.blogspot.com

---

 

ŽIVIMO U DRUŠTVU SPEKTAKLA…

Mario Vargas Ljosa: Opasno je kad razum zaćuti

„Većinu intelektualaca danas ne interesuju društveni problemi i politika. Umetnici je preziru, štaviše, veruju da umetnost i književnost ne smeju da se “uprljaju politikom”, koju povezuju sa neuspehom, korupcijom i nasiljem. Traži se nezavisnost, a ne angažovanost. Ja nisam takav!

Mario Vargas Ljosa 1982. godina

Pripadam generaciji u kojoj je bilo nezamislivo da pisac ne učestvuje, na bilo koji način, u društvenim debatama. Smatram da umetnici i intelektualci imaju određenu odgovornost da nešto urade, makar da razjasne neke društvene i političke teme. Naročito sada kada vlada tolika kriza i kada se ceo svet pita šta će biti sutra. Intelektualci ne smeju da ćute, moraju da reaguju na ovoliku zabrinutost ljudi.

Mi danas doslovno živimo u društvu spektakla. Na narod ne utiču “misleći ljudi”, već fudbaleri, sportske zvezde, komičari, pevači… Oni su dokaz površnosti koja karakteriše današnju kulturu. Ovo je kultura medija – važna je slika, a ne ideje i razum. To nosi velike opasnosti za društvo.

Ljudima ne treba zabraniti zabavu, naprotiv! Ali, ako se kultura svede samo na zabavu i provod, biće degradirana i ponižena i nestaće jedan od važnih izvora kritičke svesti prema onome što nas okružuje. To je ozbiljan problem savremenog društva.

Važno je da reagujemo odmah i izbegnemo budućnost koju će činiti mašine, veliki ekrani i građani pretvoreni u zombije, koji rade po automatizmu. Nažalost, čini mi se da je ovakva budućnost vrlo izvesna. Zato moramo da je sprečimo, da se mobilišemo, da kulturu vratimo na ono što je tradicionalno i bila – izvor kritike i oruđe protiv rezignacije, apatije i konformizma.“

INTERVJU: Mario Vargas Ljosa, Večernje novosti, 23. jun 2013.

Ceo intervju sa Ljosom možete pročitati ovde >>

Autor: Ana Popadić
Izvor: Večernje novosti

____________________________________________________________________________________________________

Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade.

Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine.

Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Markos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine.

____________________________________________________________________________________________________

 

UPOZNAJTE VEŠTICE…

SPREMALE SU NAPITKE, BILE OZLOGLAŠENE I ZAVRŠAVALE NA LOMAČAMA 

Sve su nas, kao decu, plašili vešticama. „Odneće te veštica!„, „Doći će veštica!„. Čuvene rečenice kojima su nas plašili kao male. A ko je bila ta veštica? Redovno zamišljana kao staricakoja ili leti na metli ili kako muti čarobne napitke. Hajde da je malo demistifikujem i šta je ona predstavljala u našoj mitologiji.

Veštica je mitsko biće za koje zna cela evropska civilizacija. Pošto je ona oduvek bila zlo, demonsko biće, česte su bile hajke i lovovi na veštice, a i danas se često za neku osobu ženskog pola, kad želi da se naglasi kaže da je opasna, kaže  da je „veštica„. Žene za koje se sumnjalo da su veštice su često završavale na lomačama.

Veštica je pretrpela velike promene u shvatanju ko je ona i šta. Prvo su bile demoni samo jedne uže srodne zajednice, da bi kasnije bile žene koje koje u sebi imaju demoni , koje noću izlaze iz grobova i muče decu. Za razliku od vampira koji siše krv, veštica se hrani ljudskim srcima i džigericom. Uvek su je, u pričama, pratile mačka ili vrana.

Ženski demon sa ovim osobinama nalazi se u kod svih indoevropskih naroda, a posebnu sličnost veštica ima sa grčkim i rimskim strigama. Strige su se javljale u obliku noćnih ptica, dok se veštice javljaju kao leptiri. Reč „veštica“ sa navedenim demonskim osobinama je slovenska i zajednička za sve balkanske Slovene.

U ruskoj mitologiji veštice se dele u dve grupe, dok se našoj mitologiji dele u tri grupe. U prvu grupu spadaju veštice u najprimitivnijem i izvornom značenju. To su ženski demoni koje ustaju iz groblja u kojem žive preko dana, a noću napadaju ljude i decu i vade im srca ili džigericu, kojima se hrane.

Drugu grupu čine demonske žene, koje su sa rođenjem dobile dar da budu veštice ili su moći stekle kasnije, tako što ih je u zanat uputila starija veštica. U treću grupu spadaju starice koje se nazivaju vešticama, ali koje nisu u pravom smislu veštice, nego su obične vračare.

Veštica je uvek bila vezivana za žene. Ona je pandan muškom vampiru. Veštica je htonični demon. Vešticom se postajalo ukoliko bi žena izrazila želju da postane veštica i sklopila dogovor sa ostalim vešticama koje bi je primile u svoj krug. Veštica je mogla da postane i ako bi se dogovorila sa demonskim vladarem, koji je po dolasku hrišćanstva, đavo.

Kako se postaje veštica?

Žena je mogla da postane veštica i rođenjem, ukoliko joj je majka veštica. Devojčica nije odmah postala veštica, već kad napuni određeni broj godina i pošto se uda. Mlade devojkesu mogle da postanu samo more, koje su mučile čoveka. More nisu, kao veštice, ubijale. Da je rođena buduća veštica, to se prepoznavalo ako je dete rođeno u krvavoj košuljici. Babice bi tad spalile ili zakopale košuljicu, jer se smatralo da su vešticai krvava košuljica u vezi.

Verovalo se da će uništenjem košuljice nestati i veštičije moći. Ukoliko bi se rodila veštica, babice su izlazile iz kuće i vikale da je rođena veštica. Smatralo se da veštica tako gubi moć. ovaj čin je moglo da ima negativne posledice po majku, pa se ovo često nije radilo.

Veštice su zamišljane kao žene sa izraženijim kostima ili brkovima. Svoje žrtve bi ubijale čarobnim štapićem, a tim istim štapićem bi im otvorile grudi i izvadile srce. Posle toga bi određivale kad će i pod kojim okolnostima žrtva umreti ili poginuti.

Veštice su mogle da promene oblik u neku pticu, noćnog leptira ili slepog miša. Svoja dela su činile isključivo noću.

Smatralo se da kada zaspi žena koja je veštica, njena duša izlazi iz tela, preobražava se u noćnog leptira i tako napada. Kada bi žena za koju se smatra da je veštica zaspala, okretala bi se tako da joj glava bude gde su joj bile noge, jer se verovalo da duša neće u tom slučaju umeti da se vrati i da će veštica umreti.

Kada bi se uhvatio noćni leptir, malo bi mu se sagorela krila i reklo bi mu se da dođe sutra po malo soli. Verovalo se da će sutradan doći žena sa povređenom rukom da traži so i tako bi se veštica odala.

Evo kako se prepoznavala veštica. Smatralo se da su nekim ljudima i date posebne sposobnosti da mogu da prepoznaju vešticu. Te osobine su sticale pod neobičnim okolnostima. U nekim krajevima su odsecali glavu prvoj ubijenoj zmiji te godine i stavljali belog luka u telo. Telo zmije bi potom zasadili. Kad biljka na tom mestu izraste, osoba koja nosi tu biljku sa sobom bi mogla da prepoznaje veštice. 

U Bosni se smatralo da ako se malo sažvaće prvi zalogaj hrane i stavi ispod pazuha, da bi ta osoba mogla da prepozna veštice. Kada su veštice išle u lov na nove žrtve, one bi se mazale posebnom mašću. Ta mast se pravila od ljudske krvi, noktiju, sala, dlaka sa genitalija i kože sa polnog organa obrezanih dečaka. Kada bi se mazala izgovarala bi čarobnu formulu i tad nije smela da pogreši.

Veštice su se sastajale. Njihovi sastanci su bili jednom godišnje, obično ispod nekog oraha. Tada bi se veštice veselile i predstavljale i prihvatale nove veštice. Tokom prihvatanja, nova veštica bi dobila krila slepog miša, crnu odeću i postajala bi jednaka sa ostalim vešticama. Uvek je tu bila glavna veštica. Ona nije morala da žrtvuje nikog. Na ovim sastancima bi glavna veštica učila ostale veštice nekim novim veštinama, a takođe bi delila i zadatke.

Veštica koja bi javno priznala da je veštica, izgubila bi natprirodne moći i više ne bi mogla da ubija, ali ne bi izgubila znanje o lekovitim i otrovnim biljkama. Te bivše veštice bi se bavile lečenjem i pravljenjem lekova.

Zaštita od veštica

Za odbranu od veštica najčešće su korišćene bajalice i protivotrovi. 

Najdelotovrniji u odbrani protiv veštica su beli luk i glogov kolac.

Često je upotrebljavan rog koji se palio, a na primorju se protiv sumnjivih veštica „bacaju rozi„, tačnije upiru se ispruženi mali prst i kažiprst, dok su ostali prsti savijeni.

Veštice su obično bile aktivne subotom uveče, a ljudi su tad nosili sa sobom beli luk. Veštice ne podnose pelin i smiljan.

U Bosni se za zaštitu od ulaska veštice u kuću koristio inož zaboden u okvir vrata ili prozora. Veoma efikasni u ovoj borbi su so i pokušaj stvaranja saveza sa vešticom upotrebom eufemizama. „Veštici koja uđe u kuću valja dati parče hleba po kome su posuta tri zrnca soli, pa ne može ništa nauditi„.

Savez sa vešticom je nekad označavala reč „kuma„. Pa vi vidite koga imate za kumu  Osim reči „kuma„, upotrebljavani su i drugi eufemizmi koji su nastali iz osećanja velikog poštovanja i straha. I samo ime „veštica“ je eufemizam. Njeno pravo ime nije poznato, mada bi bilo logično da je to „vešta„.

Prema iskazima osoba koje su, navodno, imale susret sa vešticama, stoji da im je sposobnost govora u tom trenutku oduzeta, iako su bile svesne i sve videle.

Kad su bile aktivne mogle su se videti u obliku svetlecih iskri.Veštice su napadale najčešće subotom, a rizični dani su bili Božić, Poklade, Đurđevdan, Uskrs i Ivanjske noći. Nisu mogle da naude starijim ljudima, već samo mlađima. Takođe se verovalo da ne mogu da naude nekom ko je rođen u ,“muške dane„’, a to su ponedeljak, utorak, četvrtak i petak. Vreovalo se da su vešticama prepreke kućni predmetipostavljeni naopako.

Veštice u mitologiji

Ponekad je u slovenskoj mitologiji veštica nazivana i Baba Jaga. Ona je čarobnica koja živi u šumi, u kući sa kokošijim nogama. Oko ove kuće bila je ograda od ljudskih kostiju ilobanja, umesto brave bile su vilice oštrih zuba. Reza je bilaljudska noga, a ključ je ruka.

Baba Jaga, smatralo se, jede ljude, a u peći peče decu. Zamišljana je kao ružna starica, ogromnih grudi, slepa ili bolesnih očiju. U nekim pričama se pominje da se njena kuća neće okrenuti i prikazati vrata dok se ne izgovore čarobne reči.

Prema nekim teorijama, koliba na kokošjim nogama vrlo podseća na kuće nomadskih naroda u Sibiru, Uralu i Tunguziji, koje su bile namenjene za čuvanje zaliha od životinja. Koliba bez vrata ili prozora bila je postavljena na visokim stubovima od drveta koji su ličili na kokošije noge.

Spaljivanje veštica

Tokom srednjeg veka, u mnogim katoličkim zemljama u Evropi postojali su zakoni protiv veštičarenja, koji su bili jedan od načina borbe protiv jeretika. Najčešće su osuđivane žene, a kazna je bila spaljivanje na lomači. Prvo veliko spaljivanje veštica dogodilo se 1482. godine u Sevilji.

Kad bi spalili nekog jeretika, grešnika ili „vešticu“ često bi se njihov pepeo i ostaci usitnjavali i razbacivali po đubrištu. Skelet osobe koja je optužena za veštičarenje, a koji je spaljen 1582. godine u engleskom mestu Sveti Osit, otkriven je u relativno dobrom stanju, iako je bio izložen plamenu i velikim temperaturama.

Najpoznatiji „lov na veštice“ desio se 1692. godine, kada je 19 ljudi u američkom gradu Sejlem, u državi Masačusets, osuđeno na smrt. Sejlem je tako postao grad koji se kasnije i u filmovima, pozorišnim predstavama i književnosti koristio kao inspiracija za priče o vešticama, a danas se tamo nalazi i Veštičiji muzej. Artur Miler je 1953. napisao čuveni komad inspirisan vešticama iz Sejlema.

U Keniji je, bez obzira na prisustvo raznih religija, i danas veoma izražen strah od magije. To je sve dožovelo vrhunac u maju 2008, kada je u oblasti Kisii policija uhapsila 19 ljudi osumnjičenih da su spalili 11 ljudi koje su optužili za veštičarenje.

Srpski progon veštica

U Srbiji se progon veštica dešavao u 19. veku. O tome se može suditi na osnovu sačuvanih dokumenata kojih nije mnogo. Ono što se zna jeste da su navodne „veštice“ bile izuzetno ozloglašene u narodu i da se sa njima se veoma okrutno postupalo.

Prema sačuvanim zapisima publiciste Tihomira R. Đorđevića, u selu Žabarima u Pomoravlju su izvesnu Paunu, po Karađorđevoj zapovesti, privezali uz ražanj i pekli je „među dve vatre„.

U vreme Karađorđevog ustanka, Antonije Pljakić, rudnički vojvoda, ispekao je nasred Karanovca neku babu za koju je čuo da je veštica. Osim spaljivanja, dešavalo se da veštica bude ubijena iz pištolja ili noževima, kao što je u to vreme bio slučaj sa maćehom nekog Petra Joksića iz Topole.

Priča se da je u decembru 1846. godine došao turski buljubaša u selo Brdo i da su mu se tamo sujeverni seljacipožalili da im jedna baba „mori“ (muči) decu. Buljubaša je izbatinao babu i njene drugarice, koje je ova, u očaju, odala. Batinama ih je „izlečio“ od veštičarenja, a za trud je buljubaša dobio novčanu nagradu.

U našoj zemlji bilo je mnogo primera gonjenja veštica. Knez Sredoje iz Solutuše je obavestio kneza Miloša da je 1824. godine jedan čovek ubio neku babu, zato što je veštica. 

Knez je dobijao izveštaje da su žene zbog optužbi da su veštice prebijane i zabranio je Srbima da tuku žene. Tako je 1822. godine zaštitio izvesnu baba Hristu iz Božurnje, u Kragujevačkoj nahiji, za koju su seljani govorili da je veštica i nameravali da je ubiju. Njegova naredba je bila da niko ne sme da se usudi „da je i najmanje dodirne, a kamoli da je i dalje naziva vešticom, jer ona to nije„.

I u Crnoj Gori je bilo „lova na veštice„. U selu Krnjicama u Crnoj Gori su u 19. veku posumnjali da je jedna žena veštica, pa su je odvezli na jezero i bacili u vodu. Pošto nije potonula, to je bio siguran znak da je veštica.

U svetu krajem 20. veka dolazi do procvata neopaganizma i veštičarstva, da bi seočuvale drevne tradicije. Nasuprot raširenoj predstavi veštica koje vole krv, veliki broj savremenih veštica višee voli životinje i prirodu, pa su zapravo vegetarijanke. Znanje o magijskoj upotrebi bilja je sastavni deo obuke svake veštice.

Noć veštica

Noć veštica (ili na engleskom jeziku Halloween) je svetkovina koja se u zapadnim zemljama proslavlja 31. oktobra, a skraćenica je od rečenice „Sveto veče“ koje se dešava uoči Svih Svetih ili na engleskom All Hallow’s Eve ili Hallow Eve.

Slavi se najviše u Irskoj, SAD-u, Kanadi, Australiji i Novom Zelandu. Više o Noći veštica pročitajte ovde.

Ovaj praznik je karakterističan po kostimima koje oblače deca i idu od kuće do kuće da traže slatkiše od odraslih. Kuće i dvorišta se ukrašavaju izrezbarenim bundevama.

Fotografije: Pixabay, kurir.rs, guoguiyan.com, qz.com, k–k.club, medjimurje.hr,witchpdx.com

Izvor: www.rokselana.com

---

---

 

REPUBLIKA SRPSKA ZABRANILA „NOĆ VEŠTICA“

Ministarstvo prosvete Republike Srpske uputilo je dopis svim predškolskim i školskim ustanovama u kojem navode kako je zabranjeno organizovanje priredbi i drugih aktivnosti povodom „Noći veštica“. 

Kako piše Blic, Ministarstvu prosvete Republike Srpske ovaj praznik je problematičan jer nije propisan Zakonom o praznicima republike, te smatraju da nije u skladu s razvojem slobode, demokratije i tolerancije. Takođe, navode kako praznik nije u duhu s tradicijom srpskog naroda.

Ministarstvo je ovu odluku donelo nakon zahteva sedam nevladinih organizacija koje sebe karakteristišu kao tradicionalističke i posvećene porodičnom i verskom identitetu: Društvo prijatelja manastira Hilandar, Udruženje porodica četiri plus, Kolo srpskih sestara, SNP „Izbor je naš“, Balkanološki istraživački centar, Krajiški kulturni klub „Sveti Sava“, te Baštovnik.

Tradicionalisti tvrde da „Noć veštica“ slavi paganski kult smrti i mališane pod plaštom bezazlene dečije igre maskenbala i kolačića, vodi ka sektaštvu i satanizmu, s ciljem da ih, kako navode, od najranijeg doba naviknu na zlo, piše Blic.

Izvor: vesti-gazeta.com/ponedeljak, 30 oktobar 2017

---

---

PLOČNIK, ARHEOLOŠKI LOKALITET VINČANSKE KULTURE…

Pločnik

Pločnik je arheološki lokalitet Vinčanske kulture u istoimenom selu kraj obale Toplice, nedaleko od Prokuplja. Pločnik je lokalitet s bogatim kulturnim slojem i kontinuitetom naseljavanja, od samih početaka vinčanske kulture. Analizama ugljenikovog izotopa dobijeni granični datumi idu od 5300/5200. do 4600. godina pre nove ere. Kompleks naselja iz mlađeg kamenog doba se prostire na površini od oko 110 hektara, a otkrića iz prve decenije XXI veka ukazuju da je reč o najstarijem metalurškom centru na svetu.

Lokalitet

Lokalitet je otkriven prilikom izgradnje pruge 1927. godine, kada je pronađena jedna ostava bakarnih predmeta. Neolitsko naselje je otkrio Miodrag Grbić, tadašnji kustos Narodnog muzeja u Beogradu, koji je vršio arheološka istraživanja na trasi pruge Prokuplje-Kuršumlija. Samo naselje je činilo nekoliko celina, koje su se prostirale na površini, od oko 110 hektara, ograničenoj sa tri strane vodotokovima (Toplicom sa juga, Backom rekom sa istoka i Paljevskom rekom sa zapada).

Poljoprivreda i stočarstvo su jedne od glavnih privrednih grana u životima neolitskih stanovnika Pločnika. Za ovaj period karakteristični su i lov i ribolov, kao i sakupljanje divljih biljaka. Koristili su razne materijale u proizvodnji svakodnevnih predmeta.

Pronađeni su predmeti od kosti, roga životinja, okresanog i glačanog kamena, školjki, bakra, ali je ipak najveći procenat onih od keramike (neki stručnjaci neolit nazivaju i dobom gline). Najbrojniji su ostaci keramičkih posuda čija je funkcija raznovrsna, ali ima i tegova za razboj, za ribarske mreže, nakita, pršljenaka, glačalica i drugih artefakata.

Najatraktivniji predmeti od gline su verovatno oni koji su služili u ritualne svrhe – žrtvenici, ritualne posude, figurine – antropomorfne, zoomorfne ili kombinovane (sa odlikama i ljudi i životinja). Zanimljiv je nalaz glave keramičke figurine velikih dimenzija. Njena visina je oko 30 cm, tako da se pretpostavlja da bi u punoj veličini, pod uslovom da predstavlja celu ljudsku figuru, bila visine 150-160 cm.

Lokalitet Pločnik je značajan i po pronađenim ostacima keramike i primercima figuralne plastike.

Metalurški centar

Još od najranijih istraživanja, Pločnik je poznat u evropskoj arheologiji po značajnom metalurškom sadržaju. Tokom ranijih istraživanja, pronađene su četiri ostave, sa oko 50 predmeta od bakra. Novim istraživanjima pronađeno je još bakarnih predmeta. Repertoar je izrazito širok – sekire, dleta, igle, narukvice, komad bakarnog lima, pa čak i ingot (polugotov proizvod koji je uglavnom spremljen za transport i izradu predmeta na nekom drugom mestu).

U Pločniku su tokom ranijih istraživanja, pored bakarni predmeta, pronađene i rude azurit i malahit, koje se tope na 700°C i iz kojih se dobija bakar. Ranije su se ovi nalazi tumačili slučajnim ukopavanjem u arheološki sloj koji odgovara neolitu. Istraživanja vođena od 1996. do 2008. godine, kojima su rukovodili arheolozi Dušan Šljivar i Julka Kuzmanović-Cvetković, kustos Narodnog muzeja Toplice, dokazali su da nalazi nisu slučajno dospeli u neolitski sloj.

Njihov tim je tokom 2007. i 2008. godine pronašao dve zemljane peći kvadratnog oblika, za koje se pretpostavlja da su služile za topljenje metala. Peći su smeštene unutar većih građevina, a uz njih su otkrivene i duvaljke napravljene od pečene zemlje. Pored njih su pronađeni bakarni limovi, koji ukazuju da je tu obavljana proizvodnja bakra. Otkrivene su i rupe dubine 2.5 i prečnika 8 metara u kojima nije pronađen arheološki materijal. Smatra se da su u pitanju tzv. metalurške jame, a u njima su pronađeni pepeo i gar, koji nastaju usled sagorevanja na visokim temperaturama, na osnovu čijeg sastava se može zaključiti da se na tom mestu topio bakar.

Metalni predmet

Dosadašnjim istraživanjima još uvek nisu pronađeni korišćeni kalupi, odbačena šljaka, kao ni rudnici iz kojih je dobijana ruda. Ležišta azurita i malahita postoje oko Toplice, Kosanice i Banjske reke u blizini Pločnika, a pretpostavlja se da su neka od njih otkrili stanovnici ovog naselja u potrazi za kamenom pogodnim za obradu.

Otkriće metalurških peći u Pločniku, menja dosadašnja shvatanja o početku ljudskog rudarstva i metalurgije. Sam Pločnik, kao središte južnovinčanske kulture, postao je najstariji metalurški, a samim tim i industrijski centar, pronađen na svetu. 

„Sve ovo nesumnjivo dokazuje da je ljudska civilizacija ovog područja proizvodila metal u 5. milenijumu p.n.e.“, kaže arheolog Dušan Šljivar.

Pre toga se smatralo da je Bakarno doba počelo oko 4. milenijuma p.n.e u jugoistočnoj Evropi i na Bliskom Istoku. Pločnik je deo vinčanske kulture, najveće evropske praistorijske civilizacije, koja je cvetala u današnjoj Srbiji između 6. i 3. milenijuma p.n.e.

Izvor:arheo-amateri.rs

---

OGLEDALO I RIZNICA (PIŠI GREŠNA RUČICE)…

Srednjovekovna knjiga kao deo srpske kulturne baštine

Sticajem istorijskih okolnosti, iz dubine prošlosti do naših dana sačuvani su dragoceni primerci knjiga otkrivajući duhovna stremljenja, život i umetničke domete srpskog srednjovekovnog književnog nasleđa. Iz prohujalih razdoblja srpske istorije, religije i kulture do nas su dospela svedočanstva u kojima su ratne bure, etnička zbivanja, duhovna i umetnička stremljenja ispisala najčudnije priče. Upoznajte svet srpske rukopisne knjige na izložbi u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti.

Zbornih srpskih žitija (14. vek)

Svet srpske rukopisne knjige od 12. do 17. veka, u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, kao jedna nizu reprezentnativnih izložbi organizovana je povodom 23. Međunarodnog kongresa vizantologa koji se održava drugi put u Beogradu i 175 godina od osnivanja SANU.

Sticajem istorijskih okolnosti iz dubine prošlosti do naših dana sačuvani su dragoceni primerci knjiga otkrivajući duhovna stremljenja, život i umetničke domete srpskog srednjovekovnog književnog nasleđa koje pripada istočnom pravoslavnom civilizacijskom krugu.

Kakav je bio odnos prema knjizi u srednjem veku? Gde je i kako nastajala? Čime se pisalo? Ko su bili srednjovekovni pisari i naručioci vrednih knjiga?

Prema onom što je sačuvano od rukopisnih knjiga pisanih srednjovekovnim književnim jezikom može se zaključiti da je knjiga najviše bila u upotrebi u sferi crkvenog života srpskog srednjovekovnog društva. Iz njih se u crkvi pojalo, knjige određene sadržine čitale su se i u manastirskoj trpezariji i monaškim kelijama, ali se čitalo u svetovnoj sredini.

„Pokusih pero i mastilo da bih videl… Piši grešna ručice… Pomiluj me Bože po milosti tvojej….“ – Ovo su neki od zapisa koji su zabeležili profesionalni pisari i dijaci, autori nadahnutih autobiografskih zapisa.

Na marginama knjiga ispisanih tekstovima iz jevanđelja, mineja, trebnika, često su ispisivane razne beleške o vremenu i mestu prepisivanja knjige, o uloženom trudu prepisivača nadahnute ličnom pobožnošću, o važnim istorijskim događajima čiji su svedoci bili…

Neki od njih su se potpisivali ali većina nije ostavljala svoja imena što je bilo uobičajeno u srednjem veku.

Ogledalo i riznica 

Rukopisna baština je ogledalo i riznica umetničkih dela nastajalih u dugom nizu vekova koji su prethodili novom dobu.

„To je nažalost poharana riznica jer je srpsko rukopisno blago znatno uništeno u ratovima, prirodnim nepogodama i zubom vremena. Ipak, sačuvani ostaci, unikati, rasuti po zbirkama i bibliotekama širom sveta svedoče o sjaju jednog vremena“, objašnjavaju autori izložbe prof. dr Irena Špadijer, istoričar književnosti i prof dr. Zoran Rakić, istoričar umetnosti.

Retki eksponati

Na izložbi je prikazano 80 rukopisa iz Arhiva SANU, Arhiva Srbije, Narodne biblioteke Srbije, Biblioteke Srpske patrijaršije i drugih domaćih i stranih institucija kulture.

Osim Miroslavljevog jevanđelja, među eksponatima koji se retko mogu videti u javnosti su i Zbornik srpskih žitija iz 14.veka, Beogradski parimejnik iz 13. veka, Prva Dečanska povelja iz 1330. godine, Karansko četvorojevanđelje iz 1608. godine, Slovo Grigorija Bogoslova iz 1420. i drugi originali.

Knjiga u srednjem veku je najčešće imala oblik kodeksa, ali povremeno i oblik svitka kojim su se ispisivale povelje. Pisalo se na pergamentu do sredine 14. veka, a potom na hartiji koja je uvožena pretežno iz Italije.

Koristeći divit i haraksalo i pero dijaci su glavni tekst knjige ispisivali mrkim mastilom a kinovarom odnosno crvenim mastilom naslov, inicijale i važnije delove teksta.

Najsloženiji zadatak u umetničkom opremanju knjige bilo je slikanje minijatura koje su oslikavali najtalentovaniji slikari tog doba.

Latinska izreka „Habent sua fata libelli“ potvrđuje da knjige zaista imaju svoju vlastitu sudbinu.

Miroslavljevo jevanđelje, strana 1.

Iz davno prohujalih razdoblja srpske srednjovekovne istorije, religije i kulture, do nas su dospela svedočanstva u kojima su ratne bure, etnička zbivanja, duhovna i umetnička stremljenja ispisala najčudnije priče. U vrhu liste srpskih sačuvanih rukopisa nalazi se Miroslavljevo jevanđelje iz osamdesetih godina 12. veka.

Ispisano je ustavnim slovima na pergamentu i ukrašeno sa oko tri stotine pozlaćenih inicijala i minijatura talentovanih kaligrafa čija imena kao ni autora slikanog ukrasa nisu sačuvana.

Ostao je zabeležen samo pomen dijaka Grigorija koji je iluminaciju pozlatio. Original je u posebnoj komori izložen za javnost do kraja avgusta.

Podsetimo da je 2005. godine Miroslavljevo jevanđelje upisano na Uneskovu listu Pamćenja sveta.

Romanički uticaji, stilska rešenja, uzori preuzeti iz Vizantije i sa hrišćanskog Istoka koji se jasno raspoznaju na Miroslavljevom jevanđelju, menjaju se tokom narednih vekova.

Promene u knjižnim ukrasima 

Druga polovina 14. veka predstavlja procvat. U istorijskom hodu to je period koji se podudara sa vladavinom kralja Milutina, Stefana Dečanskog i Stefana Dušana.

Tako značajne promene u razvoju knjižnog ukrasa bile su uslovljene širenjem srpske države ka jugu i njeno prerastanje u značajnu regionalnu silu na Balkanu. Odlučujuću ulogu u tim promenama imao je kao i u prethodnom razdoblju skriptorijum manastira Hilandara koji je u 14. veku pa do kraja državne samostalnosti bio najznačajnije srpsko prepisivačko središte.

Kasnije, tokom prvih decenija osmanske vladavine rad na prepisivanju rukopisa doživeo je osetan pad, ali od druge četvrtine 16. veka pravi procvat nastaje po obnovi Pećke Patrijaršije 1557.godine i traje sve do Velike seobe 1690. godine.

Sa velikim printovanim stranicama oslikanih inicijalima i minijaturama, prikazanim filmovima naučne sadržine koje su preuzete iz bogate Dokumentacije Radio televizije Srbije i posebno odabranim vrednim originalima, na postavci izložbe u Galeriji SANU simbolično ulazimo u svet knjige.

Priča o srednjovekvnoj knjizi ima mnogo slojeva i nijansi, a svi napori koje ulažu stručnjaci i zaljubljenici u slovensku kulturu doprinose oblikovanju važnog dela srpske baštine.

Autor: Ivana Kovačević

Izvor: RTS /subota, 27. avg 2016

___________________________________________________________________________________

 

MESTO GDE JE ROĐENA CIVILIZACIJA…

Đerdapska klisura, mesto gde je rođena civilizacija

Blago Đerdapske klisure, najdužeg evropskog kanjona, prepoznato je svuda u svetu, a baš na ovom mestu je pre oko 9.000 godina stvoreno prvo uređeno urbano naselje i počelo računanje vremena.

Foto: Profimedia

Lepenski vir je deo Đerdapa, najduže klisure Evrope, gde je pre oko 9.000 godina začeta moderna civilizacija. Na krečnjačkoj padini nasuprot monumentalnoj steni Treskavac, stvoreno je prvo uređeno urbano naselje sveta.

Kraj dunavskog vira, bogatog ribom, lovci sakupljači više nisu imali potrebe da lutaju u potrazi za hranom, koju im je reka izdašno pružala.

Tako im je ostalo dovoljno vremena da postanu prvo ljudsko društvo u kome je obavljena podela rada, pa je neko gradio kolibe, neko pripitomljavao prve životinje, a prvi baštovani sveta su otkrivali kako se gaje jestive biljke.

Ipak, najveća revolucija koju je doneo Lepenski vir je stvaranje prve monumentalne umetnosti i početak računanja vremena. Pleme Lepenaca je hranilo i čuvalo svoje vajare zbog njihovog čudesnog talenta da u velike kamene oblutke uklešu ribolike likove, možda božanstva životodavnog Dunava.

Ta vajarska dela s tajanstvenim licima i rekonstrukcija naselja Lepenaca mogu se videti u Muzeju Lepenski vir, koji posetiocima prikazuje i izuzetan film o tome kako je ovu veliku civilizaciju otkrio akademik Dragoslav Srejović tokom izgradnje Hidroelektrane „Đerdap“.

Ipak, da bi se shvatilo zašto se baš ovde desila neolitska revolucija, potrebno je prošetati okolnom riznicom jedinstvene prirodne baštine.

Gledajući iz Lepenskog vira, pogled kao magnet privlači moćni vrh Treskavac s rumunske strane, koji se odvajkada u narodu koristi kao svojevrstan kalendarski instrument.

Istraživači, arhitekta Hristivoje Pavlović i dr Aleksandra Bajić su krenuli tragom lokalnog predanja da se na letnju dugodnevicu sunce dva puta rađa na Lepenskom viru.

U praskozorje prvi sunčev zrak kao snop reflektora nakratko blesne kraj levog boka Treskavca, a zatim klisura ponovo utone u sumrak.

Sunčevi zraci iza brda potom prave oreol oko njegovog tamnog trougla, a vrhunac prirodnog spektakla je kad sunčev krug skače tačno na vrh Treskavca gde zasija kao ogromno oko.

Posle objavljivanja ove priče, u javnosti je već počelo formiranje turističkih grupa koje žele da dođu i posmatraju ovaj fenomen, pa će Treskavac verovatno postati „srpski Stounhendž“.

Stena Sokolovac

Neposredno uz Lepenski vir počinje kratka i živopisna klisurica Boljetinske reke, koja u raznobojnim slojevima, nalik na parče torte visoko pedesetak metara, prikazuje istoriju planete. Put uz brdo, kroz prozračnu šumu i bistre penušave potoke vodi ka vidikovcima zbog kojih je Nacionalni park „Đerdap“ bez premca u Evropi, a stena Sokolovac omiljeno mesto izletnika.

Izvor: nationalgeographic.rs/11. 04. 2016.

SAČUVAJ SVOJE PRAVO DA MISLIŠ, JER…

…bolje je i misliti pogrešno, nego ne misliti uopšte

Hipatija iz Aleksandrije

U 4.veku, u Aleksandriji je živela Hipatija, ćerka Teona, koji je smatran najučenijim čovekom u Aleksandriji.

Ona je prva žena za koju se sa sigurnošću može reći da je dala značajan doprinos razvoju matematike i o kojoj imamo neko biografsko znanje ili znanje o njenoj matematici.

Iako postoji značajna količina materijala o njoj, dosta toga je nesigurno, izmišljeno ili jednostavno pogrešno, tako da je teško znati tačno na čemu je radila, mada postoje neki specifični istorijski dokazi o njenoj matematici, kao i izveštaji o njenoj užasnoj smrti.

U vreme kada je Hipatija rođena, Aleksandrija je bila kosmopolitski centar, gde su se naučnici iz svih civilizacija okupljali da razmenjuju ideje. Veliki uticaj na njeno obrazovanje imao je njen otac Teon Aleksandrijski, poslednji matematičar koji je radio u Aleksandrijskom muzeju, tako da je Hipatija rasla u atmosferi učenja i istraživanja.

Da je Hipatija bila matematičar, to je van svake sumnje. Iako nemamo baš dokaze o njenim konkretnim podvizima u matematici, ni rukopise koji su zaista njeni, njena reputacija kao vodećeg matematičara i filozofa je potvrđena u starim rukopisima. Prema Sudi pisala je komentere na Apolonijeve Konike, Astronomski Kanon i Diofantovu Aritmetiku.

Najstariji zapisi dolaze od Suda Leksikona ili iz zapisa rane Hrišćanske Crkve, kao i sačuvanih pisama njenog učenika, Sinezisa iz Kirene. Mnogobrojni autori su pretvorili priču o Hipatiji u legendu o prekrasnoj mladoj paganki, naučnici koju su ubili hrišćanski kaluđeri u Aleksandriji. Neki pisci, govore o njoj kao o duhu Platona u telu Afrodite i o tome da se odmah posle njene smrti na Evropu spustilo mračno doba.
Bavila se matematikom, astronomijom i filozofijom.

Poznato je da je napisala opširne komentare čuvene Diofantove Aritmetike i Konusnih preseka Apolonija iz Perge, nekoliko dela iz filozofije, a bavila se i sastavljanjem astronomskih tablica. U njene pronalaske ubrajaju se hidromer (instrument za određivanje gustine tečnosti), astrolab (instrument za određivanje geografske širine i položaja nebeskih tela.

U pregledima istorije filozofije i dalje je često neopravdano zaobilaze, ali neosporno je njeno mesto u istoriji matematike kao prve žene koja je imala značajnu ulogu u razvoju ove nauke. Zajedno sa ocem Teonom pomagala je da se očuvaju neka blaga starih Grka iz oblasti matematike i astronomije.

ŽIVOT I LEGENDA

Hipatija je rođena u Aleksandriji, i tragično je stradala 415. godine. Iako nije problem odrediti mesto rođenja, istoričari nailaze na razumljive prepreke pri određivanju datuma.

Opšte prihvaćeno mišljenje je da je rođena oko 370. godine, mada mnogi autori smatraju da je umrla u šezdesetim, što bi značilo da je rođena oko 350. Kao argument za ovo mišljenje se navodi biografija Sinezisa iz Kirene, Hipatijinog učenika.

Iako ni godina njegovog rođenja (370.) nije sigurna, iz njegovih pisama pouzdano saznajemo da je učio od Hipatije oko 390. godine. Pa je logičnije (A. Cameron) da je učio od nekog starijeg, takođe, njegova pisma su puna poštovanja što ne ide uz sliku dvadesetpetogodišnje žene.

Drugi autori smatraju da je rođena oko 370. što bi značilo da je imala oko 40 kada je ubijena. U prilog ovom istoričari navode da ako je Teon je rođen 335. malo je verovatno da je dobio ćerku sa petnaest godina, tako da kasniji datum Hipatijinog rođenja prihvatljiviji. (M.Deakin).

Teon je bio neobično liberalna osoba u vreme kada su muškarci dominirali u intelektualnom svetu, a žene imale tek nešto bolji status od robova. On je ohrabrivao svoju ćerku da razvija svoj um i pomogao joj je da postigne akademsko znanje koje ni jedna žena pre nje nije imala. Teon je nadzirao njeno obrazovanje i kao njen tutor preneo je na nju svu svoju ljubav prema matematičkoj lepoti i logici. Uz matematičku obuku Hipatija je imala i formalno obrazovanje iz umetnosti, literature, nauke i filozofije.

Prema legendi Teon je bio odlučan da od nje napravi savršeno ljudsko biće, što je izuzetno, pošto su u to vreme žene nisu imale nkakva prava i smatrane su samo jednom vrstom vlasništva. Kao deo svog plana Teon je utvrdio režim fizičkih treninga za Hipatiju kako bi bio siguran da će njeno telo biti zdravo kao i njen dobro trenirani um. Takođe ju je savetovao da ne dozvoli nekom strogom religioznom sistemu da zaposedne njen život i isključi otkrivanje novih naučnih istina.

Teon joj je govorio:
– Sve religije koje zovemo dogmatskim su van logike i ne bi smele biti bezrezervno prihvaćene od osoba koje drže do sebe.

Veruje se da se Hipatija nikada nije udavala, umesto toga odlučila je da posveti svoj život intelektualnom radu. Postoje dokazi da je opisivana kao fizički lepa i da je nosila dronjavi ogrtač, omiljen od strane akademaca.

Hipatija je putovala u Italiju i Atinu gde je učila u školi Plutarha mlađeg a izučavala je između ostalog i dela Plotina, osnivača neoplatonizma, i njegovog naslednika Jambliha. Kada se vratila u Aleksandriju postala je učitelj matematike i filozofije.

Studenti iz celog sveta dolazili su u Aleksandriju da čuju njena predavanja. Hipatija nije podučavala u Muzeju, već je držala predavanja u svom domu koji je postao intelektualni centar gde su se učenici okupljali da diskutuju o naučnim i filozofskim pitanjima.

Oko 400. god Hipatija je postala upravnik neoplatonističke škole u Aleksandiji. Tamo je podučavala matematiku i filozofiju, a među njenim učenicima bilo je i dosta hrišćana.

Takođe, držala je i javna predavanja o Platonovim i Aristotelovim delima i donela je matematičke i filozofske diskusije u centar grada, gdje je njeno govorništvo i produhovljena mudrost, njena mladost i neverovatna lepota, počela da privlači veliki broj učenika i poštovalaca.

Nije oklevala da kaže šta misli, čak ni u prisustvu muškaraca, jer je imala veliko poverenje u sopstvene sposobnosti i inteligenciju. Iako nikada nije postala savršeno ljudsko biće kakvo je njen otac želeo, bila je svestrani i harizmatični učitelj, omiljena kod učenika i poštovana u intelektualnoj zajednici.

Pripisuje joj se rečenica:

,,Sačuvaj svoje pravo da misliš, jer bolje je i misliti pogrešno, nego ne misliti uopšte.“

Izvor:vesna.atlantidaforum.com

__________________________________________________________________________________

KRIZA MORALA, KAŽEŠ ?

Često nam se, u trenucima zgađenosti nad vremenom i prostorom, otme jadikovka o tome kako vlada kriza morala. Sintagma ,,kriza morala“ čini se, na prvi pogled, samorazumljivom. Kriza morala, da, svakako, ona je tu i postoji kao neoborivi dokaz našeg sveopšteg propadanja.

Na njen pomen setna misao odluta u neodređene daljine prošlosti, kada nije sve bilo tako poročno kao danas. Iz naslućivanja o povezanosti društvene patologije i ,,kvarenja“ morala, rađa se uverenje da bi nam bilo bolje ,,kad bi bilo više morala“, kao i imperativ da nam treba ,,više morala“.

Ipak, sintagma ,,kriza morala“ predstavlja, u dobroj meri, stereotip s kojim se barata bez velikog udubljivanja u njegovo značenje i smislenost.

Sintagma ,,kriza morala“ problematična je iz nekoliko razloga. Najpre, ona je u dobroj meri zasnovana na pretpostavci da je postojalo gotovo idealno vreme kad krize morala nije bilo i kad su ljudi bili takoreći ujedinjeni u moralnom ponašanju. Izvesnu poteškoću te mutne ideje predstavlja lociranje perioda ,,cvetanja morala”. Neko taj period vezuje za vreme od pre dvadeset i pet godina, neko ga povezuje sa Titovom vladavinom, dok neko u mislima grabi ka ,,idili“ patrijarhalno-tradicijskih društava (,,kad se znao red“).

U neku ruku, sasvim je razumljivo što se takve ideje rađaju iz prljavštine i nevolja aktuelnog stanja, iz nepodnošljive atmosfere vremena koje smo jedino i mogli osetiti na vlastitoj koži, te nam se otuda ono davno čini puno boljim i moralnijim.

Međutim, koliko god mislili da je naše vreme ekskluzivno u svojoj patologiji i nemoralnosti, ne sme se zaboraviti da su i ta ,,dobra stara vremena“, kojima se čežnjivo okrećemo zbog teškoća sadašnjosti, imala svoje kabadahije, korupciju i pljačku, da nisu oskudevala sa primitivizmom, zločinima, poltronerijom, partijskim banditizmom, potkazivanjem, golim otocima, da su se upravo ta vremena savremenicima činila nepodnošljivim i očajnim…

Da bi se dobio elementaran uvid u stanje kakvo je vladalo nekad u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, dovoljno je zaviriti u knjige Branislava Nušića, Miroslava Krleže, Dimitrija Tucovića, Dinka Tomašića, Ive Andrića, Arčibalda Rajsa, Radoja Domanovića…

Prilike tih vremena koje opisuju navedeni autori u mnogo čemu pokazuju frapantne sličnosti sa današnjim. Kao da se ništa nije promenilo, kao da balkansko ,,večno vraćanje istog“ nepogrešivo funkcioniše. Ovde se možemo prisetiti i jedne Ničeove rečenice: ,,Ko je video sadašnjost – video je sve“.

Naravno, ovo ne znači da se želi napraviti potpuna nivelacija različitih istorijiskih perioda, jer bi to, takođe, bilo nešto jednostrano i netačno. Brojni parametri kojima se meri stanje društvenih prilika pokazuju da je naše vreme, zaista, vreme društvenog debakla. Ali, to ne treba da vodi naivnoj idealizaciji prošlosti.

Društva su uvek blenderi u kojima se odvija previranje i borba arhetipskih sila dobra i zla, posredovanih kroz konkretne ljude u konkretnom vremenu, borba onih koji nastoje da određenom društvu udahnu smisao i onih koji ga vuku ka beznađu. U ovom kontekstu, nameće se i zanimljivo pitanje, na tragu logike ,,krize morala“: Da li će generacije koje dolaze, za dvadeset, pedeset ili sto godina, osvrćući se na naše vreme, reći da upravo njihovo doba predstavlja period ,,krize morala“, dok je naše vreme ono na kome treba zavideti jer je moral bio na ,,visokom nivou“?

Jedna od mogućih konsekvenci podleganja stereotipu o tzv. krizi morala ogleda se u kapitulaciji pred stvarnošću, odnosno utapanju u poročnost vlastitog vremena.

Takva svest obično rezonuje na sledeći način: kad je već na delu kriza morala, i kada je ,,sve otišlo do vraga“, onda se moramo držati čuvenog ,,šta ja tu mogu“, biti ,,ljudi svog vremena“ i prilagoditi se. Da živimo u ta davna vremena, kad nije bilo ove ,,krize morala“, i mi bi bili moralni, ali ovako…

Na taj način, sasvim ,,lepo“ zajedno idu naizgled isključujuće stvari: s jedne strane, kuknjava i vapaji za ,,više morala“, i, sa druge strane, fatalističko mirenje sa stvarnošću protiv koje ta svest naoko protestuje. Jednom rečju, priča o krizi morala u velikoj meri promašuje bit moralnog ponašanja (i funkcionisanja društva uopšte), te samim tim vodi i u pogrešnu percepciju društvene stvarnosti. Zašto?

Moral je samo jedan segment društvenog života, on nije izolovan fenomen, niti nezavisan od drugih faktora (od sfere politike, ekonomije, prava). On, takođe, nije ni ,,bogom dano rešenje“ za sve naše probleme, posebno ako se svede na parole, a ne na dela. Kvalitet svakog uljuđenog društva čine visoki standardi moralnosti (moralne odgovornosti, poštenja, solidarnosti, pravednosti).

Međutim, na te standarde utiče celokupan društveni kontekst koji na razne načine formiraju upravo građani svojim odlukama. Primera radi, ukoliko se u političkom smislu delegiraju da vrše vlast oni koji su oličenje korupcije, laži, grabeži, poltronerije, onda se neizbežno stvara kontekst koji urušava svaku pretpostavku moralnosti i smislenog života uopšte. Otuda se ne treba čuditi kad ti i takvi vajni predstavnici ,,volje naroda“ stvore, po svojoj meri, društveni zverinjak u kom elementarno dostojanstvo i moralno-civilizacijske norme bivaju ,,gažene nogama“.

Jedino promena takvog stanja predstavlja koren rešenja, a ne vajkanje o krizi morala, kao da ona niče sama od sebe. U tom smislu, ne treba nam ,,više morala“, već vladavina prava, regularan politički sistem i odgovorne institucije.

Ostaje nam da shvatimo i prihvatimo vlastito vreme, ne naravno na pozitivistički (,,zdravo za gotovo“) način i kao nešto zauvek ,,zapečaćeno“,već upravo kao mogućnost da se borimo za makar male iskorake u pravcu dostojanstvenijeg i civilizovanijeg života. A to se neće desiti ukoliko samo morališemo i upućujemo setne poglede u prošlost. Uvek je teško vreme i uvek je kriza morala, ali je uvek i prilika da postanemo i ostanemo ljudi!

Slobodan Sadžakov

Izvor:biscani.net/ kljucnekosti

_____________________________________________________________________________

 

USPOMENA NA LJUDE U LANCIMA…

Ostrvo Goree

Malo ostrvo Goree, smešteno na 2 km od obale Dakara u Senegalu, čuva sećanje na najsuroviji period u istoriji ljudske civilizacije. Kroz njega su tokom tri veka prošle stotine hiljada robova na putu za Ameriku.

Od XVI do XIX veka, ostrvo Goree je bilo najveći trgovinski centar robovima na afričkom kontinentu. Mala površina od samo 0,17 km2 i izolovanost nudili su idealne uslove za kontrolu zarobljenika koji, okruženi izuzetno dubokim morem, nisu imali gde da pobegnu.

Prvi doseljenici, Portugalci, stigli su na ostrvo 1444. godine. Holanđani su ga pokorili 1588, i u naredna dva veka vlast su naizmenično preuzimali Holanđani, Britanci i Francuzi. Konačno, vlast je 1817 trajno preuzela Francuska, sve do uspostavljanja nezavisnosti Senegala 1960. godine.

Između 1536. i 1848. godine ostrvo je bilo aktivan centar trgovine robovima. Tokom 1776. godine, Holanđani su sagradili neslavnu prvu Kuću robova, jednu od retkih sačuvanih do danas.

Kuće su bile podeljene na ćelije veličine samo 7 m2, u koje je smeštano i do 20 muških robova. Žene i deca su smeštani u poseban deo kuća, a mlade devojke su čuvane odvojeno i često zlostavljane od strane trgovaca.

Robovi su u ćelijama držani u sedećem položaju, leđima uz zid, sa lancima i okovima oko vrata i ruku.

Hranjeni su jednom dnevno, i jednom dnevno su mogli na kratko da napuste ćeliju i obave osnovne potrebe.

Uslovi u kojima su živeli su bili neopisivo surovi i nehigijenski, pa su bolest i smrt bile česti posetioci ovog ostrva.

Robovi su u ćelijama nekada provodili i po tri meseca, iščekujući novi pazarni dan, kada su izvođeni na procenu i prodaju. Prodavci bi ih isterivali u dvorište okruženo zgradama, sa čijih su ih balkona kupci posmatrali i pregovarali cene.

Nakon trgovine, kupljeni robovi su napuštali ostrvo kroz Vrata bez povratka smeštena na delu ostrva koje gleda na Atlantski okean. Tu bi ih ukrcali na brodove i transportovali do konačnog odredišta.

Na ostrvu Goree danas živi 1300 stanovnika, a svakodnevno ga posećuje veliki broj istraživača i turista. Atmosfera je izuzetno mirna, nalik hodočasničkoj. Na ostrvu nema modernih građevina, automobila ni kriminala.

Originalna arhitektura, koju čine kuće ubogih robovskih četvrti i luksuzne kuće trgovaca robljem, do danas je potpuno sačuvana. Od 1962. godine, kada je počelo preuređenje ostrva u muzej, Goree je spomenik ljudske patnje i utočište za pomirenje.

Od 1978. godine, ostrvo je upisano u UNESCO-vu listu svetske kulturne baštine.
Autor Mirjana

Foto: Galerija
Izvor: medias.rs

_________________________________________________________________________________________

BLAGO VAMA, VI IMATE VINČU…

Na tlu Vinče živela je najstarija i najmodernija ljudskoj istoriji znana civilizacija, stara više od 8000 godina!

Naše naivne pretpostavke da stalno napredujemo, često demantuju svakodnevni događaji, ali i naučnici koji nas vraćaju u prošlost. Ovoga puta krećemo u legendarnu Vinču, beogradsko prigradsko mesto gde je rođena istoimena kultura po kojoj smo poznati u svetu.

Sagovornik nam je kustos Dragan Janković, arheolog koji sa mnogo ljubavi priča o svojim Vinčancima koji su postojali na ovom prostoru u doba neolita, pre više od sedam hiljada godina. Kada ga pažljivo slušamo, čini se da smo u mnogim svojim navikama znatno lošiji od njih…

KUĆE I KOMFOR

– Ostaci kuća koje iskopavamo na nalazištu pokazuju da su u neolitu ljudi imali vrlo visoku kulturu stanovanja – kaže Janković.

– To potkrepljujemo ostacima kuća koje su imale površinu od 20 do 80 kvadratnih metara, imale su od dve do pet soba, a na zidovima termoizolaciju. Malterisane su smesom od lesnog blata i pleve. To je danas „hit materijal“ u gradnji ekskluzivnih kuća. Tako se ispostavlja da su Vinčanci pre toliko mnogo milenijuma koristili materijal kojim se danas grade najskuplje kuće.

Žitelji ovog naselja su na kućnom podu imali drvene grede, između kojih su, opet, nanosili sloj blata i pleve, a završno, iznad njega stavljali su sloj gline koju bi dodatno uglačali. Tako bi dobijali ispolirane patose koje su lako održavali.

– U kućama pravljenim u doba od 5.300. do 4.300. godine pre nove ere nismo nalazili ognjišta, što znači da su oni još u to vreme imali zatvorene peći – dodaje Janković sve neverovatnije podatke.

– U svakoj kući smo pronašli po jednu peć, a u nekima čak i u svakoj sobi po jednu, što govori da im nisu služile samo za spremanje hrane, već i za grejanje.

Kuće su pravljene u nizovima, stvarajući svojevrsne ulice, i sve su imale istu orijentaciju, od severoistoka ka jugozapadu. Zanimljivo je da su između njih postojali samo uski prolazi, široki oko 1,5 metara, odnosno da kuće nisu imale okućnice, niti dvorišta.

Ova činjenica, uz druge detalje ukazuje na to da je Vinča u neolitu bila prvo gradsko naselje. Njeni žitelji bavili su se i trgovinom.

Ostaju nam pitanja koja Janković niže jedno za drugim: zašto su ljudi u neolitu imali višu kulturu stanovanja nego u neka kasnija vremena, pa čak i u srednjem veku, iako su živeli hiljadama godina ranije?

– To je za mnoge zbunjujuća činjenica. Zašto je došlo do tolikog pada kod kasnijih kultura – pita se naš sagovornik i nudi odgovor.
– Objašnjenje je da tokom celog neolita nije bilo većih sukoba, odnosno ratova, i da je ceo taj period poznat po najdužem trajanju mira u istoriji ljudske civilizacije. To je doba od 6.500 do 4.300 godine pre nove ere. Oko 2.000 godina nije bilo rata!

Arheolozi ovo potkrepljuju činjenicom da su sva naselja iz tog vremena građena na otvorenim prostorima, bez ikakvih ozbiljnijih odbrambenih fortifikacija. Takođe, tokom arheoloških iskopavanja nisu naišli ni na kakve ostatke oružja.

– U srednjem veku, pet hiljada godina kasnije, kada gradi kuću, čovek prvenstveno razmišlja o zaštiti. On je sve podređivao odbrani od eventualnog agresora. A u neolitu, on je prvenstveno razmišljao o komforu.

Govoreći o vinčanskoj kulturi, ne pričamo samo o ovom jedinstvenom naselju, kao i naseljima koja su se prostirala na značajnom delu površine današnje Srbije, već i o jednom sasvim nestvarnom vremenu, koje mnogima nije poznato, a još manje im je jasno.

– Upravo to vreme veliki rimski pesnik Ovidije nazvao je „zlatnim vekom ljudskog roda“ – podseća Janković. – Prosto je fantastično da je u Antičko doba postojala svest o tom, njima dalekom vremenu. Vinčanska kultura postojala je milenijumima pre Ovidija, a pisanih tragova koje bi Rimljani mogli da koriste – nije bilo. Ipak, postojala je jasna svest o tome da je nekada postojalo takvo vreme tokom kojeg ljudi nisu vojevali i međusobno se ubijali.

DUHOVNA KULTURA

Prastari Vinčanci su bili vrlo razvijena duhovna civilizacija. Prema mišljenju naučnika, imali su svoju mitologiju, a na osnovu arheoloških nalaza ne može da bude uočena bilo koja vrsta dominacije. Nije bilo ni matrijarhata ni patrijarhata, odnosno nije postojala institucionalna dominacija jednog pola.

– Ljudi iz neolita su osvojili sve vrednosti kojima savremena civilizacija teži: životu bez rata i bez dominacije! Zato priča o njima nije samo priča iz daleke prošlosti, već i priča naše budućnosti.
Naš sagovornik otvoreno zaključuje da „mi tek treba da usvojimo neke vrednosti koje su oni već tada osvojili“.

– Meni je to na neki način „dirljivo“ – koliko savremeni čovek uopšte ne prihvata čak ni mogućnost života bez rata i dominacije. Tako nešto moderni čovek smatra utopijom.
– Međutim, ako je jednom nešto postojalo, onda to nije utopija – izričit je Janković.- To je nada da je moguće da nešto slično ponovo zaživi.

Logično je da se zapitamo zašto su ljudi u neolitu živeli bez ratnih sukobljavanja, a naš sagovornik navodi više razloga za to. Vinčanci su počeli da se bave i poljoprivrednom proizvodnjom hrane, pa su lovišta prestala da budu strateški prostor, odnosno više nisu bila ograničeni prirodni resurs koga treba braniti.

Ko god da je hteo da se bavi poljoprivrednom proizvodnjom, mogao je da iskrči određenu površinu i da od nje napravi obradivu. Postojali su neograničeni prirodni resursi, pa nije bilo potrebe za borbom za prevlast nad njima.

– Pojavljuju se viškovi hrane i drugih proizvoda, a oni omogućavaju razvoj trgovine. Logika onog vremena bila je da onaj čovek preko brda, kao i onaj preko reke, nije mogući neprijatelj, već je potencijalni kupac. I apsolutno je dobrodošao.

Dabome da bi bilo pogrešno idealizovati to vreme, i tadašnjeg čoveka, ali su u tom i takvom društvu očigledno postojale neke vrednosti koje su danas nama nedokučive.
– Jasno je da je i u to doba bilo nasilnih ljudi, jer je to u biti čoveka kao vrste – objašnjava naučnik.

– Međutim, u njihovom sistemu vrednosti nasilje je bilo gotovo neprihvatljivo i oni su uspevali da marginalizuju sve one koji bi nasiljem hteli da dođu do onog što im ne pripada. A pogledajte naš današnji sistem. I danas je u našem sistemu vrednosti nasilje zvanično neprihvatljivo, međutim nisam baš siguran da je tako. Danas su ratovi postali legitimno sredstvo za ostvarivanje ciljeva.

NOVO, LOŠIJE DOBA
ŠTA se dogodilo sa ovom kulturom i šta ju je odagnalo sa istorijske scene? Jedno novo doba koje je usledilo posle neolita.

– Nosioci vinčanske civilizacije su prvi u svetu topili bakar. A on je, opet, bio toliko vredan i skupocen, da se njime isključivo trgovalo. Vičanci su ga posmatrali kao trgovci, a ne kao tehnolozi. I tada su otvorili Pandorinu kutiju. Prostori na kojima se nalaze rudnici bakra postaju strateški prostori, a bakar ogroman prirodni, ali i strateški resurs. To je dovelo do potrebe da se kontrolišu prostori na kojima se nalaze rudnici. Tako nastaju sukobi, ali i pomeranja, odnosno seobe ondašnjih plemena.

Polako kreće bakarno, a za njim i bronzano doba i na svetu je sve više oružja. Metal i njegova masovna proizvodnja omogućavaju stvaranje ogromne količine oružja i oruđa.
A mučeno čovečanstvo shvata da su otimačina i rat mnogo brži način zarade. I eto, tako ostade do dana današnjeg… A stručnjaci se ipak nadaju da ćemo jednom da dosegnemo do onih vrednosti vinčanske kulture koje su jednom davno postojale.

Blago vama…
Pre nekoliko godina stručna grupa italijanskih arheologa posetila je nalazište u Vinči, i tada su dugo razgovarali sa Jankovićem. Razmenjena su mnoga stručna znanja, pa ipak jedna rečenica je ostala urezana u pamćenje našeg sagovornika.

– Zamislite, Italijani, na čijem prostoru se nalaze najvažniji ostaci starog Rima, ljudi čiji arheolozi uvek imaju prepune ruke posla, posle posete našem lokalitetu rekli su mi: „Blago vama, vi imate Vinču! Zavidimo vam.“

SVETSKI PUTNICI

Trgovački putevi naših predaka iz neolita danas izgledaju neverovatno. Naš Vinčanac odlazio je do Karpata, tamo uzimao obsidijen, vulkansko staklo, koji je veoma oštar i koji je, kada se razlista, bio izuzetno oštro sečivo. Sa njime je odlazio pešice niz Moravu do Egeja i donosio nakit, čije ostatke danas arheolozi iskopavaju na nalazištu, baš kao i predmete iz Srednje Evrope.

– Sa Avale su donosili cinabarit, koji je produkt rude žive i od njega su dobijali crvenu boju kojom su farbali tkanine. A takva boja bila je u ono vreme izuzetno dragocena.

NEOLITSKI OSTACI

VINČA nije jedino nalazište iz doba neolita u Srbiji. U Beogradu i njegovoj okolini „uspomene“ na žitelje iz ovog doba, oko pet milenijuma pre Hrista, ostale su „posejane“ na Kalemegdanu, Banjici, u okolini Mladenovca i u Barajevu. Arheolog Adam Crnobrnja locirao je izuzetno nalazište u Stublinama kod Obrenovca, koje je vredno posebne priče, a sa druge obale Save, ovakvih mesta ima i u okolini Jakova.

– Naši preci iz Vinče su prvi topili bakar – dodaje Janković. – To otkriće govori da prva metalurška revolucija nije nastala na Bliskom istoku, kako se donedavno mislilo, već upravo na ovom, našem prostoru.

RAŠIRENE RUKE

FIGURINE koje su tokom proteklih sto godina iskopane na nalazištu u Vinči izuzetne su zbog mnogo razloga. Sve one prikazuju likove sa velikim očima, što označava pažnju i brigu, a gotovo sve imaju raširene ruke.

U doba kada ratovi nisu postojali, raširene ruke simbolizovale su srdačnost i dobrodošlicu prema svima koji bi „ušli u vidokrug“ naših Vinčanaca.

VASIĆ, HAJD I „LEJDI“

MILOJE Vasić je naš prvi školovani arheolog koji je titulu doktora ove nauke stekao u Nemačkoj. Upravo on je odlučio da u Vinči započne iskopavanja 1908. godine, gde je otkrio ovo spektakularno nalazište.

Vasić upoznaje Britanca Čarlsa Hajda, koji početkom 20. veka u Birmingemu vodi svoj časopis i koji u to vreme slovi kao veliki pobornik slobode štampe. Budući da je bio dobrostojeći, zainteresovao se za Vasićev rad i rešio da mu pomogne finansijski kako bi mogao da dopre do beogradskog neolita.

Posrednik u ovom poslu bila je Ketrin Braun, Engleskinja koja je slovila kao veliki prijatelj Srba, pa je ostalo predanje da je jedna od najlepših figurina koje je Vasić iskopao upravo zbog nje ponela ime „Lejdi“.

„RANA“ VINČA
Jedan deo u okolini ovog podunavskog naselja još je Miloje Vasić, pre više od jednog veka, nazvao Mlada Vinča. To je bilo mesto gde su stizale prve voćke i gde je blagotvorna klima donosila prve zrele plodove. Upravo to mesto izabrano je za deponiju na koju se danas istovaruje prestoničko smeće.
(Novosti)
Izvor: srbijanskiglas.in.rs (08. februar 2014 )

______________________________________________________________________________________

DA LI SE SVE OTIMA KONTROLI…

Da li je Evropa sišla s uma?

Postoje trenuci u istoriji kada se čini da ludilo nezaustavivo juriša, da se sve otima kontroli, da neka skrivena ruka gura svet u propast i da se haosu ne može stati na put. Trijumf zla i ludosti se uvek jasnije vidi u retrospektivi, uvek onda kada je previše kasno.

Nikada od kraja Drugog svetskog rata ludilo nije tako gospodarilo Evropom kako to danas čini. Evropa podseća na lutkarsku pozornicu kojom upravlja nevidljiva ruka, ili, u najboljem slučaju, na pozornicu kojom dominiraju umišljeni, ili možda ucenjeni politički Pigmeji.
Evropa je već u sedmoj godini ekonomske krize i stagnacije. Valjanog recepta za oporavak nema, a ekonomska politika nastavlja sa besmislenim insistiranjem na rešenjima koja je ne mogu izvesti iz krize.

Ubitačna politika budžetske štednje na jednoj strani, i pogrešna vera u moć monetarne politike na drugoj, ne samo da ne rešavaju problem hronične nezaposlenosti, već seju zlo seme nove finansijske krize. U ime tobožnje odgovorne budžetske politike države blagostanja se sistematski razgrađuju, a društva ubrzano raslojavaju.

I sama politička stabilnost Evropske unije je ozbiljno uzdrmana. Regionalne, nacionalne i socijalne napetosti rastu, a sa njima i centrifugalne sile koje ugrožavaju uvek krhko jedinstvo Evrope. SAD su i dalje moćne, dinamične azijske ekonomije sve su jače, i Evropa se sa njima sve teže nosi.
Kao da joj sve te muke nisu dovoljne, Evropa se opredelila za iracionalnu, avanturističku politiku u kojoj je prvo pucala sebi u levu nogu (severna Afrika i Bliski Istok), a sada još odlučnije puca i u desnu (odnos sa Rusijom). Sve je to, može biti, samo uvertira za pucanje u glavu, po modelu dva svetska rata koja su Evropu ojadila i unazadila, i skinula je sa svetskog trona.

Evropa se (sa izuzetkom Velike Britanije) uglavnom uzdržavala u podršci razaranju Iraka. Period u kome je razum preovlađivao je trajao kratko, da bi potom neobjašnjivo i snažno Evropa podržala razaranje Libije i Sirije. Za uzvrat, dobila je ogroman broj izbeglica sa kojima ne zna šta da radi i koje teško može integrisati. Mase najsiromašnijih izbeglica ne idu na put preko Atlantika, već dolaze u Evropu.

Pre ili kasnije, bliskoistočni haos će dovesti do velikih poremećaja u snabdevanju energentima od kojih Evropa kritično zavisi. Sve i da naftu može oteti bez plaćanja, politička, socijalna i bezbednosna cena takvog preduzetništva će biti paprena.
Na Bliskom Istoku je Evropa pokazala sramnu ravnodušnost prema stradanjima – kako muslimana, tako i lokalnih hrišćana za koje tamo više nema mesta. To možda i nije nelogično obzirom na snažan trend opšte dehristijanizacije društva. Evropa je namerila da se odrekne svojih hrišćanskih temelja i da tu poslednju nit kakve-takve etike i normalnosti žrtvuje boginji zla i entropije.

Stvoreni bliskoistočni haos kao da nije dovoljan, pa se brže bolje pravi novi, još gori – ukrajinski. Sledeći bolesne recepte amoralnih, nadobudnih geostratega poput Bžežinskog, Zapad je umislio da svoju ratnu mašineriju instalira na samoj zapadnoj granici Rusije i da je tako matira u velikoj evroazijskoj partiji šaha.

Dajući podršku najostrašćenijem i najbeskompromisnijem delu ukrajinske populacije, budeći i stimulišući u njemu odavno umirene religiozne atavizme, insistira se na potpunom potčinjavanju istoka Ukrajine i na pobedi majdanskih ideja po svaku cenu. A cena su ukrajinski životi. Ako ovo liči na genezu tužne jugoslovenske drame, to je zato što se potpuno isti model primenjuje i u Ukrajini, s tim da je ulog mnogo veći.

Šta ovaj rat donosi Evropi?
Trgovinski i transportni tokovi se seku, obim trgovine opada, slab privredni rast se dodatno usporava, siromaštvo i nejednakosti rastu, a Evropa sebe pretvara u nestabilnu i rizičnu investicionu zonu. Razumni Evropljanin na kontinentu sada mora brinuti i o tome kako će se grejati ove zime.

Evropa čiji su energetski troškovi mnogo veći od onih u SAD, danas se, iz čista mira kocka i svojom energetskom sigurnošću. Verovatno se kalkuliše da je Rusima novac od prodaje energenata potreban isto toliko koliko i Evropljanima energija. To može biti tačno, ali ulog je prevelik, čak i onda kada se nekome čini da je sve dobro izračunao.
Zapad veruje da će zahuktala propagandna mašina po ko zna koji put uveriti i domaću i svetsku javnost da ovde nije reč o pohodu na Istok, već da je reč o principijelnoj podršci celovitosti Ukrajine i njenom pravu na nezavisnu politiku i samoopredeljenje – naravno, majdansko.

Računa se i s tim da će pod pritiskom sankcija ruski ekonomski centri moći, koji su imovinom, ali i dušom vezani za Zapad, pre ili kasnije dovesti do pada Putina i do nove jeljcinizacije Rusije.

I ovo može biti tačno, ali šta ako tako ne bude? Da li su sinovi Evrope spremni da ginu za ostvarenje majdanskih fantazija i za izlazak Nato snaga na rusku granicu? Samo arogantna budala može verovati da se tigar može jahati bez rizika.

Eventualni rat sa Rusijom ne bi bio video igrica po modelu bombardovanja Srbije, Iraka ili Libije. U takvom ratu se gine i na drugoj strani, kako su to na svojoj koži osetili nesretni ukrajinski piloti i vojnici. Kao što je Evropa danas ravnodušna prema ubijanju pravoslavnih civila na istoku Ukrajine, biće isto tako ravnodušna i ako sukob eskalira i ako budu ginuli civili na drugoj strani. Ali šta će Evropa tada raditi sa masama izbeglica iz zapadne Ukrajine?
Konačno, i najvažnije, kome treba ovaj rat?

Građanima Evrope ovaj rat ne treba, njima su potrebni posao, mir i izvesnost – sve ono što su ranije imali, a čime se danas kocka njihova elita.
Evropa će, bez obzira na ishod, ostati podeljena, nestabilna i slaba. Već sada politički marginalizovana, ona neće biti ni senka civilizovane, stabilne i uređene Evrope, one od pre pada Berlinskog zida. Velika većina građana će živeti gore i neizvesnije nego što živi danas, a loš život će rađati nove mržnje i jačati stare tenzije. Paradoksalno, Evropa sebe pretvara u korisnog idiota tuđe politike i postaje dobrovoljni pomagač sopstvene propasti.
Ukrajinci će izgubiti najviše, jer u ovakvom ratu nema pobednika.

Ko ne veruje, neka pita nekadašnje Jugoslovene.

Neka ih pita za čije babe zdravlje su ginuli, proterivali ili bili proterivani, i za koga i zbog čega su unesrećivali jedni druge. Kako su živeli pre početka rata, a kako žive danas? Ko su stvarni ratni pobednici i ko je profitirao na njihovoj nesreći? Istorija Jugoslovenima nije oprostila glupost, pa neće ni Ukrajincima.

I Rusija će izgubiti, kakav god ishod da bude. Ako se ne preda, biće mala uteha da se nije imalo kud, i da se biralo između beznadnog, sporog umiranja na kolenima, ili umiranja sa nadom i puškom u ruci. Samoubilačka ruska politika devedesetih godina prošlog veka tek sada dobija svoj puni smisao. Nije zgoreg ponoviti – istorija ne oprašta glupost.
Jedini vidljivi pobednik, bar za sada, su SAD. Sila na zalasku uspeva da uspori svoj silazak sa trona, uspeva da slabi i Evropu i Rusiju istovremeno, spremajući se za veliko kinesko finale.

A možda do finala neće ni doći i sve će se možda okončati velikim vatrometom koji neće imati svoje hroničare.

I kako nas istorija uči, samo je ljudska glupost večna.
Nebojša Katić
Izvor/orginalni tekst:nkatic.wordpress.com

______________________________________________________________________________________________

Foto i nalov: Bora*S

______________________________________________________________________________________________

SVET U KOJEM ŽIVIMO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________

Poljski umetnik Pawel Kuczynski napravio je niz ilustracija kroz koje propituje svet u kojem živimo.

Crteži zbog kojih ćete se zapitati o svemu pogrešnom u svetu.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Izvor:6yka.com

---

NIKADA NEĆEMO SAZNATI, NITI ĆE ZNATI ONI DRUGI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Gijom Apoliner, Umberto Bočioni, Remon Dišan-Vijon, a kod nas Nadežda Petrović, Vladislav Petković Dis, Milutin Bojić – samo su neka od imena koja je Prvi svetski rat smrću zaustavio u njihovom, tek započetom umetničkom iskazivanju. Da su preživeli, slika umetnosti i kulture Evrope sigurno bi bila drugačija. Kakva? Nikada nećemo saznati!

Prvi svetski rat (Vikipedija)

Prvi svetski rat poklapa se s jednim od najkreativnijih perioda u istoriji umetnosti, a među mnogobrojnim, tragičnim gubicima su i sva ona remek-dela koja nikada nisu videla svetlost dana jer su umetnici koji su tek nameravali da ih stvore nestali u ratnom vihoru.

Povodom stogodišnjice Velikog rata, Tanjug je preneo Gardijanovu listu talenata koji su, najčešće prerano, sasečeni u apokaliptičnim događajima sa početka 20. veka.

Franc Mark (1880-1916), jedan od glavnih predstavnika nemačkog ekspresionizma i osnivač avangardne umetničke grupe „Plavi jahač“, umeo je da jarkim bojama i oštrim linijama sažme uzavrelost tek začetog 20. veka i da prirodu sagleda očima vizionara. Poginuo je u bici kod Verdena u 36. godini, a moderna umetnost je izgubila jednog umetničkog diva u nastanku.

Najtalentovaniji umetnik futurističkog pokreta Umberto Bočioni (1882-1916) stvarao je intenzivno dramatične prikaze, kao što je skulptura „Jedinstveni oblici kontinuiteta u prostoru“, moćno podsećanje na tehnološka dostignuća novog veka.

Futurizam je u ratu video pročišćenje i nadolazak nove energije. Kada je rat izbio, Bočioni se dobrovoljno prijavio. Ranjen je 1915, a poginuo nekoliko meseci kasnije, tokom opravka, pri padu s konja.

Anri Godije-Bžeska (1891-1915) bio je talentovani francuski umetnik koji je živeo i radio u Velikoj Britaniji, gde je delio radikalni modernizam sa prijateljima Ezrom Paundom i Džejkobom Epstajnom.

Po izbijanju rata pridružio se francuskoj vojsci. Poginuo je na frontu u 24. godini, ostavivši za sobom malo ali izuzetno delo.

Užasno visoka stopa smrtnosti prve svetske oružane kataklizme još više je pogoršana pandemijom gripa – španskom groznicom koja je kosila oslabljeno evropsko stanovništvo nakon rata.

Među njenim žrtava bio je genijalni Bečlija Egon Šile (1890-1918).

To je bio kraj jedne od najprovokativnijih i najstrastvenijih ličnosti moderne umetnosti. Ostali su nam Šileovi desperatni autoportreti i erotski crteži koji kao da žude za životnom radošću i bolom.

Arhitektura 21. veka je prepuna podsećanja na fantastične crteže koje je stvorio Antonio Sant Elija (1888-1916), omiljeni arhitekta futurizma. U Italiji, koja je još uvek bila pod snažnim uticajem rimskih iskopina i renesansnih palata, Sant Elija je izmaštao naučnofantastične gradove ogromnih nebodera, tvrđava od stakla i betona.

Njegove vizije ostale su samo crteži na papiru kada je u 28. godini ubijen u bici kod Monfalkonea.

Nemački ekspresionista August Make (1887-1914) delio je ista interesovanja kao i francuski fovisti – seks, putovanja i titrave boje. Makeova umetnost je senzualna i hedonistička, nimalo mračna. Njegova umetnička životna radost ga nije, međutim, spasla od surove sudbine. Poginuo je u prvim danima rata, u 27. godini.

Rovovski rat nije bio opasan samo zbog granata i neprekidne artiljerijske paljbe, već i zbog krajnje nehigijenskih uslova.

Pročitajte: Ovako je zapravo počeo „Veliki rat“ pre 100 godina…

Kubistički vajar Remon Dišan-Vijon (1876-1918) se za razliku od svog slavnog brata Marsela Dišana, koji je izbegao ratne strahote tako što je emigrirao u Ameriku, dobrovoljno prijavio u vojsku. Pre nego što je postao umetnik, završio je medicinu, tako da je služio kao lekar na zapadnom fronu. Zarazio se tifusom i umro u 41. godini.

Najsimboličnija i najoplakanija smrt u umetničkoj zajednici Pariza tokom rata bila je smrt legendarnog koliko i kontroverznog pesnika, pisca i dramaturga Gijoma Apolinera (1880-1918).

Omiljeni prijatelj Pabla Pikasa i ugledni član zajednice boema Monparnasa, ranjen je u glavu na frontu 1916. Umro je dve godine kasnije, dva dana pre kraja rata, u 38. godini, od napada španske groznice.

Njegov odlazak označio je kraj najuzbudljivijih godina moderne umetnosti.

Gardijanovoj listi umetnika koji su nestali u ratnom vihoru Tanjug je dodao i nekoliko imena sa naših prostora.

Danica Jovanović

„Plava grobnica“ srpske kulture

Vladislav Petković Dis (1880-1917), jedan od najtalentovanijih pesnika srpske književnosti i jedan od osnivača srpske moderne, utopio se u Jonskom moru nedaleko od Krfa kada je brod na kojem se nalazio torpedovala nemačka podmornica.

Njegova lirika je samosvojna, veoma senzibilna, okrenuta unutrašnjem životu, mašti, pesimistična, a njegova pesma „Možda spava“ spada u najizrazitija lirska ostvarenja simbolizma u srpskoj poeziji.

Milutin Uskoković (1884-1915) izvršio je samoubistvo potpuno slomljen tragičnim povlačenjem srpske vojske i naroda pred austro-nemačkim okupatorom u jesen 1915.

Važio je za autora u čijim su delima prisutni i romantizam i moderno shvatanje sveta. Pokušao je da stvori beogradski društveni roman, uzimajući za tematiku sudare ličnosti s gradskom sredinom.

Milutin Bojić (1892-1917), autor čuvene poeme „Plava grobnica“, trajnog poetskog spomenika tragedije srpske vojske u Prvom svetskom ratu, umro je u Solunu od tuberkuloze, u 25. godini.

Danica Jovanović (1886-1914) streljana je na Petrovaradinskoj tvrđavi, na samom početku rata. Imala je 28 godina. Pripadala je generaciji srpskih slikara modernista, čiji je stvaralački rad započeo početkom 20. veka.

Nadežda Petrović (1873-1915) umrla je od pegavog tifusa u Valjevu, gde se nalazila kao dobrovoljna bolničarka.

Njeno slikarstvo, kojim dominiraju velike površine i užarenocrvena boja, uvešće srpsku umetnost u tokove savremene evropske umetnosti.

Izvor: pravda.rs/Gardijan/Tanjug

_____________________________________________________________________________________________________

Ovako je zapravo počeo „Veliki rat“ pre 100 godina…

Pre jednog veka 28. jula 1914. započeo je Prvi svetski rat, mesec dana nakon atentata u Sarajevu, u kojem su ubijeni prestolonaslednik nadvojvoda franc ferdinand i njegova supruga.

Stigao 28. jula 1914… Tri rečenice imao je telegram/ Foto:kurir-info.rs

Austro-Ugarska je tog 28. jula objavila rat Srbiji, a time je, kako će se ispostaviti, počeo i Prvi svetski rat.

Objava rata upućena je Beogradu u prepodnevnim satima, običnom telegrafskom poštom.

Telegram je sadržao tri rečenice.

U prvoj je stajalo da vlada Srbije nije „na zadovoljavajući način odgovorila na notu“ iz Beča, dostavljenu 23. jula, odnosno na ultimatum.

Potom je sledio stav da je otuda Austro-Ugarska „prinuđena da se osloni na silu oružja“.

A treća, poslednja recenica glasila je: „Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom“.

Sutradan, franc Jozef, car Austrije i kralj Ugarske, objavio je ratni proglas „narodima“ njegove zemlje, u kojem je stajalo da je primoran „da se lati mača u cilju odbrane časti“, te da je „carsko-kraljevska vlada nastojala da na miran način reši spor“, ali bez uspeha i to tuđom krivicom.

Vlasti u Beču su atentat u Sarajevu iskoristile kao izgovor da krenu u obračun sa Srbijom, uverene da će Srbija biti brzo poražena, te da će to biti „mali rat“ koji će vrlo brzo biti okončan uspehom.

Otuda je tekst note odnosno ultimatuma koji je baron Gizl predao vladi Srbije 23. jula bio sročen tako da se podrazumevalao da je gotovo nemoguće da ijedna suverena zemlja ono što je u njemu traženo prihvati.

Cilj je, sasvim izvesno, bio da on bude odbijen, o čemu svedoči i činjenica da je baron Gizl, kada mu je 25. jula Nikola Pašić predao izuzetno pomirljiv odgovor srpske vlade, odmah odgovorio da on „nije zadovoljavajući“.

Usledilo je i zvanično pismo austrijskog poslanika srpskom ministarstvu inostranih dela istovetne sadržine, a osoblje poslanstva i sam baron Gizl su ubrzo potom iste večeri napustili teritoriju Kraljevine Srbije.

Kako se tim činom dogodio prekid diplomatskih odnosa, vlada Kraljevine Srbije objavila je, takođe u izuzetno pomirljivom tonu, manifest u kojem je stajalo: „Uzdajući se u pomoć Božiju, u svoju pravicu, kao i u prijateljstvo velikih država, koje, uvereni smo žele isto tako da se mir održi, nadamo se da će se ovaj sukob svršiti mirno; ali, kako je austrougarski poslanik večeras izjavio u ime svoje vlade da nije zadovoljan našim odgovorom i da konačno prekida diplomatske odnose, vlada je srpska prinuđena da, za svaki slučaj, odmah preduzme najpotrebnije vojničke mere za odbranu zemlje. Smatramo za dužnost pozvati narod na odbranu otadžbine, verujući da će se našem patriotskom pozivu svaki rado odazvati. Ako budemo napadnuti, vojska će vršiti svoju dužnost…“.

Srbi spremaju artiljerijski udar na Austrougare

Već sutradan, 26. jula, usledila je mobilizacija, a istog dana mobilizaciju je objavila i Austro-Ugarska.

Zapravo ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa, a za prvi dan mobilizacije određen je 26. jul.

Odmah potom formirana je Vrhovna komanda srpske vojske na čijem se čelu našao general Stepa Stepanović kao zastupnik trenutno odsutnog vojvode Radomira Putnika.

Vrhovna komanda je odmah preseljena u unutrašnjost zemlje, u Kragujevac, pošto se Beograd tada nalazio na samoj graničnoj liniji. Istovremeno usledilo je naređenje da se Dvor, Vlada, državna nadleštva, Narodna banka s trezorima, državna arhiva, Presbiro, upute u unutrašnjost zemlje.

Odluci vlade u Beču da stupi u rat prethodila je podrška Nemačke, tako što je 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču odlučeno da se Srbiji uputi nota čija će sadržina biti neprihvatljiva, a što je razrađeno potom na sastanku u Bad Išlu.

Procena Berlina i Beča je bila da će njima uspeti da munjevito izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga, pre francuza, a pogotovo Rusa.

Namera je bila da se munjevitim prodorom preko Belgije, slomi Francuska.

Nemci su verovali da će se ponoviti scenario iz francusko-pruskog rata 1870/71. kada je Francuska strahovito poražena. Tek potom nameravali su da se sve snage usmere prema Rusiji.

Dan nakon objave rata, 29. jula, regent Aleksandar Karađorđević objavio je proglas narodu: „Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat (… ) Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku…“

Tog 29. jula Nikolaj II ruski imperator objavio je delimičnu mobilizaciju, stavljajući do znanja da Srbiju neće prepustiti na milost i nemilost. Sutradan, 30. jula, Nemačka je uvela opštu mobilizaciju, a 1. avgusta objavila je rat Rusiji.

Već 2. avgusta Nemačka je napala Luksemburg, a 3. avgusta objavila je rat i Francuskoj.

Pošto je Belgija odbila nemački zahtev za prelazak preko njene teritorije, Nemačka je 4. avgusta objavila rat i Belgiji, a odmah potom Britanija je, zbog nemačkog nepoštovanja neutralnosti Belgije, 4. avgusta 1914. objavila rat Nemačkoj.

Započeo je veliki rat, kasnije nazvan Prvi svetski rat.

Izvor: Tanjug

Oliver Stoun: Ne širite laži o Putinu i sećajte se koljačine oko male Srbije!

_____________________________________________________________________________________________________

Veliki rat i velike posledice

Aneksijom nekadašnje teritorije Osmanskog carstva, Bosne i Hercegovine 1908. godine, Austrougarska je gurnula sebe u ring Balkanskog poluostrva, gde su narodi tražili svoj put ka slobodi od velikih sila, a naročito od Osmanskog carstva.

Takav potez pokazaće se ključnim dvanaest godina kasnije, kada je mladi Gavrilo Princip u toj istoj Bosni, 28. juna 1914. izvršio atentat na pretendenta na austrougarski presto, nadvojvodu Franca Ferdinanda od Austrije. Atentat je pokrenuo lančanu reakciju koja je upetljala Rusiju i druge velike evropske sile tog vremena i julska kriza oličena diplomatskim manevrima mogla je da počne.

Želeći da konačno reši pitanje srpskog mešanja u Bosni, kao i na Balkanu, Austrougarska je Srbiji uputila ultimatum sa serijom od deset zahteva koji su namerno bili sastavljeni tako da budu neprihvatljivi, kako bi se izazvao rat sa Srbijom. Kada je Kraljevina Srbija prihvatila osam od deset zahteva, Dvojna monarhija je objavila rat 28. juna 1914. godine.

Spor između Austrougarske i Srbije eskalirao je u ono što je danas poznato pod imenom Prvi svetski rat, koji je uključivao Rusku Imperiju, Nemačko carstvo, Francusku i Ujedinjeno Kraljevstvo.

U roku od nedelju dana, Austrougarska je morala da se suoči sa ratom protiv Rusije, koja je tada imala najbrojniju vojsku na svetu. Kao rezultat toga, Srbija je postala samo još jedan front u ogromnoj bici koja je počela da se razvija duž Austrougarske granice sa Rusijom.

Kraljevina Srbija je imala iskusnu vojsku, koja je izašla kao pobednik u dva balkanska rata vođena samo dve, odnosno godinu dana pre 1914. godine. Ipak, srpska vojska je ujedno bila iscrpljena i slabo opremljena, što je navelo Austrougare da poveruju da će uspeti da je slome za manje od mesec dana.

Srpska strategija oslanjala se na to da se vojska izdrži što duže moguće, u nadi da će Rusi i drugi saveznici poraziti glavnu austrougarsku vojsku. Da stvar bude gora, Srbija je morala da brine i o neprijateljski nastrojenom susedu sa istoka, Bugarskoj, sa kojom je ratovala 1913. godine.

Granatiranjem Beograda, dan nakon objave rata, Austrougarska je započela proces koji se završio njenim raspadom, kao i krajem nemačke, ruske i turske monarhije. Između 15 i 17 miliona ljudi je izgubilo život, od čega su oko 7 miliona bili civili. Što se žrtava tiče, Kraljevina Srbija je izvukla najdeblji kraj, budući da je izgubila oko 25 odsto od ukupnog stanovništva pre rata i čak 57 odsto muškog stanovništva.

Napredak u nazadovanju

Kao rezultat želje da se protivnik što pre potuče na bojnom polju, tehnologija i inovacije imale su poseban podsticaj tokom trajanja Prvog svetskog rata. Ideja da se domaći vojnici što bolje opreme i sačuvaju od neprijateljske vatre dovela je do razvoja, modernizacije i primene telefona, bežične komunikacije, oklopnih vozila, tenkova i aviona. Tenkovi, avioni, podmornice i ručne granate su prvi put korišćeni u ratu, što je izazvalo revoluciju u načinima ratovanja. 

Nova tehnologija Prvog svetskog rata predstavljala je uvertiru za još jezivije inovacije koje će Drugi svetski rat predstaviti svetu samo tridesetak godina kasnije.

Izvor:nationalgeographic.rs

_____________________________________________________________________________________________________

DA SE NE ZABORAVI: Srpska zastava se vijorila iznad Bele kuće!

28. jula 1918. predsednik Vudro Vilson izdao je sledeće saopštenje američkom narodu. Pročitano je u crkvama širom zemlje i objavljeno u skoro svim uticajnim dnevnim novinama. Srpska zastava je podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama javnih institucija u glavnom gradu SAD

 Da li ste znali da su se, pored američke, iznad The White House vijorije zastave samo još dve nacije? Jedna od njih je i zastava Srbije koja je 1918. godine podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama i javnim institucijama u glavom gradu SAD, podseća Ambasada SAD na svom Fjesbuk profilu.

Naime, 28. jula 1918.  predsednik Vudro Vilson izdao je sledeće saopštenje američkom narodu. Pročitano je u crkvama širom zemlje i objavljeno u skoro svim uticajnim dnevnim novinama. Srpska zastava je podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama javnih institucija u glavnom gradu SAD. Poruka je glasila:

Foto:thinkstock/ foxnews

Narodu Sjedinjenih Država:

U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio. Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost.

Primereno je da narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koje se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu Sjedinjene Države, povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećenje sa ovim potlačenim narodom koji se tako herojski odupirao težnjama germanske nacije da dominira svetom. U isto vreme, ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase – Poljake, Čehe i Jugoslovene, koji sada pod vladavinom tuđinaca, čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom.

Ovo se ne može obeležiti na više prikladan način do u našim crkvama.

I, zato, pozivam narod Sjedinjenih Američkih Država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju iskazivanja saosećanja sa ovim podjarmljenim narodom i njihovim istorodnicima u drugim zemljama, I da prizovemo blagoslov svemogućeg Boga za njih same kao I za cilj kojem su se posvetili.

Vudro Vilson, predsednik
Bela kuća, jul 1918.

Izvor:kurir-info.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TAJNE PROŠLOSTI…

TAMOiOVDE______________________________________________________

Pet fascinantnih potopljenih gradova

Prošlost oduvek fascinira i mnogi pokušavaju da otkriju njene tajne … Zato su gradovi nekadašnjih civilizacija toliko fascinantni – otkrivaju prošlost! Misteriozna i famozna Atlantida još uvek nije otkrivena, no brojni drugi gradovi koju su nestali pod vodom jesu. I fascinantni su.

 Port Roial – Jamajka
Grad Port Roial na Jamajci nekad je bila velika luka koju su obožavali gusari. Obilovala je prostitucijom, alkoholom … Razvratnošću. U prošlosti je znan kao „najizopačeniji i najgriješniji grad na svetu“. Taj grad nestao je pod vodom 1692. godine nakon što je potres magnitude 7.5 pogodio Jamajku i uronio grad na dno Oceana. Preko dve hiljade stanovnika tog grada nestalo je zajedno sa gradom.

 Piramide Ionaguni-Jima, Japan
Na dnu mora u blizini japanske obale leže i piramide za koje naučnici još uvek ne znaju stopostotno jesu li prirodno nastale ili ih je čovek napravio. Ogromne piramide, računaju istraživači, nastale su, prirodno, ili čovječjom rukom, u prethodnom ledenom dobu, oko 10.000 godina pre Hrista. Otkrivene su 1996. godine.

Dvaraka, zaliv Cambai, Indija
Drevni grad Dvaraka, u zalivu Cambai u Indiji. Za taj grad pod vodom, koji je pronađen 2000. godine smatra se da je drevni grad kralja Krišne, nastao 7.500 godina pre Hrista. Prema podacima iz vedskih spisa kao što su Mahabharata i Srimad Bhagavatam, taj se grad sastojao od 70.000 palata načinjenih od zlata, srebra … Bio je to moćan grad, no nakon što je Krišna napustio ovaj svet, potonuo je.
Sonarnom tehnologijom 2000. godine istraživači su pronašli nešto što se doimalo poput kamenih stubova i srušenih zidina najmanje dva grada. Nalazište je opisano kao deo drevne civilizacije u rečnoj dolini, donekle sličnoj dolini reke Sarasvati iz Rig Vede, za koju se mislilo da je mitska. Ronioci, koji su ronili do nalazišta u zalivu Cambai, posle su sa dubina od trideset šest metara izvadili dve hiljade artefakata, uključujući Lončar, nakit, skulpture, ljudske kosti i dokaze o zapisima.

Grad Lavova, Kuiandao jezero, Kina
Shi Cheng, poznat i kao Grad lavova, nekada je bio političko i privredno središte istočne kineske provincije Zhejiang, no pre 53 godine potpuno je iseljen, a zatim postepeno potopljen.
Završio je pod ogromnim akumulacionim jezerom napravljenim za potrebe obližnje hidrocentrale.
Istorija ovog grada kao da je ispričao Platon, opisujući kako je pod morem u samo jednom danu pred Herkulovom stubovima, odnosno morskim prolazom danas poznatim kao Gibraltar, nestalo ostrvo Atlantida.
Dok za Platonovom Atlantidom i danas mnogi tragaju, ali njeno postojanje nije sa sigurnošću utvrđeno, kineska Atlantida je sasvim realna, a stari deo nekadašnjeg Grada lavova skriva niz antiknih i izrazito dobro očuvanih arhitektonskih dragulja.
Lokalne su vlasti nakon pola veka Shi Cheng  pokušale da ga izvuku iz zaborava i pretvore ga u turistički raj. Podstaknuti raznim podvodnim snimcima ronilaca, koje izgledaju zaista zadivljujuće, došli su na ideju da turistima koji vole ronjenje ponude nezaboravni doživljaj kroz podvodno razgledanje potopljenog grada.

 Kleopatrina palata, Aleksandrija, Egipat
Istraživači veruju da su u blizini obala Aleksandrije pronašli palatu drevne egipatske kraljice Kleopatre, pa čak i otkrili lokaciju njenog poslednjeg počivališta. Istraživači tvrde da palata pre 1.500 godina potopljena usled razornog zemljotresa.
Izvor:atma.hr

---

Priredio:Bora*S

PRVI SRPSKI BUKVAR STAR 417 GODINA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

ZA NJEGA NIJE ZNAO NI VUK KARADŽIĆ

Dok su se učili pismenosti iz tuđih knjiga, Srbi nisu znali da skoro tri veka imaju sopstvenu knjigu – prvi srpski bukvar Inoka Save – po kojoj se moglo učiti srpsko čitanje i pisanje. Za njega čak nije znao ni Vuk Stefanović Karadžić

Foto: Arhivska fotografija

Neprocenjivi dokument i ključno delo koje označava početke pismenosti u Srbiji – prvi srpski bukvar ne samo da nije nastao u vreme jezičke reforme pisma i pravopisa Vuka Stefanovića Karadžića (kako većina građana po automatizmu misli), već za njega Vuk nije ni znao!

Ma koliko poražavajuće zvučala ta činjenica prvi srpski bukvar čiji je autor bio Inok Sava iz manastira Dečani, iako štampan kod mletačkog štampara Đ. A. Rampacetija u Veneciji 1597, ostao je potpuno nepoznat sve do 1893!

Što zapravo znači da dok su se učili pismenosti iz tuđih knjiga, Srbi nisu znali da skoro tri veka imaju sopstvenu knjigu po kojoj se moglo učiti srpsko čitanje i pisanje.

Baš toliko, ovo delo pratila je huda sudbina zaborava i nemara. Čak se ni o Savi Inoku nije znalo ništa više do da je bio rodom iz Paštrovića i da je bio jeromonah manastira Dečani.

Da priča bude još tužnija ovaj bukvar je nastao u doba kada je malo koja evropska zemlja raspolagala sopstvenim učilima, pismenima ili azbučnicima, a posebnost svakako predstavlja i metodika ovog pisanija, pre svega zato što je prvi put u Evropi primenjen fonetski princip čitanja.

Ovaj bukvar je bio osmišljen tako da je na prvoj strani bila štampana azbuka, slede samoglasnici, potom slogovi, pa imena svih slova.

Foto: Arhivska fotografija

A za bukvar se sasvim slučajno saznalo. Najpre je 1597. godine ruski konzul u Skadru Krilov poklonio prvo izdanje novinaru i prevodiocu Okici Gluščeviću.
Potom je drugo izdanje (štampano 25. maja 1597. u Dubrovniku) 1921, kupio inženjer Milorad Dimitrijević iz Beograda, da bi naposletku oba izdanja bila poklonjena Narodnoj biblioteci Srbije.

Foto: Milena Đorđević, Foter/Flickr/Moyan_Brenn

Kako to na ovim nesrećnim prostorima biva, prvo izdanje na samo dva lista od kojeg je ostao samo prepis izgorelo je u bombardovanju Beograda (i Narodne biblioteke) 6. aprila 1941, a drugo, na četiri lista pukom srećom je sačuvano.

Tokom 1903, Ljuba Stojadinović je priređujući “Katalog Narodne biblioteke Srbije” uneo bukvar Inoka Save među dela srpske pismenosti.
Pre dvadesetak godina, Mihailo Blečić, Stjepan Fileki i Olivera Stojadinović priredili sureprint ovog bukvara na osnovu drugog izdanja, koje je sačuvano.

Reprint je 1991. objavila “Politika”, a na osnovu tog izdanja pomenuti autori priredili su i novu knjigu prvog srpskog bukvara Inoka Save u kojoj je umesto staroslovenskih pismena korišćen računarski set tipografskih karaktera “inok sava”, koji je kreirao i čitaocima poklonio Stjepan Fileki.
(Katarina Vuković)
Izvor:telegraf

_____________________________________________________________________________________________________

 

TREBA IH OSTAVITI NA MIRU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Sentinelci – jedan od najprimitivnijih naroda na svetu

U Bengalskom zalivu u Indijskom okeanu se nalazi Severni Sentinel, ostrvo površine 72 km2 na kojem živi možda i najprimitivniji narod na svetu, narod koji još uvek ne poznaje poljoprivredu i koji još uvek ne zna da zapali vatru. Narod koji, gledano po tehnološkom napretku, još uvek živi u Kamenom dobu.

Sentinelci, jedan od najizolovanijih naroda na svetu, još uvek nisu imali uspešan kontakt sa civilizacijom, uglavnom jer se više niko i ne usuđuje da poseti njihovo ostrvo, s obzirom da svakog stranca zaspu kišom kamenja i strela.

Ko su Sentinelci?
Danas o Sentinelcima ne znamo gotovo ništa. Par informacija koje posedujemo možemo da zahvalimo prethodnim pokušajima ekspedicija koje su se uglavnom završile tragično, zatim zahvaljujući avionskim, helikopterskim ili satelitskim snimcima.
Veruje se da oni direktno potiču od prvih ljudi koji su napustili Afriku i da verovatno žive na Andamanima (grupa ostrva u Bengalskom zalivu) oko 60.000 godina.

Činjenica da je njihov jezik toliko različit čak i od drugih naroda Andamana, sugeriše na to da nisu imali kontakt sa drugim ljudima već hiljadama godina.

Ukupan broj stanovnika Severnog Sentinela je skoro pa nemoguće tačno utvrditi, a prema nekim procenama, Sentinelaca ima minimalno 40, a maksimalno 500 (kao prosek se uzima 250). U 2001. godini, prema popisu stanovništva Indije, na ostrvu je zabeleženo 39 osoba (21 muškarac i 18 žena), međutim ovo istraživanje je sprovedeno sa udaljenosti i gotovo sigurno ne predstavlja tačnu brojku.
Sentinelci, kao i drugi autohtoni narodi Andamana, se često opisuju kao ”negritos”, narod karakterističan po relativno niskom stasu (Sentinelci su visoki oko 160 cm), tamnoj koži i jako kovrčavoj kosi. Koliko se to može zaključiti iz daljine, čini se da su jako zdrav narod, što je čista suprotnost od ostalih naroda Andamana koji su ”imali koristi” od zapadne civilizacije.

Kako Sentinelci žive?
Prema svim standardima, Sentinelci još uvek žive u Kamenom dobu, uz jedan izuzetak – oni ponekad prave oruđe i od gvožđa koje pronađu na obali, a koje more izbaci od starih olupina brodova. Uglavnom su uvek goli, osim kad love, a tada se prekriju lišćem ili nekim drugim prirodnim vlaknima.
Oruđe prave od kostiju, kamena i drveta. Njihovo naoružanje se sastoji kopalja i ravnih lukova koji su poprilično precizni. Dokumentovano je da koriste i najmanje 3 vrste strela, za lov na kopnu i u vodi. Imaju ribarske mreže, kao i primitivne kanue koje koriste za ribolov i sakupljanje školjki iz lagune, ali ne i za izlete na pučinu. Što se tiče hrane, jedu uglavnom ribu, kokose, svinje, a verovatno i ostalu divljač koju ulove u gustim šumama ostrva.
Sentinelci još uvek ne poznaju koncept poljoprivrede i svu hranu love ili sakupljaju. Takođe, istraživanja su pokazala da oni još uvek ne znaju da zapale vatru, a vatru koju pronađu (nastalu prirodnim katastrofama, kao što su zapaljena trava ili šumski požari koje uzrokuju munje ili spontano sagorevanje organskih depozita) kontrolišu i dugo održavaju kao žar.

Pokušaji uspostavljanja kontakta

Njihovo ostrvo zvanično pripada Indiji, ali u praksi, Sentinelci imaju potpunu autonomiju, a indijske vlasti su ograničene na povremeno posmatranje i opšte sprečavanje bilo kakvog pokušaja da se ostrvu pristupi.
Od 1967. godine indijske vlasti su pokušale da stupe u mirni kontakt sa Sentinelcima pod pokroviteljstvom antropoloških istraživanja. Te ”kontakt ekspedicije” su se sastojale od niza poseta u kojima su nosili darove poput kokosa koje su ostavljali na obali, ali gotovo su svi pokušaji dočekani kišom strela i kamenja.
Za neko vreme, činilo se da je postignut neki ograničeni uspeh, međutim program je obustavljen u kasnim 1990-im, nakon niza neprijateljskih susreta koji su rezultirali sa nekoliko smrtnih slučajeva. Pored toga, postoji i ozbiljna opasnost za Sentinelce da bi mogli da pokupe neku ”zapadnu” bolest, poput obične prehlade, a koja bi za njih mogla biti kobna.

Nakon velikog cunamija koji je u decembru 2004. godine pogodio regiju, vlasti su proverile stanje na ostrvu kako bi utvrdili da li je iko od Sentinelaca preživeo. Nakon krakog izviđanja utvrđeno je da se ostrvljani bave svojim poslom kao i obično, kao da cunamija nikada nije ni bilo.
 Godine 2006, Sentinelci su ubili dva ribara koji su ilegalno lovili ribu u blizini ostrva, a takođe su kišom strela oterali i helikopter koji je došao da pokupi tela. Prema trenutnoj politici indijske vlade, ostrvljane jednostavno treba pustiti na miru, a bilo kakav pokušaj kontakta je strogo zabranjen.

Izvor:zanimljiveinformacije.com

_____________________________________________________________________________________________________

UNIFORMISANJE ČOVEKA POTISKIVANJEM SLOBODNOG MIŠLJENJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________

Kriza filozofije

Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnije u čoveku

U predgovoru „Volje za moć“, Fridrih Niče je obznanio sumornu sliku dva veka koja slede; Pobeda nihilizma, najava je duha samoporicanja, besmisao će zahvatiti dolazeće epohe u samom korenu.

Ovaj proročki glas Ničeov poklapa se sa određujućim predstavama našeg vremena, krizom u kojoj se nalazimo, pa su kriza ekonomije ili kriza kulture samo podkriza opšte krize čovečanstva.

Nihilizam, ne znači da vrednosti ne postoje, već da one više nemaju značenje za nas, tako što su najviše vrednsti izgubile svoju važnost. To važenje vrednosti za nas postalo je upitno, utoliko što vrednostima više ne merimo smisao ljudskog postojanja. Religija, filozofija, nauka i umetnost i dalje naravno postoje, ali njihovo važenje za ljudski život nema više ono presudno značenje koje bi ih činilo odrednicama života, temeljnim pojavama na kojima se osniva ideja smisla. Između smisla i (bez) smisla, odvija se egzistencija, u čijem temelju više nema istine, niti potrebe za istinom. Ako su vrednosti izgubile svoju vrednost kako nam predočava Fink u svom „Uvodu u filozofiju“, izgubljen je cilj i svrha postojanja, a na pitanje čemu? imamo nihilizam kao poništavanje svakog smisla pitanja o smislu.

Kriza u kojoj smo se našli danas, nije samo krah materijalističke civilizacije. U njenoj osnovi je kriza mišljenja kao kriza samog smisla.

Na pitanje „čemu“, nedostaje odgovor refleksivnog cogito, potisnutog na margini kao suvišnog i neupotrebljivog dodatka – surogata života. Nedostatak ideja, potrošenost političkih projekata koji su svoje domete pokazali u ideologijama XX veka, osećanje nezadrživog kraja istorije je osećanje kraha istorijskog razvoja i progresa. Najava kraja preklapa se sa mnoštvom nepovezanih događaja, nekim neodređenim osećajem da stvarima koje se događaju nedostaje logika, nedostaje smisao.

U neposrednoj vezi sa krizom je pitanje nauke i obrazovanja, ne misli se na krizu nauke u njenim teorijskim postulatima, već na krizu njenog značenja za život. I naročito na krizu filozofskog mišljenja bez čega nema nauke ali ni politike ni kulture. Brižljivim „proterivanjem“ filozofije filozofskih disciplina iz školskih programa (ne) svesno se pogoduje duhu nihilizma. Jer „čemu“ dobro, ako se ne izučava etika, lepo ako se ne izučava estetika, istina ako se ne proučavaju zakoni mišljenja i logika; ako se „obrazuju“ eksperti ali bez onog što bi im omogućavalo kritičko mišljenje, eksperti sa površnim uvidima bez dubljeg zalaženja u suštinu stvari.

Navodna beskorisnost filozofskih znanja, pokazuje se kao istorijska zabluda tehno – informacionog sveta globalne civilizacije, jer je individualno mišljenje osnov svake kreacije, način da se daju odgovori o smislu i poredku u kojem živimo.

Zagušenost znanjima / informacijama bez odgovarajućih duhovnih tumačenja, ili informacijama koje ne služe misaonim procesima, gubi se smisao i nauke i kulture. Filozofija, nije nijedna od pojedinačnih nauka, ali je njena uloga nezamenjiva u postavljanju ideje celine naučnog saznanja i njegovog smisla. U sferi društvenog života, filozofsko mišljenje određuje njegov smisao uspostavljanjem njegovih vrednosnih ciljeva. Odgovori na pitanje čemu služe demokratija, država ili politika nisu empirijskog karaktera, već nužno potrebnog filozofsko – kritičnog promišljanja.

Potiskivanjem slobodnog mišljenja, čovek se svodi na prostu mašinu, bezumnu masu spremnu da se rukovodi raznovrsnim motivima, bez reda, bez vrednosti, razloga – rečju bez smisla. Tako kriza koja nas višestruko pogađa, sobom nosi prazninu ili poraz potrebe za mišljenjem a time i za istinom i za slobodom.

Istorija filozofije, neodvojiva je od filozofije, kao istorija kretanja uma u njegovim najvišim pojmovnim mogućnostima. U protivnom mnoštvo odgovora bez ideje totaliteta, označavale bi fragmente – vatromet ideja – lišen svake značajnije uloge. Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnije u čoveku. I pri tom filozofija je za razliku od doksologija / nauka slobodnog mišljenja, bez koje nema individualne sobode, zalaženjem iza promjenljivosti vidljivog u nepromenljivost i večnost.

Dodir u vremenu sa onim što je iznad vremena; otkrivanjem duhovnog svejedinstva bića i pravih tema svake velike filozofije po rečima Finka uvek jesu: svet, istina i bog. Pitanja koja za zdrav razum izgledaju i nerešiva i suvišna u neposrednosti našeg konkretnog postojanja. No, još jednom smo se uverili onome čemu nas uči sokratika da je iskustvo mišljenja – filozofije, nezamenjivo za smisao ljudskog bića i njegovu duhovnu ravnotežu. Ne samo kao postavljanje ideala mudraca već i idejom da nikakvo materijalno dobro ili bogatstvo ne može nadomestiti duhom uspostavljenu harmoniju.

Novovekovna potreba za uniformisanja čoveka, čemu komercijalni mediji takođe pogoduju, u osnovi je potreba za unizenje „bogo“ – likosti našeg bića i njenog najsvetijeg svojstva mišljenja. Misliti znači ne samo da postoji, kao u kartezijanskoj tradiciji, već i postojati kao slobodno biće, koje ne zavisi od spoljašnjih autoriteta. To uspostavljanje sebe kao bića slobode, za čoveka je izuzetna mogućnost koja ga čini povlašćenim u prirodi – obdarennim jednim naročitim svojstvom, svojstvenom samo umnim bićima. I to onim umnim svojstvom ili logičnim mišljenjem kojim smo jedino sposobni da uviđamo jedinstvo prirode, društva ili ljudske istorije.

Onim agensom u nama kojim se uspostavljaju naše vrednosti orjentira prema carstvu važećih vrednosti, bilo da su iz sfere morala, umetnosti, običaja ili politike i nauke.
Bez takvog misaonog iskustva celina sveta i važenja istine i vrednosti, jer samo mišljenje uvodi u ono što je opšte i apsolutno u kvantitivnom i apsolutnom smislu, više je nego jasno ne možemo uspostaviti naš svet vrednosti i njihovog stvarnog važenja. Jer misaonost znači slobodu, sloboda podrazumijeva stav a stav jeste ličnost u njenom punom sjaju, a bez toga naše praktično ponašanje u društvu i istoriji izgubilo bi pravi smisao.

Sonja Tomović-Šundić

Izvor:.vijesti.me/kolumne/

---

Priredio:Bora*S